1. Шонберг, Харолд, ,,Романтизам и његова правила’’ у: Гордана Трбојевић(уред.

),
Велики пијанисти, Београд, Дерета, 2005, 96–121.

Шопен је поставио основе пијанизма романтизма и био је први међу пијанистима који
су уклонили сеге романтизма. Његов начини свирања неће бити изењен све до
појаве Дебисија и Прокофјева. По објављивању његових Етида мало шта је требало
додати. Волео је луксузно да се облачи, по последњој моди и био је веома одређен
у схватањима и у понашању. За њега је добар укус значио веома много, далеко
више него покрет романтизма који се ширио Европом. Реч романизам није волео, а
најбољи пријатељ био му је Делакроа, чије слике није ни разумео. (страна 108.)

Са својим савременицима као што су Менделсон и Лист, Шопен је био у добрим

односима, али њихову музику није волео. За њега су једино велики композитори
били Моцарт и Бах. Шопенова музика у његово време није била добро прихваћена и
сматрана је несхватљивом, чак и сулудом. Неки критичари су одбацивали велики део
његове музике због чудних дисонанци. Мошелес и Лист су сматрали да је његова
музика неразумљива. Једино га је Шуман схватио од самог почетка и сматрао га
генијем. О његовом свирању говорили су све најлепше, Менделсон је рекао да у
томе има нечег оригиналног и маштовитог, као и да је сам Шопен савршен виртуоз.
Дао је опис његове етиде оп. 25, број један на следећи начин “Погрешно би било
претопставити да нам је дозволио да чујемо баш сваку ноту. Било је више као неко
треперење у акордима Ас дура, понегде још више подвучено педалом, а хармонски
веома богато. Пратили смо предивну мелодију на лежећим тоновима, док се у
средини из акорда јасно издвајао глас који се придружио главној мелодији “ (страна
109 и 110.)

У својој двадесет првој години био је већ формиран музичар. Ниједан педагог у
Европи није могао много да допринесе Шопеновом развоју као композитора нити
као пијанисте. Његова употреба хармоније, украса, модулација чини га поптуно
другачијим у односу на његове савременике. Његови бравурозни пасажи имају више
мелодијску него функционалну улогу. Био је један од највећих генија у
историји.(страна 111.)

По мишљењу Шопенових савременика, његов пијанистички стил је био веома

оригиналан. Може се сагледати кроз две ствари, композиторву склоност ка класичном
изразу и посебном начину коршћења рубата. Била је то пољска особеност коју је он
унео у мазурке. Хале, Шопенов пријатељ, говорио је да поменути композитор има
изузетано слободан донос према ритму. Иако је због физичке слабости динамика
била ограничена, других могућности није недостајало. Имао је гипку шаку, поуздану
технику, маштовит педал. (страна 115 и 116.)

Од свих романтичара Шопен је био најреволуционарнији и најклсичнији јер у

већини случајева његова дела формално одговарају класичним захтевима. Бах је био
његова инспирација, и често би пред почетак неког концерта свирао фуге из Добро
темперованог клавира. Привлачили су га само Моцарт и Бах и њихово стваралаштво
је темељно проучавао. (страна 117 и 118.)

Такође, Шопен је одувек био љубитељ певања где је легато певање великих
уметника одиграло значајну улогу у формирању његовог свирања.