Jirgen Habermas je rođen 1929. godine u Dizeldorfu. Njegove teme su demokratija i javnost.

Studirao je sociologiju i filozofiju na Johan Folfgang Goatje Univerzitetu Frankfurta na Majni tj. Institutu
za društvena istraživanja. Možda bi se moglo reći da je najpoznatiji po svojoj teoriji komunikativne akcije
i koncepta javne sfere koji je predstavljen u njoj. Smatra se jednim od vodećih svetskih intelektualaca.
Fun fact: Jirgen Habermas - od 1988. inostrani član SANU

Demokratija
„Tema koja se poput crvene niti provlači kroz Habermasovu teoriju jeste demokratija, koju je jednom
označio kao čarobnu reč svog mišljenja“, kaže Štefan Miler-Dom, sociolog i Habermasov biograf. A u to,
kako dodaje, spada i stav da kapitalistički ekonomski sistem mora biti „pripitomljen“ demokratskim
sredstvima. Habermas je pod demokratijom uvek podrazumevao javnost, „i to je zapravo drugi izraz za
ono što čini njegovu filozofiju, naime, za etiku diskursa“, objašnjava Miler-Dom. Demokratija je postala
Habermasova životna tema zbog ličnog iskustva velikog filozofa koji je „1945. ustanovio da je živeo pod
kriminalnim režimom koji je značio povratak u varvarstvo.“ Rođen 1929. u Diseldorfu, Habermas je bio
tinejdžer kada je teror nacionalsocijalista prestao. Kasnije, tokom 80-ih godina, u čuvenom sporu
istoričara je žestoko kritikovao pokušaje da se izvuku paralele između nacističkih i staljinističkih zločina.
To je za Habermasa predstavljalo relativizaciju užasa holokausta.

Karijera
Još u mladosti, Habermas se interesovao za društvena pitanja; posle studija filozofije, ekonomije i
nemačke književnosti, radio je kao slobodni novinar i pisao, između ostalog, i za Frankfurter algemajne
cajtung(uticajni Franfurtski list, osnovan 1949.). Njegovi tekstovi su zainteresovali jednog od osnivača
tzv. „kritičke teorije“ (poznate i kao „Frankfurtska škola“). Adorno je pozvao Habermasa na Frankfurtski
institut za socijalna istraživanja, gde je i uticao na njega svojim analizama, koje su - najkraće rečeno –
razotkrivale ideološke temelje društvenih pojava i mehanizama vlasti. No, ondašnji direktor Instituta nije
voleo mladog, marksistički orijentisanog i politički angažovanog Habermasa, koji je zato prešao na
habilitaciju u Marburg. Odatle se 1964. vratio u Frankfurt, kao profesor filozofije i sociologije – i
Horkhajmerov naslednik.

Protesti 68
Frankfurt je jedno od uporišta studentskih protesta iz 60-ih godina. Habermas je civilnu neposlušnost
smatrao ispravnom metodom uticanja na politiku, ali se distancirao od radikalnih grupa i predvodnika
studentskih protesta ’68 u Berlinu- Rudija Dučkea: u svom tekstu „Prividna revolucija i njena deca“,
optužio ih je za levičarski fašizam i preteranu sklonost akciji. Tako je navukao na sebe gnev mnogih
levičara... 1971. on napušta Frankfurt na 12 godina – postavši kodirektor instituta Maks Plank u
Štarnbergu kod Minhena. Iz tog vremena potiče i njegovo glavno delo „Teorija komunikativnog delanja“.

Nato
I kao „penzioner“, Habermas je ostao uključen u društveni diskurs u Saveznoj Republici Nemačkoj. Tako
je, između ostalog, 1999. podržao spornu intervenciju NATO u Srbiji: „Kada se više ne može drugačije,
demokratski susedi moraju priteći u pomoć koju legitimiše međunarodno pravo“, rekao je tada. Kao
zagovornik evropske integracije, stalno ukazuje na manjkavosti demokratije u EU; u vezi sa krizom evra,
on se protivi rigidnom kursu štednje, a zalaže za dopunu monetarne unije „supernacionalnom
demokratijom“ u kojoj bi današnje nacionale države morale da se odreknu velikog dela svog
suvereniteta.
DIFFERENTIA SPECIFICA LJUDSKOSTI
Po Habermasovom mišljenju, osobina po kojoj se ljudska vrsta najviše razlikuje od drugih nije društvena
interakcija u procesu rada, kao što misli Marx, već društvena interakcija pomoću „govora“ i
„komunikacije“. Uzajamno razumevanje je pravi cilj ljudskog govora i izvor solidarnosti u društvu.
Zadatak kritičke teorije je da razlikuje formalne uslove idealnog govora koji omogućuje komunikaciju,
kojim ne dominira nijedan učesnik niti bilo šta drugo i pomoću kojeg pojedinci postižu razumevanje
samih sebe i drugih. Tek tada se mogu ostvariti emancipacija i autonomija.

JAVNA SFERA

U delu ,,Strukturalna transformacija javne sfere‘‘ Habermas tvrdi da je pre XVIII veka, evropska kultura
bila pod uticajem ‘‘reprezentativne‘‘ kulture, gde je jedna strana zahtevala da predstavljala sebe svojoj
publici preko svojih nadmoćnih predmeta. Kao primer reprezentativne kulture, Jirgen navodi primer
palate u Versaju Luja XIV, koja je trebala da predstavlja moć Francuske i njenog kralja, izazivajući osećaj
strahopoštovanja kod posetilaca. Habermas identifikuje reperezentativne kulture kao odgovarajući
stadijum feudalnog razvoja, u skladu sa marksističkom teorijom, tvrdeći da je dolazeći kapitalistički
stadijum razvoja društva označen pojavom javne sfere. U kulturi u kojoj je karakteristična pojava javne
sfere, pojavljuje se javni prostor koji je van kontrole države, gde individue razmenjuju svoje poglede na
svet i znanja. Prema njemu, razvoj novina, žurnalizma, čitalačkih klubova, masonskih loža, kafea u
XVIII veku u Evropi, svaki na svoj način, obeležio je postepenu zamenu reprezentativne kulture sa
javnom sferom. On je smatrao da je osnovna karakteristika javne sfere njena ‘‘kritička‘‘ pririoda. Za
razliku od reprezentativne kulture gde je jedan deo bio aktivan, a drugi pasivan, kultura javne sfere je
okarakterisana kao dijalog između individua, bilo putem razgovora, bilo putem razmene pogleda na
svet preko štampanih medija. Habermas je spomenuo da se u Britanija kao najliberalnijoj zemlja u
Evropi, kultura javne sfere pojavila oko 1700, a da se na ostatak kontinentalnog dela Evrope proširila
sredinom XVIII veka. Po njemu, Francuska revolucija je velikim delom prouzrokovana kolapsom
reperezentativne kulture i njenom zamenom od strane javne sfere.

Prema Habermasu, nekoliko faktora bi moglo da dovede do eventualnog propadanja javne sfere,
uključujući tu i razvoj komercijalnih mas medija, koji su pretvorili kritičku publiku u pasivnu potrošačku
publiku; i država blagostanja, koja je spojila državu sa društvom toliko prisno da je javna sfera nestala.

On je izrazio optimizam što se tiče mogućnosti oživljavanja javne sfere. Jirgen vidi nadu u budućnosti
gde reprezentativnu demokratiju, koja se oslanja na nacionalne države, zamenjuje deliberativna
demokratija, koja se oslanja na politički organizam koji je zasnovan na jednakim pravima i obavezama
svih građana. U takvom direktnom demokratsko – upravljačkom sistemu, aktivnost javnog mnjenja je
neophodna za debate o stvarima od javnog značaja, kao i mehanizam koji će uticati na proces
odlučivanja i donošenja odluka.

Nekoliko akademika je dalo različite kritike Habermasove misli u vezi javne sfere. Džon B. Tompson,
profesor sociologije na Kembridžu, ukazao je na to da je Habermasova misao o javnoj sferi zastarela
usled rasprostranjenja komunikacije preko masovnih medija. Majkl Šadson, sa Univerziteta iz
Kalifornije, San Dijega, kaže da javno mnjenje, kao prostor čiste racionalne nezavisne debate, nikad nije
postojao.