ЗАКЉУЧАК

,,Нико срећан, а нико довољан,

нико миран, а нико спокојан1;

наша земља, мати милиона

сина једног не мож венчати срећом2“

Овим радом смо желели да укажемо на допринос Виктора Франкла за развој саме
Психологије религије. Иако млада међу другим друштвеним наукама, њено поље
интересовања нуди одговоре на једно од најбитнијијх питања савременог човека, а то је
да испита како се манифестују религиозна осећања и какав утицај имају на духовну
активност.

Покушава научно да објасни душевни живот религиозног човека, откривајући природу

религиозних осећања која се налазе дубоко у унутрашњости њега самог. На тај начин, она
открива још једну страну човека и прихватајући га као религиозно створење, она
доприноси развоју осталих хуманистичких наука.

Кратким приказом развоја психологије религије желели смо да укажемо на њене корене,
на кризу коју је пребродила спајајући у свом називу тада неспојиве појмове, као и на
повезаност са осталим наукама, као што су философија религије, теологија и психологија.

Кроз рад смо анализирали религију и појам религиозности из више аспеката, који се
повезују у јединствен осећај религиозности, који је јако битан за разумевање човека и
његове духовне димензије.

Виктор Франкл представља, може се слободно рећи, једног од најзаслужнијих за

прихватање овог термина како у психологији тако и у другим наукама, па и у већим
философским круговима. Критикујући Фројдов и Адлеров систем, Франкл, развија
посебну егзистенцијалну анализу, којом долази и до откривања логотерапије.

1
П.П. Његош, Горски Вијенац/Луча микрокозма, Политика 2005, стр. 159
2
исти аутор, стр. 179
Објаснили смо улогу логотерапеутског приступа човеку, као разумном бићу који је у
потрази за смислом, која указује на проблематичност савременог времена. Наиме, Франкл
проводећи неколико година у најозлоглашенијим логорима, увиђа све већи пораст,
односно ширење појаве којој даје назив егзистенцијални вакуум. Овом појавом жели да
обједини не само човеково стање лењости, односно учмалости, већ и унутрашње стање
бесмисла, као и духовну празнину, наглашавајући тако целовитост човека, као
јединственог бића. Уједно тиме успева да искритикује непотпуност дотадашњих
психоанализа.

Вредност ове психолошке теорије лежи у томе што сваког човека гледа засебно, као
посебну личност, не дајући универзалне смернице за спасење. Франкл развија термин
одговорности, желећи тако да укаже на личну слободу сваког човека у потрази за
сопственим специфичним смислом. И ту одскаче од својих колега, јер сам смисао није у
сфери самоактуализације већ самопревазилажења, те човекова динамичност није окренута
ка унутра, ка својој сопствености, већ ка споља-ка надсмислу, према речима Виктора
Франкла: „ неки свет изнад човековог света: свет у коме се налази одговор на питање
задњег смисла човекове патње..“3

Још једна од битних смерница у потрази за смислом представљају три начина помоћу
којих човек развија способности сопствене потраге, а то су: стварајући неко дело, у
љубави према неком, и трпљењем.. Помоћу ова три успева да критикује Пандетерминизам
враћајући се на систем одређеностзи човека, који га представља као биће које одлучује о
својој егзтистенцији у сваком тренутку.

Велики значај В. Франкла представља и његов начин писања. Наиме, коришћењем

теолошких израза (колико год он тврдио да му то није била намера), он велики допринос
даје за схватање вере и религије, у домену развоја и самотрансцеденције човека.

Кроз потрагу за смислом, Франкл ослобађа човека детерминисаности своје природе, а

кроз одговорност и слободу га упућује на један виши ниво трансцеденције разумљив само
вером.

3
В. Франкл, Зашто се нисте убили?- тражење смисла живљења, стр. 100