Da je znao Nušić, davne 1929.

godine, kako ce 100 godina kasnije biti, da li bi ikada delo “

Gospodja ministarka” bilo okarakterisano kao komedija ili bi Nušić, izašao u narod, sa sigurnošću
tvrdeći da je vidovnjak.
Isti su to ljudi, preživeli su, bez obzira na tolike godine, preživeli svojim parazitskim načinom
života, sve su to Živke, samo su Živkin zlatni zub zamenili skupocenim,belim, porcelanskim
zubima, Živkine haljine su zamenili firmiranom garderobom, umesto u Živkinim kočijama, voze se
džipovima i ništa se promenilo nije. Na svoja prljava i neuredna tela navukli sjaj skupocene svile i
glumeći elitu, liče na klovnove. Sav ce neukus obući u luksuz, zlatan im je escajg na stolu, ali im za
čvarke ne treba, slađe je prstima. Dok im slina iz nosa kaplje po “Ralph Lauren” košulji, čačkajući
svoje porcelanske zube prstima, čisteći ostatke čvaraka na njima, oni upravljaju našom kulturom,
finansijama, zdravstvom, predstavljaju našu Srbiju. Nikada vreme Nušićeve komedije nije prestalo i
komedija bi bila da nije ovako kako jeste. Nije Nušićeva “ Gospodja ministarka” nikakva komedija,
to je tragedija nase realnosti. Eno njih gore, eno Živke, eno ujka Vase i cele Živkine familije, eno
svih njih gore, negde iznad svih nas, običnih smrtnika, smeju nam se, gušeći se u suzama, bacaju
nam otpatke rukama rastrganih bataka, zavaljeni u svoje udobne fotelje, masnih prstiju i masnih
brkova. Blato iz kog su došli zamenili su betonom skupog naselja, a nekadasnje prijatelje, one
slične njima, zamenjuju elitnim drustvom, na silu glumeci nesto sto nikako ne mogu biti, pa iz
klimavih, polomljenih stolica, direktno u ministarske kozne fotelje. I sve bi oni učinili, samo da im
niko fotelju ne oduzme. Propusice Živka, igrace bridz, naci ce ljubavnika, sve je dozvoljeno, jedino
neoprostivo je priznati poraz, priznati da nisi ono čime se predstavljaš. Ne vidi Živka nikakvu
prepreku, prigrabila Živka moc, privilegiju i drzi se cvrsto, bez vazduha moze, ali bez titule “
gospodja ministarka” nikako. Nista Živki onda, a ni ovima danas, lepse upakovanim u “ narodni
poslanici “, nece stati na put, svoj ce prostakluk upakovati oni u sjajan, blistav omot i prodaće ga
razjarenoj, slepoj masi. Od nevaspitane, nekulturne bitange pravićemo gospodina, obući ćemo ga u
mornarsko odelo, učićemo ga manirima, gospodstvu, pa kada je Živka mogla od Rake, što ne bi
mogli ovi danas. Ali kada instinkt zaigra ulogu, samo trenutak nepažnje i psovka je neminovna,
pravo se lice u sekundi pokaze, bez mogucnosti zadrske, neki se ljudi u neki kalup prosto ne mogu
upakovati, priroda ispliva, kad-tad. Koliko se god Živka trudila, Raka ostaje Raka, a Čeda, Darin
muz, ostaje njen zet i moze njoj koliko god zvučati bolje, ali ona nije Zivana i zauvek ostaje Živka.
Isto je i sa ministrima danas, njihovim poltronima i ljubavnicama, koliko god para ulozili u sebe,
svoj imidz, sijace porcelanski zubi, ali ce dopirati smrad praziluk iz usta, ružni su, čak i kada se
smeju. Ono sto drustveni i politicki zivot 21. veka čini jos tragičnijim jeste činjenica da nikakav
skandal njih gore ne moze svrgnuti sa vlasti i izbaciti ih iz fotelje. Kao da je prekasno, kao da su
njihove ogromne zadnjice, ugojene radom i novcem naroda, zaglavljene u foteljama i kao da nam
nema spasa. Skandal je Živku svrgnuo, a njih danas, samo jos više u nebesa diže, jer nema loše
reklame. Dok obrazovana, kulturna, poštena Srbija plače, plače nad svojom tužnom sudbinom, oni
suze svojih građana prodaju, kao bisere, bogate se i zadovoljno smeju. Ništa nije sveto, ništa nije
nedodirljivo i cilj opravdava sredstvo. Prodali su domovinu svoju, ni trepnuli nisu, prodali bi majku,
ni trepnuli ne bi.
Nušićeva “ Gospodja ministarka” ima, može se reći srećan kraj, nama se takav kraj ne smeši. Naše
Živke nista ne vrati u brda iz kojih su dosli.Kada se zavesa spusti i publika aplauzom pozdravi
predstavu, iza zavese neki tamo mladi ljudi pakuju svoje kofere, kupuju kartu u jednom pravcu i
odlaze.