Социологија:Основне области друштвеног живота

Монотеистичке религије карактерише веровање у једног јединог Бога. Ове

религије се развијају у широком временском интервалу од XIII века пре нове ере
до VII века наше ере, на веома различитим светским подручјима. Но, без обзира
на крупне и озбиљне разлике међу њима, постоје и неке заједничке
карактеристике:

 Њихова појава је везана за уједињавање више народа по извесним

основама, нпр. ограничено подручје Римског царства
 Њихови утемељивачи су тзв. сотери (грч. спасиоци), јер проповедају
веровање у други свет за који се ваља искупити
 Њихови утемељивачи су пророци, историјске личности, којима се Бог
показао, открио и објавио своју истину
 Ове религије су есхатолошке (грч. крајње). Говоре о крају света и
успостављању Божијег Царства.

13.4.ЈЕВРЕЈСТВО

13.4.a) ЈЕВРЕЈСТВО;ПОЈАМ,ИСТОРИЈАТ

Јудаизам или јеврејска религија је

религија коју проповедају Јевреји, они
који се сматрају потомцима
некадашњих Хебреја, номадског
140 народа са Блиског Истока, подељеног у
дванаест племена, а под заједничким
именом - Синови Израиља, који се
сматрају потомцима библијских
праотаца.

Верује се да је Аврам био први Јеврејин

и оснивач јудаизма и да је он направио
договор са Господом који му је обећао
да ће га начинити оцем велике нације.
У име тог договора, Аврам је обрезан.
После Аврама, његов син Исак и унук
Јаков се такође сматрају првим
патријарсима.
За њима следи (вековима касније)
Мојсије који води јеврејски народ из
ропства у Египту (Мисиру) ка обећаној
земљи Канан (Ханан).
На том путу који је наводно трајао
пуних 40 година, стигавши до
Синајске горе, Мојсије склапа савез са
Богом, Јеховом или Јахвеом, којим се
коначно утврђује веровање у једног Бога. Том приликом, он добија плочу са
заповестима.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

Епоха I храма: Јевреји коначно стижу у Обећану земљу и системом судија

успостављају ред и устројство државе. По смрти последњег судије одлучују да
изаберу краља, најпре Саула а потом Давида. Давид је ујединио краљевство и
одабрао Јерусалим за главни град. Његов син, Соломон гради први храм. После
Соломонове смрти, царство се дели на Израел и Јудеју. (587.г.п.н.е.) Вавилонци
упадају у Јудеју, руше храм а Јевреје одводе у ропство.
Епоха II храма: 539.г.п.н.е.завршава се Вавилонско ропство, одлуком Персијског
цара Кира да их ослободи и омогући им повратак у земљу. По повратку, Јевреји
граде други храм, који бива разрушен од стране Римљана у I веку.

Дакле, јеврејска
дијаспора датира од
античког доба а од тада
постоји и тзв. Ционизам,
тј. тежња за повратком и
окупљањем Јевреја у
властитој држви.
Прогони Јевреја се
настављају кроз
историју. Европљани су
неговали бројне
предрасуде у односу на
Јевреје, на њихова
веровања и обичаје се
141 гледало с подозрењем,
убијани су, прогањани,
или би им се одузимала имовина. Фасистичка доктрина је само наставак овакве
политике антисемитизма према Јеврејима.

13.4.б) ЈЕВРЕЈСТВО ДАНАС

Јевреја данас има званично око 15 милиона, а незванично овај број достиже и до
18 милиона. Од тога у Европи у самој матичној држави Израелу око 7 милиона
Јевреја. Јеврејима се сматрају сви они којима је мајка Јеврејка, без обзира на то
у којој су мери заиста религиозни. Израелска држава је основана у области
Палестине, 1948. године, као безбедно склониште за расељене Јевреје. Јевреји
из целог света, на основу тзв. Права на враћање, могу да добију њихово
држављанство.
Јединство међу Јеврејима је нарочито изражено, највероватније, управо као
последица историјског искуства које је деловало као кохезивни фактор. Међутим,
разлика међу Јеврејима има, иако су оне чисто ритуалне (обредне) природе.
Постоје:
 АШКЕНАЗИ - Јевреји који изводе западни или германски обред
 СЕФАРДИ - Јевреји који изводе источни или шпански обред
Осим тога постоје либерални, реформисти, ортодоксни Јевреји, у зависности
од тога колико инсистирају на традицији. Ортодоксни Јевреји се буквално
придржавају Торе. Препознају се по специфичном облачењу и фризурама. У
реформаторским синагогама, молитве се не изводе на хебрејском већ на локалним
језицима а рабини могу бити и жене.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

13.4.в) ИЗВОРИ ЈЕВРЕЈСКОГ УЧЕЊА

ТОРА:Јеврејска библија (писани закон или Стари Завет) која се састоји од Књиге
са учењима (Тора), Књиге пророка и Књиге са рукописима. Торе се чувају у
синагогама, писане су ручно а представљају такве светиње да се не смеју
додиривати. Библија садржи податке који се не односе само на верска учења већ и
на њихову историју, конституисање државе, устројства, обичаје, митове, легенде
итд.
Талмуд (усмени закон) је књига која обухвата њихово право, обичаје, обреде,
етичка начела.
Кабала је књига мистичко - филозофског карактера предвиђена за оне који су у
свом изучавању вере отишли најдаље.

13.4.г) УСТАНОВЕ, ОБРЕДИ,СИМБОЛИ

 Још од времена када су изгубили своје храмове,

Јевреји су се определили за Синагоге (грч.
окупљање), као нарочиту врсту богомоље. Наиме,
синагоге јесу места на којима се изводе религијски обреди и обележавају
верски празници али није искључена могућност да послуже и у световне
сврхе (концерти, књижевне вечери, излозбе и сл.) Поготово, Јевреји у
дијаспори, из разлога несигурности свог положаја, су често користили
школе, властите домове као синагоге.
142  Расејање и сталне миграције је учинило немогућим успостављање неке
озбиљније хијерархијске структуре свештенства па је подучавање и
практиковање препуштено рабинима. Рабини су и религијске вође али и
васпитачи, учитељи, саветници. Звање Рабина се стиче дугогодишњим
школовањем и изучавањем верских извора.

 Веровања:Јевреји верују да је оснивач јудеизма Аврам који је живео око

1900 г.п.н.е. Веза с Богом преко Аврама, се потврђује кроз обрезивање.
Свемогући Бог, Јахве или Јехова, са којим су склопили савез је вечан и
невидљив. Он ће послати Месију, који ће донети мир за цео свет.

 Обичаји: Јеврејска деца се по рођењу обрезују. Пунолетство (Бар мицвах)

дечаци обележавају са 13 а девојчице са 12 година.

 Јевреји се хране на нарочит начин а та храна, посебно одабрана и према

утврђеним правилима обрађена, припремана, (без крви, душе) се зове
КОШЕР.

 Празници: Сабат је свети дан који траје од заласка сунца у петак и траје до
сумрака у суботу. То је дан предвиђен за одмор и молитве, дан посвећен
Богу, дан кад се окупља породица и одлази у синагоге. Пасха је празник
посвећен ослобађању од ропства Мисирског. Савуот слави давање Торе, тј.
добијање закона. Јом Кипур је Дан Опроста, најсветији дан кад Јевреји
траже опрост за своје грешке. Рор Хашана је Нова година.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

13.5.ХРИШЋАНСТВО

Хришћанство је религија коју проповедају следбеници Исуса Христа.

(Исус, Језус, Џошуа- лично име, Христос-помазаник, од Бога послат).
Исус је по властитој тврдњи био Месија ког су очекивали старозаветни пророци.
Наиме, Стари Завет, у Књигама пророка, у више наврата говори о спасењу и појави
избавитеља; Цару Славе, праведнику који страда, божијим сину.

13.4.б) ЖИВОТ И ДЕЛО ИСУСА ХРИСТА

О животу и делу Исусовом, сазнаје се из Новозаветних Јеванђеља (Добра вест,

благовест), по Матеји, Марка, Луки и Јовану, иако они не представљају праве
историографије.
Рођен је у I веку, у Јудејском Витлејему, од оца Јосифа и мајке Марије. Ирод,
тадашњи Јудејски краљ и римски намесник, у страху за свој престо, наређује да се
изврши погубљење новорођенчади. Из тог разлога Света породица бежи у Египат,
где ће Исус провести своје детињство и рану младост, о којој се иначе мало зна.

По повратку у земљу, посећује

синагоге, учествује у расправама,
излаже своје учење, пропагира га.
Јован Крститељ га представља
као новог месију. У наредном
периоду бира дванаесторицу
143 ученика, следбеника, будућих 12
апостола, чини чуда, лечи
болесне, васкрсава мртве, што
драстично увећава број његових
присталица. Окосница његовог
учења, је изложена у чувеној
”беседи на гори”, којом је стекао
следбенике чак и међу
Римљанима. У тој беседи он каже
да су блажени они који су
презрени, одбачени, понижени,
увређени, оклеветани,
страдалници.

На Тајној вечери, уочи Јеврејског

празника Пасхе, он, нудећи
апостолима хлеб и вино (као своје
тело и крв), предсказује издају једног од њих, Јуде, и своју скору смрт. Римски
намесник, Понтије Пилат, ће, наводно на инсистирање Јевреја, дати да га разапну
на крст.

На том крсту, у петак (Велики петак) Исус ће издахнути, бити положен у гроб, а
трећег дана, у недељу – васкрснути. Након четрдесет дана он се коначно уздиже
на небо и тај дан се обележава као Вазнесење.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

Педесетог дана су тзв. Духови, дан када силази Свети Дух на апостоле. Силаском
Светог Духа, апостоли стичу сва потребна знања и вештине, које су им касније
биле неопходне у мисионарском послу - ширења хришћанства. Ова идеја,
инспирисаће хришћански мистицизам, који полазе од уверења да се одређеним
техникама и методама може задобити благодет Светога Духа а тиме и моћи
прозорљивости, исцелитељства и др.
Апостоли настављају његово дело и стижу чак до Рима.

13.5.в) РАЗВОЈ ХРИШЋАНСТВА ПОСЛЕ ХРИСТА

Хришћанство је дакле учење које се рађа у самом срцу

јеврејске државе, и чији је оснивач Јеврејин.
Исус је говорио да није дошао да порекне Писмо већ да
га испуни, што говори о његовој озбиљној намери да се
надовеже на јудеизам и намери да буде прихваћен
најпре од својих сународника. То се ипак, није
догодило.
Наиме, Јевреји су Христа третирали као отпадника од
вере, односно неку врсту секташког вође. Разлози за
такво опхођење су бројни а свој праузрок имају управо
у разликама између традиционалног јудеизма и новог
учења. Јеврејима је најпре неприхватљива идеја по
којој је Бог, Бог свих људи, без обзира на то јесу ли
Јевреји или не, чиме Исус директно побија тезу о
144 Јеврејима као одабраном народу (народу који има
неподељену наклоност Бога).

Ништа мање непомирљив став су имали и Римљани. Разлог њиховог противљења

Исусовом учењу је лежао у чињеници да су Римљани у то време, још увек били
многобошци а да је Исус проповедао једног Бога. Поред тога, хришћански Бог је
Бог који не прави разлику између робова и робовласника, што је било потпуно
неприхватљиво за представнике Империје која је сву своју снагу црпела из
робовласничког система.

Ове искључивости, учиниле су период раног хришћанства (прва 3 века)

страдалничким временом, временом прогона хришћана - пионира, илегалног
деловања, мучења, убијања. Међутим, околности су се мењале, Римска Империја је
губила на снази и јединству а број хришћана је, упркос репресивним мерама
растао.

313.године, римски цар, Константин, је Миланским едиктом дозволио

исповедање хришћанства, тј. легализовао га Показало се касније, да хришћанство
као јединствена религија потпомаже и омогућава ефикасну контролу и
централизовану власт у царству. Тако хришћанство губи свој првобитни,
делимично револуционарни, бунтовни карактер и постаје режимска религија.
Много касније, хришћани ће од прогоњених постати прогонитељи.

У V веку Римско царство се дели на Источно - Византију (Визант) и Западно

(Рим). Временом ће неслагања између ова два царства кулминирати расколом у

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

самом хришћанству, 1054. године када се Црква раздваја на Православну и

Римокатоличку. Средњи век је познат по расту утицаја Папа, Ватикана, и по
крсташким ратовима – војно/ религијским походима. У XVI веку Римокатоличка
црква пролаза кроз још један раскол и издвајање протестаната.

13.5.г) ХРИШЋАНСТВО ДАНАС

Хришћанство је данас ј нараспрострањенијих религија, присутна на свим светским

континентима са око милијарду и по верника. Подељено је на Римокатолицизам
(који чак и своју државу- Ватикан) , протестантизам и православље. Поред
наведеног, постоји и шаролико мноштво хришћанских секти.

13.5.д) ИЗВОРИ ХРИШЋАНСКОГ УЧЕЊА

А)примарни извор, Свето писмо: Нови Завет који се надовезује на Стари Завет, а
садржи 4 Јеванђеља, Дела апостолска, апостолске посланице и Откровење
Јованово. Јеванђеља представљају сведочења апостола о животу и делу Исуса
Христа. Дела апостолска и посланице представљају надоградњу апостола која се
развијала у току њиховог мисионарског рада. Откровење Јованово говори о
будућности човечанства, доласку Страшног суда, коначној борби између добра и
зла и силаску Божијем на земљу.
Б)секундарни извори, Свето предање: који обухватају списе као што су дела
Светих отаца, одлуке Васељенских сабора, монашке биографије, папске буле и сл.

145 13.5.е)ВЕРОВАЊА, ОБИЧАЈИ, ПРАЗНИЦИ,УСТАНОВЕ

Хришћанство је монотеистичка религија. Бог јесте један али се јавља у три лица,
као Бог - Отац, Бог - Син и Свети Дух. Исус је својим страдањем омогућио спас
оних који у њега верују. Хришћани верују у долазак Страшног суда и живот после
смрти. Човек је грешан али и поред тога може да постигне спасење. То се
остварује истинским хришћанским животом, делањем и веровањем. Њихова етика
се разликује од јеврејске, а заснива се милосрђу и праштању.
Циљ хришћана је да остваре јединство с Богом тј. да се уздигну до мере Творца
( да се угледају на Бога).
Хришћани учествују у Светим тајнама. Молитве обављају приватно (јутрење,
вечерње , пре оброка и сл.) и у току заједничких богослужења. Хришћани поштују
Божије (Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и љуби
ближњег свога као себе Самог) и црквене заповести. Празници: недеља - свака
недеља је за хришћане мали Ускрс, најрадоснији дан који треба да се посвети
одмору и Богу, Божић - обележава се дан рођења Исуса Христа, Ускрс - обележава
се дан његовог васкрсења, Нова година ( обрезање Исуса Христа), Духови или
педесетнице, Богојављење, Крстовдан, Успеније , Благовест, Сретење,
Хришћани поштују Свете тајне: Свете тајне су начини учествовања у
хришћанском животу чији се значај и пуноћа открива кроз директно учешће. Оне
остају тајне за оне који у њима не учествују.
То су: света тајна крштења, миропомазања,
покајања,причешћа, брака, јелеосвећења и
свештенства.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

13.6.РАСКОЛ У ХРИШЋАНСТВУ

13.6.а) ПОДЕЛА ЦАРСТВА; ПОЧЕТАК СВИХ ПОДЕЛА

395. године Римско царство се дели на Западно и Источно-Византију. Од

тренутка деобе, разлике између ова два царства се све више продубљују. Све те
разлике, од географских, климатских услова, услова живота, преко обичаја,
навика, менталитета, етно-типова, напослетку ће се манифестовати и као разлике
у схватању и доживљању религиозности а кулминираће тек у XI веку. На
146
територији Византије су постојале 4 патријаршије: цариградска, александријска,
јерусалимска и антиохијска а на територији Западног царства само једна, у Риму.

13.6.б) СПОРНА ПИТАЊА

Два су основна проблема око којих је настао првобитни спор:

1.схватање догме о Светом Тројству

2.питање примата Папе

1.У IX векu, долази до размимоилажења у схватању Светог Тројства. Наиме,

тадашњи епископ Рима је одобрио употребу израза ”ФИЛИОQУЕ” (и сина) што
суштински мења схватање односа између три лица једног Бога.
Источњаци су задржали првобитно схватање по ком је Бог Отац - нерођен, Бог
Син-рођен а Свети Дух - исхођен, тј. повезан је са Оцем посредством Сина. Овим се
наводно потврђује да у њиховом односу, ниједно од три лица није лице мањег
значаја, да су равноправни. Давањем једнаког значаја Светом Духу истиче се
духовност. На ово се надовезује схватање по ком је Христос не само божанство
већ и човек, дакле богочовек. Иначе све ове догме утврђене су на Другом
Васељенском сабору, ком су присуствовали представници целе Цркве.
Западњаци, заступају становиште по ком Свети Дух истовремено произилази и
из Оца и из Сина, чиме постаје секундарно биће у Тројству, биће другог реда, и
чиме се наводно истиче телесност у односу на духовност. Иначе, према
западњацима, Христос је божанство.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

2.Западњаци су тврдили да је Христос

невидљива глава цркве на небу а Папа,
епископ Римски, видљива глава на
земљи. Као намесник Божији, он
изражава Божију вољу и непогрешив је.
Самим тим, припада му првенство и
водеће место у Цркви.
Источњаци су, међутим, сматрали да
Исус јесте глава Цркве а да су епископи
само наследници апостола и ништа
више од тога. Они јесу признавали папи
почасно првенство али нису прихватали његову политичко - правну превласт
нити су могли да прихвате тезу о његовој непогрешивости.

Ова два суштинска питања остала су предмет спора до данашњих дана. Чак и када
се у међусобним сусретима дође до извесних усаглашавања, управо ова питања,
остају камен спотицања, и чине даљи разговор о приближавању или евентуалном
уједињењу, немогућим.

147
13.6. в) ОСТАЛА РАЗИЛАЖЕЊА

Западна и Источна црква разликују се још по неким важним питањима:

Безгрешно зачеће Пресвете Богородице: Грех који су починили Адам и Ева је

наследан и сви се људи рађају с тим прародитељским грехом. По мишљењу
источњака, само је Исус безгрешно зачет, на надприродан начин. Западњаци,
међутим, заступају учење по ком је Девица Марија, још у утроби очишћена од
овог греха, и то су учење прогласили за догму. Из овог става не сме се извући
закључак да источњаци не поштују Богородицу и женски принцип . Напротив, она
се сматра претечом монашког реда и оснивачем Свете Горе, а празници везани за
Богородицу су по значају одмах иза празника везаних за Исуса Христа.

Свете тајне: И западњаци и источњаци признају 7 светих тајни с тим што

западњаци верују у њихово механичко дејство а источњаци сматрају да
благодет тајни зависи од учешћа, сарадње самих верника. Рецимо, исповедање и
покајање ће бити сврсисходно само уколико се верник заиста, у дубини душе
покаје за грех који је починио.

Чистилиште : Источњачко учење тврди да човек после смрти не може да се покаје

и поправи, нити ишта друго да уради за своју душу, те по заслугама одлази у рај
односно пакао. По западњацима постоји и чистилиште - средње стање за оне
који нису довољно праведни нити довољно грешни. Чистилиште служи као нека
врста друге прилике која човеку омогућава да се поправи или поквари.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

Иконоборство: Источњаци ће озваничити култ икона речима: онај ко поштује

једну слику, поштује онога кога та слика представља. Иначе представљање Бога,
светитеља се разликује, и канонизовано је. Црквена уметност католичке цркве не
само да постоји већ се може рећи да је изузетно богата и развијена, али однос
према икони, није само однос према уметничком делу.

13.6.г) ЗВАНИЧАН РАСКОЛ

1054. године догодиће се један скандал који ће коначно разгневити Византинце.

Наиме, папин изасланик, кардинал Хумберт, ће, у Светој Софији, у току литургије
патријарху Керуларију предати Папино решење којим га овај (због
непослушности) рашчињава. Патриарх, међутим, уз подршку свештенства и
представника световне власти, узвраћа заједничком одлуком у чијем тексту се
тврди да је ортодоксна, правоверна она црква која је окупљена око
византијског цара и цариградског патријарха. Тиме је раскол на Православну и
Римокатоличку цркву потврђен и озваничен.

13.6.д)ПАД ВИЗАНТИЈЕ, УНИЈА

148

Од момента званичног раскола, цркве воде потпуно одвојене животе и развијају

се кроз историју на потпуно различите начине и у различитим правцима.

Историчари религије тврде да се православна црква развијала верткално. То би

требало да значи да се у православној цркви пажња усмеравала на духовна,
религијска питања као што су усавршавање литургије, црквеног појања,
раскринкавања јереси, развоју монаштва, усавршавању молитве и слично.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

Православци су успели да осмисле пребогате и динамичне литургије, развију

шаролику црквену уметност и досегну врхунац у православној мистици – познат
као исихазам, који се и дан данас практикује међу монасима. Међутим, овакав,
вертикални правац, удаљиће цркву од свакодневног живота, те се претпоставља
да се управо у томе крије одговор на питања попут; зашто је православна црква
тако малобројна, тако немоћна и сл.
Римокатоличка црква се развијала хоризонтално; ширила се у простору,
нарочито мисионарским радом, развијала своју структуру и организацију
захваљујући чему је прерасла у огромну и веома моћну и утицајну силу, у светским
оквирима. Али и она прибегавајући другој крајности, губи на дубини, духовности
и мистици.

Друштвене околности, које наступају непосредно после раскола, нису ишле

Византији у корист. Из политичких разлога почињу да чине уступке Латинима.
Михајло Палеолог је чак прогласио Унију грчке цркве и Рима али је она остала
мртво слово на папиру. Јован Палеолог, његов унук, ће у страху од надолазеће
Турске силе, молећи Рим за војну подршку, понудити прихватање
католичанства и покрштавање становника. Он сам је то и учинио али га у том
подухвату Византијска црква није подржала. Ту ће политику наставити његови
следбеници поштујући поруку да Унију третирају само као оружје против
Турака, јер се надменост Латина и тврдоглавост Грка не могу помирити.
Првенство Папе је признато, Унија је проглашена 1439.године мада није
прихваћена од целог православног света.
Цариград је пао у Турске руке 29.маја 1453. године, цар Константин Драгаш је
149 погинуо а Света Софија је претворена у џамију.
Од тадашње идеје о проглашењу Уније па до савременог доба, предстaвници
цркава се повремено састају, у покушају да нађу заједнички језик, решавају
проблеме који их једнако муче и разговарају о евентуалном теолошком
приближавању, но ти се скупови ипак на крају заврше без нарочитих и видних
промена. Она питања која су представља камен спотицања пре десетак векова, ту
тежину имају и дан данас. О екуменизму и екуменистистичком покрету се много
говори, а ставови, чак и црквених достојника се о овом питању разликују.

13.6.е) ОСТАЛЕ РАЗЛИКЕ

Данас између павославног и римокатоличког света постоје многе, мање или више
значајне, мање или више упадљиве разлике, ( а које се не могу листом побројати)
као што су нпр:

 Римокатоличка црква је замишљена као наднационална, универзална

црква, док православне цркве постоје само као националне цркве и све се
разликују. Православни полазе од става да се само кроз поштовање
националних разлика може доћи до истинског јединства. Посебне цркве су
целине за себе а не прости делови васељенске цркве. Јединство цркве је
верско а не административно. Свака има морални ауторитет и независност.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

 Управљање католичком црквом је централизовано, одлуке се доносе у

самом врху црквеног клера па се онда спуштају кроз хијерархију да би на
крају дошле до верника. У православном свету, одлуке се доносе на основу
предлога који долази “одоздо” ослушкујући глас народа, а на Васељенском
нивоу, доносе се усаглашавањем ставова при чему се морају подједнако
поштовати гласови свих цркава.
 Положај васељенског патријарха је, за разлику од Папе, не доноси
никакве привилегије или посебна овлашћења. Патријарх је “први међу
једнакима”
 Црква је по католицима, видљиво друштво које је установио Христ, а по
православним, црква је организам Христовог тела, мистерија над
мистеријама.
 За православне, традиција тј. секундарни списи представљају пут којим
верник прима Св. Писмо те она има већи значај.
 Православни свештеници се жене, док католички живе у целибату.
 Венчање је за католике уговорање а за православне богослужење.
 У православним црквама, углавном, нема клупа и столица.
 Православци су поштовали Јулијански а католици грегоријански
календар. Данас, додуше, ово важи само за српску, руску, александријску и
антиохијску цркву.
 Православни постови су строжији, док католички пост захтева
уздржавање по избору верника и договору са свештеником.
 У католичкој служби, Христ је стално присутан у хлебу и вину, док се у
православним литургијама призива силазак Светог Духа
150
13.6.ђ) САВРЕМЕНИ ОДНОС

Унија двеју цркава, иако суштински, није заживела, зачела је једну идеју, идеју
помирења, која ће се развијати кроз време које следи и коначно се у оквиру
екуменистичког покрета, појављује као једна од централних идеја, сила око које
гравитирају све цркве, некад јединственог хришћанског организма. Додуше, иако
је његова декларативна природа помирујућа, отвара нове дилеме по разним
основама. Прва је дилема око дефинисања екуменизма; шта је то, који цу циљеви
тог покрета, има ли поред манифестних, какве латентне, прикривене, политичке
циљеве, које одређени носиоци моћи настоје, овим путем остварити. Друга дилема
је вредносне природе; како проценити суштину покрета, доноси ли она
хришћанству и црквама истински бољитак, чува ли достојанство, пуноћу
различитости или не.
Отварајући ове нове дилеме, на жалост, једно постаје све извесније, да је
раздвајање увећано новим дилемама док је приближавање измирењу, мање
извесно.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

13.7.ПРОТЕСТАНТСКИ ПОКРЕТ

Током 16.века, у оквиру саме католичке цркве, појављују се захтеви чија је

суштина у захтеву за реформом унутар цркве. С обзиром на то да је покрет
инициран улагањем извесних протеста против одлука католичке цркве, цео
покрет је назван протестантским.

13.7.а)НАСТАНАК ПРОТЕСТАНТСКОГ ПОКРЕТА; УЗРОК И ПОВОД

Основни проблем протестанти су видели у централистичкој власти и папском

апсолутизму. Наиме, тумачења црквених догми била су искључиво право
централне власти тј.папског окружења.
Затим, католичка црква као наднационална, остала је неосетљива на националне
особености људи и простора која је покривала, што су њени припадници схватали
као непоштовање.
Осим тога, у оквиру католичке цркве је недолично понашање постојало све
чешће. Било је и развратног понашања, промискуитета, блуда, подмитљивости,
корупције, што је кулминирало појавом папских индулгенција.
Наводно, неки људи, попут светитеља, су за живота, стекли више заслуга него што
им је то потребно као улазница за одлазак у рај. Тај вишак заслуга се похрањује у
Ризници цркве којом рукује и руководи Папа. Он може уступити извесну
количину добрих дела, људима којим те заслуге недостају. Тај вишак је
уступљиван за новац, те је разрађена трговина папских опроштајница, да су се
могли откупити опроштаји за грехе које тек треба починити, за грехе будућих
151 генерација и сл.

Против овог необичног пословног подухвата, Мартин

Лутер, оснивач протестантског покрета, уложио је
озбиљан протест, због ког ће бити проглашен за јеретика.
Но, са одбијањем да се одрекне својих ставова, Лутер ће
стећи бројне присталице и инспирисати хришћане са
других простора на сличне поступке.

Дакле, пионири протестантског покрета су проглашени

расколницима иако њихови мотиви и идеје нису у том
тренутку биле такве. Напротив, пре би се могло рећи да су
били истински католици ( фундаменталисти), који ће
тако изопштени тек касније, временом уобличавати
разлике које их карактеришу.

13.7.б) ПРОТЕСТАНТИЗАМ ДАНАС

Данас је протестантизам бројан и утицајан (Северна Немачка, Скандинавија,

Америка, Енглеска, Швајцарска, део Француске, Холандија итд). Ова традиција
обухвата многе, различите цркве попут: лутеранске, калвинистичке, англиканске,
баптистичке, анабаптистичке, пуританске, презбетеријанске, методистистичке,
мормонске, адвентистичке, као и тзв. протестантске секте

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

13.7.в) КАРАКТЕРИСТИКЕ:

Протестанти прихватају само Свето писмо као једини извор вере. Верници
сазнају о својој вери само из Библије. На овај начин, протестанти, одузимају
могућност клеру да тумачи и спроводи Божију вољу тј. да такву могућност
злоупотребљава.
Протестанти омогућују сваком образованом вернику да обавља
свештенорадње. Овим свештеници губе повлашћени положај и умањује се
могућност злоупотребе. То не значи да свештеника нема већ само да њихово
присуство није нужно.
Протестантске цркве су једноставних линија, без претераних иконографија и
украса. Тиме се настојало раскрстити са католичком традицијом. Дакле, спољним
манифестацијама се ставља акценат на духовно.
Протестанти не признају 7 светих тајни. Већина признаје само две свете тајне.
Њихов протест је био нарочито усмерен против свете тајне исповедања и
покајања, јер омогућују евентуално уцењивање верника.
Протестанти не прихватају чистилиште, као другу прилику за постизање
небеског царства
Протестантска етика фаворизује раденост, марљивост, штедљивост, оданост
послу, практичност, једноставност.

 Лутеранство је специфично по својој теорији тзв.

152 коегзистенције. Наводно Исус јесте присутан у току
обреда али не у самом хлебу и вину већ поред њих,
дакле- не преображава се. Осим тога, човек се пред Богом
не оправдава добрим делима већ самом вером. Додуше,
то не значи да добра дела не треба чинити јер она јесу
конкретна форма испољавања вере.

 Англиканска црква је настала као последица

непокорности енглеске цркве Риму а непосредан повод
за оснивање ове цркве је било одбијање Папе Климента
да одобри развод Хенрија 8. и Катарине Арагонске.
Хенри ће уз помоћ Дома лордова добити титулу
врховног поглавара цркве. Ове цркве имају национално
одређење. Англиканска црква је у савременом свету
нарочито позната по томе што се у њеном оквиру
поставило питање жена као свештеника.

 Калвинизам, покрет Жана Калвина, који је због својих

реформаторских идеја напустио Француску и настанио се у Швајцарској,
успео је да оснује своју цркву и да чак, преко ње учествује у световној
власти. У Женеви су формирали Дисциплинско веће које је уз помоћ
градске власти, радило на сузбијању разврата и порока. Калвин се слаже с
Лутером да човеков спас зависи од његове вере али том учењу придодаје
став о значају Божије милости. Човекова судбина је предодређена. Сваки

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

хришћанин је свештеник. Христ је током обреда присутан само духовно, у

вери. Марија је само мати Божија и нема култни значај.

13.7.г) КОНТРАРЕФОРМАЦИЈА

Протестантски покрет се изузетно брзо и упорно ширио, са све већим бројем

присталица те је Католичка црква била принуђена да предузме одређене мере
у циљу сузбијања његовог утицаја, ширења и повратка властитог угледа. Цео
сплет тих мера, остају познате под заједничким називом контрареформа,
противреформа или реформа католичке цркве.
Ова реформа обухватала је следеће: одржан је Тридентски сабор на ком су
утврђене и потврђене црквене догме, извршена је реформа свештенства и
реформа њихове хијерархије, формиран је ред језуита тј. Друштва Исусовог, који
су радили као мисионари и проповедници (са освајањем нових континената,
Латинске Америке, они добијају на значају), установљен је црквени суд –
Инквизиција и на крају - вођени су ратови против протестаната (братоубилачки
рат у Француској). У страху од прогона, многи протестанти беже у Америку, где
оснивају читаве државе.

13.7.д) ПРОТЕСТАНТСКА ЕТИКА И ДУХ КАПИТАЛИЗМА

153 ''Протестантска етика и дух капитализма'' је наслов дела једног од највећих

социолога,
свих времена, Макса Вебера, дела које се очигледно бави овом проблематиком.
Наиме, Макс Вебер је написао ову књигу, као неку врсту реакције на тврдње Карла
Маркса, по ком, начин материјалне производње условљавају начин духовне
производње. Маркс објашњава овај став речима да од тога каква нам је
производња зависи каква ће нам бити религија, философија, наука, сви облици
свести, право, политике и образовања...
Макс Вебер, међутим, покушава да докаже управо супротно; на примеру
протестантизма који је утицао на појаву нових односа у области економије. По
њему, да није било нарочите протестантске етике, не би било ни капитализма!
У XVII веку, Пуританац Џон Винтроп, са 800 Енглеза стиже у Америку. Осим
пуританаца, било је и међу досељеницима и анабаптиста, мамонита, квекера и др.
Они су допловили из Енглеске сањајући пуританску визију Новог света ''Град на
брду'', места за једини Божији народ, који ће бити идеал читавог света а све у
складу с убеђењем да ће Америка предводити свет у Новој ери
мира и сигурности. Та идеја живи и данас.
Бенџамин Френклин, калвиниста, проналазач, новинар, је
успео да у тој мери популаризује протестантизам да је он сад
део ''америчког сна''. Он је у свом Алманаху штампао
протестантске поруке и пароле. Заговарао је штедљивост,
коришћење времена...
Не сме се траћити време!
Ко је моћан? Онај ко влада својим страстима
Ко је богат? Онај ко је задовољан.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

У складу с том девизом да време треба паметно користити, да га не треба

траћити, узалуд трошити, протестанти постају опседнути феноменом рачунања
времена, те напослетку развијају озбиљну производњу часовника. (швајцарски
сат) Тек у у XIX и XX веку капитализам прераста у модерну варијанту која
фаворизује потрошњу и забаву.
Протестанти се сматрају творцима идеје о забрани алкохола, тзв. Прохибицији.
Унутар протестантизма се опет јавља неконформистички дух у виду еколошких
покрета и нових тенденција у животним стиловима (бицикл као превозно
средство, органска храна, живот у дивљини. хуманитарне организације).

154

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

13.9.БУДИЗАМ

Будизам је религија која се заснива на

учењу њеног оснивача, Сидарте Гаутаме,
који ће касније постати Буда тј.
Просветљени. Будизам је учење које
настаје на територији Индије али не
успева да истисне хиндуизам, већ бива
прихваћено ван њених простора; у
Индокини, Кини, Кореји, Јапану,
Монголији, Тибету.

13.9.a) ПРЕТЕЧЕ БУДИЗМА

Будизам има своје претходнике у

традиционалним учењима Индије,
познатим као Ведизам и Брахманизам,
учења која полази од убеђења да постоји:

1.Брахман,универзална душа света, вечито, стваралачко начело

2.Атман, појединачна душа, појавна стварност, манифестација брахмана
3.Карман (дело)- свако дело је плод претходне склоности. Дела и њихова својства
су везана за човека кроз све његове животе
4.Самсара (циклус поновних рођења) - после смрти, душа неко време борави на
155 другом свету али се под утицајем дела тј. прошлости, поново враћа у живот и
поприма телесни облик. Број рађања није ограничен.
5.Мокша (ослобођење) - престанак робовања телесном (атману), постизање
јединства с браманом, је циљ религије. Другим речима, циљ је да нестану карме, да
престане самсара.

Религије ових простора се слажу по схватању тог циља али разлике настају по
питању, како тај циљ постићи. По некима треба се уздржавати од живота, живети
аскетски, медитирати, по другима, бавити се јогом, и слично. Новина коју доноси
будизам је управо новина у методи постизања јединства с Богом.

13.9.б)ЛЕГЕНДА О БУДИ

Сидарта Гаутама (558 п.н.е.- 478 п.н.е.), престолонаследник династије Гаутама.

Његово рођење је дакле, пропраћено божанским знацима. Зато добија име
Сидарта - човек који је постигао циљ.
У страху од испуњења пророчанства по ком Сидарта може постати или велики
владар или луталица и бескућник, његов отац ће учинити све да га заштити од
лоших утицаја из спољњег света.
Тако ће Сидарта 30 година провести на двору као заточеник, окружен сјајем и
раскошом, без прилике да спозна патњу и беду људских живота. Да се Сидарта
осећао као да је у “златном кавезу” сведочи и чињеница да је свог сина назвао
Рахула - што значи ланац.
Игром случаја, у једном дану, Сидарта доживљава 4 судбоносна сусрета (са
старцем, болесником, погребном поворком и са монахом на чијем је лицу видео

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

спокојство). Он напушта двор и наредних десетак година проводи трагајући за

унутрашњим миром и духовним просвећењем, практикујући већ познате методе
аскетизма, јоге, медитације, у чему га је ометао Мара - бог смрти, да би напослетку,
захваљујући дубокој сабраности дошао до највишег знања, потпуног буђења.
Доживео је тзв. Просветљење.

13.9.в) БУДИНО УЧЕЊЕ,ВЕРОВАЊА, УСТАНОВЕ

У тренутку просветљења, Буда долази до открића 4 племените истине:

1.Бол је једина реалност - у самсара кругу, патња је стално присутна

2.О пореклу бола - бол има цео ланац узрока а у том ланцу (незнање, осећај,
чежња, везаност), свему претходи жеђ(жеља) која се утољава без оклевања и без
размишљања

3.О савладавању жеље - циљ будизма је савладавање жеље, чиме би се уништила

патња и достигла Нирвана (место на ком жеља и патње нема).

4.Пут ка престанку бола - је дуг и мукотрпан, а зове се Средњи пут. Ретки су они
који могу да достигну просветљење (њих 7 од којих један тек треба да се појави
један, Маитреја, а његов долазак ће бити предзнак златног доба)

Тај пут се зове Средњи пут – јер је подједнако удаљен и од аскетизма, одрицања
156 и од раскоши. Дакле, Буда открива да људи страдају јер увек желе више од оног
што имају, и да у свему треба имати меру овај пут се назива и осмокраки пут јер
подразумева: прихватање 4 племените истине, правилан став тј. мисао, правилан
говор, правилно деловање, занимање, настојање, позорност, правилно држање.

Будино учење носи назив ДАРМА.

.
Будисти поштују 5 заповести:
1.да не убијају или повређују жива бића
2.да не краду
3.да не лажу
4.да се уздржавају од непристојних сексуалних односа
5.да не користе алкохол и опојне дроге.

Добра дела их приближавају нирвани а лоша удаљавају. Етика се заснива на

саосећању, доброти и дарежљивости.
У прво време ни Буда није приказиван као личност већ као точак или отисак
стопала.
Будисти посећују храмове - вихаре, пагоде (одају пошту Буди, дарују свештенике,
пале свеће, тамјан). Основни начини испољавања религиозности су медитација и
учење. Свештенство остаје без имовине, зависи од милостиње, и посвећује се
проучавању дарме. Они настоје да постигну просветљење налик Будином.
Највећи будистички празници су везани за будино рођење и просветљење, и друге
важне моменте из његовог живота и сл.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

13.9.г.) РАЗВОЈ БУДИЗМА, РАСКОЛ

После просветљења, Буда је живео као свештеник, проповедајући по Индији,

лутајући као бескућник и просјак. Његово учење је забележено тек после смрти у
Палом канону, познатијим као Типитака. Будизам се ширио, а популарност на
Западу стиче у XIXвеку, захваљујући научницима, уметницима и окултистима.
Данас, будиста има око 360 милиона, на свим светским континентима. У
модерном добу, расте утицај тзв. будистичких секти, који користе нека
будистичка учења и пласирају их у модификованом издању.

Будизам није остао имун на разлике у његовим тумачењима, па су се Будисти

раздвојили на две струје тј. школе:

Хинајана (мала кола); је струја по којој спас могу постићи малобројни

свештеници који су свој живот посветили Богу.

Махајана (велика кола); је струја која тај спас не нуди само одабранима већ
целом човечанству. Свештеници не раде само за своје добро, већ за добробит свих
људи. Они могу изделовати спас за друге. (спасиће се сви који могу да стану у
велика кола).

Осим ове основне поделе, појављују се још неке подваријанте будизма:

Зен будизам; је струја која инсистира на медитацији, образовању, интуицији,

157 ослобађању од шематизма. То је више дисциплина него религија. (ритуал
испијања чаја, икебана, поезија, зен приче). Свака радња може имати религијски
смисао ако је њен циљ уздизање сопственог живота.

Ламаизам; специфичан облик будизма који се развио на Тибету. Далај Лама,

Свети краљ и Учитељ, има и световну и духовну власт. Бира се по познатом обреду
који се заснива на уверењу да се душа претходног Далај Ламе, по смрти сели у тело
неког од локалних дечака, који се препознаје по специфичним физичким
обележјима. Изабраник се одваја од мајке и обучава за престолонаследника. 1959.
Кина је окупирала Тибет и од тада је Далај Лама у азилу, у Индији.

13.9.д.) ДРУГА УЧЕЊА

На овим подручјима постоје и веровања која се разликују од будизма:

Тантризам; је учење по ком се инсистира на једној од крајности, тј.оно нуди спас

путем чулног уживања. Ово учење гуру преноси усмено на своје ученике.
Тантризам је био јако инспиративан за оснивање многих секти чији су се верски
обреди сводили на баханалије и извођење групног секса.

Ђаинизам; учење Ђине - победника, Будиног савременика,

прихваћено од стране 4 милона индуса. Легенда о његовом
животу такође говори о обележеном рођењу, одрицању од
престола у корист брата и повлачењу у аскезу и
просветљење. Лоша карма је по њима, последица везивања

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

за матријалне ствари и негативне емоције. Пропагирају аскетизам. Не верују у

Бога већ у 24 учитеља . Ганди је био ђаиниста.

Сикизам; је учење настало у XV веку н.е. у Пенџабу, тј. Пакистану и северу Индије
као реакција на доминацију хиндуизма и ислама. Оснивач је гуру Нанак. Има их
око 23 милиона. Верују у једног бога и и 10 учитеља. Пропагирају верску
толеранцију. Централно је учење о “услузи” из чега следи да треба да буду
љубазни према свима и да све деле са другима.

Хиндуизам; једна од најстаријих религија (XV

векп.н.е.) са 800 милиона верника, у Индији.
Учење се звало Санатана дарма-вечни закон.
Верују у Брахмана, Бога који се јавља у тројству:
Брахма је створитељ, Вишну је заштитник а
Шива уништитељ. Шива уништава да би се
могло стварати. Верују у још многа друга
божанства. Индуси верују да се повремено Вишну
појављује у земаљским инкарнацијама. Тако
настају Аватари (Тесла, Исус, Рама -јунак епа
Рамајана, Кришна), од којих последњи, десети тек
треба да се појави (Калки, јахач на белом коњу).
Краве су свете животиње и не смеју се јести ни
повређивати. До ослобађања се долази на 4
начина; уз посвећеност, знање, акцију и јогу тј.
158 медитацију. Индуси се моле, медитирају и
мантрају. Мантре су симболични звуци или речи
за које се верује да имају духовну моћ. Зрелост се
постиже у 10-ој години живота. По смрти се
спаљују, и просипа прах по реци. Свете змије штите људе од зла.

Будизам настаје на простору Индије, али Хиндуизам

успева да одржи доминацију

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

13.10.ИСЛАМ

Ислам је најмлађа универзална религија, (датира од VII века наше ере) а њен
оснивач је пророк Мухамед.
Пре његовог учења, Арапи су веровали у многе Богове с тим да им се врховни Бог
звао АЛ - ИЛАХ. Мухамед преноси ову традицију на јединог Бога - Алаха. Осим
тога, прихвата и култ светог камена, везан за тај многобожачки период.

13.10.a)ЛЕГЕНДА О МУХАМЕДУ

Прича о Мухамедовом животу и делу је прича новијег датума и садржи више

историобиографских података, мада обилује и елементима какви се иначе, могу
наћи у причама о животима других оснивача великих религија.

Наиме, Мухамед (570г.- 632.г) је још по рођењу остао без родитеља, па су га

подизали и васпитавали најпре деда а затим стриц. Као припадник
другоразредног клана, имао је прилику да осети немаштину и неједнакост.
Женидба богате удовицу ће му отворити могућност уласка у трговачку елиту
Меке (данашња Саудијска Арабија).

У четрдесетој години живота, у току

шетње, Мухамед доживљава
159 откровење, праћено телесном
потресеношћу. Наиме, обратиће му се
натприродно биће Џибраил, налик
Архангелу Гаврилу које ће му
диктирати Божију књигу на арапском
језику и дати му задатак да ту божију
реч пренесе људима. Касније, кад
откровења престану, Мухамед ће
свакако сматрати да су сва решења до
којих долази, Божија порука.
Започео је да јавно проповеда своју
учење. Садржај тих његових порука је
био неприхватљив, управо за
најбогатије људе Меке, јер је
пропагирао ново друштвено устројство и нове вредности које се нису подударале
са њиховим привилегованим положајима. Зато неће бити реткост да њега и
његове присталице онемогућују у раду, малтретирају, затварају и слично,да би
коначно, Мухамед напустио Меку и преселио се у једну оазу којој ће дати назив
Град пророка - Медина.

То исељење зове се Хиџра, догодило се 622.г.н.е. а оно истовремено означава

почетак новог, исламског календара. У Медини ће Мухамед почети да ради на
стварању исламске државе, формирањем прве муслиманске заједнице (умма).
Муслимани ће настојати да прошире свој утицај и војним путем. Мухамед ће
нарочито инсистирати на војном освајању Меке. Војне успехе тумачиће као знак

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

Божије подршке а неуспехе ће објашњавати недостатком праве вере. Због великих

губитака у људству, озакониће полигамију. Он сам, после смрти удовице Хадиџе,
ће имати 3 жене, а поред њих прижениће и 2 удовице својих сабораца и једну
отпуштену жену свог посинка. Упоредо са војним операцијама, водиће преговоре
са властима Меке, који ће га коначно прихватити као себи равног, те ће с њим
склопити договор који ће он прекршити и на превару освојити Меку, 630.
године.

Мухамед умире 632.г, оставивши своју велику државу без решеног питања
наследника. Претендената на наследство је било много, и управо ово нерешено
питање, уздрмаће стабилност државе и бити узрок раскола у Исламу.

13.10.б) ИСЛАМ ПОСЛЕ МУХАМЕДА

Договорено је да муслимане предводе

калифе - наследници. У следећих сто
година, Ислам се раширио преко Арабије,
у Азији, Европи и Северној Африци. У VIII
веку муслимани освајају и делове Шпаније
и Португалије. Врхунац њиховог
достигнућа је свакако освајање
Цариграда у XV веку и даље продирање у
Европу до престолнице супарничког
царства Аустро-Угарске.
160 Данас, муслимана има више од милијарду, што значи да је у питању једна од
најбројнијих и најутицајнијих религија. Оно што је специфиčно за Ислам јесте да је
то вера која се најбрже шири, те се може очекивати да ће овај број и даље расти.
Међу савременим муслиманским државама има разлике. Ретке су оне, попут
Ирана, у ком је Ајатолах Хомеини, увео важење шеријата - религијских закона.

13.10.в) УЧЕЊЕ, ВЕРОВАЊЕ, УСТАНОВЕ

Извор учења: Куран је света књига муслимана. Куран обухвата откровења дата
Мухамеду. Куран се дуго времена није преводио на друге језике, јер се сматрало да
је Божија реч, изречена на арапском језику и да тако и треба да остане. Куран има
114 глава тј сура, a суре се састоје из ајета. Куран је књига која прописује правила
и религијског али и друштвеног живота.

Веровања: Муслимани верују у једног Бога Алаха, који је Мухамеду открио своје
поруке. Мухамед је последњи пророк. Њему претходе библијски пророци (28):
Адем (Адам), Ибрахим (Аврам), Муса (Мојсије) и Иса (Исус). Ибрахим се сматра
оснивачем светилишта Кабе (Ћабе) у Меки.
Алах је створио свет из чистог задовољства. Он је свезнајући, свемоћан и све
види. Он сам је невидљив па се не представља у џамијама ни у каквом лику.
Уместо лика Бога, џамије су украшене шарама које представљају имитације флоре,
арабеске.
Алах је створио првог човека Адема и прву жену Хаву, који нису испоштовали
божију забрану.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

Муслимани верују у долазак страшног суда који називају Кијаметски дан у ком ће
и мртви васкрснути и свима ће се судити. Дакле, они верују у живот после смрти.
Наиме, човека кроз живот прате по два анђела који записују његова добра и лоша
дела. Они који почине више добрих него лоших дела, одлазе у рај.
Муслимани поштују јудејско - хришћанску традицију. Они полазе од
Мухамедових тврдњи да су јевреји и хришћани изопачили праву веру и да је они
обнављају и нуде у њеном истинском облику.

Правила: Брак предвиђа многоженство; 4 жене и конкубине. Подређени положај

жене се надокнађује имовинском аутономијом. Наиме кад муж отпусти жену, он
враћа мираз. Према свим женама се поступа једнако. Закон допушта ропство али
препоручује ослобађање. Муслимани плаћају само закат, а други плаћају додатне
намете. За намерно убиство или рањавање, предвиђа се освета. Ако је у питању
ненамерно убиство или рањавање, следи обештећење. Забрањени су: крађа,
пљачка, побуна, блуд, клевета, неверство и алкохол.

Месну власт чине: кадија - заступник државе, судија и муфтија - надзире

трговину, морал, јавно мњење и сл. Централну власт има Халифа као пророков
наследник, који је истовремено поглавар исламске заједнице и државни поглавар.
Он је Имам-вођа.

Џамије: Муслимани се
могу молити свуда али
заједничке молитве
161 обављају у џамијама.
Пред улазак у џамију, они
се изувају и обављају
ритуално прање. Жене
седе одвојено од
мушкараца. Иначе, дан за
заједничке молитве је
петак. Могу да имају чак
и 5 или 7 минарета.

13.10.г) ПЕТ СТУБОВА ИСЛАМА

Муслимани целог света, поштују најпре 5 својих основних обавеза које се називају
и стубовима Ислама. То су задужења која је задао Алах преко Мухамеда и треба
их примењивати у свакодневном животу:

 Исповедање вере, сахада: муслимани треба да искажу своју веру речима

”Нема другог Бога осим Алаха, а Мухамед је његов пророк.”

 Молитва, сала :молитву чини изговарање текста и клањање. Муслимани се

моле 5 пута дневно: пред излазак сунца, у подне, по подне, по заласку сунца
и у било који сат ноћу. Може се изводити свуда, с тим да се верник окрене у
правцу Меке, ка истоку. На молитве их позива Хоџа, певајући са минарета.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

 Пост: муслимани посте у месецу рамадану. Тај пост се зове рамазан. Пост
подразумева уздржавање од јела, пића и телесног уживања од изласка до
заласка сунца. Од поста се изузимају стари и болесни. Крај поста је мали
празник тј.рамазански бајрам кад се дају дарови сиротињи.

 Законска милостиња, закат:је обавеза сваког поседника да десетину својих

прихода преда власти како би се она разделила сиротињи, добровољцима
рата и сл.

 Ходочашће, хаџ: Муслимани имају обавезу да посете светилиште у Ћаби.

Територија Меке је света а ходочасник ступа на тло, тек када се опере,
обрије и у нешивеној хаљини. Постоји мали и велики хаџ. Мали хаџ је онај
који муслиман обавља барем једном у свом животу, онда кад је у
могућности да тако учини. Велики хаџ се обавља једном годишње у тачно
одређено време, великог празника, Курбан Бајрама. Хаџије седам пута
обилазе око храма Кабе, ходају између два брда Сафе и Марве, одлазе на
брдо Арафат на ком је Мухамед држао последњу проповед и на крају бацају
камење на три стуба који представљају ђавола. Поред наведеног,
препоручује се ходочашће Мухамедовом гробу у Медину и ходочашће у
Јерусалим.

Многи сматрају Свети рат тј.Џихад, једним од стубова Ислама. Свети рат је рат
који муслимани воде против неверника, који одбијају ислам. Ако се неверници
надјачају , онда муслимани имају сва права над побеђенима. Ако прихвате предају,
162 јевреји и хришћани, као народи књиге, имају права да не прихвате ислам и да и
даље врше своје верске обреде, али уз обавезу да плаћају намете. Поред
учествовања у светом рату, сваки муслиман има обавезу да на сваки могући начин
утиче на невернике и пропагира своју веру.

13.10.д) РАСКОЛ:

После Мухамедове смрти долази до раздвајања на две струје, које се разликују по

схватању Мухамедовог наследника:

 Сунити – сунитских муслимана има око 90% од укупног броја. Они

признају само прве три калифе. Иначе, сматрају да Мухамеда као пророка
нико не може да наследи јер је Мухамед последњи пророк. Сви који долазе
после њега су само чувари наслеђа и ништа више.

 Шиити – су муслимани који сматрају да халифат припада неком од чланова

пророкове породице. Они су наследили та пророчка, надприродна сазнања.
Број тих имама није бесконачан, последњи од њих ће се након смрти,
тријумфално вратити као месија. Први имам је био Алија, Мухамедов рођак,
ожењен његовом ћерком Фатимом. По њима, 6. стуб ислама је потпуна
потчињеност имаму.

аутор:Зорана Матићевић
 Социологија:Основне области друштвеног живота

13.10.е) ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ У ИСЛАМУ

За ислам као религију, у модерном добу, често се везује израз фундаментализам.

Фундаментализам представља покрет који се јавља након пораза у рату са

Израелом 1967. године. Он подразумева захтев за обнављање изворног учења, за
стварање јединствене муслиманске заједнице, за јачање и ширење Ислама,
духовну обнову.
Међутим,из оквира фундаментализма произилази читав низ екстремних
фракција које не презају од терористичких метода као би постигли наведене
циљеве. Важно је правити разлику између фундаментализма и терористичког
фундаментализма.
Сама реч Џихад значи настојати, тежити, борито се за нешто или против нечега.
Додуше, дужност је муслимана да се боре за Божију ствар, како против личне
непобожности тако и против непријатеља Ислама.
Иако Куран упозорава да у вери нема присиљавања, муслимани су током историје
наметали Ислам, било индоктринацијом, било мотивишући њуде финансијским
привилегијама а било је и случајева присиле.

Ислам значи покореност Богу. Мухамед тврди да ислам није ништа друго до
истински облик какав треба да има Аврамова религија а коју су изопачили јевреји
и хришћани.
Шеријат - исламски закон, обухвата организациона начела друштвеног и
породичног живота али и обредне обавезе исповедања верника, чиме се избегава
163 лично тумачење Курана.

Суфизам је мистички покрет (име добија по вуненој хаљини) који је победио

аскетизам.
Филозофија је инспирисана античким филозофским учењима, пре свега
Аристотела и неоплатонаца. Филозофија шиита је највише покушавала да објасни
надљудске особине имама.

ИБЛИС је анђео који је одбио заповест Бога да се поклони пред првим човеком.
Тако је постао поглавар војске демона.

аутор:Зорана Матићевић