Академија СПЦ за рестаурацију и консервацију

СЕМИНАРСКИ РАД

испит: Општа историја хришћанске Цркве са националном

тема: Мисионарска делатност Цариградске патријаршије међу Словенима

(Света браћа Кирило и Методије и њихово наслеђе)

професор: студент:

др Дарко Стојановић 419/2018 Јарослав Смолен

Београд, мај 2019.

1
 Садржај

Увод 3

Старословенски језик 4

Разлози кнеза Растислава за мисију Кирила и Методија 6

Браћа Кирило и Методије 6

Мисија након Кирилове смрти и пад Растислава 7

Закључак 10

Библиографија 11

2
 Увод

Kирило и Методије, били су браћа из Солуна који су ширили писменост и

хришћанство међу Слoвенима, због чега су остали упамћени као апостоли.

Године 863. Kирило је саставио прво слoвенско писмо по имену глагољица. Као
монаси, мисионарски рад су започели у Моравској и за тај посао се озбиљно припремали
па су најприје саставили слoвенску азбуку глагољицу1 од 38 слова како би на слoвенски
језик превели делове Светог писма. Сматра се да је ова азбука називана "кириловица" по
своме творцу. Претпoставља се да је извесно време била у употреби само глагољица. Ново
писмо, ћирилица, настало је на југоистоку, највероватније у Симеоновој Бугарској.
Ћирилица се јавила као уређено писмо, погодно за брзо писање. Када је формирана
Преславска школа, ово писмо је озваничено и добило је назив ћирилица.

Језик на који су Kирило и Методије превели неке делове Светог писма за верске
(црквене) потребе назива се старослoвенски језик. Основа тога језика је говор Слoвена из
околине Солуна, завичаја Kирила и Методија. Тај језик је био близак свим Словенима.
Временом се живи језик слoвенских племена мењао, а језик књига Kирила и Методија и
њихових настављача остајао је непромењен и све даљи од живог говорног језика. Тако је
старославенски језик остао језик књиге али не и говорни језик, као што је и латински језик
био језик цркве и науке, али не говорни језик јер њиме нико није говорио.

Живи језици слoвенских народа мењали су се током времена и све више удаљавали
један од другога. То се одразило и на превођење и преписивање црквених књига: сваки
преписивач је старослoвенским језиком у књиге уносио неке особености језика којим је
говорио (фонетске, морфолошке и лексичке2). Ово прилагођавање старословенског језика
живом говору назива се редакција или рецензија: српска, руска, чешка, бугарска, хрватска.

Најстарији писани споменик писан ћирилицом је Самуилова плоча, настала 993.

године, надгробна плоча коју је македонски цар Самуило подигао својим родитељима.

1
Николић Светозар, Старословенски језик 1, стр 46
2
исти аутор, наведено дело, стр 56

3
Слово о писменима је најстарија филолошка расправа, настала почетком X века у
Македонији, из пера црнорисца Храбра. Башчанска плоча (Башка, острво Крк), XI век,
најстарији је споменик писан глагољицом.

Методије је у Моравској превео на словенски језик Библију. Након његове смрти у

Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Светоплук је прогнао његове ученике.
Преводом литургијских и библијских књига Кирило и Методије су ударили темеље
словенској писмености.

Старословенски језик

Старословенски језик, којим се у оно време говорило, први је и најстарији писани

(књижевни3) језик Словена. Настанак првих књига везан је за мисионарски рад браће
Константина Филозофа (Кирила) и Методија међу моравско-панонским Словенима. Прве
књиге написане старословенским језиком били су преводи хришћанских текстова са
грчког језика.

Оригинални рукописи првих старословенских текстова нису очувани до наших

дана. Најстарији споменици старословенског језика којима се данас располаже
представљају касније преписе, с краја X и XI века, и то написане различитим азбукама:
једни глагољицом, а други ћирилицом.

О старославенском језику, његовом настанку, развоју и судбини, сазнајемо из

различитих извора од којих су најбитнији: „Житије Кирилово4“, „Житије Методијево“ (на
старословенском), „Житије св. Климента“ (на грчком), „Сведочанство Анастасија, папског
библиотекара и секретара“ – који је и лично познавао Кирила, писма римских папа Јована
VIII (872 – 882) и Стефана В (885 – 891) баварским црквеним великодостојницима и
моравском кнезу Светоплуку, „Римске легенде“ (на латинском). Кирило је саставио прво
словенско писмо по имену глагољица. Не мало након тога је настала и ћирилица, која се
тако зове по Кирилу, јер се (погрешно) сматрало да је и то писмо Kирило саставио.

3
Ксенија Кончаревић, Путевима словенске духовности, стр 22
4
исти аутор, наведено дело, стр 36

4
Постојала су два типа глагољице. Стари тип глагољице, који је настао и употребљавао се
на истоку. Таква глагољица звала се обла5, по облом облику слова.

На западу се код Западних Словена развија нови тип глагољице, тзв. угласта6
глагољица. Старословенски језик имао је два своја писма, старију глагољицу и нешто
млађу ћирилицу.”

Према казивању у „Житију Ћириловом“ и „Житију Методијевом“, великоморавски

кнез Растислав (842 – 871) упутио је посланство византијском цару Михаилу 7(842 – 867)
са поруком како су се словенски народи одрекли паганства и придржавају се хришћанства,
али да немају људе који би хришћанске законе ближе објаснили народу на језику који им
је разумљив.

Године 863. византијски цар Михаило послао је у Моравску верско-културну

мисију коју су предводили Константин Филозоф (у монаштву Кирило) и игуман Методије,
браћа из Солуна, учени људи са искуством у оваквим пословима.

Свој избор цар Михаило је образложио тиме што су мисионарска браћа родом из
Солуна, иначе другог по важности града у Византији, у коме је у то време живело много
Словена. Не зна се њихово порекло8, постоје претпоставке да су по народности Словени,
Румуни, али се сматра се да су браћа по народности Грци и да су у детињству научили
словенски језик.

Пре поласка мисије у Моравску, Кирило и Методије са својим сарадницима

саставили су азбуку за словенски језик (глагољицу) и превели богослужбено јеванђеље. У
Моравску су стигли 863. или најкасније 864. године. Додељени су им ученици које су
научили словенској писмености и припремили их за свештенике.

5
Јевсевије Поповић, Опћа Црквена историја са црквеностатичким додатком стр 710
6
исти аутор, наведено дело, стр 710
7
извод из житија Св. Кирила и Методија, стр 12
8
Јевсевије Поповић, наведено дело, стр 711

5
Разлози кнеза Растислава за мисију Кирила и Методија

Ширећи писменост међу Словенима, Кирило и Методије радили су и на увођењу

словенског богослужења, као и на организовању националне цркве. То је наишло на
отворено непријатељство латинско-немачког свештенства, које их је оптуживало за јерес –
јер је у то време владало мишљење да су у богослужењу допуштена само три језика:
јеврејски, грчки и латински9. У ствари, они су у раду Кирила и Методија видели и
непосредну опасност за своје господство над словенским народом.

Овакав став немачког свештенства није био потпуно неоснован. Наиме, моравски
кнез Растислав је одлучио, да се обрати византијском цару Михаилу не само из
религиозних и културних разлога, већ и државно-политичких. Слобода и самосталност
његове кнежевине били су угрожени с једне стране сталним ратовима са немачким царем
Лудвигом, а с друге, све већим културним и црквеним притисцима немачког свештенства.

Нама данас, можда незамисливо, али у оно време политичка самосталност није се
могла замислити без црквене самосталности. У Моравској су хришћанство ширили
баварски мисионари, а она је потпадала под Салцбуршку надбискупију, центар ширења
западног хришћанства. У том смислу, јасно је да је кнез Растислав имао на уму и
ослобођење црквене зависности од Немачке, а то је било могуће само ако би немачко
свештенство заменио домаћим свештенством.

Браћа Кирило и Методије

Методије, старији брат, рођен је око 815. године. Најпре је био високи државни
чиновник, управник словенске кнежевине – област у долини Струме, а касније се повукао
у манастир, замонашио се и постао игуман.

Млађи брат, Константин, рођен је 826. или 827. године. Показао је даровитост за
науку, па га је царица Теодора довела у Цариград где је заједно са будућим царом

9
тројезична јерес, коју је Кирило изобличио пред папом речима ,, Не пада ли киша од Бога на све једнако?
Или не сја ли Сунце такође на све? А како се ви не стидитие само три језика признавати, а хоћете да сви
други народи и племена буду слепи и глухи!“ – извод из Кириловог житија

6
Михаилом студирао код најбољих професора и научника оног времена. По завршетку
студија био је библиотекар и архивар Цариградске патријаршије, али је убрзо позван да на
Великој школи у Цариграду предаје филозофију (отуда му надимак Филозоф).

Константин је пре моравске мисије учествовао у двема сличним мисијама: арапској

– у Малој Азији и заједно са Методијем у хазарској – између Црног и Каспијског мора, где
је пронашао кости св. Климента10, римског папе из I века.

Након 40 месеци рада у Моравској, Кирило и Методије су са ученицима кренули на

пут у Рим – вероватно ради посвећења ученика у свештенике. У „Житију Кириловом“
описан је леп пријем мисије у Риму, где је папа примио словенске књиге и осветио их, а
приликом посвећења словенских ученика певана је литургија на словенском језику.

За време боравка у Риму Константин се разболео. Ступивши у грчки манастир, под

монашким именом Кирило, умро је 14. фебруара 869. године.

После Кирилове смрти, Методије одлази у Панонију, код кнеза Коцеља, а 870. бива
постављен за панонско-моравског архиепископа. Ово је наишло на отпор немачких
епископа који су на превару затворили Методија, који је након четири године тамновања
ослобођен на наговор папе Јована VIII.

Мисија након Кирилове смрти и пад Растислава

Почетком следеће године Растислав губи власт и након периода нестабилности на

његово место долази Светоплук I. Прве године Светоплукове владавине су обележене
одмеравањем снага са Францима. У том периоду се поставља питање језика на коме ће
Словени бити покрштавани, јер је у то време била раширена тзв. тројезична јерес, односно
мишљење да су једини свети језици који долазе у обзир када је црквена служба у питању
латински, грчки и јеврејски. Самим тим у Моравској се губи црквена служба на
словенском језику, за разлику од словенских крајева у којима је превласт имала Византија,
која је толерисала локалне дијалекте у црквеној служби.

10
исти аутор, наведено дело, стр 728

7
 Након Растислављевог губитка власти, Методије бива ухапшен, али га папа Јован
VIII ослобађа. Међутим, више не ужива подршку папства у вези са својим пројектом
богослужења на словенском језику Без обзира на то он наставља започети рад, али умире
885. године након чега и његови ученици бивају протерани из Моравске. Део Методијевих
ученика који су продати у ропство откупио је византијски цар и послао их као мисионаре
у Бугарску.

Методије је умро 6. априла 885. године, након чега се мења однос папе према
словенском богослужењу, а ученици Кирила и Методија бивају затворени, продавани као
робље и злостављани и убијани.11

Прогнани из Моравске, ученици Кирила и Методија створили су најјаче жариште

старословенске писмености у Македонији код Охридског језера.. На челу развоја
словенске писмености нашли су се Климент и Наум. Ту је основан низ манастира и школа
у којима је негована традиција Кирила и Методија у погледу језика и писма.

Петорица ученика Кирила и Методија: Климент, Наум, Ангеларије, Горазд и Сава

су ишли за стопама својих учитеља и градили зид словенске писмености на јаким
темељима које су положили Кирило и Методије. Горазд, Сава и Ангеларије су деловали у
Моравској док су Климент и Наум најзаслужнији за развитак писмености код Јужних
Славена. Они су дошли на двор бугарског кнеза Бориса намерни да наставе мисију својих
учитеља и шире њихове књиге. Овде је настао сукоб око писма. У Бугарској се користило
писмо блиско грчком алфабету па се појавила идеја да се створи ново слoвенско писмо
засновано на елементима глагољице и алфабета. Тај посао је понуђен Клименту али је овај
одбио остајући веран глагољици. Зато су Климент и Наум протерани у Охрид. Сматра се
да је реформатор писма био Константин Преславски: он је створио ћирилицу. Климент и
Наум су наставили свој књижевни рад створивши Охридску школу као центар словенске
писмености, која се држала традиције Kирила и Методија не само тиме што је задржала
глагољицу, него и тиме што је користила неизмењене ћирилометодијевске преводе
Светога писма. Временом ће ћирилица превладати и на простору Охридске школе.
Најстарији ћирилски споменик, Самуилова плоча12, писан је ћирилицом (993). Јасно

11
исти аутор, наведено дело, стр 715
12
исти аутор, наведено дело, стр 725

8
сведочанство о сукобима око писма оставио је Црноризац Храбар у Слову о писменима,
најстаријој филолошкој расправи у славенским књижевностима (почетак X века): он брани
глагољицу као писмо које је створио Константин (Кирило) "у времену Михаила, цара
грчког, и Бориса, кнеза бугарског, и Растица, кнеза моравског, и Коцеља, кнеза
блатанског, године од створења света 6371 (863)13". Храброст овога писца (отуда и име),
неки иза његовог имена виде Наума, јесте у томе што се он супротставља бугарском цару
Симеону који је ћирилицу озваничио као писмо у својој држави.

Из Македоније старословенска писменост се ширила по Бугарској (у чијем је

саставу тада била Македонија). У источној Бугарској, на двору цара Симеона у Преславу,
долази до одступања од Кирилове и Методијеве језичке норме. Ту је највероватније дошло
и до напуштања графичке традиције Кирила и Методија – те је глагољица замењена
ћирилицом.

Прва сачувана књига је Мирослављево јеванђеље, са краја XII века, а по најновијим

истраживањима, постоји још старија, настала почетком XI века. То је Маријино јеванђеље.
Маријино јеванђеље се чува у Москви, а два листа се налазе у бечкој библиотеци.
Занимљиво је да су та два листа била залепљена на корице једне ћириличне књиге и
откривена су приликом рестаурације. Маријино јеванђеље је рукопис писан
старословенским језиком. Међутим, последња истраживања уверљиво показују да је писар
био човек са штокавског говорног подручја. То значи да је ово јеванђеље споменик који
први чува трагове српске редакције старословенског језика. Дакле, то је најстарији
споменик у коме можемо да видимо на који начин је старословенски језик примљен на
штокавском говорном подручју.

Географски посматрано, најзначајнији домет рада Kирила и Методија је био на

Балканском полуострву, где њихови ученици настављају започети пројекат. Наиме,
Климента и Наума је бугарски владар Борис Михајло позвао у своју земљу и упутио их да
наставе свој рад – Климент у Охриду, а Наум у Плиски и Преславу14. Њихов рад бива
крунисан крајем IX и почетком X века стварањем ћирилице којој су дали име по свом
учитељу Константину.

13
исти аутор, наведено дело, стр 730
14
исти аутор, наведено дело, стр 720

9
 Закључак

Данас се ћирилицом служи око 250 милиона људи у свету, а писмо се користи на
око 60 језика. Колики је утицај моравскопанонска мисија имала кроз историју сликовито
говори чињеница да се у Хрватској чак до XIX века задржала спорадична употреба
глагољице, док се црквенославенски језик у литургији глагољашких цркава задржао чак
до 1965. У Босни је глагољска писменост била заступљена све до краја средњег века.

У модерно доба моравскопанонска мисија постаје важна ослонац за стварање

модерних националних идентитета словенских држава у XVIII и XIX веку, који се у
значајној мери темеље на идејама о заједничком пореклу словенских народа заснованим
на језичкој сродности и заједничкој историји. Оно што је занимљиво је да и данас када
услед глобализације у извесним земљама бар у теорији појам нације губи на важности
уступајући место наднационалном, паневропском колективитету, срећемо поновну
евокацију дела Кирила и Методија.

Солунска браћа су 1980. године проглашени свецима заштитницима Европе. Када

имамо на уму вредносни систем Европске Уније, који велича наднационални
колективитет кроз заједничку историју и културну баштину, јасни су разлози за поменуто
проглашење. Оно што свакако треба подвући је да је без обзира на различите системе
вредности модерних националних држава у повоју из XVIII и XIX века и данашње ЕУ,
идеја моравскопанонске мисије нашла своје место у оба контекста што говори о њеном
ванвријеменском значају. Kирила су за свеца прогласиле и католичка, и православна
црква, а оно што је такође занимљиво, постоји планински врх на острву Ливингстон (у
области Антарктика) који је назван по Константину. Такође Света браћа се славе као
државни празник Словачке 5. јула.

10
 Библиографија

Литература:

1. Јевсевије Поповић, Опћа Црквена историја са црквеностатичким додатком,

Сремски Карловци 1912.

2. Николић Светозар, Старословенски језик 1, Београд, 1997

3. Житија Светих за мај, Свети Кирило и Методије, пдф

4. Ксенија Кончаревић, Путевима словенске духовности, пдф

11