Komedijaši, Grejam Grin

-GLAVNI LIKOVI-
Komedijaši su roman koji na jednostavan način pričaju uzbudljivu i veoma
zanimljivu priču koja se po svim elementima može svrstati u žanr trilera ili
misterije. Samo ime romana dolazi od fatalisticke folozofije da smo svi mi samo
glumci u komediji zivota. Pre svega, moram napomenuti da je Grin bio
karakterističan po svojoj karakterizaciji. Njegovi likovi su pretežno anti-heroji,
junaci sa greškom i ljudi koji vuku teret prošlosti sa sobom. Vera je veoma bitan
motiv kod njegovih junaka – ili stradaju prateći ono u šta veruju ili stradaju zbog
nedostatka vere i ideala. Atmosfera u kojoj njegovi likovi žive je turobna i oni
konstantno očekuju da se nešto loše dogodi. Grin je toliko insistirao na toj
atmosferi, da je stvorio sopstveni svet u romanima koji su kritičari nazvali
Greeneland i u kojem žive svi njegovi junaci, pa i Komedijaši kojima ćemo se
danas baviti.
U prvih 50 stranica romana, pratimo putovanje glavnih likova, Brauna, Džounsa i
bračni par Smit u prestonicu Haitija gde je diktatura Papa Doka u punom jeku.
Oni putuju brodom Medejom, a cela ova situacija podseća na Konradovog Lorda
Džima koji je poslužio kao inspiracija za ovaj deo priče. Kad ste čuli imena,
odnosno prezimena ovih likova, verovatno su vam zvučala prilično jednostavno i
neoriginalno, međutim to je s razlogom tako. Grin je to učinio da bi se oni sami
izborili za svoju individualnost što je veliki zadatak za sve likove u njegovim
delima. Čak je i sam Braun primetio da zvuči prilično nemoguće da su se tri tako
bezlična imena našla na istom brodu, kao u kakvoj farsi. Ono što povezuje ova tri
lika jeste da su svi oni zapravo komedijaši, svako od njih ima neku ulogu i krije se
iza određenih maski.
1) Pre svega, imamo Smitove, za koje se slobodno može reći da čine jedan lik
zbog njihove međusobne posvećenosti i poštovanja. Gospodin Smit je
1949. godine bio kandidat za predsednika, što njegova žena s ponosom
unosi u razgovor kad god može (čak nosi i primerak glasačkog listića u
torbi). Oni se međusobno štite i vidi se da su ceo život proveli zajedno i da
ne bi umeli jedno bez drugoga. Smit je na neki način podređen svojoj ženi,
ugađa joj, rodio se sa mirom u svom srcu umesto s komadićem leda, a ona
je ozbiljna, ponosita žena koja poseduje veliku hrabrost (Brauna je spasla
od Tonton Makota kada su ga zamalo prebili na smrt). Smitovi putuju u
Haiti iz Amerike sa misijom da otvore vegeterijanski centar u glavnom
gradu. Međutim, oni nisu u koraku sa stvarnošću oko njih – došli su da
 pokažu prednosti vegeterijanske ishrane ljudima koji žive u tiranijom
opustošenom zemlji i nemaju novca ni za najosnovnije namirnice. Ta
indiferentnost i ne shvatanje ih pretvara u simbol Amerike iz tog doba, koja
takođe nije bila svesna okolnosti i nije marila za okolinu. Njihovu
zaslepljenost vidimo tokom celog romana, ponajviše u trenutku kada je
gospodin Smit bio u pošti da kupi markicu, a bogalji i prosjaci se obrušili na
njega poput lešinara, pritom mu ukravši pertle. Međutim, nakon toga je
bez ikakvih problema pričao o svom vegeterijanskom centru ministru
spoljnih poslova. Stvarnost ga nije dotakla. Čak ni prizor u pošti nije
pomračio njegovu viziju. Haićani oslobođeni trpljenja siromaštva i strasti
uskoro će se srećno baciti na svoje omiljene kotlete od oraha. Njihov
projekat je sasvim neprimeren za mesto na kojem pokušavaju da ga
sprovedu, što ih čini pomalo komičnim, ali ih čini ljudima sa verom i
idealima koji će na kraju ostati verni njima i sebi samima, što ih čini jednim
od pobednika ovog romana. Na kraju krajeva, uvek će imati jedno drugo i
svoju ljubav, dok Braun nema čak ni saputnika.

2) Zatim imamo Jonesa, čiji potrtet treba gledati obazrivo, jer njega, kao i sve
ostale likove gledamo iz Braunovog ugla, a Braun ga od početka smatra
sumnjivim i ne podnosi ga. Njegov fizički izgled nam skreće pažnju na to da
on nije osoba od poverenja (tanki brčići nagoveštavaju lažova), takođe,
govori i čudnim slengom koji ne pripada tom vremenu, što takođe aludira
na neistinu i pretvaranje. Putuje u Haiti sa jednom torbom i najdraža stvar
na svetu mu je njegov komplet za pravljenje martinija. On se predstavlja
kao Major Jones, hvaleći se svojim ratnim uspesima, naročito kako je vodio
četu u pohodu na Japance u Burmi za vreme WWII, kako je dobar strelac i
kako može da namiriše vodu. Međutim, nikome, osim Smitovih i Marte,
on ne uliva preterano poverenje i ljudi izbegavaju da ga oslovljavaju
titulom majora. Sumnjičavost u vezi sa ovim likom biva opravdana kada
Džounsa uhapse odmah nakon što je stupio na kopno Haitija. Služeći se još
jednim od svojih trikova, Džouns uspeva da se izvuče iz zatvora i postane
jedan od uticajnijih ljudi u Port-o-Prensu. Međutim, opet se dešava obrt i
Džounsu biva potrebna pomoć Brauna da se sakrije od Tonton Makota.
Braun ga je sakrio u ambasadu Martinog muža, zbog čega žali naposletku
jer se Jones Marti poprilično dopao. Žene su volele Jonesa iz jednog
prostog razloga – umeo je da ih nasmeje. Kako roman odmiče, Jones se
izdvaja kao glavni lik i onaj koji preuzima ulogu begunca od Brauna. Na
posletku je i sam priznao istinu o svojim lažima, kada se našao sa Braunom
 na groblju u noći kada je pokušavao da pobegne. Tada shvataju koliko su
slični zapravo. Izgledalo mi je kao da sam sreo nepoznatog brata - Džonsa
ili Brauna, ta imena bila su skoro zamenljiva, a isto tako i naš status.
Koliko nam je poznato, obojica smo bili kopilad, obojica smo bačeni u
vodu da potonemo ili plivamo, i plivali smo – plivali smo daleko da bi se
sastali na jednom groblju u Haitiju. Jones je zapravo, Indijanskog porekla,
nije bio major, već zabavljač, glumac. Nije mogao da namiriše vodu, već je
samo želeo da može. Ali, on je toliko lagao da je poverovao u svoje laži.
Poverovao je u to da je on zaista Major i da je apsolutno sposoban da vodi
grupu pobunjenika. Ali upravo ta vera je ono što ga čini pobednikom na
kraju ovog romana, iako je poginuo. On je ispunio svoj zadatak i dosledan
je svojim idealima – bio je spreman da umre za ono u šta veruje. Grin je
ovime hteo da pokaže da su svetu potrebni heroji, pa makar oni bili lažni.

3) Braun, kao pripovedač iz prvog lica, daje utisak da je glavni lik. On je rođen
u Monte Karlu, što ga čini da se oseća kao da je bez porekla. Oca nikada
nije upoznao i ne zna čak ni da li mu je Braun pravo prezime ili ne. Majka
ga je ostavila u Katoličkoj školi, i od nje ništa nije čuo do par dana pred
njenu smrt kada mu je ostavila hotel Trianon. Taj hotel je sve što on
zapravo ima i jedno vreme je bio veoma uspešan, dok nije zavladala
diktatura u Haitiju i sve je palo u vodu. Braun se na Medeji našao idući kući
iz Amerike, gde je pokušao da nađe kupca za njegov nekada sjajan hotel,
ali bez uspeha. Međutim, pravi, prećutani razlog zbog kojeg se vraća je
Marta, žena koju voli, ali koja je udata i ima sina Ejndžela koji je centar
njenog sveta. Ušavši u vezu sa ženom koja nikada neće biti njegova, Braun
nam pokazuje da je on zapravo čovek kojeg je strah da će ga emocije
savladati i boji se da pripada nekome jer misli da bi ga to uništilo. Njegovi
problemi počinju kada u bazenu svog hotela pronađe telo Filipota, čijeg
tela mora da se otarasi da Tonton Makoti ne bi pomislili da je on bio
umešan u to. Međutim, njegov najveći problem je bol koji nosi u samom
sebi, rastrzan između Marte koju nikada neće moći u potpunosti da ima,
Džounsa kojeg mrzi ali na kraju shvata da su veoma slični i konstantnog
razmišljanja o majci i svom poreklu. Međutim, on je čovek bez vere, što je
na kraju fatalno po njega. On je čovek koji je pobegao od vere u
konkretnom smislu, odrekavši se katoličanstva i od tada nije prestao da
beži. Čak i u trenucima kada izgleda posvećeno i kao da čini dobro delo,
zapravo to radi iz sebičnih razloga, u slučaju kada je pokušao Džonsu da
 pomogne da pobegne, iz zavisti i straha da će mu preoteti Martu. Marta je
prozrela njegove motive. Kada su on i Džouns kretali na opasan put, Braun
je pokušao Marti da skrene pažnju na sebe: ’I ja se pomalo izlažem
opasnosti’ na šta mu je ona odgovorila ’Ali meni se tvoj motiv ne sviđa’.
Na kraju on shvata da je potpuno prazan, sam i da je to sve upravo zbog
toga što nema vere u sebi. Citat, poslednje pismo doktora Mažia: Ako ste
napustili jednu veru nemojte napustiti sve vere. Uvek postoji alternativa
veri koju smo izgubili. U jezuitskoj školi, sveštenici su ga učili da je test
vere u nešto samo jedno pitanje: da li si spreman da umreš za to? Upravo
zbog toga što Braun nije imao ideal koji ga je vodio, za razliku od Džounsa
ili Smitovih, on ostaje kao najveći gubitnik na kraju ovog romana. Bez
ljubavi i bez nade, ostaje sam i poražen.
Možda postoji prednost kad se čovek rodi u jednom gradu kao što je Monte
Karlo, bez korena, jer čovek lakše prima ono što dolazi. Mi smo bili bez vere,
cenimo posvećene doktor Mažioe i gospodu Smitove zbog njihove hrabrosti i
nezavisnosti, odanosti jednom cilju, ali zbog nedovoljno strasti mi smo jedini
koji su zaista kompromitovani, pred celim svetom zla i dobra, pred pametnima
i pred glupima, pred nepristrasnima i zabludelima.
Na kraju, mogu samo reći da je velika pouka ovog romana da nije bitno da li
drugima delujemo zaluđeno poput Smitovih sa njihovim vegeterijanstvom, ili
preuveličavamo stvari poput Jonesa kako bismo sebe učinili bitnim, dokle god
imamo veru i cilj kojem težimo, jer je to suština života. Ne smemo mnogo žaliti
što smo komedijaši. To je poštena profesija. Kada bi samo mogli biti dobri, svet
bi mogao da zadobije barem jedno osećanje stila. Propali smo. To je sve. Mi smo
rđavi komedijaši, mi nismo rđavi ljudi.