Драгом пријатељу Јарославу,

на молитвени спомен и памћење.

Твој брат Александар

Промена стања: из болести у здравље, из смрти у живот

,,1. А потом беше празник јеврејски и изиђе Исус у Јерусалим. 2. У Јерусалиму пак код
Овчијих врата има бања, која се на јеврејском зове Витезда, и око ње пет покривених
тремова, 3. у којима лежаше мноштво болесника, слепих, хромих, сувих, који чекаху да се
заталаса вода;4. Јер Анђео Господњи силажаше у одређено време у бању и мућаше воду, и
који најпре улазаше пошто се вода замути, оздрављаше, макар каква болест да је на
њему. 5. А онде беше један човек који тридесет и осам година беше болестан. 6. И кад
виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ одавно болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш
здрав? 7 Одговори му болесни: да, Господе, али немам човека да ме спусти у бању кад се
замути вода; а док ја дођем други сиђе пре мене. 8. Рече му Исус: Устани, узми одар свој
и ходи.“ (Јн. 5:1-8)

Овде је дакле описан човек одузет који болује 38 година и који седи поред бање
Витезде, што на јеврејском значи ,,Дом Милости“, налази се на том месту, јер кад год би
Анђео Господњи силазио вода би се узбуркала и свако ко би ушао први оздравио ма од
какве болести боловао.

На један дубљи начин, ова бања не представља ништа друго до Цркву, јер Јован
Златоусти каже ,,Црква је Христова болница“. Долазимо у Цркву, јер смо духовно
болесни, долазимо да би се излечили и долазимо ради промене стања у ком се налазимо.

Иако је овај човек седео поред бање 38 година, колико је био болестан, за све то
време није био излечен. Његово стање се није поправило. Зашто? Ово може човека
натерати да помисли да је довољан разлог да оздрави да не буде у Цркви. То је наравно
погрешно, јер овде се ради о нечему другом, што ћемо детаљно разложити. Много људи
долазе у Цркву данима, недељама, месецима, годинама па чак и деценијама, седе поред
бање попут овог човека, али не добијају исцелење, не бива им боље.

Сада после толико година седења, дешава се преокрет. Прилази му Христос, Лекар
над лекарима, и поставља му једно јако важно питање, које проистиче из констатације
,,разуме да је већ много времена болестан“, као да га пита ,,Зашто си овде?“ Требао је ту
да дође, да би се исцелио, да би му било боље. Затим га пита директно: ,,Да ли желиш да
будеш здрав?“

Чини ми се да Господ наш ово питање и нама стално поставља. Зашто си овде?
Имате ли жељу да се промените? Потребна нам је промена стања из болесног у здравог, и
не било каква промена већ дијаметрална супротност. Одговор сваког од нас биће наравно
,,да“. У супротном, зашто смо ту?

Мој драги пријатељ др Ђорђе Петровић ми је указао на то да људи који не желе да

буду излечени, иако нису у Цркви, бирају рађе да остану болесни, у греху, на основу тога
што што нам је свима дата слобода да одлучујемо о свом животу, те нас стога Христос
овим питањем подсећа не толико да изаберемо здравље, добро или Бога, колико да
потврди да имамо слободу избора, без обзира на све.

,,Да, желим да ми буде боље,“ зашто бих иначе седео 38 година поред бање ако не
желим. Чињеница да човек ипак после толико година није излечен повлачи следеће
питање: ,,Зашто ниси излечен?“ Иако сад седиш поред бање, тј у Цркви си, или држиш до
обреда, постиш, причешћујеш се... зашто ниси излечен? Зашто се си мучио до овог
тренутка са својим слабостима и гресима? Реченицом ,,узми одар свој и ходи,“ овај човек
дакле мења стање у којем се налази, али оно што желим да анализирам јесте овај период
од 38 година, због чега или шта је то што је спречавало одузетог да се исцели.

Стога желим да вам говорим о пет разлога зашто нека личност може да седи поред
бање, тј. у Цркви, попут овог одузетог из Јеванђеља, а да не буде излечена, зашто нека
личност може констатно да долази у Цркву, а да не искуси никакве промене на боље, већ и
даље остаје у том лежећем, односно седећем положају. Видимо из наведене истине, да је
Христос тај који га подиже.

1. Први разлог који примећујем је непредузимање пуне одговорности над својим

животом, већ пребацивање кривице на другог. Видимо из примера овог човека,
када га Господ пита ,,Да ли желиш да будеш здрав?“, он не предузима одговорност.
Оно што он ради јесте управо пребацивање кривице на другог и то видимо у
његовом одговору ,,Господе, немам човека да ме спусти у бању кад се вода
заталаса, и док ја дођем, други сиђе пре мене.“ Дакле, много пута ми кривимо
друге, не предузимамо одговорност, а и лакше је другог окривити.
Анализирајмо овај одговор мало подробније. Можете ли веровати да човек
за 38 година није нашао никог да му помогне да се спусти у бању? Веома је тешко
у то поверовати, али управо је то оно што ми често радимо, проналазимо изговоре
и кривимо друге.
Ако је пак ова тврдња тачна, да му заиста нико није помогао за толико
година, запитајмо се онда да ли то може да има везе са његовом личношћу. Можда
има некакав став којим гура људе од себе, којим одбија оне који желе да му
 помогну? Многи људи би покушали да му помогну и понудили би му помоћ
хиљаду пута током тих 38 година, а он их одбија и на крају их окривљује речима ,,
немам никог да ми помогне,“ а уствари заборавља да је одгурнуо од себе све оне
који су покушали да му помогну. Ако не можете помоћи сами себи, или боље
речено, ако не желите да помогнете сами себи, други вам не могу помоћи. Уместо
тога ми радимо шта? Кривимо друге, кривимо Цркву – она не ради свој део те ћемо
се стога удаљити од ње, поп онај овакав, онај онакав, нећу да стојим поред овог, јој
овај се опет убацио испред мене, смета ми ово смета ми оно, или ако посматрамо
породице па видимо како родитељи пребацују кривицу један на другог, брат на
брата, отац на сина, често и родитељима пребацујемо, те ниси ме подигао како
треба, ниси ми пружио ово, ниси ми дао оно, а дал се ипак некад запитамо дал су
нам они пружили све што су могли? Пребацује се кривица брже но лоптица у
стоном тенису!
Често се такође може чути, ,,то ме је јако повредило“ или ,,толико сам
увређен“ и све то што нам се догоди како човек протумачи? Прихвати ли
одговорност, не пребацује кривицу? Наравно да не прихвата и наравно да
пребацује, јер је тако лакше. Зашто би се мало потрудио да направи корак ка
промени живота, а не схвата да управо Цркви треба отићи кад је повређен, кад је
увређен, кад је болестан, јер како споменух на почетку Црква је болница. Само је
један Лекар душа и тела наших. А зашто се долази у болницу? Долази се ради
исцелења и да човеку добро буде. Колико тек треба да му буде претежнија Црква!
2. Други разлог зашто не бивамо излечени је управо због једног одређеног греха којег
одбијамо да се одрекнемо. Овај грех није ни у чему другом до у задовољавању
одређених потреба и зато често мислимо да нам он треба да бисмо били задовољни.
То су наши пороци, били они духовни или телесни, у смислу дал се ради о
сексуалној неморалности или пак о дроги, алкохолу, коцкању итд. Списак је
подужи. Ово може да буде дакле разлог, бар један од њих, зашто иако држимо пост,
иако седимо поред бање, не бивамо излечени. Но сви ови греси порока и
зависности иако деструктивно делују на нас, ми смо склони мишљењу да тиме
задовољавамо потребе нашег срца и живота. То је тако погрешно.
Ако се присетимо приче о жени Самарјанки, која је променила 5 мужева,
ишла од једног до другог, до трећег итд, а Христу одговара изговором ,,немам
мужа“ на шта јој Христос одговара ,, право си рекла, пет си их променила и овај са
којим си сада није ти муж.“ Она је дакле срљала из похотних разлога мислећи да то
задовољава њене потребе, но ипак одговара Христу истинито, немам мужа, у
смислу и даље је празнина у мени. Она као да пије са извора слане воде, па јој стога
Христос каже ,,даћу ти да пијеш са извора воде живе,“ дакле то је оно што је тој
жени потребно да буде испуњена. Воду живу не могу заменити никакви пороци.
Запитајмо се дакле, да ли смо спремни да се одрекнемо оне зависности, која
нас спречава да растемо духовно? Да ли смо спремни да се одрекнемо овог греха
 ило лоше навике која нас спречава да растемо у Духу? Јер Христос је вољан да нас
ослободи од свих лоших навика, само што ми често кренемо са том борбом и често
брзо одустанемо и опет се истом враћамо, управо зато што мислимо да тиме
задовољавамо своје потребе.

3. Трећи разлог зашто не бивамо излечени је због одлагања. Знамо тачно што нам је
чинити, али нисмо данас спремни, почећемо сутра, заузети смо нечим другим
тренутно. Тако одлажемо из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину. То
почећу сутра, често прерасте у никад. Верујем да се већина нас може пронаћи у
овом разлогу.
Одлагање није ниште друго до старо оруђе човекоубице, којим вара многе
од нас. Рећи ће вам он тачно шта треба да урадите, али онда ће вам рећи, почни
сутра, немој данас. Управо зато Св. Павле вели ,, Данас=сад, ако чујете глас његов,
не будите дрвеног срца“ (Јевр. 3:7-8). Данас се исправљајмо, јер ако не деламо сад,
нећемо имати могућност касније, кад се потроше наши дани на земљи.
4. Четврти разлог је духовно слепило. Оно што је ,,красило“ фарисеје и тадашње
верске вође је ништа друго до духовно слепило. Стајали су око Христа, гледали су
у Његово лице, слушали су Његово учење, били су сведоци многих чуда које
учини, а остали су неизлечени због слепила. Веровали су да им Лекар не треба. Они
су здрави, шта ће им Христос. Шта више, прекоревали су га што је седео са
цариницима и грешницима, на шта им је Христос одговорио ,, не треба здрав
лекара.“ Ако мислите да сте здрави, шта ће вам лекар, односно шта ће вам
Христос? Тиме управо фарисеји говоре Христу ништа друго до, не требаш нам.
Управо је то оно што називам духовним слепилом, јер уколико не признамо да смо
слепи и да смо болесни, духовно болесни, и да потребујемо лечење, онда нам
Христос не треба. Ово је нажалост став многих данас, не треба им Црква, не морам
да идем у Цркву, не требам заједничарити, не требам се ни причешћивати. Какав
мрак! Чудно ли је да је мрак кад је човек слеп. Василије Велики истину велику
говори: ,,Онај који ти је створио очи да гледају светлост, није крив што си затворио
очи и што је за тебе настала тама!“
Христос каже фарисејима да су слепи не би били у греху, тј да сте признали
да сте слепи не би било греха на вама, али сада пошто тврдите да видите, ваш грех
остаје, управо јер не признајете сопствено слепило. Верујете да видите добро, и
гледате у небо, ал опет остајете слепи да небеса угледате, јер исто то виде и пси и
магарци. Небеса се гледају тако што се поглед одвраћа од земље.
Примера ради, ако болујемо од неке физичке болести, а у порицању смо и
нећемо лекару, можемо ли оздравити? Исто тако ако смо слепи, зашто поричемо?
5. Пети разлог зашто не бивамо излечени је зато што не водимо добар рат. Апостол
Павле каже: ,, Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах.“ (2.Тим. 4:7) Постоји
дакле добар и лош рат, односно борба. Праведна и неправедна. Узак и широк пут,
 широка капија и уска. Често дакле бирамо неправедну борбу, широк пут, и широку
капију. Зашто?
Зато што је лакше, зато што нема никаквог отпора ићи том путањом, а опет из
незнања што нас чека на крају тог пута. Узбрдо ходати до награде уским путем у
многим мукама је тешко док сам пут траје, а трчањем пак низбрдо, без икакве муке,
стижемо до литице са које падамо. Можда се многи боре, ал често на погрешан
начин. Исто вам је као кад играти игру, па морате пратити правила игре, а неки
једноставно не могу играти поштено те варају кад год могу и кад год им прође.
Толико се пажње придаје вежбању како би тело било дисциплиновано и јако, а што
се ради на плану душе? Ако се на њој не ради, не своди ли се однос према Христу
само на седење поред бање, попут оног одузетог човека? Или се однос према
Христу своди на то да требамо отарасити тих сат ипо недељно што имамо и онда
смо слободни ко птице? Без уласка у дубину бање, нема доброг рата. Наш живот,
ако већ са таквим поносом истичемо да смо хришћани, и то не било какви већ
ПРАВОСЛАВНИ, треба да буде христоцентричан, цео наш живот треба да се
окреће око Христа. Ако долазак у Цркву, причешћивање, читање Писма за нас
постане нека рутина и нешто што требамо да отаљамо-скинемо са дневног реда,
неће ли нас Господ, као некад фарисеје, оптужити речима пророка: ,, Лицемери,
устима вашим хвалите ме, а срце је ваше далеко од мене“ (Мт. 15:7-8)!
Постоји много примера лоше борбе; рецимо као кад се неко окружи свим
разлозима свог кушања, кад се окружи онима који чине безбожна и нечовечна дела,
за исте апостол Павле каже ,, не варајте се, зли разговори кваре добре обичаје“ (1.
Кор. 15:33). Морамо се дакле уклањати да и сами не постанемо као ти којима смо
се окружили. Не каже се за џаба у народу ,, с ким си, такав си“, а видимо шта нам
Св. Павле саветује. Исто тако недостатак стрпљења је пример лоше борбе, и
управо у недостатку стрпљења одустајемо од борби; или кренемо те одустанемо,
никад не изгурамо до краја, јер смо нестрпљиви. Недостатак посвећености и
недостатак озбиљности такође су још једни од рђавих примера лошег ратовања.
Ако нешто радимо, а де се при томе не посветимо исто, никад то нећемо радити
искрено и са љубављу. Ако нема озбиљности у корелацији са стрпљењем и
посвешћеношћу, опет је лоша борба. А свако би свој живот требао да схвати
озбиљно. Истина да је Извор живота положио живот за сваког од нас, довољан је
разлог за озбиљност.

Видећи дакле, да седимо поред бање, тј у Цркви, Господ сваког од нас пита:,, Да ли
заиста желиш да ти буде боље, да ли хоћеш да оздравиш? Желиш ли да прогледаш? Имаш
ли воље да будеш боголика личност, и да растеш духовно и развијаш се, или не? Волиш ли
ме макар 1% од оног колико ја тебе волим, јер ће вавек историја сведочити о жртви моје
љубави коју сам поднео за тебе.
 Уколико је наш одговор ,,да“ преиспитајмо себе да видимо зашто нисмо излечени,
зашто после толико година, после 38 година, не бивамо излечени све до овог тренутка у
ком нам Христос прилази као што је пришао одузетом да би нас исцелио. Он је тај ко нам
дијагностикује болест, Он је тај који испитује срца и бубреге (Псалм. 7:10). Он нам
помаже да откријемо слабост и не само да је открије но и да је потпуно уклони тако да не
остане никаквог ожиљка. Ако мислимо да имамо неку навику рђаву, или мишљење рђаво
и видимо да не можемо сами, завапимо Христу, Он је увек вољан да нам каже: ,,Узми одар
свој и ходи!“
Колико Бог снисходи човеку због своје неизрециве доброте и милосрђа сведочи и
то да ако му човек завапи, ако му каже Господе као што си дошао овом одузетом човеку,
дођи и мени, узми из мог срца све разлоге који ме спречавају да оздравим. Додирни ме
својом Исцелитељском руком, јер си ти Лекар душа и тела наших, и као некад Лазару
реци ми реч ,,Лазаре, изађи“, чак и да сам мртав Господе, чуће уво моје Твој глас и
подигнућеш ме Речју својом.
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, свагда сада и увек и у векове векова. Амин.