Ljubomir Tadiæ

ROPSKI DUH I FILOZOFIJA SLOBODE

Zahvalan sam svim koleginicama i kolegama koji su svojim

prilozima doprineli uspehu ovoga skupa. Posebno se zahvaljujem
Filozofskom fakultetu u Nikšiæu koji se prihvatio njegovog organizovanja,
a nadasve kolegama Bogoljubu Šijakoviæu i Savu Lauševiæu koji su liènim
zauzimanjem i svojim prilozima dali svoj dragocen doprinos.
Kolega, profesor Šijakoviæ me je podstakao da se ukratko osvrnem
na svoju filozofsku i nauènu delatnost. Doktorskom disertacijom
posveæenom Hansu Kelzenu i beèkoj pravno-filozofskoj školi oznaèena je
moja duhovna putanja u oblasti prava. Podnaslov disertacije Prilog kritici
"èiste teorije prava" predstavljao je putokaz moje potonje delatnosti u
filozofiji i društvenoj teoriji. Kod Kanta, na koga se, kao na svog duhovnog
pretka, pozivala ova teorija, "èisto posmatranje" ("reine Anschauung")
jeste ono posmatranje u kojem "baš ništa empirijsko nije pomešano". Kant
je u ovom smislu oslonjen na Dekarta, koji matematièke oblasti geometrije
i aritmetike, zato što poèivaju na èistim posmatranjima, smatra uzorom
èiste teorije. To omoguæava, smatra Kant, njihov sintetièki, pa ipak apri-
oran karakter. Uostalom ovo matematièko, posebno geometrijsko jezgro, u
filozofiji, se
e veæ od Platona i pitagorejske škole. Po Kelzenu i beèkoj
pravno-filozofskoj školi, koja izvire iz ondašnjeg dominirajuæeg
neokantijanstva, ideal "èiste" teorije ili “èiste" nauke, trebalo je presaditi u
pravnu nauku i teoriju prava. Rezultat ovog poduhvata je svoðenje ove
filozofije na èistu logiku i teoriju saznanja. I dalje: Beèka škola je sna
no
te
ila formalizaciji praktiènog uma koji kod Kanta, po Kelzenovom
mišljenju, sadr
i ostatke "metafizike" i prirodno-pravne misli. A u
programu "èiste teorije prava" postavljen je cilj eliminacije upravo ovih
zaostataka kao "ideoloških" recidiva. Iduæi za svojim uèiteljem Hermanom
Koenom (Cohen), Kelzen se zala
e da od pravne teorije stvori matematiku
duhovnih nauka. Kao grana ondašnjeg vladajuæeg pravnog pozitivizma,
"èista teorija prava" se zalagala da norme pozitivnog prava va
e pod
pretpostavkom neke vrhovne "osnovne norme" koja "stvara" pravo, sa
analognom ulogom u pravnom sistemu koju imaju aksiomi u matematici.
Takva norma, dakle, nije postavljena, veæ pretpostavljena. Slikovito
izra
eno, ona ima znaèenje nekog "istorijski prvog ustava#. Prema tome,
ona nije sama po sebi pozitivno pravo veæ predstavlja njegov uslov.
Odreðujuæi "osnovnu normu" kao "transcendentalno-logièko prirodno
pravo", Kelzen je izvršio logifikaciju ideala pravde: èista pravna logika
osloboðena je svake pravne supstancije i oslonjena iskljuèivo na relacije i
funkcije. "Èista teorija prava" oèišæena je od svih vrednosnih sudova sa
pretenzijom na ideološku neutralnost.
Kritikom "èiste teorije prava", kao pravnog pozitivizma u filozofiji,
ja sam eo ipso optirao za praktiènu filozofiju i to Marksovu filozofiju
prakse. Oslonio sam se na antidogmatsko jezgro Marksove filozofije i
društvene teorije. To je moralo da izazove sukob sa postojeæim silama koje
su od marksizma stvorile krutu dogmu i ideološko sredstvo za opravdanje
vlasti. Od samog poèetka sam ukazao na dalekose
an znaèaj Marksovog
pojma "bezobzirne kritike svega postojeæeg" koja izvorno potièe iz
doslednog prosvetiteljstva. Kritika pravnog pozitivizma vodila je pravo
kritici dogmatskog marksizma kao vladajuæe ideologije u titoistièkoj
Jugoslaviji. Prilozi u knjizi Filozofija u svom vremenu, posveæeni
praktiènoj filozofiji, artikulišu moje stavove zapoèete u doktorskoj
disertaciji.
Ljubomir Tadiæ

Prethodnik pravnog pozitivizma je engleski filozof Tomas Hobz koji

je nastojao da iz socijalne nauke ukloni sve vrednosne i teleološke sudove
da bi stvorio mesto kauzalno-deterministièkim sudovima. Na kraju
Levijatana Hobz je zakljuèio "da tolerisati izra
enu mr
nju protiv tiranije
znaèi tolerisati mr
nju protiv dr
ave uopšte". Otuda je njegovo
razraèunavanje sa retorikom motivisano interesom za odr
avanjem mira u
dr
avi, pa su stoga govornici za njega "tvorci pobune". On je time prevideo
opasnost od ropstva u tiranskoj dr
avi, a na takvu opasnost skretala je
pa
nju upravo antièka praktièna filozofija. Principijelno isti stav sa
Hobzom u odnosu na dr
avu zastupa i Hans Kelzen. On je smatrao besmi-
slenom tvrdnju da u despotiji ne postoji nikakav pravni poredak, veæ vlada
samovolja despota, zakljuèujuæi da je poricanje pravnog karaktera
despotskog poretka samo jedna prirodno-pravna naivnost i oholost. Ono
što je Aristotel nazvao "naoru
anom pravdom", a Platon "politièkom
bolešæu", liberalni pravnik Kelzen naziva pravnim poretkom, tako da i
demokratska i despotska vlast imaju istu pristupnicu u "èistu teoriju prava".
U njoj je pravda izopštena kao #iracionalna ideja". Konzekvencija ovakve
teorije je politièka amoralnost. Ona istovremeno znaèi i ukidanje
legitimnosti politièke vlasti i oslanjanje na puku formalnu legalnost.
U Platonovoj Dr
avi (486) nalazimo ovakav dijalog:
- Ako
eliš da razlikuješ filozofsku od nefilozofske prirode onda
moraš da paziš još na ovo.
- Na šta?
- Da ti ne ostane prikrivena poneka crta ropskog duha.
Ropski duh se mo
e naæi svugde gde postoji moralna ravnodušnost
prema javnim stvarima. Znaèaj praktiène filozofije se ogleda pre svega u
njenoj usmerenosti na vezu politike sa etikom. Kidanje te veze izvrgava
javni
ivot svakojakim proizvoljnostima. Tada se gubi kritièki odnos
prema izopaèenim oblicima politièke vlasti, pre svega prema autokratskim
i totalitaristièkim poretcima. Takvi poretci stimulišu upravo ropski duh i
preferiraju "filozofiju" tupe pokornosti, zaljubljenosti u vlast i vlastodršce,
na šta je upozoravao Platon u Dr
avi (521): "Jer vladu ipak treba da prime
oni koji u nju nisu zaljubljeni".
 Nezamenljivo sredstvo protiv ropskog duha u filozofiji i despotiji
(tiraniji) u dr
avi predstavlja kritika, kritika upravo "svega postojeæeg".
Zastupajuæi tezu da se nauèno ne mo
e dokazati, niti se mo
e proveriti da li
su pravda i sloboda po sebi bolje od nepravde i ugnjetavanja, pozitivistièka
filozofija i teorija prava dopustile su abdikaciju uma pred golim nasiljem.
Filozofski relativizam iskazuje gotovo neogranièenu moguænost
prilagoðavanja svemu i svaèemu, i humanizmu i antihumanizmu, i
demokratiji i despotiji. Time pokazuje i neogranièenu moguænost svoje
potkupljivosti.
U jednoj od prvih svojih knjiga Poredak i sloboda, koja je bila
uperena i protiv potkupljivosti inteligencije, dobar deo beše posveæen
upravo kritièkoj ulozi inteligencije. Takva orijentacija je bila izra
ena i u
mojoj pristupnoj besedi u SANU, gotovo tri decenije posle pojavljivanja
Poretka i slobode. To se posebno tièe moga shvatanja nauke (i filozofije).
Karakteristièno je da su upravo pozitivisti "
ivot u nauci" shvatali kao
apolitiènost, kao oštro odvajanje teorije od prakse, profesorske "katedre"
od "tr
nice
ivota", kako je pisao Maks Veber. Po Veberu, nauènik treba
društvenu stvarnost da razume, a ne da je kritikuje. Prema tome, odnos
prema stvarnosti shvaæen je kao spoljašnji odnos, baš onako kako se, na
primer, hemièar odnosi prema mineralima. U tome reprezentativnom
pozitivistièkom stavu potvrðuje se polo
aj intelektualca u društvu kao
èoveka koji obavlja "nemu slu
bu" uz æutljivu pokornost. U tom stavu
izra
ava se, kada je reè o nauci, o intelektualcima kao nauènicima,
restriktivno (scijentistièko) razumevanje nauke. Otuda sam se u svojim
radovima, onim ranim, kao i onim novijim, dosledno zalagao protiv
apsolutizacije istine pozitivne nauke zato što se taènost njenih zakljuèaka
ne mo
e poistovetiti sa celovitom istinitošæu.
Moj je stav: istina i sloboda se sna
no dodiruju i prepliæu, jer sloboda
izra
ava isto što i istina sa odredbom negacije.

.....
 Svima uèesnicima ovog susreta još jednom duboko zahvaljujem na
pa
nji koju ste mi pokazali vašim dragocenim prilozima.

Plu
ine
Ljubomir Tadiæ uèesnicima skupa
 Ljubomir Tadiæ
Kritièko mišljenje i poredak slobode