AUQUST CESAREC

IZBOR ČLA N A K A
 O AUGUSTU CESARCU

Uz M iroslava K rležu, A ugust Cesarec je bio onaj čo-

vek koji je svojom delatnošću, svojim književnim i publi­
cističkim delom našem radničkom i uopšte revolucionar­
nom pokretu izm eđu dva rata dao kulturni sm isao. N jegov
m oralni lik književnika, publiciste, političkog borca i gra­
đanina, — svojem čestitošću, skrom nošću, sam opregala-
štvom , širinom razum evanja ljudskih problem a i postu­
paka, neposređlnošću i toplinom ljudskog odnosa predstav­
lja takeđe jednu osobenu i dosta retku pojavu u tom pe­
riodu Jugoslavije. U svim borbama i burama, u teškim i
vedrim trenucim a, u m om entim a beznadežnostd i odušev­
ljenim usponim a, u izgubljenostim a provincijalnim , u
ogorčenim i pakosnim zadjevicam a, u zaostalostim a i bor-
niranostim a, u m asovnim m rakobesovim a i hajkama kroz
koje je prolazilo naše društvo, pojedine sredine, klase, po­
kreti i pojedinci — stajao je A ugust Cesarec kao putokaz
svetao, jasan i čist. Za sve ono što je dlao za pobedu lepšeg
i boljeg života, za.on o kakav je bio u tom procesu „dava­
nja.“ i „uzim anja“,-m islim da se, najskrom nije govoreći,
m ože za njega reći da je bio pravi oovek svoga vrem ena
u najboljem i najlepšem sm islu te rečij/A to znači da Iju-
dl, da društveno-političke i kulturne snage našeg društva,
koje će ići dalje, za koje istorija n ije stigla u svoju ,,po-
slednju stanicu“ — neće b iti sam e i neće počinjati iz po­
četka, jer u šuštanju njihovih zastava biće i Cesarčevo
im e. U tom kontekstu ja sam prim io reći M arijana S tilin o-
vića, njegovog druga iz m ladih dana i doonije zajedničke
saradnje, koje je napisao u početku sam e revolucije na
vest da su u Zagrebu strelja li A ugusta Cesarca. ..To je
bila prva v ijest koju sam čuo“, pisao je on, „kad sam ne­

V
 davno stigao iz porobljene H rvatske u slobodnu Srbiju.
Steglo m e je nešto u grlu i mašta nisam m ogao da kažem .
Da li je bol, koji m i ne da da kažem nešto, da progovorim ?
Da li je tuga i žalost za m ilim i dragim čovjekom i dtru-
gom? N išta od svega toga n ije bilo. B ilo je u tom e trenu
u m eni sam o mržnje, m ržnje d ivlje i neobuzdane, m ržnje
koja je obuhvatila čitavu našu slobodarsku H rvatsku kad
je čula dla je krvava ustaška ruka ubila njenog najboljeg
sina, sina koji ju je volio tako strasno i zanosno.“ („Borba“,
7. novembra 1941, for. 8—9; Istorijski arhiv KPJ, tom I,
knjiga 1, Beograd 1949, str. 186.)
N e zna se n i dan kad je streljan n i m esto gde je stre-
ljan leta 1941. Poginuo je kao hiljade drugih p osle njega.
Tadašnja Croatia, kao sve službene patriae, bila je „in­
ternacionalistička“ u svojoj m ržnji, u prodoru svog besa
i bestijalnosti, ona n ije htela da pozna najlep še plodove
koji su rođeni na njenom tlu . Sačuvani su iz tih dana pa­
pirići ispisani njegovom nervoznom rukom : „A ugust C esa-
rec, književnik“, „August Cesarec, književnik“, nađeni na
drumu iza M aksimira kojim su prošli ustaški kam ioni vo­
zeći žrtve na streljan je.
\ Cesarec je u političku i kulturnu istoriju H rvatske
stupio u borbi protiv austro-ugarskog okupatora, u borbi
za njenu slobodu; otrgnut je iz života u jednom isto tako
istorijski prelomnom njenom periodu, u zoru njenog radi­
kalnog nacionalnog i socijalnog oslobođenja. Upravo zato
što je svojim životom i delorn inJkarnirao evolu ciju H rvat­
ske, što je čvrsto povezivao ta dva pola njene savrem ene
ista n je i obeieždo i skovao njen put od1 nacionalizm a ka
internacionalizm u, od rom antičnog i utopijskog hum aniz­
m a ka realnom i naučnom, socijalističkom hum anizm u
bratstva m eđu svim narodim a, zasnovanog na un išten ju
eksploatacije čovefca po čoveku, njegova sm rt n ije bila
slučajna.
1.
A ugust Cesarec je rođen u Zagrebu 4. decem bra"
1893. godine, u sirom ašnoj radničkoj porodici. Porodica je
bila brojna: šestoro dece — tri brata i tri sestre — a sred­
stva za održavanje nesigurna i m ala. C esarčev otac bio je
sindikalno organizovam radnik i bio je m eđu prvim rad­
nicim a u H rvatskoj k oji se partijski opredelio kao socijalist

VI
kada je fourmirana Soajaldleinoikratska stranka Hrvatske i
Slavonije. N jegove sestre i braća istrg li su se docnije, uz
velik e napore, iz bede. A li Guta — kako su A ugusta nazi­
vali u krugu porodice i prijatelja — nije uspeo da se otrgne
od teških uslova života, da „izbegne“ sudbinu „nadniča­
ra“ koji mora iz dana u dan da m isli na svoju egzistenciju.
Iz takve porodice Cesarec je poneo najdublje, ono pod-
svesno osećanje pripadnosti jednoj klasi, duboku unutra­
šnju vezu s proletarijatom . Saosećanje s patnjama i tego­
bama sirom ašnih i radnih ljudi on nikad n ije izgubio, kao
što ih nikad n ije n i napustio.
Tako je A ugust još kao dečak u svojoj porodici, rad­
ničkoj i socijalističkoj, slušao i ponešto saznavao o razlo­
zim a teškog stanja u kom e je živela radnička klasa u Hr­
vatskoj i najveći deo narodla. O dlazeći u unutrašnjost, na
selo, odakle mu se otac doselio u grad, on je video još teže
stanje. Tako je pred njegovim očim a izrastala jedna im po­
zantna a li žalosna slika prilika u čitavoj njegovoj otadžbi­
ni. A onda su odblesci m unja iz R usije 1905. obasjali guste
oblake nad njegovom Croaitiom i uznem irili njegovu dlečju
m aštu i srce. M nogo posle toga, u jednom članku o docni-
joj ruskoj revoluciji, o onih dleset dana koji siu potresli svet
i snažno ga usm erili u budućnost, Cesarec je pisao:
„Ja znam jedno dete, možda sam to bio sam , koje je
na R usiju 1905 g. gledalo po slikam a iz poznatog K u-
glijevog Doma i svijeta. Tada se, to je također poznato,
R usija tresla u groznici rata i revolucije, i sv e one slik e
grozne u grču borbe koju su prikazivale, tresle su i to dete,
nadahnjujući ga dvojako. Posm atrajući šančeve i vučje
jam e fronte u Mandžurdji ono je bilo R us i u ig ri tuklo se
protiv Japanaca za cara. No, videći barikade u Petrogradu
i M oskvi, knutu Kozaka i žrtvu procesije popa Garona, ono
se sećalo i naših m alih dem onstracija protiv K uena u Za­
grebu i sum nje su se u v lačile u njega, sum nje u rat i u
cara. N isu li taj car i ti K ozaci, m ili i sim patični inače u
M andžuriji, u sam oj R usiji ipak n ešto isto tako zlo i mr­
sko ko kod >nas K uen, zagrebački panduri i žandari s ko-
kotovom perjanicom .“ „Sve je to već davno prošlo (naim e,
rat s Japancim a i prva ruska revolucija, a ne zagrebački
panduri i kuenovština) i ja priznajem : dugo se još posle
tadanji haos u onom detetu n ije kristalizovao u čistac koji
bi značio spoznaju da je tada jedino revolucija bila isprav-

VII
 na.“ („K njiževna republika“, 1923, br. 2 i 3, str. 41: Pro­
blem ruske revolucije; B oljševizam kao rešenje problem a
Istok—Zapad.)
Bio je već višeškolac kad je Ž erajićevo m artirstvo,
iako n ije izm enilo stanje, strglo koprenu kukavičluka i
nagodbenjaštva 'komproandslerskih buržoasikih i takozvanih
nacionalnih političara sa stranom dom inacijom u našim
krajevim a pod A ustro-U garskom , i podiglo ponos i veru u
snagu jedne m lade, neodnarođeme i na kolena još neba-
čene generacije. Om ladina je došla do ubeđenja da se sam o
„burom i grm ljavinom “ m ože ra ščistiti stan je u otadžbi­
ni. Guta, još u porodici o setiv ši i nasledlivši dužnost, ve­
ličinu i lepotu borbe, rano je m eđu tom om ladinom b io
zapažen i slušan, jer ta om ladina n ije htela da „taktizira“,
nije htela da čeka i tražila je rešenje... I došao je atentat
Luke JuMća 8. VI 1912. na kom esara Cuvaja, u kom e je
učestvovao i A ugust C esarec.
Povodom ovog atentata najveći deo hrvatske štam pe
držao se rezervisano iz kukavičluka. Zato su C uvajeve slu ­
žbene „Narodne novin e“ u broju od 11. juna napale hr­
vatsku štam pu što „nije našla ni jedn e reći da atentat osu­
d i“. (M ilan Durman: H istorijski značaj Jukićevog aten­
tata, „K njiževnik“, 1937, br. 6, str. 229.)
K oncepciju suprotnu patriotskoj i nacionalno-revo-
ludonam oj om ladini im ao je i Stjepan Radić. U svojoj bro­
šuri Javna politička poruka probuđenoj seljačkoj braći, na­
ročito u A m erici i po ostaloj tuđini, ikoju je štam pao 1913.
godine, Stjepan Radić u početku istič e da je on već 1904.
godine u „Hrvatskoj m isli“ napisao opširnu raspravu: Za
napredak bez revolucije, u kojoj je, izm eđu ostalog, re­
kao da „N ezadovoljna čovjeka učiniti, još nezadovoljnijim
n ije baš teško, a očajniku u tisn uti u ruke sjekiru ili kolac
nije nim alo zaslužno. G ovoriti nekom e drugom e: žrtvuj se
— n ije dapače ni pošteno!“ (C itat po M. Durmanu, isto
str. 232.)
A li ta om ladina kojoj je pripadlao Cesarec n ije sam oj
pozivala na žrtvu, već se i sam a žrtvovala za otadžbinu,"
da bi u slobodi m ogla živeti i raditi.
„Jukić m i odgovori“ — v e li Radić d alje u pom enutoj
brošuri — „gotovo doslovno ovako (na pitanje šta ga je
zapravo podstaklo na njegov čin“ — N.S.): „Nedavno sam
putovao kroz v iše tjedana po našim krajevim a oko h rvat-

VIII
siko-bosantsiko-dalmatimske tromeđe, tj. po nekadašnjoj
Turskoj Hrvatskoj i po sjevernoj Dalm aciji. Bože moj, što
sam tu sve čuo i vidio! Kolika je tu bijeda i sirotinja i
kako je tu narod izgubio već svaku vjeru i u ljude i u sa­
moga Boga! Kad sam vidio toliko zla i kad sam pom islio
da taj narod nigdje ništa nema od svoje gospode, odlučio
sam tom u narodu pomoći jedinim mahom i maknuti mu
s vrata barem jednog silnika.“ (Isto, str. 232.)
Na to je Radić odgovorio Jukiću da treba godinama
prosvećivati narod i dla će tek onda on dobiti svoje pravo.
Jukić mu je odgovorio:
„Dugo je čekati na to, kad bi to bilo!“ (Isto, str. 232.)
Tako se Radić odnosio prema borbi nacionalno-revo-
lucionam e om ladine. Cesarec ga je, dlakle, već tada video
i osetio da bi ga docnije, kao vođu najm asovnijeg nacio-
nalno-političkog pokreta, još bolje sagledao i naučnom
analizom pokazao svu zabludu onih koji u njega veruju
dla će pod njegovim vodstvom ostvariti slobodnu, demo­
kratsku i zadovoljnu Hrvatsku.
A li tu om ladinu i njeno delo pozdravio je A. G. Matoš
u Sakramentu krvavog krsta:
„U brutalnom nasilju odozgo u čuvaj evskoj eri obu­
stave ustava i svake slobode, u eri štreberstva, korupcije,
nekažnjenog birokratskog (sadizma, prodaje bilježničkih
m jesta, pom padurskog silmdštva, kom esarskog podizanja
sum njivih banaka, tuđinske (kolonizacije Slavonije, ise­
ljavanja u Ameriku, bruke sa Sarajevskim , Karlovačkim i
Zagrebačkim saborom i tiranskog gaženja svih ugovora
narodnih povlastica i prava, u sm rtnoj opasnosti našeg
naroda, kada mu .m jerodavni’ grobari zvone posljednji čas,
izvršio je Luka Juflrić s m ladim drugovim a svoju hrvatsku
i građansku dužnost. Kao vitez branio je nemoć i pravdu,
spojivši u seb i ideal grabancijaša đaka i osvetnika narod­
nog, initeligen/ta i revolucionara. Blago m ajci koja rodi
ovakova sina!...“ (Isto, str. 230.)
Iz tog razdoblja potiče Cesarčeva brošura Đački po­
kret (objavljena u Zagrebu 1912. godine pod pseudonimom
B udislav M irković), za koju je na sudskom saslušanju iz­
javio da ju je napisao sam, a sam o prvih pet alineja Luka
Jukić.
Ona je pozivala u borbu i nepokolebljivo je verovala
u njenu pravednost ip ob ed u :
IX
 „Prije Ui kasnije m i moramo pobijediti, jer dobra
je ona praskavica 'koja, m a kako prigušena, jedinom m ora
rasprsnuti i raskinuti nosioce zla. Mi n e prijetim o, m i ne
spom injem o, m i obećavam o.“ (Citiramo po članku V. Za-
nimovića: August Cesarec, „Borba“, 19. februara 1947,
str. 5.)
Istog dlana kada je izvršen atentat Cesarec je pisao
Vladim iru Cerim, jednom od najuticajm ijih vođa m eđu
tadašnjom omladinom. U tom pism u, izm eđu ostalog,
on kaže:
„...Ma kako stvar stajala, jedino sto ji: da je danom
8. lipnja 1912. Hrvatska stupila u Evropu i u tom sto ji
sadržina očajnog gesta koji se zbio u Zagrebu.
Generaciju koja se zvala sdn zam jenjuje generacija
koja se zove unuk; stvar je svih vas, koji o stajete na slo ­
bodi, da te unuke izbrusite i o čistite svih onih, jo š sdnov-
skih oznaka, koje ih ćdalečuju od zajedničkog, zanosnog
rada, od zajedničke, stvarnije borbe. Juikiić je nadopunio
Žerajića, na srpski hitac odazvao se hrvatski hitac: d lj je
bio isti, tj. čovjek, inkasadja čovjeka 'koji n e m isli s nama
jednako. U tom faktu nadopumjavanja nalazim , za svoju
osobu, naj'lepši refleks zajedničkih težn ji n ašeg dvoim e-
nog naroda. Stvorim o hiljade Jukića i Žerajića, k u ltiv i­
rajmo ih, odgojim o ih , da si podaju lijev e ruke u znak
pom irenja, a desnom neka pucaju — m asa njih — pa će
naše riječi b iti čin, naša stvar svršena. Jukićev je čin pre­
uranjen, a li je dobar poticaj nam a svim a. N aprijed, na­
prijed, naprijed!
Prešao sam možda u sanjarenje: oprostite, čas je od­
sudan i to sve buni, uzrujava, strašno, vjerujte.
Jer u času kad Vam to pišem (kad v eć v elik broj zdra­
vih om ladinaca sjedi u zatvoru), u ovom času znam da ću,
kad ćete V i to čitati, sjed iti već u zatvoru i ja. M oja m a­
tura je izgubljena i moj život m ijenja svoj sm jer. Prvo
se tiće m ojih roditelja, drugo se tič e m ene sam oga. M ili
Vladim ire, i to se jam ačno m oralo dogoditi, i to m ožda nosi
dobro, jer sve na svijetu im a svoju dobru svrhu. N ašim
padlom digniut ćete se V i, osjećam to sve sad, upravo sad.
Možda je to sv e samo neka vrst su gestije — šta li! B ilo
.kako bilo: živite, radite i ošvećujte se /“
f Zbog učešća u atentatu na Cuvaja Cesarec je bio osu­
đen na kaznu teške tam nice u trajanju od p et godina, koja
X
mu je sm anjena na tri godine. Kaznu je izdržavao u Srern-
skoj M itrov id . U tam nici je Cesarec vrlo mnogo čitao,
ali su ga m učila razm išljanja o putevim a i snagama spo­
sobnim dia izvojuju zaista oslobođenje Hrvata i drugih na­
ših naroda ispod austro-ugarske vlasti, kao i budućnost
m alih južnoslovenskih naroda na Balkanu. U centru tih
problem a on je i tada, kao i pre, vidleo Srbiju. Ona je nje­
mu i njegovim drugovim a bila Pijem ont okupljanja svih
patriotskih i progresivnih južnoslovenskih snaga. Mnogo
docnije pisao je: „Za m ene je Srbija počela postojati ubi-
stvorn jednog kralja. B ilo je to na T elovo 1903... Svršila
je pak ta proslava nešto čudnije no obično: na povratku
u Bansku palaču bio je taj gospodin ban (Kuen) napadnut
sa starim hrvatskim revolucionatmcfm oružjem , praska­
vim žaibicama. Od mallog događaja razvili su se vrlo brzo
v ed , no tada je i to bio za m ene, dete, čudan, velik doga­
đaj, te se ja posle procesije s nekako posebnim osećajim a
pustih ulicam a za vojnom m uzikom. Tako se s njom e na-
đoh pred kasarnom, bivšom R udolfovom . Zamakla je mu­
zika u dvorište, a ja s ostalim svetom dosluhivah je još sto­
jeći kraj ograde. Sedam se: natm urilo se nebo i prokapali
su oblaci po kasarni, po nama, po novinama jednog čoveka
nedaleko od m ene. Baš je taj neznanac bio povod da sam
ja tada doživeo n ešto što je na m ene delovalo još jače no
dosluh o napadaju na Kuena: mekome drugom e saopćavao
je on novost koju ja još nisam znao — da su u Beogradu
ubijeni kralj i kraljica.“ „Svako neka se seti šta je u d e-
tin jstvu značio za njega kralj. N ešto izm eđu boga i čo­
vek a...“ „Ja n e osetih nofkaku žalost nego sam o tih o neko
detin je čuđenje za zem lju gde je takovo nešto m oguće.
Toga dana za snene je po prvi pu t u m om e duševnom ži­
votu, n e sam o kao pojam iz školske geografije nego kao
doživljaj, počela postojati Srbija. Vrem e je još b ilo pre­
rano da bih već tada s potpunom jasnoćom ko posle shva­
tio da se to tam o na političkoj sceni odligrao poslednji akt
borbe izm eđu dveju Srbija od kojih je jedna, aleksandrov-
sko-obienovićijanska, reakcionarna spram unutra, m isije
se svoje odrekavši spram spolja, m orala da izgubi glavu i
prepusti tako m esto drugoj Srbiji, petrovsko-karađorđevi-
ćijanskoj kojoj je zadatak im ao da bude baš obratan: spram
unutra da u znaku prevedenog M ila uvedle režim slobode,
a spram spolja da se vrati na četrdesetosm aške jugosloven-
XI
 ske tradicije te tako, s većim uspehoan nego 1848, poradi
i na slobodi nas ovde preko, pritisnutih o cm ožute kasar­
ne, zagušenih i vređanih osvajačkom m uzikom austrougar­
skog režim a.“ „Tako nam se kroz duge godine ta druga
Srbija predstavljala sama, ili bar, dok to n ije m ogla o fi­
cijelno, puštala dla je tako neoficijeln o predstavljaju među
nama njeni eksponenti. Slučaj 1912. _godine s revolucio­
narnim statutom Narodnog ujedinjenja kojim se išlo za
organizovanjem revolucije u našim krajevim a protiv Au­
strije, a s ciljem ujedinjenja sviju Jugoelovena u jugoslo-
vensku federativnu republiku! M onarhija koja se za volju
naroda odriče sam e sebe kao m onarhije i pristaje na re­
publiku, zar se m oglo tada zam isliti većeg sam opožrtvova-
nja? Pred nama je bio sasvim drugi slučaj od onog iz 1903;
m esto pod kuršumom prinuđen silom , sila zio je tu jedan
kralj dobrovoljno s prestolja! Sanjali sm o kako sam o m la­
dost m ože da sanja, nisimo poznavali te druge Srbije!“
(Povodom jednog glasa iz druge Srbije.)
R azm išljajući tu u srem skom itrovačkom kazam atu o
Srbiji Pijem ontu njem u su se opet počele pričinjavati
dve Srbije, kao što je u svojoj užoj otadžbini vid eo dve Hr­
vatske: jednu, koja vlada, koja sarađuje sa strancim a i
dobro živi i sam o „saoseća“ s narodlom i slovenskom bra­
ćom, i drugu koja se bori i koja je po zatvorim a, koja radi
i sanja o slobodi svoje otadžbine i boljem životu u njoj,
koji će ostvariti uz pomoć, i u zajednici sa drugom južno-
slovenskom braćom.
Posle 19 m eseci bio je uslovno pušten iz zatvora, jer
je teško oboleo na plućim a. Po dolasku u Zagreb (4. marta
1914) otišao je u lečilište Brestovac na Zagrebačkoj gori
'gde je boravio od početka aprila do 22. jula(l9l3>>U pro-
leće te tragične svetsko-istorijske godine on je ”u Zagrebu
slušao dva pređlavanja D im itrija Tucovića. G ovoreći o sta­
nju T perspektivam a borbe za nacionalno i socijalno oslo­
bođenje Tueović je — kao što je to sam o on, ili m alo ko
kao on, prvog decenija ovcg veka na Balkanu,, um eo jasno
i istin ito da izloži suštinu zbivanja — govorio i o Srbiji.
O etiri-pet godina kasnije proročki su se ostvarile T ucovi-
oeve reči o buržoaskpj, radikalskoj Srbiji. On je rekao da
se rađa, ako se još n ije rodila, jedna druga, radnička, so ­
cijalistička Srbija, negator zavojevačke i nackm alšovini-
stičk e velikosrpske Srbije, i dao je jednu drugu viziju

X II
bratstva i zajednice naroda na Balkanu. Pa ipak, Srbija
„ma kakova bila, spram A ustrije i spram nas“ — pisao je
Cesarec o osećanjim a svoje generacije prema Srbiji, „zna­
čila je progres“. (Isto.)
Prvi svetsk i rat koji je uskoro počeo nije poštedeo ni
bolesnog Cesarca. Krajem 1915. on je mobildsan u voj­
sku, a zatim poslat u Srbiju. U pism u iz Kruševca od 15.
juna 1916. sestri S tefi on piše: „M ila seko, danas je tačno
pola godine kako sam obukao sivu odoru i posivio se kao
suton.“ U Kruševcu, u koji je, izgleda, stigao krajem
m arta 1916, ostao je gotovo do pred kraj rata. U pismu
sestri Š tefi od 24. m aja 1916. ispričao je šta sve radi u
vojšci:
„Draga sestro, uoči dlvom jesečnioe m og ovdašnjeg bo­
ravka hoću da ti pošaljem m ali pcpis svih m ojih zanima­
nja. Tri tjedna: ordonans, trhonoša, pastir: pet tjedana: pi­
sar, m anipulant, litograf, tum ač i prevodilac za njem ački,
kurir, pratilac tovara, ekspeditor; sada sam na koncu i
biljetar ovdašnjeg vojničkog bioskopa, a u izgledu je da
ću postati i tipkač, tj. befehlotsehreiber na m ašini. U pra­
vom sm islu: svuda i za sv e...“
Pred sam kraj rata vratio se u Zagreb. Tu su ga orga­
ni zagrebačkog Narodnog vijeća uhapsili, i on je već neko­
liko m eseci posle oslobođenja morao dla em igrira. U samo
rađanje nove države video je da hrvatska buržoazija (kao
i srpska buržoazija iz Hrvatske), koja je u početku sv et-
skog rata pod austrougarskim zastavam a „jurnula protiv
Srbije“, a sada, u vrem e revolucionarnih gibanja u svetu
i u našim oslobođenim krajevim a „... protiv svog v lasti­
tog nareda ujedinila sa srbijanskom buržoazijom , pristavši
cfceručke na potpuno već reakcionaran njen politički čin :
oktroj srpske m onarhije za ćelu Jugoslaviju“. (Isto.) „Ova­
ko, nam etnut oktrojem , on je (taj politički čin, — N .S.) za
naš narod značio po p rilici nešto obratno nego je za mene
ispričani slučaj 1903; kako je tada za m ene Srbija počela
postojati s ubojstvom kralja, tako je 1. X II 1918, u mo­
m entu kada je tek m ogla zapravo da počne Srbija, Srbija
(„koja vodi svoj početak od) 1903“) za naš narod prestala
postojati s nam etanjem m onarhije.“ (Isto.)
Kao što je jasno video ulogu i istorijsku preživelost
Radića i razoblioavao njegovu ideologiju kao recidiv pro­
si :g (Stjepan Radić i republika), isto tako je m onarhistič-

XIII
 ku, radäkal&kiu i „pdjemonttsku“ Srbiju, sve njen e m anife­
stacije u novim prilikam a, odm ah o setio svojim finim
membranama satkanim od životnog iskustva i novih sa­
znanja, pa je svojom logičnom i strasnom rečju raste rivao
te m agle i obm ane (Povodom jednog glasa iz druge Srbije)
i nemikxsrdino razobličavao one koji siu to propagirali, koji
su u to sudbonosno doba u narodu pothranjivali ilu zije i
tako produžavali tragediju n e sam o hrvatskog, već i drugih
jugoslovenskih naroda. (Svetozar Pribićević. — P osvećeno
onim a koji još u njega veruju.)
lič n a isikustva i pobedonosna oktobarska revolucija
definitivno su raksterald sve ilu zije Oesarcu i m nogim a
kao što je bio on i konačno otvorili n ove vid ik e na živ o t i
društvo.
„Stojim o na kapiji nove države. P rošli sm o m im o ubo­
žnica, kasam a, crkava i sm etlišta javn ih i privatnih laži;
čuli srno m olitvu prosjaka, invalida i beskućnika, dugo sm o
slušali zapevku bolesnih, gladnih i porobljenih duša naših
i vapili za novim lepotam a i slobodam a života. D ošli sm o
na kapiju nove države i nadamo se u ći u sv etle hram ove
sreće. A li nas na ulazu zaustavljaju čudni i m račni vratari
i govore: „M olimo da se vladate pristojno, jer nova država
nije još uređena“. „Ulažem o svoj v eto i ulazim o. I užasa­
vamo se... nigde nikakvog traga da se to sv e m isli sru šiti,
spaliti i počistiti vatrenim štrcaljkam a istin e, jakim ko
ushit kom etski.“ ,,K o je to na kap iji i ko to uređuje novu
državu? I ko to traži odi nas reda i pristojn osti da uzm ogne
nešto novo sagraditi, ostavivši sv e staro u vrednosti?**
„Crna realnost naša: jugoslovenska građanska klasa.“
.1 na kraju članka (D vije orijentacije) o toj istorij6koj
dilem i naroda i pojedinaca, Cesarec p ali svoju novu ba­
klju: „Ne radi se samo o konsolidaciji Jugoslavije nego či­
tavog sveta. U koemičnom zem ljotresu, u kom se na po­
četku XX veka zaljuljala zem lja čovečja, isto tako kako se
Jugoslavija rodila ne sam o na ruševinam a A ustrije nego
i sebe sam e, rađa se i Evropa na svojim vlastitim ruševi­
nama. D olazi epoha rešavanja prim arnih i osnovnih pro­
blem a, problem a socijalnih, dolazi epoha kad v elik deo
onoga što je pre rata b ilo utopijom ili će se prim aći u pod­
ručje novog fakta ili će se skam eniti na nekoj kineskoj
sredlini. Lemjin — V iison — birajte!“

XIV
 „Radi se o tom “, naglašava Cesarec dalje, „hoćemo
li tam nicu m odem izavati i hum anizirati ili je uopće sru­
šiti; hoće li još uvek u sam otnim ćelijam a čmavaiti bele
statue živih lju di pod zelenom m em lom bede ili će se
na mramornom forum u u opštoj harm oniji zalepršati živi
duhovi radosti i sreće.“
„No građanska klasa jugoslavenska nikada n ije bila,
a nije n i danas sposobna da to shvati... za nju je pokret
m asa i g est individue bio odluvek, pa i danas je sablazan i
zločinstvo... Mi uopšte nism o do danas im ali dubokih po­
kreta m asa — do onih patriotskih, paradnih, dem onstrativ­
nih spram gradskih pandura i onih cmožutdh, očajnih i,
Gospode, još uvek u našoj pam eti tako živih i tako još
neokajanih!“
Cesarec taj članak završava sledećim aredom: „Soci­
jalna revolucija u Jugoslaviji jedino bi mogla provesti ka­
tarzu našega naroda i sveg nemorala našeg političkog oslo­
bođenja.“ Z apalivši baklju svoje definitivne, tada jedino
velik e i ljudske orijentacije, sm elo je stupio u novu bor­
bu: „ 0, sveta borbo lev ice i desnice Dana današnjeg i Dana
sudnjega, ja stojim sasvim nallevo. Jer sam o grozan krik
nad B esm islom uskorava šapat novoga Sm isla.“ N ajbolji i
n a jčestitiji predratni nacionalni revolucionari, najvećim
delom , v id eli su u radničkoj klasi cBruštvenu snagu u borbi
za poibedu novog društva, u id eologiji m arksizm a pogled
hum anistički, savrem en i naučan, a u novoj Intem acionali
političku snagu pod čijom se zastavom i čijim se organi­
zacijam a izgrađuje avangardni odred svakodnevne i bu­
duće odlučne bitke za velik i cilj m ladosti. Cesarec, Hor-
vatin, C vijić, osuđenici iz JuM ćevog atentata, M ustafa Go­
lubić, P avle B astajić, Sim a M iljuš i m nogi drugi j;cmo~
rukd.“ i atentatori postali su kom unisti.

U samom početku stvaranja jedinstvenog revolucio­

narnog socijalističkog pokreta Cesarec se našao u centru
tog događaja. Svog m oralni ugled čestitog borca, relativno
bogato političko iskustvo i isto tako, za tadašnje prilike,
obrazovanje, pa talenat pu bliciste i književnika, angažovao
je u jednom bogatijem , raznovrsnijem i složenijem , isto rij-
ski veličanstvenijem i odgovornijem trenutku društvenog
kretanja.
XV
 Naime, još kao gim nazijalac C esarec se počeo b aviti
književnošću. Najpre se pojavio u „Pobratim u“ (1908—
10), a već 1910. u organu Socijaldem okratske stranke Hr­
vatske i Slavonije „Slobodnoj riječi“ podl inicijalim a
A.C.P. objavio je novelu Iz svijeta potlačenih. N a sudbini
jednog ooveka prikazao je dolazak u grad pauoerizovanog
seljaka i modernu eksploataciju radne snage. Jednom n e­
dovršenom novelom,, Bezhožni sin, javio se 1911. u „V alu“.
Iako su njegovi tekstovi iz tog predratnog vrem ena b ili
početnički i predstavljali društveno politički protest pro­
tiv „zakona današnjeg vijeka“ koji su zli, ,,a paređJak truo“,
protest protiv društvenih laži, klerikalizm a, bezakonja
mađarskih upravljača i besplodne taktike građanskih po­
litičara, oni su govorili o jednom talentu, u svakom slučaju
o autoru koji i hoće, i im a i m ože da kaže m nogo šta što
pre njega nije niko ili je m alo ko rekao.
Sa Krležom je pokrenuo 1919. „Plam en“, „prvi kn ji­
ževni list na Balkanu, koji se stavio u paralelu s velik im
internacionalnim evropskim 'kulturnim nastojanjim a i kon­
cepcijam a“ (kako je pisalo docnije o „Plam enu“ uredni­
štvo „K njiževne republike“ u svom posebnom oglasu i p o ­
zivu na pretplatu). U tom „polum esečniku za sv e kulturne
problem e“, koji je posle pola godine bio zabranjen, Cesa­
rec je, zajedno s Krležom i uz saradnju još ponekog in te­
lektualca, „sa savrem enog, slobodoum nog, od sv ih k oterij-
skih i provincijalnih pogleda potpuno neovisnog gled išta“
pcdvrgao „tem eljitom i objektivnom pretresu svu tako­
zvanu našu kulturnu tradiciju“, a naročito tadašnje „hao-
tično i zapleteno stanje u svim kulturnim oblastim a“, jer
su „sve naše socijalno reform ističke i naprednjačke predf-
ratne orijentacije (unutar kojih se kretala gotovo sva naša
doratna književna produkcija), sva su ta nastojanja i stru­
je nestale u haosu poslednjega decenija, tako da kod nas u
prostoru književno-kultum om vlada potpuna praznina
u vrem e kadla se kao nikad još oseća potreba za jakim
solidnim podlogama i izrazitim sm erovim at(. (Isto.) — P o­
vodom književno-filozofske studije M iloša Đ urića S m rt
Majke Jugovića, Cesarec u članku M istifikacija jedne e ti­
ke („Plam en“, br. 1, str. 24—32) pokazuje preživelost sred-
njovekovnog kosovskog vidovdanskog m ita, svu njegovu
nazadnost u vrem e savrem enih naučnih pogleda na dru­
štvo. Povodom pisanja D ragutina Prohaske, u članku

XVI
 0 bledome gosp. Tipu (isto, br. 5—6, str. 225—236) pokazuje
provincijalnu zaostalost i naučnu bom iranost jednog od
tadašnjih velm oža književne istorije. U toj kritici Cesarec
je sugestivno i reljefno ocrtao delatnost Dragutina Pro-
haske, „-njegove atribute: nacionalizam , reakcionarn-ost,
individualizam , ignoranciju, hipokriziju, eklektičnost i,
kao rezultat svega, nihil njegove w ed n osti“. Povodom po­
vratka M ilana M arjanovića iz em igracije, tog nekadašnjeg
barda jugoslovenstva, neikadl zastave književne Moderne u
H rvatskoj, Cesarec piše članak Njihov i njegov jubileum.
U verljiv je to i saosećajan prikaz o jednom čoveku koji je
bio „zastava na koju su se zaklinjali oni što dlanas slave
srebrni pir svog naprednog javnog rada“, jer ,,šta su sve
govorili nekada ti današnji jubilarci“, „danas su činom
porekli“. „U su štin i... oni su vrlo m alo izdali, jer su i vrlo
m alo propovedaJi i tražili. Isprsavali su se kao renesansa,
a nisu značili i n e znače ništa drugo do dekada-nsu...“ „Če­
kali sm o da se iz em igracije vrati g. M ilan M arjanović“,
kaže Cesarec, ,,a vratio se g. Prohaska. To im e postalo je
prototip za jučeranju Hrvatsku u današnjoj Jugoslaviji.“
1 dok traje ju bilej, u slavu njegovu i svih jubilaraca, tre­
zven i m iran Cesarec se pita: „Cuo sam ga. video sam ga.
čitao sam ga — i svi protesti čoveka u m eni bruja ju: to
da je prvi književni kritičar Hrvatske, to da je vođa jedne
književne i kulturne orijentacije?“
Svojim člancim a objavljenim u „Plam enu“, zatim u
onim a u „Istini“ i „Novoj istin i“, Cesarec, ponesen istorij-
s-kim (događajima u Evropi i revolucionarnim gibanjim a u
našoj zem lji, nem ajući vrem ena da poklanja pažnju nijan­
sama, strasno negira sve što pripada prošlosti, ono što je
si'om inauigurisano u novoj državi, a li istovrem eno afir-
m iše borbu za socijalnu pravdu, bratstvo među narodima
i napore ruskog proletarijata i ruskog naroda da bi pobe-
di’a oktobarska revolucija.
U to vrem e Cesarec najaktivnije radi i na stvaranju
nove revolucionarne proleterske partije, SRPJ(k) [Socija­
listička radnička partija Jugoslavije (komundsta)l. Sa Đu ­
rom C vijićem i Kam ilom Horvatinom im ao ie velikih za­
sluga u uspešnom razobličavanju M iška R ađoševića. Taj
čovek se po povratku iz R usije — pre nego što su se vratili
oni- naši ljudi koji su ga otuđi poznavali kao kontrarevolu-
cionara — u opštoj buri, zahvaljujući zaostalosti naših ta­
II A ugust C e sa re c XVII
 dašnjih prilika i niskom političkom i ideološkom nivou
radničkog pokreta, svojom veštinom i dem agogijom , izgu­
rao u prve redove tog pokreta, pa jedno vrem e sm atran i
tribunom revolucije. D ospeo je tako taj M iško R adošević,
taj fiškal, kako bi ga kao advokata nazvao A nte K ovačić da
je tadia bio živ, u pokrajinsko rukovodstvo SR PJ(k) Hr­
vatske i za nosioca kom unističke liste u Zagrebu na op-
štinskim izborima, da bi dosipeo i na V ukovarski kongres.
Protiv Radoševića nisu b ili dovoljni sam o članci. B io je
potreban svakodnevni rad, kontakti i razgovori, strp ljivi,
vrlo taktični i oprezni, s aktivistim a u novoj organizaciji
koja mu je gotovo jedinstveno i bezrezervno aplaudirala.
Kakav je to demon bio, kakav belosvetski tip koji je m o­
gao da nanese ogromnu štetu tek stvaranom revolucionar­
nom pokretu kod na®, pokazao je M iroslav K rleža u „K nji­
ževnoj republici“ (januar 1925, br. 5, str. 191—208), član­
kom A dvokat Mijo Radošević kao pučki tribun i pam fleti-
sta. U našoj publicistici koja tretira predlratni radnički p o ­
kret u Jugoslaviji poznata su im ena D ragiše Lapčevića,
Živka Topalovića i Vitom ira Korača, kao lju di protiv ko­
jih je mlada Partija m orala da vodi tešku borbu da bi se
sačuvala i razvijala. Verujem da će naiuona istorija, raz­
matrajući taj period, uvrstiti m eđu njih i .M iška Radoše­
vića, bez obzira što borba protiv njega n ije toliko dugo
trajala.
Cesarec je stigao u to vrem e da piše i pesm e, n ovele
i drame. U „Plam enu“ je počeo da objavljuje svoju dramu
Otkriće, koja zbog zabrane časopisa n ije db kraja štam pa­
na, izdao je zbirku pesama Stihovi i objavio nekoliko
novela.
Posle Obznane Cesarec ne odobrava kolebljiv i opor­
tunistički stav partijskog rukovodstva. Tako je on došao
u vezu sa Crvenom pravdom, organizacijom kom unista
atentatora, stvorenom m im o znanja partijskog rukovod­
stva. Ponovo se nalazi sa Rudolfom Hercigonjom , drugom
iz 1912. godine. H orvatin i C vijić sim patišu nam ere te gru­
pe kom unista pa, iako se nalaze među rukovodećim kadro­
vima Partije u Hrvatskoj, oni te grupe indirektno poma­
žu. Kad je A lijagić očekivao izvršenje sm rtne presude,
Cesarec, koristeći se svojim pozivom novinara, provodi po-
slednju A lijinu noć s A lijom u ćeliji. Prema izvesnim po­
dacima, čiji su izvori dosta pouzdani, Cesarec je u stvari

XVITT
bio u vezi s organizovanjem A lijagićevog bekstva iz za­
tvara. A li bekistvo ni tog poslednjeg dama nije uspelo. Zbog
govora na A lijagićevom p>ogrebu bio je uhapšen. Kad je
izišao iz zatvora, napisao je u „Borbi“ članak o liku revo­
lucionara koji, po mom e m išljenju, spada u najlepše tek­
stove koji su do danas napisani kod nas o likovim a palih
kom unista.
Te godine počeo je da p iše (i završio ga 1924, a li ga
nije nikad objavio) roman K rist i Juda, te dramu Krčma
Široko grlo, koju je sam o u fragm entim a objavio; pripo-
vetku D ivlji kostanj, „satiru o ooveku koji je voleo spre­
m ati vešala“, objavio je u „Borbi“ 1922.
Krajem oktobra 1922. ilegalno je otputovao u Sovjet­
ski Savez gde je u novembru prisustvovao kongresu Treće
internacionale. Im ao je sreću da tom prilikom vidi L e-
njina i da ga čuje na jednom od njegovih poslednjih jav­
nih istupanja. Iz Sovjetskog Saveza se vratio posle pet
m eseci, početkom aprila 1923. godine. U Mariboru je bio
uhapšen zajedno sa Radom V ujovićem . B io je kažnjen sa
tri m eseca policijskog zatvora. Vladla se sprem ala da pro­
tiv Cesarca „posle tri m eseca policajnog zatvora kodi za­
grebačkog Sudbenog stola digne tužbu po Zakonu o za­
štiti državeu. (Uapšenje Augusta Cesarca, „Borba“, 12.
aprila 1923, br. 16, str. 3.) — „Borba“ je pozvala „društva
jugoslavenskih književnika i novinara“ da ispune „svoju
kolegijalnu dužnost“ i speru ,,s naše zem lje sram otu da
jedan novinar i književnik bez protesta tih institucija m e-
secirna čami po u šljivim zatvorim a sam o zbog toga jer je
hteo da izvrši svoju publicističku dužnost“. Za oslobođenje
Cesarca zauzeli su se m nogi listo v i i neki časopisi. ,,Sa-
vrem enik“ je o njem u pisao kao o jednom odi najtalen-
tovanijih m ladih književnika u Jugoslaviji, kao ,,o čoveku
0 kom će, za koju godinu, profesori sa katedre dla predaju'4
(prema „Borbi“ od 1. juna 1923, br. 22, str. 6: Nova Evropa
traži oslobođenje A. Cesarca).
■Cim je bio pušten iz zatvora, napisao je seriju člana­
ka o Sovjetskom Savezu koji su većinom objavljeni u
„Borbi“. D ocnije je o Sovjetskom Savezu objavljivao član­
ke i u „K njiževnoj republici“. Pisao je o najrazličitijim
stvarim a i problem im a, o Lenjinu i o običnom ruskom čo­
veku, o radniku i um etniku, o seljaku i NEP-u, o M oskvi
1 Lenjingradu, o sovjetskoj om ladini, o in teligen ciji i kul­
n* XIX
turi, ö problem u Rusija—Evropa i o boljševizm u i kulturi
itd. S velikim interesovanjem lju di su čita li te prve ori­
ginalne članke o Sovjetskom Savezu u našoj štam pi.
U pismim a uredništvu i u odgovorim a na anketu šta da
se piše, čitaoci su tražili da „Borba“ što v iše objavljuje
Cesarčeve putopise. P isao je jasno, neposredno, ono što je
video, iskreno, pošteno i argum entovano, s m nogo top lin e
i razum evanja za sv e teškoće kroz koje je prolazila m lada
sovjetska država; n ije stvarao idealizovanu slik u izgrad­
nje novog društva već je saopštio svoja zapažanja sa tog
puta, pa i to da je „glavno b ilo probiti put k oji vodi do
ukinuća bijede“.

N i u jedinom pitanju svoje strategije i taktike KPJ

nije toliko lutala i sa toliko napora izgrađivala praviln e
poglede kao u nacionalnom pitanju. Od svoga stvaranja
kao, uostalom , i pre 1918, u krajevim a u kojim a su živ eli
naši narodi pod tuđom vlašću (kao i u Srbiji i Crnoj Gori,
iako su to b ile sam ostalne nacionalne države, pa se ono u
tim slučajevim a drukčije postavljalo), nacionalno pitan je
je uvek im alo prvorazrednu ulogu u njihovom političkom
i društvenom životu.
U početku, posle 1918, nacionalno p itanje je b ilo
„jednostavno skinuto s dnevnog reda“ klasne borbe pro­
letarijata Jugoslavije. Sm atralo se da su „Srbi, H rvati i
Slovenci jedan narodi“, a proletarijatu je, posle „ujedinje­
nja“ i stvaranja „jedinstvene države“ „ostavljeno čisto
polje“ na kom e se jasno vide klasne suprotnosti i na kom e
može da se vodi „čista klasna borba“ (Istorijski arhiv K PJ,
Beograd, 1949, toni II, str. 313.) — P roletarijat Jugosla­
vije nije tada stavljao na dnevni red svoje borbe nacio­
nalno pitanje i zato što „radnička klasa n ije im ala nikak­
vog interesa da to pitanje pokreće“ pošto bi ono b ilo
„ogromna sm etnja“, kao i zbog toga što je „to im perativno
nalagala otvorena revolucionarna situacija, koja se n ije
sm ela m ititi nikakvim sporednim momentima“ (Sim a
Markovic). To je KPJ i radnički pokret izolovalo od sna­
žnih nacionalnih pokreta k oji su upravo u zajedničkoj
jugoslovensikog državi dobili novi razlog postojanja i raz­
vitka.

XX
 Poučeni praktičnim iskustvom da „čiste“ klasne bor­
be nema i da se, upravo zbog uspešne klasne proleterske
borbe, u kojoj je od proleća 1919. proletarijat Jugoslavije
trpeo teške neuspehe, moraju naći prirodni saveznici, ko­
m unisti su 1923, preko partijsike štampe, poveli javnu di­
skusiju o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji. U njoj su
učestvovali tadašnji najem inentndji partijski rukovodioci
i publicisti. Pored) Sim e M arkovića, Đure Cvijića, Koste
N ovakovića, Rajka Jovanovića i drugih — učestvovao je i
A ugust Cesarec.
U članku Povodom knjige dr S. Markovića o nacio­
nalnom pitanju Rajko Jovanović piše da „nacionalno pi­
tanje jeste jedno od najvažnijih i najsudbonosnijih pita­
nja za jugoslovenski proletarijat“. („Borba“, Beograd, ok­
tobar 1923, br. 3, str. 116) i smatra da bi „za radnički po­
kret bilo vrlo opasno“ ako se ono ne bi tako shvatilo, pa
ističe potrebu „stvaranja fronta radnika i seljaka za obra­
zovanje vlade radnika i seljaka na teritoriji svakog naroda
u Jugoslaviji“. (Isto, str. 120.) — Cesarec je, posle teoret­
ske analize pitanja i osvrta na našu konkretnu situaciju,
predložio da osnovni stav kom unista bude u to vreane:
protiv centralističkog uređenja, a za federaciju kao držav-
no-pravno rešenje odnosa izm eđu ravnopravnih naroda u
našoj zem lji, jer u Jugoslaviji n e postoji ni sam o jedan
narod, n i „troim en“ n i „tropkm en“. (U isto vrem e u pro­
gramu N ezavisne radničke partije Jugoslavije, um esto o
narodu — govori se o plem enu, a um esto o fedleraciji — go­
vori se o sam oopredeljenju ,,s punim unutrašnjim sloboda­
ma“.) — Najzad i Sim a M arković u septem bru 1923. godine
(Nacionalno pitanje u svetlosti marksizma) odbacuje svoju
raniju teoriju o „jedinstvenom troplem enom narodu“,
koja je im ala zvamičan partijski karakter, i p iše da su Srbi,
H rvati i Slovenci tri sam ostalne nacije. A li on rešenje nji­
hovog odnosa ipak ne v id i kao sastavni dleo proleterske
borbe. M arković je osnove tog pitanja video u konkurent­
skoj borbi nacionalnih buržoazija, naročito srpske i hr­
vatske, te ga je sm atrao ustavnim , „prepustio“ ga buržoa­
z iji i ostao i dalje na svom e starom shvatanju o „čistoj
klasnoj borbi“. U m esto federacije, protiv koje je ustao
kao protiv separatističkog buržoaskog nacionalizm a, isto
tako kao i protiv „srpskog centralističkog im perijalizm a“,
M arković je rešenje nacionalnog potanja video u p olitič­

XXI
kim autonom ijam a „na podlozi najpunije dem okratije“
koja daje „danas najbolje rešenje ustaivinog pitanja“.
Treća zem aljska konferencija KPJ, održana u decem ­
bru 1923, konstatovala je da se „država Srba, H rvata i S lo ­
venaca ne m ože sm atrati kao hom ogena nacionalna država
s nešto nacionalnih m anjina, nego kao država u kojoj vla-
dajuća klasa jedne (srpske) nacije ugnjetava ostale nacijea.
(lstorijski arhiv KPJ, str. 70.) — Ona je priznala pravo na­
cija na otoepljenje i obrazovanje posebnih država, „odno­
sno (pravo) na priključenje svojoj nacionalnoj d rža vi*, ali
„ne tvrdi da je to otcepljenje uvek i svrsishodno“ (isto).
K onferencija je kao cilj i kao najbolji način rešenja ovog
pitanja u našoj zem lji istakla „obrazovanje federativne (sa­
vezne) radničko-seljačke republike u Jugoslaviji, na B al­
kanu i u Podunavlju“ (isto). Posebno je naglasila potrebu
borbe za nezavisnost i autonom iju M akedonije (i autono­
m iju Crne Gore), a li još uvek n ije konstatovala postojanje
makedonske nacije.
U diskusiji o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji u če-
stovao je i Staljin. On je pom ogao da se odbaci m išljen je
o reviziji U stava kao načinu rešavanja nacionalnog pitanja
kod nas, tj. m išljenja da je nacionalno pitanje stvar kon­
kurentske borbe bužoazdje, pom ogao je da se shvati da su
nacionalne borbe i socijalne borbe, te da bude napuštena
„čista“ klasna borba. Ah je, s druge strane, sm atrao da se
pitanje nacionalnog sam oopredeljenja u Jugoslaviji sastoji
u potrebi koremite izm ene granica jugoslovenske države.
K om unistička intem adonala je na državu Srba, Hr­
vata i Slovenaca gledlala iz aspekta m eđunarodnih držav-
no-pohtičkih konstelacija nastalih posle prvog im perija­
lističkog rata, tj. kao na veštačku tvorevinu V ersa ja. „Zbog
toga“, — kaže se u rezoluciji Petog kongresa K om unističke
intem acionale (ju li 1924), — „opšta parola prava naroda na
sam oopredeljenje, koju ističe KPJ, m ora (se) izra ziti u
form i izdvajanja H rvatske, Sloven ije i M akedonije iz sas­
tava Jugoslavije i stvaranja od n jih nezavisn ih republi­
ka.“ (Isto, str. 421.)
Oni siu (i Staljin i Kominitema) bih pnevideli da je
nova država, iako tvorevina V ersaja, istovrem eno i rezul­
tat m nogogodišnjih težnji, nastojanja i borbi naših na­
roda za ujedinjenje u jedinu zajedničku državu, ah n e
onakvu kakvu je inaugurirala jedna hegem onistička bur­

XXII
žoazija, ne bez podrške buržoazije drugih nacionalnosti
prestrašenih oktobarskom revolucijom i revolucionarnim
kretanjim a u novostvorenoj državi, a uz pomoć i blagona­
klonost im perijalističkih pobednika. Zato je i onakav na­
čin rešenja kakav su predlagali Staljin, i Kom intem a bio
pogrešan i, mada je polazio od priznanja postojanja više na­
cija u Jugoslaviji i nacionalnog pitanja kao sastavnog dela
proleterske borbe, štetio borbi KPJ. Postavljanje ili podr­
žavanje separatističkih zahteva (koji su u masama vrlo če­
sto identifikovani s nacionalističkim težnjam a) i razbijanje
zajedničkog života naših naroda n ije bilo u duhu prirod­
nog toka istorijskih tendencija, pa n ije m oglo obezbediti
zdravu podršku KPJ u masama svih naših naroda. U mnogo
slučajeva taj stav ju je još v iše izolovao od masa.
D iskusija o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji, u kojoj
je i Cesarec učestvovao, iako n ije dala najbolje rezultate,
u osnovi je rasvetlila značaj tog pitanja u strategiji i tak­
tici revolucionarnog radničkog pokreta uopšte i posebno
u našoj zem lji velikom broju partijskog članstva i napred­
nom javnom m njenju, pa je tako im ala značaj za dalji raz­
vitak našeg pokreta. B ilo je potrebno još dosta vrem ena,
još m nogo iskustva i diskusije da KPJ dođe do pravilne
politike u pogledu tog pitanja.

Period od 1923. do 1929. godine predstavlja isto tako

plodno razdoblje Cesarčeve publicističke i književne dls-
latnosti. Kad je K rleža pokrenuo „Književnu republiku“
1923, Cesarec je bio jedan od najvrednijih i najplodnijih
njenih saradnika. Časopis je objavljivao članke koji su
popularisali i objašnjavali m arksističko-lenjinističku teo­
riju; objavljeni su m nogi L enjinovi filozofski tekstovi. Re­
dakcija je nastojala „da stalnim obaveštavanjem o stanju
savrem enih evropskih kulturnih pokreta uspostavi vezu
izm eđu naše čitalačke publike i sličnih nastojanja u osta­
lim m eđunarodnim sredinam a, te da tako kom parativnošću
osv etli i objasni kod nas koješta što izgleda na prvi pogled
neobjašnjivo“ (K njiževni oglas i poziv na pretplatu). K rle­
ža i Cesarec su rasvelljavali pretežno našu domaću pro­
blem atiku.
Cesarec je objavio opširniji članak o Svetozaru Pri-
bićeviću i u nekoliko odlom aka studiju o Stjepanu Radiću.

X X III
N i jedna ni druga stvar danas n e predstavljaju sveobu­
hvatne analize jednog i drugog političara, jer se završavaju
na jednom vrem enskom periodu posle koga su ova dva
istaknuta političara iz početka ovog veka i izm eđu dva
rata u našem političkom i društvenom životu delovala i
nekoliko godina još bdla čak u njegovom centru. P rib iće-
vić je od „crne duše“ političkog života, kakav je b io u v re-
m e kad je Cesarec pisao o n jem u, docnije evoluirao u borca
protiv šestojanuarske diktature i m onarhije. On je našao
u sebi snage da sam vidi kao nevaljalo i nenarođlno naro­
čito ono što ie učinio dok je bio na v la sti, pa da se još pre
pogibije Radića ponovo s njim e sp rijatelji u Seljačko-de-
mokratskoj koaliciji, da posie njegove pogibije i sam bude
hapšen i proganjan i da um re u em igraciji kao borac za de­
mokratska građanska prava i slobode. Ti tekstovi, naro­
čito o Radiću, nisu sveobuhvatni i zbog neposredne poli­
tičke borbe radi čije potrebe su i pisani. U tim uslovim a
obično je teško biti sveobuhvatan i potpuno objektivan,
kao što je to, čini m i se, i u ovom slučaju. Radić je u to
vrem e napustio saradnju s naprednim snagam a u zem lji
protiv m onarhije i nacionalne neravnopravnosti, napustio
je Seljačku intem acionalu, priznao V idovdanski ustav,
m onarhiju, dinastiju K arađorđevića i odrekao se repu-
blikanstva. Cesarec je sa strašću i gnevom borca jedne
vojske koja je izdana i ostavljena od saveznika da se go­
tovo sama bori, a i sam e desetkovane, proređene borbam a,
dem oralizacijom i dezerterstvom , pisao tu studiju. Ispu­
štajući m noge zasluge Radića i seljačkog pokreta u H rvat­
skoj, on je šibao, raskrinkavao njihove nedostatke i nedo-
slednosti. Pa ipak se ni danas n e m ože reći da m noge ka­
rakteristike, da čak osnovne ocene R adićeve ličn osti i se­
ljačkog pokreta u Hrvatskoj n ije tačno dao. Isto tako i lič ­
nost Pribićevića, u njenoj prvoj fazi, do napuštanja dvora
i radikala, u osnovi je tačno ocrtao i okarakterisao.
Č lanci Ideologija HRSS ili p u t u — bačvu i Povodom
jednog glasa iz druge Srbije kritika su ideologija hrvat­
skih i srpskih građanskih političara i njihovih stranaka.
Pisani su sa sigurnih, jasnih i otvorenih m arksističkih p o ­
zicija. Život je potvrdio u drugom svetskom ratu i našoj
revoluciji da je Cesarec im ao pravo u svojim ooenam a tih
ideologija.

XXIV
 U to vrem e Cesarec sarađuje u m nogim listovim a i
časopisim a: „Savrem eniku“ (1926. i 1927)* „Vijencu“ (1925.
i 1928), „K njiževniku“ (1928—1933), „Hrvatskoj reviji“
(1928-1932), „Hrvatskom kolu“ (1927-1932) itd . Tu je
najčešće publikovao pripovetke i novele. O bjavljuje zatim ,
fragm ente romana Careva kraljevina, u kom e opisuje našu
predratnu nacionalističku om ladinu, a 1925. godine objav­
lju je roman u posebnoj knjizi. Iste godine u posebnoj knji­
zi štampa novelu Sudite mi, 1926. zbirku pripovedaka Za
novim putem i 192Ž). rgrnan Zlatni m ladić.
Već krajem 1927, a naročito početkom 1928. godine
Cesarec im a m anje vrem ena i m ogućnosti za čisto knji­
ževni rad. P osle nekoliko godina ne baš uspešne i ne baš
široke aktivnosti KPJ je u to vrem e ponovo počela brzo da
organizuje svoj rad sa masama. Osećalo se snažnije kre­
tan je i seljaštva i građanskih slojeva, ali istovrem eno i
dvor i reakcionarna buržoazija preduzim aju kontramere.
Što se aktivnost v iše širila, bilo je i sve više uhapšenih.
P osle atentata radikalskog poslanika Puniše Račića u
Skupštini (28. juna 1928) — kada su b ili ubijeni Pavle Ra­
dić i Đuro Basariček, a ranjeni Stjepan Radić i Granđa, po­
slanici H rvatske seljačke stranke — te posle progona na­
prednih radlničkih boraca b ilo je jasno da se vlastodršci
sprem aju da pojačaju m etod G lavnjače; oni su se bojali
približavanja v elik e svetske ekonom ske krize i naprednih
i nacionalnih pokreta u zem lji, čiju borbu bi kriza još više
zaoštrila. Priprem ajući se za veće sukobe, CK KPJ je u
leto 1928. odlučio da pokuša da legalizuje organizaciju CP
(Crvena pom oć), pokret za pomoć sve m nogobrojnijim žr­
tvam a reakcije u Jugoslaviji.
Biro CK KPJ uputio je 11. jula 1928. godine direktivno
pism o svim partijskim rukovodstvim a u pokrajinama o
stvaranju i radu grupa CP, kao i održavanju pokrajinskih
konferencija MOPR-a (Međunarodna organizacija za po­
moć revolucionarim a), čiji je ogranak bila pom enuta jugo-
slovenska organizacija. „Svi članovi partije“ — kaže se u
tom pism u koje je za biro CK potpisao Bosnić (Đuro Đa-
ković) — „obavezni su dla stupe u organizaciju za pomaga­
nje žrtava reakcije...“ Osim ilegalnog aparata koji je tre­
balo da organizuje taj pokret, b ilo je rešeno da se „kao po-
kušaj legalizacije“ pokreta izdaje „list pod im enom Za­
štita čovjeka..." i da su „svi partijska članovi obavezni da

XXV
se na isti pretplate“. U pism u je naznačeno da se za ured­
nika određuje A ugust Cesarec.
Obraćajući se u im e redakcije drugovim a i prijateljim a
za saradmju, Cesarec je pisao da se reakcija „povam pirila
u ovoj jubilarnoj gođfini (1918—1928, — N. S.) i d elirij na­
silja toliko, da je s tim e došao ujedno i skrajnji čas da se
svi progonjeni, potlačeni i obespravljeni skupe što čvršće
u odbrambenu falangu i učine sv e što je sam o m oguće u
svoju samoobranu“.
„I baš u tu svrhu da se specijalno p osveti sam o tom e
da bude branič politički progonjenih i žrtvovanih, da bude
apel i zov na okup sviju koje reakcija potiskuje izvan os­
novnih građanskih čovječjih prava, da bude rukovođa i
probijač puta za njihovu zakonitu sam opom oć i sam ood-
branu protiv reakcionarne in k vizicije — baš u tu svrhu po­
kreće se ovdje u Zagrebu od 1. augusta nezavisni tjednik
Zaštita čovjeka.“
U pom enutom pism u Biroa CK KPJ data je direktiva
da se ,,u svim a m esti ma gde postoje odbori ili povereništva
za podupiranje ŽR (žrtvam a reakcije) preko istih (orgami-
zuju) grupe saradnika, dopisnika i kolportera k oji će vo­
diti brigu kako o rasturanju sam oga lista tako i o podiza­
nju i prikupljanju saradnika i podupiraitelja lista “.
Partijska organizacija i grupe CP sprovele su organi­
zaciju prodaje i rasturanja lista , a ceo posao oko pisanja i
redigovanja poneo je na sebi A ugust Cesarec.
Kad je prve brojeve lista „Zaštita čovjeka“ zagrebačka
policija dostavila O deljenju za državnu zaštitu M inistar­
stva unutrašnjih đela, tam o nisu m ogli da veiruju da se,
uprkos teroru, našlo ljudi koji su im ali hrabrosti da izdaju
jedan takav list. Odmah je poslat nalog Predsjedtničkom
uredu K raljevskog redarstvenog ravnateljstva u Zagrebu
da se to proveri. Dr Vragović, zam enik ravnatelja re­
darstva, odgovorio je obaveštenjem br. 9463 od 25. sep­
tembra 1928: „Izvješćuje se da je ovdje zaista pokrenut no­
vi list... a vlasnik, izdavač i odgovorni m u je uredlnlk Au­
gust Cesarec, književnik, st. Stari Goljak, kbr. 8/1, koji je
ovdje evidentiran kao kom unista.“
Policija je otada vrlo često vršila pretrese uredništva
i plenila brojeve lista. Ipak je v elik i broj prim eraka, uz
pomoć organizacije, spašavan i rasturan po zem lji. Konač­
no, posle dvadeset šestog broja bilo je zabranjeno dalje iz -

XXVI
 laženje „Z aštite čovjeka“. Cesarec je uhapšen 16. januara
1929. i u zatvoru je zadržan nekoliko sedm ica. Optužen je
bio zbog pisanja u listu , kao i zbog nekih članaka objavlje­
nih pre 5—6 godina u ..Borbi“. U istražnom zatvoru je pro­
veo do 4'. m arta. P osle pretresa koji je izvršen 14. septembra
Sudbeni sto u Zagrebu je 22. IX 1929. dtoneo presudu o
kažnjavanju Cesarca na dva m eseca zatvora zbog članka
o A lijagiću. Pre toga sud ga je u martu kaznio na 8 dana
zatvora i 800 dinara globe zbog povrede Zakona o štampi.
Posle toga policija ga je stalno uznem iravala pozivim a na
saslušanje bilo zašto, prem etačinam a stana i zatvaranjim a
makar na jedan dan. A genti su se uvek nalazili oko njego­
ve kuće i sled ili su ga kad je izlazio vain. Tako je Cesarec u
stvari bio psihološki onem ogućen za ikakav važniji po­
litičk i rad. Pošto je naletom diktature 1929. godine partij­
ska organizacija bila razbijena, a opozicione građanske po­
litičk e stranke raspuštene, i kako je u političkom životu
zem lje zavlačfalo pravo gluvo doba karađorđevićevsko —
Cesarec se našao u vrlo teškim političkim , psihološkim i
m aterijalnim prilikam a. B io je lično u teškom stanju po-
tištenosti, koja je graničila s očajanjem . S m anjim ili ve­
ćim prekidim a to stanje je trajalo nekoliko godina. U pi­
smu prijateljici dr M ariji V inski, on je 2. novembra 1933.
godine, izm eđu ostalog, pisao: „Da čovjek nema još ovo
m alo snage u sebi, pa preko svih tih zgusnutih mrakova
oko nas ne m ože još uvijek v id jeti jedno svijetlo, koje zasad
grije bar duše nas nekolicine, zbilja bi bilo sve besm isle­
no i jedino bi bilo pam etno povući definitivnu konsekven-
d ju koja vodi u jedino pošten mrak groba. Ovako, ne damo
se, ne sm ijem o se dlati. Još na iv ici ponora treba vjerovati
u čvrst put pred sobom ...“ Cesarec je sm atrao da je naj­
bolje ako nastavi svoju borbu pisanjem publicističkih i
književnih tekstova. Započeo je 1930. s pripovetkam a iz
egipatske i grčke prošlosti. Služeći se alegoričkom formom
one su im ale aktuelni sm isao. U drugim pripovetkam a opi­
sivao je lju de iz predgrađa, sirom ašni i radni svet, nje­
gove brige i nevolje u vrcane teške ekonom ske krize. Tih
godina p iše studiju o psihoanalizi i individualnoj psiholo­
g iji, koje je još 1928. počeo da studira na izvornoj litera­
turi. U to vrem e, — kad se kod nas tek počelo s prevođe­
njem i izdavanjem osnovnih dela Frojda i Adlera, kad se
građanski intelek tualci oduševljavaju čas jednim , čas đru-

XXVII
 gim, da pišu i još više diskutuju o tim pitanjim a, da beže
od problema dbmaćeg svakodnevnog života, kad je in te-
resovanje za psihoanalizu postalo m anje žeđ za naukom
i spoznajama života, a v iše zaraza m ođlsrnosti i snobizm a —
Cesarec u to vrem e objavljuje najpre odlom ke, a zatim
štampa i knjigu o psihoanalizi i individualnoj p sihologiji.
Velika je razlika izm eđu onoga što je pisao Cesarec i onoga
što su uglavnom dlrugi objavljivali. F re svega, razlika je
bila u opsežnom , tem eljitom i izvornom studiju te proble­
m atike n.a delim a osnivača i uglednih naučnika, filozofa i
psihologa. I u tom periodu Cesarec je ostao intelek tualac
evropskog nivoa u sm islu studioznosti i siavesnosti pro­
učavanja, u pogledu poštovanja publike kojoj se obraća i
kojoj saopštava rezultate svoga rada i razm išljanja. Kadi bi
značaj tih, kao i drugih njegovih studija pisanih pre tride­
set i v iše godina bio sam o u tom e, on e bi i danas im ale
svoj vek života, jer m i često još nism o u sp eli da op šti pro­
šek javnog intelektualnog rada podignem o na nivo v iso -
kosavesnog, iscrpnog i svestranog studija problem a. A li
ti Cesareevi članci o psihoanalizi i individualnoj psiholo­
giji razlikovali su se i još u nečem u od dlrugih. On je bio
jedan od prvih m arksista kod nas koji je sa gled išta m ark-
sizm a-lenjinizm a proučavao i osvetljavao tu problem atiku
i nastojao da, iz tog aspekta i pom oću tog naučnog i filo ­
zofskog gledanja, našem čitaocu izloži najnovija, najsavre-
m enija dostignuća psihoanalize i individualne psihologije.
Malo je takvih pokušaja, makar inform ativne prirode, uop-
šte bilo kod nas i docnije. Časopis „Danas“ je objavio ne­
koliko tekstova o tim pitanjim a (K oča Popović i Marko
R istić), zatim Almanah savrem enih problem a, te Sim a
Marković u članku Psihoanaliza i marksizam (podl pseu­
donimom dr V asilije Bunde: K ritičk i osvrti, „Geca K on“,
Beograd, 1934), povodom prevođenja na naš jezik kraće
studije V iljem a Rajha o dijalektičkom m aterijalizm u i
psihoanalizi.
P oliciji, koja je držala Cesarca pod prism otrom i ne­
prestano ga uznem iravala, pridružili su se klerikale! i os­
tali dom aći fašisti denuncijacijam a i napadim a. V eć odi
1932. godine počela je simhronizovana kam panja iz Zagreba
i Beograda protiv marksizma i naprednih pokušaja m anjih
grupa intelektualaca da unesu neki tračak svetla u tada­
šnji naš intelektualni život. Kampanju su počeli N evistić

XXVIII
 i Crnjamski. U Zagrebu klerikalci i fašisti dovode Cesarca
u takvu situaciju da mora napustiti saradnju u „Hr­
vatskoj rev iji“ i „Hrvatskom kolu“ i tako m u sužavaju
m ogućnost dlelovania. K lerikalcim a i fašistim a u toj kam­
panji pridružuje se~i takozvana buržoaska elitna inteligen­
cija oko „Nove Evrope“. M ilan Ćurčin napada naprednu
literaturu. Tako je izašlo svega nekoliko brojeva „Savre-
m ene stvarnosti“, a časopis „Danas“ štampan je svega u
pet svezaka. Cesarec koristi i poslednje m ogućnosti te se.
tako reći, 'kroz iglen e u ši cenzure provlači i hrabro i do­
stojanstveno brani m arksizam i napredne tendencije od
napada fašista, klerikalaca ii »građanskih komzervativaca
kod nas. Da bi ga m oralno slom ili, pokušavaju da mu us­
krate m ogućnost zarade za održavanje golog života. A li
on ostaje uspravan. Pošteni građanski intelektualci, pri­
jatelji. nalaze mu neke poslove, ali ih on ne prima jer mu
se čim da bi ga to izložilo opasnostim a kompromisa i opor­
tunizm a. N e pomažu prijateljske brige i saveti da bd tre­
balo da m alo m isli i na sebe. Nekad je Cesarec, objašnja­
vajući A lijagićevo m artirstvo, govorio o stanju u pokretu
i u zem lji, koje ga ie dovelo do odricanja i žrtvi, pisao da
„ima u narodnoj junačkoj pesimi slučajeva kad dve vojske
koje se biju prepuštaju da o pobedi odluče njihovi najbolji
junaci. V ojske tada m iruju i gledaju, a junaci se bore. Ta­
kav junak je bio i A lija. U njegovom slučaju te dve vojske
b ile su: buržoazija i proletarijat. I u im e proletarijata on
je izašao pred najprednije redove i uhvatio se u koštac...
uhvatio se u koštac sa ćelom vojskom neprijatelja, sa će­
lom režim skom buržoazijom . N jegova vlastita vojska, pro­
letarijat, uopće n ije ušla u borbu — već je, razbita i po­
tisnuta, gledala _iz daleka što joj donaša njezin junak. A taj
junak — u naivnim zam islim a da će joj doneti dobro — bije
se i pod jurišem ćele protivničke vojske pada, pada časno
iako su mu iznad vešala napisali pogrdno: prosti zločinac“.
Izgledalo je kao da se istorija ponovila. Samo ovoga puta
avangarda proletarijata bila je Sestoiamuarskom diktatu­
rom desetkovana, m asakrirana, u tam nicam a i u em igra­
ciji,, u boju je bila privrem eno poražena, a neprijatelj ju
je bahato i krvoločno gazio. Oni koji s.u ostali, a to su b ili
retki, trebalo je da im aju ogrom nu i m oralnu i intelektu­
alnu snagu đia se u neravnom boju uhvate u koštac s ne­
prijateljem . Teren borbe bio je sužen i brisan pod paljbom

X X IX
neprijatelja. Na (njemu se, sa Krležom i još pokojim mark­
sistom i intelektualcem , našao Cesiarec. On n ije ustuknuo.
N jegove zam isli nisu bile naivne. Borba koju je vodio
zajedno s Krležom donela je ovaj put dobro vojsci u im e
koje su se borili. Ideološki i m oralno, oni su odn eli pobedu.
Smatram da bez ove borbe n e b i docnije nd tako relativn o
brzo ni tako uspešno dlošlo do obnove pokreta. (O snova te
obnove, razume se, n ije bila sam o u toj aktivnosti, v eć i
u borbi na robijam a i u radu usam ljenih oaza sačuvanog
organizovanog ilegalizovanog i zakonspirisanog rada.) —
Treba se prisetiti da to nisu b ile epohe i situ a cije koje m a­
sovno rađaju junake. Junaci su b ili retkd. A jo š red i u ovim
oblastim a u kojim a je delovao Cesarec, jer je naš pokret,
usled naših polukolonijalnih prilika, oduvek bio slab u toj
oblasti i upućen na pojedince. Tu ja vidim veliku , da ne
kažem istorijsku zaslugu takvih pojedinaca koji su se, ma­
kar i sam i — kao Krleža i Cesarec — u pojedinim periodim a
borbe suprotstavljali navali reakcije. Cesarec zato tada
nije mogao dla pravi ni najnaivniju n i najbeznačajniju
koncesiju. „Ja bih m ogao da sutra učinim tom e kraj“, p i­
sao je Marks jednom svom prijatelju, pritešnjen dugovim a
i nemaštinom, „kad bih hteo da se bavim kakvim prak­
tičnim poslom um esto da radim za stvar.“ (Karl M arks:
Pisma Kugelmanu, „K ultura“, Beograd 1951, str. 53.)
Da bi bar -nešto zaradio, bavio se prevođenjem Aptona
Sinklera, Jaroslava Hašeka, V iktora Igoa i Em ila Z ole. Or­
ganizacija mu n ije m ogla pom oći jer joj je i sam oj bila
potrebna pom oć. U izveštaju K om interni, posle jednog
ilegalnog dolaska u zem lju, Gorkić je, izm eđu ostalog, 27.
novembra 1932. pisao o Cesarcu: „V idi“, obraća se on G re-
goru M itroviću (ilegalno im e predstavnika KPJ u K om in-
tem i), „da li im a ikakve m ogućnosti dla... ode gore A ugust
Cesarec. On d olje propada i treba ga spašavati i političk i
i m aterijalno. A m nogo za nas ne m ože u čin iti dolje, jer ga
se užasno boje i prate ga stalno.“ (A rh iv C K SK J, br. 8168,
X, 3—14.) — B ila je to sim patična i poštovanja vneđna na-
mera da se pom ogne drugu borcu, — a li i posredno priz­
nanje zasluga čoveku s obzirom na to šta je on učim o pod
tim uslovim a, sam i bez pom oći, — jer su m olba i nam era
da se pom ogne ostale sam o to.
Godine 1932—1933. Cesarec je vrlo m nogo radio na re-
dligovanju i pripremanju za štam pu prve sveske Kapitala,

XXX
koju su na robiji preveli Moša Pijade i Rodoljub Colaković.
Ceo posao bio je dovršen krajem 1933. Koincidencijom
slučajnosti upravo u to vreme umro mu je otac. U pismu
dr Mariji Vinski 2. novembra 1933. pisao je o tome: „Upra­
vo u dovršavanju ovogodišnjeg mog rada obolio (mi) je
otac... Poslije četiri dana on (nas) je definitivno ostavio...
To je 6To finale rada kojem sam se toliko veselio ove go­
dine, i dla bude radost još više zagorčena. prvi egzemplar
knjige dobio sam u štampariji neposredno posle pogreba.
Ipak mi je, s druge strane, i utjeha da su se tako čudnovato
sreli smrt dragog čovjeka i život drage knjige; ono za što
je on živio, pogotovo u svojoj mladosti, dobilo je tom knji­
gom svoju najljepšu sankciju iz ruke sina, koji je dosljed­
no i dublje nastavio i nastavlja samo njegovo započeto
djelo.“
Književni radovi koje je u tih nekoliko godina posle
6. januara napisao nose jak pečat prilika u kojima je živeo.
Iako nije zanemarivao književne elemente, mislim da je
u njima ipak dominirajuća crta publicistike. U tim stva­
rima više je obrađivao radnju i spoljna zbivanja i, za raz­
liku od drugih svojih tekstova, manje zaranjao u psihički
svet junaka; rečenica nije uvek tečna, a reči nisu ,.birane“.
Deo tih radova nekoliko godina docnije objavio je u dve
knjige: Izraelov izlazak i druge legende (1938) i Novele
(1939). U posebnoj knjizi objavio je 1931. godline novelu
Tonkina jedina ljubav, a 1933. roman Bjegunci.
Krajem marta 1934. godline spremao se za odlazak a
Sovjetski Savez, ali nije uspeo da ode. Početkom aprila bio
je uhvaćen u pograničnom području Slovenije, oko Crne.
Posle sedmodnevnog zatvora u Sloveniji sproveden je u
Zagreb. Policija je sumnjala dla je opet, kao pre mnogo
godina, hteo „samovlasno“ da pređe granicu. Pošto nije
bilo činjenica da bi bio predat sudu, Cesarec je bio kažnjen
samo poheijskim zatvorom. U septembru iste godine ipak
mu je uspelo da pređe granicu i stigne, kako kaže, u ze­
mlju „vječnog sjećanja“, u Sovjetski Savez.
5.
Cesarec je u Sovjetskom Savezu ostao do sredine 1937.
Za vrem e svog boravka u SSSR imao je prilike da obiđe
mesta koja je ranije upoznao i da proputuje kroz krajeve

XXXI
koje nije poznavao. .Video je Ural, Kavkaz i Ukrajinu. Vo­
dio je mnoge razgovore s našim drugovima koji su radili
u Moskvi, s ruskim umetnicima i obi činim, radnim ljudima,
u fabrikama i na poljima. Pored toga, tu m u s e pružila
mogućnost da studira probleme za koje nije im ao n i vre­
mena ni mogućnosti u zemlji.
Za vreme Cesarčevog boravka u Sovjetskom Savezu
sazvan je bio (1935) istorijski Sedmi kongres Komunističke
internationale. U periodu od prethodnog do tog kongresa,
pobediom Hitlera u Nemačkoj, fašizam se u međunarod­
noj politici osnažio i počeo razvijati u silu koja je ugro­
žavala i socijalizam i buržoasku demokratiju. Bilo je po­
trebno izgraditi internacionalnu političku taktiku protiv
te sile i postaviti nove zadatke međunarodnom radničkom
pokretu u borbi za socijalizam. Na tom Kongresu koji je
održan u Moskvi od 25. jula do 20. avgusta 1935, bilo je
510 delegata, među kojima i predstavnici KPJ. U našoj
delegaciji bilo je 9 članova: Goriđć, Blagoje Parović, zatim
dva člana predstavništva KPJ pri Kom intem i — Vladimir
Copić i Josip Broz, tri delegata partijskih organizacija iz
zemlje — Ivo Marić iz Dalmacije, član CK. Drago Petrović,
član Pokrajinskog komiteta iz Hrvatske i Milan Radova-
nović, član Pokrajinskog 'komiteta iz Srbije, zatim Lovro
Kuhar (Prežihov Voranc) u im e slovenačkih komunista,
Filip Filipović, dotadašnji član Izvršnog kom iteta Komin-
tem e i Stefek Cvijić, organizacioni sekretar Komunističke
internationale mladih. U rad naše delegacije docnije je bio
uključen i August Cesarec.
Pre dolaska iz Sovjetskog Saveza napisao je knjigu
Današnja Rusija, koju je pod pseudonimom Vuk K om eli
objavio 1937. godine. Sredinom 1937. otišao je u Španiju,
a zatim u Francusku. Tu je napisao knjigu o borbi špari­
škog naroda protiv fašizma i o učešću naših dobrovoljaca
u odbrani Španske Republike, Španjolski susreti, koja je
objavljena u Torontu (Kanada) 1938. Do povratka u zemlju
napisao je nekoliko putopisnih članaka i članaka o aktuel-
nim pojavama u politici (Tok i ishod englesko-sovjetskih
pregovora, „Izraz“., br. 7—8, 1939; SSSR i baltičke države,
„Izraz“, br. 10; Ankarski pakt, „Izraz“, br. 11) objašnjava­
jući savremeno delovanje imperijalizma, upozoravajući na
opasnost fašizma (Poslije poljskog sloma, „Izraz“, br. 9).

X XXII
 Cesarec je objavio tri brošure utisaka iz Sovjetskog
Saveza: Putovanje po Sovjetskom Savezu (Na Uralu i Vol­
gi), 1940; Na Ukrajini i Kod sovjetskih malih naroda
(1940). Ti putopisi i brojna predavanja koja je održao mno­
go su doprineli popularizaciji Sovjetskog Saveza u našoj
zemlji u samom početku drugog svetskog rata. Ako je Ce­
sarec u svojim putopisima posle prve posete Sovjetskom
Savezu izneo stvarnu sliku života i prilika, ne izbegavajući
da kaže i tužne stvari, jer je to bilo vrcane „prvog proboja
u novi svet“ kad su i najmanji rezultati značili mnogo, ovaj
put Cesarec je dao takođe jednu istinu, ali istinu o postig­
nutom, jednu dobru propagandnu sliku Sovjetskog Sa­
veza. Bilo je takvo vreme. Nije bilo vremena za upoređiva-
nja i ocenjivanja kako se išlo novim, probijenim putem u
novi svet, je li moglo brže i bolje! Verovao je da bi tada, u
to vreme, takvo rasuđivanje štetilo upravo onima zbog ko­
jih piše.
Baveći se već u ranijim svojim delima, esejima, osvi­
tima i člancima, pitanjima političke i društvene prošlosti,
Cesarec se ponovo vratio na ta pitanja, ovaj put na životnu
dramu Eugena Kvaternika. U predgovoru svojoj drami
Sin domovine pisao je : „Ovu dramu nosio sam u sebi ne­
koliko godina i pronio je sa sobom gotovo po svim glav­
nim stanicama križnog puta, na koji je Eugen Kvatemik
bio osuđen u domovini i svojim progonstvima... Na pome-
nutom početku tog njegovog križnog puta, već daleko od
Hrvatske, u Rusiji, ta drama se u meni zapravo i rodila.
Rasla je potom u Parizu, dozrela konačno u Zagrebu, gdje
Sam odmah poslije svog povratka prvi njen nacrt i prvih
pet slika napisao u bijeloj samoći iza zatvorenih vrata...“
(Umjesto prologa, Zagreb 1940, str. 5.) — „Išao sam za svo­
jim osvjetljenjem Kvaternika i njegova rada. ali sam, ru­
kovođen kompasom činjenica, bio daleko i od same misli,
da u tom osvjetljenju krivotvorim razmjere svijetla i sje­
ne,, zasluge i krivnje pojedinih lica ili cijelih grupa pa, kao
IjtSjpjeloj ostaloj drami, tako sam tom stavu ostao vjeran i
ifc?njenom koncu, posvećenom buni u Rakovici.“ (Isto, str.
b9). Keršovami u svome prikazu te drame daje o njoj sle-
đfcće mišljenje: „Cesarec nam zapravo nije dao i nije ni
Inipvjeravao dati dramu (iako je njegovo djelo u režiji dra
'CSavele i na sceni doživjelo vrlo velik uspjeh). Njegov pre­
August Cesarec X X X III
težno pripovedački, psihološiko-ainalitički književni tale-
nat možda i ne može dati svu potrebnu zgußnutosit jedne
istinske dramske radnje. Njegovo je djelo u stvari niz
dramskih slika iz Kvatemikova života, biranih tako da nam
u svojoj cjelini prikažu Kvaternikovu ličnost u najtipični-
jim situacijama, kao i da nam prikažu neke tipične ličnosti
onoga vremena.“ (Otokar Keršovani: Izbor članaka, „Kul­
tura“, Beograd, 1960, str. 310.) — „Cesarec je Kvaternika
prikazao nesumnjivo istorijski vjerno“, ali „treba, među­
tim, primijetiti da je jedan krupan problem u Cesarčevoj
obradi ostao nedovoljno osvijetljen. Radi se tu o samom
problemu tragike u Kvatemiku kao historijskoj figuri.
(Isto, str. 311.) — Na kraju je Keršovani naglasio da .,Ce-
sarčeva drama predstavlja novi dokaz da samo ispravna,
materijalistička' literarna metoda omogućuje da se histo­
rijske ličnosti ožive u svoj njihovoj historijskoj istinitosti,
a da ne izgube karakter živih ljudi sa svim svojim indivi­
dualnim osebujnostima“. (Isto, str. 313.)
Te godine (1940) Cesarec je objavio studiju o Kvater-
niku. U već citiranom prikazu Keršovani je za Cesarca re­
kao da ti članci „dokazuju da se on ozbiljno pozabavio ne
samo cjelokupnom historijskom građom o K vatem iku lič­
no (ukoliko je do nje mogao doći) nego i samim klasnim
odnosima u Hrvatskoj u Kvaternikovo doba, a isto tako i
općim zbivanjima onoga vremena u Evropi“. (Lsito, str. 310.)
U vezi s dramom Sin domovine nastao je još jedan Ce-
sarčev prilog hrvatskoj istoriji XIX veka: K riza stranke
prava i naši „komunari" 1871, objavljen 1941. godine u
posleđlnjim brojevima „Izraza“, posle kojih je taj časopis
zabranjen.
Istina, još pre ovih Cesarec je u „Novoj riječi“ (1939,
br. 122) objavio članak o Kvaterndku: O hrvatsko-zapadnoi
politici K vaternika i Starčevića. Povod za ovaj članak bila
je politika frankovaca u Hrvatskoj u to vreme. Oni su.
kao tobožnji pravi naslednici ideja Kvaternika i Starog^
vića, zastupali ideje i politiku fašizma, pa direktnqjRF
stavljajući u službu Musolindja ili Hiitlera, zagovarali o f i p
na sile Osovine. Posle napada ustaškog „Hrvatskog narojjHr4
(1939, br. 11 i 13) na taj članak Cesarec je najpre jed riiit
beleškom Povodom „profanacije svete uspomene" („Ä^*-
va riječ“, 1939, br. 124), a zatim je člankom K v a te m S ti
Starčević — samo lažna forma (isto, tor. 126) izneo neke
nove zaključke o Kvatemiku i o tom vremenskom periodu
koji je on tretirao još u nekim drugim člancima (na pri­
mjer, u Članku Ideja „M itteleurope“ u prošlosti, isto,
br. 138).
Člankom K riza stranke prava i naši „komunari“ 1871.
Cesarec je dopunio svoju sliku Kvaternika novim podaci­
ma. Oni su ga doveli do zaključka dla su Kvatemiku ipak
bile tuđe bilo kakve socijalističke misli uprkos njegovoj
osudi bede. Cesarec je to učinio rukovođen proučavanjem
novih činjenica i zapažanja da na nekim mestima u svojim
člancima o Kvatemiku u tom pogledu nije bio dovoljno ja­
san, pa bi moglo da se shvati ili učini da je želeo da Kva­
ternika „približi“ socijalizmu. Naročito se to odnosi na ona
mesta u tim člancima kojima analizira i objašnjava Kva-
temikovu osudu bede i njegove ideološke pozicije, pitaju­
ći se da li je „bio zapravo više protiv kapitalističkog raz­
voja naše zem lje“ ili je bio „neke vrste naš hrvatski „na­
rodnjak.“ U ovom članku Cesarec se ponovo vratio na ana­
lizu i ooenu dveju generacija iz hrvatskog poMtičkog života
druge polovine XIX veka, koju je dao u studi ji o Stjepanu
Radiću, u onom delu u kome govori o Njegovom historij­
skom m jestu i značenju. On je tu ponovio već svoje davno
izloženo shvatanje. Istaknuti naš istoričar dir Jaroslav Ši-
dak, u pogovoru ovome članku koji je Povjesno društvo
NR Hrvatske izdalo 1951. u posebnoj brošuri, slažući se u
osnovi s Casarčevom ocenom tih prvih dveju generacija,
primetio je da je ta ocena jednostrana, tj. da Cesarec „nije
posvetio dovoljno pažnje diferencijaciji unutar naše pre­
porodne generacije“. (Str. 42.) „Da se upoznao s člancima
i bilješkama u ,Slavenskom jugu’“, — kako kaže Sidak, a
ne samo da se poslužimo beleškom iz Gajevih novina, —
„njegov sud ne bi više mogao biti tako kategoričan.“ (Str.
63.) Čini se da je Cesarčeva ooena prvih dveju generacija
— ilirske i štrosmajerovsko-starčevićanisike, koje su pretho­
dile Radićevoj — ,,i usprkos svima izuzecima, točna“, jer
„pokazao je to njihov dalji razvoj“ (str. 62). Sidak smatra
da je ovaj članak „prvi upozorio na značajnu komponentu
mladog pravaštva o kojoj se prije njega (Cesarca) nije uop­
će pisalo i da je u vezi s njome postavio pred historičare
neka pitanja o kojima oni moraju ozbiljno povesti računa“.
(Str. 63.) Među pitanjima koja se postavljaju pred istori-
iri* XXXV
čare i na koja Sidlak aludira svakako je na prvom mestu
materijalističko shvatanje istorije, koje je i na primeru
Cesarčevog istraživanja i ocenjivanja istorijskih događaja
i ličnosti pokazalo svoju veliku naučnu prednost nad do­
tadašnjim shvatanjima većine naših naučnika.

Cesarec je aktivno živeo u našoj društveno-političkoj

i književno-kulturnoj stvarnosti oko 30 godina. Od toga je
više cd 20 godina bio u centru tog zbivanja (od 1919. dio
1941). Nije bio sam inspirator, već pre svega akter, stvara­
lac, realizator. Za čitavo to vreme on je bio i običan građa­
nin, drug, prijatelj, čovek koji voli da sedne u društvo,
da priča, da ćaska, đla igra šaha i šnapsla i, 'kao svaki Zago­
rac, kako kažu, da u veselom dlruštvu oopije. Zato ponekad
izgleda čudno kako je stigao da uradi sve ono što nam je
ostavio, tim pre što je počeo život i javnu delatnost u raz­
nim teškoćama. Cenzura ga pleni već 1919. godine (Povo­
dom zaplene mene samoga, „Plamen“, br. 14, str. 72—75)
— pa kroz čitavu javnu delatnost.., U svojim književno-
umetniokim delima, a ne samo publicističkim, morao je
zbog cenzure da menja tekstove.^ Književnošću se bavio i
ondla kad je imao unutrašnje potrebe i onda kad je to bio
jedini način da se protestuje protiv društvenih i političkih
nepravdi. U alternativi: ili da objavi i nedovršene tekstove
ili da ćuti, on se odlučivao na protest. Pisao je vrlo mno­
go, stvarao brzo. Ali kad nije morao, on nije lako objava
ljivao svoje književne radove; ostavljao ih je, prerađivao,
dograđivao, cizelirao ili prosto ostavljao za docnije. Posle
njegove smrti nađeni su rukopisi iz raznih vremenskih
perioda, koji nikada nisu bili objavljeni. Neki od njih su
štampani tek posle oslobođenja. Prema tome, Cesarec se
nije koristio formulom: bila je potreba — pa sam objavio,
da bi tako publikovao i stvari koje nije morao i koje, po
njegovom mišljenju, nisu bile zrele za objavljivanje. Sa
više ili manje uspeha prikazivao je u svojim pripovetkama,
novelama i romanima malograđane, lumpenproletarijat
koji je utukla beda, vladavinu pljačke i izrabljivanja, li­
kove boraca, sitne brige, patnje i radosti običnih radnih
ljudi, ali nije stvarao idealizovanu sliku onih s kojima je
saosećao i u koje je verovao. Inspirisao se na ličnim isku­
stvima, na događajima iz svakodnevnog života.

XXXVI
 Iz njegovih mračnih slika nedavne prošlosti, iz njego­
vog književnog i publicističkog dela provejava borbeni,
istinski optimizam, motivisain, uverljiv i strastan: treba se
boriti, ,,a ne naricati i samo fantazirati!“. „Treba vjero­
vati da je moguć i drukčiji život nego što ga živimo“ — ka­
že on pri kraju jednog od svojih članaka iz 1939. „U toj
vjeri je već početak uspjeha; sve ostalo doći će utoliko prije
ukoliko će biti više svijesti.“
Nusret SEFEROVIC
 POLITIČKO-ISTORIJSKI PROBLEMI

l August Cesarec
O R IJ E N T A C IJ E

DVE ORIJENTACIJE

Stojimo na kapiji nove države.1 Prošli smo mimo

ubožnica, kasarna, crkava i smetišta javnih i privatnih la­
ži; čuli smo molitvu prosjaka, invalida i beskućnika, dugo
smo slušali zapevku bolesnih, gladnih i porobljenih duša
naših i vapili za novim lepotama i slobodama života. Do­
šli smo na kapiju nove države i nadamo se ući u svetle hra­
move sreće. Ali nas na ulazu zaustavljaju čudni i mračni
vratari i govore: molimo da se vladate pristojno, jer nova
država nije još uređena.
Ulažemo svoj veto i ulazimo. I užasavamo se. Mesto
hramova sreće — opet crkve, kasarne, smetišta zakonite
neoperštine prekri te javnim reklamama. I nigde nikakovog
traga da se to sve misli srušiti, spaliti i počistiti vatrenim
štrcaljkama istine, jakim ko ushit kometski.
Ko je to na kapiji i ko to uređuje novu državu? I ko
to traži od nas reda i pristojnosti da uzmogne nešto novo
sagraditi, ostavivši sve staro u vrednosti?
Crna realnost naša: jugoslovenska građanska klasa.2
Molim, neka se sami isključe oni emancipovani i legalni
sinovi njezini kojima je ona tutorskom, tigrovskom šapom
stala na vrat i zagušila sve njihove dobre volje i namere
svuda i uvek!
Sta je to zapravo jugoslovenska građanska klasa?
Ciganica Jeđupka, koja je uvek bacala krive karte
i prorokovala lažnu sudbinu; čegrtuša koja je decenije tro­
vala svoj narod u prašumi tamnih guštarskih neznanja i
bila bezopasna samo za one koji su je znali pripitomiti i
razigrati frulom zavodljivih opsena; seoska junačina na
reći koja, da sakrije stoletni svoj sram, danas grmi o nekoj
nacionalnoj revoluciji! Mnogoglava i šarena konkurencija

3
društava s etiketom svih mogućih fabrika falsifika/tske ro­
be: raspairčana u bedbroj oprečnih partija, odbora, klubova
i udruga; suma ljudi koji sv e više i više teže za osnivanjem
nekoliko jakih kartela i već stvaraju osnovu da se orga-
nizuju u nekoliko deoničkih društava za osiguravanje. Ko­
ga da osiguraju? Po vlastitim rečima njihovim: narod da
osiguraju od paleža, ubijsitva, pljačkanja i smrti. Po nji­
hovim delima: sebe da osiguraju pred vlastitim narodom.
Temeljna glavnica i podloga njihovih preduzeća treba dla
bude nova država.
I ništa drugo nisu oni do nastavak onih famoznih dva­
ju osiguravajućih društava, koja su konzervirala mrtvace
na ledu samo da ih održe do izvesnog roka, pa onda samima
sebi da isplate osigurninu.8
To nisu bili samo Jadran i Balkan pred šest godina,
to su jugaslo venski Jadran i Balkan oduvek do danas.
Sve ono što je već mrtvo: idleje sviju dojaikošnjih na­
ših generacija sakriva ona u ledenici svog konzervatizma,
pokriva je zelenom borovinom sveže sakupljenih fraza i
pod izlikom d a je nužan kontinuitet hini njihov život i viče
o Velikom Obećanju!
Posthuimni duh mrtvaca sa svih balkanskih groblja
caruje u duši njezinoj i čini se da su prethodne generacije
ustale iz mrtvih i dirigiraju mašu nacionalnu sudbinu. Naj­
viši njezin izraz nije bila pobuna već jioemerstvo; i ta
čudna hrvatska i srpska tartifština pretvara se danas u
jugoslovensku.
Jugoslavenska građanska klasa to je persif laža velikog
vremena na pozornici malenih duša. Pametna reč za nju
bila je retka kao kometa i prestupna godina, u kojim će
se vremenskim razmacima javiti u nje pametno delo? Rad
njezin zavlači se u biblijske dužine dana kada je Gospod
stvarao svet.
Minogoj, Mirogoj! Na Mirogoj sa šarenom Jeđupkom!
U arkadama je njeno pravo mesto i tamo će naći odličan
aplaus!
Pa ipak, ona još živi. I centralni je faktor države.
Ona, koja se je do svetskoga rata samo sećala starih kra­
ljeva, banova, 1848, Dušana, Kosova i telila sa komotnim
realizmom sitnoga rada po receptu onoga Masarika4 koji
je danas postao renegatom još onog nečeg malog što je
pne naučavao; ona, koja se od svetskoga rata samo nadalo.

4
nekoj političkoj deus ex machina, postigla je dlanas kraj
svih svojih pasiviteta, oportuinizama, klupskih protesta
i majskih deklaracija5, gotovo ne maknuvši ni prstom
ostvarenje većeg dela, a možda i svih svojih nada.
Emancipiravši se cd Babilona i Ninive podunavske
imperije6 koja je zaprečavala njezin potpun gospodarski
razvitak, ona danas, nadajući se u novčanu pomoć Antante7
gleda pred sobom sve moguće perspektive svoga prosperi­
teta i ljubomorno čuva svoje pozicije.
Skupivši sve sile trenutačno još nezatvorene jugoslo-
venske elipse u jedno žarište, svi m i koji iz drugog žarišta
gledamo na to vrtložno gibanje političkih krivulja vidimo
da to žarište — uz velike pridolaske novih parvenija — gori
trobojnom vatrom interesa onih koji su se i u prošlim po­
litičkim prilikama prilično, a i vrlo dobro, snalazili a koji
bi se u današnjim i u budućim prilikama hteli opet dobro
i još bolje da snađu.
I gledajte ih: i oni koji su bili oportuni sve do časa
kada je već sve propalo i.kadla je raskid sa cmožutim car­
stvom sredine bio samo mehanički čin mašinisite, koji u
darmaru i uništenju voznoga reda odvrće pipac i skreće
mašinu na đlruge tračnice i u nepropisano vreme; i oni koji
su malom političkom vidovitošću ne čekavši na taj čas
unapred okrenuli smer svoje političke vožnje; i oni koji
su silovitošću tajnih postajnih glavara težili za tim da sve
ide i kreće se po starom i propisanom koloseku u voznome
redu; i oni koji su zlokovamo i proračunano kočili svaku
težnju za pokretom i promenom; pa i oni koji su sa svim
vojničkim i diplomatskim sredstvima izdaleka radili na
tom pokretu i promeni: svi su se oni — bez obzira na razlo­
žna shvatanja o samoj provedbi — složili danas na jednoj
jedincatoj bazi, u jednom jedincatom planu: fiksirati kolo-
sek i vozni redi velike narodne mašine (za njih mašine!)
u njihovom vlastitom interesu: na osnovici klasne države.*
Njihovo delovanje mi možemo da pratimo samo sa ap­
solutnim nepoverenjem. Jer sve kadi bi njihov državotvorni
dfiletantizam imao i najbolje namere, m i im odričemo spo­
sobnost i volju za integralno rešenje jugoslovenskog pro­
blema, koje u primarnom svom obliku može biti jedino
socijalističko. Šta to znači spoljašnje političko oslobođe­
nje iz austrijske .tamnice ako socijalno životarenje još uvek
onemogućava unutarnje duševno oslobođenje, unutarnji

5
veliki preporod narodne duše, jedini uslov da doista pla-
nemo u svetloj dugi moralnog i kulturnog Početka novog
životnog Smisla?
Ništa, sasvim ništa — i vrlo mnogo. To m aci urezati
novu obmanu u mekani vosak narodnih nada. A li ako je
ikadla bilo vreme da se jednom zasvagda izbije iz našeg
narodnog karaktera lakoverje i prijemljivost za obmanji­
vanje, to je to vrem e došlo danas, nakon najpresudndje,
najciničnije četverogodišnje zablude, najstrašnijeg doku­
menta naše nacionalne tragike.
I najfaitalnije je da su na pragu nove države protiv te
grozote prošlosti i zlih namera sadašnjosti protestovali
jedino analfabeti i neškolovane seljačke gomile, a ne pis­
meni građanski slojevi, koji su čitavo oslobođenje pretvo­
rili u cirkus, u akrobatiju za novim mestima i unapređe­
njima u paradno nakinđurivanje jednog života koji je u
svemu ostao isti.
Onda je građanska klasa taj najdramatskiji čas naše
novije historije nazvala pljačkanjem i razbojstvom.®
Početak Jugoslavije bio ie svakako markantan i tre­
ba ga notirati. Došao je legalni vakuum i oslobođeni narod,
onaj istTkoji je kroz stoleća poput uklete parije živeo u
netaknutoj pustinji svojih ideja, poluideja i nesvesti, taj
isti narod koji se na početku i kroz veliki odsek svetske
ljudožderske klaonice borio naponom svih svoii-h sila da
obori i onemogući fakt što se zove Jugoslavija10, o kom e
nije imao gotovo nikakove predodžbe, taj narod našavši
se najedared pređi tim faktom, uskrsnulim pred njim kao
realna fata morgana, kao objavljenje neke sanje bez sna,
u bunovnosti prvoga momenta pokolebao je labilne te­
melje Jugoslavije. Provalio je u njemu surov, neorgani­
zirani, spontani nagon, koji je u njemu kondenzovala če­
tverogodišnja dužnost potčin javan ja, spremila oetvorogodi-
šnja vežba u zoološkim svirepostima, pojačailo nepoverenje
spram svojih predstavnika, mržnja na kaišare, radost zbog
mira i razularilo rasprsnuće olovne subordinacije i dogo-
relost crvene arene rata. Stari sukob građanstva i naroda
javio se u simboličnom, potenciranom obliku. Već na ulazu
u tržnicu neko se pobojao pobune robova. Spor se je re­
sio metodom Ferka Tahija11 i starohrvatskih spahija: si­
lom! Revolucija građanstva trijumfirala je nad svojim
vlastitim žrtvama.

6
 Ne, nikakove revolucije nije bilo!
Svi ti koji nikad! ne bi prešli opasnu granicu smelosti
i zakona, da politička evropska situacija usled Antantinih
pobeda nije kategorički i mehanički rezultovala Jugosla­
viju, svi ti danas megalomaniju o nekoj političkoj i naci­
onalnoj revoluciji, koju su uz riziko proveli.
Sve je to bio samo spretan potez na šahovskoj dasci,
za koji nije trebalo mnogo naročite pameti i hrabrosti.
Videli smo da su oni detinjasto zamislili revoluciju
kao šahovsiku dasku na kojoj su ljudi tek figurice, koje
će oni po svojoj volji onako isto pomicati kako je to činio
austrijski generalni stožer, a videli smo i konačnu njihovu
zbunjenost zbog iznenadnog pomaka tih oživelih figurica.
Doživeli smo i mobilizaciju koja je bedno propala, doži-
veld smo mnogo toga, i opet tvrdimo da je najočevidnija
psihološka nemogućnost, te bi Jeđupka učinila kakovu
revoluciju.
Smešna je i njezina poza revolucionarnog Herkula
koji je potresao tem elje austrougarske Bastilje, smešno je
i njezino vikanje o opasnosti kontrarevolucije.
Sve je ona pretvorila u teatar. Mističnom režijom okru­
žila se tamnim sablasnim kulisama, pomrčinom, avetima.
I učinila se važnom anatemišući demone koji je smetaju
u religioznom njezinom služenju domovini, narodu i državi.
Iipovšćak! Frankovci! Radić! Peti Decembar!12
Ondla je neko u Jugoslaviji izgubio strpljivost i uveo
preventivnu cenzuru na misao i preki sud na delo. I ski-
nule su se maske i pokazali Janusovi pravi dvolični obrazi.
M eđutim ako je bilo i ima kontrarevolucije onda je to
kontrarevolucija protiv kontrarevolucije!
Počamši od Jugoslovenske akademije, koja se u svoj
toj arhivnoj i reklamnoj prašini pomalo poistovećuje sa
mimikričnim simboličkim kišobranom njezina g. pređ-
sednika,18 pa preko linije svih malograđanskih i kozmopo­
litskih udruženja, sve do rimske neoklerikalne podružnice
i romantične božje štalice malih Isuseka na Kaptolu14, po­
čamši od čeljusti do repa, sva ta balkanska šarena aždaja
ne znači pred objavljenjem novih društvenih i duševnih
oblika ništa drugo do nastavak stare njezine mlitave, mlake
i kramarske15 koncepcije sitnoga rada. do licitaciju sitni-
čarski-h artdkela, jeftini parfem stare bolesne usedlelice,

7
muvamje slepoga miša, zmijiuganje slepića, -pužju ev o lu -
tivnost, crnu i bedlnu jugosJovansku kontrarevoluciju.
Bilo bi užasno da ta aždaja doista ima pretpotopne
snage u sebi i da se održi prkoseći sve novim i snažnijim
društvenim transformacijama oko nje.
Te svete, kričem u pustare zalutalih naroda i zano­
som na visoke vizionam e svetionike podiglih sanjarskih
noćobdija sazivane i očekivane sinajske objave otkupnih
društvenih preobražaja idu, idlu već! Jure u sve veličan-
stvenijem tempu i ukazanju bogovidndlh stihija. I nije to
Hristos koji, okićen maslinom i lovorom, zasut cikom po­
zdrava, na magarcu ulazi u Jeruzalem da ga onda osude na
smrt, već narodi su to, popljuvani i prezreni, koji su se
sporazumeli jedinstvenim idealom primarnog čovečanskog
spasenja i koračaju u Kanaan10 ne bežeći od misirskih go­
niča, već dižući se protiv njih, u talasima Crvenog mora
da ih uguše i poklope.
Balkanska Jeđupka, ljubavca misirskih mumija, om i-
risana lažnom mirhom i balzamom polukulture, metresa
faraona staroga dlruštva, oseća to i njoj se žuri živeti. Ona
hoće da se iživi pre nego svima bude belodano jasno da su
zastave njezinih gesala već davno izbleđele, učitelji njezi­
ni već davno mrtvi i preživljeni, te konzervisami jedino na
ledu njezine hladne i proračumane duše.
Ljulja se ona poput ljuske od oraha na uskolebaloj
pučini sve veće i veće socijalne revolucije, te ima puno
pravo da se boji tog Crvenog mora koje preli dla je po­
kopa kao misirskog faraona baš na obali lepe i dražesne
luke mirnog uživanja, baš u čas kad joj se otvaraju svi
zamamljivi vidici slobodnog, pumoletnog epikurejstva.
I, naravno, da je za nju najveće zločinstvo kad se govori o
revoluciji za otkriće novih, harmoničnijih društvenih baza.
I što sve neće ona da iskoristi samo da produži život
mrtvila i mrtvilo života u sebi! Govoriće o potrebi državne
konsolidacije i jedlinstva, o Štrosmajeru i Vilson-u, o Talija­
nima,17 o poštovanju svetinja, koje je objavila* njezina
vodviljska politička revolucija.
I zato se ona čvrlji i stište pod skutove V elike Gospe
Antante kordial, crnog faraona staroga poretka, kako bi
joj barem još za neko vreme bilo omogućeno iskorišoenje
novih prilika. Jer u relaciji spram svetske revolucije po­
krivaju se njihovi interesi 'kao dlanovi.

8
 Međutim, zar je doista Antanta naša najveća dobro­
tvorka? Političko nam je oslobođenje dabome omogućila,
jer joj je to išlo u prilog, ali zato svim mogućim sredstvi­
ma nastoji da od nas i od sebe udalji sugestiju socijalne
revolucije u Rusiji i Nemačkoj na naše socijalno oslobođe­
nje. I to što je dlanas Italija okupirala primorske naše kra­
jeve samo je na korist njezinim interesima, jer se time
pojačava nacionalistički zanos u Italiji i povređen patrioti­
zam u Jugoslaviji i tako se u obim zemljama guše socijal­
ni revolucionarni instinkt.18
Međutim — samo en passant — događa se istodobno
dok Jeđupka anatemiše talijanski imperijalizam, postaje
i sauna imperijalistička tražeći čudan onaj koridor preko
Požuna do Češke, koji nas podseća na banditski renesansni
hodnik prokopan u svrhu pl jačke i ponoćne avanture.
Da, da, u svemu je ona bleda kopija onih evropskih
vrednosti, koje joj najviše nose koristi i najmanje traže
energije da se do njih diode.
I mi bismo joj sve oprostili, svu njezinu tradiciju, kad
bismo videli ma i tračak volje da jednom zauvek raskrsti
sa svojim moralom. Namesto toga vidimo da se ona naj­
ozbiljnije sprema sporazumeti se sa građanskim klasama
Antante; u svemu neoriginalna i slaba, u svemu egoistička
i manje radikalna kopistica Ceha, simpatične rase kad se
govori o Husitima, žalosne kad se govori o čehoslcvačkim
legijama u Rusiji, tim Švajcarcima ruske revolucije.19
Iz nje vrišti trikoloma orijentacija spram Antante i
spram zapadnih dlemokratija. Jednima je primer Amerika,
drugima Engleska, trećima Švaj carska i svi viču o Vilsomu
kao o Mesiji sveta.
Priznajem idealizam i zasluge Vilsonove. ali šta je
njegova koncepcija o savezu naroda na klasnoj podlozi
spram koncepcije o savezu naroda na podlozi prevladanja
klasa?
I šta sve te zapadnoevropske demokratije znače za nas
i veliku i duboku požudu našu za rasnim i čovečanskim
otkrovenjem jugosloveniskog kulturnog smisla?
Kadla je anarhista Žerajić20 pucao na bosanskog po­
glavicu Varešamina jugcslovenska ga je građanska klasa iz
nacionalnih interesa proglasila nacionalističkim herojem;
kada su na 5. decembra — premda socijalnim motivima uz-

9
 nemirem — ipaik uglavnom nacionalističkim separatizmom
zadojeni vojnici izašli na ulicu i prvi put pokrstili Zagreb
čegrtavim vatrama mitraljeza, onda ih je ona iz klasnih
interesa nazvala boljševicima. Kada je carizam u Rusiji
pogodovao reakcionarnom panslavizmu, onda je naša gra­
đanska klasa zajedno s Preradovićem skidala kapu pred
Slavenstvom, danas kadla ruska komuna revoludonira čo-
večanstvo, danas se ona odmiče cd tog Slavenstva kao od
šuge, U isto vreme dok joj je neko Marko Aurelije21, Li-
povšćak joj je Lenjin.
U vreme kad se Nemci, oni bivši grozni N em d, neza-
sitljive sisaljke belgijskih, srbijanskih, rumunjskih i polj­
skih bogatstava, halapljiv čopor koji je sledio Viljema,
Hindenburga22 i germanske krute instinkte, kad se ti crni
Nemci zgrću oko Spartakus-skupine23 i preporađaju u
znaku jedne čisto slavenske etike, etike požrtvovanja za
čitavo čovečanstvo, m i gledamo u Antantd svoj spas; mi,
po mentalitetu i jeziku najbliži srodnici Rusa, povodimo
se za onima koji su danas ulogu germanske mržnje na Sla­
vene preuzeli u svoj anglosaksonski i romanski nadonali-
stički i klasna program.
Kvadlrirajte Klemansoa sa Lojdom Džordižom24 i
sam taj kvadrat sa Vilsonom, još uvek niste dobili poten-
dju Lemjinovu.
Šta je to crvena sablast Evrope — boljševizam?
U reladji spram Rusije: historički nužno prevladanje
tolstojizma i tolstojevske pasivne hum anitam osti, prevla­
danje dostojevštine i D ostojevskijevog aktivnog reakcio-
narstva u svrhu pohede najčišćeg smisla Tolstojeve, Do-
stojevskijeve, Bakunjinove i K ropotkinove etike. Jer po-
beda tolstojizma neprovediva je samim tolstojizmom, onim
naškim taoističkim i kcnjuiktivnim zabadvanjem suzbija­
nja sile silom, zla zlom — isto kao što je Dostojevskijev m o­
ral neostvariv dokle godi nosi u sebi onu najkobniju dual­
nost, u kojoj se najveće hrišćanstvo bratimi s najvećom
naciomdističkoan i crkvenom reakcionannošću i afirmiše
Mesija27' i Kajfa u isti mah.
U reladji spram Evrope: inicijativa za afirmaciju no­
voga društvenog uređenja, inicijativa za katarzu čovečan-
ske tragedije i prema tome vraćanje kulturnog, duga, koji
je Rusija od Evrope primila za Petra Velikog i za čitavog
vremena njezine revolucionarne borbe p rotiv carizma.

10
 U svom teoretskom programu komunistički marksi­
zam, u svom metodu najsmeliji bakunjinizam. Ili, ako ho­
ćete: vraćanje u život revolucionarne orijentacije Komu­
nističkog manifesta, herojski evolutivni korak kroz glibo-
viti i opasan močar Evrope, veličanstven prelaz preko po­
nora razjapljenih satanizmom svetskoga rata; džinovski
i smion presek sivih plahovitih cikcaikova, zaobišlica i ser­
pentina, stvaralačko nestrpljenje da se još uvek čeka pred
metom kao na kolodvorskoj čekaonici na voz, olimpski
zalet na visine cilja; vidovit i orlujski pregled širina, vre­
mena i prostora i orkanski odjek Ničeovog usklika: Es ist
die höchste Zeit!26
Da, krajnje je vreme da se ciklonom zanosa poruši
evropska modema Bastilja! Prebacuje se boljševicima ni­
hilizam. Međutim, on je sve drugo nego to; on je aktivi-
stička negacija staroga društva, ruskog i evropskog, i sav
kontrast njegovog bivšeg pacifističkog defetizma i kla­
snoga rata, danas bi se mogao sabiti u reči: nije još vreme
mira i mirovnih Sibila27, ponajpre život novoga stila, pa
onda idila! Bilo bi nekritično držati boljševizam idealnim
oblikom socijalnog progresa. Revolucija koju je on zapo­
čeo i inspirisao logički je nastavak renesanse, reformacije,
engleske i francuske revolucije, pariške komune, i najveća
će njegova zasluga biti ako bude početak jedne integralno
shvaćene životne i duševne dinamike. Francuska revolu­
cija, oborena i izigrana Napoleonom i Svetom alijansom28
rodila je u umetnosti historički romanticizam, ruska re­
volucija, ne bude li oborena Amtantom i, prema tome, pro­
širi. li se sukcesivno u svetsku revoluciju20, rodiće možda
umetnost integralne forme i sadržaja, umetnost potpuno
oslobođenu odi materijalnih ljusaka, umetnost duševne jez­
gre. Ona to još ne nosi u sebi, ali to će doći po n joj. Ta revo­
lucija znači pubertet nove historije, zrelo stvaranje tek
sledi. I boljševizam biće prevladlan, ali ono što će zavazda
slavno ostati u njemu to je herojski gest onih minera, koji
su u podrumu evropske Bastilje bacili minu i zajedno s Ba-
stiljom i minom poleteli u vazduh.
*To je boljševizam: požrtvovan je i propast za novi po­
redak i uspon, a ne krađa, pljačkanje, špijuinetvo i podmi­
tljivost!
Hteo bih na ornu tablu nacionalističkih građanskih
klasa sviju naroda, a kao Jugoslaven najpre na crno čelo

11
naše građanske klase da svetim pismenima zabeležim sun­
čanu belu istinu, da su ruski intem acionalci rasniji i etič-
niji od svih njezinih nacionali žarna i demokratske h uma­
ni tarnosti.
I kao što su ortodoksni i sektaški Rusi nekadla u Pet­
ru Velikom gledali Antikrista, tako ga univerzalni i hu­
manitarni Evropejci gledaju danas u Lenjinu i njegovom
teroru.
Ko se to buni protiv proleterske diktature? Oni de­
mokrati koji su znali parlamentarnim koncesijama uspo­
staviti kapitalističku diktaturu nad proletarijatom. Revo­
luciju uvek vode i čuvaju manjine i diktatura koja nosi
u sebi ovaplotnost buduće jedne bolje demokratije ne-
isporedlivo je, kraj svih žrtava građanskog rata, viša od
današnje zapadne demokratije koja nosi u sebi trulež ste­
rilne diktature i milijune žrtava državnih ratova na svo­
joj duši.
U doba kad je Tais bludnica zajedno s demonom Molo-
hom slavila u Evropi orgije i kad je sve izgledalo dla će
krvavi koitus njihov izleći samo idiotskog bastarda glu­
posti i nasilja, te eventualnog novog Mojsiju zagušiti neg-
de u močaru krvi, boljševici su suverenim potezom prekri­
žili sve račune evropskog zaraćenog kapitalizma i apsti­
niravši se sa hipodroma plavih i zelenih takmaca nadčo-
večno su počeli tesati prve balvane za ćupriju i prelaz pre­
ko tog paklenog zjala smrti i prevare.
Da, i ko Hrist se najedared našao Beli Orijaš sa Istoka
propet na krst između dva razbojnika, Antante i central­
nih vlasti. S tom tragikcm da onda još nijedan nije pove-
rovao u njega! I ko halapljiva soldateska,, posegla je ru­
ska građanska klasa, i nedosledni deo radničke klase, da
baci kocke o haljine njegove! I probadali su m u prsa i nu­
dili mu žuč, pa ipak — taj veliki inicijator Novoga-još je živ
i sašao je s krsta, potpomognut preobraženim jednim raz­
bojnikom koji je konačno poverovao u njega — nemač-
kim proletarijatom.
I pokazalo se da nisu imali pravo Kropotlkin i Pru-
don kad su u Francuskoj očekivali inicijativu za svetsku
socijalnu revoluciju, već Bakunjin koji ju je očekivao iz

12
 Rusije i Libkneht koji je od poraza NemaČke u svetskome
ratu očekivao pobedu netmačkog revoluci'onarnog prole­
tarijata. Gdle je ostao veliki Pariz? Sakiio se među za­
stave, likuje nad svojim socijalnim porazom i čeka valjda
jugoslovensku izložbu. Čini se da samo invalidi pokazuju
u njemu života. Hoće li genije francuske rase doista u
slavlju patriotske terevenke zaboraviti misiju koju su mu
naznačile njegove revolucije?
Prevladanjem centralnog evropskog bloka ostaju još
samo dve grupe, dva fokusa evropske političke elipse:
Antanta s Amerikom i Rusija s Nemačkoan. I plameni tih
dvaju fokusa i antiteza njihova diže se do simboličke vi­
sine dvaju pragmatskih amblema.
Problem je čovečje sreće načet i prvi stadij njegovog
pozitivnog rešenja moguć je samo u znaku jedinog amble­
ma: socijalne revolucije, a ne kontrarevolucije.
I kraj svih očajnih oportuinizama Antantinih proleta­
rijata verujem da će u toj borbi dve iu ideologija nakon
svih peripetija današnja Antanta, protektor jugosloven-
ske građanske klase podleći.
Jer svi su narodi uložili u veliko ratno preduzeće za
akciono društvo budućnosti odveć velike uloške, a da do­
puste da im ti ulošci po akdonerima ostanu neisplaćeni;
zato je njihov osnovni nagon dla se tih akcionera što pre
reše. To je neosporna psihološka činjenica, koja će pre ili
kasnije naći svoju adekvatnu socijalnu ekspresiju u An-
tanti.
Ne radi se samo o konsolidaciji Jugoslavije nego či­
tavog sveta. U kozmičn-cm zemljotresu, u kom se je na
početku XX veka zaljuljala zemlja čovečja, isto tako kako
se je Jugoslavija rodila ne samo na ruševinama Austrije
nego i sebe same, rađa se i Evropa na svojim vlastitim ru­
ševinama. Dolazi epoha rešavanja primarnih i osnovnih
problema, problema socijalnih, dolazi epoha kad će se
velik deo onoga što je pre rata bilo utopijom ili se primaći
u područje novoga fakta ili se skameniti na nekoj kineskoj
sredini. Lenjin — Vilson — birajte!
Za novu konsolidaciju sveta, dakle i našu, bio je go­
dine 1917. uspeh ruske oktobarske revolucije važniji od
same Jugoslavije, a dlanas je uspeh svetske revolucije va-
žnji od Antante i Vilsona.

13
 I ne bi li samim proširenjem te revolucije u Italiju
jednim mahom bilo rešeno pitanje Dalmacije i Istre?
Međutim, upravo od takovog rešenja zazire naša gra­
đanska klasa, jer ona želi pobedu Antante nad svetskom
revolucijom. Ona se nada u mirovni kongres; u svetu reč
Vilsonove pravde. Ali neka tamo pobedi bog ili sotona,
neka na zemlji proplamsa jedinstvena i celotkupna Jugo­
slavija ili ne, jedno stoji, a to jest: da borba i dvoboj d ve-
ju orijentacija spram konsolidacije svetske i naše nije još
završena.
I ako je zeleno poprište tankova i mimikinLčne infan-
terije zamrlo u poslednjoj stavci tajfunskog besa čoveka-
životinje, sam se evolutivni početak uzvišenja njegovog do
integralnog Coveka, do Vasione bezgraničnih dubina i vi­
sina čovečje duše neće završiti na zelenom poprištu diplo­
matskih akata.
Ne pobedi li svetska socijalna revolucija svetsku so­
cijalnu kontrarevoluciju, nisu je izigrali niti Vilson niti
Antanta nego sami socijalisti revizionističke boje.30 Kla­
sna izmirenja danas samo produžavaju Tantalove muke
najboljih sinova čovečjih razapnutih pesnicama dvaju vre­
mena i dveju orijentacija.
Gradilište za nove stilove, forme i suštine čovečjih du­
ševnih hramova u oelind biće dobiveno sruši li se još pre-
ostatak ruševina. Radi se o tom hoćemo li tamnicu mo­
dem izo vati i humanizirati ili je uopće srušiti; hoće li još
uvek u samotnim ćelijama čmavati bele statue živih ljudi
pod zelenom memlom bede ili će na mramornom forumu
u opštoj harmoniji zalepršati živi dluhovi radosti i sreće.
No, građanska klasa jugoslovenska nikada nije bila, a
nije ni danas sposobna da to shvati. Ona je — Ciganica
Jeđupka što se kiti lažnim nakitom i kora-dijamantima
Antantine i amerikanske familijarne mudrosti. Za nju je
dovoljno dla smo doživeli nešto malo spoljašnjih promena,
njoj se ne radi o potpunoj piromani te spoljašnositi, a ka­
moli o unutarnjem, duševnom preporodu našemu.
. Za nju je pokret masa i gest individue bio oduvek, pa
i danas je sablazan i zločinstvo. I jedan Sigele31 mogao bi
se pre roditi negde na Grenlandu nego u Jugoslaviji. Mi
uopšte nismo do danas imali dubokih pokreta masa — do
onih patriotskih, paradnih demonstrativnih spram grad­

14
skih pandura i onih cmožutih, očajnih i, Gospode, još
uvek u našoj pameti tako živih i tako još neokajanih!
Socijalna revolucija u Jugoslaviji jedino bi mogla pro­
vesti katarzu našega naroda i sveg nemorala našeg politič­
kog oslobođenja.
O, sveta borbo levice i desnice Dana današnjeg i Dana
sudnjega, ja stojim sasvim naievo, sasvim nalevo.
Jer samo grozan, krik nad Besmisleni uskorava šapat
novoga Smisla.
 BIVŠI CAR KARLO

Kad je car Karlo1 — nije tom e davno — dlošao na pre­

sto!je, našao je oko sebe državu rastmovaniu, iscrvotooemu
ratom. Država, doduše, nije bila mlada, nije bila pobed-
nička, u njoj nije živeo narod jedan, nego mnogi i svaki je
od njih vukao na svoju straauu. No, kako je bio mlad, i
što nije uspelo nemoćnome sedome njegovom e prethodni­
ku2 — đa konsolidira državu i bude živi simbol državnog
jedinstva — to je trebalo uspeti Karlu. Jer on je bio
mlad i lep.
I car je poćeo da konsolidira državu. Seo je u „Hof-
cug“3 i vozikao se u njemu po Monarhiji. Apostoli siu išli
pešice i propovedali spasenje, Karlo je sedeo u „Hofcugu“
i, ponajviše vozeći se na front, na brzojavne je žice, a često
i usmeno, naveštavao preporod države. U naše strane do­
duše nije došao. Šteta, počastio bi svakako Banski dvor na
Markovome trgu, naše bi novine bile pume hvalospeva,
vojska bi izašla na ulicu, dlignuli bi se slavoluci, klanjali
birokrate i deputacije. Mnogo toga je on propustio, pa
tako nije došao ni u naše strane.
No, još dugo pre katastrofe4, do cara Karla često je
doprla vest da su narodi nezadovoljni. Njegova pratnja
tvrdila mu je da se tom nezadovoljstvu može odmoći samo
tako da on sam kao milosni, mladli i lepi vladalac poseti
narod i kaže mu lepu reč. On je — iz samog velikog straho­
poštovanja pred narodom — za dugo krzmao, odlučio se i
opet odgodio. No, kad je opet poisetio narod — bilo je to
jednom u Pešti — na svoju je veliku radost video dla ga
narod voli. Gomile su ispred njega sipale cveće, devojke su
se u njega zaljubljivale, glazbe siu svirale, bakljade su sja­
le, sve je bilo veselo, kao sve slave gde se monarsi ljube

16
 s narodom. Pred njega, doduše, nisu izašle hiljade i, hilja-
dle radnika koji su se tada znojili u fabrikama i radionica­
ma; nos za njega ie bio i birokrata u cilindru, i pop u man­
tiji i koketna dama iz polusveta narod. On je bio ponosan
iako je baš tada sa državom i s redom u njoj vrlo zlo sta­
jalo; on je bio najuvereniji da je tron pod njime čvrst i
da je sve dobro. Veselo se simeškao i pozdravljao narod.
Doduše, on nije znao dla je sva ta silava pripremljena od
vlasti, i gomile da su najpre sa skepsom i samo sa znati­
željom došle da vide svog neželjenog gospodara. Nije znao
ni to da su se gomile konačno protiv svoje volje — ponaj-
pre u strahu pred zakonom policije a onda po zakonu su­
gestije — zarazile i opile epidemijom veselja, i zaboravile
sebe same. Svega toga on nije znao, jer slušajući svoju
pratnju on je mogao znati samo to da je njegova poseta
iznad očekivanja uspela. Osećajući sebe kao polugu koja
drži jedlinstvo države i naroda, on je, videa da tu polugu
nije niko slomio, bio uveren da su time i tron i država
spašeni, ojačani i sređeni.
I kad su nakon tega do njega ipak dopirali glasovi iz
naroda da bi narod sam hteo urediti državu, on se nije
nimalo više duboko zamišljao. Ćela njegova svita, generali,
ministri, birokraite, svi koji su se bojali naroda — govo­
rili su mu da je narod samim lepim dočekom na vladara
preneo sva svoja zakonita prava. Prema tome su svi sa­
stanci i skupštine i izbori suvišni.
'I tako ooda nije sazivao parlamenat i nije dopuštao
skupštine. Za njega je narod u Pešti bio glas božji.
Zar nije ulica progovorila u prilog naroda? A glas
božji iz naroda znači boga samoga, znači da i bog čuva
Monarhiju!
Bog je, na žalost, inije sačuvao. Možda ju je hteo saču­
vati, to se ne zna, no ljudi su mu pokvarili račune. Niti
„Hofcug“, niti lepi dočeci, niti mladost, niti parade niti
sam glas božji nije mogao da bude konačno jači odi glasa
i dela ljudskoga i narodnog. Došlo je do katastrofe, ulica
je doista progovorila — živi motor državne konsolidacije i
simbol državnog jedinstva poljuljao se u temelju i ostavio
narodu samo ruševine države.
Tako je bilo s mladlim i lepim carem Karlom — nije
tome davno. Mi se još svi, valjda i naša štampa, toga živo
2 August Cesarec 17
sećamo! Seća se toga valjda i g. Demetrović Nikias5 bez-
božac, koji je počeo u boga i Jugoslaviju verovati onim ča­
som čim se je uveirio da bog čuva Jugoslaviju!
Hvala đavlu, da već i naša najslobodoumnija bur­
žoazija samoga boga poziva u pomoć!
 NACIONALNO PITANJE I NAŠI ZADACI
I. O SN O V S V IJU N A Š IH P IT A N JA , P A I NACIONALNOGA«

Za svakog marksista je, pa i za one kojima je marksi­

zam samo firma, izvan svake sumnje, da je postanak Ju­
goslavije kao države završetak jedne duge etape naše bur-
žoaske revolucije; to je jedno, a drugo, da početak nove
etape znači progres spram vremena kadi je nad našom bur­
žoazijom, proletarijatom i uopće narodom vladao austro­
ugarski, odnosno (na Srbiju uticajući) ruski imperijalizam.
Dosta je spomenuti da su i Marks i Engels progresom svo­
jevremeno smatrali ujedinjenje Nemačke.
Pa i najveći današnji živi marksisti Lenjin i Troclri2
u tome nas potkrepljuju. Lenjin je još 1914, u sporu s Ro-
zom Luksemburg, a u članku O samoodređenju naroda,
pa posle 1916. u raspravi Socijalistička revolucija i pravo
naroda na samoodređenje priznavao to pravo narodima na
Balkanu.8 Trocki je iste godine, već posle početka rata,
u brošuri Rat i Intemacionala pisao doslovno:
„U historijskom sporu podlunavske monarhije sa Sr­
bima faktično historijsko pravo, to jesit pravo na razvoj
jeste potpuno na strani srpskoj, kako je to bilo na strani
Italije 1859 g.“ No, on odmah dodaje:
„Ako se međunarodna socijalna demokrati ja zajedno
sa svojim srpskim delom (glasanje Lapčevića i Kaclero-
vića protiv vojnih 'kredita!) postojano suprotstavljala na­
cionalnim zahtevima Srba, to nije bilo niti radi historij­
skog prava Austro-Ugarske na podvajanje i cepanje na­
roda, pa niti radi oslobodilačke idleje Habsburga, o kojoj
do avgusta 1914. niko osim cmo-žutih plaćenih piskarala
nije smeo ni pisnuti. Ne, nas su vodili sasvim drugi mo­
tivi. Nipošto ne poričući historijske zakonitosti srpskih
a* 19
težnja za nacionalnim jedinstvom, proletarijat, pre svega,
nije mogao rešenje te zadaće da poveri onima koji ruko­
vode sudbinom srpske monarhije. Osim toga — i to je za
nas bilo najvažnije — međunarodna socijalđemokraitija nije
mogla da žrtvuje mir Evrope nacionalnome delu Srba — a
njihovo ujedinjenje, osim evropskom revolucijom, m oglo
se ostvariti samo evropskim ratom. No, od momenta kada
je sama Austro-Ugarska bacila pitanje svoje sudbine i
sudbine srpstva na ratište, za nas nije moglo biti ni naj­
manje sumnje da bi socijalni i nacionalni progres na ju­
goistoku Evrope postradao mesravnjivo više od pobede
Habzburga negoli od pobede Srba.“
Od 1848, kad su Marksu Jugosloveni, a posebice Hr­
vati, bili „mala narodlnost bez svakog početka progresivnog
razvoja spram nacionalno-demokratske države“ i nacija
kontrarevolucionama jer se borila protiv revolucije Au­
strijanaca i Mađara, pa do(19pL situaci ja se izmenila tako
da su baš Austrijanci i M ađad^zaiižinali imperijalističko-
reakcioinamu ulogu, a Srbi, osim izuzetaka — na žalost, ne
i Hrvati i Slovenci — nacionalno-progresivnu.
Smisao te nacionalne, ili čak i socijalne progresivne
uloge — kako to piše Trocki — bio je,, kao i svojevremeno
za Marksa spram Nemačke, u .tome. da je ujedinjenje na­
roda u jednu državu značilo za njih izraz buržoaske revo­
lucije, to jest stvaranje osnova za brzi razvitak kapitalizma
u nacionalnom okviru, kao i brzi razvoj proletarijata za
internacionalne revolucionarne njegove" zadaće.
Međutim, samo ujedinjenje Jugbsloveoa dogodilo se u
situaciji koju Trocki, pišući spomenuti članak još u vre-
me kadi je proleterska revolucija bila samo još mogućnost,
nije mogao predviđati kao sigurnost. Drugim rečima, do­
godilo se u vreme kad je imperijalistički rat stavio fak­
tično na dnevni red tu revoluciju s početnim njenim gi­
gantskim zahvatom u Rusiji. Vani <pad kapitalizma i pro­
leterska revolucija, kod nas razvoj njegov i revolucija
buržoaska — nije li tim e formula marksistička o progresu
kod nas poprimila osebujan vid i sm em o li mi tu formulu
prihvatiti prosto kao konstataciju bez svake daljnje analize
i kritike? . ^
Na to nas sili već samo naše marksističko uveremje.
Stvar će po ovome biti odmah jasna zaustavimo li se na
prvoj uvodnoj našoj konstatariji dla je postanak Jugosla-*-

20
 vije kao države završetak jedine duge etape naše bur-
žoaeke revolucije.
Ta etapa, to je pre ujedinjenja bilo pribiranje eko­
nomskih energija naše buržoazije, pribiranje koje je i olak­
šavao, no još više smetao pritisak stranog imperijalizma
i kapitalizma i koje je tek oslobođenje od tog pritiska,
posle ujedinjenja, stavilo pred mogućnost da se razvije
brže i nesmetanije. I prvo je pitanje da li je buržoazija do­
ista ispunila tu mogućnost, da li je bila progresivna kon-
centrišući kapital i bacivši ga u industrijalizaciju zemlje?
U^tokLL-prvejdLve godine činilo se da od te idustrijali-
zacdje nema ništa. Rođena u atmosferi rata i revolucije
Jugoslavija se činila haosom bez izgleda na konsolidaciju.
Finansijski kapital se, istina, neprimetno počeo koncen­
trirati. no uglavnom buržoazija se ipak ograničila na pro­
ste spekulacije ne upotrebijujući ga produktivno u indu­
strijalizaciju. Buržoaska ekonomska revolucija činila se
neprovođenom i neprovedivom. To je bilo vreme kad smo
se mi orijentisali na brzu proletersku revoluciju kod nas.
Međutim, nekako baš od osnivanja Kompartije, od
sredine 1920, pa još više posle Obznane ekonomska se_si-
toadja bitno počela menjati. Ona pokazuje ulaganje fi-
nansijskog kapitala u industriju i relativno veliku konso­
lidaciju, buržoazije, pa donekle i dlržave, ekonomski, dakle
sve eno što mi običajemo nazivati progresom. Pokazalo se.
dakle, da je naša buržoazija nacionalnom državom ipak sebi
stvorila put za glavnu etapu svoje revolucije, znači za kon­
centraciju kapitala i industrijalizaciju zemlje, za provođe­
nje' kapitalističke ere. N e znači li to da se — za razliku od
buržoazija zapadne i srednje Evrope, koje šu došavši do
etape imperijalizma razvile sve pretpostavke proleterske
revolucije i nalaze se na koncu svog razvoja — naša bur­
žoazija nalazi na početku, u prvoj etapi kapitalizma, u eta­
pi uspona od srušenog stranog imperijalističkog kapitali­
zma, a ne u etapi silaza k proleterskoj revoluciji? Znači
li to dla mi imamo čekati na tu revoluciju tek onda kada
taj progres dođe u drugu svoju etapu, u etapu već pot­
puno razvitog kapitalizma? Tako to rešavaju socijaldemo­
krati i bitan, je njihov izvod iz toga saradnja njihova s bur­
žoazijom, drugim rečima, odreknuće revolucionarne pro­
pagande i borbe.

21
 To rešenje ne može da bude naše. Mi pire svega, čak
i onda kad smo prisiljeni ići zaobđšlicama, n e sanemo da
gubimo iz vidla pos-lednje naše ciljeve, zajedničke s revolu­
cionarnim proletarijatom ostalih zemalja — to je jedno —
i, drugo, mi imamo dla vodimo stalno računa o općoj in­
ternacionalnoj situaciji, koja je danas usprkos ofanzivi
reakcije i fašizma revolucionarna i stalno, po svojim uti-
cajima na položaj kod nas, prvu etapu uspona kapitalizma
nagiba k drugoj, u etapu njenog silaza spram revolucije
proleterske.
Međutim, za naš konkretan rad m i se u prvom e redu
imamo da ravnamo prema prilikama našim. Jednom ispo-
ljema takva situacija da se buržoazija naša nalazi u etapi
uspona, i da je na njenoj strani seljaštvo, mora nas <$o-
zvati k svesti da pred nama dio naše pobeđe leži proces
dug i pun peripetija i na frontu protivničkom i našem;
drugim recima, da će političku inicijativu još kroz dugo
vreme imati u svojim rukama buržoazija. Ona će je sigurno
imati čak i kroz neko vreme posle pobede proletarijata, re­
cimo, u Nemačkoj ili gde drugde. Sve i udarajući po nama
ona će kroz ćelo to vrem e provoditi polako svoju ekonom­
sku revoluciju, stvarati preko svoje volje povoljnije usJo-
ve za našu pobedu i sigurno baš ono što nam najviše fali:
industrijske centre. I konkretna je naša zadaća da to ma­
sama razjasnimo, za razliku od vremena kad sm o ih ori­
jentirali na brzi proces da ih pripravljamo na dugi -pro­
ces razvoja i borbe, ali da im u jedino i prikažemo sve n e-
gativnosti buržoaske ekonomske revolucije, sve nedostat­
ke i žrtve koje su vezane s tim e da sve ekonomske re­
surse, bankovni kapital itd. poseduje buržoazija i da ona
vodi industrijalizaciju i, naprotiv, sv e prednosti i pozitiv­
nosti da tu industrijalizaciju vodi sam proletarijat. Ta
parola bila je preslabo podvučena u našem programu, a
naročito odi momenta otkada je ona nostala faktom buržo­
aske revolucije treba da ona i za nas postane osnovnom
parolom propagande za revoluciju našu. Protiv industri­
jalizacije zemlje po buržoaziji, za inidustrijaEzaćiju po rad­
ništvu u sporazumu sa seljaštvom, to je ono što nemaju u
svome programu socijaldemokrati, a što trebamo istaknuti,
mi, to je ono što nas bezdanski deli od njih i od buržoazi­
je, a stavlja na stranu širokih masa i njihovog još po nji­
ma jasno neshvaćenog interesa. Njima m i jasno imamo da

22
 kažemo: ujedinjenje naroda i Jugoslavija kao država zna­
či progres; progres znači i to da je naša buržoazija dobila
mogućnost da organizuje ekonomiju i industrijalizira ze­
mlju, no još veći progres znači ujedinjenje proletarijata,
jedinstvena partija i mogućnost da, rukovođen tom par­
tijom, proletarijat i oko njega okupljene klase naroda or-
ganizuju ekonomiju i industrijaliziraju zemlju same.
Glavno je dlakle ovo: mi epohu kapitalizma ne može­
mo preskočiti, a jer se ona kod nas provodi u vreme ozna­
čeno internacionalnom pretvorbom kapitalizma u socija­
lizam, to se radi samo o tome pod čijom će se vlašću ona da
provodi kod nas, da li će je provoditi buržoazija, spajajući
svoju ekonomsku revoluciju punu haosa, s političkom re­
akcijom ili, pak, proletarijat zajedno sa seljaštvom, spojiv­
ši ekonomsku revoluciju, vođenu planomemo, s političkim
progresom.
Tako formulisana alternativa pred kojom stoji naš
proletarijat i pretvorenje njeno u jednosmemo rešenje nje­
no po proletarijatu, to je osinov sviju naših pitanja, No,
koliko god za naš svaki radi mora biti glavnim merilom
koliko smo se tom rešenju približili i koliko udaljili, nđma
mora biti jasno — ponavljamo to — da smo od njega još
prilično daleko. Ekonomska revolucija koju provodi bur­
žoazija politički se manifestu je u otvorenoj kontrarevo­
luciji. Jačajući ekonomskim progresom proletarijat kvan­
titativno, buržoazija ga političkom reakcijom oslabljuje
kvalitativno. Sve to, doduše, nije bitno za prvu etapu
kapitalizma, jer mi vidimo da je reakcija i zaražavanje
proletarijata po buržoaziji karakteristično i za drugu, višu
etapu kapitalizma. No, zar bi ikad ta reakcija mogla re­
zultirati tolikim oslabljenjem proletarijata kad ono ne bi
bilo uslovljeno i objektivno, to jest još nerazvijenom prvom
etapom kapitalizma?* Ali sve i ne gubeći s vida našu sla­
* P rem a tom e, ja sn o je d a b i, s v e k ad b i K om p artija n ek ad
v o d ila n a jd a lek o v id n iju p olitik u , položaj n ašeg p ok reta d an as b io
„isti, sa m o m alo d ru k čiji“, m n ogo n e. O b jek tivn e p rilik e b ile su
p r e v iše k om p lik ovan e a d a b ism o im , jed v a zap očevši, b ili dorasli
su b jek tivn o, p a s v e kad b ism o to i b ili, o n e s u b ile jače, tra žile
su žrtvu. M arks i E n gels b ili su još ž iv i kad su B izm ark i n e-
m ačk a b u ržoazija s ta v ili socijald em ok ratsk i p ok ret v an zakona4.
N i L en jin n i s v i b o ljše v ici n isu m ogli sp rečiti d a ruski p roleta­
r ija t p o sle 1905/6. p ro živ lja v a slič a n raspad kao što m i d o osnutka
N R P J5, p a jo š i d an as [proživljavam o]. M i, dodu še, n ism o im ali

23
bost, hama nije da kukamo radi nje, nego, naprotiv, da
potražimo glavne momente koji nas mogu izvesti iz te
slabosti i dovesti u položaj da rečenu etapu kapitalizma
podvrgnetmo sebi. Borba protiv reakcije i klasno prosveći-
vanje proletarijata jeste prvi taj momenat. No, drugi i isto
tako važan [momenat], u teonoj vezi s ovom borbom, je ­
ste da tačno marksistički, ja bdih skoro rekao lenjinistički,
odredimo naš stav i spram seljaštva. To je onaj faktor koji
u suštini — kako to u agrarnoj zem lji drukčije i nije mo­
guće — igra najveću ulogu, jednim delom i veću odi bur­
žoazije. I što je zlo, m i seljaštvo danas gotovo ćelo, pa i
seoski proletarijat, vidimo na strani buržoazije, vidimo ga
kako se kupi oko parola koje nisu naše, nego buržoaske,
oko parola nacionalnih. Zar je to produkt reakcije? Jeste,
ali nije samo reakcije., nego i ukupne naše situacije koju
sam ja već označio kao prvu etapu kapitalizma. U okviru
te etape ima se posmatrati i naše nacionalno pitanje i,
tako posmatrano, određenje našeg stava spram njega zna­
či i određenje spram seljaštva, znači potrebu ustupka zao­
stalosti našoj ekonomskoj,' ustupka seljaštva gide je to pro­
gresivno, mislim progresivno na putu do naših osnovnih
ciljeva, požurenja razvitka i preobraćanja kapitalističke
ere u eru proletersku. Ujedinjenje Jugoslovena nije re­
silo naš nacionalni problem. Ovaj je danas važniji nego
ikad, to više što je jedinim delom privukao sebi i radništvo.
I naša je osnovna zadaća da, usprkos tome ili baš zato što
taj problem kao problem masa poprima karakter naše
bremze i vid historijske reaktdvnosti, ispitamo kako ono
može postati našim unapređenjem, historijski još više pro­
gresivno, to znači da ispitamo na čijoj je strani od jugo-
slovenskih buržoazija i seljaštva historijski progres danas
— progres, ponavljam, spram preobraćanja ere označene
industrijalizacijom po buržoaziji, u eru označenu tom indu­
strijalizacijom po proleterijatu u sporazumu sa seljaštvom.

II. RAZVO J I PO UK E N A ŠE N A C IO N A L N E REVOLUCIJE«

Trodki je u navedenoj 'brošuri istaknuo vrlo dobro:

„njihovo ujedinjenje (misli ujedinjenje Jugoslavena) mo­
glo se osim evropskom revolucijom ostvariti samo evrop-
revolu ciju kao Rusi 1905, a li sm o zato im ali n e š to v iše, a to je
za buržoaziju, jed va oslob ođenu, op asan u p liv n a n a š p ro leta r ija t
od stran e današnje v elik e ru sk e revolu cije.

24
 skim ratom“. Trocki je bio na Balkanu i pratio je kroz
sedam godina balkanske prilike iz Beča i vrlo je karakte­
ristično da je on isključio još jednu mogućnost ujedinje­
nja, a to je revolucijom samih Jugoslavena.
A sasvim je jasno, da bi — da se to ujedinjenje pro­
velo revolucijom — bilo već od prvog momenta zadovo­
ljeno praivo naroda na samoodređenje, i mi ni izdlaleka ne
bismo stajali pred nacionalnim pitanjem u takovoj njego­
voj đtominantnoj formi kao što stojimo danas.
No, sasvim je jasno i to da je revolucija u predratnoj
situaciji naše zemlje bila jedna nemogućnost ( zato ju je
sigurno Trocki i isključio), i biće vrlo korisno po samu
našu temu da to obrazložimo.
Obično se veli da je tome razlog austrougarski impe­
rijalizam, koji je bio prejak a da revoluciju ne udavi od­
mah u zametku. To je uglavnom tačno i ia bih. štaviše.
dodao i to da je socijaldemokratija austrijska i mađarska
(ova, pored svega, još i brojčano slaba) bila odviše na stra­
ni teg imperijalizma a da bi revolucija u njoj našla svoju
jaču potkrepu. No, sve su to još razlozi koji se traže na
strani protivnika, a ne u sebi samome. I kadi se je­
danput o tome povede reč, ondla je jasno da od naše buržo­
azije, pa i socijaldemokratije niko na tu revoluciju ozbilj­
no nije ni mislio, a kamoli za nju radio. Razumljivo ie to u
prvome redu kao rezultat ekonomske situacije, označeno
još nerazvijenom etapom kapitalizma. Doduše, historija je
pokazala da su nacionalne, pa i socijalne, revolucije prove­
dive i u takovoj etapi, i obratno, da nd viša etapa — kao u
Češkoj — nije dovela do revolucije (ali zato do više svesti
u ratu). Ali njenom razvitku u nas smetalo je osobito to dia
je sama ta etapa — u kojoj su se ekonomski nalazile naše
zemlje po ekonomskim, političkim i kulturnim uticajiiha
još iz vremena feudalizma — bila u znaku rascepanosti
buržoazije, seljaštva i proletarijata u nekoliko država i
pokrajina — to je jedino; drugo, da je sama buržoazija, po­
red toga, bila podvrgnuta raznim ekonomskim interesnim
sferama i, treće, da je ta etapa pokazivala za razne buržoa­
zije i pokrajine različite stupnjeve razvitka. I s toga gle­
dišta jasno je da je na najnižem ekonomskom stupnju bio
baš istok, istok i jug naših zemalja, Srbija i pogotovo Crna
Gora — dakle baš one zemlje koje su, nacionalno već oslo­
bođene i samostalno živeći kao države, trebale da budu

25
centar gravitacije za ostale zem lje spram ujedinjenja. Na­
cionalna revolucija koja bi trebala započeti na nacionalno
potlačenom zapadu i severu nosila bi tim e obrat od višeg
k nižemu; za dugo vremena, dok prečamska buržoazija nije
isorpla koliko je mogla koristi iz dodira s više razvijenim
zemljama u Austro-Ugarskoj, moralo je to da koči i sme­
ta razvitak njene svesti o potrebi koordiniranog rada
s buržoazijom Srbije i Crne Gore. Istaknem li još da je na
prečanskoj strani uz buržoaziju bila još jedina klasa — a
koja je kod nas naročito kočila rečeni razvitak — to jest,
klasa feudalaca, sa svim svojim interesima vezana na feu-
dalno-birdkratsku monarhiju — to osebujnost ćele situ­
acije, iz koje je trebala izaći naša nacionalna revolucija,
postaje još paradoksalnija, naime, da koliko god je ta re­
volucija imala da znači obrat od višeg k nižemu, ona je
ipak imala da znači i obrat nižega k višemu. Na nižem
stupnju spram kapitalizma prečanske buržoazije srbijan­
ska je bila na višem spram njihovog feudalizma. Stvar je
to koja se sa srpske strane rado ističe kao dokaz za nji­
hovu demokratičnost; takovom je konačno priznajemo i
mi; ali koja je, gledana historijski, zapravo bila za srpsku
buržoaziju u mnogome fatalna. Uzmite samo u obzir da se
uz feudalizam prečanske, naročito hrvatske, slovenačke
i dalmatinske buržoazije, razvilo u gradovima građanstvo,
koje je posle bilo osnova daljnjeg razvitka buržoazije, dok
u Srbiji, krivnjom zaostalog i ni na šta pokretnog turskog
feudalizma, tog razvitka gradova i građanstva nije bilo,
što je vidno i po tome da je već sama nacionalna revolu­
cija bila provedena, tako rekavši, bez nje. Doista balkanski
paradoks da nacionalnu revoluciju provode seljaci bez
buržoazije i da je buržoazija plod revolucije, mesto re­
volucija plod buržoazije. 1
Kao što ćemo još videti, sličnu ulogu, dakako u sa­
svim drugoj situaciji, drugim sredstvima i ciljevima odi­
gralo je za vreme prevrata i posle idući pred buržoazijom,
doduše već razvijenijom, hrvatsko seljaštvo.
Međutim, dobro će biti ako iz delomične1naše nacio­
nalne revolucije, one u Srbiji i iz doonijeg njenog razvoja*
izvučemo još neke izvode. Razumljivo je da je, započevši
kao delo seljaštva, još tome seljaštva na vrlo niskom, go­
tovo sasvim patrijarhalnom stupnju, ta revolucija u dalj­
njem svome razvitku morala proteći u vrlo sporom i na

26
 duže odsečke vremenske gotovo ustajalom tempu. To znači
da se u sporom tempu mogla razviti i buržoazija.
Ipak se taj razvitak, kočen naročito i birokracijom i
militarizmom, naposletku razvio barem toliko da mi mo­
žemo istaći jednu važnu činjenicu, a ta je da je u mo­
mentu kad se delomična nacionalna revolucija, započev­
ši u Srbiji, imala da pretvori u opću, seljaštvo Srbije iza­
šlo već iz patrijarhalne forme, podredilo se gradu i pre­
dalo političku inicijativu buržoaziji. Tako mi na koncu
rečene delomione revolucije imamo sasvim nešto drugo
nego na njenom početku: ovde samo seljaštvo, a tamo
seljaštvo iza buržoazije, pristajući na njeno vodstvo. Ne
ponavljajući razloge zašto je mesto opće nacionalne re­
volucije usledio rat, ja hoću dla podvučem samo još ovo:
da kao pre rata i ujedinjenja, tako i danas, posle svršenog
rata i ujedinjenja, srbijansko, odnosno srpsko seljaštvo u
svojoj ogromnoj većini stoji za srpskom buržoazijom.
Obratan je slučaj gotovo u svemu što se tiče Hrvata,
odnosno manje Slovenaca. I tu je historija pokazala svoje
paradokse. Da se samo načas zaustavimo na početku na­
cionalne revolucije u Hrvata, ilirizmu. Tip te revolucije
bio je bliži evropskom: njega je započela mala buržoazija,
razvivši se u slobodnim gradovima još za ere feudalizma.
Uz nju se pokrenuo i jedan veliki dlao feudalaca. Seljaštvo
je još bilo podjarmljeno kmetstvom, ’i u nacionalnoj revo­
luciji ono se kao faktor, ali kao faktor vođen po buržoa­
ziji i feudalcima, javio tek posle oslobođenja od kmetstva,
1848. Zašto taj paradoks da kmetstvo biva ukidano samim
feudalizmom? Razumljiv je on samo tako što su i buržoa­
zija i feudalci za nacionalne svoje ciljeve u momenat po­
litičkog istupa 1848. osetrili potrebu oslona u masama. Me­
đutim, istaknuvši ovu prvu razliku između početka na­
cionalne revolucije u Srbiji i one u Hrvatskoj — tamo da
je pokreće seljaštvo, a ovde da je seljaštvo njome pokre­
nuto —dobro će biti dla istaknemo još jedno, a to je da poče­
tak nacionalne revolucije u Hrvatskoj, politički se izra­
zivši 1848, nije imao za d lj da s prethodnom revolucijom
u Srbiji stvori svoju nadomalnu demokratsku državu nego
se, naprotiv, zajedno s ovom bacio na stranu evropske kon­
trarevolucije, na stranu Halbzibuiiga i rusikog carizma.*
* Z a to ju j e M arks, p rocen ju ju ći s v e ta d a n je d ogađ aje m e -
r ilo m ev ro p sk e r e v o lu cije, i n a zv a o k on trarevolu cion am om . P r e ­

27
Znači, dakle,'da je naša buržoazija, poduprta seljaštvom,
već od početka svoje revolucije gledala ostvarenje svojih
nacionalnih ciljeva u oslonu na državu habzbuiršku; što se
u osnovu ima razumeti samo takö da je ona u toj dlržavi,
ekonomski i kulturno na višem razvitku i bliže još višem
razvitku u Evropi, videla zaštićen svoj vlastiti ekonomski
razvoj, bolje nego u [društvu sa] Srbijom. Ekonomski se
doista u austrougarskoj državi razvijajući, zajedno sa se­
ljaštvom, ona se, vezana na nju raznim ekonomskim in­
teresima politički kolebala svakojako, tako da smo je čak
i u vrerne kad je srbijanska buržoazija ratom na dnevni
red stavila opću našu nacionalnu revoluciju viđeli ponov­
no na strani kontrarevolucionarndh, aratimacionalnih Habz-
burga. No naivno bi bilo reći da je ona izgubila interes na
svojoj vlastitoj državi zajedničkoj sa također zaostalom
državom i da je ona bez volje ili čak, kako naš jedan drug
tvrdi7, u sklop Jugoslavije ušla sa strahom, znači bez
volje za nju. Već pre rata razvitak ju je njen ekonomski
silio na oslobođenje od pritiska kapitalizma stranog, znači
spram samostalne države. U dilemi je ona dugo bila samo
u teme da li će tu državu ostvariti u formi federacije i tri-
alizma, dakle u Austro-Uganskoj, ili van nje, zajedno sa
Srbijom. Dok se jasno, pod konac rata, nije video ishod iz
te dileme, ona je bila s Austrijom, a teik posle konca, reše-
na dileme, ona .se usmerila da svoju politiku afirmišo ja­
sno u srazmeru sa svojim interesima ekonomskim. No, o
tome će biti reč još na drugome mestu, glavno je zasad ovo:
ne trošeći na militarizam ko srbijansika buržoazija, u do­
diru s jače razvijenijim zemljama, ona se u sklopu nove
države javila administrativno i kapitalistički na višem ste-
penu, bez balasta primitivnog birokratizma i koncentri-
sana orgaoizatomo, osim toga sa seljaštvom poljoprivredno
snažnijim, s prirodnim dakle uslovima da u toj državi i
politički zauzme, ako ne prvu, a ono barem jednako važnu
ulogu ko buržoazija srbijanska, Mi smo je, dakle, videli u
dalek o bi m e od velo da ov d e ra zjašn ju jem n e k e p rop u ste M arks-
ove, n. pr. da on nigd e n e sp o m in je kako j e n a c io n a ln a revolu cija
naša, u k in u vši km etstvo, b ila i socijaln a, ča k i revolu cion arn ija,
d ak le i progresivn ija od m ađarsk e, d a lje da je m a la naša n arod ­
n ost (vidi prvi član ak!) u v rem e ilirizm a zn a čila ipak i p rogre­
siv n i razvoj spram n acion aln o d em ok ratsk e d ržave: p red alek o bi
m e o d v elo da tum ačim i p ropuste, p rotivrečja i n aivn u p rocenu
opća situ a cije od stran e sam og ilirizm a.

28
vladi, najpre ko služnike monarhije, posle ko borce za
federalizam, n-o mi smo u toj njenoj borbi videli i njene
političke neuspehe, a zašto? Običan je odgovor: srpska
hegemonija. Taono. To je jedan razlog. No drugi i isto
tako važan obično se ispušta iz vida, a najvažniji je za pro-
cenu našeg nacionalnog pitanja. Taj razlog je u tome što
je u isto w eine dok je srbijanska buržoazija našla oslon i
postala vođom seljaštva — osim militarizma seljaštvo i
jeste oslon njene hegemonije — hrvatska buržoazija ostala
bez tog oslona, njeno se seljaštvo grupiralo bez nje i pro­
tiv nje. Zaraženo starim predratnim parolama buržoazije,
ne mogavšii da brzo sledi njen obrat, revolucionisano ra­
tom i revolucijom, uzbunjeno silovitim potlačenjem ne­
kolikih nemira, ukratko, razočarano u svojoj monarhistič­
koj reakcionarnoj buržoaziji, a imajući u seljačkoj stranci
još od pre rata os svoje grupacije ono se grupisalo na
svome frontu. Taj front, taj pokret hrvatskog seljaštva,
svojim pritiskom na buržoaziju, prisilio je konačno ovu
da u borbi sa srpskom hegemonijom svog prirodnog save­
znika nađe u njemu samome. Dok je, dakle, na početku
delimično nacionalne revolucije u Srbiji, srpsko seljaštvo
išlo pred buržoazijom, a na konou za njom, dotle se na
hrvatskoj strani pokazalo obratno, da je u početku revo­
lucije (Ilirizam) išlo hrvatsko seljaštvo za buržoazijom, a
na koncu pred njom. I baš zato što se opća nacionalna
naša revolucija — mislim ujedinjenje — nije provela re-
voludonam im putem, odozdo, mi dlanas proživljavamo tu
pojavu da se tamo gde se ona tako nije provela već pre
kao u Srbijanaca provodi sada. Nacionalni, dakle, pokreti
našeg seljaštva, u prvom redu hrvatskog, znače historij­
ski pandan pokretu srbijanskog seljaštva iz 1809. i 1815,
dovršavaju našu nacionalnu revoluciju, i isto kao što bi
bilo pogrešno biti nekada protiv početka njenog u Srbiji,
pogrešno bi bilo biti i protiv dovršenja njenog u Hrvat­
skoj i ostalim pokrajinama danas. No, čim je uz to se­
ljaštvo stala buržoazija, imajući ga, kao u Sloveniji, stal­
no pođi svojim vodstvom ili upinjući se, kao u Hrvatskoj,
da to vodstvo preko vodstva HRSS opet trgne na sebe, nisu
li ti pokreti povukli u svoju maticu i nešto protiv čega se
mi kao klasni revolucionari moramo boriti nepomirljivo?
Taj pomešani sastav tih pokreta, to dla su oni danas po­
kret i, buržoazije i seljaštva to i jeste ono što je mnogima

29
od 'proletarijata mešalo, a i danas meša jasmd stav. Na
nama je, međutim, da posle toga kako sm o pokazali da
prečansko seljaštvo, pa i buržoazija proživljava danas sr­
bijansku 1815, pokažemo da srbijanska buržoazija i selja­
štvo danas proživljava prečansku 1848, to znači da ćelu
našu današnju situaciju razgledamo konkretno, pa da nam
naši zadaci spram nacionalnog pitanja iskrenu jasno ko
jutro podle noći.

III. O SNO VN I N A S N A C IO N A L N I S T A V : F E D E R A L IZ A M 9

Rekao sam da srbijanska, ovde kažem srpska, buržo­

azija proživljava danas prečansku; ovde kažem hrvatsku
1848. U svemu se, dakako, ta isporediba ne poklapa — čak
i na protiv! — no u dvojemu pokazuje bitnu sličnost: da
srpska buržoazija guši dlanas nacionalnu revoluciju Hrvata
i Slovenaca ko hrvatska nekad) mađarsku — to je jedno —
i, drugo, da ona, ko nekad hrvatska, na strani Rusije i
Habzburga, u internacionalnim svojim odnosima stoji pot­
puno i oficijelno kao vazal na strani glavnih nosilaca da­
našnje evropske kontrarevolucije, Engleske i još više Fran­
cuske. Spomenem li još da ona sama ne proživljava, ko
hrvatska 1848. nikakvu nacionalnu revoluciju, jer tu je
već davno završila ili je proživljava samo utoliko ukoliko
je proživljavaju prečanski Srbi, ali da je ona istodobno
na vlasti s koje tu završnu nacionalnu revoluciju Srba po­
dupire reakcijom i nasiljem protiv revolucije Slovenaca i
Hrvata; i uopće svih ostalih naroda u Jugoslaviji, to mi iz
toga moramo povući zaključak da je i u nacionalnom sm i­
slu ta buržoazija, sve do ujedinjenja —1dakako uz prekide
— bivši progresivnom, prestala je to biti posle ujedinjenja
i ona to da danas nije, nego baš naprotiv, reakcionarna je.
Kako, zar vi niste odmah na početku rekli — čujem
prigovor — da Jugoslavija znači progres, a eto, ko danas
čuva taj progres negoli srpska buržoazija, kako, dakle, da
je ona prestala biti progresivnom?
Međutim, dosta se setiti izvoda mojih iz drugoga član­
ka, naime da je taj progres dbšao odozgo, a ne odozdo, još
više, da je on, kad je najviše trebalo pitati narod — u čas
formiranja države — bio proveden bez pitanja naroda, pa
da odmah pred nama iskrsne čvor u koji se zauzlalo naše
30
 nacionalno pitanje: Jugoslavija kao država znači progres,
ali progres ne znači ovakova država kakova ona jest, uje­
dinjenje narocBa znači progres, ali progres ne znači ova-
kovo ujedinjenje kakovo se ono hoće provesti danas. Gu­
beći iz vida ćelu komkretnju situaciju 'kroz koju je prošao
i ušao u Jugoslaviju naš narod, a u kojoj on nikada nije
bio formalno ujedinjen a mnogo razjedanja van idejno, srp­
ska buržoazija nije se pokazala sposobnom da uvidi da se
samo jednom etapnom,, nacionalno kompromisnom politi­
kom može naš narodi, pogotovo prečanski, izvesti iz stare
situacije u novu, u kojoj bd se, posle formalnog ujedinjenja,
mo^ao progresivno razvijati i spram ujedinjenja idejnog.
Naprotiv, ona je iz jasnih objektivnih, a i mnogih subjek­
tivnih razloga, pošla reakcionarnim putem oktroja i dik­
tature, pohtički izražene u centralizmu, koji tako u stvari
ništa drugo ne znači nego pod firmom apstraktnog prin­
cipa o narodnom jedinstvu tešku povredu principa o sa-
mooprediel'jenju naroda i nacionalno potlačivanje.
■Njenom, pa sve do konca 1920. i krivnjom buržoazije
hrvatsko-slovenačke. narodno jedinstvo postalo je još sa­
mo principom apstraktnim, bez konkretne sadlržine. Prem­
da smo m i objektivno jedan narod, mase se danas više nego
ikada subjektivno takvim ne osećaju, nego baš naprotiv!
I to je ono iz čega mi neizbeživo moramo povući zaključak
da Jugoslavija, imajući u svome postanku princip nacio­
nalne države, danas faktično predstavlja državu naciona-
liteta, državu narodnosnu.
Iz takvog zaključka, historijski uslovnog i potpuno ra­
zumljivog samo za one koji na historiju gledaju dijalektič­
ki i u njoj vide sigurnost — za proletarijat, uostalom, ne
apsolutno nužnog jednog budućeg ispravnijeg i objektiv­
nom jedinstvu prikladnijeg subjektivnog razvoja naše na­
cije, izlaze i svi ostali zaključci koji već sada postaju na­
šim zadacima obzirom na nacionalno pitanje.
Lenjin u svojim tezama o nacionalnom i kolonijalnom
pitanju, primljenima na Drugom kongresu Kominterne, isr-
tdče u tački 2 sledeće: „...Komunistička partija, kao svestan
predstavnik borbe proletarijata za zbacivanje jarma bur­
žoazije, mora i u nacionalnom pitanju polaziti ne od ap­
straktnih i formalnih principa, nego: prvo, od tačne ocene
konkretne historijske i pre svega ekonomske situacije: dru­
go, — skraćujem — na to dla tačno odeli interese radničkih

31
klasa od „općih“ narodnih i interesa buržoazije i, treće,
da isto tako tačno razlikuje nacije uignjedene i nacije gos­
podu juće.“n
Da kratko zadovoljimo te Lenjinove zahteve za nas.
Sto se tiče Srba, ja držim da sam te zahteve već zadovo­
ljio, ukratko ih još popunjujem ili označujem još jasnije:
ad 1, njihova buržoazija, ekonomski niža pred ekonomski
višom zaštićuje se hegemonijom političkom, politički i na­
cionalno je nasilna i reakcionarna; ad 2, inlteresi su nji­
hovog seljaštva objektivno sporazum sa ostalim seljaš­
tvom i radništvom, dakle obratno od interesa buržoazije, no
ono ih — ne varajmo se! — i radi 'prolaznih delimionih
objektivnih koristi subjektivno gleda zaštićene u vezi sa
svojom buržoazijom; ad 3, Srbi su danas — iako kao narod
klasno, pa delimično i politički potlačeni po svojoj buržo­
aziji — ipak spram ostalih naroda gospodujuća nacija.
Pogledajmo obratnu stranu, da n e dužimo, barem
klasičan i najteži primer, pitanje hrvatsko.
Vidimo: ad 1 — da je hrvatska buržoazija, premda na
ekonomski višem stupnju, i kao takova sposobnija da vodi
ekonomsko ujedinjenje države, politički potlačena. Uspr­
kos tome ona se ekonomski razvija, čak i ujedinjuje već
ekonomski zemlju plasiranjem svog kapitala po celoj toj
zemlji, no ipak,, radi sputanosti političke, taj ekonomski
razvoj je usporen;* ad 2 — ekonomski interesi njeni i in­
teresi ostalih klasa, radništva i seljaštva, međusobno su
radi klasne eksploatacije buržoazije, kao svuda, suprotni,
* D ak ako da razlog tog n jen o g u sp o ren ja lež i i v a n situ a ­
c ije u slo v ljen e srpskom h egem on ijom , u s itu a c iji op ćoj, evrop ­
skoj, sa s v im n je n im k rizam a i sta v o v im a razn ih b u ržoazija sp ram
te krize. K ako s e sam a h rvatsk a b u ržoazija, i p o ek on om sk im
svojim vezam a i p o svojoj sp o ljn o j p o litic i, o d n osi sp ram te s itu ­
a cije u Evropi, to pokazati b ilo bi sig u rn o tak ođ er k orisn o p o
našu tem u. Mi se n e m ožem o o v d e zad rža v a ti n a ‘ tom e; ja sn o je
da je i ona jedan evrop sk i k o n tr a r ev o lu c io n a m i fak tor, la v ir a ju ć i
dan as uz Englesku, s v e v iš e o p a sn iju o d F ran cu sk e, su tra već
m ožda vrlo reakcionaran; no, u o p će u zevši, n je n s ta v još n ije
u tom e tako određen i ek sp on iran k ao s ta v srp sk e. A v r lo je
i p resu d n o j e va žn o i to d a h rv a tsk o se lja š tv o , k ao i slo v en sk o ,
u odnosu spram evrop sk e reak cije, što s e v id i iz n je n o g d ržan ja
spram S o v jetsk e R u sije i vran g elo v a ca , sto ji m n o g o v iš e pred
svojom buržoazijom n egoli srpsko. Jed an razlog: ter e t feu d alizm a
i n erešen o agrarno p ita n je k o je bar srb ija n sk o s e lja š tv o tolik o
n e oseća. ,

32
no ta suprotnost, gledlana historijski i politički, pokazuje
dve naročite pojave koje nema na srpskoj strani, a to je:
prvo, da ta buržoazija, više od srpske stvara povoljnije us-
love za vođenje proleterske revolucije i vođenje industri­
jalizacije i kapitalističke ere po proletarijatu; drugo, da
ona, lišena političke vlasti, ne nastupa spram ostalih klasa
i naroda kao politički i nacionalni tlačilac. Naprotiv, sve
klase, u prvom redu seljaci, nju samu tlače, [teraju] na
progresivnu političku borbu, proživljujući nacionalnu revo­
luciju u kojoj je gušeno [?]. I tako dolazimo do odgovora
ad 3, — da se ceo hrvatski narod, bez razlike klase —
i buržoazija, i seljaštvo i radništvo — oseća nacionalno po­
tlačenim.
Slična analiza pokazala bi to isto i za ostale narode,
shvatimo li ih teritorijalno kao Crnogorce, ili nacionalno
kao Slovence, Makedonce i nacionalne manjine. I mi vi­
dimo da su svi ti narodi protiv gospodujuće nacije Srba
poveli borbu za samoodređenje, programatsiki je preci-
ziravši u razne parole kao što je federacija ili autonomija.
Viđeli smo da iza srpske parole centralizma leži još
— osim stvarne hegemonije i reakcije — samo apstraktni
princip narednog jedinstva; pitanje je dakle šta leži iza
parola federalizma, konfederacije i autonomije.
Pre svega, m i nikud nećemo doći ako te parole nazi­
vamo samo buržoaskima. Svakako da one jesu i to, i to
je naš historijski greh da ih je buržoazija, odnosno selja­
štvo istaklo pre nas. Razumljivo je da iza njih buržoazija
uvek skriva svoj klasni interes; štaviše, ona se radi njih,
u zarnenu za srpsku pre Vidovdanskog ustava, posle tog
ustava veže sama za bosanske feudalce. Sve su to njeni
historijski gresi koji će joj se jednom osvetiti i koje mi ima­
mo dia klasnom kritikom razgolićujemo stalno, ali to još
ne znači da se smemo zaustaviti samo na tom negativnom
stavu, jer negativan stav ne znači ništa, odnosno sve — za
srpsku buržoaziju, nositeljicu nacionalnog ugnjetavanja.
Mi ne smemo ni na čas smetnuti s uma historijsko
značenje hrv[atske i] slovenačke buržoazije koje ona, stav-
ši na stranu nacionalne završne revolucije nesumnjivo ima,
ima već i po tome što je nasuprot svoj srpskoj buržoaziji
i usprkos svom pobijanju narodnog jedinstva i traženju
3 A ugust Cesarec 33
federalizma, nesvesno nosilac jedine moguće etape do tog
jedinstva ili bar nacionalnog izmirenja kao pretpostavka
centralizma koji je, posle iživljanja nacionalizma, naš kraj­
nji cilj u dalekoj budućnosti. Ko što je pre bio progres na
strani buržoazije srpske, tako je danas historijsko dijalek­
tički na strani hrvatske i slovenačke; izraz tog progresa su
— noseći u sebi, ne apstraktan princip, nego ćelu konkret­
nost nacionalnog pokreta masa — parole njihove o federa­
ciji i autonomiji.
Izdvajati, dakle, buržoaziju od prava na nacionalno
samoodređenje ili čak opirati se 'parolama te borbe zato
što ih ističe buržoazija mi ne možemo, nego ih, naprotiv,
trebamo podupreti, tek planskije negoli dosad. Upozori-
vati mase da je ta borba za samoodređenje najsigurnija
u vezi njihovoj s nama to je naša dužnost, no mi moramo
biti svesni da ćemo u masama zato dobiti poverenja samo
toliko koliko ćemo pokazati spremnosti da m i njima po­
mognemo dok još ne slušaju nas nego buržoaziju, koliko
ćemo, dakle, pomagati i samu tu buržoaziju.
U svemu tom e nam je ipak potrebna svest o našem
osnovnom stavu i zadatku, posle svega ja ću ga i izmeti.
Doskora smo prolevali more tinte o tom e kako sm o
mi jedini sprovodnici ideje narodnog jedinstva- (što u stvari
i jesmo), a danas, videći otpor naroda, mi sm o preneli te­
žište na parolu o samoodređenju naroda, čak do oteep-
ljenja. Je li to dosta i nije li to previše platonski, a pre­
malo konkretno? Ja držim da ćemo s takovim općim pa­
rolama, težeći da povučemo' k sebi mase, i dalje ostati bez
njih, i dalje ćemo omogućavati fećLeralističkoj buržoaziji
dla nas sa uspehom među seljaštvom i radništvom meša sa
socijalpatriotdma i proglašava agentima nacionalnog pot-
lačivanja cd strane buržoazije srpske. No, u te naše suhe
parole mi moramo uliti ulje žive konkretnosti da bi se one
razgorele u svetio za mase, a 'kako li drukčije nego da ih
odredimo spram konkretnih zahteva pojedinih naroda ili
pokrajina, potvrđenih po ovima već u dva maha prigodom
izbora?
Dakle?
Protiv centralizma, današnjeg centralizma državnog,
vođenog u znaku nacionalnog potlačivanja, mi sm o — iako

34
stalno za centralizam partijski* danas svi. Mi moramo to
biti pa makar za njim stoji srpsko seljaštvo. („O naciona­
lizmu velikorusfcih seljaka proleterska diemokratija mora
već sada voditi računa — ne u smislu ustupaka, nego u
smislu borbe — i vodiče računa, verovatno, dosta dugo.“)10
(Lenjin). — No »našavši se konačno, da to kažemo jasno,
mi smo stali na pola puta; pošto nam je bolesna noga oz­
dravila, bojimo se da zakoračimo smelo i dosledno dalje
pa da, pošto smo rekli protiv čega smo, kažemo i ono za
šta smo. A za šta mi, proleterska demokratija, možemo dla
budemo negoli za one za šta su se već u dva maha potla­
čeni narodi pojedinih pokrajina izjavili jasno, za šta ako
ne za autonomiju tamo gde narodi traže autonomiju — bilo
to unutar države kao Slovenci, bosanski muslimani i Crno­
gorci, ili van nje i tek u sklopu jedne šire federacije kao
Makedonci, pa možda i .Crnogorci, za šta ako ne za fede­
raciju ili konfederaciju kao što to traže Hrvati?
..Federacija predstavlja prelazni oblik k potpunom je­
dinstvu trudbenika raznih nacija“,11 rekao je Lenjin u već
citiranim tezama — subjektivno smo mi danas razne na­
cije; srne li nas, dakle, još išta spreäti i nije li naprotiv
naša dužnost i naš osnovni zadatak da podupremo i iz­
jasnimo se za tu prelaznu formu koja će sigurno biti pro­
laznom formom čak i posle proleterske naše revolucije?
Iz tog osnovnog zadatka slede i svi ostali; ja ih izvoditi
neću, jer dlržim da oni zavise od konkretnog položaja „na
mestu“, u pojedinim pokrajinama i narodima; glavno je to
da ja držim te daljnje zadatke kao i ćelu našu nacionalnu
politiku uspešnom samo u slučaju prihvata osnovnog na­
šeg zadatka i stava, naime, federalizma. Federalizma, ka­
žem, i pri teme mislim konkretno sve ono što pojedini na­
rodi Jugoslavije nazivaju i drukčije — autonomijom, kon­
federacijom i slično.
* No, n e p retp o sta v lja li d ržavn i cen tralizam i cen tralizam
p artijsk i? — m ogao b i k o pitati. To d v o je n ije u vezi. P a čak
i on d a kad bi p o sled n ji b io ugrožen, m i ga n e b ism o sm eli s ta v ­
lja ti nad n acion aln u revolu ciju koja b i išla d o o tcep ljen ja. M e­
đutim , b aš to o tce p ljen je , kraj očev id n o g in teresa čak i najradi­
k a ln ije h rv a tsk e buržoazije, pa i se lja š tv o na celin i države, v rlo
je m a lo verovatn o; p arola, d ak le, o sam ood ređenju d o otcep ljen ja
u tom p ogled u v ero v a tn o je b ez konk retnog osnova, zgodna ev en ­
tu a ln o sa m o za o n e k oji p od n jom kao na rečim a najrad ik aln ijom
m ogu sa k riv a ti svoj n esv esn i op ortu n izam sp ram n a siln e jed in stv e­
n o sti d rža v e n a delu .
3* 35
IV. FE D E R A C IJA K A O E T A P A O D N A C IO N A L N E R E V O L U C IJE
K PR O L E T E R SK O J12

Historijski konkretna naša situacija, označena još n e­

dovršenom buržoaskom i nacionalnom revolucijom i cen­
tralizmom pod kojim se sakriva hegemonija gospodujuće
nacije, Srba, nameće nam kao osnovni naš zadatak i stav:
federalizam. Ponavljam, historijski konkretna situacija na­
laže nam to; tako je nekada ona i Marksa, premda princi­
pijelnog centralistu, prisilila da se u pitanju Irske spram
Engleske izjasni u praksi za formu federacije; tako je ona
i Lenjina — koji je još 1913. godine pisao da „marksisti ni
u kojem slučaju neće propovedati ni federativni princip
ni decentralizaciju“ — prisilila da zajedno sa svim .svojim
drugovima za narodnosnu sovjetsku republiku prizna u
praksi federalističku formu. Slučaj Marksov ističem pro­
tiv sviju eventualnih prigovora da je slučaj kao Lenjinov
moguć samo u sovjetskoj republici, dakle posle proleter­
ske revolucije. Sam Lenjin pisao je, uostalom, još ore re­
volucije 1916: „Priznanje samoodređenja (naroda) nije is-
tovetno s priznanjem federacije kao principa. Moguće je
biti odlučnim protivnikom tog principa i pristašom demo­
kratskog centralizma, a ipak pretpolagati nacionalnom po-
tlačivanju federaciju kao jedini put db punog demokrat­
skog centralizma.“ (Lenjin 1916).
Razumljivo je, dakle, u kom sm islu i ja zastupam fe­
deraciju; ja sam to, uostalom, i rekao već, ne kao princip,
kao što to čini buržoazija, nego kao etapu, opravdanu na­
cionalnom revolucijom, no zar samo nacionalnom? Znači
li federacija jedini mogući put do punog demokratskog
centralizma, onda ona to znači i do pretpostavke tog cen­
tralizma, proleterske revolucije. Izlazi, dakle, da federacija
u našem slučaju nije osnovana samo na potrebi nacional­
ne nego i proleterske revolucije, još tačnije, da je ona je­
dina moguća etapa koja vodi od prve k drugoj.
Da to bude jasnije, pogledajmo današnji razvoj i m o­
gućnosti završnog razvoja naše nacionalne revolucije, kako
se one pokazuju danas baš kod glavnih njenih nosioca —
Hrvata. Na prvi mah možda je nekima i čudlno da ja da­
našnji hrvatski pokret nazivam revolucijcm. Revolucija
predstavlja silu i silovitu borbu protiv ugnjetača; tako je
to bilo u početku nacionalne revolucije Srba 1809—1815,

36
pa na koncu 1914—1918; tako je to bilo na početku naci­
onalne revolucije kod Hrvata 1848, — i ništa od silovite
borbe ne vidimo na njenom koncu danas. Zar je revolu­
cija državnopravna arhivalna politika, tolstojevski paci­
fizam ä la Gandi, čovečanska mirotvornost i večna sprem­
nost na sporazum, kako se to pokazuje kod Hrvata, a o
Slovencima koje vode popovi18 da i ne govorimo? Takav
prigovor je ispravan, no u stvari on zadire i tiče se samo
pitanja sredstava kojima se taj pokret služi, a ne cilja tog
poikreta koji doista, nošen nacionalnim masama, ima u sebi
sve osebine cilja jedne nacionalne revolucije, a to je stva­
ranje nacionalne države. Sva kritika te nacionalne revolu­
cije može, dakle, da bude samo kritika nesrazmera između
njenih sredstava i cilja, a nikako takva kao da ona uopće
ne postoji; to gledište bi odviše podsećalo na gledište izve-
snih državotvoraca da hrvatskog pitanja uopće nema.
Kakovi su, dakle, izgledi tog pokreta obzirom baš na
to prezanje njegovo od revolucionarnih sredstava? Pita­
nje je to od presudne važnosti i za pitanje samog razvoja
proleterske revolucije.
Pre svega, naivno bi bilo m isliti da taj pacifizam ima
svoj razlog u kakovoj sentimentalnosti i odvratnosti g.
Radića i njegovih drugova spram prolevanja krvi. Bilo je
vreme u početku svetskog rata da se oni nisu žacali da to
prolevanje krvi podlupru svojom raltncm propagandom.
No, smemo li mi njegovu nerevolucionarnu i na strogu „le-
galnost“ vezanu taktiku’ tumačiti samo subjektivnim
razlozima, — tako, naime, dla g. Radić i drugovi nikada
nisu bili revolucionarci, pa to ne mogu biti ni danas? Ja
držim da se tu posredi nalaze razlozi mnogo dublji, u sa­
moj objektivnoj situaciji, koja bi, kad bi se pobliže ana­
lizirala, pokazala ogromne poteškoće za provedbu nacio­
nalne revolucije silom; razlozi po prilici oni isti zbog ko­
jih je zapinjalo dovršenje ćele naše nacionalne revolucije
do svetskoga rata.
Ali iz toga ne sledi da se ne može javiti takova situa­
cija, bilo to usled kakve revolucije izvana ili rata iznutra,
u kojoj bi ta silovita revolucija bila moguća. Bi li ona,
sledeći svoj d lj, samostalnu nacionalnu dlržavu, republiku,
išla na rascep s državom današnjom? Ja sam već posumnjao
u to; bar što se tiče hrvatske buržoazije, zainteresovane
ekonomski na eelini, dakako, federativne države, verovatno

37
da se to — osim ako bi bila povučena seljaštvom — dogo­
dilo ne bi. No, ko može to isto tvrditi kad je reč o selja­
štvu? Izjašnjavajući se preko svog vodstva za konfede­
raciju, dakle, ipak za neku vrstu federacije, n e nosi li ono
u sebi već, uostalom, nekoliko puta ispaljene mogućnosti
za silovit revolucionaran istup i potpuni raskid? Tu moguć­
nost,, držim, miko od nas, iako m nogo ne verujući u nju,
ne ispušta iz vida, i kad bi do nje doista došlo, jasno je da
bismo je mi morali podržati. Staviše, naša bi dužnost tre­
bala da bude baš u tom e da stalno masama ističem o pred­
nosti takvog razvitka nacionalne revolucije jer, provela se
ona ili ne, tako ih najbolje vaspitavamo za revoluciju pro­
letersku.
I jasno, kad bi nacionalna revolucija pošla tim sm e-
rotm, da bismo m i pošli s njome s ciljem dakako drugačijim
i idući s njome samo do momenta dokle bi ona značila ru­
šenje nacionalnog potlačivanja, dokle bi, dakle, bila pro­
gresivna. Ali, zar bi progresivan bio i potpuni raskid? Onim
momentom kad bi on bio proveden, m i bismo — sve i po­
mažući u obrani njegovih tekovina — morali da istaknemo
dlj širi i progresivniji: republikanska federacija sa osta­
lim narodima, pa i sa Srbima, na tem elju najšire demokra­
cije odozdo. Ja sam, uostalom, uveren da bi taj cilj, kao
što ga ističu i danas, istakli tada i sami hrvatski republi­
kanci. Posledice takovog čina za srpski narod, makar se
on u prvi mah i pokazao monarhističnim i reakcionarnim,
morale bi da se uskoro pokažu plodne; možda bi štošta
trulog tada palo u nepovrat u zem lji Srbiji; takav razvoj
nacionalne revolucije bio bi, sve i prolazno opasan po je ­
dinstvo naše partije, najpovoljniji za razvitak i pospešenje
naše proleterske revolucije.
Na takav razvoj, kraj nerevolucdonamostti vodstva
HRSS, nadalje kraj očigledno slabo razvijenog proletari­
jata koji bi bio jurišnom trupom revolucionarnog seljaš­
tva, ima vrlo malo verovatnosti. I tako, neka se završna
naša nacionalna revolucija, m islim ona u Hrvatskoj, giba
makar još kako dugo po liniji reakcije aktivne iz Beograda
i demokratizma pasivnog iz Zagreba, neka ona poprimi još
bilo kakve oblike nasilja — najverovatnije je ipak da će se
ona još pre negoli nastupi kakova mogućnost revolucio­
narnog istupa ili najviše usled kakovog aktivnijeg, od fak­
tične revolucije dalekog istupa masa, svršiti sporazumom
38
buržoazije. Monarhija će biti spašena, republika ili, još
bolje rekavši, banovina takođe, konfederacije, a pogotovo
potpunog raskida, doduše neće biti, ali federacije svakako.
(Učini li buržoazija u tome izdajstvo — to gore po nju a
bolje po nas. Naše prednosti biće proporcionalne veličini
njenog kompromisa.) — Za razvoj proleterske revolucije
svakako to znači proces mnogo duži. Dakle, kad kažem da
je federacija jedini put koji vodi od nacionalne revolucije
k proleterskoj, ne mislim time reći da ona vodi k njoj di­
rektno, dla je naprosto kao neka mašina koja jednu direk­
tno pretvara u drugu.
Naprotiv, ta federacija, kao jedan izraz dovršavanja
nacionalne i buržoaske naše revolucije, nosiće u sebi sve
oznake etape koja će maknuti mnogo nacionalno-subjek-
tivnih šansa za brzo počinjanje proleterske; subjektivnih
kažem, jer objektivno, oslobađajući politički hrvatsku i
slovensku, ekonomski progresivniju buržoaziju, i omogu­
ćujući veći kredit i pouzdanje inostranog kapitala, neće li
ta etapa značiti pospešenje razvitka ekonomske buržoaske
revolucije pa, prema tome, i uslova za razvitak proleter­
ske revolucije?
Mi se, dakako, u pnocenjavanju ispravnosti našeg stava
spram nacionalnog pitanja ne možemo određivati samo
spram toga ko je ekonomski progresivniji, jer bi iz toga
bdio đosledno da smo protiv nacionalnog oslobođenja eko­
nomski zaostalijeg naroda — kao što su, na primer, Make­
donci — što mi, dakako, nismo nikako. Ne, nego je bitno
da federalistička etapa, osim toga što znači jačanje prole­
tarijata, mora da znači i etapu nacionalno na višemu stup­
nju, s prirodnom svojom posledicom da će nacionalizam
izgubiti velik deo svoje zavodljivosti i, prema tome, atmo­
sfera će biti čistija za klasnu prooagandu među masama.
Federalistička etapa pod takvim vidom javlja se, dlakle,
kao etapa koja, kraj sveg smirivanja nacionalizma kao jed­
nog fermenta proleterske revolucije, olakšava zapravo raz­
voj do nje. Jasno je, međutim, da ona taj fermemt sasvim
neće smiriti. Kad nikakvi drugi razlozi ne bi postojali —
a ovi postoje već u tome što buržoazija nacionalno pitanje,
pogotovo danas u imperijalističko vrerne, resiti potpuno
ne može — poteškoća bi tog rušenja ležala i ležaće već u
samoj osebujnosti situacije da buržoazija ne može federa­
tivne delove razgraničiti čisto nacionalno. Nacionalni su­

39
kobi,- iako smanjeni, ostade i dalje, trzavice će biti stalne;
već danas g. Pribićević preti da će u slučaju federacije sa
Srbima u Hrvatskoj započeti onu istu borbu koju g. Ra­
dić vodi s Hrvatima protiv Srbije.
Ja ističem sve te mogućnosti već i zato što bi oni po­
nekoga mogli zavesti na ovakav prigovor: Izjasnimo li se
mi danas jasno za federalizam, nije li naša dužnost da iz­
radimo i konkretno plan te federativne podele. Osim toga,
uviđajući baš te spomenute poteškoće koje su vezane na
samu provedbu federalizma i sve posledice već provedenog
federalizma, posledice kao što su nastavak nacionalnih bor­
bi i razočaranje masa u samoj federalističkoj buržoaziji
(razočaranje razumljivo, jer će klasni pritisak te buržoazije
na mase ostati) — n e dolazimo li m i u opasnost da pred ma­
sama budemo radi svog federalističkog stava kompromito-
vami zajedno s buržoazijom?
Nikako. Mi, pre svega, nismo federalisti po principu,
nego samo historijski uslovno; federalizam naš Znači ustu­
pak volji masa, i razlika između našeg i obmanjivalačkog
buržoaskog federalizma tako je jasna, ili bar treba pred
masama biti učinjena jasnom, da sm o m i unapred zašti­
ćeni od prigovora da smo federalizmom obećavali masama
rešenje sviju pitanja, pa i socijalnih. Mi kao proleterski
federalisti pomažemo federalizam buržoazije i potlačenih
naroda samo radi toga da s e mase što pre razuvere i u bur­
žoaziji i u federalizmu, pomažemo ga zato jer verujemo
da samo tim pomaganjem možemo u federalističkoj etapi
spasiti od nacionalne naše revolucije ono što je za nas
najvažnije, a to je da seljaštvo, već danas radikalnije od
svoje buržoazije, radikaliziramo još v iše i tako ga još više
otrgnemo od buržoazije i privedemo k sebi. I zato m i ni­
kakve potrebe nemamo da sarađujemo na bilo kakovom
konkretnom planu ö razgraničenju nacionalnih federativ­
nih granica; taj Sizifov kamen teoretski je prva zavaljala
buržoazija i neka ga valja i u praksi — niti imamo potrebe
da se plašimo novih nacionalnih trzavica i bilo 'kakove od­
govornosti za njih. Ono što nas opredeljuje u našem fede-
ralističkom stavu, to je upravo spoznanje, da samo fede­
racija, makar i rezultiravši nove nacionalne zapletaje, mo­
že da posipeši njihovo iživljenje: osveštenje naroda iz tlap­
nja ' hadonalističkih i da za proletarijat stvori čišće od­
nose u svrhu njegove klasne borbe i spremanja proleter­

40
ske revolucije. Dati masama mogućnosti da ižive naciona­
lizam, to je ono što je Lenjin priviknuo svojedobno levi-
čarima komunistima; šta to drugo u našem slučaju znači
nego d'a ižive i što pre federalističke tlapnje, šta drugo nego
skraćenje te federalističke etape i prelaz njen u demo­
kratski centralizam koji će se pre ili kasnije, već posle pro­
leterske revolucije, u ovakvom ili onakvom vidu, pokazati
neophodnom potrebom balkansko-podunavskih naroda,
radtniika i seljaka?
Da će, međutim, i sama proleterska revolucija tih na­
roda, kraj sveg svog izvesnog centralizma, morati da prođe
kroz etapu federativnu, to nam pokazuje Sov. Rusija. Pa
kad taj primer i ne bi postojao, za to nam — ne trebamo se
ni zamisliti đluboko — .govori prosta činjenica da se toliko
mnoštvo naroda i tako raznovrsnih kao što su to balkan­
sko- podunavski odjedanput, pa bilo to i uz pretpostavku
proleterske revolucije pod vladom centralizma i samo
centralizma skupiti ne može. Iako su to još daleke perspek­
tive, naša je dužnost ipak da ih i u konkretnom svom da­
našnjem radu ne gubimo iz vida. A to ih nećemo samo onda
ako taj konkretni radi udesimo tako da on vodi k njiho­
vom ostvarenju. Verovatno je, međutim, da se to ostvare­
nje neće provesti sve odjedanput, nego postupno, drugim
recima — da naša balkansko-podunavska federativna re­
publika neće biti plodom jedne istodobne revolucije u ce-
lini, nego plodom nekolikih njih uzajamno, delujućih jed­
na na drugu. No, ja se neću upuštati u nagađanja o toku
te revolucije iii čak o mogućnostima gde bi ona najpre
mogla da započne; ja hoću da istaknem samo jedno, a to
je da je današnja centralistička Jugoslavija na putu raz­
vitka balkansko-podunavskih naroda spram zajedničke fe­
derativne republike isto onoliko smetnja koliko bi federa-
listička bila pospešenje. Uzmite samo konkretan primer
Bugara, naroda koji bi po svome srodstvu sa ostalim Jugo-
slovenim a,prvi mogao da — stvorivši s ovima federativnu
vezu — dade primer i ostalim balkaosko-podunavskim na­
rodima — šta ga smeta u tome negoli baš srpska hegemo­
nija s njenim izrazom, u centralizmu? ML bismo, kad bi taj
centralizam pao, verovatno doživeli i taj slučaj da bi ta
šira federacija bila ostvarena još i za vreme samog buržo-
askog režima u Jugoslaviji i Bugarskoj.
41
 Sta to drugo znači već da je federalizam potreba koju
nam nalaže ne samo situacija u Jugoslaviji nego i situacija
na ćelom Balkanu; potreba koja, jednom ostvarena kod
nas, znači bržu etapu dio ostvarenja, barem prvih početaka,
a posle i u celiini, same naše balkanako^podunavske federa­
tivne republike? Stvar izlazi na to da je ćelo naše propo-
vedanje te republike fraza, ne udesimo li našu nacionalnu
politiku tako da ona vodi do federativne Jugoslavije i n e
uvidimo li da je samo federativna Jugoslavija put i etapa
do federativne balkansko-podunavske proleterske republi­
ke. Siri taj federalizam zahteva i uži; federalisti u m as-
štabu balkansko-podunavskom mi ne možemo biti centra­
listi u masštabu jugoslovemskom nego, naprotiv, iz razloga
što je to i potreba naše nacionalne, a i potreba naše prole­
terske revolucije, m i moramo biti dosledni i zauzeti jasni
federalistički stav i u tom užem masštabu. Samo tako moći
će da Jugoslavija, i mi u njoj, ispunimo svoju historijsku
misiju da budemo danas-sutra, ako i ne možda polazna
tačka proleterske revolucije, a ono sposobni da je nasta­
vimo i privedemo pobedonosnom kraju.
 IDEOLOGIJA HRSS ILI PUT U - BAČVU

Nekako istovremeno s famoznim Markovim protoko­

lom1 pojavila su se u Zagrebu dva Rudolfa Hrvatske re­
publikanske seljačke stranke sa svoje dve brošure: Rudolf
Herceg s brošurom Seljački pokret u Hrvatskoj i Rudolf
Horvat s brošurom Hrvatsko pitanje.2
Posle većih radova g. S. Radića, štampanih pre ev­
ropskog rata3, u kojima je g. Radić izradio ideologiju hr­
vatskog seljačkog pokreta, ove dve brošure, a naročito ona
g. Hercega, javljaju se kao prvi pokušaj, ne više Radića,
nego njegovih učenika, da nam dadu izrađenu ideologiju
seljačkog pokreta u ovoj poratnoj situaciji. Koliko i kako
je ta ideologija izrađena, vidi se iz sledećeg.
Da kažem odmah, prvoj brošuri napisao je g. Radić
„proslov“ i „doslov“4. Prema „proslovu“ njemu je hrvat­
ski seljački pokret „jedina prava demokracija“ — a po ,,do-
slovu“ izlazi da je mnijenje n e samo školane gospode, nego
i radničtva i građanstva, dla za politički uspjeh treba naj­
prije što više novaca, a onda barem toliko vlasti, ili ako
nemaš baš vlasti, onda valja upotrebiti pritisak i silu, de­
monstracijom, razbijanjem, pa i revolucijom“5. Dalje, kaže
g. Radić: „seljaštvo već tisuće godina vodi (parnicu)
s gospodom svake vrsti, i s plemstvom i sa svećenstvom i
s fiškalima, i s birtašima i s mesarima, a u najnovije doba
i s takvim radnicima, koji su u svom robovanju novcu i
sili jednaki svećenstvu, plemstvu i građanstvu ili su još
gori od njih“6. Prema tome, misli g. Radlić: „onaj radnLc
koji je izvan toga seljačkog kruga, da je izvan svoga na­
roda, dotično proti njem u“.7
Takva čudovišna gledišta u kojima g. Radić od vajka-
da gleda na radništvo, nas ne iznenađuju toliko radi svoje

43
 smešnosti koliko radli svoje smelosti. Zar nije uopšte poz­
nata stvar da se g. Radić sa ćelom svojom politiikom nalazi
baš sam u društvu ne samo plemstva, svećenstva, fiškala,
birtaša i mesara, nego još i u društvu opasnijih zveri, ban-
kokrata, dakle upravo onih koji su najviše, ako ne na re­
cima a ono svakako na delima, socijalno „van“ svoga i pro­
tiv svoga naroda? Mi nećemo, radi akutnosti borbe sa reak­
cijom,8 da povedemo sa g. Radićem parnicu na onom te­
renu na kojem bi je on sigurno izgubio,* ali sam taj fakat
da on, pišući ovako o radništvu, hvali pokojnog ministra
Draškovića, autora dobro poznate i za samog Radlića već
opasne Obznane0, kao najumnijeg srpskog političara — sam
taj fakat, velim, sili nas da se ogradimo od podstovećivanja
celokupnog našeg radništva sa socijalpatriotskim zavede­
nim radništvom i njihovim vođama. Osim toga ograđujemo
se unapred da kritikovati ideologiju g. Radića i njegovih
učenika s revolucionarnog proleterskog stanovišta znači
stavljati 6e van i protiv naroda. Ako je iko s narodom
i za narod, čak i tada kad je ovaj ideološki na stranputici,
to je uvek i nesumnjivo revolucionarni proletarijat; to je
i razlog da mi s njime, a samim tim i s pokretom hrvat­
skoga seljaštva, stojimo — hteli to ili n e hteli — njegovi
vođe, u jednome frontu kad se radi o borbi protiv reakcio­
narnih protivnika. Međutim, na tom e frontu borbe ne m o­
žemo stajati nikako kad je u pitanju ideologija koju su
tome pokretu dali g. Radić, odnosno g. Herceg; ne možemo
zato što je smatramo proturadničkom, čak i protuseljač-
kom, dakle potpuno krivom. Krivom, jer ideologija koju
'je izradio g. Herceg u svojoj brošuri je onako čudovište
kakvo je mogla da rodi sociologija 'kao fantazija a ne kao
nauka ili, drugim rečima, sociologija koju je svojim umom
oplodio g. Radić.
G. Herceg je razdelio svoju brošuru na dva glavna de-
ia: Razvoj čovjeka i ljudskoga društva i H rvatski tip seljač­
koga pokreta. Sudeći po naslovima, čovek, koji se u društvu
dovoljno razvio dla misli očekivao bi da će g. Herceg poći
tragom evolucionističke nauke. Ali o tom e ni pomena. On
* N e zn am o k om e p rip ad a n o v a c d o b iv en o d b rošu re g. H er­
cega, a li k arak terističn o j e ov o : b rošu ra je iz a š la n a m em aokom
prevodu, k ao lu k su zn o izd a n je u o g ra n ičen o m b roju p rim erak a, s a
svojeru čn im p otp isom g. R ad ića u z cen u o d 100 d in ara. N a jsk u p lji
k n jižev n ičk i p o tp is u J u goslaviji!

44
čoveka uzima već u razvoju gotovog, iz „golog tm ja“. Da
li ga je tamo nabo sam dragi bog, o tome se g. Herceg ne
izjašnjuje, ali pošto je njegov čovek, kako ćemo docnije
videti, kršćanin, to pretpostavka o bogu i od boga istovre­
menom stvorenju sveta i čoveka ostaje u urednosti kao
prva naučna pretpostavka ideologije g. Hercega. Koliko
je naučna ta pretpostavka toliko su isto naučni i svi ostali
izvodi koji se tiču prave „razprave“* g. Hercega, naime,
0 razvoju društva. On je započeo ovako: najpre su ljudi
svoj život branili, posle osiguravali, zatim olakšavali, pa
1 polepšavali, i sve to u lepoj slozi dok se nije dogodio
„preokret nenadlan i grozan“.10 U početku, još u ona drev­
na vremena, merilo ljudske vredinosti je u tome ko je više
producirajući bio vredniji za kulturu i ko je, tako radeći,
nagomilavao više materijalnih i duhovnih dobara i svega
onoga što se kratkim imenom naziva kulturom. No, eto
nesreće, „čim je njihovo prikupljanje (dobara) postalo lak­
še, čim se je razširilo bogatstvo, — onim momentom preo­
kreće se i sam pojam vriednosti čovjeka i kulture, te mi
vidimo ovu grozotu: ljudi koji rade, stvaraju, produciraju
— gube vriednost, postaju robovi, a ljudi koji ništa ne rade
nego samo uživaju postaju svemoćni, postaju bogovi, polu­
bogovi... Ljudi — bogovi i ljudi — robovi“.11
Razumete li? Mene samoga predaleko bi odvelo da
analiziram tu konfuznu rečenicu. Konfuznu, jer šta je to
uopšte u sociologiji „bogatstvo“ i kako se može bogatstvo,
kako to čini g. Herceg, sve ako ono i znači prigrabljenje u
privatne ruke sredstava za proizvodnju, uračunavajući tu
i zemlju (misao dlaleka shvatanju g. Hercega), da veže s ne­
gativnim elementom kulture; naprotiv, istorijska je činje­
nica da je ono spram „bogatstva“ primitivne i kolektivno
vlasničke zadruge dugo vreme do pojave industrijskog
proletarijata značilo za kulturu pozitivan i progresivan
njen elemenat. Suprotno gledište pokazuje, doduše, veliku
vrlinu g. Hercega, vrlinu, naime, da on društvo kolektivne
svojine smatra kulturno vrednijim od društva privatne
svojine. Zabluda, i to ne mala, je u tome što g. pisac bro­
šure ispoveda to gleđlište za ono vreme kada ono nije bilo
tačmo, to jest za nekoliko stotina i hiljada godina unazad,
* G. H erceg j e n e k a d a p isa o ijek avštin om , aJA o d n ed avn a
s e o n to lik o p ovod i za g. R ad ićem d a p iš e starom iek avštin om :
„razp rava“, „razsiriti“ itd . K arak terističn o!

45
a odriče ga kad je reč o današnjem vremenu, kad bi ono
bdio jednino tačno. Svoje vrline odriče se, dakle, g. Herceg
čim je reč o jednom sposobnom borcu za dlruštvo kolek­
tivne svojine — komunističkom proletarijatu.
No, ja sam bio malo požurio n e svršivši još s tuma­
čenjem g. Hercega o postanku klasa. Jer jasno je da on
govoreći o ljudima kao.bogovim a i robovima misli, iako
se boji izreći, baš na postanak klasa. Stvar je, dakle, ovakva:
„bogatstvo“ se „razširilo“, s raširanjem njegovim izm enili
su se „pojmovi o vrednosti öoveka i -kulture“, te su na
koncu, sa izmenom pojmova, postale klase — ljudi bogovi
i ljudi robovi. Nije potrebno da ističem tu tautologiju da
su bogataši postati bogatima zato jer se raširilo bogatstvo.
Krenuću samo malo po šupljini fraze g. Hercega o nenad-
nom i groznom preokretu pojma o vrednosti čoveka i kul­
ture kao uzroka postanka klasa — n e zvuči ti to kao ona
biblijska priča o istočnome ,grehu? Preokrenuo se ljudima
pojam o kulturi, sagrešiti su oni tako istočnim grehom
spram nje kao nekađla u raju spram boga, i kazna ih je
stigla: nastale ,su klase. To je ta moralistika, dla n e kažem
jezgro sociologije g. Hercega, sociologije, ne v iše zajednič­
ke sa idealističkom filozofijom, nego sa čisto pozitivnom
religijom. Šteta samo što prema toj religioznoj sociologiji
ne bivaju kažnjeni ljudi — bogovi, nego, naprotiv, ljudi —
robovi. G. Herceg je, kao što ćemo videti, inače duboko
uvereni hrišćanin i toliki poštovalac Hristove nauke da
ju, is-to kao i g. Radić, uzima za osnov ideologije HRSS.
Ali treba priznati da je nama pitanje klasa važnije
od hrišćanstva i Hristove nauke o jednakosti ljudskoj i
pravdi socijalnoj, koja je ostvariva jedino putem klasne
borbe i klasne mržnje protiv buržoazije. G. Herceg tu mr­
žnju ne oseća, on uopšte u celoj svojoj „razpravi“ o kla­
sama o njoj ne govori i. u koliko je se dotiče, to o njoj go­
vori samo negativno. V iše od te materijalističke -reci, on,
idealist, voli staru idiličnu, još iz kultskog srednjeg veka
tako lepom tradicijom posvećenu reč „stalež“. Da, ali zar
i pojam staleža ne uslovljava takođe revolucionaran atri­
but, zar i francuska revolucija o kojoj su profesori tako
lepo pričali u gimnazijama, nije bala revolucionarna borba
staleža? I pored toga što je ta revolucija najjasnije pokaza­
la da pojam staleža nije istovetan s pojmom klase i da su
prvi i drugi stalež — sveštenstvo i plemstvo — sačinjavali

46
 jednu klasu naspram trećeg staleža — građanstva; kao
što danas buržoazija i feudalci sačinjavaju jednu klasu
naspram proletarijata, i pored svih tih fakata, nepoznatih
g. Heroegu, on, „protumačivši“ nam društvene i klasne
borbe od Hrista do francuske revolucije, ostaje ipak, čak i
u vreme današnje proleterske revolucije u Rusiji, pri svo­
me omiljenom terminu „stalež“. Za njega su proleteri ili
— kako bi on to nemarksistički, gimnazijski preveo: rad­
nici — beskućnici — stalež četvrti.
Tri prethodna staleža bila su po redu na vlasti i došlo
je vreme — vidi to najzad i g. Herceg — dla na vlast dođe
„stalež“ četvrti — radništvo. „I nastavlja se socijalna bor­
ba“ — piše g. Herceg — „ali na nov način, nov u sredstvima,
jer cilj ostaje uviek isti: novi stalež (sada radnici) ide za
tim da vlast preuzme, osvoji,..“12. Međutim, smeloga pisca
ideologije seljačke stranke nimalo ne zbunjuje istorijska
istina da svaka vlast nije služila niti služi uvek istome
cilju, i da vlast proletarijata ne služi niti će služiti istome
cilju kome služi vlast buržoazije. Stoga je- g. Herceg ili
skandalozna neznalica u marksizmu i komunizmu ili, što
je još skandaloznije, piše namerno da okleveta radništvo
pred seljaštvom, ali na svaki način on takvom tvrdnjom
tuče samoga sebe na vlasti.
Reč je, dakle, o borbi proletarijata za vlast. Pri tome
on ima da obori buržoaziju sa ostacima njoj prethodnih
staleža koji su se pod vodstvom trećeg staleža, građanstva,
sklopivši kompromis, složili na vlasti u današnjoj buržo-
askoj državi. Strašna je to država — kudi je i sam Herceg.
Ona je, po njemu, kao bačva napravljena od jakih hras­
tovih dluga, a opasana sa pet željeznih obruča, tri debela*
kapitalizam, birokratizam, militarizam i dva tanka: kle­
rikalizam i buržoaska škola.
Upoređenije je veoma popularno, ali sad svejedno:
radi se o tome kako proletarijat d!a' pobedi tu bačvu?
G. Herceg je sam pronašao „željeznu logiku zakona
o socijalnom razvoju“, po kome svaki stalež ima pre os­
vojen ja vlasti da ispuni ova tri uslova: 1) brojčanu nad-
moćnost, 2) gospodarsko oslobođenje, 3) prosvetno izjedna­
čenje s prethodnim staležima — bar po svojim vođama —
dodaje sa skromnom pretenzijom vođa petoga staleža g.
Herceg. Njegova „željezna logika“ podbeća malo na neki
„željezni zakon“ od Lasala13, ili još više na karikaturu svo-

47
jevremene Lenjinove teze o istome pitanju, ali na stranu
zasada to, glavno je kako g. Herceg, u vezi s tim svojim
uslovima, predstavlja sebi pobedu proletarijata nad po-
menutom bačvom? Evo kako:
„Ta tako opasana bačva (građanska država) bila je
prečvrsta a da je razbije samo narodno nezadovoljstvo.
Trebao je da dođe udarac iz vana, pa da eksplodira. I evo,
baš radi toga što je četvrti stalež izpunio sv e uvjete za
preuzeće vlasti i stekao za to potrebnu unutarnju spo­
sobnost, ali nije imao dosta vanjske sile koju je buržoazija
za sebe organizirala — baš zato je došlo i iz razloženih so­
cijalnih razloga moralo doći do svjetskoga rata, upravo kao
nekad do seobe naroda14.“
Nigde ne objasnivši socijalne uzroke rata, nigđle ni
ne spomenuvši imperijalizam, g. Herceg nam je divno ob­
jasnio i uzroke rata i uzroke proleterske revolucije!
Ta je revolucija bila zrela samo nije bez pomoći spolj-
ne mogla da pobedi, eto zato je došao rat, njega je gotovo
započela buržoazija samo zato da bi pomogla pobedu pro­
leterske revolucije! Slično ovome: jabuka je zrela samo
ne može da padne, treba da dune vetar pa da je obori —
zato i jesu vetrovi da jabuke padaju — shvaćate li gvozdenu
logiku g. Hercega, logiku ultra-teleologije?
Čujmo dalje novog sociologa!
„Bačve su se sukobile, i uslied strašnih sudara pukla
je najprije najveća, ruska. Ruska bačva je puikla, a iz nje
je izkočio četvrti stalež, da odmah preuzme vlast u svoje
ruke15.“
Kome sada još ruska revolucija nije jasna posle ovak­
vog objašnjenja? Kao teleolog, verujući da se sve u istoriji
razvija po nekome unapred od boga odlređenome cilju, prvo
što nam je g. Herceg ćutke rekao je to da su ruska revo­
lucija i proletarijat pobedlili po volji božjoj. Drugo, još
važnije, da je po istoj volji ruska bačva pukla i proletarijat
iskočio iz bačve kao duh iz opčarane kutije. Sada nam je
dakle, jasna ne samo pobeda ruske revolucije nego čak i
razlog zašto je ta pobeda došla baš u oktobru — tada je,
naime, vreme koje bar u Hrvatskoj znači sezonu berbe,
mošta i bačava — mošt je prekipeo, bačva je pukla! Stoga
nije nikakvo čudo što su boljševici, došavši na vlast iz bač­
ve, bili odmah još u prvo vreme pijani, te zbog toga u So­
vjetskoj Rusiji i izgleda sve onako kako nam prikazuje

48
 g. Herceg. A pošto su bili manjina, a ni zbog čega drugog,
boljševici su uveli diktaturu. Zatim, smaknuvši sa crvenom
vojskom sve kapitaliste i buržuje, pošli su da se obraču­
naju s narodom po selima, razume se, pri tome uređujući
državu samo prema interesima proletarijata.
Da ima smisla i mesta, citirao bih čitave dve stranice
u kojima g. Herceg govori o ruskoj revoluciji i odnosu
radnika i seljaka, zatim pobivši ga, reč po reč, najzad sve
bih stucao u prašak i metnuo mu pod nos, tako da bi g.
Herceg, ako je imalo golicav, kinuo i rekao: tako je. Ali
još iz 1920. godine imam loše iskustvo s njegovim drugom
g. Kmjevićem,16 s kojim sam tada o istom pitanju vodio
diskusiju, na koju mi, prema navici svih ideologa HRSS
da se s revolucionarnim marksistima ne smeju upuštati u
diskusiju, ni do danas nije odgovorio. Stoga ću biti što
kraći sa g. Hercegom i njegovim pogledima na rusku re­
voluciju.
Obračun sa seljaštvom! Seljaštvo u Rusiji, preuzevši
zemlju od velikoposednika, traži da ona ostane u njegovome
privatnom vlasništvu — veli g. Herceg — a radnici su od
seljaka rekvirirali više nego sami carski buržuji. Odatle
nesporazumi, pa čak i otvorena borba. U toj borbi — kaže
dalje g. Herceg — boljševici su popalili više stotina sela, a
seljaci su radd osvete podupirali kontrarevolucionare.
Pogledajmo, međutim, kako zaista stoji stvar. Mi priz­
najemo da je bilo otvorene borbe između crvene armije i
seljaštva. Ali g. Herceg treba da zna da je u toj istoj crve­
noj armiji većina seljaka, da su se ti seljaci borili dobro­
voljno protiv kontrarevolucionamih seljaka. A to je zato
jer seljaštvo nigde, pa ni u Rusiji, ne predstavlja jedan sta­
lež, sa zajedničkim odgovarajućim interesima, kao što to
ideolozi seljačkog pokreta u Hrvatskoj stalno obmanjuju
i sebe i druge, nego, naprotiv, seljaštvo se dieli na siroma­
šne i srednje, čiji je interes jedinstveni front s radništvom,
i bogate seljake — u Rusiji kulake — čiji je interes jedin­
stveni front s buržoazijom. Tome cilju interesi ruskog se­
ljaštva težili su od prvoga dana revolucije, tome cilju teže
i danas. Ali revolucija nije ostavila kulacima zemlju nego
im je, naprotiv, u svrhu pravedne i jednake podele zemlju
oduzela, a osim toga ih prisilila da poljoprivredno oruđe
daju na upotrebu svima onim seljacima koji ga nemaju.
4 August Cesarec 49
Prema tome, jasno je zašto su se 'kulaci stavili na stranu
kmtrarevoO/uqje. Oni su zapravo bili ti koji su boljševičke
i ostale sitne i siromašne seljake izazvali protiv sebe i tako
stvorili situaciju u kojoj je izgledalo — ali samo za nezna­
lice — da boljševici ratuju protiv seljaka uopšte. Međutim,
ta se borba, uz aktivno učešće siromašnih seljaka i obično
uz neutralnost srednjih, vodila samo protiv gornjeg boga­
tijeg i eksploatatorskog sloja seljaštva. Stoga ja ističem
ovo kao najvažnije: ta borba se svršila pobedom nad kon­
trarevolucijom građanstva, oficira, popova i kulaka, i bolj­
ševici, kako pre te pobede tako ni posle nje, nisu nimalo
odstupili od izvođenja svoga komunističkog programa na
selu. Sasvim je, dakle, kriva tvrdnja g. Hercega da je ta
pobeda izvojevana zato jer su boljševici počeli uviđati da
se. komunizam ne može primeniti kod seljaka onako kao
što se može kod građana, pa su tobože popustili i samo na
taj način, udobrovoljivši seljake, savladali svoje pro­
tivnike.
To je jedna ogromna istorijska laž jer „udobrovolje-
nje“ seljaka, i sva takozvana popuštanja boljševika selja­
cima — što je poznato svakome samo ne g. Hercegu — sva
ta popuštanja, poznata pod imenom Nepa (nove ekonom­
ske politike), došla su tek posle konačne pobede nad kon­
trarevolucijom. Pobedla nad Vrangelom17 dogodila se 1920.
a Nep je uveden u martu 1921. god.18 Nep je uveden —
ovde sad ja sam dajem oružje g. Hercegu — kao posledica
ustanka seljaštva, kao posledica one jedine otvorene borbe
koju su boljševici, odnosno crvena armija, morali da izvo-
juju protiv seljaštva kao ujedinjenog oponenta. Ali, dav­
ši mu to oružje, ja ću mu ga odlmah da izbijeni iz ruku s
njegovim vlastitim priznanjem da se ta borba završila spo­
razumom, da ta borba nije, dakle, značila nikakav obra­
čun. Jer šta bi taj obračun imao da znači? Da li su boljše­
vici oduzeli seljacima zemlju onako kao što su fabrike- i
banke oduzeli buržoaziji? Tu laž g. Herceg ne usuđuje se
da kaže, kao sito se ne usuđuje da kaže ni ovu istinu — jer je
hrvatski seljaci ne smeju da znaju — a ta je da su bolj­
ševici jedini od svih građanskih, pa i seljačkih, partija pri­
znali još prvoga dana revolucije pravo svima seljacima na
posedbvanje — a ne neograničeno privatno vlasništvo — i
uživanje — a ne otuđivanje — zemlje.

50
 Ali boljševici su zemlju naciomalizovali, proglasili je
državnom svojinom — prigovora g. Herceg — a upravo time
su seljaci postali nezadovoljni! Bože hrišćamski, pomislih
ja, gde je sad simpatija g. Hercega za društvo kolektivne
svojine kao kulturno vrednije i više, jer je ona jedino u
saglasnositi s „pojmom vrednosti čoveka i kulture“. G. Her­
ceg više o tome ne govori, nego kako on tako i ćela HRSS
stalno plaše hrvatske seljake sa nekakvim strašnim boljše­
vičkim rekvizicijama i nacionalizacijom zemlje. Međutim,
nacionalizaciju zemlje boljševici vrše i dan-danas u inte­
resu celokupnog neeksploatatorskog dela seljaštva kao i u
interesu ćele zemlje. Još i danas, posle Nepa, jer Nep je
dtekret o toj nacionalizaciji promenio samo utoliko što je
seljacima dozvolio slobođlnu trgovinu sa proizvodima zem­
lje, a ne sa zemljom samom. Nacionalizacija zemlje je. da­
kle, još i danas ugaoni kamen sovjetske konstitucije. I zar
time da su ruski seljaci nezadovoljni. Pa zašto su onda pri­
stali sa boljševicima na sporazum? Pod nasiljem? Nipošto!
Ako je iko nezadovoljan nacionalizacijom, to su- nezado­
voljni samo bivši kulaci, a ogromna većina siromašnih
i srednjih seljaka nema ništa protiv nje, jer im je ona —
to g. Herceg ne zna, a ruski seljaci su toga veoma dobro
svesni — dionela dobro i korist kao i odstranjenje robovanja
i svakojake podčinjenosti bogatim kulacima. Kako to? Ta­
ko, jer kad bi zemljom bilo slobodno trgovati kao pre, ko
bd je onda kupovao? Opet u prvom redu kulaci i nepmani.19
Stvorio bi se novi veleposed i zar bi to bilo u interesu si­
romašnih i srednjih seljaka? G. Herceg koji se sa vođama
sela HRSS ideološki oslanja na bogate gazde u Hrvatskoj
možda u to veruje, ali u to nikada neće poverovati ruski
seljaci. To je ono što smešnim i besmislenim čini i jednu
i drugu tvrđtnju g. Hercega, prema kojoj ruski seljaci ova­
ko umuju: „Najprije smo služili i pokoravali se ne samo
caru nego i sitnoj gospodi, a sad, eto, moramo slušati
gradske radnike. Zašto to?“
„Zato jer imaju vlast u rukama... Pa zar ne bi i mi
mogli doći do toga da preuzmemo vlast u svoje ruke?...“
„I eto“, — izvodi g. Herceg, — „čim su seljaci počeli
o tome razmišljati, već samim tim počela je u njih tiha,
unutarnja, duševna revolucija. A čim su se počeli za to (da
preuzmu vlast) spremati, čim su se počeli u tu svrhu organi-

51
zovati, onda su postali stalež u socijalno-političkom smislu
— jednako u Rusiji kao i svuda drugdje po svijetu20.“ Još
malo dalje: ...„javlja (se) novi, p eti stalež, koji traži praved­
nije rješenje socijalnoga pitanja. To je, eto, stalež seljački,
koji se javlja“ — završava g. Herceg svoju čudovišnu fan­
taziju — „ne kao osvetnik, nego kao pravednik“.21
Ako su seljaci — pravednici, to gospodin Herceg
svakako nije pravednik. Jer da je pravednik, on ne
bi ruskim seljacima u dušu podmetao ono čega u ogrom­
noj većini kod njih nema. Nema, g. Hereeže, te unutarnje,
duševne revolucije koja bi ih stvarala novom klasom, koja
bi zamenila prethodnu radničku, nego, naprotiv, ima samo
takva revolucija koja polako, i pored mnogih spoljnih
prepreka, sliva i sjedinjuje seljake sa varoškim radnicima
u jednu moćnu, jedinstvenu i idleološki svesnu radničku
klasu varoši i sela. G. Herceg nikako ne može da razume
abc marksizma — ali zato razume x y z i ostale nepoznanice
buržoaske sociologije — marksizma koji kaže da je selja­
štvo samo klasno diferencirano među sobom, da ono jedna
klasa nije. Valjda ne čine ljude jednom klasom mesto gde
žive, seljake, dakle — selo; u tom e bi onda slučaju i rad­
nici bili buržuji i s njima bi sačinjavali jednu klasu, jer
zajedno u gradu žive.
A pošto tako nije, onda ova priča g. Hercega o „unu­
tarnjoj duševnoj revoluciji“, koja bi ruske seljake dovela
same na vlast, ništa drugo ne može da znači nego nemoć­
nu kontrarevolucionamu želju jednoga varoškog buržuja
— želju koja odobrava sve bivše, pa verovatno i buduće,
kulačke kontrarevolucije, a samim tim i sve njihove or­
ganizacije i pokušaje dla obore vlast jedne klase ujedinje­
nih radnika i siromašnih seljaka. Da li, možda, to nije
pravedno rešenje socijalnog pitanja i smisao fantazije
g. Hercega o seljaštvu kao petom staležu?
Ja neću da g. Hercega optužujem kao kontrarevolu-
donera prema ruskoj revoludji. Mislim da se sva ta nje­
gova fantazija svodi na neznanje. G. Herceg se nekada
mnogo borio protiv analfabetizma — kao bolničari koji
katkada u epidiemijskim bolnicama sami obole — tako je,
izgleda, i on sam obolio od analfabetizma; u razumevanju
ruske revoludje on je svakako analfabeta.

52
 II

Kad je reč o drugom dielu brošure g. Hercega, o hr­

vatskom tipu seljačkog pokreta, tu na domaćem terenu,
on opet pokazuje stalne znakove svoje bolesti i otvoreno
se izjavljuje kontrarevolucionarom — i to ne samo so­
cijalnim nego i nacionalnim. Kao i svaki kontrarevolucio-
nar tako i on počinje najpre sa idealizmom. Govoreći o
predratnim pripremama današnjeg hrvatskog seljačkog
pokreta ili, bolje reći, o Radićevoj stranci, on se odmah
žuri da sa te stranke opere svaku ljagu „materijalizma“.
Za razliku od ostalih stranaka drugih zemalja, ta stranka,
odnosno pokret, „započeo je... kao pokret duševni, idejni,
misaoni, nipošto kao pokret gospodarski“.22 A rezultat
toga je čovek, nauka Hristova o jednakosti, te je prema
tome pokret za ljudsku ravnopravnost „ne samo na osno­
vu staleške svoje koristi (dakle, opet materijalizam!), nego
i sveobće ljudske pravednosti“.23
Kada je takav religiozno-etički cilj, čemu onda poli­
tička stranka? Čemu onda politika a ne teozofija24?
„Uzrok je tomu u duhu vremena.“ U sredlnjemu veku
kad) je neko hteo da dadne nešto novo za dobro bilo čita­
vog oovečanstva ili pojedinih delova njegovih, morao je
tome dati verski oblik. Takva je bila moda. U 17. i 18. sto-
leću tumačio se svaki pokret prirodnim znanostima, dok
je 19. i 20. vek vek ekonomije i politike. Zato su braća Ra-
dići morali za seljački pokret stvoriti političku stran­
ku (1904).
Misao gosp. Hercega je ova:
Izvinite, dakle, što se bavim politikom jer je takva
u našem veku moda! Da smo živeli u srednjem veku, osno­
vali bismo kakav crkveni red, možda Stjepanista. A ovako,
pošto je ovo vek politike, osnovali smo političku stranku.
I njena važnost je tolika da je „postala preteča onoga se­
ljačkoga pokreta koji se je svuda po svietu počeo razvi­
jati istom poslie ruske revolucije, kad se je u socijalnom
životu pojavio „peti stalež“ i tako su braća Radići svjetski
seljački pokret daleko prije svjetskoga rata ne samo pred­
vidjeli nego i formirali i pripravljali, oni su ga anticipi­
rali“.2*

53
 Dakako, kad je neko toliko religiozan da i samoga Isu­
sa Hrista uzima kao osnivača svoje politike, onda «nije ni­
kakvo čudo biti i prorok.
No, m i ćemo g. Hercegu dokazati da njegovo mudro­
vanje nije tačno. Pre svega, m i znamo da ne postoji nika­
kav „svetski“ seljački pokret, nego postoji samo u agrar­
nim zemljama (i to n e u svima) istočne i jugoistočne Evro­
pe. A ta pretenzija da se sa seljačkim programom u vreme
sve jače industrijalizacije postane inicijator nečega svet-
äkog čini nam se ne malo smešnim. Ja nimalo neću da ospo­
ravam uviđavnost (a ne predvidijivost) braće Radića, što su
još pre dva rata20 osnovali seljačku stranku, ali zar su raz­
lozi osnivanja ležali u nekom idealizmu ili u teškim eko­
nomskim prilikama pod kojim je živelo hrvatsko seljaštvo?
Kad bd bilo tako kao što kaže g. Herceg, šta bi onda značili
svi oni planovi i predloži sasvim ekonomske prirode koje
je g. Radić predlagao u Hrvatskom saboru i radi kojih je
najviše i činio pakt s banom Tomašićem,27 šta bi onda zna­
čile i šta znače seljačke zadruge, šta onda znači Hrvatska
seljačka banka.
Ne, tako idealizirati je besmisleno. Ako igde ima sm i­
sla idealisati, ako igde ima etičkih ideala, to ima samo tamo
gde je idealizam potkrepljen radom za ekonomsku revo­
luciju čiji tvorci u sebi nose mnogo veće i veličanstvenije
etičke ideale nego što je idealizam g. Hercega, Radića i
ostalih vođa seljačkog pokreta u Hrvatskoj. Činiti eko­
nomsku revoluciju i stvarati sve veće ideale čovečanstva
znači imati jedan naučni kompas koji se ne sastoji ni u
čemu drugom nego u istorijskom materijalizmu, osnova­
nom od Karla Marksa. Jedino prema njem u politika je u
19. i 20. veku prestala da bude pustim filozofsko-idealistič-
kim naklapanjem, očistila se potpuno od upliva religije
srednjega veka i postala naukom, dakle, upravo protivno
svemu onome što čini politika „preporođene hrišćanske
religije“, koji g. Herceg identififcuje sa seljačkim pokretom
u Hrvatskoj.
Analizirati kulturni program HRSS znači dobiti još
vaše nakaradmu i mizernu sliku toga programa. Celokupno
hrišćansko nadmetanje g. Hercega sa klerdkalima zani­
mljivo je utoliko ukoliko se to hrišćanstvo izražava u so­
cijalnom programu HRSS, odnosno u ideologiji g. Hercega.
G. Herceg smatra da je seljački pokret istovetan sa hri-

54
 šdanskim pokretom, a oba ta pokreta su istovetna sa so­
cijalnom pravdom. Neka sada g. Herceg sam sebe upita
dve stvari: postoji li ta pravda, barem među samim selja­
cima, ili je tek treba stvoriti? Ako postoji, zašto onda me­
đu njima samim postoji ekonomska nejednakost, razne
nepravde ekonomske i kulturne prirode. Ako, međutim,
te nejednakosti i nepravde treba ukinuti, onda kako? Na
ta pitanja g. Herceg nije dao nikakav odgovor, jer nepre­
stano pričajući o socijalnoj pravdi nije nigde, ni na jed­
nom mestu, kazao šta on pod tim pojmom razume i shvata.
Da i deilje seljaci ostanu podeljcni na bogate i siro­
mašne? Onda to nije pravdia. Da budu po mogućnosti, dok
ih razvitak tehnike ne prisili na kolektivizam, izjednačeni
u podeli zemlje, ili svi opskrbljeni u pogledu ekonomskog
i kulturnog razvijanja? Ali nikad za svojih dvadeset go­
dina postojanja stranke g. Herceg, kako on tako ni g. Ra­
dić, nisu obećali a kamoli istakli takav program. Stoga
„socijalna pravda“ g. Hercega nije ništa drugo nego jedna
pusta reč, fraza — utopistička ili farisejska — neću da ispi­
tujem — ali uvek i samo fraza. Doda li se još tome i otpor
HRSS protiv bezoštetnog oduzimanja i podele velikopo-
seda u korist siromašnih seljaka, onda fraza ,,o socijalnoj
pravdi“ g. Hercega i Radića postaje još više potpuno odr­
žavanje socijalne nepravde među samim seljacima, onda
je ideologija vođa HRSS u suštini svojoj protivseljačka.
Zato je protivseljačka jer je protivradnička. Ruska
je revolucija pokazala da socijalnu pravdu na selu mogu
da ostvare samo siromašni seljaci uz pomoć varoških rad­
nika, razume se, boljševika. Pokazao sam ranije kako g.
Herceg gleda na boljševike u Rusiji, a sada ću da pokažem
kako gleda na komuniste u Jugoslaviji. Time prelazim sa
programskog dela g. Hercega na njegov taktdčni deo.
Jedna primedba kao uvod. Govoreći o svetskom ratu
i o stavu koji je Seljačka stranka zauzela naspram njemu,
g. Herceg piše svašta, i koješta, na primer: „Kad se mora,
onda smo svi išli“ u rat; „gdjekoji je možda vikao i živio
rat, samo da svietu pokaže da ono što se mora nije ni te­
ško.“28 Ali pri tome prećutkuie činjenicu da Radić i Seljač­
ka stranka nisu morali a ipak su vikali „živio rät“.29
Tako kad je reč o ratu. A kad je reč o revoluciji pred
koju je istorija postavila ili postavlja pre ili docnije ne
samo radništvo nego i seljaštvo svih zemalja, onda se g.
55
Herceg izvlači ovako: „Sto je u privatnom životu sila, to
je u politici revolucija, a što je u običnom (privaitnom)
životu sud, to je u politici politička borba."90
Sofistdčki suprotstavivši pojmove sila i sud (kao da
svaki sud ne pretpostavlja silu) g. Herceg ne uviđa da je
revolucija samo krajnji izlaz političke borbe!
Pogledajmo dalje, HRSS „se nije odlučila za revolu­
ciju iz tri razloga: Prvo, jer je revolucija rat a hrvatsko
pacifističko seljačsitvo neće rata. Drugo, još nijedna re­
volucija nije svršila onako kako su htjeli oni koji su je
započeli. A započeti revoluciju da je svrše protivnici hr­
vatskoga naroda i njegovoga seljačkoga pokreta to HRSS
nije htjela i neće. Treće, jer su sve velevlasti, koje su pod-
pisale mirovni ugovor poslie svjetskog rata, svetčano iz­
javile i to da će biti protiv svakoga onoga koji naruši mir.
A dići revoluciju znači „narušiti mir“. Znači, jer su vele­
vlasti i protiv revolucije“81
Dobili smo, dakle, jedno divno priznanje: HRSS neće
revoluciju jer se boji da je ne zadrže drugi. Ko su ti dru­
gi? „Protivnici hrvatskog naroda.“ Mi, ako i kritikujemo
njegovo vodstvo i ideologiju, ne smatramo se njegovim
protivnicima. Ali, izvan svake je sumnje da g. Herceg pod
protivnicima smatra revolucionarni proletarijat. G. H er­
ceg je video primer ruske revolucije, koju su započeli ta-
kođe buržujski kadeti i seljački eseri, a završili su je, i
radi farisejstva kadeta i esera82 naspram radništva i selja­
štva, i morali su je završiti — boljševici. G. Herceg prizna­
je i nehotice svojim razlozima protiv revolucije da se
HRSS u revoluciji ponela onako kao kadeti i eseri; divan,
dakle, predlznak za njen dolazak na vlast i njenu vladavi­
nu, ne gubeći pri tome iz vida da HRSS m isli dobiti vlast
u sporazumu s buržoazijom!
Ali ta buržoazija, „beogradski vlastodršci... dali su
se na posao da pred vanjskim svijetom... HRSS omalovaže
i omraze... da su Radić i HRSS svoje vrsti boljševici, opa­
sniji i od samih ruskih komunista...“ Pribićević88 je ipak
uspeo da u to uveri francusku i čehoslovačku vladlu!
„I evo, da u tome razuvjeri Evropu, da pokaže, kako
HRSS nije boljševička, zato je hrvatska republikanska se­
ljačka zastupnička većina pristupila osnivanju Hrvatsko­
ga bloka. Jer ako sa HRSS može sarađivati Hrvatska za­
jednica (kao predstavnica hrvatske inteligencije) i Stran-

56
ka prava (kao predstavnica „malih građana“, purgara)54,
onda ona očito nije boljševička.“85
Ovim poslednjim citatom, jedino od svega dosad re­
čenoga, kazao je istinu. Mi ćemo mu biti svedoci pred ćelom
Evropom da HRSS nije boljševička iako se katkada pred
seljaštvom znala dobro našminkati crvenim boljševizmom.
No, zanimljivo je to da g. Herceg tvrdi da se Hrvatskom
bloku priključio i Hrvatski radnički savez i da se time
saglasio s politikom HRSS čitav narod. Međutim, u popisu
se ne nalazi krupna buržoazija: kapitalisti, bankari, indu­
strijalci, veletrgovci. G. Herceg je njih zaboravio, valjda
stoga je već u Hrvatskoj pukla bačva od tri debela i dva
tanja obruča i zajedno s trećim staležom toliko kuđenim
građanstvom potonula.
„Seljački je pokret, — veli dalje g. Herceg, — ona silna
snaga vodopada što daje električnu silu. I svi lepo sara-
đuju u toj političkoj elektrani (zato valjda i uspesi nad
beogradskom reakcijom idu električnom brzinom!); svi:
HRSS je veličanstvena turbina, inteligencija-inženjeri koji
stvaraju planove za tu turbinu, a radni narod onaj koji tu
turbinu izrađuje, dograđuje i usavršuje. Različite pak go­
spodske stranke to su one zapreke koje smetaju da se tur­
bina stavi u posao, pa ih zato snaga vođbpada, to jest se­
ljačkog pokreta nemilice obara i uništuje...“30
A gde se „gospodske stranke nemilice obaraju i uni­
štavaju“ tamo ih više sigurno nema; nema više u Hrvat­
skoj buržoazije, nema bačve.
Ako je tako kao što govore i misle ideolozi hrvatskog
seljačkog pokreta, ko to onda pritiskuje Hrvate, i radnike
i seljake, ko je taj koji obezbeđuje državnu bačvu sa obru­
čima raznih Obznana protiv radnika i, najzad, obznanama
preti i seljacima? Beogradski vlastodršci, beogradska go­
spoda, srpska buržoazija. U Srbiji, dakle, ima buržoazije,
te ona čak vlada i u Hrvatskoj. Kako to ondia da je nema
u Hrvatskoj, koja je ekonomski razvijenija, koja ima više
banaka, više fabrika, više poduzeća?
Pitajući se tako, pogled mi pade na citat brošure g.
Hercega i vidim tamo doslovno ovo: „Hrvatska zajednica
(kao predstavnica hrvatske inteligencije).“37
Inteligencije!
N i m isliti ne treba znajući da je toj inteligenciji glav­
ni organ „Hrvat“38, onaj isti „Hrvat“ iza kojeg stoje banke

57
i fabrike, preduzeća hrvatskog kapitala, iza kojeg stoje
kapitalisti i 'buržoazija, koja je bila u vladi s buržoazijom
srpskom i s kojom traži sporazum, ali u svoju korist. Za
g. Hercega ta buržoazija znači inteligenciju!
Jadan je to imteligenat koji može da napiše ovako pro­
zirnu sfcrivačicu! Ako ništa drugo, ovo je nam em a laž.
Jer g. Herceg ipak nije tolika neznalica dla n e zna da Hr­
vatska zajednica predstavlja krupnu buržoaziju m istifi­
cirajući vesto svoju ideologiju, potvrđenu g. Radićem. Cilj
mistifikacije je da omrazi savez radnika i seljaka u Hrvat­
skoj, a zataji i podgreje savez HRSS s buržoazijom. I kada
pored toga postoji težnja HRSS za sporazum sa srpskom
buržoazijom, šta onda još ostaje od one celokupne socijal­
ne pravde, šta od celog hrišćanstva, i zar savez i spora­
zum s kapitalistima znači za g. Hercega preporođenu hri-
šćansku religiju?
Izgledla da je g. Herceg neki levičar u HRSS, sklon
sporazumu seljaštva s radništvom, iako ćela njegova bro­
šura vodi protivnom rezultatu, ali m i dobro znamo kuda
vodi sporazum s buržoazijom ne samo hrvatski seljački
pokret, nego i protiv naše volje, sve nas ostale, a u prvo­
me redu radništvo.
U bačvu! U bačvu građanske države koja se tek po­
čela opasivati debelim i tankim obručima i koja upravo
u vodstvu HRSS ima najsigurniji i najdeblji svoj obruč.
Ruska bačva je pukla, iz nje je iskočio četvrti stalež da
preuzme vlast; u Hrvatskoj i Slavoniji i celoj Jugosla­
viji obratno. Tu se bačva tek opasuje, a HRSS sa g. Her­
cegom to vide, i kako se drže? Balansiraju na bačvi', telale
kao duhodzazivači: iskoči o seljaštvo, i preuzmi vlast.
A pri tome, sa svojom ideologijom i taktikom, opasuju
bačvu još jače, i primamljivijim rečima, nakaradnom ideo­
logijom i negativnom taktikom guraju 'seljaštvo još dublje
u bačvu. Put u bačvu — to je cjelokupni smisao ideologije
HRSS i prirodno je dla takvi ideolozi,, kad jedanput dođu na
vlast, neće moči ništa dati seljaštvu i radništvu, jer će ta
vlast i dalje biti u građanskoj državi, u bačvi koja nije
pukla.
HRSS „pravedno će riešiti i njegovo (radničko) pita­
nje“.30 „Građanima, pa i radnicima bio (je) cilj (i ideal)
država, jaka država, a seljacima je cilj čovječnost, sloboda
i plemenitost čovjeka.“ „Seljaci, baš zato jer nemaju iza

58
sebe nikakvog staleža koji ne bi već pred njima bio na
vlasti, mogu i moraju biti pravedni. Prijašnji su staleži
imali na račun koga živjeti, a kao manjina to su i mogli.“40
Neka se g. Herceg upita kada je revolucionarno radni­
štvo bilo kod nas na vlasti? Misli li on moguće na onu
mizernu koraćevštinu41? I zar radništvo spadla u prijašnje
staleže, koji su imali na račun koga da žive? Možda na
račun buržoazije? Ili o žalosne ti demagogije — na račun se­
ljaštva? Pitajući se, ja zapravo mislim ovo: ako HRSS,
kad dođe na vlast, neće i ne može da reši pravedno ni samo
seflijačko pitanje, kako će tek radničko! „Seljačka država —
tu reč boji se g. Herceg dla izgovori — u buržoaskom poret­
ku“, „peti stalež“ u sporazumu s „trećim“ protiv presko­
čenog „četvrtog“ to je perspektiva doista svetla, kako to
već može da bude svetio u bačvi! G. Herceg može da bude
s putem u bačvu zadovoljan, no s njime ne može biti zado­
voljno seljaštvo i radništvo. Ovo poslednje to već nije, a
prvo će — neka g. Herceg bude uveren — ispoljiti svoje
nezadovoljstvo naskoro kad se sa svojim pacifizmom, ume-
sto u raju, nađe u bačvi!
„Seljačka je republika pred vratima.“ „Covječanska,
pacifička seljačka povorka idle napred, ide ravno u raj
seljačke republike42.“
G. Herceg je ponovio krilaticu g. Radića da je seljač­
ka republika pred vratima, i to u vreme kad je HRSS
Sklapala sa srpskim monarhistima tajne protokole. Ti tajni
protokoli su, doduše, već stara stvar, javna i prošla, ali
tendencija da se sporazumeju ostala je uprkos prekidu u
sporazumevanju.. Pogledajmo kako g. Rudolf Horvat zami­
šlja taj sporazum, takođe jedan od idlsologa i vođa HRSS
s tom razlikom što ovaj stoji više na socijalnoj desnici
nego g. Herceg. Tlreba isteći da je desnica g. Horvata isto
što i levica g. Hercega, da su obe od jednog te istog tela,
u službi jedne iste glave, ali ipak svaki od njih različito
govori.
Ovaj drugi Rudolf, g. Horvat, misli — i to odmah isti­
če u uvodlu svoje brošure — „upozoriti kako bi se država
SHS mogla urediti na zadovoljstvo Hrvata a da pri tome
ništa ne gube Srbi i Slovenci43.“ I posle kratkoga pregleda
hrvatske istorije od najstarijih do najnovijih vremena, a
koja su vremena pokazala drugačiji razvitak nego što se

59
to posmatra od strane Srba, prelazi on na konkretne pred-
loge o uređenju države.
Osnova uređenja je: konfederacija. Hrvati nemaju
nameru da ruše novostvorenu državu. Oni priznaju dr­
žavne granice. Oni su čak spremni na odbranu tih grani­
ca ako bi koji sused hteo da ih povredi (a pacifizam?).
Konfederacija, dakle, savez dveju ravnopravnih država —
Srbije i Hrvatske — a ostale pokrajine kako se i uz koga
se same odrede plebiscitom. Hrvatska bi mogla sa Srbijom
da ima mnoge zajedničke poslove — kao, na primer: m i­
nistarstvo spoljnih poslova na svaki način; pa dalje gosp.
Horvat u 11 tačaka nabraja mnogo toga, naravno, izuzima­
jući ministarstvo finansija. Ali, glavno je ovo: kakav bi
bio odnos te republike naspram srpske monarhije? G. Hor­
vat nam kaže kakav:
„Nama je kralj Aleksandar osobno veoma simpatičan...
Ako bi se kralju Aleksandru — što neka Bog otkloni — ika­
da desila potreba da bježi iz Srbije, kako su već bježali
neki srpski vladari, onda će najsigurnije utočište naći kod
nas u Hrvatskoj.“44
Ali ipak „mi smo Hrvati načelno republikanci, i to iz
ovih 10 razloga“.40 I g. Horvat, smatrajući hrvatsku re­
publiku azilom za proterane monarhe, nabraja svoje re­
publikanske razloge; zaključuje: „Mi Hrvati hoćemo, da
nama bude ban ono, što je dlrugdje predsjednik repu­
blike.“40
Banovina, dakle, kao republika znači da je Hrvatska
jedna od najstarijih republika na svetu, jer kao banovina
postoji još iz srednjeg veka. Kako je samo u toj republici
bilo seljacima dobro barem za vreme Mati je Gubca!
A sada glavno: „Ako između Srba i Hrvata dođe do
sporazuma tako da Srbija i Hrvatska čine „Savez država“,
(konfederaciju), onda nema s naše hrvatske strane nikakve
zaprijeke da kralj Aleksandar bude vidljiva glava toga
„Saveza država“. U tome slučaju voljni smo mi Hrvati
kralju Aleksandru priznati i neka vladarska prava. Kralj
može po volji imenovati ministra vanjskih poslova... Kralj
je za obrambenoga rata vrhovni zapovijednik vojske na­
šega „saveza država“... Pošto je kralj Aleksandar na taj
način faktično (uistinu) veza između Srbije i Hrvatske, mi
ćemo doprinositi razmeran dio za uzdržavanje kraljevsko­
ga dvora. Kada pak dođe k nama u Hrvatsku, iskazat ćemo

60
 kralju Aleksandru sve počasti, kao da je potpuni naš su­
veren47.“
G. Horvat valjda se već zamišlja pred kraljem Alek­
sandrom u Zagrebu kako mu iskazuje svoje osobne sim­
patije i prima novi orden kraj onih starih. Doista, glupost
radikala i dvorske kamarile prevazilazi već i Himalaje, da
takve republikice nisu već pustili na fotelje vlasti! No,
na nama nije da budemo svodiljom dvora i vodstva HRSS.
Zanima nas šta o tome misli g. Herceg? Misli li on onako
isto kao i g. Horvat? Prema celoj njegovoj ideologiji, veo­
ma je verovatno. Prema tome dva Rudolfa, obadva jednaka
levo i desno u HRSS, složila se da sednu na dve stolice,
stolicu monarhije i republike. Kakav rezultat može da
ispadne za seljaštvo, pa i za radništvo koje sledi takvo
vodstvo, takvu ideologiju?
Ja sam to već u članku ranije kazao: treba još jedino
da zaključno kažem nekoliko reći na adresu g. Hercega i
njegove ideologije. Ja znam čime bi g. Herceg mogao da
brani loše strane svoje ideologije: nacionalnim progra­
mom. Ali zar on ne može dla vidi da je taj program još
doslednije i bolje izrađen kod revolucionarnog radni­
štva48? To je jedno. Drugo, g. Herceg je pisao popularno,
s namerom da među seljaštvom učini radništvo nepopu­
larnim.
Ne, ideologija g. Hercega, odnosno HRSS, ne može se
usavršiti. Ona je onakva kako ju je izradio g. Herceg, sva
neozbiljna, ozbiljnom je čine samo seljačke i radničke
mase koje još u nju veru ju.
U interesu masa potrebno je tu ideologiju iz temelja
izmeniti, a to znači, postaviti je na osnove ldasne ideolo­
gije, to jest one odi koje g. Herceg, tobože u ime Hristove
nauke, beži. G. Herceg ne zna i ne razmišlja o tome ima
li smisla voditi takvu besklasnu politiku u vremenu naj­
većih klasnih borbi koje su sudbonosne za sve potlačene
narode, u vreme kad i njegovi saveznici, hrvatski kapi­
talisti vode svoju klasnu buržujsku politiku.
t i. Herceg je govorio o bačvi. Ja ću biti skromniji i
reći ću nešto o bačvici. Ima, naime, bačvica koje su slične
ljudskim glavama i ne radi se o tome da one puknu, nego
dla u njima nešto pukne — tamno je još u njima i treba
da pukne svetlost. Hoće li se ta sreća dogoditi g. Hercegu,
ne znamo. Ali, bilo kako mu drago, ja verujem da će u

61
glavama hrvatskog seljaštva koje se znalo zagrejati za ide­
ju republike, sinuti svetlost saznanja o putu kojim treba
poći do svoje prave republike. HRSS je jedan istorijski
nužan prelaz za koji se još danas može utvrditi da do oži-
votvorenja socijalne pravde niti za radnike niti za seljake
dovesti neće.
Jedini put do toga oživotvoren,ja jeste put udlruženog
radništva i siromašnog seljaštva eele Jugoslavije, put iz
bačve, a ne u bačvu, put na čistac a n e u novo bespuće;
primer ideologije g. Hercega HRSS znači vrlo malo, gotovo
ništa; primer ruske revolucije — sve.
 POVODOM JEDNOG GLASA IZ DRUGE SRBIJE
(Kritične primedbe na osnovu knjige
M. M. Miloševića: P. P.)
Za mene je Srbija počela postojati s ubistvom jedno­
ga kralja.1 Bilo je to na Telovo 1903. Započelo je to Te-
lovo kao obično, s mnogo zelenila na uličnim zidovima,
s, mnogo u parade zaljubljenog malegrađanstva na ploč­
nicima, s mnogo školske dece, obrtnika, veterana, popova,
oficira u procesiji: tik iza „neba“ od krivoga zlata, ko što
je uopće sve pod njime krivo bio je tada jcš poslednji put
—,ban Kuen2. Svršila je pak ta proslava nešto čudlnije no
obično: na povratku u bansku palaču bio je taj gospo­
din ban napadnut sa starim hrvatskim revolucionarnim
oružjem, praskavim žabicama. Od malog događaja razvili
su se vrlo brzo veći, no tada je i to bio za mene, dete, ču­
dan, velik događaj, te se ja posle procesije s nekako poseb­
nim osećajima pustih ulicama za vojnom muzikom. Tako
se s njome nađoh pred kasarnom, bivšom Rudolfovom. Za­
makla je muzika u dvorište, a ja s ostalim svetom, doslu-
hivah je još stojeći kraj zgrade. Sećam se: natmurilLo se
nebo i prokapali su oblaci po kasarni, po nama, po novi­
nama jedinog čoveka nedaleko od mene. Baš je taj nezna­
nac bio povod da sam ja tad doživeo nešto što je na mene
delovalo još jače no dosluh o napadlaju na Kuena: nekome
drugome saopćavao je on novost koju ja još nisam znao
— da su u Beogradu ubijeni kralj i kraljica.
Svako neka se setd šta je u detinjstvu značio za njega
kralj. Nešto između boga i čoveka, negde u dvoru kao na
nimibusu, visok i nedtokučiv, svemoćan i nepovrediv ko
svetac; ima. li ko sreću da ga vidi, prilazi mu samo s po­
klonom do zemlje — zar takovo lice da se može ubiti?
63
 Ja ne o&etih nikaiku žalost nego samo tiho neko de-
tinje čuđenje za zemlju gde je takovo nešto moguće. Toga
dana za mene je po prvi put u mom duševnom životu,
ne samo kao pojam iz školske geografije, nego kao doživ­
ljaj, počela postojati Srbija. Vreme je još bilo prerano
da bih već tada s potpunom jasnoćom ko posle shvatio da
se to tamo na političkoj sceni odigrao posleđnji akt borbe
između dveju Srbija od kojih je jedna, aleksandrovsko-
obrenovićijanska, reakcionarna spram unutra, m isije se
svoje odrekavši spram spolja, morala da izgubi glavu i
prepusti tako mesto drugoj Srbiji, petrovsko-karađorđevi-
ćijan&koj kojoj je zadatak imao da bude baš obratan: spram
unutra da u znaku prevedenog Mila3 uvede režim slobode,
a spram spolja da se vrati na četrdesetosmaške jugoslo-
venske tradicije te tako, s većim uspehom nego 1848. po­
radi i na slobodi nas ovde preko, pritisnutih o cm ožute
kasarne, zagušenih i vređanih osvajačkom muzikom au­
strougarskog režima.
Tako nam še kroz duge godine ta druga Srbija pred­
stavljala sama, ili bar, dok to nije mogla oficijelno, pušta­
la da je tako neoficijelno predstavljaju među nama njeni
eksponenti. Slučaj 1912. g. s revolucionarnim statutom
Narodnog ujedinjenja kojim se išlo za organizovanjem
revolucije u našim krajevima protiv Austrije, a sa ciljem
ujedinjenja sviju Jugoslovena u jugoslovensku federativ­
nu republiku!4 Monarhija koja se za volju naroda odriče
same sebe kao monarhije i pristaje na republiku, zar se
moglo tada zamisliti većeg samopožrtvovanja? Pred nama
je bio sasvim drugi slučaj od onog iz 1903: mesto pod kur-
šumorn prinuđen silom, silazio je tu jedan kralj dobro­
voljno s presitolja! Sanjali smo kako samo mladbst može
da sanja, nismo poznavali te druge Srbije!
Ja, uostalom, nemam namere da iznosim razvoj mog
ličnog spoznavanja koji m e je duševno raskrštavao s tom
Srbijom. Počelo je to još iste godine, 1912, pa 1913, kad
sam o njoj razmišljao u tamnici, pa se nastavilo u prole-
će 1914, kad sam u Zagrebu na dva predavanja, slušao što
o njoj priča Tucović, a definitivno se posle prekida ra­
zumljivog poradi poznate srbofilske tačnije rečeno jugo-
slovenske psihoze, u prvoj godini rata, svršilo 1916—1918.
kadi sam, još ništa ne znajući za skandale i diplomatske

«4
 intrige njene u emigraciji, proveravao tu drugu Srbiju,
zapravo njene ostatke, na vrelu za vreme okupacije.5
Isto tako malo no ipak nešto više, namera mi je da
govorim o stavku koji su u prošlosti spram te druge Srbije
i Srbije uopće zauzimali „prečanski“6 narodi, specijalno
hrvatski, kolektivno. Sve njihove, odnosno njegove greške
dadu se uglavnom svesti na dvoje: prvo da je, najviše u
početku rata, a sve manje spram konca, uz male izuzetke,
taj narod (uključivši i srpski) jurnuo protiv Srbije kad je
ta ma kakova bila, spram Austrije i spram nas značila pro­
gres, i dlrugo — to se već tiče samo buržoazije, i to u vreme
prevrata — kad se ta protiv svog vlastitog narodla ujedi­
nila sa srbijanskom buržoazijom, pristavši oberučke na
potpuno već reakcionaran njen politički čin: oktroj srp­
ske monarhije za ćelu Jugoslaviju.
Pa da je i sam narod kojim zlim slučajem pristao
na taj čin, stvar se mnogo ne bi promenila; glavna baza
srpske hegemonije, monarhija, ostala bi čvrsta. Ovako, na­
metnut oktrojem, on je za naš narod značio po prilici nešto
obratno nego je za mene ispričani slučaj 1903; kako je
tada za mene Srbija počela postojati s ubijstvom kralja,
tako je 1. XII 1918.7, u momentu kad je tek mogla zapravo
da počme Srbija, Srbija za naš narod prestala postojati
s nametanjem monarhije. Prestala to u smislu da je on
nju — što dalje to više, posledlnjim iskustvima najviše!
— i predobro upoznao, a dla bi se njome, s tom drugom Sr­
bijom koja vodi svoj početak od 1903. mogao još ikad, bude
li doslednosti u njegovih vođa, a i mimo te, potpuno da
izmiri.
No, ne bi li se on to mogao ipak, kako je to u jesen
prošle godine izjavljivao i sam g. Radić, posredstvom jed­
ne spram današnjeg PP-režima druge Srbije koja se
protiv tog režima konačno ipak jednom okrenula u opo­
ziciju, a spram ostalih naroda, specijalno hrvatskog, zalaže
se za liniju sporazuma8? To pitanje vodi nas još bliže do
prave naše namere koju imamo pišući te retke, a to je da
s nekoliko kritičkih napomena osvetlimo baš stav te da­
našnje druge Srbije, pri čemu ćemo uzeti za podlogu mi­
šljenje i glas njenog levog dela, izražen u policajno za­
branjenoj a sudom propuštenoj knjizi zemljoradnika g.
Miloša M. Miloševića: P. P.9
5 August cesaree 65
 Ta knjiga, prvotno u Slancima obelodanjena u zem­
ljoradničkim beogradskim „Novostim a“, glas je, kako re­
kosmo, s levice današnje druge, sporazum aško-demokrat-
ske Srbije, te sve što ćemo reći povodom nje, mora da se
još više tiče desnice te Srbije, davidovićevskih demokrata,
a najviše — razume se! — krajnje desnice Srbije uopće,
P-radikala i P-demokrata.10 Manje više, dakle, ipak i
Srbije gotovo u celini!
Što moramo dla uglavimo odmah 'kao težak fakt, jeste
da je tako u celini, usprkos svojih unutarnjih suprotnosti
jedinstvena spram spolja, spram sviju ostalih naroda, ta
Srbija nastupila od prvog momenta ujedinjenja i u tom
jedinstvenom nacionalnom frentu stvorila sv e faktično-
pravne pretpostavke svoje hegemonije, počam od oktroja
monarhije, do zakona o zaštiti države i današnjeg izbornog
zakona. U tom osnivanju hegemonije sudelovaJa je sva
današnja druga sporazumaška Srbija, izuzetak jedino čine
republikanci, pa delomično zemljoradnici koji poslednji
nisu glasali za Ustav i izborni zakon, ali su ipak glasali
za zakon o zaštiti države.11 Tu je osnovna krivnja, te druge
Srbije krivnja to veća što su njeni predstavnici, već u
predratnoj pa posle u ratnoj Srbiji, nalazeći se većim
delom u opoziciji, doživeli iskustva sa radikalskim reži­
mima, — sve tamo do solunskog procesa12! — i premdla
tako dobro znajući radikale i pašićevštinu s njima na dugo
vreme u Jugoslaviji ušli ipak u sveti savez protiv ostalih
naroda. Svejedno šta ih je pri tom e vodilo, da li i lepe
željice za narodnim jedinstvom, ugroženom po njihovom
mišljenju naročito od Hrvata, ili pak za poretkom u dr­
žavi, ugroženim po njihovom mnogo preranom mišljenju,
odi komunista, fakt ostaje faktom da su oni pomogli sako-
vati gvozdeni obruč u kome se danas guše i oni sami i
radnička klasa i svi narodi, ne isključujući ni sam srpski.
Posle toga prostoga fakta kako nam se mora da čini
obrat i borba današnje druge, opozidonalne Srbije, protiv
hegemonistdčkog režima PP? To je nesumnjivo istorijsko-
progresdvan put bivše jedinstvene fronte, no ne nosi li
on, još na svom levom krilu, neku tešku baštinu mana i
predrasuda tipičnih po reakcionarnu Srbiju, a poradi ko­
jih će ćela Srbija uopće još i nađlalje morati da specijalno
za progresivnijim stanovištem hrvatskoga naroda zaostaje
i tako nužno onemogućuje stalni i potpuni sporazum?
66
 G. Milosevic, pobijajući radifcalsku ideiu Velike Sr­
bije, pogodio je, priznajemo, u koren stvari kad je napisao
ove reći:
„G. P ašić p ostao je ek sponent jed nog d ela srpske varo-
šk e buržoazije, kap italista i birokratije, koja je u novom redu
stv a ri h tela da ud ari m onopol na m noge izvore blagostanja
u zem lji. N aši k ap italisti h teli su da ih država pom ogne u
odbrani od k on k u ren cije n adm oćnijeg hrvatskog kapitalizm a,
a n aša b irokratija, iak o m ahom nesposobna, h te la je d a ko-
lomizuje Jugoslaivdju.“ (Str. 20, 21.)

On je, međutim, zanemario istaći da je u tim zaštit­

nim merama svoga kapitalizma na dugo vreme sudelovala
ćela srbijanska buržoazija, uz stalnu pomoć zemljorad­
nika, te kad se danas jedlan deo te buržoazije pod vodstvom
Davidovića odvojio od ostale, mesto Velike Srbije propo-
vedajući sporazumaško-demokratsku Jugoslaviju, da je to
najverovatnije i stoga, jer se on, iskoristivši privilegije,
već dovoljno ojačao, pa da s ostalim, hrvatskim kapitali­
zmom stane na dobru nogu upored).
No, da li je tim e postignuto dovoljno jamstvo da taj
sporazum kapitalizma nosi sa sobom i sporazum narodnih
masa, u prvome redu seljaštva, s ovu i s onu stranu, ili
čak narodno jedinstvo u jugoslovenstvu, koje je maksimum
težnja g. Miloševića?
Mi ne bismo govorili o tom toliko kompromitovanom
maksimumu, provedivom bez kompromitacije najverovat­
nije samo pobedom proletarijata, da nas na to sa svojom
osnovnom tendencijom „da se na dtrugim osnovama po­
stavi novo jugoslovenstvo“13 nije prisilio sam g. Milo-
šević. Lučeći oštro dve Srbije, jednu „lažnu i nisku“, koja
pod parolom „Srbi na okup“ „hoće da ubede narod u nje­
govom egoizmu, da ova naša Jugoslavija*, suzno i krvavo
delo, treba beskrupulozno da eksploatiše srpsko pleme,
odnosno oni koji ga predstavljaju i vodiš“14, i drugu, „pra­
vu, svu protkanu plemenitim heroizmom“16, onu koja u
sebi nosi „pređašnju Srbiju, koju je do sada svet poznavao
i bio pun poštovanja prema njoj“16, — g. Milošević nas,
obzirom na borbu koja se započela između te dve Srbije,
sokoli ovim recima:
* U o rigin aln om tek stu sto ji n a S a J u g o s la v ija , pa m islim o da
je to štam p arsk a grešk a i m esto kao su b jek t trebaju te reći stajati
k ao o b jek a t k ak o s m o ih m i p rep isali.

5* 67
 „...ne treba gubiti veru u staru Srbiju, u našu rasu
eminentno revolucionarnu i oslobodilačku. Nacionalno,
političko i socijalno oslobođenje jeste misija Srbije. Va­
raju se teško oni koji hoće da od Srbije naprave pribeži-
šte reakcije i konservacije u Jugoslaviji i na Balkanu.
Izjaloviće se napor onih koji danas pokušavaju da zatvo­
re revolucionarni ciklus u ovoj zemlji, klasičnoj zemlji na­
cionalnog i socijalnog bunta... Ponavljamo ne treba gubiti
veru u Srbiju, ona se još nije odrekla svoje revolucionarne
misije i ona je gotova da povede novu borbu.“ (Str. 17, 18.)
Za istu veru ilustrativne su i reći g. Miloševića, u
članku Vidovdanska tajna:
„Samo Sloveni imaju svoje Vidovdane. Ali vidovdan­
ska misterija, to je i tragedija našeg slovenstva u nama.“
„Mi, Sloveni, hoćemo jednu lazarevsku državu, državu na
visokim etičkim temeljima i možda zato je tako lako gu­
bimo. Od Tazara dio Tolstoja i Lenjina, od Obilića do Ze­
rajića i Principa, ista misao: da je država samo sredstvo
večne pravde.“ „Deset godina posle sarajevskog Vidov­
dana, još se bore lazarevske i vuikovske težnje naše rase...
A svi oni koji nose čisto i duboko u sebi vidovdanski zavet
povukli su se u jedan kut hrama i krvavo preživljuju vi-
dovdanski bol. Ali nije možda dalek trenutak kada će oni
ponova da postanu aktivni i zauzmu svoje pravo mesto.“
(Str. 13 i 14.)
Bi li imalo smisla da se s kritikom zaustavljamo na
svemu što je tu g. M ilošević prisvojio za Slavene? Ako
Srbi svoj Vidovdan smatraju tragičnim danom, onda su
tragične dane im ali svi narodi, a mnogi još tragičnije. Ako
pak samo Slaveni teže za državom na visokim etičkim
temeljima, a jednom svojom skrajnošću i za „rušenjem
državnih tvorevina“17 i to tvrdi g. Milošević), ondla su Sla­
veni delali sve revolucije ovoga sveta, među njima i fran­
cusku, te su Slaveni sigurno i Marks i Engels, i Prudon i
Oven, uopće svi komunisti i anarhisti, među kojima za
čudo ne nalazimo — barem takvog koji bi kao anarhista
bio na glasu — ni jednog Srbina, osim, pardon! — g. Paši-
ća. Ako je, naposletku, istina, dlä je Lenjin zastupao istu
misao kao i car Lazar, onda žalimo samo jedno, da taj do­
bri car ne živi među nama danas. Doživeli bismo taj sker-
co. te bi mesto dia se visoki gositi napajaju iz njegovog pr­
vim komunizmom zatrovanog vrča, sam on taj svoj gorki

68
 vrč, mesto na Kosovu, morao da kao prvi komunista pod
udarom zakona o zaštiti države ispije u — Glavnjači18. (Iz
čega bi sledilo, da bi ga ovamo morali pratiti svi koji su
njegov stari vrč prineli svojim usnama.)
Mi koji ne žeđamo tog starog, prestarog lazarevskog
napitka, mislimo da se njime još previše opija gotovo ćela
Srbija a s njome i g. Milošević. Tu je i jezgro naše kritike.
Ovako isto kako on precenjuje Slavene uopće, precenjuje
on i Srbiju, i srpsku rasu napose. Posle toga kako je ta
Srbija već napravljeno pribežište reakcije i konservacije
na Balkanu,10 on se poziva na staru predašnju Srbiju, a
šta je ta? Po čemu bi Srbija bila klasična zemlja nacional­
nog i socijalnog bunta a srpska rasa eminentno revolucio­
narna, to mi, doista sve i posle velike „slave našeg pobedo-
nosnog oružja“, ne znamo, i vreme bi već bilo da se ovak­
vim nacionalističkim samoobmanama20 i obmanama učini
kraj. Svaka rasa i svaka zemlja doživela je u razna vreme­
na svoj priliv i odliv borbenih energija i sve je to zavisilo
više od dlruštvenih i političkih konstelacija a manje od
neke „rasnosti“ te smo tako za vreme rata i u „sentimen­
talnim“ Nemcima mogli videti heroje kao i u Srbijancima,
a posle rata doživeli od njih, tih „mašina“ tih pripadnika
„nerevolucionarne“ rase nekoliko ustanaka, većih i krvavi­
jih od takovskog, Vučićevog i zaječarskog.21 Mi time nima­
lo nećemo da potcenimo značenje tih poslednjih, kao ni
svih onih momenata kad se u Srbiji javio priliv borbenih
narodnih energija protiv spoljašnjih ili unutarnjih namet­
nika. No mi pri tome ne možemo zatvoriti oči pred činjeni­
com da je veliki i veći deo istorije Srbije — govorimo samo
0 prošlom stoleću — stajao u znaku odlliva tih energija,
mesto u znaku revolucije, heroizma i demokracije, stajao
u znaku pasivnosti, oportunizma i reakcije. Zar nam na-
posletku i sam g. Milošević toliko slaveći „demokratsku“
eru predratne karađorđevićijanske Srbije22 ne otkriva naj­
strašnije kad o njoj, misleći da lupa samo po radikalima
1 Pašiću, piše:

„ „Sad ga v id iš — sa d ga n e v id iš“. T o je b ila u stv a ri

»istorija parlam en tarizm a u našoj zem lji pod dvadesetogod i­
šn jo m vla d o m g. N ik o le P a šića “. „Predratni n aš parlam enta­
rizam to je k u k avn a isto r ija n eoček ivan ih sm ica lica i ujdurm a
seosk og ć a te da s e fa lsifik u je narodna v o lja i izigraju parla­
m en ta rn i o b ič a ji“.“ (Str. 60, 61.)
 Drugim recima: iste godine ikad sm o m i u Hrvatskoj
obračunali s Kuenoan, u Srbiji je kuemavština u znaku
Pašića, recimo samo Pašića, istom započela. To još nikako
ne bi govorilo protiv g. Miloševića, jer i on ustaje protiv
te još žive srbijanske ultra-kuenovštLne, pojačane onim
istim hrvatskim Srbima koji su nekad u Hrvatskoj uspo­
stavljali novu kuenovštinu. N o stvar treba uzeti ovako da
je ćela, stotinu i više godina, stara Srbija, koju m i tu uzi­
mamo u obzir, bila puna svojih kuenovština, puna tamnih,
reakcionarnih vladavina; Srbija, dakle, da se nema tako
nekritički uzimati za nosioca m isije nacionalnog, politič­
kog i socijalnog oslobođenja kako je uzima g. Milošević.
No on tu, reći će se, ima u vidu samo revolucionarne tra­
dicije srbijanske i samo na ovim a hoće da izgradi ideolo­
giju borbe protiv reakcionarne Srbije današnje. Dopušta­
mo to, premda nam se stvar n e čini baš tako čista. Jer eto
prvo u čemu je ta ideologija u tom e pravcu slaba jeste da
se zanosimo tim lepšim srbijanskim tradicijama, a gubi iz
vidla one teže i goirlkije kojih se smisao nalazi u tome da
su srbijanske, uglavnom seljačke, m ase isto tako pasivne,
nego aktivno da podražavaju reakcionarne režime kako ne­
kad tako i danas. Ne samo na bajonetima, nego na ma­
sama, iz kojih se rađaju ruke što n o se,te bajonete, osla­
njala se nekad i oslanja se reakcija danas:
Osim toga, mi imamo, obzirom na sve te tradicije,
primetiti još nešto. S izuzetkom prvih ustanaka na po­
četku prošlog sitoleća, historija Srbije, ma kako da su
u njoj, najposlije u ratovima na početku našeg sitolleća, su-
delovale mase, razvijala se više odozgo, posredstvom raz­
nih koterija i kamarila, odnosno njihovih opozicija, nego
li odiozdo iz masa. Menjali su se režimi i mase su mogle
biti nezadovoljne; konačno su privolele, ili su privolele
odmah: poslednji slučaj cm am kaški23 udar 1903. Sam g.
Milošević pišući o kamarili kaže:
„I n aša z e m lja p ored s v iju n a ših u v e r a v a n ja n ije b ila
č is to d em ok ratsk a i p arla m en ta rn a država., n e g o j e m a n je
i l i v iš e sp a d a la u red d rža v a k a o T u rsk a, S p a n ija , G rčka,
M eksiko, g d e su ra zn e v o jn ič k e ju n te ig r a le v e lik u u lo g u
i izla g a le ze m lju a v a n tu ra m a p retorijan sk iih p r a n u n cia m e-
n a ta “ [85—86]. „Slabost, v r lo o z b iljn a s la b o st n a š e m o d e m e
d em ok racije, o lič e n e u radikaliim a, d o la zila j e o d okoln osti
da je p re n e k ih d v a d e se t g o d in a p r im ila v la s t iz r u k u v o j­
n ik a .“ (85.)

70
 Sto je najposletku vrlo karakteristično za svu tu isto-
riju, vođenu tako odozgo, jeste da se ona i onda kad je
korenjem svojim zalazila u najšire mase kroz dugo vreme­
na kretala oko dveju osi, koje su, usprkos toga da se svo­
jim položajem sve više udaljavale od narodla iz koga su
potekle, izmenično bile 'postavljene nad narod kao puto­
kaz njegovog daljnjeg puta i razvoja. Te dve osi to su
dve dinastije. Sva ona nezadovoljstva, težnje i zahtevi koji
su se u stanovito razdoblje, ne mogavši da se ispune, ro­
dili pod jedinom, dovodili su Srbijance do odluke da po­
kušaju ostvariti pod dingom. Dinastije su se tako slično ko
u Francuskoj posle revolucije, naizmenično menjale; nije
li bila dobra jedna, dolazila je druga. Po samom tom faktu,
da su te dinastije nekoliko puta podbacile u očekivanju
blagodareći kome su se ponovno uspinjale na vlast, te da
su često, bez sudelovanja naroda, bile toliko puta menjane,
bilo bi najprirodnije da bi monarhistički osećaj srbijan­
skog naroda morao samo da strada i oslabi. Sve naprotiv,
on je ostao jednak, i dinastije su te, opet došavši na vlast,
bile primane s takovom neobičnom gotovošću da budu po­
štivane i branjene kao da su na vlast došle po prvi put.
Tu čudnu pojavu nije nam kritički osvetlio đk> danas ni­
jedan Srbijanac. Ni mi je ovde ne marimo ispitivati; no.
što ipak osećamo za nužno da primetimo, jeste da nas u
tome pogledu nikako ne može zadovoljiti poznata teza po
kojoj se monarhistički osećaj u Srba uvrežio samo zato
tako jako jer su njegove dinastije, za razliku od ostalih
evropskih, potekle iz naroda. Važniji od dinastija za nas
je narodi, i baš što se tiče njegova monarhizma mi mislimo
— i to je za nas glavno što nas zanima — da se u njemu,
u tome monarhizmu masa, nalazi glavni rezervoar iz koga
će, sve dotle dok on traje, svim faktorima reakcije u Srbiji
biti moguće da orpu crne i mutne vode svoje vladavine.
Tu je, u tim masama, i ključ koji, imamo li ga ili ne­
mamo u rukama, jedino može da otvara ili i dalje zatvara
revolucionarni ciiklus o kome nam nastaviti ga hoteći go­
vori g. Milošević. No to je, po našem mišljenju, i jedino
gledište s koga se želimo li ne samo sporazum vođa nego
i faktičan sporazum naroda (i osim toga da taj sporazum
znači progres), ima posmatrati sporazumaško-demokrat-

71
ska linija današnje druge Srbije uopće i stav njenog levog
krila oličenog u g. Miloševiću napose. Kako s tog gledišta
izgleda taj stav, to ćemo pokazati: unapred možemo reći da
sve n; egove pukotine, sudbonosne za sve narode ove zemlje,
pa i jam srpski, imaju uzrok baš u tome što oni koji ga
zastupaju stvari ne gledaju baš s tog gledišta.
 PORTRETI

COVEK SVOJE KLASE

FRANJO LJU STIN A

Prvi naš pionir ideje, koju su grešne pape reakcije

proklinjale dve godiine, a treće je godine proklele sasvim,
raspet je, umro i pokopan jednoga petka, u zemlji u kojoj
je za radničku klasu svaki dan petak. U zemlji, u kojoj je
on, naš zlopatni Franjo Ljuština, kao nepomirljivi apostol
proletarijata, imao gotovo još samo pravo umreti. Živeći u
vreme kad je istorija proleterskoj klasi dto6udila da
bude najviše prokleta, onda kad najviše ima pravo, on je
umro u isto to vreme kad je njegova klasa živa pokopana u
grob svojih sloboda.
Klasa će ostati živa, klasa će se dfići, on je za uvek u
grobu!
On žertvoju pal-!
Bio je čovek svoje klase. Pastorče od detinjstva. Bun­
tovnik za đačkog pokreta 1912. Pre rata1 nedobrovoljni ku­
li seoske birokracije. Za rata ko infanterist i invalid, ne-
smireni antimilitarista. Vučen i mučen po vojničkim bol­
nicama i zatvorima. U sivoj etapi između fronta mučenika
i hinterlanda iz kojeg naviru sve novi i novi mučenici, on
spoznaje svoje i njihove inkvizitore, doživljava svoje kla­
sno saznanje, sve više je svestan svog poziva revolucio­
nara. Antimilitaristički prosvedti Libknehta, Rože2, ruska
revolucija, uspon boljševika na krmu bivšeg carstva, to
su osi na kojima je on kristalizovao svoj poziv. I sva nje­
gova revolucionarnost postala je za njega aksiom, nešto
što ne treba tek dokazati da bude istinito. Taj aksiom je
u Franje bio proživljen, bio je njegov osnovni pokretni
nerv.

73
 U svim situacijama on je bio vođen i gonjen samo tim
nervom, nervom borbe za društvenu pravdu.
Nekoliko takovih situacija:
Nastup njegov u ratom poharani radnički pokret u le-
to 1918. kad, ne davši u ratu život svoj n i tuđoj ni vlastitoj
buržoaziji, zapisuje ga celog proletarijatu, i živom i pi­
sanom reci prvi ukazuje proletarijatu nove puteve.
Odmah posle prevrata3 kad na Božić 1918, dramski
snažno, sam, u odlučnom času istupa protiv ministerijali-
zma, oličenog u salonskom seljaku, šidskom kandidatu za
ministarsku fotelju.4
U martu 1919. kad zanesen proplamsajem preko-
dravske komune, a sputan ovde u radu sabotažom veonih
sabotera prokrade se preko granice u Peštu, pun osnova,
pun nada u elektricitet tog novog (i kratkotrajnog) dinamo-
stroja revolucije.5
U progonstvu u Beču — septembra 1919. do oktobra
1920, kad zbog policajne teralice ne može da se vrati u
Jugoslaviju, te i ako već razaran bolešću, čezne za povrat­
kom i konačno bez obzira na teralicu vraća se ovamo na
rad na radničkom pokretu.
U izbornoj borbi za konstituantu6 kadi leoenje svoje
potpuno zapostavlja interesima partije.
U bresitovačkoj bolnici od februara 1921 — gide u znoju
grozničavom invalidima drži predavanja.
ITavgustu 1921, kad posle poroda jednog takozvanog
zaštitnika države nedžkčen silazi s Brestovca, dla u rad­
ničkom pokretu začepi rupe nastale divljom poplavom be­
log nasilja.7
Pa još i u zakladnoj zagrebačkoj bolnici — odi septem­
bra 1921 — gde na svom poslednjem treooklasnom krevetu,
pred samu smrt, večnd razdašnik svoje dobrote, deli među
bolesnike svoju jadnu ostavštinu.
Od početka do kraja delio je sebe samo svojoj klasi.
On se i istrošio u večnom pokretu, večnom delenju svog
života. Bio je oovek koji je mogao da živi i dliše samo u at­
mosferi revolucionarnih epoha. A njega je vodila ova naša
epoha u kojoj je kapitalizam izrodivši se u imperijalizam
postao zaprekom napretku, epoha u kojoj je iistorija na
dnevni red stavila misiju proletarijata da prokrči čove-
čanstvu puteve daljnjih razvoja. Tu misiju ćele jedne klase
prihvatio je Franjo i kao misiju svoju ličnu. Romantik i

74
fanatik otkupljenja proletarijata, on je verevao u nju i
osećao dulboko i religiozno. Misterijöka ozbiljnost misionara,
to je prva osnovna crta 'koja je označivala sav njegov agi ta­
tarska i propagandistički rad.
Misionar, Ivan krstitelj svoje klase on je u cilju da
toj klasi pomogne do klasnog saznanja njene istorijske
misije, nadla sve volio dodir s masom. Težište njegovog sve-
snog preživljavanja, kristalizaciona os njegovih pažnja i
zanimanja i nije bila u njemu samome, bila je van njega
— u masi. Sam s bolesnim organizmom on kao da je u masi
osećao zdrav organizam s kojim je mogao da diše i da živi.
Nigde i nikad se on patnik isprebijan životom, nije osećao
tako srećan kao među masom koja ga je shvatala. Dići se
s tim masama, dinamički zahvatiti s njima u život, videti
ih u akciji, u heroizmiu, i sam postati herojem njihove
borbe i oslobođenja, to je bila druga osnovna crta u njemu:
ne samo misionar ideje nego i heroj akcije masa.
I to da je on mogao da budi? samo prvo a nije došao u
priliku da bude drugo, to je bio nesklad koji ipak nije
slabio njegovu veru, nego ga je samo još poticao na nove
napore. Eto, revolucionarna plima se stišala i sad je sve
na prolaznoj oseki. To znači da je postignuće cilja koje je
sam smatrao bližim, još verovatno daleko, i ja ga doživeti
neću. Pa dobro, je li to razlog da prestanem za njegovo
ubrzanje živetd? Nisam li ja taj dlj postignut video već u
peštanskoj komuni, pa ipak ja lično ništa nisam imao od
toga, borba i napori bili su još veći! Za mene, dakle, ima
smisla samo još da se borim dalje! — Ta ustrajna borbena
tvrdoglavost i požrtvovanje nije ga ostavljalo ni u časove
kad su bacili u telu njegovom slavili najrazvratnije goz­
be. A značilo je ujedno i treću osnovnu njegovu crtu —
crtu mučenika koji je osuđen da ne vidi i ne uživa plodove
svoje žrtve. Tu je on bio tip svoje mučeničke klase, tip
najboljih iz svoje klase. I isporediti taj tip s tipom mu­
čenika iz prve ere kršćanstva, kad je i kršćanstvo samo bilo
obznana i zakonima svoga vremena bacano u podzemlje!
Ti mučenici nebeske religije žrtvovali su se u suštini ipak
računajući na plodi svoje žrtve, na nagradu i lično blažen­
stvo posle svoje smrti. Za mučenika revolucije, za koga
posle vlastite smrti ima još samo život drugih, ta žrtva je
potpuno odricanje lične sreće i plodove nijene mogu da
uberu samo drugi.
75
 Tu žrtvu je mučenik Franjo dao za svoju klasu. Dao
ju je ko što su je već mnogi dali i ko što će je još mnogi
morati da dadu, pa da se vide njeni plodovi.
I tako je on sa svojim životom bio zgoljni ođlricatelj
individualizma, tip krajnje socijalan, oovek u kome je kla­
sna svest i klasna savest bila jedino te isto. Najpre klasa,
onda možda ja, to mu je bilo osnovno načelo, ukorenjeno
u njemu ko fiksna ideja i ta ideja bila njegov moral. Ne­
što što njegovom žrtvovanju samoga sebe daje još veće
znamenje martirstva: to dete Srema, s dušom mekanom
kao sremsika zemlja, nije bio nikakav puritanac, duboko je,
često s pesničkom uobraziljom, težio i sam za malo više
sunca u svom životu! Odrekao ga se život i strahovlada
klasa koja je na sreću u životu udarila monopol, poterala ga
je nesmireno u podzemnu Jugoslaviju, i smirio se istom u
podzemlju gde su sve ideje mrtve, a živi samo smrt.
U pomrčinama u kojima cinični epikurejizam društva
u propadanju slavi slavlje, svetlost tog mučenika ugasila se
na krajnjoj levici bolnice koja se često čini slična i velika
ko ćela današnja Jugoslavija. Još ne dugo pred smrt dan
i noć imao je počasnu stražu policajnog bajuneta.
Uspomena na njega ostaje nerazdvojno vezana na
vreme prvih progonstava ideje koju je sadašnjost pro­
klela, a budućnost će je blagosloviti. On je bio naš doživ­
ljaj, jedan od onih stravično teških i divnih doživljaja koji
se ne zaboravljaju. Najlepši spomenik koji se njemu, služ­
beniku svoje klase, može dignuti jeste da u srcu te klase
ostane živa ideja koje je on bio misioner, heroj i mučenik.
On žertvoju pal-!
 ALIJA ALIJA GIĆ
PO SLE D N JA A L IJIN A N O C

U predvečerje smo se upoznali, a već ujutro zauvek

rastali.2 Ima rastanaka koji su večni sastanci za one koji
ih prežive — takovim ih čini veličina onih koji zauvek od­
laze. I meni se čini da sam se s Alijom te poslednje noći,
proboravi jene s njime u sa čeki van ju smrtne njegove ure
doživotno sastao. On je u moju dušu utisnuo svoj muče­
nički lik ko Hristos na golgotsikom svom putu svoj lik u
Veronikin rubac.3
Borci se moždia najbolje poznaju po tome kako umiru.
Alija je išao u smrt hrabro ko svi junaci, počev od Home­
rovih junaka pred Trojom pa do ruskih revolucionara za
vreme carizma. Sve do poslednjeg časa pred) osudu (u sud­
nici) on je imao samo jednu slabu iluziju: da će ga minuti
smrt. Konačna osuda i još više izvršenje te osude dokazuje
dla je svaka i najmanja iluzija o ikakvom još moralu i čo-
većnosti današnjeg farizejskog režima besmislena.4 Još
u večer pre toga on je s drugom Kokotovićem, dugotrajnim
istraženikom zbog rada u Rusiji, prikraćivao vreme sa
šnapslom, istu večer izrekao je svoju slutnju da će se sud­
bina njegova, ovako ili onako, rešiti brzo. Prospavao je iz­
vrsno noć — a ujutro, ujutro saznao je što ga čeka vrlo
brzo, još u roku manje od dvadeset četiri sata. Saznanje
bilo je naglo, velikim delom i neočekivano, i to veličan­
stveni ji je njegov mir i sabranost s kojom se podvrgnuo
svome kismetu (sudbini). Sećam se kako je u sudnici tiho i
setno posmatrao kroz prozore vrškove zrinjevačkih aleja.
U kutu oka bilo je nešto mrtvačko. Pa ipak, sa smeškom i
s elastičnim korakom ko dla ide na ples on je izašao iz sud­
nice. Tako je sa smeškom i s elastičnim svladavanjem tes-

77
kobe pred užasom na koji su ga osudili jugoslavenski Kajfe,
Herodi i Pilati posmatrao i gledao u oči svojoj smrti.
Ima jedino m esto u Ilijadi, kad bogovi stupaju u borbu:
Zeus trese zemlju, a bog podzemlja Posejdan5 boji se da
mu zemljotres ne razvali grobove:
„...da s e p o k a za li lju d m a i b o zim a s ta n o v i n e bi, h la d ­
n i i stra šn i o d kotjUh i s a m i z a z ir u b o z i“.

U hladni i strašni svoj skorašnji stan, u grob, imao

je Alija da gleda ceo dan i oelu noć. Ono od čega su po
Homeru zazirali i sami bozi, on. je primio natčovečno na
sebe. Taj potomak islama i vem ik komunizma u strah je
nateravao svaki strah od smrti, stoički ju je prevladavao,
divni učitelj hrabrosti pred smrću, on je u mislima gledao
u svoj grob mimo, predano ko Meštrovićev filozof u zdenac
života.
I vidim ga: sedi u kutu ćelije, glave (lice i kosa — kon­
trast crno i belo) pođnimljene lako na sto. S obadve strane
po jedan žandarski bajumet. Čuvaju ga od nas, rođaka po
krvi i rođaka po idealu, čuvaju ga od nas da m u mi koji
smo došli da mu u im e hiljada drugova budemo posledlnje
društvo — ne pružimo otrov! (Ko da otrov nije bila ćela ta
noć koju ie on mirno ispijao kao Sokrat svoj pehar!)
Vrata su od ćelije čedo vrem e širom otvorena. N ije ih
to otvorila sloboda nego smrt! Predvečerje je. Već negde
tamo preko nevidljivih krovova poslednji puta za Aliju
zapada sunce, a on se smeška mučenički zaneseno:
„Ovo je moj najlepši dlan u životu. Nikad nisam bio
tako miran i radostan ko danas. Kad' sam čitao Stepnja-
kovu Podzemnu Rusiju,e pitao sam se s bojazni: hoću li
i ja moći da budem jedan od tih koji siu m im o žrtvovali
sve, i život? I sada osećam i srećan sam da ja to jesam.
Malo posle dan je na koncu. U ćeliji se smračilo. Tre­
balo je nekud obesiti lampu. Prihvatio je Alija kladivo i
čavao, digao se: „Pustite, ja ću. Da ukucam svoj poslednji
čavao“. I ta mučenička desnica s čekićem u ruci u taj čas
daje najdublje, najsilnije značenje simbolu njegove klase.
Brzo, s nekoliko majstorskih, sigurnih udaraca ukucao je
on, drvodelski radnik, čavao u zid i videlo se dla, kao s
tom rukom, gospodari i sa oelim sobom samim. I obesio
je lampu o zid, svetio je obesio, a za nekoliko sati krvnik

78
će i svetli njegov život obesiti za ukucan već klin tamo
dole, na omom dvorištu, gde su već vešala spremna!
Mnogo puta se te večeri činilo neverovatnim, za sam
razum neverovaitnim da se u ovoj ćeliji nalazi čovek ko­
jemu će jutro značiti smrt. Aliju boli zub, neko predlaže
dJa ga dä izvaditi. Sluša on razgovore i pričanja drugih,
sam ih započinje kad ti zapnu. Smeje se tiho i uvek kad se
čuje njegova reč kao da se nešto razvedrilo, olakšanje kao
da je prešlo na njega i nas. To su satovi kad je Alija, čini
se, u svesti bliži još svojim uspomenama u životu negoli
mislima na svoju smrt. Jutro je još daleko. — U duši se
njegovoj 6dgumo kondenzira sve proživljeno u životu. Us­
pomene lete. I sve ih on grli ko devojče golubice. I hvata
ih da mu ne odlete, ali još su tu, još su tu. Oprašta li se on
s njima? O, jutro je još dlaleko i još uvek ima vremena da
ih uhvati i otopli se na njima opet! Izvadio je dz džepa ma­
ramicu, koju je kod sebe, još kao vojnik iz prvih godina
rata, nosio stalno — „Ne sećaš li se?“ obraćao se na stri­
čevića. Ovaj se ne seća. Ali je jasno: ta maramica je neka
lirska uspomena iz Alijinog života — kako užasan kon­
trast toj devojačkoj maramici jest ona bela marama kojom
će mu ujutro krvnik mrtvome prekriti lice!
Dan, posledmji dan primiče se dvadeset i četvrtom svom
satu. Sutra, to je još samo jutro, početak jutra, izlazak
sunca — i odmah zapad, konac, večna ponoć. Razgovor je
sve ispretrgamiji. Učestavaju stravične šutnje, svi bi nepre­
stano hteld dla ih prekinu, već zbog toga da Aliju otkinu
od sebe sama. No reći nehotice zamiru, misao na smrt i
bespomoćnost prema njoj takla je sve duše i sam Alija
kao da se slegao nekud u sebe, pa pita sebe i večno nalazi
isti odgovor, isti stravičan odgovor: jutro. Jedna dugačka
šutnja. I nešto najbolnije te noći: Alija je zaželeo pesmu.
Ko će da peva? Ko će da peva u ovoj noći, u ćeliji ovoj
stotinu koračaja daleko od dvorišta, crnog, uskog i tamnog
u kom e 6e već od podneva belasaju vešala na kojima će
za uvek zanemeti ova ista usta koja su sada poželela pe­
smu? I Alija počinje sam.
Slušao sam pesme robijaša u tamnici. Ono su bile čež­
nje; ovo nije bila samo čežnja, ni bol samo, ovo je bilo i
opraštanje sa životom.

79
 Pređi ponoć. Tišina je u ćelom uzištu, kao da su sve
ćelije prazne. A tiho rominjamje Alijinog glasa prelazi u
glasan sevdah:
— Z ar d a u m r e m ikada v r e m e n ije
m la d o st m o ju z e m lja d a p o k rije?

Sevdalinka i labudja pesma. A vani, negde blizu u slo­

bodnom jednom divorištu pevaju prvi pretponoćni petli,
zarana već naveštavaju novi dan, naveštavaju jutro, koje
će Aliji biti izdajnikom života. Naveštavaju smrt mladosti...
I zanemela je pesma. Napisao je oprosno pismo svojim
drugovima u Lepoglavu.7 I tačno o ponoć legao je sa svo­
jim malim bratom na poslednji svoj krevet. O kad bi bar
mogao da usne! U prvom poludremu pričinilo mu se da
ga neko zove: Alijagić, Alijagić! — San je bio razbit. Sam
nas je zamolio da ga u tri i po probudimo ako zaspi, a nije
zaspao ni za čas. Ležeći ovako između brata kraj sebe i
žandara nad sobom, osamljeno prepušten svojoj budnoj
svesti, on je sigurno proživeo najteže, nikome poznate svo­
je časove. Kad smo se oko tri sata opet našli oko njega, se-
deo je opet u kutu, umorniji nego pre. Pozvao nas je sam.
Još tri sata imao je da živi. Nije to više bilo vreme
ni pesme, ni šale ni smeha. Sve bliži konac tragediji osećao
se u ćeliji ko pritisak koji ne može no biti svaki čas teži.
Alija mi je ispričao svoj razvitak dio komunista (o tome
drugi puta).8 I zašutio, prepustivši da vodimo reč [mi]
ostali. Činilo se da se od časa na čas potpuno osamljuje, no
sigurno to više nije bdio uronjavanje u ono prošlo u ži­
votu, nego pomirivanje s onim što dolazi.
Sve kao da je bilo tiho prelaženje granice između ži­
vota i smrti; nije više ništa svetio, a nije još ni sasvim
tamno: polumrak je u kojem se sve više gube obrisi vlasti­
tog života.
Sa životom se oprostio, sa smrću se pozdravljao.
Ali zašto se on ipak ovako mlad mora, eto sad, još
dva-tri sata pozdravljati sa smrću, gdie u njemu život bi
tek trebao početi? Zašto?
Dok je još bio dečak, pripovedao je to u predvečerje,
mati mu je naredila da zakolje patku. On se nećkao. Bilo
mu je žao patke. Narugala mu se mati, a on je uzeo nož,
hteo da usmrti patku. Ruke su mu drhtale. Rasekao je,

80
 uzrujan, patki kljun po dužini. Zaprepastio se, odbacio
nož, pobegao. Nije mogao da ubije patku.
A čoveka je ubio.0 No, zar bi on ikad na njega dligmuo
revolver da nije bilo režima koji je riz nasilja proveo na
proletarijatu čiji je i Alija član? To ubijstvo nije bila os­
veta; i njemu je sada, uoči samrti, ovo pitanje na pameti:
otkud buržoaziji tolika surovost da se i njemu lično sveti
za čin koji je sama skrivila, te da i nadalje provodi na­
silje na proletarijatu, za koji on ima dva sata pred smrt ove
reči: „Mekan je, i sve trpi, i nikakovo zlo nije učinio bur­
žoaziji, mekan je, popušta.“
Poslednji politički razmišljaji čoveka po politici re­
žima osuđenog na smrt nisu kajanje ni grižnja savesti već
prekor sudiji za kojeg je najdublje bio uveren dia je sam
kriv.
Slutim da mi se ovde otvorila duša tog čoveka sasvim:
njegov mir, njegova hrabrost kojom je išao u smrt, zapra­
vo je bila izraz njegove čiste savesti; nikako zloban, nikako
osvetljiv, njega je možda do konca začuđivala smelost s
kojom ga je režim slao na vešala.
Bio je svestan da je žrtva. To mu je davalo snage da
se m im o pozdravlja sa smrću.
Po prilici četiri sata. Probudio je Muharema. Seo je
Muharem Aliji nasuprot, gledlaju se preko stola. Još malo
i nikad više. „Budi pošten, veseo, uči, ostaj vjeran svojoj
klasi“, to su saveti koje prosti „ubica“, „zločinac“ daje
svome bratu kao poslednju oporuku svoje bratimske lju­
bavi. Na stolu je pred njime neprestano fotografija njegova
vlastita i njegove drugova. Dugo je gleda Alija, ponire u
nju i očevidno ga to rastajanje s prijateljima boli. „Teško
se otkinuti od ovih“ — to je bilo jedino zašto je rečima
izrekao da mu je teško ostaviti. I posle dugačka šutnja.
Bliži se jutro.
„Kako je Alija“, pita ga stričević, „prelazi li ti vrijeme
brzo ili sporo?“
Digao je Alija glavu. iTo pitanje, doslovno jedno­
stavno, po smislu je duboko. I svi napeto taj sekundi če­
kamo odgovor. Šapnuo je:
„Brzo.“
Da. I brzo je prošlo. Tih svih dvanaest-trinaest sati
koje sam proveo s njime prošli su brzo kao minuta. Meni.
Nama svima. A kamoli ne njemu kome su ti satovi trebali
€ August Cesarec 81
da znače sav onaj ostatak života koji su mu silovito imala
da oduzmu vešala?
Pola sata pred šest, pred šest! — oprostio se s Muha-
remom. Nije plakao nad rastankom sa svojim životom, a
plakao je nad rastankom s bratom. Sm uo je za njim u
hodnik (za njim e žandari), i kad se vratio, svladao se, m i­
ran je opet. Taj čovek ko sevdah mekan, u suštini dušom
lirski, bio je samo ludom političkom provokacijom režima
nagnan u dramu koja je završila tragedijom; a um eo je da
bude tvrd ko gvožđe; je li to bio on kojemu su m alo pre
bile suze u očima?
„Ima li još ko, drugovi, da m e što pita? Dok je još
vrijeme!“
A on sam ima đia pita: ono poznato, da li čovek oseća
kad umire — to se on setio nečeg sličnog iz Dostojevskije-
vog Idiota. U tom pitanju n ije bilo straha, jer ćela ta noć
nije bila no najsvesnije umiranje, koje je podnašao neu­
strašivo i s heroizmom. I još koji čas, te će i on sam ko
Dostojevski poći na stratište; s tom razlikom da m u neće
dobar glasnik kao Dostojevškom u poslednji čas doneti
pardon i spasiti život. Ruski car Aleksandar I imao je još
uvek više morala nego naš Ministarski savet.10
Sviće. Plohe neba između rešetaka svetlije su. Petli
već duže vremena pevaju; i duže vremena već je na kapiji
uzišta svaki čas zazvonilo zvonce naveštavajući dolazak
onih koji će službeno zastupati pravdu na vešalima.
Jutro. Šest. „Dvanaesti je sat“, nasmehnuo se Alija —
i zapalio je poslednju cigaretu. I šest je već prošlo. Svaki
čas, svaki čas može da se pred vratima javi poslednji po­
ziv. Zakašnjenje od nekoliko minuta. Do tog časa nije A lija
znao gde će urnreti. Znao je kadla, nije znao gde. — „Ah,
tamo!“
Sve je u ovaj čas u ćeliji tesmo. Razvalite te zidove,
neka bude sve široko i čovek, u suštini dobar, predobar,
neka bude slobodan! Sve je silna napetost. Alija je u taj
čas velik. Na rubu je poslednjeg ponora, past će. Čeka sm i­
reno udarac. Svi posižemo za njim, niko ga ne može spasti.
Njega će trgnuti između nas, stegnuti ovo grlo. — Vešala,
grob. — Svaki čas svaki sekund.
Cm čovek u cilindru pred vratima. Zlatan lanac na
prsima.
„Alijagić, ajde brzo!“

82
 Brzo!
O kad bi se u ovoj zemlji dobrota delila tako brzo kao
što se njemu presekao život!
„Oprostite, drugovi! Vi znate vašu dužnost!“
Ćelivan je, opraštanje. Rastanak sa čovekom, drugom
koji odlazi zauvek. Da ga hrabrimo u ovaj posledmji čas?
Ćele te noći on je hrabrio nas!
Vodle ga. Otmenom, gipkom brzinom, vođen ispod
ruke po svom branitelju dru Politeu, koji mu je ostao oda­
nim prijateljem do poslednjeg časa, nastupa Alijagić svoj
golgotski put. Vidim još polumrak u dvorištu uzanom, cr­
nom. Na prozorima su se ovesili ljudi ko na galerije oko
sredovečnog stratišta. Čujem njegov posledmji metalni
glas: „Praštam i ja vama“. Jurim preko skalina. Dve svede,
dva plamena Mesnu mi kroz stakla u oči. Još čas pre dao
mi je celov živ, a sada već visi mrtav.
Vešala! Vešala! Osmi mart 1922! Tačno na dan, kada
je pre 40 godina mala Srbija proklamovana kraljevinom!11
Jutro! Šest sati i šest minuta! Zagreb! Dvorište sudbenog
stola! Obešen Alija Alijagić! Taj dan u kalendaru današ­
njeg režima crven je, krvavo crven.
Jedva što su ga obesili, pala je kiša. Sve kiše ovoga
sveta ne bi mogle da isperu ljagu, koju je toga jutra režim
cinika nameo Jugoslaviji!

K A R A K T E R N A V E SA L IM A «

Vešala na kojima je Alija izdahnuo procvetala su nje­

govom slavom. Grob njegov busen je cveća i cilj nepre­
kidnih hodočašća. Dogodilo se nešto što krvnici nisu oče­
kivali : oovek po njima obešen kao prosti zločinac uskrsnuo
je i uspomeni njegovoj se klanja ne samo radnička klasa
za koju se žrtvovao, nego i svi oni iz buržoaske klase u
kojima režim ili interes nije zaglušio i cinizmom zatrovao
glas savesti.13
Beskaraktem ost protiv karaktera, prva na vladi kao
glavni krivac i — sudija, drugi na vešalima kao manji kri­
vac i — osuđenik, to je bio smisao nedavne političke trage­
dije kojoj je katastrofom bila Alijina smrt. Uskrsnuće nje­
govo to je katarza te tragedije, to je spoznaja sviju onih,
koji su patnjom i sauoešćem promatrali tu tragediju —
«• 83
spoznaja, da je na prvim političkim vešalima u Jugosla­
viji umro čovek koji je sa svojim karakterom bio daleko
iznad beskaraktemosti (rezama koji je ta vešala dignuo.
Plemenitost i upravo viteška otmenost kojom je on bez
otpora, bez prosveda, bez srdžibe primio svoju smrtnu pre­
sudu, zapanjila je i zadivila. U časovima kad već ništa nije
mogao izgubiti, jer je imao sve da izgubi, on nije protiv
nepravde osvetničkog režima niknuo optužiteljski i s pret-
njom kao Danton14, nego se spram sudija svojih poneo bla­
go i milosrdno, s oproštenjem ko Hristos. „Žalim ga kao
čovjeka“, rekao je za Draškovića na procesu. „Odbivši vas
kao sveštenika, nisam vas htio uvrijediti kao čovjeka“ —
izvinio se pred imamom u ćeliji.15 Poslednje noći piše Co-
lakoviću i drugovima u Lepoglavi 'kartu i završava: „Opro­
stite mi, ako sam vas ikada uvrijedio i ja vama opraštam“.
Nekoliko puta tog dana i noći čudi se i žali što nema do
njega predsednika g. Vaića. N e govori zašto, ali objasnio
je to pred vešalima, gde je iskoristio poslednju mogućnost
da ispuni svoju poslednju želju i oprosti se sa sudijom.
Blagost, izmirenje, tihi moli kršćanskoga opraštanja — s
tim je svršio.16
Svakako neobičan način umiranja za čoveka koji po
svojoj religioznoj pripadnosti, ma bilo samo instinktivno,
uopće nije bio hrišćanin nego potomak islama17. Potomak
one religije koja se kultum o-historijski uzevši, u arapsko-
osmanskim plemenima javila kao nacionalna reakcija na
nacionalno-nivelizatornu ulogu prve religije internaciona­
lizma, hrišćanstva; a etički uzevši značila reakciju život­
nosti i borbenosti na odricateljški kršćanski princip: ne
opiraj se zlu, i ljubi neprijatelje svoje. Još većom neobič­
nošću izgleda takovo umiranje kad s e uzm e da je Alija
bio borac proleter koji je bio svestan da je žrtva surovog
režimskog terora: svalti drugi revolucionar imao bi u tak­
vim časovima na ustima optužbu za svoje sudije, a on je
imao — oprošten je.
Bio bi cinizam tumačiti to ishitrenom pozom. Za
pozu treba imati jezuitizma, teatralnosti, prevejanosti u
duši, a on sve to nije imao nikako. Je li to bliza smrt djelo­
vala na njega takovim oblagorođenjem? Događa se da i
najsilovitiji karakteri postaju pred smrt krotki — slični su
brzim, dem im rekama koje se nenadano; stišavaju pred
ušćem, a bliza smrt ih prometni, debije na njih 'ko balzam,

84
pripitomi ih. Je li to bio Alijin slučaj? Nikako. Način nje­
govog umiranja dosledan je načinu kako je živeo: nikakva
se promena nije desila; uvek je život njegov i na samim
čestim ustavama tekao lagano, a pred smrt je postao samo
širi i dublji. Pređi smrt se pokazalo jače i povećanije ono
što je u životu sačinjavalo i odredilo njegov karakter.
Tihi bunar dobrote koju su crpali više drugi nego on
6am, — to je bio za života. Ostavši poradi bračne tragedije
svojih roditelja bez majke, on se ko otac brinuo za svoju
braću. Spram oca, starog muslimanskog bogomoljca, po­
našao se obazrivo, s opraštanjem, čak ga i izdržavao. Kro­
tak, radije veseo nego tužan, suzdržljiv u bolu, samari­
tanski požrtvovan i pun odricanja, ne vređajući nikoga,
on je bio tip kog bi se moglo nazvati hrišćanskim. Po nje­
govom karakteru moglo bi se najlepše pokazati da je Islam
samo varijanta hrišćanstva.
Kako je takav čovek po svome karakteru više tendi­
rajući na život tolstojevski smiren i bez borbe mogao da
postane revolucionarom i atentatorom? Zašto, kad je mo­
gao da umirući oprašta zlo svojim sudijama, zašto im nije
oprostio još pre u životu, pre Delnica? Moglo bi se odgo­
voriti da je prejako bila u njemu razvita osetljivost na
poniženje i prejak da je bio u njemu oonos prema uvredi
— po nagonu i nasleđu svome da je bio ipak više tipom
islamskim, kojemu je ponos poprilici ono što je idealnom
hrišćaninu ljubav. Moglo bi se tako odgovoriti, no taj od­
govor ne bi pogodio suštinu Alij inog karaktera. Za procenu
tog karaktera treba poći s osnovnog gledlišta da je bio pro­
leter. Kao proleter on je već samim svojim klasnim
položajem, iznajmljujući svoje snage i rad, bio osuđen
da daje a ne dla uzima — u tome smislu svaki proleter
je hrišćanin. Ali kao proleter osetio se on brzo u vezi s
kolektivom svoje klase i, kao ovu historijsko iskustvo, tako
je i njega lično iskustvo poučilo da je neprestano davanje
samo produžavanje društvene nepravde i da se pravda ne
dobiva strpljivim čekanjem nego je treba uzeti borbom.
U tome smislu svaki klasno svesni proleter je islamac,
koji u raj idle preko bojišta. Alija je kao islamac i proleter
postao komunistički borac i to ne borac po osveti i mržnji
spram protivne klase nego po sućuti, ljubavi i shvatanju
za klasu svoju vlastitu. I sve ono opraštanje sudijama pred
smrt, gđle se činilo da je prestao ljude deliti po klasnoj pri-

85
padnosÜ, nije apsolutno ni u kakovom protivurečju sa bor­
benim njegovim stavom koji ga je doveo do atentata. N ije
u protivurečju zato jer više nego li ikakav hrišćanski ili is ­
lamski tip on je svojim karakterom otkrio dubinu jednog
novog tipa u našoj zemlji, a to je tip komunistički.
Zar je komunizam samo borba? Samo revolucionarni
zalet na društvo 'koje n e valja? Samo lučenje ljudi na kla­
se — ovde proletarijat, dobro; onde buržoazija, zlo? Ili je
komunizam još nešto drugo, a to je izmirenje! To je te­
žnja za društvom u kom e nestaju klase, nestaje privatna
svojina i na istoj potki šare sviju ljudskih karaktera jedno
su vezivo u harmoniji.
Najosmovnije objašnjenje njegovog karaktera koji se
bori i oprašta leži dakle u ovom da je bio proleter i postao
komunistom.
Komunizam kao taktika političan je i borben ko ne­
kada islam. U zev etički, u poslednjem svom obliku, on
prestaje biti borben i sućutan je ko evanđeosko hrišćan-
stvo. Ali dio tog etičkog svog oblika dolazi on upravo bor-
benošću koja u dalekoj isporedbi podseća na Islam. I kad
se u čemu drugome ne bi moglo naći jam stvo za takav eti­
čan njegov razvoj, onda bi se to jamstvo m oglo naći
baš u njegovoj dalekoj sličnosti s Islamom. S nasilja ozlo­
glašeni Islam pokazao se spram ostalih religija, pa i samog
hrišćanstva kud i kamo tolerantniji: dokaz su narodne
crkve koje je trpeo u svojoj sredini.
Alija je nosio u sebi Islam kao instinkt i taj instinkt
se u njemu u novoj historijskoj situaciji ličnim saznava­
njem svoga i svoje klase položaja i zadatka razgoreo u ko­
munističku svest. Kao tip komunističkog revolucionara
koji se bori s buržoazijom on je bio fanatik — i još više ga
takovim učinio režim. Ali svestan da sam komunizam u
najdubljem svom smislu znači pomirenje i opraštanje on
je bio tolerantan.

Taj proleter bio je potomak jedne od najuglednijih

feudalnih bosanskih porodica. Sam se našao na strani raje
i ko što su nekada njegovi preci za raju imali prezir i ko­
lac, tako je on za proletarijat imao samo ljubav i požrtvo-
vanje. Isporedite ga s današnjim ostacima bosanskog plem -

86
 siva, pa ćete razabrati svu neobičnost obrata koji se, za
razliku od ostalih, dogodio u jednom proletariziranom čla­
nu tog plemstva: po jednoj strani služnici režima koji za
novac nad oelim jugoslavenskim narodom upriličuju novo
Kosovo, odglašavaju Vidovdanski ustav, po drugoj strani
prosvedovač protiv Kosova uzakonjenog tim Ustavom nad
radničkom klasom, čovek kojega režim šalje na vešala.
Međutim, kad je već govor o Alijinim aristokratskim
precima, onda ćemo istaći još i ovo. Bosanska vlastela pre
najezde turske i prolaza na Islam bila je mahom bogumil­
ske vere, protivnici Rima i Bizanta. Njegov praded Mah-
mutpaša Vidajić suđlelovao je sa Husein,-kapetanom Gra-
daščevićem,18 Zmajem od Bosne, u ustanku protiv presi­
zanja Stambüla. Ta dva momenta dovedena s Alijom u
vezu po jednom dalekom atavizmu, mogla bi se uzeti kao
dva daleka svetla koja obasjavaju njegov karakter: u nje­
mu je i crta buntovnika borca kao u njegovog pradeda i
crta bogumila izmiritelja kao u možebitnih dalekih njego­
vih bogumilskih predlaka.
Ldrizam i sevdah, duga fatalistična strpljivost i onda
najednom provala energije i heroizma ko pećina da se,
dugo mirujući na vrleti, strovalila i sve ruši pod sobom
— to je ono što ga čini tipom rase, naseljene po bosanskim
planinama. Na prvi mah čini se da je ta rasa zgnječena
svojim planinama i vekovnim iskušenjima, počev od kr-
staških ratova protiv bogumila pa preko pritiska Islama
do austrijske okupacije. Pa ipak ima u njoj,, ko u zemlji
koju nastava, nagomilane energije; treba je samo pokre­
nuti. Bosansko-hercegovački bataljoni, stupovi austrijskih
frontova, dokazali su to. Ako se nekome taj primer čini
nesimpatičnim, spomenuću drugi: većina predratnih na­
cionalnih atentatora rodom je iz Bosne.
Što se tiče Alije, za njega je još više od ovog šireg
okvira, Bosna, karakterističan onaj uži okvir u kome se
rodio — Semberija — između Save i Drine. S pnekodrin-
skom Mačvom, to je početak široke prekosavske ravnice
Slavonije i Srema. Tu se stišala i razlila u ravnu izoranu
pučinu divlja ornamentika bosanskih vrleti. Ovo je još
uvek Balkan, poslednja zavetrina istočne bizantijsko-
osmanlijske kulture, ali Balkan na prelazu i izmirivanju s
jednim drugim mentalitetom koji je pod uplivom dopuha
zapadne evropske kulture. Nešto od smirene ravnice ima i

87
 u duši Aldjinoj. Duša se razilazi u širinu,, shvaita i op­
rašta. Ali planine nisu dlaleko — ravnica ta semberijska
znači samo poslednju i najnižu padinu njihovih visova i
ponora. Nešto od pogleda na te visove i ponore ima i u
Aliji: u duši njegovoj ima prirođene i nasleđene (moguć­
nosti da se uspne, penje i strovali, da se bori, n e preza
pred zaprekama, srce u opasnost bez straha pred opasno­
šću i kaznom radi podviga. Intelekt i energija njegova ne­
posredan su i čisti izraz zdrave i sveže rase, popunjuju se,
jačaju i ne slabe međusobno. U energiji ima toj nešto od
epske sporosti muhamedanskih junačkih pesama i od lirske
nežnosti muhamedanskih ženskih pesama: ona je rasla za­
jedno s intelektom, zajedno s klasnom svešou, zajedno s
terorom protivničke klase koja ga je izazivala na borbu.
Razvoj njegov do revolucionera i komuniste tipičan
je, doduše, za mnoge proletere, no ima u njemu lično zna­
čajnih crta za Aliju kao atentatora, i ja ću ga zato, za bolje
shvatanje njegove ličnosti, ispričati po njegovom vlastitom
prikazu izrečenom tri sata pred smrt.
Kao mlad stolarski rađlnik željan šireg horizonta pošao
je g. 1914. iz Bijeljine u Sarajevo. Radnički dom i pokret za
njega su otkriće, zadivljuju ga i okupljaju sasvim. Odmah
u početku doživljava sarajevski atentat, koji on još pot­
puno ne shvaća ali mu sluti sm isao i sim patiše s njime.
Doživljava i prvi udarac na proletarijat: austrijska reak­
cija razularena ratom, zatvara dom, obustavlja štampu,
razjuruje radničke organizacije. Iz rasturenog radničkog
pokreta Alija prelazi pod silovitu disciplinu carevih ofi­
cira. Služi u mostarskom garnizonu. Zatvoren zbog uvredi?
kralja jedva se izvuče ispod presude ratnog suda. Ruska
revolucija je prvi novi podstrek u njegovom razvitku, p o ­
buna 22. dalmatinske regimente — drugi, ponovno izla-
žemje Glasa slobode19 — treći i presudni. Kao vojnik on
u Mostaru kolportira tadanji naš prvi revolucionarni, bolj­
ševicima sklon i današnjom policajnom ideologijom još n e-
oskvm ut radlnički organ. Izašavši posle prevrata iz vojske,
vraća se tamo gde je prestao g. 1914 — u radnički pokret
Nije još u njemu sv e prečišćeno, m agle posleprevratne na­
cionalne psihoze nisu se još sasvim razišle. Komunistom,
odlučnim komunistom postaje on tek posle neočekivanog
iskustva stečenog iz besomučnijih progona kojima je jugo-
slovenski, a (naročito sarajevski proletarijat bio izvrgnut

88
 posle beogradskog kongresa o 1. maju 1919. Zaposednuee
radničkog doma po jugoslavenskoj žandarmeriji seća ga
časova iz 1914, kad je taj isti radnički dom bio zaposednut
po žandarmeriji austrijskoj: udarac i zaprepaštenje bilo
je veće. I sve novi i novi progoni radništva njega čine sve
čvršćim i predanijim za radnički pokret. U vreme pred Ob­
znanu on je duša pokreta i predbednik sindikalne organi­
zacije u Bijeljini. Tu u blizini, na prvom dosluhu vesti o
strahovitim mučenjima tuzlanskih rudara štrajkaša20 do-
življuje na slobodi poslecOnji udarac, gori od onog au­
strijskog 1914, gori od jugoslavenskog 1919 — jugoslaven­
sku imitaciju hortizma, Obznanu 1920. Još pre toga bio
je u Zagrebu i tražio nameštenje. Međutim, „kruha mi Za­
greb nije dao, ali m i daje grob“. Posle bi hteo u Rusiju.
Dolazi do Maribora, uposli se da s vremenom uvreba pri­
liku i pređe granicu, no čini mu se to ipak kao bekstvo,
vraća se, dakle, natrag u Bijeljinu, ostaje u Jugoslaviji.
Ostavši ovde on sve više oseća težinu Obznane, nestrpljivo
čeka i nada se da će biti ukinuta. A dočekao je dan Vidbv-
danskog ustava kad je, posle ,podne, nekoliko sati posle
Stejićevog atentata. Obznana potpisana kao — zakon.21 Tim
časom bio je napet i njegov revolver. Novi nasrtaj reak­
cije, inkvizicija nad radnicima u Glavnjači, porast terora
u plimu, zahvaća ga, režim postaje njegovim ličnim de­
monom koji mu utiskuje revolver u ruke. I tako je srpanj
1921. Aliju, umesto u Moskvi, našao u — Delnicama.
Započeo je dolaskom u Sarajevo da sudbluje u po­
kretu masa, završio je odlaskom u Delnice da na pokret
masa deluje individualnim protestom protiv režima. Izme­
đu ova dva momenta teško je razdoblje od 7 godina koje
ga s dinamikom svojih događaja ispunjuje doživljajima i
iskustvima najpromenljivijim. Život njegov kroz tih 7 go­
dina krivulja je što raste i pada, sada je sve volja, zanos
i nada, onda opet silovito razbijanje te nade i poraz, a ne­
prestano je sve samo mučno rvanje sa zaprekama protiv
očekivanja sve većim.
Sve kao musliman — i to baš zato jer je ušao u rad­
nički pokret — bio je pristaša narodnog oslobođenja. Kao
vojnik bio je rebelom protiv cara. I došlo je ostvarenje
ideje sarajevskih atentatora — i što je doživeo?
Istorija, promenuvši se u 7 godina, siedlmu se godinu
opet ponovila.

89
 Na početku je vidovdansJd atentat u Sarajevu i au­
strijska reakcija opravdavana ratom; na koncu je jugosla­
venska reakcija opravdavana izmišljenom (revolucijom i
vidovdanski atentat u Beogradu. U dva maha A lija do­
življava teški nasrtaj dveju reakcija na radnički pokret.
I dbk za prve, austrijske reakcije, simpatiše sa sarajevskim
atentatorima, dotle za druge postaje atentatorom on sam.

Kako je taj oovek kao komunista, znajući da komu­

nistička borba pretpostavlja akciju masa a ne akciju indi­
vidualnu, došao do odluke da izvrši atentat?
Je li to bilo pod dalekom sugestijom nekadanje sim ­
patije za sarajevske atentatore? Među ovim nalazio se je­
dan čovek koji mu je kao radniku bio bliz — Cabrinović.22
Poznato je kakav je u,tisak učinila na Aliju Stepnjaikova
Podzemna Rusija; ko nacionalnim našim atentatorima, tako
su i njemu protucaristički atentatori bili uzor.
Kao zanatlijski radnik, proizašavši iz malograđanske
sredine, on sve kao proleter nije bio tip onakvog proletera
koji radeći u industrijskoj mnogoljudnoj sredini već po
svom instinktu oseća klasnu borbu kao borbu masa, a ne
borbu pojedinaca. Težeći za akcijom masa i hoteći je po-
spešiti svojim atentatom, on je kraj sv e svoje oštro razvite
klasne svesti pao u zabludu i došao do nepolitičkog shva-
tanja da akciju masa pokreće akcija pojedinaca a ne ob­
ratno.
Ko mu je omogućio takovo sihvatanje? Onaj koii ga je
zbog nje osudio na smrt: sam režim.
Reakcija tog režima, fispoljujući se u najsurovijim
uvredama, izazovima i nasiljima nad radničkom klasom,
ta reakcija njega je vneđala ne samo kao radnika i člana
jednog potlačenog kolektiva nego i kao čoveka po nasleđu
i karakteru svoje rase i lično naučenog na ponos.
Šta, ako nas već gušite politički, zašto vređate u nama
ljude? Čeonu te batine, ponižavan je, glavnjaoe svuda gde
je radništva, čemu ti. besramni napadi da je naš ideal
isto što i zločinstvo?
U priprostoj nezatrovanoj duši Alijinoj gomila se
čuđenje na tolike uvrede, gomila se protest. Lirizam išee-

90
 zava u toj duši i nešto se epsko i cfiramatsko javlja, on
postaje herojem svoje klase.
Ima u narodnoj junačkoj pesmi slučajeva kad dve
vojske koje se biju prepuštaju da o pobedi odluče njihovi
najbolji junaci. Vojske tadla miruju i gledaju, a junaci se
biju. Takav junak bio je i Alija. U njegovom slučaju bile
su te dve vojske — buržoazija i proletarijat. I u ime pro­
letarijata on je izašao pred najprednje redove i uhvatio
se u koštac — zar s junacima protivne vojske, s Draškovi-
ćem? To je samo momenat u tom dvoboju! — uhvatio se
u koštac sa ćelom vojskom neprijatelja, sa ćelom režim­
skom buržoazijom. Njegova vlastita vojska, proletarijat,
uopće nije ni ušla u borbu, — već je razibita i potisnuta gle­
dala iz daleka što joj donaša njezin junak. A taj junak, u
naivnim zamislima da će joj doneti dobro, bije se i pod
jurišem ćele protivničke vojske pada, pada časno i ako
su mu nad vešala napisali pogrdno: prosti zločinac.
Nazvali su ga prostim zločincem i obesili jer za te ci­
nike je već i sam karakter postao zločinstvom koje treba
iskajati na vešalima.
Alija im je oprostio. Da se tu razumemo. Onako isto
kako je on žalio smrt Draškovića samo kao čoveka a ne kao
predstavnika režima, tako je on svoju smrt oprostio sudi-
jama samo kao ljudima a ne kao režimu. Režimu on nije
oprostio, jer je osećao da na to nema ni pravo: to pravo bi
imala samo radnička klasa koja je bila i još uvek je žrtva
toga režima.
Posledinje svoje večeri poželeo je da se samo još je­
danput vrati u život. „Šta bi radio, Alija?“ Odgovor više
kretnjama nego recima bio je: „Radio bih drukčije!“ Kako?
O tome su govorile njegove oči, koje su sevnule gorčinom,
video je sigurno pred sobom ceo režim; da, s tim režimom
nije moglo biti i ne može biti izmirenja ni u času pred
smrt a kamoli za života!23

Tragika i smrt tog karaikbera stavila je Jugoslaviju

pred problem pred kojim je kroz decenije, označene pro-
tucarktičkim atentatima, stajala Rusija. Predratni aten­
tati. — počev od Žerajićevog dio Princip—Cabiinovićevog —
bili su .samo uvod u naš problem danas. Jer šta znači taj

91
fakt da se u Jugoslaviji našao režim koji je na vešala po­
peo jedinog atentatora onako isto kako je to učinila Au­
strija sa sukrivcima u sarajevskom atentatu i ruski ca-
rizam sa stotinama atentatora ruskih — šta znači taj fakt
nakon historijskog iskustva da sv e te surovosti nisu ni
režimu u Austriji ni režimu u Rusiji ništa koristile i da
su ti režimi po historiji bili osuđeni na propast?
Znači da je i vešanje Alijino bilo suvišno, da je to bila
samo krvava renesansna osveta koju će, kao i režim koji je
toj osveti bio autor, osuditi historija. I n e čekajući tu osu­
du budućnosti, m i već danas zbog te smrti dižemo optužbu
protiv režima krvnika, dižemo je sv i u čijoj savesti je Alija
uskrsnuo i živi kao žrtva toga režima.
Prva osveta koju je režim izvršio nad tim karakterom
bila je ujedno i osveta celoj radničkoj klasi: Zakon o za­
štiti dlržave. Da se radničkoj klasi, da se poštenju, savesti
i moralu, da se tragičnoj smrti Alijinoj dade zadovoljština,
potrebno je u prvom redu da se svrši i prestane s obzna-
naškom politikom toga zakona, koji nije no primena krvne
osvete na ćelu radničku klasu. Je li za to sposoban današnji
režim? Krvnici obično dugo žive, možda zato jer drugima
prikraćuju život. Današnji režim živeo je već dosta: dosta
je mrtvih, dtosta ranjenih, dosta uvređenih, potlačenih, iz­
mučenih, dosta je žrtava!
Karakter na vešalima, ima li veće optužbe protiv re­
žima koji je postigao rekord u beskarakternosti?

A L IJ A A L IJA G IĆ 2«

8. I I I 1 9 2 2 - 8 . I I I 1924.

Još koji dlan i biće dve godine kako je obešen Alija A li-
jagić. Jedan od najcrnjih dana u životu Jugoslavije ozna­
čen je smrću jednoga od najsvetlijih članova naše rad­
ničke klase; slučaj je velik i strašan, vredno je i dužnost
nam je da se na nj povodom njegove dvogodišnjice osvr­
nemo s nekoliko reči.25
Dve godine su na dbmaku; što se sve nije kroz te dve
godine promenilo, koliko je samo novih grobova podignuto
i koliko se smrti otada već zaboravilo! A Alijin grob je još
uvek meta hodočašća, njegova smrt je još uvek u svežoj
našoj uspomeni, tako kao dla se dogodila jučer!

92
 Nije jučer, nego pred dve godine, i jasno je da će još
mnogo godina proći dtok i ta smrt, ko sve u životu, izbledi
u predaji koja će kao amanet ići od generacije na genera­
ciju proleterske klase. U našoj generaciji sigurno izbledeti
neće — zar zato samo što nam je bio bliži, zar zato što smo
savremenici njegove tragične smrti, zar zato što smo ga
znali lično!
Malo nas je takovih poslednjih, pa ipak i oni koji ga
nikad nisu videli živa i čuli su samo za mrtva, na sam spo­
men njegovog imena osećaju nešto što ih napunja gorči­
nom dubljom od ikoje žalosti, osećaju da je ta smrt nešto
preko čega kad bi prešli ravnodušno značilo bi isto što i
kadi bi Aliju još jednom osudili na smrt sami.
Šta je to u toj smrti, što uvek iznova oko nje saku­
plja sve one koji su je preživeli ko tužnu rodbinu nad
grobom zajedničkog rođaka? Odgovoriti na to ne može se
a da se ne kaže nešto o životu Alijinom i društva koje ga
je osudilo na smrt. Svi se sećamo onih za jedne luđačkih,
za druge žrtvenih dana između Obznane I i Obznane II.
Sta su ti dani bili no izazov i krvnički ples nad obezoruža-
nim, ranjenim proletarijatom? Alija, ponosni heroj, da
spasi čast zastave i digne je raspršenoj vojsci za znak na
okup, prihvatio je izazov, jurnuo u borbu sam; velik u
tlapnji bio je njegov čin, no još veći u dobroj nakani. Ubio
je, i rekoše: treba biti ubijen. Kome je trebala njegova
smrt? Sigurno ne nama kojima je trebao njegov život. Ako
je igde krivnje u nama, to je u našoj tadanjoj krizi i našim
iluzijama da će se banditi u vladi ipak žacnuti od politič­
kih vešala; to jest da ga nismo izbavili iz tamnice. No ban­
diti se žacnuli nisu ni pred najsramotnijim političkim
umorstvom; proletarijatu je trebalo dati zadovoljštinu za
smrt „velikog“ čoveka Draškovića; jađlnici, zaboraviše da
je „veliki“ Drašković bio malen spram ideje koja je nosila
„malog“ Aliju!
I tako, u znaku svemoćne vlasti buržoaske klase i na­
ročito režima, u znaku njegovog suludog straha da vlast
izgubi, u znaku odmazde za gubitak „velikog“ Čoveka,
stupa vlasti i režima, pao je „mali“ Alija; ko će i osetiti
gubitak jednog proletera, kad ih je toliko!
A osetdli su mnogi. Ne samo radnička klasa. Plima uz­
buđenja digla se tada, prelivši se preko sviju klasa; i krup­
ni kapitalisti su Aliji dolazili na grob paliti sveću, i mnogo

93
zaposleni se Radić trgnuo, trgnula su se i dlokona gospo-
jinska društva, na žalost, i Radić i ta društva jako kasno,
prekasno! I svejedho kakvi su ih m otivi vodili, sentimental­
nost ili politika, jedno se može pretpostaviti da se u njima
ipak probudilo spoznanje nepravde. Cuška je to bila re­
žimu, na žalost, i opet vrlo laka, jer eto, oni ne osetdie,
oni ne priznaše ono što je osetio i ustvrdio proletarijat —
da je nepravda učinjena ne samo Aliji, jednome članu pro­
leterske klase, nego klasa celoj Obznanom i pooštrenjem
njenim, Obznanom II.
Otkada postoji, proletarijat je naučen da ga buržoazija
ne miluje, naučan je na žrtve. Junski ustanak pariškog
proletarijata 1848, pariška komuna 1871, ruska revolucija
1905, nemačka od Libknehta do danas, peštanska komuna
191920 — šta su dočekale od buržoazije no pogromski po­
kolj? I najbezidejniji zločinci i uibojice od nje su pošteđeni;
slavni primeri iz bliskih dana: rešenje Todorova, ubojice
Daskalova u Pragu; rešenje Konradlija, ubojice Vorovskoga
u Švaj carskoj, pa i kod nas rešenje (tobožnja osuda na 3
meseca!) žandara Krušića, ubojice Arnolda;27 u usporedbi
sa slučajem Alijindm još najkarakterističniji slučaj! Nama
koji znamo po čijem receptu sudi buržoaski sud to nije
čudno. Nama koji s mukotrpnim mirom podnosimo kako
su hiljade drugova naših padale i padaju za stvar revolu­
cije, nama je i osuda Alijina konačno razumljiva i mi iz
Alije ne pravimo lični kult.
No, klasno umorstvo ostaje klasno umorstvo i kad ga
se provodi u groznici bezrazložnoj i sa cinizmom svesnim
onda to, ma koliko tragično za žrtve, postaje komično i po­
kazuje se kao prljavo, nezaboravno i neoprostivo zločin­
stvo za krvnike. Davno je već tome, 1878, kad je ruska
porota u vreme besne carističke reakcije oslobodila aten-
tatorku na generala Trjepova, Zasuličevu. A li nedavno je
tome, koncem decembra prošle godine, kako je pariška
porote rešila anarhistku Zentnern. Berton koja je ubila
„šefa rojalističke policije“, desnu ruku Leona Dodea. Pla­
toa.28 Retfld slučajevi, ali dlolkazuju kako i u buržoazije, čak
i u naše grozničavo vreme, ima morala kad ne bunca i ima
pameti. No u naše buržoazije, režima jednog njenog dlela,
nije bilo, ko što ni dlanas nema, ni morala ni pameti; samo
da sablazni razvijena glupost i pokvarenost mogla je da

94
digne politička vešaia za ooveka kojemu je sama utisnula
revolver u ruke svojom kriminalnom politikom.
No, ta vešaia imala su da ko barijera padnu na oslo­
bodilački put proletarijata; u jednome čoveku imala je da
bude osuđena cjela klasa. Da je taj čovek jedini koji se u
povesti našeg socijalizma protegnuo na vešalima, dla je
taj čovek bio tako mio i plemenit, to je krupan jedan raz­
log da su tolike naše simpatije upravljene baš spram nje­
ga. Svi m i uz to osećamo da je taj čovek život svoj krvni­
cima dao za nas, i krvnici da su mu ga uzeli protiv nas.
Svesni smo da je osuda nad njime bila i osuda nad nama
i on da je jezovit, tragičan simbol sudbine ćele naše prole­
terske klase, tragičan simbol ćele jedne njene historijske
periode, koju ona, svi mi, proživesmo i koju još uvek pro­
življavamo.
I baš to da je još uvek proživljavamo, da se u dve godi­
ne posle Alijine smrti za nas nije bitno ništa promenilo, da
nad nama još uvek visi zakon bestijalniji od same Obznane
protiv koje je i ustao, radi koje je i pao Alija — baš to je
ono što nam Aliju kao druga, kao borca, kao simbol naše
patnje i zavet naše borbe čini tako bliskim, da nam je u
duši utisnut kao rana koja nas žari i koju možemo da podl-
nosimo mirnije samo u kretanju napred. Kuda? Ono što
je najživotnija naša nužda, to je borba protiv Zakona o
zaštiti države. Kao reakciju na Alijin atentat režim ga je
uveo; izgleda da se približuju dani i konca tog režima.
Oni. koji se čine da dolaze, o ukidanju tog političkog kri­
minalnog nedela ćute. To glasniji treba da budemo mi.
Odužiti se Aliji za njegovu žrtvu, sačuvati njegov spomen
u duši živim, to znači isto što drugim načinom, ali s istim
ciljem, raditi što je radio on; on je nastojao da učini mrt­
vom Obznanu, m i treba da nastojimo da učinimo mrtvim
Zakon o tlačenju radništva i naroda. To je naša dužnost;
kad nam ništa ne bi dlavalo na to pravo, dala bi nam ga
baš nepravda učinjena Aliji. Još u Jugoslaviji nije oprano
zločinstvo od 8. III 1922. Klasno se umorstvo više za mrtvu
žrtvu i mučenika ne može da ispravi — do jedino da se
digne sa ćele njegove klase.
Vrlo jasno Alija m i je to i sam rekao poslednje svoje
noći pred smrt.
95
 STJEPAN RADIĆ I REPUBLIKA
N A PR A V O M I K R IV O M P U T U
U A U S T R IJ I1

Godine 1910. razlagao je g. Stjepan Radić2 u Hrvat­

skom saboru prvi put program svoje seljačke stranke i pri
tome se dogodio ovaj Intermezzo:
RADIĆ: — Treba uvažiti da je za kršćansku prosvjetu
bilo isprvice tek dvanaest apostola, a nije to bila odmah
saborska, većina.
BOŠNJAK3 (frankovac): — Ali vas nema ni dvanaest.
RADIĆ: Ima nas sedamdeset u glavnom e odboru i svi
ćemo, ako bog da, doći u sabor.
SV. PRIBIĆEVIĆ (prema čistoj stranci prava): — Za
vas vrlo tamna perspektiva:
BOŠNJAK: Bogme i za vas kad će njih sedamdeset
doći!
Smijeh. Hrvatski se sabor tada smijao.
A trinaest je godina prošlo i „tamna perspektiva“ se
pojavila, g. Radić je s „njih sedamdeset“ došao.4 U Hr­
vatski sabor doduše još ne, no zato ipak na avanscenu na­
šeg javnog života, i to tako naprijed da razgovor katkad ide
samo o njemu, razgovor s bezbroj mišljenja ispravnih i
neispravnih, no nikada bitnih.
Ja sam na drugome m jestu, u tjedniku „Borbi“* objas­
nio historijsko značenje hrvatskoga pokreta kome se danas
g. Radić nalazi na čelu. Pronašao sam u tom pokretu sve
* V id i č la n k e N a c io n a l n o p i t a n j e i n a š i z a d a c i , „B orba“, br.
30, 31, 33 od 1923.s

96
 bitne osebine završene nacionalne revolucije Hrvata kao
pandana početnoj u Srba 1804. i 1815, dakako bez revolu­
cionarnih sredstava, što znači njenu fatalnost. Pronašao
sam za historijski ispravan njen federalistički, pa i konfe-
deralistički stav, opravdanom, dakle, i borbu protiv naci­
onalno ugnjetavajućeg srpskog centralizma. To je, ja dr­
žim, bitno u procjeni historijske uloge g. Radlića, i tako
bitno, da je bez toga svaka, pa i najdobronamjernija kriti­
ka, osuđena da bude bitno neispravna, dakle, gotovo i —
suvišna.
Da li bi bilo ipak suvišno zaviriti malo dublje i u neke
druge bitnosti g. Radića, već više ličnoga, individualnoga
karaktera? One, naime, koje ga kod nas čine jednim od
najaktuelnijih kulturno-poli-tičkih problema? Ja mislim
ne, i zato ću problematičan subjekt g. Radića uzeti za ob­
jekt analize; nisam kriv što će ta analiza imati neku slič­
nost s vivisekcijom — jer u suštini je svaka kritika za ži­
vota kritikovanog neka vrsta njegove vivisekcije.
Sta je dakle u g. Radiću bitno?
Prvi bi odgovor — ne moj! — mogao da bude: ništa
Na to izlaze svi oni epitetom koji se pridavaju g. Radiću,
a od kojih je najblaži: impresionist. Impresionist, dakako,
i često vrlo duhovit, a često vrlo — plitak, no čemu to i
isticati o g. Radiću, kada je plitkost među našim političa­
rima pravilo? Nešto se drugo, mnogo važnije sakriva iza te
riječi, a to je neiki čudni virtuozitet za brze obrate, za iz­
nenadno preorijentisanje, sve, dakle, ono što se može
nazvati i nedosljednošću. Ja sam od početka do kraja pro­
čitao gotovo sve knjige i novine i govore (od ovih barem
glavne) g. Radića, prešao cijelu liniju njegova razvitka
kroz tri posljednja decenija, i ja kažem otvoreno, da mi
se na mahove g. Radić činio kao onaj valjda poznati ča­
robnjak Reta, koji u jedinoj komediji igra sve uloge mije­
njajući kostime u sekundi. Pa ne mora to biti baš i se­
kunda, no fakat jeste, da je u cjelini, od početka do kraja
uzevši, politička taktika g. Radića uvijek bila pojavom do
krajnosti u sebi suprotnom, neuravnoteženom i razno-
smjemom.
Predstavite sebi, barem na sekundu, jer dalje je ne­
moguće, seljačka (pa bilo i kaka druga) kola, s rudima na
sve strane, i u sva ta rudla zapregnute konje, — pa još i za
jednim rudom konji da su zapregnuti u razne smjerove;
7 A ugust Cesarec
97
predstavite sebi da su točkovi tih kola razne veličine i
svaki sa nekoliko osovina; i osim toga još neravnu, kri-
vudastu i blatnu cestu kao što je to bila Hrvatska do 1914.
godine (i danas Jugoslavija). Sjedinite tada na ta kola i
kliknite: naprijed! — i v i ćete biti slični g. Radiću sa cije­
lom njegovom 'političkom iđleologijom i taktikom, uzetoj
u cjelini!
No, je li to u suštini samo nedosljednost? Smiješno
bi i bilo iz ovako pružive i na brzo prilagođivanje uvijek
osuđene stvari, kao sto je to politika, isključiti nedosljed­
nost uvijek. Cesto je ona znak jednog bujnog života i velike
životne sposobnosti — kod g. Radića to je i slučaj. No kod
njega ona znači i nešto obratno, a to je slabost da vidi b it­
nost stvari i pronađe osnovno mjerilo koje, ako i ne bi stva­
ri odmah pokrenulo naprijed, ono bi ih barem jasno procje-
nilo i tako za budućnost našlo polugu njihovog pokreta.
Mjerila, jedinog bar približno predvidljivog naučnog
mjerila — politika nije samo vještina, nego i nauka, —
u njega nije bilo, kao što ga nema ni u jednog političara
Jugoslavije. To je ono, što ja iz filmskoga leta njegovih po­
vršnosti ističem kao prvu njegovu bitnost, korisnu možda
prolazno, ali štetnu u rezultatu.
Činilo bi se, uostalom, da ja pretjerujem, jer nije li
on gotovo od svoga početka najdublje od svih naših gra­
đanskih političara vidio bitnost naše zem lje? Da je ona,
naime, agrarna, seljaštvo u njoj da je najosnovniji faktor,
zaoßtao još i potreban izlaska na svijetlo? N ije li on, osno­
vavši seljačku stranku, -pronašao onu polugu koja nas ima
da pokrene naprijed? Nesumnjivo. Taj obrat njegov, pri­
pravljen u vrijem e kuenovsko, kada se naše seljaštvo, osi­
romašeno feudalizmom i lihvom, previjalo kod kuće ko
rob i, uslijed slabo razvitog kapitalizma, bez zarade kod1
kuće, moralo da jatomice seli u Ameriku; taj obrat g. Ra­
dića ka seljaštvu, pavši još uvijek u vrijem e kada je ovo
za ostale stranke vrijedilo samo kao prosti glasaći materi­
jal za izbore, bio je progresivan silno. Da bi se to jasno vi­
djelo, dovoljno je isporediti g. Radića sa starim Starčevi-
ćem6, koji se kao živa mumija ukočio u svojoj stjeničavoj
Kukovićevoj kući i, kako bi rekao g. Radić, „tek mrtav
obukao opanke“. Pa i usporedba njegova s njegovom vla­
stitom,- već naprednjačkom i realističkom generacijom,
pokazala bi plus, — plus koji g. Radića od prvih dana mla­
dosti čini pojavom sličnom na jedan ruski tip: tip narod­
njaka7 sedamdesetih godina (u Srbiji Svetozar Marković).
S ovim tipom imao je g. Radić zajedničku crtu: strast po­
laska među narod i sposobnost za mučnti individualnu
propagandlu svojih ideja među narodom. Pa i sam metod
koji je g. Radić upotrijebio za osnivanje svoje stranke bio
je progresivan. On je stranku organizovao odozdo, iz samih
narodnih masa. Pojava je to bila neviđena još kod ostalih
naših stranaka, izuzevši Socijaldemokratske8 i donekle srp­
ske. I onda još kruna svega: seljačko pravo! To seljačko
pravo, to je bila ona crvena krpa što je protiv njega izaz­
vala prvu kišu psovki i rugalica.
Sa glupom srdžbom i smijehom okrenula se od Ra­
dića naša inteligencija, s nevjerovanjem susretali su ga i
sami — seljaci. A bila je to velika nužna parola, tek — i tu
počinju u radu i ideologiji g. Raddća rupe — ona je bila
primijenjena samo na bogatiji sloj seljaštva, koji je prvi,
i na cijelo predratno6 vrijeme jedini, pristao uz Radića, a
koji je i imao razloga da traži to „seljačko pravo", jer kad
bi ga izvojštio, imao bi na čemu da ga i iskoristi! Za sve
ostalo seljaštvo, a pogotovo ono sa zemljom za napršnjak,
bila je ta parola prazna fraza, jer nije pretpostavljala te­
m eljitu agrarnu reformu i bezodštetnu podjelu crkvenog
i svjetovnog veleposjeda. G. Radić, vidi se, htio je narodlni
pokret gomila na ideološkoj i stvarnoj podlozi buržoazije i
feudalaca — osjećate li nedostatak jednog dubokog mjerila
za bitnost pravih naših odnosa i puta za njihovo riješa-
vanje?
Karakteristično je bilo već to da je g. Radić kanio se ­
ljačku stranku najprije osnovati od ujedlinjene građanske
opozicije, obzoraša i frankovaca. To je on kao tajnik te
opozicije predlagao g. 1902, a provesti je to trebalo tako
da tu ujedinjena stranka dbbije seljačko — ime. Dakako,
uz ime i program, no da to krštenje iz lihvara nije moglo
načiniti sveca, to g. Radić nije zapažao. Mjerilo! Tek po­
slije, ostavljen, osnovao je posebnu svoju stranku g. 1905.
To je bila godina prve ruske revolucije, u kojoj je rusko
seljaštvo stavilo agrarnu reformu na dnevni red. „Seljačko
pravo“ je u ruskom revolucionarnom pokretu od g. 1905.
bilo jednom od najvažnijih teza, a g. Radtić, autor seljačkog
prava u Hrvatskoj, pisao je među ostalim strahotama i to
da je „revolucija mati tiranije“, u Rusiji nema i ne može
7*
biti „carske tiranije“. G. Radiću je rusko seljaštvo bilo po­
sljednjom brigom i sav se on bio stavio na stranu „kršćan­
skoga cara“.
Suprotnost ta izmiruje se u tome da mu agrarna re­
forma nije kod kuće zadavala velikih briga. No, istak­
nuvši tu njegovu vrtnju oko cara, ja dolazim do drugih
njegovih rupa u koje je, vrteći se, propadao stalno. To su
one na koje je, kao na proštenjačku sviralu, piskala cijela
naša predlratna politika: nacionalni program. Ili Beč, ili Pe­
šta ili Beograd? — Kuda bi, s kime?

Tu se nije bilo lako odrediti ni našim Srbima, koji su

— da govorimo samo o onima u Hrvatskoj — krivudali ko-
jekako, mahom međutim čineći glavni oslonac mađarona
orijentiranih na Peštu. Tako je bilo u vrijem e stvaranja
nagodbe 1867, tako je bilo za Kuena — 1883—1903. Stvar
se nije mnogo promijenila ni poslije 1903, kad je u Srbiji,
dolaskom Karađorđevića, započeo nacionalno-misijonaran
kurs, orijentiran protiv Austrije, a za oslobođenje ju­
goslavenskih narodnosti ispod iga te imperije. Jedan je ­
dini kratak pokušaj dla se, orijentacijom na Beograd, stave
u paralelu sa spomenutim novim kursom u Srbiji, pao je
od strane naših Srba u vrijem e oko 1907. Bilo je to na kon­
cu takozvanog novog, s mađarskom protibečkom opozici­
jom dogovorenog, a od Hrvatsko-srpske koalicije provo­
đenog kursa u Hrvatskoj. Taj pokušaj, ispoljivši se samo
u jednoj malograđansko-dekorativnoj propagandi i nika­
ko u kakovoj ozbiljnijoj akciji, bio je tek kratak inter-
meco, i završio je, kako je poznato, vrlo brzo, ustrašen ve­
leizdajnikom parnicom 1908—1909. Poslije toga, uzaludno
su prošli svi događaji u kojima se sve očevidnije ispoljila
nacionalno-oslobodilačka uloga Srbije. Tako ni sami ra­
tovi10 nisu naše Srbe, osim relativno njihovu omladinu,
potakli ni na kakovu, faktično ni na kakovu izmjenu i re­
viziju politike koja bi više bila pozitivna za Srbiju, a ma­
nje oportunistička spram Pešte i tim e Austro-Ugarske.
Taj njihov oportunizam, imajući u posljednjoj svojoj fazi
početak u paktu 1910, s grofom Kuenom, samo je još jače
porastao, dok se nije završio s poklekom pred austrijskim

100
tronom i soldateskom 1914, odlnosno sve do prevrata, me-
tanisanjem pred svetom, tisijanskom zajednicom11 dviju
kraljevina Hrvatske i Ugarske.
Pa kad su to činili Srbi, koji su po narodnosti bili prvi
pozvani da pokažu manje ili i nikako oportunizma spram
Austro-Ugarske, a više aktiviteta u pravcu orijentacije
na progresivan tada Beograd — šta se tek onda imalo da
očekuje od Hrvata i Slovenaca?
Da ostanemo samo kod prvih, mi što prvo imamo da
podvučemo jeste da su baš Hrvati, ko što je to i razumljivo
radi pomiješanosti njihove sa Srbima, bili od jugoslaven­
skih narodnosti prvi koji su razvili i u praktičnu politiku
unijeli ideju narodnog jedinstva. To su počeli još Ilirci,
nastavila Strosmajerova generacija, pa najposlije genera­
cija koja se našla u Hrvatsko-srpskoj koaliciji. Svima se
njima, kao što ni Srbima, ne može osporiti intimna orijen­
tacija na Beograd; u više mahova, naročito u štampi, diali
su oni o tome sigurno ne manje dokaza od Srba. No, u
stvari, ta orijentacija, kao i uopće cijela ideja narodnog je­
dinstva i ujedinjenja u suštini antiaustrijska, ostala je
kao i kod Srba premalo ili, en masse uzeto, nikako aktivna
u paralelnom radu sa Srbijom. Ona je na žalost uvijek i
stalno, i kad je u for-mi jugoslavenstva bila propovijedana
narodu, ostajala akademskom teorijom bez ikakve revolu­
cionarne prakse. Nije to na dlugo vrijeme bilo samo poradi
svijesti naših unitarista o jakosti Austrije, nego je to bilo
i radi svijesti o još relativno preslaboj Srbiji. Tako su još
i za njih od triju spomenutih centara kojima bi sa svojom
praktičnom politikom gravitirali — Beograd, Beč, Pešta —
ostajala zapravo samo dva; Beč ili Pešta. S ilirizmom je ta
politika započela u oslonu na Beč protiv Pešte, sa Stro-
smajerom i njegovim sljedbenicima je to nastavila, ali se
već razočaravana od Beča počela priklanjati Pešti. Hrvat-
sko-srpska koalicija je tom obratu napisala posljednju
stranicu, oslonivši svu svoju politiku na Peštu i zajedlno
s Peštom upravivši je na odbranu od Beča.
To je bio jedan smjer hrvatske politike kroz posljed­
nje naše decenije. A postojao je tu i dlrugi dobro poznati
čisti hrvatski smjer, starčevićamstvo. Naklonjeniji, barem
u prvim počecima, Beogradu i Srbiji, nego se to katkad
misli, taj smjer je ipak iz svoje praktične politike uvijek,
osim pod konac i to djelomično — starčevićanski disidenti

101
od 1910—1918, isključivao svaku gravitaciju na Beograd.
Dobrim dijelom skrivili su to i naši Srbi koji su u tome,
ko što znamo, bili vrlo loši prednjaci, probudivši kod jed­
nog dijela Hrvata animozitet spram srpstva uopće, skrivili
su to još više svojim stalnim od 1867. provođenim pomaga­
njem i oslanjanjem na Hrvatsko-ugarsku nagodbu12 i na
Mađare. Sam Staroević započeo je, doduše, svoje djelo­
vanje s jakim nezadovoljstvom spram austrofilstva ilira-
ca. te s izvjesnim simpatijama za Peštu. Ovako raspoložen
antibečki, orijentiran na ujedinjenje Hrvata u samostal­
noj državi, on, razumije se, usprkos nekadanjih svojih sim­
patija za Mađare, nije mogao dla otrpi novu sponu koja je
u formi nagodbe Hrvatsku dovodila u zavisnost od tuđe
nacije, mađarske. Po tome i po mnogim još drugim razlo­
zima raskol sa Srbima, pa i Srbijom,, bio je neizbježan.
Centar njegove gravitacije postao je tako ekskluzivno samo
Zagreb; ni Beč, ni Pešta n i Beograd, kako je to osim Za­
greba bilo kod naših unitarista.
No cilj se je, kao i kod ovih, razbijao c razmjer snaga.
Pod pritiskom austrijske imperije i taj je starčevićanski
ekskluzivno hrvatski smjer doživio po vremenu svoj obrat.
Obrat taj da se iz reakcije na sve mučniju i za Hrvate (kao
i za Srbe) besplodniju nagodbu s Peštom okrenuo, tražeći
pomoć, na onu stranu koju je nekad! sam Starčević negi­
rao. — Slučaj je dovoljno poznat, proveli su ga Starčevićevi
baštinici, frankovci: okret je, u krajnju servilnost zaga­
zivši, bio izveden na stranu Beča i bečkog dvora.
Mi smo tu letimično nabacili smjerove naše nacionalne
politike u Hrvatskoj i uloge naših Srba u njoj — šta je iz
svega vidno?
Vidna je jedna velika nemoć sviju, razumljiva donekle
po razmjeru snaga u kojima su živjeli; vidno je isticanje
ovakih ili onakih, boljih ili lošijih, no uvijek velikih naci­
onalnih programa, za koje nisu imali sile da ih provedu,
a često ni smjelosti da ih barem dosljedno u samostalnoj
borbi propagišu do boljeg vremena, vidan je stalni oportu­
nizam, stalno Javiranje i 'kombiniranje sad s ovim sad s
onim vanjskim silama. Između najvećih ciljeva i najma­
njih sredstava — najmanjih i zato što ih niko nije dovoljno,
u masama, tražio na vlastitom terenu — između velike
želje i malene m oći vrtio s e cio naš nacionalni život u Hr­
vatskoj. Sve je bilo kao calnera obscura u kojoj su se razni

102
pokreti tokom vremena obratili naglavice i većinom pri
tome svoju praktičnu politiku udesavali po jedinom smi­
slu za polaki etapni razvoj našeg nacionalnog problema.
I najposlije, za sve je ta etapa bila ovako ili onako gledana
u okviru Austro-Ugarske Monarhije.
Ovako je bilo još duboko u vrijeme rata, koji je otvo­
rio mogućnost radikalnog, jedlnovremenog riješenja tog pi­
tanja. Kako 6e to riješilo, u što se izvrgnulo njegovo rje­
šavanje to ćemo još pretresti. Ovdje nam je sad cilj da u
svemu tome sklopu nekadanjih okolnosti ogledamo S.
Radića.
m

Njegovo političko gibanje, ogledamo li ga kao naci­

onalistu baš u odnosu spram spomenutih naših dvaju na­
cionalnih smjerova bilo je u tome da se du po vremena htio,
kao na dvije tračnice željeznica, gibati na osovinama obadt-
viju. Svu zmijoliku programatkku i taktičnu našu nacio­
nalnu politiku koja se vila oko osovine jugoslavenstva i
hrvatstva, izvan okvira Monarhije, sa Srbijom protiv Sr­
bije, s Bečom protiv Beča, s Peštom protiv Pešte — svu tu
zmijoliku politiku g. Radić je okušao na sebi, zapleo se u
nju i sam, a zapleo je i nju tako, da je to kod njega postao
vrtlog u kome se redovito teško moglo razaznavati šta je
dole a što gore, šta je on sam, gdje je i s kime je. Sve je
moguće, to kao da je ležalo na dnu njegovog političkog
credla, tako se on obazirao na sve strane, tražio svuda veza,
išao svima putevima, uvijek samo vođen politikom mo­
menta i pojedine situacije. Tako smo ga vidjeli u pokuša­
jima dJa ide i s koalicijom i frankovcima i mađarima,13 i
neće sigurno biti na odmet da kažemo, te je on još 1910, —
čini nam se neposredno poslije sloma pakta s mađaronom
banom Tomasićem, nudio fuziju svoje seljačke stranke
krajnjim našim unitarcima i prononsirano kapitalističkoj
grupi koalicionih naprednjaka.
U svemu tome cikcaku i krivuljama postojalo je pri­
mam o ipak nešto određenije, a to je pokušaj da spoji i
sdntetiše naše nacionalne polove, jugoslavenstvo i hrvat­
stvo s jednog višeg principa izmiriteljske kršćanske i se­
ljačke politike.

103
 Od prvoga je uzimao unitarizam i priznanje Srba,
od drugoga hrvatsko državno pravo i borbu protiv nagodbe
i Mađara i rečena sinteza imala je dla se produbi u oslonu
na narod, na seljaštvo. Zamisao je ta, kad se apstrahiraju
sve sporedne konfuzije i nastranosti, bila simpatična. No
bolovala je na jednoj teškoj, još od iliraca, kojih se sam
volio nazivati nasljednikom, hereditamoj bolesti. Bolesti
toj da je on 0 6 te svoje sintetične politike osim u narodu
vidio još u Beču, prvenstveno u bečkome dvoru. N iti u
Pešti niti u Beogradu, nego u Beču. Tako je to bilo od pr­
vog početka, još i ondla kad je on nesumnjivo više sirnpa-
tisao s Jugoslavenima, Štrosmajerom i Račkim14, nego li
sa ekskluzivnim Hrvatima Starce vicem i Kvatemikom,
i kad je čak kao unitarac, priznavajući jedinstvo sa Sr­
bima, znao da kliče pozdrave Srbiji. Carevinska politika,
vjera, pa sigurno i želja dla se jugoslavenski i hrvatski
problem može riješiti samo u okviru Monarhije i samo u
oslonu na Beč i na cara, taj njegov legitimizam bio je stal­
na i čvrsta osovina sve njegove krivudave i cikcakaste po­
litike u Austriji. Poradi toga on se razišao s koalicijom
koja je pod svojim, njemu, ko što rekosmo, omraženim na-
gođbenjaštvom sa Mađarima, sakrivala težnju za tim os­
tvarenjem jedinstva van Monarhije sa Srbijom. Poradi
toga se i primakao i, naj poslije, sasvim primaknuo star-
čevićancima, odnosno frankovcima, čija je težnja, okre­
nu vši se od težmje Starčevića za 180 gradd, išla, ne više
protiv Beča, nego s Bečom, za rješenjem hrvatskog pro­
blema u okviru Austrijske Monarhije.
Od Štrosmajera k Franku, od sintetičara k ekskluzi-
vizmu, obrat je bio užasan. Ali zar nas, poslije toga kako
smo naglasili čudesnu i od krajnosti u krajnost iduću vrt­
nju obadvaju naših nacionalnih polova i vrtnju gotovo
cijele naše politike među tim polovima, može da zadivi?
Vrijeme je, najposlije, sa svojim sve bržim događa­
jima, otkrivalo sve jasnije da su ti polovi, jugoslavenstvo
i hrvatstvo, postale dvije suprotne tračnice na kojima je
pokret nemoguć, jer jedina vodi naprijed, druga natrag.
Dok je još bilo sve daleko od akutnog sukoba Srbije s Au­
strijom, daleko od odlučne potrebe konkretnih alternativa,
S. Radić je još mogao da se zanosi sa sintezom rečenih po­
lova. U stvari, kako se to može primijetiti i iz toga da je
on sa svim našim strankama pokušavao ići, taj pokušaj

104
sinteze patio je stalno od eklekticizma i nije bio drugo do
eklekticizam, od raznih naših grupacija uzimajući ono što
mu se činilo najbolje. S akutnom potrebom konkretnih
alternativa taj eklekticizam postao je nemoguć. Na dvije
se suprotne tračnice voziti nije moglo. S jedine je S. Radić
sišao. Sišao, po nesreći, upravo s one na kojoj je — tako
da korigira mađaronsku koaliciju u pravcu negacije i
Pešte i Beča i uspostave dosljednog jugoslavenstva ili bar
hrvatstva sinergičnog sa srpstvom, dakle i Srbijom — tre­
bao da ostane. Mjesto toga on se dao zavesti svojim ele­
mentarno uvijek jakim hrvatstvom, sumnjama u Srbe i
Srbiju, a vjerom u Austriju i cara. Od eklektika koji je
nekad htio da bude sdntetik, postao je tako krajnji eksklu-
zivist i kao ekskluzivist stao na tračnicu koja jc bila kriva,
kosa i olabavljena iznutra već davno, historijom osuđena
na propast.
IV

Kroz raznobojne svoje političke naočari g. Radić se

još kojekako mogao snaći i često se dtobro snalazio u gra­
nicama unutarnje politike Hrvatske. No, u politici spolj-
noj, u onoj koja je vodlila pogled na široku scenu, gdje su se,
doduše, iza kulisa, no ipak dosljedno vezani po nekom
dubokom historijskom zakonu, razvijali događaji velike
predratne evropske drame — g. Radić je bio kratkovid db
užasa. Eklektik i tu (u svima nacijama, pa redovito i vla­
dama nalazeći nešto politički dobro), on je u procjeni in­
ternacionalne situacije ostajao stalno diletantom mjereći
sve na idilično mjerilo — želje (plus pogodbena rečenica:
ako bog da!).
Tom seljačkom tribunu, učitelju ali i nekritičnom
učeniku svoje klase, ukopanom sa tri četvrti svoje pameti
u krtičnjak našega 'kulturno ne baš visoko stojećeg sela,
vezanom s bezbroj mostova uz klasu građansku, no ipak
nesposobnom, da vidi most koji bi ga izveo iz haosa: tom
političaru, ekonomu, trgovcu sociologu, pjesniku, noveli­
sti, čak i filologu, čovjeku svestrano obrazovanom, no di­
letantu, koji je svoje sociološke naočari brusio na političkoj
školi u Pariziu i nahukao ih tamo tobože galski jasnom a
zapravo mutnom buržujskom sociologijom pozitivističkom,
tom tribunu, koji je među našim političarima diplomati-

105
zirao naveliko, bilä je Evropa nešto kiao magla. U njoj je
on vidio sve moguće prikaze — i što je bilo, i što nije bilo
— samo ne ono što je bilo bitno. R azvoj evropejskog ka­
pitalizm a u im perijalizam , sama klasna podloga sviju im ­
perijalističkih pa i nacionalnih konflikata, to je bila za
njega knjiga 6a sedam pečata, koju je, uostalom, jer je
nije razumio, zapečatio sam na početku. Pa i bez toga klas­
noga gledanja na svijet, mogao je da vidi tendencu na
slom Austrijske Carevine. I je li ju vidio? Sigurno. I što?
On je bio u Rusiji i vidio je tendencu ruske revolu­
cije, no nije u uspjeh njen vjerovao. Vjerovao je do 1909.
godine u cara, poslije je, mjereći ga s austrijskim, i u njega
izgubio vjeru — i to baš ondla kada ju je kao nacionalista
morao tek da dobije! On je vidio tendencu na slom Austro­
ugarske, no ni u nju nije vjerovao tlapeći koješta u pro­
cjeni internacionalne situacije; tako je, na primjer, u apri­
lu 1914, dakle četiri mjeseca pred rat, pisao da je za diobu
Austrije Njemačka i Italija, a protiv da su Francuska i
Rusija!
No, nije li on vjerovao u revoluciju jer je nije htio ili
je nije htio, jer nije vjerovao? Zašto on nije vjerovao u
revoluciju u Rusiji? Jer je bio legitim ista i, sa cijelom
svojom tobože zapadno-evropskom demokratskom ideolo­
gijom slijepo se strovalivši u ideologiju reakcije, nije htio!
Ja ne mogu dla nekim neizumljenim još psihofotografskim
aparatom zavirim u dušu g. Radića, pa da ustvrdim šta je
on kao nacionalista ne usuđujući se izreći, htio najintim ­
nije. No, sudeći po njegovim govorima i člancima carevin-
skim, bez prekida uvijek, da, još i za samo vrijeme rata,
on iz već napomenutih sumnja spram Srbije, raspad A u-
stro-Ugarske, dakle, izlaz H rvata iz Monarhije nije htio.
To je bila dosljedna njegova linija kroz cio život, dosljedna
kao što još i jedina druga, koja objašnjava prvu, a koju
danas Radićevi građanski protivnici nikada ili vrlo rijetko
spominju, naime: „austro-slavenski“ federalizam.
N e trijalizam, kao što su to najprije htjeli frankovci,
nego federativno uređenje monarhije, koje bi i ostale Sla­
vene u Monarhiji spasilo od centralizma bečkog, a Hrvate,
pa i prečanske Srbe s njima ujedinilo; za tim je išao g. Ra­
dić, to je bila njegova glavna teza.
Nema sumnje da se ideja federativne monarhije, pri­
hvaćena jednom barem na riječima od austrijskih Nije­

106
maca (a usko vezana s imenom Franca Ferđlinanda), po­
javila kao preventiv protiv sloma Monarhije, đlakle, i kao
preventiv protiv nacionalne misije Srbije. To je u odnosu
spram našeg jugoslavenskog problema njena suština, suš­
tina okaljana lukavstvom jezuitske bečke kamarile da
spase interese dinastije. Je li to, međutim, bila tendenca
koja bi išla dalje od riječi — u djelo? Kad danas gledamo
unatrag ona se mogla provesti: prvo, da je dtoista Franc
Ferdinand ostao živ (no njega više kad je još g. Radić osta­
jao austro-slavemom i carevcem, nije bilo), drugo, pod
uplivom ruske revolucije15. No, te još nije bilo niti je s njom
računao g. Radić u vrijeme kad je koncipirao svoj austro-
slavizam. Ostaje, dakle, u vrijeme pred sarajevski atentat
samo još kombinacija s Franjom Ferdinandom, članom
apostolske i krunom hipokrizije krunisane dinastije —
samo s njime, i s kime još? S kime još, naročito poslije
smrti tog jezuite u mundiru? S demokratskom Evropom?
Pa i s njom. A još više sa samim slavenskim narodima i
njihovim demokracijama u Monarhiji — i eto, osnovna
griješka i sva krivost njegova mjerila je upravo bila u
tome što su interesi baš evropske demokracije, predstav­
ljene tada u Antanti, išli protiv Austrije, a isto tako i in­
teresi slavenskih demokracija u Austriji, naročito češke,
b ili. upereni protiv Beča.
G. Radić, agrarac, i u vezi s agrar cima10 češkim nema­
jući kao buržoazija, barem po instinktu osjećaj za one naj-
osnovnije tendence društvenog i ekonomskog razvitka (o
kojima katkad nitko ne govori, a one su stalno prisutne i
presudne) nije razumio kudla teži ta tendenca njegove vla­
stite buržoazije, a kamoli one u Ceha i buržoazije Antan-
te. Njegova ideologija imala je svoj osnov u psihologiji
uzapćenika u tamnici: dobro je, ne možemo van, stisnimo
se, dakle, postignimo barem one slobode koje su u tamnici
moguće — to je bila ta psihologija naših ljudi, a najviše g.
Radića. No on je, premda je mogao da vidi duboku težnju
nacionalno najsvjesmijeg dijela naše buržoazije za izlaskom
iz tamnice, on je sasvim propustio da se zamisli u hi­
potezu: kako bi se ponijeli oni isti koji su govorili: stisnimo
se, kako bi se ponijeli u času kadla bi bili na pragu otvo*-
renih vrata i stražu vidjeli samu u bjejkstvu! Sam malo­
građanin, kooperirajući naposljetku s malograđanskom
frankovačkom strankom, on je ostao kratkovid za ekonom-
107
sld razvitak i potrebe našeg kapitalizma, stiješnjenog au-
stro-mađarskim kapitalom i predstavljenog pollitički u
ostalim hrvatskim strankama, slijep spram mogućnosti da
će ta buržoazija, čim joj se samo dade prilika, pojuriti iz
Monarhije, zahvaliti se s prezirom na svim njenim fede­
ralizmima, pojuriti van, pa čak povući i samoga g. Radića
za sobom! I njega? No zar nije i narod, zar nisu seljaci bili
s njime? Zar nisu seljaci bili za austroslavensku federaciju,
za cara njoj na čelu?
Pokazalo se da g. Radić, kao seljački vođa stalno u dlo-
diru s narodom, nije bio psiholog i nije poznavao narod.
Pod svom onom spoljašnjom najviše prividnom i dekora­
tivnom ili apelantskom lojalnošću, koje je i sam pao žrt­
vom, a koja je bila duboko uzdrmana razočarenjima, on
nije pronicao stalno latentnu ravnodušnost našega naroda
spram austrijskoga cara i mogućnost da toga istoga cara na­
rod odbaci, čim mu se samo, kao i buržoaziji desi prilika.
G. Radić gledao je na narod onako isto slijepo kao ruski
caristi na mužika.
Može li se to o narodu našem tvrditi baš tako sigur­
no? Nije li njega buržoazija povukla iz Monarhije? Da se
tada održao plebiscit o pitanju: u Monarhiji ili van nje,
on bi, ja sam duboko uvjeren, ispao: van Monarhije. Ako
je narod naš, seljaštvo mislim, buržoazija ikamo povukla,
to ga je povukla u Monarhiju Srpsku, no nikako ne iz
Monarhije Austrijske. Iz nje je naš narod isto tako izašao
po svom vlastitom mnogo nepromišljenom i više instinktiv­
nom nahođenju da je tako bolje, kako bi on po svom vla­
stitom nahođenju u njoj i ostao, da je to — ne mogao —
nego morao.
No riječ je o g. Radiću. Konačno, u posljedlnji čas
kada su već pucali lanci, on se u njima okrenuo naglo i
gipko, kako to samo on zna, i prvi od sviju naših, čak i uni­
tarističkih i srpskih političara kliknuo u saboru: „Dolje
Habzburg!“
No, što je značio taj obrat?
Dolje Habzburg! — to je bilo isto takva parola kao
da je g. Radić 'kliknuo: „Dolje Radić!“
Radić se okrenuo protiv Austrije! Onaj isti. Radić koji
je od početka do kraja u nacionalnoj svojoj taktici i pro­
gramu historijski bio na krivome putu, onaj koji je baš u
vrijeme kada je na dnevni red historije bila stavljena m i-

108
šija, i to nacionalno progresivna misija Srbije, istaknuo
ne neprogresivnu, nego čak i reakcionarnu antitezu mo­
narhističke habsburške federativne Austroslavije! Eklek­
tički, kao pčela iz šarenih čašaka sokove u saće, tako je
i on iz raznih najsuprotnijih naših nacionalnih programa
zbirao ono što mu se činilo najbolje u svoj. On je time
značio cijelu jednu etapu našega kultumopolitičkoga raz­
voja, ne etapu nacionalno sintetičnu, što bi bilo tada je­
dino progresivno, nego ekskluzivistioku, dakle, reakcio­
narnu. Sav njegov eklekticizam, zapavši iz siveobujmme
teze „Sve je moguće“ u skrajnost najmemogućniju: „Mo­
guće je samo s Bečom“, doveo ga je do ekskluzivizma, koji
historijski promatran ne znači ništa drugo db onako isto
lošu procjenu internacionalne situacije kao što su je go­
dine 1848. počinili austrofilski ilirci. Jelačić—Radić, rat na
strani anti-revolucionarnog Beča protiv progresivnih Ma­
đara, pa poslije protiv progresivnih Srba, to su početna i
završna tačka na zmijolikoj krivulji novije hrvatske hi­
storije. Jedna i druga loša: uslijed druge skoro da se ta
krivulja na dugo vremena zatvorila» još lošije nego li
prvi put.

Jer šta bi značila pobjedonosna Austrija za nas? Fe­

deraciju? Pretpostavimo to! No, bi li i cijela ta federacija,
sa slavenskom svojom t.zv. demokratskom većinom, mo­
gla da zadrži pobjeđbnosnu njemačku imperiju da se, u ob­
ranu dinastičkog principa i kapitalističke prakse, ne svali
na rusku revoluciju, i to kudikamo opasnije nego li su to
mogle i mogu teritorijalno od Rusije udaljene države An-
tante? Ne bi li s vrlo vjerojatnim slomom ruske revolucije
i cijela federacija austroslavenska, zajedno s ujedinjenjem
Hrvata, ostala na dugo vremena tek snom? I ako bi do nje
došlo, što bi se onda dogodilo s državama Balkana, ne samo
sa Srbijom, nego svima? Vjerojatno dla i dalje, tobože,
samostalno životare, pritiješujene imperijalizmom od koga
Austroslaviju ne bi sačuvala nikada federacija, kao što
nije mogla ni Njemačku? Ili da se pridruže federativnoj
Austroslaviji? I sve to pod habzburškim monarhom? I šta
onda s republikansikim principom, koji danas ispravno
ističe g. Radić?

109
 Sve su to -pitanja koja on, dakako, nije tada mogao
sebi postaviti tako jasno. No u vrijem e njegovo u balkan­
skim pomrčinama sjala ie već ideja balkanske socijalistič­
ke federativne republike, i kako se on ponio prema njoj?
Koliko znam, nikadi se o njoj nije nikako izrazio, kao da
ju je smatrao tolikom utopijom te mu je o njoj suvišno
izgledalo i govoriti.
Je li baš tako? U vrijeme njegovo sjala je već i u ru­
skim pomrčinama ideja revolucionarna, ideja ruske so­
cijalističke republike, a on je govoreći o ruskoj revoluciji
bio njoj protivan. Ni boljševici, na primjer, nisu na dugo
vremena mogli da jasno odrede ma samo i konture koje će
poprimiti pobjeda ruske revolucije u praksi. No, u nju
su oni vjerovali, nju su oni htjeli, za nju su radili. To
im je i olakšalo da s tačnim mjerilom marksizma ne zalu-
taju i da se ne izgube na stranputicama, nego ravno upere
k cilju, koji se pokazao historijski tačan. Da je g. Radić
vjerovao u rusku revoluciju i malo v iše zavirio u smjer
koji su joj još prije pobjede dlavali učenici „smjeloga Ži­
dova“, kako je on nazvao Marksa,' on bi se bolje snašao i
na Balkanu i ne bi bio pošao pravcem svoje, baš svoje
gospodske politike, da glavnu svoju parolu položi u ruke
cara austrijskog, nego bi se bio okrenuo onima na dnu,
iz kojih je i sam proizašao, no koje je odmah i ostavio.
Cijela njegova seljačka politika imala je u to vrijeme, i
najviše pod konac, cilj nacionalan, a ne socijalan. A samo
da je bilo obratno, g. Radić bi se našao na pravome putu,
na kome bi m u prije sllcma Austrijske Carevine hod do
pobjede i njegove i narodne bio u početku otežan, no zato
poslije sloma Austrije neuporedivo više olakšan nego što
je to danas, kad mu predstavnici srpske hegemonije stalno
vješaju na nos njegovu antisrpsku i austrofilsku prošlost,
s kojom je u stvari otežao današnju poziciju i samog hr­
vatskog naroda. Pomoći makar i.kao hrvatski nacionalista
(to je moglo da budle spojivo) misiju Srbije, s jednim da­
ljim ciljem negoli što ga je imala ona sama kao monarhi­
stička država: sa ciljem na koji ga je morao navesti baš
njegov socijalni program, ciljem, naime, spram balkanske
federativne republike, to je bila linija kojom je on trebao
ići. No taj cilj je on, kao i sve socijaliste koje je on odu­
vijek, barem iz Hrvatske, htio „otpuhnuti“, podzrijevao
kao utopističan. A sam se sa svojom austroslavenskom fe -

110
derativnom monarhijom pokazao utopistom ponajveam.
Njegov tobožnji realizam pokazao se romantikom — no u
toj romantici, zamagljenoj austrijskim carizmom i kompli­
kacijom ovog s demokracijom, previše u neskladu s pra­
vom potrebom i mogućnošću izlaza Hrvatske iz gvozdenog
obruča reakcije, u romantici toj pokritoj pepelom garišta
jednoga carstva nije li tinjala iskra jedne realnosti u bu­
dućnosti?
Ta iskra, ne razgorjevši se za g. Radića u zvijezda vo­
dilju, obasjava ga ipak danas, kad se, sve i na svojim i
mnogosmjemim seljačkim kolima, ne razbivši se i ne za­
pevši, dovezao i trijumfalno uskrsnuo u S[rpsko] H[rvat-
sko] S[lovenačkoj] Jugoslaviji.

K AO N A C IO N A L IST A U JU G O SL A V IJI17

Ja imam da govorim o S. Radiću već današnjem, koji

je poslije sloma svoje „austroslavenske“ politike sam u
Jugoslaviji iskrsnuo i sa „sedlamdeset njih“ došao. Mjesto
političke smrti — politički uskrs! Sva ova poslijeratna
bura koja je otpuhnula i Viljema, i Tisu, i Radoslavova18
i Habzburge, a kojima je g. Rađiić nekada na svoje poli­
tičke dvojnice sekundirao, ta bura ne samo da je g. Radića
poštedila, nego ga je podigla tako visoko, da se to na prvi
mah čini više fantazijom nego realnošću.
Ušao je u Jugoslaviju sa trojicom, javio se potom
s njih 49, danas ih ima 70, a za sutra se nada u njih 100.
Krivulja rasta tako je strma i sam uspon tako visok da
zasjenjuje i najluđe parvenijske skokove. Postoji već cio
njegov kult, njemu se pjevaju pjesme i panegirici. Njemu
se podližu slavoluci. Kad on prolazi, širi se atmosfera pra­
znika. U njega vjeruju kao u proroka. Njegovo im e je de­
viza dana, njegova pojava izvješen trofej koji izaziva za­
nos. Tako je kao da je naše vrijeme Cvjetnica, a Hrvatska
Jeruzalem, u koji on ulazi na putevima cvjetnatim. Izvan
svake je sumnje da toliko časti i slave nikada nije doživio
nijedan Hrvat koliko baš taj tribun nazvan po protivnicima
dgancm i budalom. Pojava je to izrednija što kraj sviju
pobjeda (onih gumenih na izborima) mi ne vidimo n i je­
dan realan veliki uspjeh spram protivnika. Slavu u poli­

111
tici obično rađaju i opravdavaju uspjesi — šta, čHaflde, znači
slava gdje uspjeha nema?
Je li to, kako se često govori, blef sajmišni i proštenj-
ski koji živi dok ga se gleda pijanim očima i umrijet će
kad ga se pogleda trijeznim? Ili je to, što se također go­
vori, romantična neka psihoza slična na religiozne sredo­
vječne, kad se vjerovalo svakome glasnijem i samouvjere­
nijem bukaču — propovjedniku da dolazi milenij sreće?
Je li to takova psihoza neka omađijala analfabetske, ali i
pismene, naivne, ali i lukave i bistre naše seljake, te g.
Radić već više od tri godine može, s pouzdanjem da će m u
se vjerovati, propovijedati spasenje koje nosi njegova re­
publikanska i pacifistička hrvatska politika? I kad već
tako pitam, da pitam i dalje: gdje je ključ da se razumije
ta čudna mogućnost te se hiljade i hiljade naših seljaka,
pa i radnika i inteligenata, mogu zagrijavati za republi-
kanstvo i pacifizam onog istog čovjeka koji je kroz cijelu
mladost i muževno dioba bio bard monarhizma i u demon­
ske početke svjetskoga rata aponoget klaonice?
No ja osjećam: kad bih pošao tim putem dalje, pita­
nja bi se rađala jedno za drugim, potekla bd ko bujica i za-
nesla bi me nesuzdržljivo na to da govorim o hrvatskom
seljačkom pokretu, a ne o g. Radiću. Konačno, pokret i
vođ dvije su neodvojive pojave, i ja ću se mjestimice dfo-
taći i pokreta. Ovdje mi je glavno da istaknem samo jed­
no. Kad je, naime, riječ o važnosti g. Radića, ništa u stvari
ne znači objasniti govori li se o nekoj psihozi ili o hipno-
tičkoj demagogiji g. Radića, ili čak o zavedenosti i lako-
vjerju hrvatskog seljaštva, radništva i inteligencije. Jasno
je da ima i toga, no jasno je i nešto drugo — dla je današ­
nji hrvatski pokret toliko ukorijenjen u prošlosti i toliko
se hrani potrebama i težnjama sadašnjice, te bi on posto­
jao i bez g. Radića. Samo sretna okolnost što je g. Radić
već davno prije zabio stjegove svoje politike u onaj teren
koji je kod nas najdublji i najširi, seljački, mislim, samo ta
okolnost razlogom je da se današnji hrvatski, svojim kla­
snim sastavom uglavnom seljački pokret, usredsredio baš
oko osd koju predstavlja ličnost g. Radlića. Dugo je godina
trebalo da dođe do toga. Sve do rata ili, još tačnije, do ere
Jugoslavije, hrvatsko je seljaštvo nerazmjerno više išlo
kolosjekom građanskih hrvatskih, pa preko srpsko-hrvat-
ske koalicije i srpskih stranaka. Istom potres ratni, poja­

11 2
čan u svome djelovanju uplivima revolucionarne epohe
koja je ratu slijedila, pa potpuno razočarenje u hrvatskoj
buržoaziji koja je iz straha pred narodom ne pitajući na­
rod, prešla u monarhističku koaliciju s buržoazijom srbi­
janskom, pročistili su teren za uspjeh g. Radića i njegove
stranke među seljaštvom. Ta stranka i vođ njezin g. Radić,
danas os hrvatske narodne koncentracije, bili su nekad
kosa i klimava os koja je i sebe i druge povela stramputi-
eom. Griješila «je i bludila. No. ko to tada nije? Kad je ja­
sno, da je hrvatsko seljaštvo ponijelo s oduševljenjem svoje
zastave u rat za cara, a protiv Srbije, baš u čas kad je po­
litički stajalo više pod uplivom hrvatske i srpske (ne sr­
bijanske) buržoazije negoli pod Radićevim, ondla nema
smisla predbacivati monarhizam samo g. Radiću, onda je
posrijedi krivnja kojom su manje ili više skrivili svi, iz op­
će krivnje ne isključivši ni sam narod. Osim toga. stoji
nepobitan fakt da se taj narod, barem polusvjesmo kroz
rat i prevrat, kroz slom svojih nekadanjih i onako već
skepsom u cara podgriženih iluzija raspoložio i korigirao
republikanski. I sam g. Radić je odlmah poslije prevrata —
u čas kad su se svi hrvatski građanski, pa jednim dijelom
poradi socijalpatriota i radnički programi raspuzli pred
novim tronom srpskim — istaknuo svijesno program repu­
blikanski.19 To dvoje dovedeno u vezu znači dla mi imamo
pred sobom takovu skladnost naroda i vođe, da je govoriti
0 krivnji u prošlosti deplasirano i, naprotiv, mnogo razum­
nije uočiti zamašnost korekture kojom je ta krivnja po-
šavši republikanskim smjerom popravljena. Drugo je ve*
pitanje: kakovog je kvaliteta ta popravka i, s jedinog višeg
1 dosljednije zastupljenog republikanskog stajališta po-
smatrana, ne nosi li ona u sebi još uvijek neke teške here-
ditam e ostatke monarhističke bolesti nekadašnjeg g. Ra­
dića. Ja priznajem da me, kad razmišljam o više kaotič­
nom negoli komplikovanom problemu g. Radića, misli po­
vlače sa cijelim mojim instinktom baš na taj problem nje­
gove hrvatske republike koju je on programatski začinio
s tako velikim idejama kao što su čovječnost i mirotvor-
nost. Priznanje to moje ima, međutim, zasad samo tu svr­
hu da pokažem kako nimalo ne gubim iz vida da je g. Ra­
dić i neke vrsti socijalista. No, kakav je u suštini taj soci­
jalizam i što od njega imamo da očekujemo — to zasadi
ostavljam po strani. OvćDje m i je namjera da raščanim
8 August Cesarec
113
onu stranu g. Radića o kojoj se danas, u vrijeme neriješe­
nog i prvenstveno važnog nacionalnog našeg pitanja, naj­
više govori, to je om kao nacionalista, on kao bard i herolđ
hrvatstva.

n
Istaknuo sam da se g. Radić, obrativši se k republika-
nizrnu, javio u Jugoslaviji s 'korekturom, no može li se
korekturom nazvati i njegovo hrvatstvo? N ije li on u tom e
još radikalnije i ekskluzivnije nastavio sama sebe iz Au­
strije, pokazavši svoj hrvatski nacionalizam do natege tako
negativno po maksimalni naš nacionalni ideal, jugosla­
venstvo, dla se o kakovoj korekturi njegove zablude iz ere
Austrije ne može ni govoriti?
No, kad bi taj nacionalizam njegov bio zabluda danas,
gdje bi onda, i na čijoj strani, bila ispravnost i vrlina?
Sudeći po bližoj prošlosti, ona bi se prije svega imala da
potraži u Srbiji, koja je u predratnoj svojoj karađorđevići-
janskoj fazi završenoj ratom za oslobođenje, igrala po
rješavanje jugoslavenskog pitanja prvenstveno pozitivnu
ulogu. Ali, obrativši se da tražimo vrlinu na ovoj strani,
vidimo li je zbilja?
Pet je godina otkako se izvršila takozvana nacionalna
misija Srbije. Svijetlo koje je u lirskim i dramatskim da­
nima prevratnog oktobra20 bljesnulo ko nad jutarnjom ri­
jekom što se činila bistrom i jordanskom omrklo je pot­
puno. Ta rijeka, m jesto da nosi lađe radosti, mutna je i
oma, valjajući tek blato i ruševine jedinog ničim potvr­
đenog nacionalnog optimizma. Jugoslavija, san najboljih
umova, posljednja misao i utjeha martira pod vješalima,
plod krvi prolivene iz tjelesa hiljada — što je to, gdje je?
Gdje su ruže za vijenac naraštaju koji se za nju borio i
doživio ju?
Vidljivo je samo trnje. Vidljiv je golgotski vijenac,
spleten od nasilja, pljačke, patnje i nepravde. Sve je to
jedan balkanski inferno u kojem je od sviju ciljeva najlak­
še postići zatvor. Politika je još samo kriminal, a s datima
kao pravosudno umorstvo u Solunu (uvertira) i isto tako
nad komunistima u Beogradu, pa državni udar 1. decem­
bra,21 Obznana, Vidovdlanski ustav s privjeskom prelaznih

114
 naređenja i Zakonom o zaštiti države — bitno istim priv­
jeskom kao što ga je nekad dobila pokojna Hrvatsko-ugar-
ska nagodba! (Nagodbi toj od g. 1868. slijedio je g. 1870.
„Zakon za zaštitu hrvatsko-ugaTske nagodbe“, prijeteći
hrvatskoj opoziciji optužbom radi veleizdaje i isto glago­
ljajući o miru i radu. Živi se brže, pa se brže provela i
slična dopuna Ustava u Jugoslaviji.) .
Sličan kriminal mogao bi dla se uglavi i u oblastima
kulturnima. No dovoljno je dla se u tom pogledu upre prs­
tom samo na jednu tešku i jadnu pojavu, naime, da bašto-
vani nauke i umjetnosti kao što su Jovan Cvijić, Slobodan
Jovanović, Bogdan Popović22 (i, da sam to pisao prije mje­
sec dana — Lujo Vojnović) na sav taj kriminalni roman
koji danomice svi u ovoj državi imamo nesreću proživlja­
vati — šute ili ga, štaviše, ko onaj posljednji, spomenut
• u zagradlama, hvale!
Bilans je poslije petogodišnjeg jubileja očajno pasi­
van. Pasivniji negoli to mogoše sebi predstaviti i sami
oni koji su, teškom empirijom rata izliječeni od naciona­
lizma, izgubili iluzije o Jugoslaviji još prije nego se rodila.
Primijenjena ta bilanca na hrvatski narod, na brojčano dru­
gu glavnu komponentu one po inteligentskim sanjalima to­
liko sanjane jugoslavenske sinteze, što se pokazuje? Od
sviju dugih poglavlja tog tužnog nacionalnog romana da
se zaustavim samo na posljednjem, na odlasku g. Radića u
London.
Mnogo se pisalo o tome putu, i zluradb i s nadom:
propustilo se istaći samo ono što je najsimboličnije u tome
putu, ono što taj put čini strahovitim dokumentom u ko­
ji je režim srpskog ekskluzivizma (s markom jugoslaven­
stva) bacio hrvatstvo naših dana. To je: da se danas, u
Jugoslaviji, hrvatstvo nalazi u sličnom tjesnacu u kojem
se nalazilo pred više od pedeset godina u tamnoj eri Au­
strije, u vrijeme kad je fantast, ali i martir Kvatemik, s
molitvom katoličkom na usnama, hodočastio jalovo po
predsobljima od Pariza do Moskve, pa poslije, već u naše
dlane, kad je Šupilo, očajan radi sudbine Dalmacije i Kvar­
nera plakao pređi Sazonovom23. K vatem ik, Šupilo, Radić,
' — to su ta tri pada na križnome putu hrvatstva; i ja, kad
to ističem, dalek sam od ikakvog matošijanstva i njegove
melankolije nad Kroadjom, no uviđam fakt te ipak nije
tako sporedno da ta tužna Kroadja, koju osjećaju hiljade
11 5
i milijuni, doživljavaju danas u Jugoslaviji ono, i još gore,
što je doživljavala i nekadl u Austriji.
I neka je put g. Radića do engleskih imperijalista još
kako živo svjedočanstvo njegovih iluzija, jedno stoji: da
je njegova guslairška zapjevka koju on nad svojom majči­
com Kroacijom pjeva u maglama londonskim stvar pora­
zna više za režim negoli za njega samoga. I kad je to sve
tako, kad je sv e tako da je hrvatstvo u Jugoslaviji pod vod­
stvom Srbije palo na razinu vrem ena kvatemijanskog, i
retrogradno kadi se promisli cijela austroslavenska linija
g. Radića od nekad, ne nameće li se čovjeku, m isli li i naj­
mirnije, misao da je u Radićevom nekadanjem zaziranju
od Srbije kao Pijemonta bilo, kraj sv e objektivno histo­
rijske zablude, ipak i neke opravdane slutnje i straha pred
onim što Srbija može da da Hrvatima?
Trinaestog januara 1909. on je baš u „Domu“2* persi-
flirao Franka, kritikujući ga što odobrava progone Srba i
rugajući se „dtostojnom“ držanju njegove stranke pred
Bečom kao stranke „državotvorne i državouzdržavajuće“.
Novi Jelačić — nazvao ga je g. Radić ironično. To bi bilo,
kako je poznato, pre razočaranja g. Radića u Rusiju, i već
21. jula iste godine kliknuo je on u Domu a povodom ubij-
stva braće Novakovića25 u Beogradu: „Dakle, Srbi, hvalite
Bogu, što vam se sudi u ime Nj. V. kralja Franje Josipa I.
Jer Nastić20 kaže da u Srbiji strijeljaju — bez suda!“
Slučaj taj karakterističan za g Radića, ujedno je
rječit primjer kako je već predlratni režim u Srbiji vladao
metodama nezavodljivima; no što je tada bio tek slučaj,
uostalom, također ne jedini, nije li danas, kad se fašizmom
i komitama27 ubija bez suda na sve strane, sistem gdje je
slučaj samo ako se što desi po pravdi?
I najgore je da se pravdom smatra baš sve ono što se
od strane režima čini s narodtnostima u Jugoslaviji, u slu­
čaju našem, s Hrvatima. Što je dala Srbija Hrvatima? Ja
čujem odgovor: oslobođenje protiv kojega su, boreći se
uz Austriju, bili sami, i ako je u Jugoslaviji danas tako sve
zamršeno, krivi su Hrvati. Krivi su, jer ni poslije oslobo­
đenja nisu htjeli Srbima da priznaju njihove zasluge (time
se misli: pravo na prvenstvo), kriv je baš najviše Radić
koji je od prvog časa Jugoslavije bio protiv nje.
Srbo-hrvatski spor, koji se u naše aleksandrinske dane
zauzlao u čvor bolestan i, na žalost, bez Aleksandra Ve­

116
likoga28 koji bi ga umio rasjeći, pokušava se tako riješiti
s jednog etičkog kriterija; ko je u ovu državu ušao s kriv­
njom, a ko sa zaslugom — dakle baš onako kako se to, obzi­
rom na to dla se radi o cijelim narodima i, još više, obzirom
na to da ni sami Srbi, ni oni onkraj ni oni ovkraj Save,
nisu nepogrješivi bili nikad, ne bi smio niti se može ri­
ješiti.
Jer trebalo bi samo malo zagledati u sva ona naježeno
zupčasta kolesa i osovine na kojima se, političkom hege­
monijom zaštićujući svoju slabiju ekonomiju, kreće danas
buržoazija srpska, trebalo bi proći historiju Srbije kroz
posljednje decenije i otkriti kako je tamo na vlasti još uvi­
jek mentalitet obrenovićijanske reakcije protiv koje su se
nekad na krv i nož borili i sami radikali — pa da se uvidi
da bi današnji režim vodio spram Hrvata i Slovenaca i
ostalih narodnosti istu politiku, kad ne bi postojao ekstrem
g. Radića i njegovog pokreta. Misliti da se u vrijeme od
29. X do 1. XII 1918. radilo o nekom sporazumu i izmire­
nju naroda hrvatskog i srpskog, koji sporazum je poslije
pokvario sam Radić, a ne uvidjeti da se radilo o pokoren ju
naroda hrvatskog po buržoaziji srpskoj i kompas izgubiv-
šoj hrvatskoj, znači nerazumjeti od cijele petgodišnje po­
litike u Jugoslaviji ništa, znači lutati po bezizlaznim ma­
glama.
G. Radić, u maglama za vrijeme Austrije, nije to bio
na početku Jugoslavije. U sveopćem deliriju oktobra 1918,
kad je u nazdravičarskoj harmoniji sviju naših stranaka
glas- g. Radića bio prezren kao disonanca, vidio je on, g.
Radlić, jasno da čekati i ne dići protest protiv onoga što
se iza kulisa u Beogradu i Zagrebu spremalo znači već u
početku bitke uzmaći. I dignuvši taj protest pod stijegom
prava na samoodređenje naroda odozdo, tek poslije priz­
nanja tog prava spreman da ide sa Srbijom u federaciju,
on je makar i zavio to pravo u stjegove hrvatstva, učinio
korekturu koju samo mahnici jugoslavenstva mogu nazi­
vati grijeskom.
Griješkom, i da opet pitamo, šta bi tada bila vrlina?
Zar to da su oktroj monarhije i kupovina centralizma bili
potrebni, jer da nije bilo njih, država bi se uslijed centrifu­
galnih sila, vođenih po g. Radiću vjerojatno već u početku
raspala: diktatura da je dakle bila i jeste potrebna kao
cement za jedva sagrađenu zgradu Jugoslavije?
117
 Tako se, i kad se ne govori, misli. I misleći, tako se
radi, i to je baš ono što je pogriješilo. Jer država koja ce­
ment svoje gradnje nalazi u diktaturi nad narodima, ni­
kad, pa bilo to i najsmodniji narodi međusobno, ne znači
ništa drugo do tamnicu, i ne treba mnogo pameti, pa da
iskrsne želja, te je bolja za jednu zgradu u kojoj trebaju
živjeti narodi, željni slobode, dla se raspane, nego da ta
zgrada bude tamnica.
Konkretno, stvar izlazi na to, da pred Jugoslavijom,
vođenom centralističkim tamničarskim m etodam a može i
mora da ima prednosti federacija, pa i potpuno odijeljena
država u kojoj će se hrvatski narodi na praksi uvjeriti
može li u njoj ili ne može nacionalno biti zadovoljan.
Ta federacija je radi etnografske pomiješanosti Srba
i Hrvata nemoguća? Tada treba na primjeru pokazati tu
nemogućnost. Narode ne uvjeravaju propovijedi nego is ­
kustva, iako se čak federacija i tada posmatra kao eks-
perimenat, sigurno da taj eksperimenat neće svojim po­
sljedicama biti ni sjena sviju onih kobnih eksperimenata
koji se u ime cjeline države provode danas.
No federacija, prigovara se, koju traži g. Radić, ideja
je sasvim austrijska, nastavak njegove ideje o austrosla-
venskoj federaciji, primjenjena samo, kad se ta razbila, na
teren gdje je federalistička ideja kraj jedinstva narodnog
neumjesna. G. Pribićević je, kako je poznato, pošao i dalje,
te je poradi jedinstva narodna isključio i svalđ sporazum;
samo se diva različita naroda mogu sporazumjeti, a ne
jedan!
Ja ću, poradi ilustracije svoje teze koju ću o nacio­
nalizmu g. Radića još iznijeti, pokazati neke kuriozitete
iz prošlosti kad je spor hrvatsko-srpski, izražen u dva glav­
na predstavnika Hrvata i hrvatskih Srba, Radića i Pribi-
ćevića, stajao potpuno obratno negoli danas.
Bilo je to u početku našeg stoljeća, kad je g. Pribi­
ćević stajao na stanovištu da su Srbi i Hrvati dva naroda,
a g. Radić dla su — jedan.
G. Pribićević pokrenuo je godine 1902. s Banjaninom
i Budisavljevićem „Novi srbobran“. Pozvavši se na za­
ključak Hrv. Sabora od god. 1867, dla je, naime, „narod
srpski koji stanuje u trojednoj kraljevini s narodom hr­
vatskim istovjetan“, naglasio je da će se hrvatski Srbi bo-

118
 Titi. za ravnopravnost naroda srpskoga s narodom hr­
vatskim.
G. Radić, pohvalivši g. Pribićevića ratffi tog povratka
na stanovište istovjetnosti narodne, primijetio je ipak, i to
u „Hrvatskoj misli“20, 1. tor., 1903: „Ta za boga, pripazimo
malo i prosudimo: čim je narod srpski s narodom hrvatskim
istovjetan, znači to, da je samo jedan narod, o ravnoprav­
nosti može se govoriti među dvama narodima ili više njih“.
Da se niko ne zabuni: to ne reče Pribićević Radiću,
nego ljeta Gospodnjega 1903. Radić Pribićeviću!
No, kraj svega toga g. Radfić je u vrijeme najčišće
svoje jugoslavenske orijentacije, kada je s Bečom računao
samo toliko koliko su to prije i pioniri jugoslavenstva s
hrvatske strane, Štrosmajer i Raeki, bio i obzirom na me­
đusobni odnos Srba i Hrvata — federalist.
„Hrvati su i Srbi“, — pisao je on g. 1902. u izjavi uje­
dinjene hrvatske (i jugoslavenski orijentirane) opozicije,
kojoj je bio sekretar, — „dvije ravnopravne česti jednoga
te istoga naroda. Zato su i njihovi narodno-kulturni inte­
resi istovjetni, to više, što su jedni i drugi upućeni da se
narodno i kulturno jačaju slavenskom uzajamnošću.- Nu
pošto su obje te česti kroz stoljeća živjele odijeljenim ži­
votom đlržavnim i politički postoji za njih uz jedinstvo
narodno-kulturno neizbježan dualizam državnopolitdčki,
tj. Hrvati imadu za svoj razvoj posebno historijsko pod­
ručje, posebnu hrvatsku državu, ali interesi te hrvatske
države ne samo da se ne protive interesima države srpske,
nego se s njima baš vežu i nadopunjuju, osobito s gledi­
šta narodno-gospodarskoga.“
Ja bih mogao citirati iz Radlićevih članaka u „Hrvat­
skoj misli“ i mjesta gdje se on izričito zalaže za federali-
zatim, istina kulturni, ne samo između Srba i Hrvata nego
i Slovenaca i Bugara, no čemu to? Mi nikako ne smatramo
apsolutnom zabludom niti njegov federalizam u Austriji.
Zabludom je taj federalizam postao po svom protusrpstvu
i habzburškom monarhizmu. No bio prav ili neprav, taj
federalizam uopće ne može da bude od kakove veće važno­
sti kad je riječ o federalizmu g. Radića dlanas u relacijama
jugoslavenskim. Od njega se prividno sačuvalo njegovo
protusrpstvo, tako to izgleda po njegovoj hrvatskoj polar-
nosti. No sam taj fakt da je g. Radić bio federalist u jugo­
slavenskim relacijama još u vrijeme kad je stajao na ju­

119
goslavenskom načelu narodnog jedinstva, ne govori li za
to, da se u svem njegovom dlanašnjem hrvatskom eksklu-
zdvizmu, pothranjenom od eOoskluzivizmal velikosrpskog,
sakriva mogućnost baš protivnog rezultata, a to je sintetič-
nost nacionalna, jugoslavenstvo?

Ogledamo li to pitanjem u onom sklopu pojava koje

su baš dva nekadanja pola hrvatske politike: jugoslaven­
stvo i hrvatstvo — dovele do obrata o kome sam govorio
nedavno, stvar će izaći razumljiva. Hrvatstvo, koje je sa
Starcevićem i Kvatemikom počelo protiv Beča, a zavr­
šio s Frankom i Radićem za vezu s Bečom; jugoslavenstvo
koje je s ilirizmom počelo u vezi s Bečom, a s koalicijom
protiv njega, je li to bio obrat principijelan ili samo tak-
tičan?
Analiza bi pokazala v iše posljednje negoli prvo. Što
se tiče g. Radića, m i sm o vidjeli kako se on spram tih po­
lova htio da odlnosi kao sintetik i kako je, odviše eklektik
bez mjerila, pao u ekskluzivnost hrvatsku. Na prvi mah
sudeći, to je bio kod njega obrat principijelan: odbacio
je jugoslavenstvo i prihvatio isključivo hrvatstvo. No u
suštini, zar se to jugoslavenstvo, ono koaliciono negodbe-
njačko toliko pokrivalo s pojmom jugoslavenstva faktič­
nog (ili zar su radikali srpski, sve kad su i provodili misiju
Srbije toliko m islili na jugoslavenstvo a ne na srpstvo?)
da je odbacivši ovo (ili protiveći se srbijanskoj politici),
značilo odbaciti jugoslavenstvo uopće? G. Radić nikada, i
kad je bio u savezu s frankovcima nije bio frankovac. Po­
gotovo danas, kad ih je odbacio od sebe, i osim toga kad
je jugoslavenstvo došlo ponajvećom krivnjom režima na
mrtvu tačku, zar se, sve ako g. Radić i govori o dva na­
roda i na momente hrvatstvo i srpstvo dovodli u antitezu,
u njegovoj političkoj koncepciji principijelno isključuju
hrvatstvo i jugoslavenstvo?
Bilo je to lane, u ljeto, kad se držala sjednica zagre­
bačkog odbora za pomoć gladnima u Rusiji.30 Iznenada
javio se g. Radić sa svojim poznatim misterioznim šapa­
tom, gdje se osjećaj čini dubok koliko pogled kratak, re­
kao je među ostalim i ovo:

120
 — Jugoslavija? Na nju se sve razvija. Jugoslavija je
nama u srcu, samo nije u programu.
Ja znam, dokazi sa „srcem“ nisu nikadla dokazi u po­
litici vjerodostojni, pogotovo kad se radi o srcu tako ši­
rokom ko što ga u politici ima g. Radić. No u suštini zar
je više vjerodostojno jugoslavenstvo onih koji ga nose u
programu, a svojom korumptivnom praksom stalno nas
razuvjeravaju da bi ga mogli nositi u srcu? Sve je kod nas
paradoks; pa može biti i to, da su danas najbolji Jugosla­
veni oni koji jugoslavenstvo nose samo u srcu, a ne u pro­
gramu. Ako se pokraj toga uzme, da taj svoj unutarnji
krečio nije kompromitovao još nijednom korupcijom, ne
može li se u te Jugoslavene ubrajati i S. Radić?
Vjeruje li se u to ili ne, vjeruje li u svoje riječi sam
g. Radić ili ne, stvar je sporedna i nije. Ja sam vjerujem,
da je u g. Radića, premda je on, što se malo zna, porijeklom
Srbin, hrvatstvo, ne samo taktično nego i principijelno, ne
samo politički nego i intimno preraslo osjećaj jugoslaven­
stva. U stvari se možda o principjelnom njegovom obratu
od jugoslavenstva ka hrvatstvu i ne može govoriti, jer
hrvatstvo je on zastupao uvijek, čak i onda, kad je ko rač-
kijevac napadao Starčevića. No baš to, da on još i dlanas,
kad se cijela njegova politika može nazvati starčevićan­
sk o m redivivus31, može o Jugoslaviji kazati riječi koje
duboko otkrivaju stare njegove račkijevske, jugoslavenske
sklonosti, ne otkriva li i mogućnost, da su te sklonosti u
tom tipičnom našem dualnom političaru i patrioti još uvi­
jek tako jake, te se cijelo njegovo hrvatstvo kao obrat od
današnjeg jugoslavenstva može smatrati više obratom
taktičnim negoli principijelnim?
Pitati tako znači zaći u dijalektiku mogućnosti koje
se skrivaju u g. Radiću i u cijeloj njegovoj nacionalnoj po­
litici, a dijalektično se svaka politika, pogotovo tako pro­
mjenljiva i gipka kao u g. Radlića, posmatrati mora.
Kao dijalektičan problem ima da se posmatra i sam
već spomenut obrat naših nacionalnih polova, jugoslaven­
stva i hrvatstva. Ja se ukratko zaustavljam samo na po­
sljednjem, na onoj liniji koja je sa Starčevićem i Kvater-
nikom počela kao antisrpska i antiaustrijska, a sa Frankom
i Radićem završila kao austrofiJska, odnosno austroslaven-
ska. Kakav mi sud o toj liniji, s gledišta dijalektičkog mo­
ramo imati, da taj sud bude objektivan? Jasno je, da je ta

12 1
linija bila najprije ko antiaiustrijska, a poslije antimađar-
ska ispravna, a kao austrofilska, odnosno aiustroslavenska
kriva, kriva pak uvijek kao antisrpska, ako se podl srp­
stvom razumijeva u prvom redu srpski narod. No kakova
je ona bila u suštini svojoj gledana danas 'kad antdsrpstvo
njeno nosi u sebi više znakova reakcije na antihrvatstvo
od strane srpstva, nego akcije protiv ovog samoga?
Starčevićanstvo bilo je, kao i jugoslavenstvo u vrijeme
ilirizma, ideologija naše male buržoazije koja se, odasvud
okružena atmosferom nacionalnih pokreta, nacionalno
probudila, još nemajući ipak ekonomski razvijenije osnove
za jaku aktivnu nacionalnu politiku, a kamoli revoluciju.
Nije to imalo ni jugoslavenstvo. No postavši u vrijeme
hrvatsko-srpske koalicije predstavnikom jače, razvijenije
već bankarske i industrijalne buržoazije, ono je samim
time, što takova buržoazija osjeća jače potrebu asimila­
cije na realne prilike cko sebe (otuda nagodlbenjaštvo), bilo
i samo realisti,čno. Starčevićamsitvo, odnosno frankovština
obratno. Više malograđansko, bez velikih pretenzija eko­
nomskih, i prema tome bez potrebe asimilacije na prilike,
ono je bilo više romantično, više idila i arkadija ili deko­
rativan protest negoli akcija. Osim toga, ono n ije ko jugo­
slavenstvo u koalicionoj etapi osjećalo toliki pritisak stra­
nog kapitala i prema tom e potrebu koncepcije šire jugosla­
venske države, nego se moglo zadovoljiti s manjom, hr­
vatskom, mogućom u okviru Austrije. Jugoslavenstvo na­
protiv i zato je ono, ma koliko bila njegova politika često
i legitimističkija od starčevićanske, bilo u prvome redu
naša linija nacionalno revolucionarna. No nije li to bilo
ipak i starčevićanstvo? N e sm ije da nas zavarava njegova
legitimnost počam od Starčevića do Radića. Težeći za oslo­
bođenjem i svojom nacionalnom dlržavom, ono je, i ako
spram glavne poluge oslobođenja od Austrije negativno,
bilo također ideologijom naše nacionalne revolucije. Ideo-
flogijom, kažem, a ne praksom, kako to nije bilo n i jugo­
slavenstvo. Ma kolike bile njegove slabosti i grijesi, ma
kolika njegova romantika, ono je ipak u našim prilikama,
zaularenima imperijalizmom stranih nacija, bilo izrazom
otpora, izrazom narodne koncentracije i prema tom e jedna
velika realnost. I potrebno je bilo da se padom A ustrije
pročisti teren, i ta j teren opet pokaže zaprljanim po im pe­
rijalizm u velikosrpskom e, pa da ta realnost starčevićan-

122
stva, nekad više negativna, u naše dane potencirana još re-
publikanskom ideologijom Radića, poprimi pozitivnu ulo­
gu, ulogu borbe protiv nacionalne reakcije buržoazije sr­
bijanske, a tima i s voljom ili protiv volje, protiv reak­
cije uopće i za demokraciju. Istina, samim tim faktom, dla
je radićevskom bloku male buržoazije i seljaštva pristupila
i krupna hrvatska buržoazija, nekad većinom unitarska,
izgubilo je to malograđanetko-selj aćko starčevićainstvo u
radićevskom izdanju bitno karakter borbe protiv reakcije
uopće. No postavši ideologijom borbe hrvatskoga naroda za
samoodređenje i dovršenje svoje nacionalne revolucije,
ono je time postalo i historijski ispravnim faktorom pro­
gresivnim — to je eto, ukratko, dijalektika kojom treba
posmatrati sitarčevićanstvo i današnju njegovu posljednju
etapu predstavljenu u ličnosti g. Radića.
Međutim, da se vratim na temu, je li to starčevi ćan-
stvo g. Radića i stav za samostalnu hrv. državu princip
jedan doktrinaran ko što je to bio u starog Starčevića? Sam
njegov program, ma koliko nacionalno hrvatski, i cijela
njegova taktika, ma koliko bila rezistentna, jedno je veliko
priznanje Jugoslavije, što se vidi već i po težnji njegovoj
za sporazumom u okviru Jugoslavije. Nije uzalud g. Ra­
dić ušao u blok s buržoazijom nekad unitarskom po prin­
cipu, a danas jer je krupni ekonomski interesi vežu na
cjelinu države, unitarskom u praksi. Njegovo starčevićan-
stvo time eminentno nosi u sebi nove veze sa jugoslaven­
stvom; i tako cijela njegova politika, danas, kako se
čini, destruktivna spram jugoslavenstva nosi u sebi mo­
gućnost jedne upravo jugoslavenske konstruktivnosti.
Premda kao hrvatska u sporu sa srpskom, ona barem za
prvi početak može da dovede do izmirenja hrvatstva s ju­
goslavenstvom, koje se prvo i javilo ideološki baš s hrvat­
ske strane.
Preduslov tome je dakako zadovoljenje hrvatstva.
Drugim riječima, ako ikuda još ide put danas toliko u sa­
mom narodu upropašćene sinteze Hrvata i Srba u jugo­
slavenstvu onda on ide pravcem faktičnog zadovoljenja
hrvatskog ekstrema i izmjene terena na kome se ima da
izvrši sporazum, a nikako u smjeru apstrakcije neke sred­
nje linije i vapaja ove za jugoslavenstvom, a bez prave iz­
mjene terena na kome stoji danas monarhistička veliko­
srpska SHS, a s njome i potlačeno hrvatstvo.

123
 Moja je teza o g. Radiću kao nacionalistu dakle vid­
ljiva: da on>, sve i predstavljajući nacionalizam spram
šireg jugoslavenskog, uži, hrvatski, može da u slučaju pot­
punog uspjeha postigne i d lj širi nego je i sam pretpo­
stavljao: proboj puta u jugoslavenstvo. Nacionalni pro­
gram g. Radića suštinski, kao hrvatski, minimalan, može
u srećnom slučaju da dobije i karakter puta k našoj naci­
onalnoj maksimali: k jugoslavenstvu.

IV

No, taj sretan slučaj, gdje je? On bi, barem za prvi

početak, trebao uspjeh, to znači pobjedu g. Radića i ve­
liko ustupanje nepopustljivog srbijanskog režima, a ima
li g. Radlić za to dovoljno snage? Kad je očevidno da se
taj režim oslanja na siluj na gvozdenu mrežu policije, žan­
darmerije, vojske, fašista i špijona u državi, a na imperi­
jalizam francuski i na cio sisitem versaljskog mira i reak­
cije spolja, i bez savjesti ikake izigrava svaku misao o na­
cionalnoj ravnopravnosti i sporazumu, kakve su šanse g.
Radića u budućnosti? Je li on taj kojeg je historija po­
zvala da kao vođ borbe za samoodređenje hrvatskoga na­
roda bude ujedno i onaj kojemu će 'historija jedanput
priznati da je, zamijesivši u dobroj namjeri nacionalni
vrtlog u Jugoslaviji, zagladlio taj vrtlog i doveo do nacio­
nalnog sređenja i smirenja?
Pod pritiskom raznih režima, u prvom redu radikal-
skoga, on je u posljednje vrijem e počeo sv e više da od­
stupa cd ekskluzivnog zahtjeva za samoodređenje hrvat­
skoga naroda, i u središte svoje politike m eće sporazum.
No sporazum s kime? S današnjim režimom i radi-
kalima? Ma koliko g. Radlić poslije neuspjeha © „Marko­
vim protokolom“ i u Londonu — odbijao svaku mogućnost
sporazuma baš s njima, to je samo riječ, gotova da odmah
pređe u obratno djelo čim bi radikali ta j sporazum ponu­
dili ozbiljno. Jer treba samo uočiti, sav očajan tjesnac u
koji je g. Radić zapao svojom pasivističkom,taktikom, pa
da se vidi da njem u u današnjoj konstelaciji u kojoj još
radikali, ta moralno i duhovno proživjela stranka stoje
čvrsto, drugi izlaz i ne preostaje.

124
 Od prvih dana Jugoslavije on je proglasio bojkot cen­
tralnog parlamenta. To je bilo ispravno, kad se radilo o ok-
troju samozvanog Narodnog privremenog predstavništva.
No, je li bilo ispravno bojkotovati i Konstituantu u kojoj
je sjedlila jaka opozicija od 59 komunista? Radić je mogao
tada pojačanjem ostale opozicije stvoriti situaciju u ko­
joj bi bilo otežano, pa možda i onemogućeno, donošenje
sviju glavnih pravnih osnova današnje velikosrpske hege­
monije: i poslovnika i Obznane, pa i samog Vidovdanskog
ustava.
Istina, g. 1910. sam je Radić imao dirugo mišljenje
0 dužnostima poslanika spram parlamentu. Tada se, u ja­
nuaru, u Hrvatskom saboru birala nova delegacija za po­
štanski parlamenat; ban Tomašić je tu htio, jer je u staroj
delegaciji koalicija, s kojom je bio u zavadi, imala većinu.
Koalicija je tada pri glasanju izašla iz dvorane, a Radi-
ćevd su ostali, predavši đodluše bijele glasovnice, no ipak
tim ostajanjem omogućivši glasanje i Tcmašićev uspjeh.
Napadan radi toga, g. Radić je u „Domu“, 30. I pisao:
„A što zastupnici Seljačke stranke nisu izašli kod tog
glasovanja, dva su razloga:... i, drugo, što vodstvo Steljačkel
Sttrankel drži da je za stranku najkomotnije i za narod
najopasnije kod svakog ovakoga glasovanja jednostavno
izaći iz sabornice.“
U beogradskom parlamentu sigurno se radilo o mno­
go važnijim glasovanjima, pa su g. Radić i drugovi iz nje­
ga izašli uopće u nj i ne ušavši. Pustivši po strani sve male
1 velike razloge, zašto je g. Radić tako preferirao tu taktiku
bojkota, jasno je da se on, parlamentarac po cijelom svom
biću, odirekao tim bojkotom glavnog svog oružja, i ostao
spram Beograda, tako reći. goloruk. Kad nikaki drukčiji
uspjeh svojim dolaskom u parlamenat g. Radić ne bi po­
stigao no to da vladu prisili na raspust parlamenta, pa i
na otvorenu diktaturu mimo parlamenta, on bi postigao
uspjeh velik: prisilio bi vladlu da skine još tu posljednju
demokratsku masku, parlamentarisitičnu, s kojom se na to­
liko, i s uspjehom, kiöelji pred svijetom, na koji računa,
no bez uspjeha, i sam g. Radlić.
Poslije tog odvrata od parlamentarne borbe šta je lo š
g. Radiću preostajalo no borba revolucionarna?
No nema možda na svijetu pučkoga tribuna, koji bi
se s takim emfazama branio od revolucionarnih metoda

125
ko od neke đavoli je kao što to čini g. Radić. Poznato je kako
je on nekada titulisao (revolutioniere ruske. Pa još i da­
nas, kad g. Radić voli očijukati s revolucijom ruskom, stal­
no se on ograđuje od metodla boljševizma. Sto se već re­
volta nekih kod nas tiče, to je karakteristično bilo držanje
g. Radića poslije seljačkih septembarskih nemira g. 1920.
Istina, tada je on još kao „veleizdajnik“ sjedio u zatvo­
ru, no vodio je politiku svoje stranke odande. I makar da
su ti nemiri bili zadojeni mentalitetom radićevskim, g. Ra-
dlić, odnosno njegov „Slobodni dom “ odricao ih se, nikada
se ni jednom riječi ne založivši za utamničene žrtve. On
je time prosto, još u gorem izdanju ponovio slučaj koji se
nekad desio starom Staroeviću: šetao je ovaj, naime, i to
u dane pogibije svoga druga K vatem ika Ilicom, i sm je­
škao se! Smeškao se samo da pred špijonima, koji su ga
slijedili, pokaže čistu savjest i čiste prste u buni rakovič-
koj. Radi špijona mađarskih Starčević se nad smrću svo­
ga druga smješkao, radi vlade srpske Radić i drugovi su
o žrtvama svojih seljačkih drugova ćutali.
Tome slučaju mogli bi se pribrojiti mnogi drugi, tako
na primjer onaj na žalost ne glasoviti iz grozničavih au-
gustovskih dana 1921, kad je „Slobodni dlom“, dan poslije
uvođenja Zakona o zaštiti države, m jesto prosvjeda donio
zaplašenu ispričnicu, da svaka revolucionarna sredstva
isključuje iz svoje taktike. N o dosta.
Razumljivo je da je, odbijajući i parlamentarnu i re­
volucionarnu borbu, i zavivši svoju pasivnu gandijevsku*
rezistenciju u bijeli plašt tolstojevskog pacifizma, g. Ra­
dić došao u položaj čovjeka koji se našao pred nabujalom
rijekom: hoće preko, a ne zna ili neće da pliva. Šta m u
preostaje nego povući se i čekati dok rijeka opačine? N o
kad će ta crna i krvava rijeka s vrelom u Beogradu spasti?
Ona buja sv e više, i mi smo vidjeli kako je g. Radić pred
njom čak morao pobjeći; m jesto monarhiju prognavši iz
svoje republike, sam se našao iz republike prognan po
monarhiji.
Međutim, pretpostavimo na čas, da se on do danas,
na primjer u čas ljetošnjeg napadaja spremanog protiv
njega i pokreta, aktivno opro i bacio u otvorenu borbu
protiv režima kako su to učinili zemljoradnici i komunisti
* G a n d h i , v o đ a in d ijsk o g n a c io n a listič k o g a pok reta.

126
bugarski.32 Ne bi li rezultat bio isti, pa još i gori: da bi,
naime, g. Radić, ako u borbi ne bi sam zaglavio, u što jako
sumnjam, isto morao u emigraciju i pokret njegov da bi
ovdje bio smrvljen?
Sigurno da bi se, kraj silovitog aparata režimskog, do­
godilo baš tako. No šta onda? Bi li to bilo oslabljen je šansa
g. Radića za pobjedu u budućnosti? U historiji bilo je mno­
go pokreta koji su doživljavali poraze prije nego su sami
došli na vlast; porazi su ih oslabili samo prolazno, a u su­
štini samo još jače cementirali njihove temelje i očeličili
njihove snage. Isto bi moralo da vrijedi i za pokret g. Ra­
dića. Jer ili je on tako duboko životan da ga se ma bilo
to kakvim nasiljem usmrtiti ne da, ili pak nije tako živo­
tan, no što onda predstavlja pokret koji se ko šećer u kavi
može da rastopi i nestane u jednom 'krvavom revoltu?
Njegov vitalitet je u tome slučaju tako malen, da se on
nikako ne može smatrati pokretom koji je dluboko oprav­
dan historijom. Ja o tome pokretu tako ne sudim, no isto
tako, govoreći o takovom njegovom otporu, ja ne mislim
da se on morao desiti baš letos.
To je pretpostavka, i ja sam je istaknuo jedino poradi
toga da pitanje pacifističke taktike g. Radića prenesem
na dublji teren na kome ta taktika nije uslovljena samo
subjektivnim antirevoludonarnim shvatanjima g. Radi­
ća nego i objektivnim prilikama van njega, u prvome redu
društvenim klasama na koje se on oslanja i s kojima radi.
G. Radić je danas, sa djelom svojom „besklasnom*'
ideologijom nacionalizma postao zbirna os sviju društve­
nih klasa u Hrvatskoj ili, kako on to kaže, „djeloga na­
roda“. No razumljivo je, da nema na svijetu i u politid
to čudo, te bi jedan političar mogao predstavljati i izra­
žavati sve klase; on obično predstavlja i sa djelim vitali-
tetcm svoje ideologije i taktike vezan je na jednu klasu, —
boja je to u g. Radića?
Radništvo nije. S njime g. Radić nikadl do najnovijih
vremena, kad je nagnulo k njemu klasno nesvjesno rad­
ništvo, nije imao nikakve veze. Taj tribun seljaštva i s e ­
ljačke demokradje posmatrao je radništvo kod nas uvijek
kao neki quantite negligeable33. Moglo bi se lijepo pokaza­
ti kako se razlog sviju krivudavosti i suprotnosti u ideolo­
giji i taktici toga tribuna nalazi baš u odvojenosti njego­
voj od klase radničke. I ako danas malobrojno i velikim <fi-
12T
jelom zaraženo mentalitetom sitno-buržoaskim ili seljač­
kim, ono u čistoj svojoj klasno svjesnoj esenciji predstav­
lja jednu jedinu sposobnu silu za čiste i dosljedne ne
samo socijalne nego i nacionalne akcije. No još i elita te
klase silom nerazvijene ekonomije našega društva i silom
terora, pa i mnogih ispraznih demagogija g. Radića leži na
tlu razbita; s njome raditi zajednički g. Radlić ne smatra
nimalo važnim. On sigurno ne bi s radništvom radio ni
kad bi to bilo jače; izbjegavanje njegovo od svakog do­
dira s komunistima dok su ti predstavljali, ako ne druga­
čiju, a ono parlamentarnu snagu, svjedoči za to najbolje.
Ponavljam, radnički je elem enat za njega tuđ. Samo je-
dian slučaj za ilustraciju te tvrdnje:
Prošle godine, na 1. maja, Radić je trebao u zagre­
bačkom Krvatskom sokolu 34 hrvatskim radnicima — bilo
je tih oko 300 — govoriti o značenju Prvoga maja. I go­
vorio je. No prije nego je došao na red sjedio je na tribi­
ni, i ja kad mislim o njegovom odnosu spram radništva,
uvijek ga vidim kako sjedi na tribini toj, između hrvatskih
zastava, gimnastičkih kozlića i preča., u atmosferi vještač-
kog znoja. Sjedi poniknutih očiju, motljajući palce i zije­
vajući tako, ko penzionirana udovica odi koje traže mla­
dost, a ona je nema; apsolutno sv e protivno od jednog tri­
buna, koji bi bio vatra i davao vatru onima što s vjerom
u njega dođoše da ga čuju. Konačno, riječ mu je bila podi­
jeljena. Na rubu tribine stajao je jedan tramvajac sa cr­
venom zastavom, a na zastavi je bio izvezen hrvatski bijeli
grb. Zastava se spustila g. Radiću na počast. I spustila se
uvijek kad su mu u čemu odobravali. A odobravali su mu
najviše na njegove hvale o — Sovjetskoj Rusiji. Na radlni-
štvo je djelovao više spomen Sovjetske Rusije, nego li sve
ostalo što je g. Radić odglagoljao tog svog mesrećnog dana.
Nesrećnog jer, inače često izvrstan govornik dosetljiv i
tečan, g. Radić je tog dana govorio slabo i mutno, sa zlovo­
ljom u licu, nevoljko, na süu. Uvjeren sam da se veći dio
svega što je rekao tem eljilo na jednoj dužnosti ne osjeća-
noj iskreno. On se pred radnicima osjećao stran, to nije bio
njegov elemenat.
Njegov elemenat — to su seljaci. Njihova atmosfera,
to je ujedlno i njegova inspiracija. On se njome diže, u
njoj zanosi, postaje učitelj, tribun i pjesnik. Obratno od
radništva, on seljaštvo cijeni tako da ga precjenjuje. U n je­

128
 mu om gleda glavini stožer svoje akcije. No kad je jedanput
— bez svakih daljnih dokaza — fakat da je jedan od glav­
nih simptoma zaostalosti naše zemlje i njene malopru-
žnosti političke baš u tom još njenom seljačkom i malo­
građanskom karakteru, kakovu veliku akciju može g. Ra­
dić da provedb baš s tim seljaštvom? Već sam način nje­
gova življenja, rasparčan i nekoncantričan u jaka sredi­
šta čini ga za tako napetu i dalekosežnu borbu ko što se
to vodi između režima i g. Radića elementom previše ne­
pokretnim da bude polugom jednog pokreta. G. Radić
može i ima pravo da slavi seljaštvo kao snagu nepobjedivu;
on s razlogom ističe ^neslomivu“ svijest hrvatskog selja­
štva da db konca istraje u svojim zahtjevima. No, on si­
gurno i sam osjeća nedovoljnost te snage, on je, dalje, i
previše pronicav, a da ne bi uvidio kako samo svijest o
pravu još ne znači dobivanje prava. Jasno je, da seljaštvo
samo sobom predstavlja orijašku latentnu i potencijalnu
snagu, koja kad postane 'kinetičkom, može da obara i gazi
režime. No historija seljaštva sviju zemalja pokazala je da
se ono ili maknulo samo i (osim izuzetaka ko u Srbiji na
početku prošloga vijeka) ne uspjelo, ili da se s uspjehom
pokrenulo podl vodstvom buržoazije (najprije protiv feu­
dalaca, poslije protiv radništva, slučaj pariške komune),
ili pcd vodstvom radništva — slučaj ruski.
Seljaštvo u Hrvatskoj pokrenulo se pod vodstvom g.
Radića u opoziciju u prvi mah (mimo radništva i mimo,
čak i protiv, buržoazije. Sto se tiče buržoazije, to se danas
više ne može reći nikako. G. Radić je odavno, pa i u pred­
ratno vrijeme kad je najviše grmio protiv gospodle, bio
i sa nacionalnom ideologijom, a i s taktikom u vezi s bur­
žoazijom sigurno s više mostova nego što ih ima preko
sviju rijeka i potoka jugoslavenskih. U vrijeme kad je
hrvatska buržoazija krunisala svoje predratne griješke
koalicijom s buržoazijom srpskom — ušavši u centralnu
vladu — ti mostovi su doduše izgledali poljuljani jako. No
stvarno su oni ostali neokrnjeni i još su se više učvrstili
čim se ta buržoazija korigirala i od koalicije s buržoazijom
srpskom prešla u koaliciju sa svojim seljaštvom, znači i
g. Radićem. Prisitavši na tu koaliciju i postavši joj šefom,
postalo je jasno da je g. Radić došao u položaj ikoji isklju­
čuje svaku dublju, i ne možda samo dublju mogućnost
zajedničkog rada s malim, no taktički i ideološki opredije­
9 A ugust Cesarec 129
ljenim odredima klasno borbenog radništva. Tendtenca te
koalicije ide baš obratno, pravcem pritiska buržoazije sa
seljaštvom na radništvo. No, ja to sad puštam po strani i
ističem samo ovo: tom koalicijom s buržoazijom g. Radić,
sam tipičan malograđanin, pofdiznuo je na teren na kome
se nezaustavljivo m ože klizati samo sv e dalje od moguć­
nosti da postigne samoodređenje hrvatskoga naroda i budle
mironosac i mirotvorac za zavađene narode u Jugoslaviji.
Na prvi mah m oglo bi 6 e činiti baš obratno, jer nije
li baš hrvatska buržoazija, politički predstavljena u Hrvat­
skoj zajednici, ona koja poradi ekonomskih svojih inte­
resa na cjelini JugoeGiavije najupornije teži za sporazumom*,
i više nego išta drugo, više no slom iluzija s ino&transtvom
i pritisak režima, vuče g. Radića, jedanput ga dobivši u
svoju mrežu, također putem sporazuma? Pa i n e samo pu­
tem sporazuma hrvatstva sa srpstvom, nego i putem je­
dinstva u jugoslavenstvu? Jer najluđe bi bilo vjerovati
dla su propovijedi hrvatske buržoazije o dvojnosti naroda
njeno iskreno uvjerenje, a n e prosta taktika da svoju bor­
bu za federaciju opravda i jedinim principom.
Ta sama Hrvatska zajednica sastavljena je od nekada­
nje ljevice starčevićanstva koja je, predstavljajući krupni­
ji naš kapital, težila iz Austrije i od eksikluzivizma, pribli­
žila se, pa već počela i propovijedati unitarizam — i od
Eikrajnje unitarističke i krupnokapitaildstičke ljevice Hr-
vatsko-srpske koalicije naprednjaka. Bivši već jedlanput
sa srpskim kapitalom u bloku ona n i danas nije poru­
šila između sebe i njega sve mostove. I zar na kolosjeku,
već duboko na kolosjeku politike takove na riječima eks-
kluzivističke, a suštinski unitarističke buržoazije da g. Ra­
dić ide dalje od mogućnosti da bude tvorcem nacionalnog
mira u Jugoslaviji?
* D an as su s e u to m p r ilik e p r o m je n ile u to lik o š to je b aš
H rvatsk a za jed n ica o n a k oja u sk lo p u , h r v a tsk e b u ržo a zije sa č i­
n ja v a l j e v i c u , n ezad ovoljn u sa sp orazu m om p od sv a k u c ijen u k ak o
g a to h rvatsk i n arod i, p o d v rg a v a ju ći srp sk oj h eg em o n iji, h o će
a u p in ju s e d a ga proved u s ra d ik a lim a R ad ić i d ru govi. N o,
tv rd n ja ta j e o sta la tačn om , izlu č i l i s e tu jezgro k o je j e d a n a s
o sta lo k ao rep u b lik an sk o u H rvatsk oj z a jed n ici, a u z m u li s e u
obzir s v i on i ele m e n ti k oji su, p o čev ši da zastu p aju sporazum
s rad ik alim a, o tp a li već p r ije i li u n a jn o v ije v r ije m e o d H rvatsk e
zajed n ice, a iza k ojih s e ele m e n a ta sa k riv a sigu rn o v e ć i d io h rvat­
skog k ap itala i krupn e buržoazije.

130
 Baš tako. On može da popusti u svome ekskluzivizmu
i dadle više maha svojim nikad ugašenim jugoslavenskim
instinktima, cn može da baš pod uplivom i pomoću hrvat­
ske buržoazije, koja ni danas nije raskinula sve mostove
sa srpskim dvorom i buržoazijom, sklopi s tim dvorom i
buržoazijom (bili to današnji radikal! ili neka sutrašnja
drukčije orijentirana srpska buržoazija) kompromis. On
može to, a to ujedno znači da je on nepromijenjenima
ostavio osnovke građanskoga društvenoga sistema koji
uslijed konkurencije raznih buržoaskih grupa ne može dla
stalno i zauvijek živi bez nacionalnih zavada. I to je upra­
vo ono što nacionalizam g. Radllća, bez svake sumnje na­
predniji i širi od nacionalizma velikosrpskog, dovodi opet
ne samo pod sumnju, nego ga i potpuno razotkriva kao
iluziju i krivi .put do samoodređenja hrvatskoga naroda
i do izmirenja jugoslavenskih naroda u jedinoj historijski
i kulturno progresivnoj nacionalnog jugoslavenskoj sintezi.

v
Naposljetku, treba postaviti i ovo pitanje: može li se
baš tako sigurno reći da je toj sintezi, koja u stvari ništa
drugo ne znači no duhovno ujedinjenje jugoslavenskih
naroda, naročito Srba i Hrvata, u jedan, pretpostavka sa­
moodređenje hrvatskog naroda? Do svog najvećeg nacio­
nalnog samoodređenja narodi su do dlanas dolazili rato­
vima ili revolucijom. Pretpostavimo da tim putem pođe i
hrvatski narod, ne bi li to, potjeravši jugoslavenske na­
rode, poimence Hrvate i Srbe, na još ekskluzivnije polove,
otežalo, pa i isključilo na duge decenije mogućnost spo­
menute sinteze?
Odgovor na to pitanje ne smije nikako da bude takav,
te bi radi te sinteze, danas izlike za diktaturu pašićevsko-
pribićevićijanskoga režima, biZo dopustivo poreći, i kojem,
pa i hrvatskom i slovenačkom narodu pravo na samoodre­
đenje.
Mi sebi možemo i hrvatski i srpski i slovenački narod
predstaviti srećnim, a da se i ne osjećaju nacionalno jed­
nim, isto tako ih možemo sebi predstaviti nacionalno po
svijesti ujedinjenima, a da ne živu u jednoj dlržavi.
I prvo i drugoi, nacionalni i državni razlog nije u na­
šem interesu, no isto tako mi ne možemo trpjeti, a kamoli

131
podupirati nacionalnu i državnu zajednicu pod silu. A pod
silu, to nije ona samo onda kad je provodi režim diktatu­
rom, nego je to i onda kad je provodi bilo Ikoja buržoa­
zija takozvanim sporazumom, pod kojim se u prvom redu
sakriva sporazum i samoodređenje njezino kao eksploata-
torske klase, a ne sporazum i sam oodređenje naroda kao
klasa eksploatiranih.
To je naša maksima: samoodređenje naroda, državno,
no ne nacionalno ujedinjenih danas u, Jugoslaviji, mora
da ide pred jedinstvo naroda i države, hoće li se ovome
položiti normalne i pravične osnove barem u budućnosti.
I naše je duboko uvjerenje da te normalne i pravične
osnove može da položi samo klasa proizašla iz naroda i
ostavši narodna, klasa proletarijata. Ako još igdje postoji
mogućnost da se postigne potpuno samoodređenje naroda
u Jugoslaviji, a da to samoodređenje rezultira duhovnim
i državnim njihovim jedinstvom, po dobroj volji sviju, a
ne razlazom ili zajednicom samo pod silu, onda se ta mo­
gućnost ne nalazi ni u hrvatskom nacionalizmu g. Radića,
još manje „velikosrpskom“ ili srednjelineaškom jugosla­
venstvu, nego u onom jedinom smjeru, koji nem a interesa
na svađi nego na solidlarnosti naroda, a to je u internaciona­
lizmu proletarijata. Ma kako da se u posljednje vrijeme iz­
mjenjuje stav toga proletarijata spram nacionalnog pita­
nja — naime, dla se težište programa prenijelo s ideje na­
rodnog jedinstva na ideju samoodređenja naroda — nacio­
nalno se ti naša kao antmacionakii optuživani proleteri
smatraju jednim. Nacionalni mir može da dođe samo po
njima; drugim riječima, pretpostavka naše nacionalne
maksimale je st pobjeda m aksimale socijalne, zastupane
po proletarijatu.
No, kao što sm o prilično još daleko cd pobjede te
maksimale u praksi, tako je g. Radić od nje ne samo da­
lek, nego i nema s njom nikakve intimne veze u samoj
teoriji. To je i razlog da će on na još diuigcm vremenskom
odsječku, koji predlstoji našem proletarijatu do pobjede,
sa svojim naaonalisitičkim kompasom lutati, poput cijele
naše ostale buržoazije, od poteškoće do poteškoće, od neu­
spjeha do neuspjeha. On je, istina, svoj nacionalizam po­
kušao da produbi socijalnim idejama i veliki on sud ima o
samom svom hrvatskom nacionalizmu kao čovječanskom
i pacifističkom, no po svemu izlazi da će taj pacifizam osta­

132
ti jalov još u svojoj minimaJi, u smislu nacionalnom. Ako
tražiti mnogo, a uslijed svojih suprotnosti i nepravilnog
pogleda postići malo znači tragiku, g. Radić je tip tragičan.
Veliko svijetlo kojim je on danas obasjan ko kolobarom
duhovi na bini može tad da ugasne i sam se on nađe u
sjeni.
Da to nije tvrdnja pusta i u vjetar svjedoči još više
njegova koncepcija republikanska. No, to je već tema po­
sebna i, za mene, glavna.

K AO H RVA TSK I, SE LJAČ K I, MIROTVORNI I CO VJECANSKI

RE PU B L IK A N A C 35

Počevši od „Slobodnog doma“ do posljednje seoske

kolibe ide već pet godina od usta đb usta jedna krupna
riječ: republika. Razumije se, to sad već i u Londonu zna­
du, koja je to republika: hrvatska, seljačka, mirotvorna,
čovječanska. Veliki atributi, je li tako velik i subjekt? Mi­
slim da se ne trebam ponavljati: cijeloj današnjoj politici
g. Radića ja sam priznao i dsitakao njenu progresivnost
spram politike ostalih građanskih, pogotovo režimskih srp­
skih stranaka. Ponajviše se ipak kao progres mora, u ispo-
ređenju s monarhizmom tih stranaka, smatrati njegov re-
publikanizam. Ne može se reći da u prošlosti tih stranaka
nije bilo uvijek pojedinaca koji su bili po uvjerenju re­
publikanci i samo po oportunizmu monarhisti, ili čak re­
publikanci otvoreni. U Hrvatskoj to drugo nije se dogo­
dilo sve do g. Radića, no i on je to postao tek nekako po­
slije četrdeset i pet godina svoga života. Kroz više od dva­
deset i pet godina svog javnog rada on se je kleo na monar-
hizam i na cara. A da li je 'bio prvo, o tome ja neću reći
ni da ni ne. Prije bi se ipak, mislim, moglo reći: ne. Su­
deći bar o tome po praksi koja je najmjerodavnija, sudeći
i po tome da su dbnašnji republikanizam g. Radića, baš
radi njegove monarhističke prošlosti mnogi osporavali, a
nikad se niko, ni od njegovih najbližih nije našao da nam
iz te prošlosti pokaže bar neke, bilo to i intimne momente
iz kojih bi se moglo zaključiti, da je g. Radić bio po uvje^-
renju tada republikanac i samo iz oportunizma nosio plašt

133
monarhiste. Ako pak takovih momenata ima, onda je to
samo dokaz 'kako je g. Radić godine i godine znao i mogao
da radi protiv svog najboljeg uvjerenja. O portunizam se
tada pokazuje kao svo jstvo za njega vrlo značajno, otva­
rajući ujedno vrlo problem atične izglede za cijelu nje­
govu današnju politiku. No o tom e poslije. Glavno je sad
ovo: da je svojim obratom k republikanizmu i istaknuvši
stijeg republike javno pred cijelim narodom, usadivši ga
tako reći narodu u srce, g. Radić učinio stvar veliku, stvar
koja u Hrvatskoj i u historiji našeg naroda znači epohu.
Tu iščezava pojedinac; svejedno 'kakav je vođ. Bitno je
ovo, da se tu po prvi puta u historiji ne samo Hrvatske,
nego cijelog slavenskog juga, poslije tako duge republi­
kanske osamljenosti njegovih proleterskih partija, javila
i jedna velika neproleterska partija, velika i toliko smjela,
da se protiv bogom pomazanih kruna i dinastija usudila
istaći princip jedne slobodnije i razumnije državne forme.
Forme republikanske koja je, pranašavši već svoju usa-
vršeniju, sovjetsku formu, jedino u skladu s društvenim
razvitkom i svjetskom razmjeru. Pa kad je, osim toga, toj
partiji uspjelo da za ideje te republikanske forme zado­
bije najšire narodlne slojeve, i kad se to dogodilo naročito
u Hrvatskoj, koja je sa svog monarhizma dlo&la na glas
kao neka Vandeja 36 revolucije (1848) i reakcije (1914), onda
je to pojava tako velika, da je m i danas još, dok se ne ispo-
lje sve njene posljedice, niti ne možemo procijeniti u cije­
lom njenom opsegu. Tu se posrijedi vidi opsjenuitost naro­
da idejom, kako to još u historiji njegovoj nije bio slučaj,
Slučaj s idejom narodlnog jedinstva (1918) tu iščezava, pa
iščezava, štaviše, i sama ideja hrvatstva, mislim starčevi­
ćanskog. U znaku devize „republika cijelom svijetu dika“,
narod je o toj diki svojoj propjevao, prostodušno, naivno
i primitivno. Daleko, neisporedivo daleko ta poezija, što
se tiče umjetničke njene vrijednosti, podbacuje pod neka­
danju narodnu poeziju, recimo pokosovsku. Mnogi će pri­
govoriti i to da siva ta stdhovina sirovina, prije nego uđe u
promet, prolazi kroz stihotvonnicu fam ilije Radić. No ipak
koliko je još danas na svijetu naroda koje je jedna opće­
nita ideja toliko zahvatila da odiišku svojih osjećaja, iza­
zvanih tom idejom, traže u stihu? U tom e pogledu kao
da su se već davno iscrpili svi narodi, najposilije i srpski
dio našeg naroda. O čemu još pjevaju potomci glasovitih

134
naših guslara? Može li se bilo gdje na srpskoj strani', osim
možda sporadičnih pojava, na proživljene događaje poslije
Oktobra naći pjesnički odziv od strane samog naroda?
Mrtvilo je zavladalo, žice na guslama kao da su pukle,
jezici zanijemili. Kosovski poraz i slom carstva izazvao je
veliku poeziju, kajmakčalan&ka pobjeda i uskrs carstva
nije izazvao nikakvu. Vremena su druga, to je jasno. No
baš primjer na hrvatskoj strana pokazuje još i u našim
drukčijim vremenima da sve žice narodnih gusala nisu
popucale. One se čak i snova navijaju, jer postoji jedna
duhovna nužda koja ih na to nagoni, a koje na srpskoj
strani u narodu nema. Nema, jer je i ne može da bude u
narodu koji su njegovi vlastodršci posredstvom lukavstva
i nasilja učinili žanđlarom za narode ostale. Pritisnut pje­
vao je, pritiskujući zaćutao je. Usta još mogu da klapmjaju
patriotske kuplete i himnu 37 (dinastičku koja je ujedno i
nacionalna, što je karakteristično, jer u Hrvata je nacio­
nalna himna ravnodušna spram dinastije). Usta to mogu,
no srce je mrtvo. S mrtvim sroem mogu da pjevaju fa­
rizeji u kavanama, no narodi nikada.
Kada, dakle, ništa dauigo ne bi pokazivalo dubinu
strasti kojom je ideja republike i slobodle zaokupila se­
ljačke mase na hrvatskoj strani, simptomom se njenim
ima da uzme baš taj odziv naroda u pjesmi. Slično je i
ruska oktobarska revolucija oslobodila porive ruskog rad­
ništva da tu zaliju stihovima. Velika je dakako razlika, i
po opsegu i po suštini, između radničke revolucije u Ru­
siji i seljačkog pokreta u Hrvatskoj. No u minijaturi je to
revolucija. Revolucija po tome što svaka revolucija znači
probuđenje boljih instikata i neobičnih inače nada u na­
rodu. S te strane poematrana ideja republike, koja je u
grozničave naše dane rata i revolucije, kriminala i socija­
lizma, opsjela naše seljaštvo, ništa drugo i ne znači nego
skupno ime, kraticu i etiketu za sve njegove bolje in­
stinkte i težnje. Po velikom dijelu njenih pristaša ona je
shvaćena socijalno, ne samo patriotski. Nije to samo po­
litika nego i religija, nije to samo pacifizam nego i heroi-
zam svoje vrste, nije samo pasivnost nego i aktivnost. Kroz
stoljeća tutorisan, zapostavljan i podložan tuđoj državi,
narodu ili klasa, organizam se našeg seljaštva osjetio to­
liko jak da se protegne, uspravi i u haotičnom koncertu
društvenih sila zaigra svoju melodiju, melodiju po njego-

135
vom shvatanju, došlom od spozmamja svoje većine, prven­
stveno važnu.
Sve ima da se podredi toj melodiji, ona je lajtmotiv,
ostale, usredsređene oko nje, imaju samo da sekundiraju,
svi kontrasti da se izmire u jednoj općoj harmoniji. U har­
moniji, u kojoj će seljaštvo biti ključ i takt, hromatička
njena dominanta, no dominirajući s ljubavlju, u nekom
molu saosjećanja za sve, bratstva sa svima: neke vrste
dirigent s tolikom pažnjom, da njegovo vodstvo nikome ne
izgleđla nametanjem, te će svojim priprostim, drenovina
štapićem dirigirati orkestar odostrag!
Koliko u toj lijepoj muzici im a iluzije, to jest k o­
liko ta idealna harmonija disharmondra s realnošću, to
neka zasad ostane po strani. Zasadi je glavno da utvrdimo,
te je republdkanizam našeg seljaštva pojava veća i mnogo
dublja nego je to shvaćaju plitki mozgovi naših monarhi­
sta: jedna lijepa plima na kojoj mi, poslije duge osjeke,
vidimo po prvi put kako se svijest našeg seljaštva poput
lađe digla i poput jedra nadula u težnji da zaplovi putem
koji su čovječanstvu, m ože se i to reći, naznačile od vajka-
da sve velike religije i filozofije, a koji se na mnogo m je­
sta dodiruje i s putem što ga u historiju naših dana za­
rezao socijalizam. No je li to sve, ili je samo to? Kad bir-
smo ositali samo pri tom e sudu, značilo bi da na republi-
kamizam našeg seljaštva gledamo s istim onim panegirič-
nim raspoloženjem s kojim na nj gledaju inteligentsko-
buržoaski vođe tog repuiblikanizma. Moje je raspoloženje
sasvim obratno negoli njihovo. Istaknuvši ono što je u
republilkamzmu našeg seljaštva maksimalno, ja ne zatva­
ram oči pred svim onim guštarama i provalijama koje na
strani samog našeg seljaštva tu maksimalu mogu da upro­
paste, trgnu natrag na jedan nivo gdlje prevlađuje samo
proeječnost. Drugim riječima, ja na strani samog seljaštva
vidim mogućnosti da se plim a u kojoj se ono danas diglo
slegne i, opet, i sve da se vrati na osjeku gdje sve lađe sto­
je, jedra se spuštaju i — ne dolazi se nikud. Kad m e ništa
dlrugo ne bd upućivalo na oprez da tako gledam, bila bi to
historija koja je uvijek korektor naših zanosa, a koja je
baš u pogledu seljaštva, ne već samo našeg, pokazala fra­
pantnih primjera za njegovu povodijivost i nedosljednost,
pokazala primjera kako je ono, zainteresirano na malim
svojim ciljevima zapostavilo i kočilo ciljeve ljudske naj­

136
 veće. Da ne bih daleko posezao u historiju: francusko se­
ljaštvo je u toku nešto više od jednog stoljeća pozdravilo
i smirilo se s tri republike, ali i s dva carstva i s tri kra­
ljevstva! Francusko seljaštvo, poput gotovo sviju ostalih,
oslom je reakcije svoje buržoazije. Pa i samo rusko selja­
štvo, ono koje je na svojim leđima s radništvom ponijelo
najveću historijsku revoluciju, koliko puta je ono zagor­
čalo život toj revoluciji, i nije li ono jedna odi glavnih za­
preka koja je radništvu usporila hod k maksimalnim nje­
govim, i može se reći, čovječanskim ciljevima?
Sve to, uostalom, ima svoje razloge, razloge koji, iako
ne opravdavaju postupke seljaštva, ono nas ipak moraju
prinuditi da ih naprečac ne osudimo. Ja ću se, uostalom,
na to još vratiti. To što sam rekao bilo je samo u svrhu
da, slobodan od prigovora te gledam samo optimistički
tamo gdje je potrebna i skepsa, ustvrdim, optimistički
opet, da je repuiblikanizam našeg seljaštva, u najvišem
svom duševnom usponu težeći za pravdom i čovječnosti,
jedan visok talas i jedan dobar put. Pitanje je samo ne
postoji li opasnost da se taj talas slegne i put izgubi u
stramputici. Na stramputicama se i naše seljaštvo nalazi
silom historijskih okolnosti već i onako mnogima, nalazi
se na tolikima, da ispravnost njegovog daljneg puta zavisi
samo od toga koliko će se moći da oslobodi svoje zavisnosti
od tih stramputica. Traži li se dakle jemstvo za nastavak
dobrog puta i dostiženje postavljene mete, onda se to jem­
stvo ima bez sumnje tražiti i u samim našim republikan­
skim masama.
No zar ne i u vodstvu? Bez sumnje i u njemu, pra­
vo zapravo i najviše u njemu. A kako je poznato, to vodstvo
je g. Radić — da li je dakle u njemu, centru i glavi svega,
jem stvo za dobar put i uspon naroda u budućnosti? Pita­
nje se to u biti svodi na pitanje: šta znači i 'kakova je to
republika koju gosp. Radić označuje sa četiri velika atri­
buta i kakova je to ličnost sam .gosp. Radić kao republi­
kanac?

ii

Korekturom nazvah njegovu republikansku koncep­

ciju, ja kažem i nešto više: tom korekturom on je dao do­
kaz jedne gotovo genijalne taktične sposobnosti da izbjeg­

137
ne kapitulaciji, koja se poslije strahovitog sloma njegove
monarhističke 'koncepcije činila neizbježiivom (kod franko­
vaca to je i bio slučaj), i da odmah zauzme takove -pozi­
cije iz kojih je ne samo mogao dia uspješno .provede defam-
zivu nego čafk pređe u ofanizivu. U čas kad se činio mat,
on je izveo zamjerno vješt potez: rokirao je. Spretno i u
pravi čas. I igra je dobila sasvim drugi smjer: igrač bliz
matu prešao je u navalu, ne sam, nego s armijom koju do
tada niko, ni on, nije imao uza se: gotovo cijeli' narod. No
rokada, to je poznato, stoji u tom e da se kralj preloži u
kut u svrhu zaštite a ne rušenja. N ije li i cijela Radićeva
rokada programa nešto malo sumnjiva, sum njiva po tome
da je svim a na vidjelo istakla republikanizam, a da se iza
te kule republike sakriva još uvijek neki mali kralj i roa-
jalizam? Ja pitah to dlrukčije: ne nosi li republikanizam
g. Radića u sebi još uvijek teške hereditam e posljedice
njegove dugogodišnje bolesti monarhističke? Sad proširu­
jem to pitanje, dodavši: i svega onog što je s tom bolešću
bilo u vezi, odnosno što je toj bolesti bilo suština i uzrok?
Stvar je od osnovne važnosti i treba je razgledati pa­
žljivo. Ja pri tome činim g. Radiću ustupak, najveći što
ga može da učini kritičar koji radije griješi negoli da
bude nepravedan: ustupak taj, te m jesto da položim težište
na njegovo uvjerenje, položim ga na prilike koje su ga na
to uvjerenje ili na odstupanje od drukčijeg uvjerenja pri­
siljavale. Prema tome ja uzimam da je g. Radić bio monar­
hista iz oportunizma. I divoje se tada treba razlikovati, či­
neći dakako opet jedno u tom e oportunizmu: oportunizam
prema dlržavi i prema narodu. Prvi nam pokazuje kako je
g. Radić, sve i boreći se protiv unutarnjeg ustrojstva dr­
žave, konkretno tada protiv mađansko-hrvatske nagodbe
i dualizma, a za federalizam, bio oportunist spram cjeline
države, drugi nam pokazuje kako je on, smatrajući narod
lojalnim i monarhističkim -bio oportunost spram naroda.
U čemu je to važno kad je riječ o g. Radiću dana­
šnjem? Važno je već po tome što on u pogledu države,
njene cjeline naime, pokazuje isti oportunizam kao što
nekad spram Austrije i. drugo — to drugo bd se m oglo iz­
reći tako da je on postao republikanac, jer je to postao i
narod. Dakle je i opet oportunizam igrao ulogu presudnu,
i između oportunizma nekad kad je bio monarhist, i opor­
tunizma danas kad je republikanac, razlika je možda samo

138
u tome, da je on tada, u jačoj dlržavi i sa slabijim narodom,
bio oportunist više spram države, a danas, u slabijoj dr­
žavi i s jačim narodom, da je oportunist više spram na­
roda. Narod je taj prošao školu rata i revolucije, prošao
i školu prevrata i nove monarhije oktroisane po onima
s kojima se neposredno prije toga, istina po prvi puta u
historiji tukao. Nastao je vakuum, jedina je monarhija,
škompromitiravši se, pala, druga, skomprotmitiravši se
digla. U jedinoj se razočaravši, u drugu se nije mogao na­
dati, šta je dakle preostalo nego republika? Smiješno bi
bilo samo i pomisliti, da slična iskustva, razumije se inte­
lektualno još mnogo dublja, nije prošao i sam g. Radij.
Mi smo ga nekoliko mjeseci poslije ruske martovske revo­
lucije 38 čuli kako je u Hrvatskom saboru temeljito pro­
mijenio svoja reakcionarna gledanja na Rusiju, i mjesto
panegirika caru pjevao panegirik . „veličansitvenosti“ —
i druge; — boljševičke — ruske revolucije, doku republike.
I poslije pada jednog carstva pala su još dva39, ona s ko­
jima je g. Radić kroz dlugi niz godina jedino računao.
I nema sumnje da su ti događaji na g. Radića, uvijek okom
škiljećeg na zapadno-evrop&ku demokratiju, morali djelo­
vati odlučno. Ali pretpostavimo samo tu mogućnost, da je
do Jugoslavije došlo a da prije toga nije bilo niti ruske
revolucije niti dla je pala njemačka i austrijska monarhija;
pretpostavimo, nadalje, da se narod, hrvatsko seljaštvo
nije ra&položilo republikanski. Tada je ne znam — ne bi li
g. Radić ostao monarhistom i dalje, bilo to austrijskim,
bilo pak, što je također vjerojatno, postavši jugoslaven­
skim. No čemu nešto graditi na nehistorijskiin premisa­
ma! Mi možemo ostati na tlu realnosti i reći da je g. Radić,
istaknuvši parolu republike, probudio republikanizam na­
roda, te nastrojenjima, i tek djelomičnim spoznanjima,
dlao jasan i svjestan republikanski pravac. No pri tome
ipak ostaje čvrsto da su ta nastrojenja i oolusaznanja naj­
prije bila, i da se g. Radić, nanjušivši ih i kao narodski
čovjek osjetivši njihovu dubinu, za njima poveo i sank-
cionisao ih. Prvo, jer je to politički išlo i njemu i narodu
u prilog, a drugo, jer ga je na to vodio urođeni oportuni­
zam spram „volje naroda“. Zbog oportunizma spram „vo­
lje naroda“, on je nekad) bio monarhist, danas je republi­
kanac!
139
 Može li mu se taj oportunizam zamjeriti? Prije bi se
meni moglo, dla to uopće nazivam oportunizmom. Oportu­
nizam je u revolucionarnom rječniku riječ koja je došla
na zao glas, označujući mrsku pojavu izdajstva. Razumije
se da, .prema sivemu rečenome o republikanizmu našeg na­
roda i g. Radića ja u tom e smislu ovdje o oportunizmu ne
govorim. „Volja naroda“ nešto je takova da je svaki „opor­
tunizam“ spram nje u većini slučajeva samo hvalevrije­
dan, dokumentirajući sam po sebi to veću demokratičnost
što je taj „oportunizam“ veći. No 'kad se ja ipak tom riječ­
ju služim, ondla je to zato, jer ja u oportunizmu uopće —
i tu više ne mislim na onaj spram naroda — vidim bdv-
stveno nešto za g. Radića, nešto takovo u čemu se njegova
ličnost i politika manifestu ju u svojoj srži.
Uzmimo tako: g. Radić je od početka radio u zemlji
s malo mogućnosti za velike kakve prkosne i revolucio­
narne akcije. Malograđansko-seljački njen -karakter priti­
skao je tu zemlju, tlačio sve veće njene političke i kul­
turne ideale; prije nego su nas porazili drugi porazili sm o
sebe sami. Epohalno velikih pokreta i ideala nikada kod
nas nije ni bilo; a i oni veći, oni za nas „veliki“, nisu mogli
da se izrastu. Bili su u položaju stabla koje je već u svom
vlastitom terenu naišlo na zapreku svog rasta — i morali
su dla ili uvenu ili da se iskrive — rasti iskrivljeno to je bio
maksimum sviju naših pokreta od i liri zrna do danas. U ta­
kovim uslovima g. Radić je nekad pokrenuo pokret za se­
ljačko pravo, pa za federaciju austroslovensku a danas
za federaciju srpskohrvatsku i za republiku. No od počet­
ka do kraja, i danas kad on toliko slovi kao radikalan, pa i
ekskluzivan, šta je njegov stav drugo nego li stav jednog
oportuniste? Neće li da uvene — a on to neće — on -mora
da se savije, neće li da razbije glavu, on mora da se,
hoteći doći dalje, priljubi! — I što je najznačajnije, on. to
radi svjesno, ne žaleći se, čak i ponosan radi te svoje vje­
štine prilagođavanja. Ponosan zato, jer to smatra reali­
zmom svoje politike. Realizam — s tom krilaticom je g.
Radić i izrastao iz pokreta naših naprednjačkih realista de­
vedesetih godina. Realizam — pod) tim znakom je g. Radić
početkom našeg stoljeća proglasio rasulo svih naših gra­
đanskih stranaka, i mađarona i obzoraša, i paralelno sa
naprećLnjačkim potiašnjim koalircima istaknuo potrebu
nove stranke na temeljima gospodarsko-seljačkima. Naj­

140
 prije gospodarski ojačati narod da se ojača i politički,
ostvariti „seljačko pravo“ da se ostvari i narodno — to je
bilo geslo koje je on napisao na sitijeg svog realizma. Se­
ljačko „pravo“ — pravo, a ne sila; još i u socijalnom svom
programu taj seljački realist bio je pravaš. Političko pra-
vaštvo, starčevićatnsivo, označavalo je romantičan odsjek
naše građanske politike, no usprkos toga da ga je kritiko-
vao s realističkog gledišta, g. Radić mu je robovao i sam.
Njegov realizam bio je teško zaražen i Mm romantikom,
najsuištinskije uzeto, on i nije boo drugo no romantika.
Nije li to on i dlanas, pogotovo tamo gdje republikani-
zam g. Radića dodiruje socijalizam? Vidjeće se to najljep­
še, udubimo li se još samo koji čas u njegov oportunizam.
iG. Radić je neosporno jedna bujna snaga; među na­
šim političarima rijetka, štaviše možda jedinstvena. Vječno
u pokretu, mali prepetuum mobile, pišući, konferišući, agi-
tujući, nezaustavljiv politički mlin. No šta je za njega u
svoj toj radišnosti bilo uvijek najznačajnije no vanredna
asimilacija na prilike oko sebe, stalan obzir da radi i pro­
povijedao samo ono što od prilika tih bez opasnosti da bude
neshvaćeno ili odbito, bez štete za bliži uspjeh, odviše ne
odskače? Ma koliko nastojao da bude učiteljem i preporo­
di!telj em naroda, što do izvjesnog stepena i jeste, ma koliko
se on smatrao nosiocem nečeg novog, nečeg daljnjeg i vi­
šeg, uvijek se on ipak ravnao samo po mjerilu onog naj­
užeg „što je moguće“. Uvijek je propovijedao i težio samo
za onim što iz uskih okvira naše zemlje, i naroda nije izla­
zilo. Počvenik40, kako bi rekli Rusi, to je on sa svim svo­
jim mozgom i nervima; pričvrljen na teren, sve proglasiv­
ši dobrim što je iz tog terena. Ruski počvenid odbijali su
sve što nije rusko, rusko siu suprotstavili evropejskom.
G. Radić nije pošao tako daleko; Evropa, naročito zapad­
na, sa svojim demokratijama, ustavnošću, pa centralna sa
svojom organizacijom, za njega iz malene zaostale zemlje,
bilo je nešto odviše veliko, a da mu ne bi poslužilo kao
uzor za vlastitu zemlju. Dostići druge, to je dakle postao
smisao njegove reforme, no u tom dostdzavanju mjerilom
mu je bilo samo to: ne odmaknuti se od vlastite počve, od
svega onog što je za ovu karakterističnost, bilo to dobro
ili ne. S jednom dobrom i novom idejom spojiti dleset lo­
ših i zastarjelih, samo zato jer ove još ispovijeda narod;
pristajanjem uz deset loših i zastarjelih narodnih ideja,

141
dobiti narod da pristane uz njegovu jednu dobru i novu
— to je čvor u koji se zapleo oportunizam g. Radića spram
naroda, to je ono tragično na tom e oportunizmu. Jer cijela
stvar je izlazila na to da je reform ator kočio počvenika, a
počvenik reformatora; nestalo je granice gdje prestaje sta­
tus quo, a gde počima reforma. Tako crno dakako ipak s.ve
nije ispalo da se o napretku ne bi moglo govoriti. No na­
predak taj, pod teškim oklopom tradicije, prestao je, i
nije nikad ni bio onaj napredak, koji nas vodi nekud „đlalje
od onoga što je već u Evropi nazadak i što se već u njoj
ruši. Napredak je reforma koja se korenjem svojim spušta
u progresivne težnje svoje sredine i naroda, i ako ih tu ne
nalazi, ona ih stvara. No koja je sredina toliko mutna i
zaostala da progresivnih težnji u njoj ne bi bilo, makar u
zametku samo podsivijesno? Do svijesti, ih, dakle, treba dio-
vesti i pri tom e izlučiti sve što razvoj te svijesti koči, sve
navike i shvatanja, pa bila ta i izraz naroda, jer je to je­
dini put koji i sredinu vodi na jedan viši nivo. Takova re­
forma g. Radiću nije bila nikada ciljem, ja se šta više usu­
đujem izreći da je on ni ne razumije ili razumije tek n e­
sređeno; on je odbija. Jer jasno, takova reforma bi bila
revolucija.
Ja sam već imao prilike da govorim o negativnom
odnosu g. Radića spram revolucije. Nikad on u svom e ži­
votu nije pokazao ma bilo šta slično na kakav revolt, čak
i spram revolta drugih ljudi on se odnosio negativno osu­
đujući ih. Povodom predratnih naših atentata on je čak
napisao brošuru pozvavši seljaštvo da ih osudi također.
Samog Kvatemika pardonisao je radi Rakovice tek pedeset
godina poslije njegove smrti. Dok su hiljade ruskih revo­
lucionara pogibale ko heroji slobode, g. Radić ih je nazi­
vao fantastima, pa i plaćenicima, nikada nerazumijeva-
jući tu jezovitu ljepotu vjere koja je te revolucionare na­
gonila da svoje ideale istaknu bez obzira na to da li je već
vrijeme zrelo da se ti ispune. I istakli su ih, dijametral­
no oprečne svoj lošoj realnosti oko sebe, padajući poraženi
i jedinu zadovoljštinu imajući u vjeri da će ih dnigi oži­
viti u vrijeme zrelije. G. Radić? On, čovjek zreo, konzer­
vativan i pozitivan, te hazardne crte, te igre va banque, te
igre nad ponorom nije pokazao nikad. Oprezan, pa i pla­
šljiv, on je ostao mali trgovac koji se upušta samo u po­
slove koji se rentiraju birao, makar i s manjim dobitkom.

142
Ko plivač je koji se drži obale i ne usuđuje se na pučinu.
Od neke veće distance spram svoje okoline on- se uvijek
žacao. Ostati sam, to je bilo za njega ko priznati da ima
krivo. Uvjerenje njegovo da ima pravo raste s brojem
ljudi koji u njega vjeruju. No da ih bude više treba im
svima poći u susret, dati im sa svoje strane pravo, makar
oni uvijek to i ne imali ili makar se ta prava međusobno
unakrštavala. Jedan širok elastđcitđt,, svojstven trgovcu
koji kuša, a i umije da pogodi svim mušterijama, to je
osnovna crta Radlićevog realizma; revolt je tu žigosan kao
ludorija koja nikuda ne vodi, oportunizam i asimilacija
na prilike je vrhovni znak političke mudrosti.
Kad bi to bilo sve što se može reći o njegovom reali­
zmu, moglo bi se prigovoriti: dobro je, čemu tu prigova­
rati? Veličina jedne politike izravno je proporcionalna
s veličinom njenog realizma, to jest njenog računanja
s prilikama i terenom na kome se vodi. Ne znači li to dakle
da je g. Radić u pravu? Kad je nesumnjivo da ie naša na­
cionalna revolucija bila nemoguća a isto tako dia i sama
socijalna još stoji pred ogromnim poteškoćama, onda je
sigurno jasno i to, da gosp. Radić, sav ustremljen na to da
pomakne našu nacionalnu, a on kaže i socijalnu stvar
dalje, mora biti realista kakav jest, to znači oportunista
sa svim svojim bićem na prilike oko sebe. No druga je već
stvar kakove je uopće vrijednosti to pomicanje stvari da­
lje, da li je to ono što te prilike mijenja, odnosno repre­
zentira njihovu promjenu, neću reći stubokom (premda i
to), no ipak toliko da se one dignu na viši nivo, bitno
bolji i pogodniji za samu narodnu renesansu od nivoa pri­
jašnjeg. Ja dakle realizam g. Radića mjerim spram jedne
maksimale koja se može danas, u mizeriji naših odnosa
činiti romantikom no ipak, budućnosti pripadajući, znači
realizam najveći. Može li s toga gledišta da realizam g. Ra­
dića podnese kritiku?
Veliki atributi koje je dao svojoj republici, govorili
su za to da je u socijalnom pogledu i g. Radić neke vrste
maksimalista. Na kakav minimum se svodi taj njegov
maksimum to ćemo još vidjeti. Mjerodavno za mene je
ovo: klasa iz koje je potekao i s kojom radi g. Radić. To
je seljačka — pri čemu nikako nije na odmet podsjetiti i
na to da g. Radić, potekavši sam iz siromašnog seljačkog
sloja, radi naročito sa slojem imućnim, onim koji svoju

143
najbližu klasnu vrstu ima u malograđaninu. Sam g. .Ra­
dić, skrasivši se u svome građanskome zvanju kao trgovac,
prevalio je u svom e spoljašnjem razvoju put od siroma­
šnog seljaka do malograđanina. Izuzetaka ima, no g. Ra­
dić nije izuzetak, u m entalitetu svom e on je sav prožet
m entalitetom seljačkim plus m entalitet malograđanski.
Najviše što bi se još m oglo reći: inteligentski, koji je opet,
prema svemu rečenome, jasno je i zašto, ostao vezan i od­
ređen s prva dva. Predstavite sebi kako se mozak jednog
malograđanina pa i seljaka (bez njegove krivnje) odnosi
spram kulturnih i socijalnih maksimuma koji su se kroz
stoljeća, a naročito u naše, ispoljili u evropskoj civilizaciji;
uočite još fakt da su baš te klase one koje spram društve­
nog razvitka znače najsporiji i najrudimentarniji faktor,
a često i kočnicu tog razvitka — pa ćete dobiti ravninu
na kojoj se ima da posmatra stav, smjer i vrijednost
cijelog g. Radića, političkog predstavnika tih klasa. Inte­
lektualno pošavši od svoje Idase dalje, on joj je ipak ostao
rob, ko vođ njen toliko vođen da tu granice nema. Asi­
milacija na niže, i to na cijeloj liniji, bez obzira gdje ta
asimilacija znači ustajalost, a gdje napredak; poprdmanje
sviju dobrih i loših strana, vrlina i mana te klase, to je
ono što ja u realizmu g. Radića vidim šupljim i štetnim,
to je upravo ono u čemu ja oportunizam njegov spram
volje naroda ne mogu smatrati samo izrazom demokra-
tije i napretka, nego i izrazom demagogije, koja nikad nije
sasvim imuna da prede u reakciju.

Svi veliki vođi i tribuni masa uvefc su bili najveći kad

su bili sintetičan izraz naroda ili klasa koje su vodili, no
postali su mali ili samo prividno veliki onim časom kad su
pogodovali narodnim masama još i tamo gdije te nisu bile
u pravu. Tim časom prestali su da budu pioniri novoga
puta i zalutali su na bespuću, na bespuću ostavivši i narod.
Pravi vođa, apostol koji je probuktao strašću da izvede
narodi do jedne bolje mete, taj se u časove kad je to po­
trebno, n e plaši izreći istiniu i protiv samog naroda. Tre­
nutačni gubitak popularnosti nadoknađuje se u većini slu­
čajeva još većim uticajem. No, za to je potrebno imati više

144
smjelosti, požrtvovanja i ljubavi k istini, a manje prora-
čunanosti na slavu i na brz no zato prolazniji uspjeh.
Republika se g. Radića, istina, ne može pohvaliti br­
zim uspjehom, no ona je sva upravljena na to. Njen kut
uspona spram okoline iznosi nešto manje od 180°, drugim
riječima, ona spram nje leži gotovo vodoravno: — ponavlja
je, sve ono, što je karakteristično za društvo naše današnje,
noseći i u društvo svoje vlastito.
Uzmimo, za prvi mah, samo slučaj s Radićevim hriš-
ćansitvom i katolicizmom. Svi znamo da se g. Radić sma­
tra bardom hrišćanstva; seljaštvo je čak proglasio jedi­
nim nosiocem hrašćanske pravde. Vjera u Boga, to je
jedna od glavnih deviza njegove još dovoljno laičke, da
se ne može reći, popovske politike. Samu svoju republiku
on je 8 . decembra 1920. na zagrebačkom Sajmištu progla­
sio počevši sa „hvaljen Isus“, nastavivši s „Očenašom“, a
završivši s „Tedeumom“. Sasvim kao da je neko u sred­
njem vijeku republiku uzdizao u red blaženih! Nije mi
namjera da ovdje raščinjavam fakt da je hrišćanstvo kao
pozitivna religija već preživljeno, da ga u stvari nikada
kolektivno nije ni bilo, pa još i oni koji ga propovijedaju
— crkve — dla su u praksi najveći njegovi negatori, stojeći
cjelinom na obrani kapitalizma i feudalizma, pojava sva­
kako nehrišćanska. Ili da ovdje iznosim i svu realnu pro­
gresivnost koju sa sobom nosi ateizam, naročito proleter­
ski, spram iluzija o bogu, najvišoj, vječnoj nijemoj instanci
sviju onih koji se u parbi s narodnim interesima bore i ču­
vaju interese goepodujućih klasa? Ne spominjući, to ja ho­
ću samo da intoniram himnu jedne velike istine, a to je, da
se g. Radić sa svojim hrišćanstvom i katolicizmom, uzima-
jući ga za ravnalo svoje seljačke i republikanske politike
našao samo prividno na strani seljaštva, a faktično na
strani društvene i političke reakcije, predstavljene danas
u klasi kapitalističko-feudalnoj. Nekad, povodom francu­
ske revolucije napadali su reakcionarni feudalci revoluci­
onarnu buržoaziju u ime boga; danas povodbm ruske revo­
lucije čine to isto ruski feudalci, a buržoazija im sekun­
dira, protiv proletarijata. Za samu buržoaziju može se
uopće u tome pogledu postaviti pravilo da se uvijek od­
micala od boga, vjere i crkve kadi se osjećala klasno si­
gurnom (primjer francuske buržoazije kad je poslije sloma
Pariške komune državu svoje treće republike41 rastavila
10 A u g u st C esarec 145
od crkve), a približuje im se i poziva se na njih, i od anti-
klerikalizma prelazi ka klerikalizmu to više što se klasno
osjeća ugroženijom (slučaj iste francuske buržoazije danas
kad se izmiruje s Vatikanom; slučaj i naše buržoazije u
Hrvatskoj, koja je potpuno zaboravila na ovaj nekadanji
antiklerikalizam). Klasa nad religijom i religija kao klasno
oružje pro'J-v naroda, bio taj i religiozan, to je danas više
nego ikada općenito pravilo — kakav zlatni izuzetak m ože
da spram toga budi? g. Radić sa svojim hrišćanstvom? Do­
sad je ideja hrišćanstva služila protiv revolucije, g. Radić
se hoće poslužiti s njome za revoluciju, beskrvnu, čovje-
čansku, to se razumije; pojava je to paradoksalna i ko svi
paradoksi temelji se i taj samo na vještačkim premisama
i ne ide dalje od jednog sofizma.
Na vještačkim premisama? Sofizam? N ije li to reći
sakrilež, kad je jedna od glavnih premisa g. Radlića u tom e
pogledu narod, hrišćanski i katolički, na glasu kao ante-
murale christianitatis42, još i danas nerazdvojan od svojih
oltara, pobožno crkvareći na koljenima od Marije do Ma­
rije — koliko li samo tih ima? — počam tamo od Bistrice
do Ilače i Trsata ? 43 Jedna od glavnih premisa, kažem, jer
razumije se, ima i drugih. Sve stranke, počam od iliraca
nosile su na svojoj zastavi vjeru u boga. Jednoj od najli­
beralnijih, obzorašima, bio je šefom Strosmajer, biskup,
Rački, kanonik. Drugoj, koja je počela s liberalizmom, b'li
su u početku šefovima bivši bogoslovi, Starčević i Kvater-
nik, poslije je pala sasvim pod uticaj popova i baš kad je
Radić počeo sa svojom agitacijom, ta stranka mu je bila
jako opasna. Osim toga počeli su dizati glavu i čisti kleri­
kale!, mađe in Roma, organiziravši se u stranku. Trebalo
se, dakle, zaštiti od konkurencije, a naj edlnostavnij e je, po­
svojiti istu reklamu: m i sm o katolici, braćo, hvaljen Isus.
Paradoksalno u tom e jeste da g. Radić sam nije katolik.
To jest, po kršnome listu i po svjedodžbi svoje političke
zrelosti jeste, no nije po svom intimnom uvjerenju. On
može da se sa seljacima krsti i ide u crkvu i svetoga oca
papu uzme za patrona hrvatske republike, no ono što je
za katolika bitno, u sebi samome priznati kult i dogme, to
on intimno ne priznaje. „To možete slobodno javno napi­
sati“ — rekao je on u svoje vrijem e jednome od bivših
pokretača hrvatske narodne crkve — „ja ne idletm u crkvu,
meni je posredništvo između m ene i boga nepotrebno, ja

146
vodim s njime razgovarati, njemu se povjeriti sam.“
G. Radić je, dakle^ intimno protestant; još više, nazaren44.
Ma kako da to komično zvuči, slučaj taj ima i svoju ozbilj­
nu stranu, pokazujući kako je g. Radić katolik pred na­
rodom iz politike — na šta to drugo izlazi nego na spome­
nuti već oportunizam, ali i na hipokriziju? Međutim u CI7
jelom tom slučaju pokazalo se i nešto drugo, vrlo karak­
teristično. Spomenuti naš reformator došao je naime do
g. Radića, dla ga zamoli za pcmoć i podupiranje hrvatske
narodne crkve. G. Radić je to odbio. Prvo, jer je ta crkva
opasna da pocijepa hrvatske narodne redove, dlrugo, jer
nije konzultirala narod da li je on hoće i, treće, jer narod
tu crkvu neće, zadovoljan je sa svojom crkvom rimoka­
toličkom. „Prije negoli da vas pomažemo, treba vas pobi­
jati“ — to je bio konac tog razgovora. Tako se dogodila
i opet jedina možda vrlo politična, ali za jednog naciona­
listu ipak komična stvar, da je u ime nacionalizma odbio
nacionalnu crkvu. Dakako, pozvao se na narod, na narodnu
volju! Beogradski novinari sigurno nisu, a pogotovo kad
govore o g. Radiću, vrelo pouzdano, no ja vjerujem jed­
nome od njih kadi je prije više od dvije godine napisao
povodom jednog svog intervjua s g. Radićem nešto, što je
u potpunom skladu s cijelim g. Radićem. G. Radić je, nai­
me, tome novinaru rekao ovo: „Narod vjeruje u boga.
1 ako vjeruje zašto da mu ja govorim obratno da boga
nema? Ili ako ne vjeruje, što da mu ga ja namećem kad
je narod izvor moći i znanja?“
G. Radić je možda zaboravio dodati samo to, da sam
vjeruje u boga zato, jer vjeruje i narod, što bi opet za
njega samoga ispalo na to da ni u boga intimno ne vje­
ruje. No ako vjeruje, zašto da mu ja govorim da boga
nema, kad je on mnogo stariji od mene i sam toliki izvor
moći i znanja, te se već mogao uvjeriti da je u Hrvatskoj
vjerovati u boga korisnije nego ne vjerovati; i kad to uop­
će nije tako važno da li g. Radić u boga vjeruje ili ne.
Negdje je drugdje važnost cijelog tog njegovog hrišćan-
skog oportunizma spram bitno nehrišćanskog narodla, a to
je da bi ono što ne zna narod trebao znati on, naime da
vjera u boga, u crkvu nikoga ne spašava, samo naprotiv!
On to sigurno zna, nešto je barem o tome čuo, i ne vjeruje;
dabome, pozitivna je to politika, i sve kao takova sestrica
10» 147
pozitivne religije! Kroz stoljeća je od posljednje narodu
bilo tako dobro, valjda će biti i od prve.
Međutim, zašto i ne, kad je narod izvor moći i zna­
nja! Toj krupnoj riječi autor je francuska revolucija, m no­
gi su je poslije bez koristi za narod ponovili, ponavlja je
i g. Radlić. Ona je zapravo najveće i najglasnije zvono nje­
gove politike. Malo heretički doduše zvuči to zvono, jer
ako je narod izvor moći i znanja što je onda bog? Mila
je to uostalom hereza, no i jako nevina; neka niko n e m i­
sli da se to g. Radić revolucionarno isprsio kao učenik
francuske revolucije gdje je ta bila i ostala učiteljem borbe
za narod. On je samo ponavlja tamo gdje je ta čini se bila
učenik njegov: da narod proglasi suverenom, a u isto vri­
jeme se pokloni pred bogom. Jakobinci45 su to, kako je
poznato učinili; veliki teroristi bili su, čini se, velikom pa­
cifisti uzorom tamo gdje su bili — smiješni. Što se m ene
tiče, stavljen da biram između najboljeg boga u fantaziji
i najgoreg naroda u realnosti, ja ću da glasam za posljed­
nji. Ja tim e ne mislim usprkos g. Radiću koji naš narod
naziva najboljim, nazvati taj narod najgorim, no više n e ­
goli laž spram naroda volim istinu, i ja moram da kažem
da za moje uši zvono g. Radića o narodu kao „izvoru moći
i znanja“ i sve što on iz toga izvodi o narodu našemu zvuči
krivo, jako krivo. Da je narod izvo r moći to je izvan svake
sumnje, ko što se može i mora sum njati da je g. Radić va-
tirajući sve oštrice te moći bogougodničkim hrišćanstvom,
onaj koji tu moć vodi do izraza. Iz toga bi se opet moglo
izvesti da narod nije uvijek izvor moći, nije dok taj izvor
zamućuju i začepljavaju hrišćani Radićevog kova. Da je
narod izvor znanja, to je također istina, jer narod je tlo
na kome svi niču, cd posljednjeg glupana dk> genija, no isr-
tina do izvjesnog stepena. Narodna poezija, mitovi, vezivo,
običaji, obrti, sve su to dokumenti kultumostvaralačkog
narodnog talenta. No. taj talenat šta je spram dostiženja
umjetničkih, filozofskih, naučnih i tehničkih do kojih se
popela čovječanska civilizacija i kultura, a o kojima narodi
znaju vrlo malo, ili, što je redovitije, ništa? To se može
reći za radništvo koje je u gradu, na vrelu kulturnog ži­
vota, a kamoli ne za seljaštvo koje je u većini slučajeva
otureno daleko od žila kucavica savremene civilizacije.
Stvar je u tame da narod, to jest radništvo, a još više se­
ljaštvo, predstavljaju klase koje su društvenim sistemom,

148
iznajprije feudalističldm, a poslije kapitalističkim, pri­
tisnute i odgurnute od sudjelovanja u kulturnom životu,
tako da se izvor znanja nalazi koncentrisan svuda drugdje
negoli kod naroda. Značilo bi bezrazložno polaskati gospo-
dujućim klasama dla su baš one kao klase taj izvor, no one
su ga monopolisale, prepuštajući potlačenim klasama da
na njemu piju samo ukoliko se to njima gospodarima, čini
u interesu. Tako se redovito i događa da narod kad pije
na izvoru znanja pije ostatke, mješavinu i mutljag. Na oko
on od toga postaje pametniji kao što se od alkohola na tre­
nutke postaje jači; u stvari djela ta tekovina glavinja i
dalje između ignoranse i poluinteligentstva. Sve u svemu,
potreban je još kolosalan rad, uspješan do posljednje kon-
sekvenoe samo revoludjom socijalnom pa dla to sve ba­
rem što se tiče sudjelovanja naroda u 'kulturnom životu,
postane drukčije. Sudjelovanja, kažem, jer ja još i tada ne
mogu sebi predstaviti takovo idealno društveno stanje, u
kojemu bi narodi kolektivno bili izvor znanja — osim da­
kako posredno, ukoliko je svako znanje, svaka nova kul­
turna tekovina, svaki talenat i genije, na kraju krajeva
određen svojom društvenom dlakle i narodnom sredinom.
0 čemu se bitno radi, to je da se ta sredina kulturno digne
toliko da u njoj podjednake uslove za svoj razvitak dobiju
svi talenti, ma od kuda oni došli: sasvim je suvišno do­
kazivati da su narodi, potlačene klase, u tome danas pri­
kraćene do bestidnosti.
Kraj mnogih paradoksa nije paradloks, nego je teška
istina, da jedan od onih kojih narod u tome prikraćuje
jeste i vođa i tribun, g. Radić. Kako, čime? Prije svega što
on, odbijajući sodjaliističlku revoluciju, objektivno radi
protiv kulturne društvene revolucije; dalje, on, kulturno
predstavljajući našu tradiciju do konservatizma, pred­
stavlja našu kulturnu mizeriju, i, najposlije, on je uopće
na gledištu, da se bitno nikuda i ne trebamo micati, jer
gle, mi već jesmo, naš narod, naše seljaštvo već jeste na
takovom stupnju kulturnog razvitka, da nam svi narodi
mogu samo za viđati!
Najkomotnije, najfatalnije rješenje našeg socijalnog
1 kulturnog problema, najdosjetljivije i najporaznije po
cijelu republiku g. Radića, nešto što rasvjetljuje do u naj­
skrivenije kutiće njega kao kontrarevolucionara jeste baš
to: šta i trebamo mjenjati, u čemu i trebamo poći bitno no-

149
mm putem , p u tem uspona, kad sm o već visoko, pam etni,
dobri, najpošteniji, najsretniji, uzor kojem u se samo s pa­
negirikom na usnama možem o pokloniti? Zar niste čitali
što o nama piše ta i ta ženevska revija? Zar niste čuli što
su o nama rekli braća Bikston46?“ „Sto se tiče dubokog
shvaćanja svih savrernenih političkih pitanja, v i ste Hrvati
majstori, a mi smo prema vama šegrti!“
Reče šegrt g. Noel Bikston, koji danas kao djetić u
engleskoj vladi ima dužnost da se „u dubokom shvaćanju
svih savrernenih političkih pitanja“ doista ne pokaže še­
grtom. Reče on, a majstor sviju majstora, g. Radić, zapje­
vao je panegirik, Evropa te priznala, položila si maturu,
Hrvatsko!
Mi koji u ovoj zemlji nismo stranci i nemamo, jer nas
mizerija te zemlje previše guši svaki dan. razloga da bilo
iz snobizma, bilo iz kurtoazije, bilo iz neznanja, gledlamo
na nju kroz kristalnu, dugobojnu prizmu zanosa, mi ne
možemo da dijelim o zanose g. Radića, jer šta su ti svi
njegovi panegirici no pjevanje po jednoj nerealnoj par­
tituri?
Ja već rekoh svoje dobro mišljenje o repuiblikanizmu
našeg seljaštva; no i samog gospoda Boga predstavili su
sasvim ispravno s naličjem, đavolom, kako da ga ne bi
bilo i u ljudi, i u naroda? Naličje tu može da se čini izuzet­
kom, no što kad bi svi oni koji žive s našim narodom ili ga
bar izbliza posmatraju, kad bi svi oni iskreno progovorili,
ne bi li tih izuzetaka bilo toliko, da bi postali pravilo? Svi
znamo slučaj koji se dogodio nedavno u podgorskom jed­
nom selu kraj Zagreba kad je u blatu zapeo automobil
gospodina princa Pavla47. Priskočiše seljaci republikanci
u pomoć i izvukoše auto iz blata; uljudnost je to bila, i ra­
zumljiva, zašto da narod i ljudima kraljevske krvi ne po­
mogne iz blata kad to ovi sebi ne mogu sami? No uljud­
nost još ne mora, pa i ne sm ije značiti pravo da se izgubi
ponos; i u spomenutom slučaju bi se prema panegiricima
g. Radića, pjevanim u počast republikanske svijesti, moglo
očekivati sve drugo od naših republikanaca seljaka, sve
drugo nego se u stvari dogodilo. Dogodilo se, te su ti se­
ljaci primili za svoju uljudnost 1000 dlinara i zadovoljno
kliknuli: Živio princ Pavle! Predpostavite protivno: da taj
novac nisu primili, da su otmeno ćutali, ili što duhovito
rekli, slučaj bi postao historijski, vrijedio bi više nego sve

150
brbljanje evropskih šegrta i hrvatskog majstora. No to je
već tako, historijsiki pokreti drugih naroda obiluju simbo­
ličnim slučajevima o kojima nije nikad dovoljno govoriti,
naši takovima o kojima je bolje ćutati — uvijek u stilu!
U stilu, već ne s republikanskom sviješću, nego s „iz­
vorom znanja“ jeste jedan drugi slučaj kojemu sam sam
bio svjedokom. Bilo je to predprošlog ljeta, na selu sat da­
leko željeznicom od Zagreba, u tipičnom radićevskom kota­
ru. Uimro je tamo seljak jedan, inače moj dobri znanac s
Brestovca, umro, pokopali ga, ništa! Tek je prošlo nekoliko
dana, a u selu je zavladala panika. Idu tako ljudi noću kući,
a ovdje, pa ondje iz jarka, kraj puta, na livadi, dosluhuju
nečiji ropac. Viknu, posluhnu, priđu, a ropac se odhniče, n e­
ko i dalje stenje u basu — šta je? To sigurno pokojnik us­
taje iz groba. Ako ne on, onda drugi. I putevi se noću praz­
ne, ljudi se rano uveoe zatvaraju. Neko je vidio kako su i
ognjene kugle iskočile iz prašine na cesti, drugi su uvje­
reni da ide sudnjT dan, treći su skromniji, propašće Hrvat­
ska, kažu. Naposljetku, čudo se razjasnilo najjednostavnije
— na pruzi je bila stavljena u promet nova njemačka
lokomotiva, diobivena na račun reparacija. Ta lokomotiva
zviždala je drukčije no druge poznate, a kako je u to vrije­
me bila suša, to je zemlja od zvuka tog rezonirala, rezo­
nirala normalnije od ljudi, od „izvora znanja“. I sve se to
dogodilo jedan sat daleko od „velegrada“ Zagreba! Ja znam
da to g. Radić neće reklamirati u Njemačku, no kad bi bio
dosljedan on bi vjerujući u narod kao izvor znanja morao
povjerovati i u to da će propasti Hrvatska.
No dtosta. Pošavši putem nekritičkih hvalospjeva na­
šem narodu g. Radić je zalutao na putu sasvim suvišnog
šovinizma o izabranom narodu, izgubio se s puta realnosti
i postao romantik, pri čemu je, to se također mora reći, te­
ško odrediti gdje u toj romantici svršava iskreni fana­
tizam, a započima svijesna demagogija. Demagogija, to je
obično najteže tane kojim se na g. Radića upucavaju drža­
votvorni njegovi protivnici. Ja se u to ne ubrajam, i ja
odmah kažem: i najveći demagozi miliji su mi od kraljeva,
jer demagozi žive od povjerenja i milosti 'naroda, i, kad
tu izgube, padaju, dok se kraljevi okružuju silom vojske
i mo'gu da tobožnjom milošću božjom vladaju protiv naj­
bolje volje naroda. Osim toga, demagozi u opoziciji, pogo­
tovo u Jugoslaviji, gdje je danas vladati tako nečasno, uvi­

151
jek su korisniji nego li demagozi na vlasti. No ako su to
danas u opoziciji, kakovi mogu da bud*u kad sami dođu na
vlast i sami se okruže silom? Ne pokazuje li njihova dema­
gogija u opoziciji, ma koliko bila korisna u borbi protiv
vlasti, ipak jednu laž koja će se u svo jo j fatalnosti za sam
narod koji u njih danas vjeruje pokazati kad se na vlasi
uspnu sami?

IV

Pod tim kutom, kolika je naime distanca između

onoga što g. Radić po programu obećaje, a što će faktično
ostvariti, gledam ja u prvome redu njegovu republiku. Ja­
sno je, svi pokreti obećavaju uvijek više nego što u stvari
mogu.; to je već zakon njihov, dla poput nišandžije gađa­
jući u nišan uzimaju u obzir balističku krivulju hitca i
nišane na više. No kad bi se u stupnjevima izrazila bali­
stička krivulja Radićeve republike onda bi tu dobili po
prilici puni kut od 360°: nakon duže ili kraće prevaljenog
puta stvar se vraća u svoju polaznu taćku, na isto m jesto
gdje je i bila. Ne treba čovjek biti nikakvim prorokom da
se usudi izreći takav odsječan sud; budućnost će o tom e
uvjeriti one koji u to još danas ne vjeruju; nama koji to
predlskazujemo već danas, dokazom su za to suprotnosti,
nepomirljive suprotnosti koje leže u republikanskom pro­
gramu i taktici g. Radića.
Hrvatska, seljačka, m irotvorna \ j čovječanska! Ono
što ja vjerujem jeste da narod, seljački narod Hrvatske, ve­
likim svojim dijelom u to sv e vjeruje; a koliko n e vjeruje
samome g. Radliću da ono za takovom republikom teži. Ka­
ko i n e hrvatska, kad ga srpska monarhija tutoriše podjed­
nako, pa i gore nego austrijska; hrvatstvo je za njega u
reakciji spram srpstva postalo simbolom slobode, demo­
kracije i pravde. Kako i ne seljačka kad je seljaštvo naj­
brojnije u zemlji i ima, po pravu većine, pravo da društvu
dade pečat svojih želja. Kako i ne mirotvorna, kad se jedva
proživjevši strašan jedan rat, zasitio rata! Kako i ne čo­
vječanska, to znači pravedna za sve, kad je ili sam toliko
siromašan da osjeća potrebu te pravde, ili ako to ne, onda
kraj sve svoje većine, baš radi svoje relativne zaostalosti
spram drugih klasa, osjeća potrebu saradnje s tim klasama,

152
 dakako na principu sporazuma i pravde za sve! Sve je to
tako, i sve je to jasno, i svaka kritika koja bi se sa ravno-
čBušnošću idi zlobom odnosila spram iskrenosti i dobre želje
koja je većim dlijelom toj vjeri naroda u osnovi, bila bi
najprije zrela za kritiku. No u suštini ipak je sve to naiv­
no, jako naivno; šareni oblak, a suša je i treba kiše; nikad
iz tog oblaka kiše napojiteljice zemlje i ljudi; još stoji nad
nama, no leti, odletit će — na kome će ostati krivnja da su
nade bile velike, a razočaranje još veće?
Objektivno uzeto, jer je naime svako rezultat mnogih
komponenata izvan sebe sama, niko nije kriv da je onakav
kakav jest, nije to ni g. Radić. I sasvim je tu svejedno, da
li se njegov politički karakter svede na neznanje, nedo­
sljednost ili demagogiju, objektivno ipak ostaje neosporno,
da se on, nekritičan sam za sebe, s težnjama narodnim ne­
solidno titra. Jer na koncu konca ipak se ne može ma samo
i pretpostaviti te je on toliko naivan da ne vidi kako u tim
težnjama narodnima ima grdno mnogo tlapnje. Tlapnje
koja će takovom1i ostati ostane li on sa cijelom svojom po­
litikom i dalje na putu kojim ide odi početka, u koii grezne
sve više, u koji je već sav i ugrezmuo — putem saradnje
s klasom, najvećem zaprekom ostvarenja sviju spomenu­
tih težnja, klasom buržoazije.
Saradnja s buržoazijom, s kapitalom, to je ponor nad
kojim cijeloj republici g. Radića, a njime i narodu, prijeti
opasnost da se surva i rasprsne u ništa. Ta opasnost je tako
velika, i talk» se fatalno sve razvija k njoj, da mi na ža­
lost već damass kad je republika seljačka, mirotvorna i čo-
vječanska, to jest socijalna, još samo misao, možemo nad
njom opjevati opijelo, ne vjerujući da će se ona ikada pod
vodstvom g. Radića pretvoriti u čin. Staviše, m i imamo
mnogo razloga da posumnjamo i u republiku hrvatsku, no
pustimo to zasad, razmotrimo radije cijelu tu republiku
još nä čas teoretski.
Hrvatska — veli g Radić. U vrijeme kad je jedina so­
cijalna, radnička i seljačka republika na svijetu, sovjetska,
izbrisala iz svog naslova ma samo i spomen neki na naci­
onalističke porive, g. Radić ne može da se dovoljno na-
prdča kako je njemu stalo do republike hrvatske. Relativ­
no, spram današnjeg srpskog režima, to ima sigurno svoj
progresivni smisao, no u relaciji spram socijalne jednakosti
i pravde to je humbug48. Humbug kao što su to sve nacio-

153
nacističke republike počamši od amerikanske do čehoslo-
vačke. Sam stijeg hrvatstva ikoji je g. Radić digao nad
svoju republiku, toliko su već puta obeščastili sami Hr­
vati, njihove .političke stranke i gospodujuće klase, da on
spada svuda drugamo, samo n e da bude zastava borbe za
socijalnu republiku.
No tu zastavu — veli dalje g. Radić — sadla je u svoje
ruke uzelo pošteno i svjesno naše seljaštvo i ta će repu­
blika biti seljačka. Seljačka nd više ni manje! Čudno je
samo to da nigdje na svijetu nema i nije bilo seljačke re­
publike, osim u Rusiji, no tamo jedino zato što su je ra­
dili po drukčijem receptu negoli to za nas predlaže g. Ra­
dić; radili su je radnici. I na koje to seljake m isli g. Radić?
Ima ih svakojakih, siromašnih kojima je manje stalo dio
hrvatske zastave, a više do zemlje, pa imućnih, koji u sjeni
te zastave zgodnije m isle provoditi svoje spekulacije —
hoće li to biti republika i jednih i drugih? Kad je jasno da
se g. Radić oslanja baš na imućni sloj seljaštva, onaj koji
sa cijelim svojim interesom stoji na terenu buržoaskog
društva, onda je jasna i cijela tajna republike g. Radića
kao seljačke. Tako su se i naše hrvatske gospe jugoslavjan-
ke preobraćale u seljačke haljine i išle reprezentirati hr­
vatske seljanke na kraljevsku ženidbu u Beograd.49 G. Ra­
dić je protiv toga prosvjedovao, no nešto se slično, pa još
i gore dogodilo i njem u samome. Naše su gospe preodje-
nule sebe same, a on, na svojoj veseloj svadbi s buržoazi­
jom i feudalcima, preodjenuo je cijelu republiku u seljački
kostim. Ispod tog kostima sakriva se buržuj, iza te seljač­
ke republike buržoaska.
Svakako-, divni izgledi za njezinu, m irotvom ost! No
neka bude i buiržoaska, seljaci neće rata, oni su pacifisti,
biće dakle ta republika mirotvorna! Dogodila se jedna čud­
na stvar, prirodna samo ako s e osmotri' u nizu ostalih
čudesa g. Radića, naim e dla je g. Radić današnje pacifis­
tičko nastrojenje naroda proglasio tipičnom osobinom
našeg naroda, nečim što je n eprom jenljivo i vječno. Svi su
narodi poslije ratova obično nastrojeni pacifistički, pa je
to i naš. No ako se taj pacifizam n e osniva na društvu, koje
već u svom e principu onemogućuje nacionalne i ratne
konflikte, šta može da se iz toga pacifizma izlegne već
sutradan? Hjstorija našeg naroda nije bila do niz ratova,
borbi, krvoprolića, heroizma, kako se s tim e u minutama

154
patriotskog preobraženja znadu podičiti naši patrioti, a s
njima i g. Radić. Pod vodstvom tih patriota današnjih i
sutrašnjih zar je tako apsolutno sigurno da će Hrvatska, a
s njome i seljaštvo, ostati neki vječni idilični otok mira
kad cijeli globus stoji još pred ogromnim razračunavanji­
ma imperijalističkih, pa vjerojatno ii (proleterskih sila?
Mnogo je već uostalom pacifističkih mjesečara i trubadura
vječnoga mira otpjevalo svoju romancu, pa smo ih mnoge
vidjeli kako su zapjevali himnu ratu; g. Radić je bio sam
među njima, a i nedavni spor sa Italijom™ pokazao je da
se nije ni danas još sasvim izliječio! Sve u svemu, bilo pod
čijim uplivom, buržoazije ili samog g. Radića, pacifizam se
našeg seljaštva može, dođe li zato vrijeme, lako pretvoriti
u svoju suprotnost, što naposljetku ne mora da znači ni-
kaki minus, pretpostavi li se da samo to seljaštvo, zajedno
s radništvom, stoji još uvijek pred historijskom svojom
zadaćom da borbom obori najopasniju svoju suprotnost,
buržoaziju i njene radioevske frazere.
Međtiin, više negoli za mirom među narodima te ­
ži ta m irotvom ost za mirom među klasama. To je ono u
čemu bi ona trebala dla bude čovječanska. Socijalna bez re­
volucije, bez klasne borbe, nekim rusoovskim društvenim
sporazumom sviju pravedna za sve, svi staleži, sve klase,
rukom ispod ruke u sveopćoj harmoniji, oj lijepa naša
domovino! I opet je garancija za to u našem seljaštvu, u
njegovom hrišćanstvu, u njegovom „idealu takovog dr­
žavnog uređenja, koje je u sikladu nadsve s onom novom
i odsele vječnom idejom oovječanske pravice“. Da se ni
jedan narod, ma koliko se on priljubio svojim religijama
i crkvama ne može smatrati bitno hrišćanskim, to je is­
pravno primjetio Spengler kritikujući Ničeovu kritiku
hrišćanstva. Da o samom idealu oovječanske pravice po­
stoje među samim seljacima, već radli njihovih klasnih i
ekonomskih diferenca, različita shvatanja, da pogotovo
svjestan dio našeg radništva ima do nepomirljivosti druk­
čije shvatanje o toj pravdi negoli g. Radić, to on može za­
nijekati ili ne priznati, fakt ostaje faktom da čovječnost
i pravdoljublje njegove republike ostaje frazom već sa­
mim time što on to niječe i ne priznaje. Drukčije i ne može
da bude, jer dok traju klase čovječnost i pravda ne može
da trijumfina; pravda unutar klasnoga društva, to je sni-
ježna pahulja usred vatre. Čovječanska propovijed g. Ra­

155
dića jedna je karika, od mnogih m nogo manja, na dugome
lancu romanitičnih pravdqnosaca. Betragalsika vatra pod)
olujnim nebom je ta njegova propovjed, a n e vedlri hori­
zont pod kojim bi narodu, potlačenim klasama, seljaštvu i
radništvu, moglo da osvane jutro.

I ipak, republika hrvatska, seljačka, mirotvorna, i čo-

vječanska! Veliki atributi, maleni subjekt! Film u kinu
baca na plahtu uvećane projekcije, u stvari to su malene
sitne sličice, m ožete ih sm otati na palac. Sto je za film
povećalo, to je za republiku g. Radića fantazija, ignoransa
i demagogija. Od ovih se ta republika čini velika, u stvari
je to minijatura u prirodnoj svojoj veličini, tačno po mjeri
njenog autora i naših prilika. Javila se ko objavljenje, a
iz objavljenja toga smješka se Petrica51. Sta nam nosi, čime
će nas usrećiti? Hiljade godina tražili su ljudi sreću, ko
kopači zlata tražili su je blizu i daleko, zaboravivši ili ne
hoteći da vide đla je sreća, barem približna sreća, koliko
je već može dostignuti čovjek, tu, ispod naših nogu, na
svakom mjestu, samo treba maknuti kamen koji nas ko
magnet privlači i ko gvožđe tišti ne davši nam dalje: po­
djelu društva na klase. Taj kamen visi na republici g. Ra­
dića, od njega će ona i da potone. Tobože besklasna, ona
je sva koncipirana klasno, klasno nauhar klasa kojima i
nije do republike nego do profita, onih kojima je suština
suštine sankrosanktni status quo. Uz njihov imprimatur i
republika g. Radića glorificira status quo, noseći nam uz
male izmjene više političkog, negoli socijalnog karaktera
kopiju socijalnog stanja od jučer i danas. Od momenta na
momenat na potop izgledaju naši dland; u «pacifističkoj Hr­
vatskoj, čak i kad je parceliraju, sve je mirno, sve drijema
ko golub u ljeto pod strehom. Kad bi močvare bile planine
i zavjetarje osebina vrhova činilo bi se sv e ko da je Hr­
vatska Ararat52, no gdje su onda golubovi vjesnici spasa?
Radićeva republika to nije. Hvala zavjetarju, mogućem
uslijedi malograđansko-seljačkcg karaktera naše zemlje, ta
republika je ko« Nodna arka53 u kojoj g. Radić i njegovi
pomagači m isle da iz potopa u mirnije vrijeme prenesu
sve vrijednosti koje su dokumenat naše malosti, prosto da

156
ih prenesu i sve da se opet nastavi isto sauno malo druk­
čije. Muzej je ta republika, a ne inicijativa da se izađe iz
muzeja veliikog kao cijela naša zemlja. Noina arka — i sve
što već poznamo, čega smo siti, što nam je mrsko i što pre­
ziremo, sve je to predstavljeno na njoj: krst i trikolora,
oltar i banka, birokracija i militarizam, privatna svojina
i eksploatacija, snobizam i ignaramsa, laž konservatizma —
pokoj ti vječni socijalna republiko!
Još se nije ni rodila, a ja je pokapam. Čedomorstvo?
Nikad se nisam osjećao njome trudan, čedomorstvo mogu
da na njoj izvrše njeni autori. Oni će to i učiniti. Jesam li
dakle ja koji razbijam njene tablice? Te tablice nisu nikad
ni bile cijele, zalijepljene su od tolikih nespojivih dijelova
da se raspadaju u rukama samih onih koji ih nose, a ras-
pašće se još više kad se prvi puta sukobe o život. Nisu pi­
sane u kamen, nego u pijesak, u magli, u fantazmagoriju.
Na koncu vidno je sve više kako ih sami njihovi autori,
s g. Radićem na čelu, nose da ih polože na oltar, da svetim
njihovim tamjanom okade oltar monarhije.
Oltar momahije, da. Kad neće brijeg Muhamedu, a
monarhija republici, šta onda? Pacifistički je to, da re­
publika pođe k monarhiji, a Muhamed brijegu i niko zato
ne može g. Radiću prebaciti da se poturčio, jer on to radi
kao hrišćanin. Kao hrišćanin on se zadovoljava dla za re­
publiku dobije i banovinu. Banovinu s kraljem kao pred­
stavnikom. Od Hrvatske, seljačke mirotvorne i čovječan-
ske republike do banovine i „republike“ kraljevske, to je
kružni, ne križni, put g. Radića kao republikanca. Neko
će reći, to je etapa. Da, etapa spram programa unatrag, s
velikom vjerovatnošću da, ne gum e li je neko s lijeva, bu­
de konačna. Naprijed biće buržuj s g. Radićem možda kao
reklamom. Kad reklama zastari, zna se gdje joj je mjesto.
Još najblaže rečeno, u historiji. No u toj istoj historiji ve­
liki g. Radić zauzeće premalo mjesta, da ne bi bilo u njoj
mjesta i za jednu drugu etapu, etapu koja će značiti na­
prijed. U toj etapi g. Radić, pozivi li, vjerojatno će, ostane
li kakav jest, ostati pozadi, pozadi on, pozadi sigurno bur­
žoazija, a sprijeda radništvo i seljaštvo.
Sa svojim republikanizmom on je izveo rokadu ideja.
Šahovsko pravilo da rokada zaštićuje kralja, potvrđuje se i
u njegovoj oportunističkoj politici. Ne mora to naposljetku
biti kralj okrunjen, premda ruje isključeno ni to, no jedan

157
je kralj svakako, i n e jedan nego stotina njih, onih koji
neokrunjeni zapovijedaju najviše, veliki m eštri koji bilo
da viču živjela republika ili živeo kralj misle: živjeli mi!
Razumije se koji su ti: kraljevi banaka, fabrika, trgovina,
poduzeća s kraljevskom krunom od novčane hartdje u dže­
pu i ruci. U odnosu spram njih g. Radić nije učinio bilo
kaku rokadu. Kao oportunistički republikanac nastavio je
igru koju je igrao kao oportunistički monarhista: igru da
tim kraljevima stavi u službu i sebe kao trkača i seljake
kao pijane. Sreća je da njegov m at još ne znači i m at
republike. Jer ima jedna klasa koju i on danas izlučuje iz
igre a koja će, kad vrijem e i ona s vrem enom dozre, znati
da bez rokade igru g. Radića s republikom p retvo ri u oz­
biljnu borbu za republiku, tada već drukčiju nego li je za­
m išlja g. Radić.

N JE G O V O H IS T O R IJSK O M JE ST O I Z N A Č E N JE 54

Govoriti o historijskom značenju čovjeka, čija lična

historija ioš nije dovršena, ne može da bude lako, a još
manje potpuno, naročito u tako komplikovanom i s mnogo
mogućnosti razvoja krcatom historijskom momentu kao
što je to današnji. A naročito i kad se radi o tako kompli-
k ovan oj ličnosti kao što je g. Radić. Poslije cjelokupne do­
sadan je analize m islim ipak da je ta zadaća donekle barem
olakšana, ja ću je dakle pokušati da riješim u ovom za­
ključnom članku. Konačan sud pripada, razumije se, his­
toriji.
Historiju ne prave primam o ideje, no ni jedina se
historija ne da bez ideja ni zamisliti, tako ih ima svaki njen
odsjek, svaka njena generacija, imale su ih i naše prošle.
Za njih, barem za one prošloga vijeka, od ilirskog pokreta
do danas, mogla bi se istaći jedna ideja, zajednička njima
svima, to je ideja: zaostali smo u historijskom razvoju za
ostalim evropskim narodima, treba naknaditi propušteno.
Do kakvog jakog izražaja može dla dođe ta ideja u historij­
ski zaostalih, a kulturno već probuđenih naroda svjedoči
sigurno najljepše predrevoluciona Rusija. Cijela njena
publicistika prošlog stoljeća, šta je bila do pretresanje u

158
 stotinu varijanata baš tog osnovnog ruskog problema: za­
ostali smo i kojim putem poći da naknadimo propušteno?
Poznato je kako je to Rusija naknadila, tako da je u mno­
gome svojom revolucijom i preteikla Evropu. Mi je sigurno
nećemo nikada, no ovde to nije važno. Važnije je nešto
drugo da mi, odnosno generacije pređi nama, stavljene pred
sličan problem ko i Rusi, o tome svom problemu nisu mi­
slile mnogo,, a ni izdaleka toliko kao Rusi. U našoj se pu­
blicistici prošloga vijeka (a moglo bi se reći i današnjeg)
ne nalazi apsolutno nijedan izgrađen sodjalno-politički,
na nauci i filozofiji osnovan nazor, a kamoli sistem. Tako
je kao da je kod nas postojao izvjestan strah da se o sebi
mislilo dublje, da sebi damo đlublji račun o sebi samima,
da sebi predstavimo šta i kakvi jesmo, šta značimo. Najveći
naši ideolozi, oni oko .kojih su se obrtala uvjerenja cijelih
generacija, bili su tako slabi mislioci da bi ih sigurno u
jednoj diskusiji mogao da tuče svaki inteligentniji ruski
student njihovog vremena. Starčević sa svojom smiješnom
raspravom o sJavoserbskoj pasmini po Hervatskoj, sam
Strosmajer, heroj sa svojom vječnom zapjevkom o bogu,
crkvi, ljubavi i tome „kako bi za narod dao život svoj",
šta su kao mislioci, ako se na nekoliko inicijativnih poli­
tičkih njihovih ideja ne gleda s fanatizmom patriote, bili
drugo do politički kcnteš? Uzevši u obzir i potlašnje naše
ideologe, Marjanovića, Skerlića i, da već sad to kažem.
Radića, stvar se mnogo ne mijenja, iz čega logično slijed'
da mi jedan temeljito izrađen nazor o svom osnovnom pro­
blemu, kako dla naknadimo prepušteno i putu kako da lik­
vidiramo sa svojom zaostalošću, nemamo, da taj problem
na nas više djeluje kao poriv i instinkt negoli kao svjesno
razrađena ideja. Ili ako se baš hoće uzeti kao ideja, da je ta
ideja više kliše u nekoliko crta, šema stvorena za potrebe
momenta, šema za jedan ods-jek rečene likvidacije, a ne
za nju integralno, dakle uopće ideja bez dalekih perspek­
tiva u budućnost.
Drukčije vjerojatno kod nas nije bilo ni moguće. Po
jednoj strani često se čini da je tome uzrok u nedostatku
velikih talenata i da smo mi, kraj svega toga da se sma­
tramo talentiranom rasom, rasa vrlo malo talentirana za
neke velike mislilačke koncepcije. U stvari pak biće i si­
gurno je razlog negdje dublje: u slabo razvitoj malogra­
đanskoj okolini koja je velikim pogledima i horizontima

159
mogla da daje slabih zamaha i inicijativa. No kako da se
onda protumači da je Njemačka, da i n e govorimo o Rusiji,
na početku prošlog vijeka bila tek m alo manje malogra­
đanska zemlja nego što bijaše naša, pa ipak je tamo kul­
turan život bujao i ideja prestizala jedna drugu, u bespre­
kidnom spletu i usponu? Kulturno već prije svršenim po­
slom, velikim kulturnim baštinama koje su tadanje gene­
racije dobile od prijašnjih u Njemačkoj? Svakako i suš­
tinski valjda baš time, što baš tog svršenog posla, stagna­
cijom naših nekoliko stoljeća nije bilo kod nas, razlog je
da su naše meposredlne prethodne generacije im ale da
grade tako reći sv e iz početka. Time što je Evropa već da­
leko odmakla od svojih početaka i razvila već najveće kon­
cepcije budućnosti, činilo bi se da je njima, tim našim
generacijama, jer su već im ale pred sobom primjere, bio
u gradnji posao olakšan. No nijedan narod se nikada, ma
koliko zaostao, ne može da koristi prostom kopijom drugih
naroda. Prvo, što je ta kopija kraj uvijek u nečem druk­
čijih prilika nemoguća, i drugo, što ga baš ta različitost
prilika sili da nađe neki svoj originalni, tim prilikama pri­
lagođeni i zato najpraktičniji, original svoga razvoja. Kod
nas je taj original bio slab, nepromišljen, neprodubljen,
jer su i prilike bile plitke, i jer je duboko bilo samo jedno:
nož imperijalizma, zarintut u našu zemlju i cenzorska olov­
ka zarinuita u mozak naših ideologa. U kakovim su očajno
teškim prilikama živjeli baš u tome pogledu naši prethod­
nici svjedoči moždla najbolje primjer Iliiraca. Za jednu pro­
stu novinu morali su oni da se bore, zapravo kukaju, neko­
liko godina. A kad su je dobili morali su, a konačno i sami
su pavši u strahovitu historijsku zabludu, 'htjeli najropski-
je da pišu baš u čas kad im je martovskim reskriptom bila
data sloboda štampe i odmah zatim Jelačić, dakle njihov
čovjek, bio potvrđen za bana. Te godine, u februaru 1848,
planula je u Parizu revolucija i upravo je interesantno
dlanas listati po starim G ajevim .Novinama dalmatinsko-
hrvatsko-slavonskim,55 interesantno zato, jer je vidno ka­
ko su stari Ilirci s pažnjom, dakle i sa simpatijom i nadama
pratili događaje u Parizu, posvećujući im u svom e tjedniku
od četiri stranice kadšto po više od jedne stranice. Tako
do 27. februara. Poslije toga, premda su list povećali, i
premda je dvije nedjelje poslije došao spomenuti reskript,
uzalud ćete kroz nekoliko mjeseci, sv e do jedne kratke

160
i smiješne bilješke o junakom ustanku pariškog proleta­
rijata, tražiti kakovu vijest iz Pariza. Pariz i parišku revo­
luciju izbrisali su oni sasvim iz svojih novina, sami kre­
nuvši svojim istupom na strani reakcije protiv revolucije
1848. u cjelini. Moral iz tog slučaja mi bismo mogli povući
drugi, pa ćemo ga još i povući, zasad samo ovo: kako je
cenzura, u sam momemat kadi je postala „slobodnom“ gnje­
čila mozgove naših ljudi i što je najfatalnije, uz njihovu
saglasnost. Sto da se kaže opet na to da je dični ban, naš
uvaženi klasik i pjesnik slobode, Ivan Mažuranić56, bio u
crno vrijeme bahovskog apsolutizma zagrebački državni
odvjetnik, dakle i cenzor? Toga mi nikad, a i spravom ne
mogaše da oprosti stari Starčević. No s pravom ili nepra-
vom, svejedno, glavno je ovdje istaći ovo: da je bilo iz ovih
ili onih razloga, bilo po slabosti naših ljudi i prilika, bilo
po jakosti stranih faktora, nad mozgom i mišlju naših
generacija visio stalno Damoklov mač cenzure, stješnja-
vao ih, kočio, branio im dla misle dalje od zakona. Pogod­
nog sredstva da se ta misao razvije protiv zakona; slobod­
no po svom nahođenju, nije bilo. Potlačenim naprednijim
evropskim narodima stajalo je na raspoloženju veliko i
jedino sredstvo: emigracija i ilegalni uvoz literature u
zemlju. Naša se književnost, naš kulturni život razvijao
gotovo sav bez ilegalnosti, od straha pred ilegalnošću sku­
čen kod kuće, nikada se ne posluživši slobodnom tribinom
koju joj mogaše da dlade samo ilegalna štampa i emi­
gracija.
Razvijajući se sav kod/ kuće javno, zakonski, u tijesnim
okvirima omotanim trobojkom i dvobojkom, ispunjenima
slikom cara i dakako nebeske kraljice, kako se mogao da
razvija taj kulturni život? Samo tako da je i opet nosio
sva obilježja naše Skučenosti i zaostalosti. Kad je i buknuo
nekud van, kao na primjer u slučaju Štrosmajera na vati­
kanskom koncilu,57 on se morao opet uvući u sebi kao puž:
tako neće u Beču, to škodli našoj nacionalnoj stvari! Ta
nacionalna stvar, ideja „nacionalnog oslobođenja“, to je
upravo i bilo ono žarište u kome su se sabirale sve misli
naših prošlih generacija. Kao prvi korak da se naknadi
propušteno i pođe jednim naglijim putem razvoja smatralo
se baš oživobvorenje te idleje. Sve se, čak i kad se naj­
grublje radilo protiv te ideje, metalo njoj na oltar. Ilirci
su u ime njeno u historiji Evrope ostavila iza sebe sraman
11 A u g u st C esarec 161
znak lakeja reakcije, Strosmajer je napustio svoje evrop­
ske saveznike, opozidonare protiv pape, i pofldefcao pred
glupošću o papinoj nepogriješivosti. Prim jeri bi se dali
redati jedan za drugim i sv i bi potvrđivali samo jedno,
da se ideja našeg nacionalnog oslobođenja, koncipirana
kao progres, od prvih svojih početaka nalazila na liniji
uzmaka od većih progresivnih koncepdja. Šta v iše da je
ona te konceptije odbijala kao smetnju, što se dakako
uvijek završavalo tim e da je istupala protiv njih nepri­
jateljski. Od evropskih koncepdja uzimalo se i popularisalo
samo one koje su s tom idejom bile u skladu, bile u skla­
du sa d jelim njenim mentalitetom. Idealistička filosofija,
religija i crkva, romantika, izvirući iz tradidja, ukratko
prošlost, to su bile zastave i luči pod kojima je trebalo poći
u budućnost i naknaditi propušteno u prošlosti. N o kako u
budućnost pod znakom prošlosti koju je trebalo prevladati
jer je još bila sadlašnjost, to pitanje šeibi naši ljudi nisu
stavljali jasno. Rezultat i nije mogao da bude drugi no da
smo i našu budućnost koja je poslije kakovog takovog no
ipak nekakovog nadonalmog oslobođenja postala sadašnjo-
šću, unijeli toliko prošlosti da još i danas stenjem o pod
njom, zaostali za Evropom, tačnije rečeno Rusijom (koja
je danas prethodnica Evrope), po p rilid isto onoliko kako
smo to bili u vrijeme iliraca, i poslije. Mi smo se pomakli,
ali nas cjrugi nisu čekali da ih dtostignemo, odmakli su se
i sami, i tako vječni lov i vječna glupa repetidja utrke kor­
njače i zeca.
No jasno je, da smo u svome razvoju imali i najdublju
ideju, mi ga ne bismo mogli mnogo pomaći, jer taj razvoj
pretpostavlja prije svega razvoj ekonomike. No ipak, da
je ta ideja postojala, da smo mi, odnosno i opet generadje
pred nama, imale jedno dalje i naučnije m jerilo stvari i do­
gađaja nego što je to bio prosti i. jednostavni nacionalni
entuzijazam i patriotsko mjerilo kralja Tomislava68, da su
s većim razum ijevanjem i s manje naivnog omalovažava­
nja gledale na one n a jlijevije i najdublje socijalne koncep­
cije koje je u njihovo vrijem e razvila Evropa, ne bi li $ v e ­
ćim razum ijevanjem i s manje naivnosti gledale na svo j
vlastiti razvoj i u ovom razvoju bile aktivne? Prije svega
se to može reći za g. 1848, no ja se zaustavljam samo na
jednom aktu te godine, ukinuću urbara59, oslobođenju
kmetstva. U Francuskoj je, prije, zato bila potrebna revo­

162
lucija. Kod nas je do njega došlo prilično paradoksalno,
ono je začeto i rođeno bez ikake veće političke borbe, tako
reći pOTlamentarnim jednim aktom preko noći; jasno je
da ga je feudalna reakcija dlozvolila samo da njime hrvat­
ski narod dobije za saveznika u svojoj odbrani protiv revo­
lucije. Ono je dakle neosporno začeto i rođeno u grijehu
njegovih autora, no priznati se mora, da su ti autori tako
jednim dijelom iskupili svoju krivnju i proveli njime
stvar od prvoredne historijske važnosti. Poslije toga mo­
gla je da nastupi jedna sasvim nova historijska perioda,
no na žalost, ni Ilirci, a ni generacija poslije njih, nisu tu
novu situaciju iskoristili dovoljno, i čak vrlo malo. Sta
im je trebao da bude prvi posao no prenijeti cilj svoga ra­
da na selo, početi odmah s onim poslom koji je tek pola
stoljeća pa i kasnije započeo g. Radić?
Da to oni nisu učinili razloga ima mnogo, ja ih sve
skupljam u jedno: nedostajao im je socijalni momenat,
svaka dublja socijalna orijentacija. Baš kao da su u tome
pošto-poto htjeli da ostanu vjerni bečkom Motiven-Vor-
tragu zum croatich-slavonischen Gründentlastungsgeset-
ze od 1853, kojim je cijeloj agrarnoj reformi od 1843. bila
postavljena svrha da njome bude „der Besitz bleibend ge­
regelt. ausser dem Bereiche politischer Parthei — und so­
zialer Fragen gestell“60 (Milivoj Vežić, Urbar hrvatsko-
slavonski, str. 512).
Griješno začeće te reforme. To da je do nje došlo bez
diskusije i bez borbe, na služinski način, kao da se osve­
tilo na ostalim generacijama. Baš agrarna reforma bila
je u Rusiji onaj kamen kušnje na kome se izbrusila sva diu-
boka socijalna dijalektika ruske publicistike. Poslije pro­
vedbe te reforme, Rusima baš radi Drodubljenih njihovih
socijalnih pogleda, nije bilo teško, da već brzo zatim, iz­
bace parolu polaska u narod i preko raznih grupa kao
Zemlja i volja61 sve tamo do potlašnje partije esera, cio
svoj politički rad osnuju na radu među seljacima. Kod nas
je u tome pogledu kroz nekoliko decenija režala praznina.
U samoj našoj publicistici tadlanjih vremena nije oslobo­
đenje kmetstva, taj krupan događaj) istovjetan s počet­
kom likvidacije feudalizma, našega srednjega vijeka, osta­
vio gotovo nikakav trag. Položaj se seljaštva, uprkos uki­
nuća tlake pogoršavao, nadošla je nova tlaka, dugovi radi
odštete za postignutu slobodu d zemlju, i premda je tako
u« 163
teren postajao sve pogodniji za početke političkog, i razu­
m ije se socijalnog rada među seljacima, naša se cijela
politika, kad se dloticala tog predmeta, ograničavala na ne­
koliko saborskih mahom demagoških interpelacija. Mjesto
partija osnovanih na najdubljem terenu, seljačkom, imali
smo redakcijsko-fiškalsko-popovske partije koje su svoju
glavnu brigu posvećivale borbama državno-pravnim . Ma
koliko se u tom e pogledu obično hoće da povuče razlika i z ­
među pojedinih naših tadanjih partija, narodne, štrosma-
jerovske i stranke prava, starčevićanske, među njima za­
pravo u tom e nije bilo razlike. One su obadvije bile dr­
žavnopravne, ako i ne toliko po programu, ono po praksi
patriota kojima je podjednako lebdila pred očima prven­
stveno ideja nacionalna. M aksimum pažnje posvećen na­
cionalnom problem u, m inim um problem u socijalnom , to
je općenita crta sviju naših generacija do danas (razlika
je samo u gradaciji), njoj nije izbjegla ni generacija g.
Radića.

Ta generacija mogla bi se poslije iliraca nazvati tre-

'ćom. Prva — ilirska, druga — starčevićansko-štrosmajerov-
ska, treća — ona od konca prošloga vijeka, tamo od 1895.
dlalje, da je skupnim imenom nazovem realistička.
Prve dvije bi se prema tom e m ogle nazvati romantič­
nim, a to su zapravo i bile. Nagonila ih je na to sama
realnost, preslaba još da bi u njoj nacionalni ideali i ci­
ljevi našli i sredstva svoga oživotvorenja. Nemajući ono
što su htjele imati u sadašnjosti one su se obraćale u pro­
šlost, megalomanski, jer obično su nacionalisti najveći
megalomani kad su najočajniji. „Pamtite“, pisao je Star-
čević, „nijedan danas živući narod Evrope nema u svojoj
prošlosti veće veličanstvo negoli ga ima narod hrvatski.“
(Bi-li k Slavstvu ili ka H ervatstvu?) N o usprkos sve svoje
romantike i obično megalomanske frazeologije one su iz­
vršile veliku jednu pozitivnu ulogu; najvažnije naše naci­
onalne 'koncepcije, bilo to jugoslavenstvo ili hrvatstvo,
da i ne govorim o ukinuću kmetstva, potiču od njih. Na
momente njihov pogled znao se tim e uzdići^ i mnogo dlalje
negoli je to i samo-jugoslavenstvo, tako je na primjer pi­

164
sao sam nacionalni „minimalist“, Hervat Staroević još g.
1868. u članku Stranke u Hervatskoj slijedeće:
„Kad znamo izvor onih spletkah (misli austro-mađar-
skih), lahko nam je tražiti lek proti njiima. Pervi i najsi-
gurmi, i možda jedini lek, bio bi taj, da svih ovih osam na­
redah (misli narode Balkana) načini jednu državu. Ime,
oblik, te države, ne spadaju na stvar. To jedlinstvo ne može
se ni pomisliti drugačije nego na temelju podpune jedna­
kosti svih ovih narodah.“
No Staroević odmah, što je duboko karakteristično,
za sav nesrazmjer između ideja i prakse njegovog nacio­
nalističkog vremena pripominje i ovo:
„Da se bude za vremena radilo o tom jedinstvu mi
sudimo dla bi ono bilo već davno izvedeno, i da se budu
ovi narodi složno zauzeli za taj posao, on bi dm stajao ma­
nje truda i žertvah negoli će ih makar koje drugo uređe­
nje stajati. Ali kad nijedan drugi narod zato ne mari,
ne možemo se ni mi baviti tim poslom, u današnje doba
ne može to jedinstvo pasti u naš program.“
Starčević je pregledao jedno: kadi ni u jednom dru­
gom balkanskom narodu ne bi bio niko mario za tu ideju
balkanskog ujedinjenja, to je baš u njegovo vrijeme to
ujedinjenje bilo idejom i programom Svetozara Markovića
i njegovog pokreta u Srbiji. Ne pada u okvir ove rasprave
da pravim komparaciju između Staroevićeve generacije i
istovremene generacije Markovioeve u Srbiji. «Rezultat
bi is-pao bezuslovno povoljnije za posljednju, jer je ta bila
jedina do naših dana koja je, našavši se u položaju dla je
nacionalno ma i djelomično bila oslobođena u svojoj dr­
žavi, socijalni momenat isticala nad nacionalni. Ža uje­
dinjenje Balkana predlagala je ona balkansku revoluciju.
Iz obratne historijske situacije da je generacija Markovi-
ćeva bila barem djelomično nacionalno oslobođena ima­
jući svoju državu, a ilirska i starčevičansko-štrosanaj erovska
bila bez te države, slijedio je i sasvim obratan njihov pro­
gram: tamo socijalizam i nacionalno ujedinjenje revolu­
cijom, ovdje nacionalizam, čist od svake primjese socija­
lizma, dalek od svake pomisli na revoluciju, strogo legalan.
Dva kamena kušnje za te dvije hrvatske generacije bile
su u tome g. 1848, za prvu, i g. 1871, za drugu. Kako se
prva ponijela spram revolucije 1848, poznato je, za ka­
rakteristiku njenog držanja i neshvatanja socijalizma kada

165
se taj po prviputa u historiji manifestirao u junskom
ustanku pariškog proletarijata neka svjedoči ova bilješka
iz Gajevih novina od 6. jula 1848:
„U Parizu je bila 23. lipnja velika buna. Luj Bl am68,
član privremene vlade, bijaše uredio takozvane narodne
dlelaonice, gdje je svaki težak imao od deržave posla i
platju dobivati. Nu delaomice ove bile su samo utočište
lenosti, i deržavi ne bijaše moguće da toliko ljude badava
hrani, zato je narodna skupština odlučila, da se ove đelao-
nice ukinu. Stoga su se težaci ozbiljno pobunili i iskali
novu socijalnu republiku. Nu narodna garda nadvlada ih
te je sadla opet m ir.“
Mir, i hvala bogu, jer iz „mira“ tog rodio se car, „oslo­
bodilac naroda“, u koga je slijedeća generacija, naročito
ona starčevićansike orijentacije gledala kao u zvijezdu svo­
ga spasenja, Napoleon III68. Taj baštinik „mira“ rođenog u
krvi jedne revolucije, završio je međutim s porazom u
jednom ratu iza koga je slijedlila nova revolucija „ljeni-
vaca“, Pariška komuna, 1871. Ako se ilirska generacija
zadovoljila povodom revolucije junske 1848. jednom bilje­
škom, to je štrosmajerovsko-starčevićanska generacija evo­
luirala već mnogo dalje n e žalivši povodom Pariške k o­
mune crnila da ovu, unisonu sa cijelom evropskom bur­
žoazijom, ocrnjuje to više što je ta revolucija u odbrani
svojoj protiv francuske buržoazije bila svjetlija. Cijelu
hajku kod nas intonirale su službene „Narodne novine“
nazvavši pariške komiunarde izrodom ljudskoga društva.
Urednikom tih novina bijaše bivši ilirac Gaj, još danas
slavljeni lučonoša prethodne generacije; nova generacija,
ma kako s njime inače u zavadi, na tom e se protukomuni-
stičkom terenu s njime složila. Sto se tiče štrosmajerovski,
jugoslavenski orijentirane narodne stranke, koja je baš te
godine na saborskim izborima dobila većinu, njeno gle­
dište je o tom e najbolje izrazio sisački „Branik“, alias
„Obzor“ (zagrebački „Obzor“64 je, naime, tada- pod tim
imenom bio zabranjen na tri mjeseca). U prvi mah on je
s izvjesnom objektivnošou gledlao na pariške komunarde
pretpostavljajući u njima, i sasvim ispravno, braniče re­
publike protiv „oca monarhije“, Tjera i njegove većine.
No brzo su za „Branik“ stvari u Francuskoj došle dotle, da
„...je nastalo takovo stanje da se mora neodložno silom
svladati đlamašnju anarhiju* jer alko ona za vrijem e pobijedi,
166
u Francuskoj će nastupiti diktatura, ko što je sliedila sva­
koj „komuni“, od 1789. i onoj od 1848“... (I/IV.) Tako je
naj poslije isti „Branik“ 31. V napisao nekrolog kofaunardi-
ma, tim „četama divljakah“ i „kukavicama“ među osta­
lim i ovako: „ ...i vječnim ruglom i užasom zapečatiše smrt
„komune“ koje uskomena biti će strašilo do idućih vje-
kovah". 1
Da cijela stvar hrvatskoj publid bude razumljivija, a
ujedno da se ipak nekaki kapital iz Pariške komune izbije
i za jugoslavensku poflitiku, „Branik“ je 1. IV komunarde
nazvao starčevićevrima — „dotle su Francusku doveli njeni
starčevićevd!“ Starčevićeva Stranka prava je bila, naime,
tada na skrajnjoj ljev id i ne jedanput njene ljude nazvaše
obzoraši „ljudima koji putem najfrivolnijih spisah dižu
juriš na carsko prijestolje i podkapaju temelje družtveno-
ga i državnoga života“ (18. X 1871) „dapače i sam moral“.
Interesantno je, dakle, kako su se ponijeli i šta su pisali o
Pariškoj komuni ti tako strašni starčevićevd.
Strašnu klevetu, poistovjetivši ih s komunardima, di­
gao je „Branik“ protiv njih tačno u broju od 1. aprila. Šta
bi bilo od njih ozbiljnije nego da su to uzeli za aprilski
vic, to više što su baš tada izdavali i satiričan list „Zve­
kan“65? No ne, oni su se smiješno naljutili, i mora se reći,
u pisanju svome o komuni pokazali još većim zvekanima
od obzoraša. Prije svega, baš njihova najveća nada bio je
Napoleon. Kvaterniku koji je u svojoj emigraciji antišam-
brirao u Parizu, nije u tome bilo dosta razočaranja. Žalost
za padom Bonoparte pretvorila se tako u njih u bjesnilo na
komunarde. Dok je još „Branik“, po obzoraški hoteći da
bude „tribunom pravičnosti“, osudio i čete Tjera kao „bar­
barske“ i vladu njegovu poslije pada Komune kao „tiran­
sku reakciju“, Kvaternikova i Bahova „Hervatska“66 nije
pronašla ni riječi osude za Tjera i njegovu vladu. Komu­
na, naprotiv, bila je za njih „najopačije razbojništvo raz­
vratnih i krvoločnih bezsavestnikah koji iz najmilijeg gra­
da sveta učiniše špilju svoju“. („Hervatska“, 16. IV 1871.)
I nekrolog: „Prijatelji čovječnosti raduju se s prijatelji
Francuske što je sramotnom i užasnom klanju, palenju i
robljenju u Parizu... napokon konac učinjen svladlanjem
zverinske ćudi ustanka koji je osramotio Francuze više ne­
goli jim je sva nesreća minuloga rata nanesla štete i na­
rodne nevolje“ (4. VII).

167
 Tako siu ti „potkapatelji društvenoga i državnoga te­
m elja“, koji su nota bene sami za nekoliko m jeseci po­
slije, u oktobru, zagazili u rakovičkd, ne sramotan ali smi­
ješani „ustanak“, — tako su oni sudili o svojim „drugovi­
ma“, francuskim „starčevićevđm a“ u Parizu. Uvreda je
doista bila od obzoraša strašna, zanima li vas kakav su od
naših starčevićevaca dobili odgovor? V i sigurno slutite,
a i šta bi drugo? — u sitilu aprilskog vica ko što je sve kod'
nas valjda još i danas, ostalo je i tada: starčevićevd na-
zvaše komunarde, „taj tobož liberalno-demokratični, ui­
stinu pak dJemagogioni ili izdajnički franko-slavoserbski ži-
valj“ — već vidite: slavoserbima.
N ije čudo da se poslije rakovičke bune između „Obzo­
ra“ i „Narodnih novina“ vodila ozbiljna polemika povo-
dbfm tvrdnje prvoga da je rakovičkoj buni kriva i vlada,
odnosno i „Narodne novine“, prva jer je dozvoljavala star­
čevićansku prevratnu propagandu, a druge jer su ogla­
šavale starčevićanski ..Zvekan“. Bez zvekana ne može se
kod nas izgleda nikada ništa!
S takovim zvekamskim pogledima na socijalne proble­
me i pokrete, ne naučivši barem od pogrešaka Pariške ko­
mune ono što je za nju i nas tadla bilo najvažnije: — po­
treba produbljenog rada na selu, — razumljivo je dla je ta
druga naša nacionalistička generacija morala svoju poli­
tiku dovesti na pličinu u kojoj je puna dva decenija bio
moguć naš Tjer, ban Kuen. To je bila kao reazime sviju
njenih fraza ujedno i baština njena generaciji slijedećoj,
realističkoj.
Realističkom se ona odmah od svoga početka prozvala
i sama. Kaos je bio taj početak, i često sv e drugo nego­
li realizam, no postepeno, prebolevši svoje dječije bolesti,
među njima i onu „modem u“, ta generacija se, barem u
politici, »taložila u nekim realnijima pogledima na naš
osnovni problem: „Najknadiiti propušteno“. Prije svega,
sama realnost koja se polako od tipa čisto birokratsko-ma-
loobrtničkoga, razvila u prelazni tip između birokratsko-
malograđanskog i bänkarsko-industrijalnog, dakle i prole­
terskog, — ta sama realnost, izm ijenila je u usporedbi
s prošlošću cijeli tlocrt vremena u kome je ta generacija
živjela, odnosno još živi. Nacionalni momemat bio je za
nju važan primarno, no ipak je ona u svoju ideologiju
unesla jednu jaku, do nje nepoznatu kod nas notu socijal­

168
ne orijentacije. To se može reći za nju bez izuzetka, pa čak
i za onaj dio koji se kupio u stranci najmanje se razvivšoj
spram razvitka ostalih, stranci frankovačkoj, — kako se to
možda najljepše može da vidli po njenoj tadanjoj filijali
kršćansko-sodjalnih radnika. No u vrijeme kad je i sama
socijaldemokracija kod nas, još čista od svakog renegat-
stva, toliko puta i stalno socijalizam ako ne žrtvovala a
ono usklađivalo s potrebama nacionalizma, barem onog
najljevijeg i najnaprednijeg — u to vrijeme kakove su
mogle da budu socijalne orijentacije buržoazije, pa i u tome
najnaprednije? Socijalni rad i reforme radi maksmialne
nacionalne, a ne socijalne, to je bio socijalni program ci­
jele te treće generacije, manje-više sviju njenih stranaka.
I treba naglasiti ovo: cijela je ta generacija, uz mali, no i
taj usJovam izuzetak socijaldlemokratije, stajala već mnogo
više pod uplivom svoje razvijenije buržoazije, a manje feu­
dalizma — u tome i jeste osnovna razlika između nje i dlvi-
ju prethodnih generacija nad kojima je još slaba buržoa­
zija vršila svoj upliv, sama se nalazeći mnogo pod uplivom
feudalizma.
Dva kamena kušnje za tu generaciju bile su 1905. i
1917, prva i druga ruska revolucija. Zadržat ću se ovdje
samo na tome kako se ona držala spram revolucije prve,
1905. Moglo se dogoditi samo jedino: da je ona, uslijed na­
cionalno orijentirane socijaldemokracije, ne osjećavši se
klasno ugroženom, a i radi mnogih drugih momenata, po­
litičkih (anticarizam i: konstitucionalizam) i nacionalnih
(slavenstvo) morala pasti u konfuziju, koje u prvih dlviju
generacija, čisto negatorskih spram evropskih odnosno pa­
riških revolucija 1848, 1871. nije bilo. „Pozdravljamo ru­
sku revoluciju kao prijatelji ruskoga naroda i Slaveni“ —
pisao je 27. X 1905. naprednjački, socijaldemokratiji bliz
„Pokret“ u svom uvodnom članku. Pa čak i skrajnje
desno inače antirusofilsko frankovačko krilo ne reče pre­
ko svog „Hrvatskog prava“67 ni riječi protiv. Štaviše, Jo-
zua Frank se na rusku revoluciju,68 onako po svome cvr­
kućući o slobodi, pozvao jednom u Hrvatskom saboru. No,
iz cijele te sladunjavosti skrajnje lijevih i skrajnje desnih
provirivao je samo nacionalizam ili najviše što bi se m o­
glo reći ustavni demofcratdzam, kojega su tada (kao i da­
nas) imali tako malo. Svoju buržoaznost, svoj strah od so­
cijalne maksimale oni ipak nisu mogli da zataje. Tako je

169
„Pokret“ povodom poznatih velikih oktobarskih štrajkova,
te uvertire revolucije, istaknuo odmah: „Štrajk u Rusiji
prešao je razredne granice, on je političkog karaktera“.
„Neona sum nje da je ofanziva organizovanih potištenih
masa pogibeljna i zatom a“. „Hrvatskom pravu“ izmaklo je
još više, njemu su oružani ustanci proletarijata bili „samo
izljev bijesne svjetine i mržnje njezine protiv imućnih
stališa“.
Tako ta generacija 1905, b ih su to predispiti za re­
voluciju od 1917. Kako je tadla ispao ispit to znamo svi,
doživljujemo primjere još uvijek.

Tri generacije, svaka daljnja sv e v iše otkrivajući sv o ­

ju buržoaznost, to je facit" razvitka njihovog od ilirizma
do danas. Red je da spram svega toga ogledamo g. Radi­
ća, odredimo njegovo m jesto i znaćenje.
U svom prvom saborskom govoru — 1910 — on je svo­
ju seljačku stranku nazvao nasljednicom Ilirskog prepo­
roda. Osnovnu vezu njihovu vidio je u slavenofilstvu.
U stvari veza je ta bila mnogo dublja. G. Radić je ilirce
nastavio tamo gdje ih nije druga štrosmajerovsko-starče-
vićanska generacija; u agrarnom odnosu spram seljaštva*
Osnivanje seljačke stranke bila je zapravo u našem raz­
vitku jedna odocnjela pojava. Kad bi se sve normalno raz­
vijalo, ona je trebala pasti u naše šezdesete, najkasnije se­
damdesete godine. Značenje njeno moglo bi tada, ma ko­
liko se ona morala dla koleba na srednjoj liniji izm eđu feu­
dalizma i buržoazije, biti dvostruko: prvo, pomaganje mla­
de buržoazije protiv feudalizma, drugo krčenje puta prole­
tarijatu. Ne bi to morali biti njeni svjesni ciljevi, no na
to bi išli njeni rezultati. U svakom slučaju ona bi demo-
kratizovala politiku naše druge generacije, stvorila širu
bazu politike naše dru ere generacije, olakšala tako rad sli­
jedeće, riješila ovu od dužnosti da u sv e presudlnije ča­
sove naše nacije istom stvara tem elje edje je već trebala
m isliti o krovu.
Osnovavši seljačku stranku mnogo docnije, g. Ra­
dić je neosporno učinio veliki korak naprijed da naknadi
propušteno, no odoenjelost mu se osvetila. U trećoj ge-

170
naraciji u kojoj se buržoazija razvila toliko da je počela,
ma i skriveno, stremiti za oslobođenjem iz oklopa feuda­
lizma, a u kojoj se, osam toga, još odlučnije antifeudali-
stiöka, javila nova klasa proletarijata, g. Radić se sa svo­
jom seljačkom politikom našao u položaju da toj genera­
ciji i njenim zadaćama više odmogne negoli pomogne. Tako
je bilo barem do rata. Cijela njegova politika toga vremena
bila je politika balansa između pojedinih buržoaskih stra­
naka i, što je još važnije, između buržoazije, s jedne, i feu­
dalizma, s druge strane. Ni za jedno se, naime, seljaštvo na
svijetu ne može da kaže da se oslobodilo upliva feudalne
epohe iz koje je izašlo, pogotovo se to mora da kaže za ono
u kojeg se tih upliva nije sasvim oslobodila ni buržoazija.
To je ujedno i glavni razlog prividnog paradoksa zašto je
g. Radić sa svom svojom seljačkom demokratijom do rata
zapao u takav ćorsokak da se spram demokratske naše
buržoazije pokazao kao reakcionar. Dvaput je on o tome
dao dokaz, a to su ujedno bila i dva njegova glavna kame­
na kušnje: prvi put 1905, za vrijeme ruske revolucije, dru­
gi puta 1914. U prvom slučaju bio je g. Radić jedan od onih
rijetkih koji je o tom prvom velikom sukobu ruske buržoa­
zije i proletarijata s feudalizmom pokušao pisati studije,
i jedan od još rijeđih koji je revoluciju negirao svu s izvje­
snim mentalitetom carskog panslaviste kako to bijahu ilir­
ci 1848, da ne kažem s mentalitetom bonapartiste kako to
bijahu stekliši70 1871. I isti slučaj povodom obračuna s au­
strougarskim carističkim feudalizmom 1914. Rekli smo da
j e o n u tome žalosno ponovio ilirce — no šta je bio ilirizam?
Zar samo reakcija ili austrofilija? Još dublje uzeto,
on je bio nacionalna revolucija hrvatskog naroda, poct
Kojom se, nimalo samo hrvatskom, nego i jugoslavenskom,
latentno sakrivala težnja za ostvarenjem nacionalne države
sviju Jugoslavena, Srba, Hrvata i Slovenaca. Dok je jo&
bio pod uplivom feudalizma — i razumije se, ne samo radi
toga, jer pod tim uticajem bili su i ilirci — g. Radić, m o­
rao je nužno, sve i kad se izdavao Jugoslavenom da izda tu
prvobitnu, skritu misao iliraca. Od sintetika morao je po­
stati eklektik, od eklektika ekskluzivist, od štrosmajerov-
ca starčevićanac, od! starčevićanca blizak frankovcima. No
sve se to obmulo poslije pada austrougarskog fevdalistič-
kog carizma i dolaskom velikosrpske hegemonije. Samo
naše seljaštvo riješilo se time, pogotovljeno iskustvima u
171
ratu, jedinim velikim dijelom svojih nekadanjih feudalnih
upliva; nad tako pročišćenim osnovom g. Radiću se otvo­
rila mogućnost za provedbu nacionalne bitne buržoaske
ideje koja je ilirizmu ležala u zametku: maksimala jugo­
slavenska izražena u jedinoj državi. Nikad se, međutim,
ilirci nisu o tom e izražavali. No sigurno je da oni nikad
sebi, kako je to vidno iz čitave Starčevićeve misli, ne bi
mogli tu državu predstaviti u znaku okupacije i hegemo­
nije jednog nacionalnog dijela nad drugim. Baš se to do­
godilo odi strane Srba, odnosno njihove buržoazije. Razu­
mije se, da su tu po srijedi ekonomski razlozi konkurencije
buržoaskih klasa Jugoslavije. No, paralelno s time, fakat
je da je Srbija, ne pokazavši razumijevanje za jugoslaven­
stvo kao zbir naroda srpskoga, hrvatskoga i slovenskoga,
zatajila u čas, kad je trebalo da pravedno dovede do kon­
ca ne samo hrvatski nego i slovenski i srpski ilirizam. T o
nerazumijevanje izgleda da je bdio karakteristično i za
same njene najveće dluhove, kao što je to bio Svetozar
Marković. Sigurno da niko ovome ne može prebaciti naci­
onalizam, a najmanje velikosrpski. Bio je socijalista i re­
publikanac, istaknuvši kako znamo ideju ujedinjenja bal­
kanskih naroda. Pa ipak, u svom kapitalnom djelu Srbija
na Istoku on među tim narodima nije znao za Hrvate i
Slovence! Sto se kod Maikovića može nazvati jednim n e -
zlonamjernim propustom, to je kod njegovih nasljednika,
ali renegata, radikala u naše vrijeme postalo svjesnim zlo­
činstvom: Jugoslaviju oni nisu shvatili kao federaciju rav­
nopravnih naroda, još subjektivno neujeđinjenih u jedan
narod, ko što su to inače objektivno, nego su uveli jedan
novi austrougarski carizam u im e velikosrpske hegemo­
nije. Tim m om entom oni su cd nacionalno pro g resivn o j
faktora postali faktor nacionalno reakcionaran, a progre­
sivnost je prešla na drugu stranu, u našem slučaju na stra­
nu g. Radiću. Njegova parola jugoslavenske federacije
predstavlja težnju svih triju naših generacija sa slobod­
nom nacionalnom državom hrvatskom, ali u skladu s ju ­
goslavenskom. Sve je u tome da su se za vrijem e A ustrije
jugoslavenstvo i hrvatstvo morali pokazati kao taktički
nepom irljivi ekstrem i, a u Jugoslaviji da to nisu i mogu
da se u slučaju likvidacije srpske hegemonije programat-
ski i faktički izm ire u sintezi jugoslavenskoj. Treba li još.
poslije polaska njegove stranke u Beograd dokazivati da

172
g. Radić ide baš za tim izmirenjem? Započevši u Jugosla­
viji s hrvatskim ekstremnom u znaku zahtjeva za samo­
određenjem hrvatskog narodla, no to samoodređenje zami­
šljajući u okviru Jugoslavije, on je više nego ikad otkrio
svoju tendencu spram jugoslavenske sinteze, otkrio se da­
kle faktično nastavljačem iliraoa u miajčišćoj njihovoj esen-
d . No zar samo iliraca? Još prije njih Srbi su pod Kara-
đorđern i Obrenovićem na početku stoljeća proveli svoju
nacionalnu revoluciju koja je ostala samo djelomična. Dje­
lomičnom nacionalnom revoludjom, ne došavši ni do onog
cilja koji su tada postigli Srbi, ostao je, znamo, i pokret
iliraca. O čemu se danas radi jeste integralno dovršenje
tih dlviju naših djelomičnih madomalnih revolucija. Srp­
ska monarhistična buržoazija (pogotovo radikalna), kako
vidimo, ne može da je dovrši, jer nijedna se nacionalna re­
volucija, ma kako se ona i ne činila revolucijom, ne može
da dovrši diktaturom protunarodnom odozgo. Tome na­
suprot hrvatski seljački pokret koji stoji iza g. Radića
predstavlja osebujnu jednu revoluciju odozdo. Ispoređen
s reakcijom na srpskoj strani on je put db naše nadonalne
maksimale, do dovršenja naše integralne nadonalne re-
voludje. Republikanizam tog pokreta potvrđuje to samo
još više. Još sedamdesetih godina pisao je Marković u
spomenutom svom djelu o srpskoj monarhiji slijedeće:
„Srpska monarhija, bez svake sumnje, igrala je va­
žnu ulogu u životu srpskog naroda. Uništiv sovjetničku
oligarhiju ona je uništila mešanje turskih i stranih država
u srpske domaće poslove, ona je osnovala nezavisnu srp­
sku politiku, pod njenom vlađlcm Srbija je podigla svoju
vojničku silu i opremu, zadobila političku važnost na bal­
kanskom poluostrvu. Time je srpska monarhija završila
svoju ulogu. Svaki dalji pokušaj njen da se održi kao vla­
daju ća sistema u novoj srpskoj državi, to bi bio pokušaj
upravljen protiv slobode i napretka srpskoga naro­
da.« (167.)
Taj sud, na žalost, preuranjen još tada, nije li u no­
voj državi, ako ta neće više da budle samo srpska, a socijal­
no i protusrpska, do posljednje tačke ispravan, savremen
danas? Na čemu zapinje sporazum Srba i Hrvata? Poslije
toga kako se za taj sporazum izjavio jedan veliki dio srp­
ske buržoazije jasno je više nego ikad da on zapinje u pr­
vom redu na monarhiji. Dovršenje naše nacionalne revo-
173
lu d je zavisi, dakle, isto od likvidacije monarhijskog siste ­
ma kako je odi njega zavisilo i njeno pripremanje. Da je,
međutim, rat za oslobođenje vodila Srbija kao republika a
ne kao monarhija, nesumnjivo bi Jugoslaviji bio prišteđen
jedan veliki dio njenih iskušenja. No, šta je u biti taj si­
stem? Ništa n e mijenja na stvari da je u Srbiji s turskim
režimom izumre i feudalizam, pa da kažemo da je i taj si­
stem još uvijek nesumnjivo samo jedan feudalni ostatak,
kako je to bio i habzburški. Koliko je prije bio sm etnja
taj a nužda onaj, toliko je poslije pada jednog postao sm et­
njom i drugi. Pojavom buržoazije i proletarijata promije­
nio se od Karađorđa i iliraoa vid naše zem lje u tom e stu­
bokom: danas je u njoj dovoljno demokratskih i organizo-
vanih elemenata da sudbinu njenu i bez monarhije uzmu
u svoje ruke. Sa svojim republikanizmom g. Radić, kako
vidimo, na svoj osebujan način nastavlja našu celokupnu
historiju tamo gdje je ona „stala radikalsko monarhistič­
kom likvidacijom Markovićevog republifcanizma“. A šta je
taj republikanizam bio nego pokušaj dovršenja nacionalne
par cdjedne revolucije na strani Srba, demokratizacije Sr­
bije, osposobljen je njeno za dal j ne njene nacionalne i već
socijalne zadiaće? Ako je, dakle, g. Radić u tom e sm islu
nastavljač Markovića, onda je on nesum njivo i nešto dru­
go: nastavljač djela koje je tom parcijalnom revolucijom
započeto, nastavljač Karađorđa. Seljački pokret stajao je
i iza jednog i drugog, samo je historijska situacija druga,
druga već u tome, da se tamo radilo o početku parcijalne
nacionalne revolucije Srba koja nije mogla da postane inte­
gralnom, a ovdje da se radi o dovršenju parcijelne nacio­
nalne revolucije H rvata (i Slovenaca) koja u sebi nosi di-
jalektičnu mogućnost dovršenja naše integralne nacional­
ne revolucije na osnovu ravnopravnosti i dem okratizm a.
Pokušaj toga dovršenja, osposobljenje Jugoslavije za dalj­
nje njene tada već čisto socijalne zadaće, u tom e je eto
osnovno historijsko značenje g. Radića. Mi bismo rekli
njegov maksimum, kad on preko jugoslavenske federacije
ne bi težio za još većim maksimumom, a to je, dla zasad ne
govorimo o njegovom „socijalizmu“, težnja za federaci­
jom balkansko-podunavskom.
U svom prvom članku o g. Radiću rekao sam da je
on socijalističku ideju, balkanske federativne republike po-
dozrijevao kao utopistiičnu. Zaboravio sam samo dodati da

174
je om ipak u jednom svom članku, svakaiko u „Hrvatskoj
m isli“, tek ne mogu ovaj čas reći da li od g. 1904. ili 1905,
pošao još dlalje od te „utopije“, još dalje od Markovića,
Starčevića i potlašnjih socijaldemokrata i istaknuo misao
o potrebi me samo balkanske federacije nego i takove u
kojoj bi se ova protegla čak i ma Malu Aziju i Egipat.
U praksi se njegov rad, međutim, ograničio na rad za au-
stroslavemsku federaciju. Kad to i ne bila utopija' bila
bi, ostavši pod znakom carizma i feudalizma, reakcija;
pad tog carizma i feudalizma, slom Austro-Ugarske Mo­
narhije bila je potreba progresa. No, u čemu se taj progres
na teretnu današnjih nacionalnih država, nasljednica stare
Monarhije, ispoljuje no i opet u jedinoj reakciji, najviše
pod znakom buržoazije? Šaren mozaik su te države, jače
među njima imperijalistički posvojivši cijele nacionalne
teorije slabijih, stvarajući tako stalnu opasnost ratnih
sukoba, dokazujući samim time, da taj mozaik u dana­
šnjem svom obliku nije održiv. I što je bitno: sve su te
države međusobno povezane ekonomskim interesima sači­
njavajući tek sve zajedno jednu ekonomsku cjelinu tako
te je ta vitalna nužda sviju njihovih naroda međusobni
sporazum, ostvariv u punoj svojoj vrijednosti samo u jed­
noj novoj federaciji na demokratskoj bazi. Stara Austro­
ugarska mrtva je i neuskrsiva, no u novom obliku, proši­
renom na Balkan, ona se mora da javi opet, i javiće se u
balkansko-podlunavskoj republikanskoj federaciji. Na utje­
hu naših jugoslavenskih nacionalista i srpskih šovinista
moglo bi se možda reći da će ta federacija, priključi li se
Austrija Njemačkoj, biti bez Austrije i bez Beča.71
Kako je vidno, u nekadanjem austroslavenskom fe­
deralizmu g. Radića sakrivala se pod debelom kornjači­
nom korom reakcije jedna velika istina koja je tek danas,
poslije sloma carizma, došla u mogućnost da postane pro­
gresom. To i jeste smisao mojih riječi na koncu prvoga
članka da je u romantici g. Radića tinjala iskra jedne re­
alnosti u budućnosti. Rekao sam i to da ta iskra obasjava
g. Radića danas, i to. je fakt. i samo se šovinisti mogu da
vajkaju nad time da je za njega balkansko-podunavska ili,
kako iu je on lani*, prilično besmisleno, nazvao jadransko-
podunavska federacija, krajnji cilj i jugoslavenska fede­
racija samo pretpostavka toga cilja. Pa ipak ja sam ujed­
* M isli n a jesen 1924.

175
no i naglasio da se ideja te federacije nije za g. Radića
razgorjela u jasnu zvijezdu vodilju, i razumjeće se odmah
što mMtiim, podsjetim li na pomanjkanje jasnog i opredi­
jeljenog mjerila za stvari i događaje od koga je g. Radić
stradao u Austriji. I isto to se mora da kaže za njega cje­
linom danas u Jugoslaviji. Vidno je to i u slučaju njegove
mutne težnje za balkansko, odnosno jadransko-podunav-
skom federacijom. Seljačkom je sebi zamišlja on, a može
li da je ostvari seljaštvo dok je još pod uplivom buržoa­
zije koja je toj ideji protivna danas, a biće siguimo i u bu­
dućnosti? Jedino što je moguće od buržoazije, barem naše,
jeste da pomoću seljaštva a i proletarijata, ostvari jugo­
slavensku federaciju, no od t e pa do balkanskonpodunavske
jeste još dialjina — između njih, ko što možda uopće i za
prvu, stoji potreba socijalne revolucije, pobjeda prole­
tarijata.

IV

Ma kako da je naš proletarijat dalek još od te pobje­

de, ne sm ije se gubiti iz vida vrijem e socijalne revolucije
u 'kome živimo, tako te je izvan svake sum nje da s e pro­
blem dovršavanja naše nacionalne, i specijalno hrvatske
i uopće jugoslavenske revolucije spojio s problemom po-
činjanja socijalne. U pravom smislu, prva će biti potpuno
dovršena tek početkom posljednje. Da dakle u svom nacio­
nalnom, a još više socijalnom mirotvorstvu uspije, g. Ra­
dić bi morao da stane na jedinu jasnu liniju, koja više ne
bi bila buržoaska nego proleterska. Međutim, što vidimo?
Ogledajmo samo kratko njegov odnos spram ruske
revolucije, odnosno Sovjetske Rusije, primjerne zem lje u
kojoj je socijalnom revolucijom riješen i nacionalni pro­
blem ne samo srodnih, nego i raznovrsnih naroda. Pod
uplivom njenih velikih tekovina i pod uplivom samih na­
ših čak i seljačkih, više ili manje revolucionarnih masa,
g. Radić je u naše vrijeme i u tome odnosu učinio jednu
korekturu: on o ruskoj revoluciji -ne govori tako smiješno
negativno ko nekad!. Istina, on je promijenio barem devet
mišljenja dok je došao do današnjeg, pohvalnog za So­
vjetsku Rusiju, no nesumnjivo je da se on spram ruske
revolucije nekad na skrajnjoj desnici, danas nalazi na
skrajnjoj ljevici. I isto tako sa svojim socijalnim progra­

176
mom. Ali šta ta cijela njegova ljevica, i cijeli njegov „so­
cijalizam“, kadšto prikazivan kao maksimalan, znači kad
on i dalje odbija boljševizam zajedno s njegovim komuni­
stičkim programom i taktikom, i što je isto tako važno, kad
i dalje kao nekad izmiče svakoj kooperaciji s revolucio­
narnim našim proletarijatom, kooperirajući samo s bur­
žoazijom? Sve to nije ništa drugo do i opet jedna srednja
linija balansa: različna od one predratne samo u tome da
je tamo g. Radić balansirao između buržoazije i feudali­
zma, a ovdje između buržoazije i proletarijata. Nekad, u
Austriji, htio je da bude sintetikom nacionalnih naših tada
nepomirljivih polova, jugoslavenstva i hrvatstva, a bio je
eklektik, i skrahirao u jednom ekskluzivizmu, podlegavši
feudalizmu. U Jugoslaviji, obratno i slično, on pokušava i
opet neke vrste sintezu, sintezu nacionalizma i socijalizma
dvaju još nepomirljivih polova, kao što su nepomirljive
klase koje stoje iza njih. I šta je tu drugo nego eklektik?
I šta se pod tim eklekticizmom sakriva drugo do jedna
stalna opasnost ekskluzivizma? I to buržoaskog, jer uspr­
kos svoje linije balansa između proletarijata i buržoazije
g. Radić stoji samo na terenu posljednje. Sa svim svojim
„maksimalnim socijalizmom“ — nazovimo tako „mirotvor­
nu i čovječansku politiku“ — on tako neizostavno ide k
minimumu, k nultački, i samim time u najveću opasnost,
vjerojatno i sigurnost da sa svojim republikanizmom za­
glavi u jednom jalovom kompromisu, podlegnuvši još i
na tome dijelu fronta — ne dođe li baš na tom frontu do
iznenađenja — monarhističkoj buržoaziji. Što jedino tada
ostaje postizivom mogućnošću njegove seljačke srednje
linije jeste da i sam tu buržoaziju natjera, a s njome i ci­
jelu Jugoslaviju dovede, na srednju liniju između sviju,
i nacionalnih i socijalnih i političkih skrajnosti, na liniji
između reakcije i revolucije. Ta srednja linija mogla bi
se najkraće da izrazi: režim demokracije. Stvar ne mala,
uzme li se samo u obzir koliko je i samom našem proleta­
rijatu i slobodniji razmah svoga pokreta barem prolazno
potreban baš taj režim! No šta onda taj režim ima da bude
drugo no jedna prelazna etapa, kraća ili duža, i vjerojatno
duža uvertira borbe za one naše maksimalne zadaće i ci­
ljeve koji najdublje predstavljaju jemstvo da naknadimo
što je buržoazija prepustila, a što ona i ne može i neće
nikada postići; i ne samo naknadimo propušteno nego i
12 A u g u st C esarec 177
pokrenemo život našega naroda na jedan nov, od sviju bo­
lesti prošlosti oslobođen pult, put socijalizma?
Sam g. Radić još je odviše bolestan baš od te prošlo­
sti da bi mogao tim putem ići a kam oli na njem u biti pu­
tokaz i vođ. Isporedite njegov „socijalizam“ samo sa soci­
jalizmom Starčevićevog savremenika Markovića, kako se
daleko od ovoga odmakao naš proletarijat, kako je dale­
ko zaostao za njima g. Radić. Zaostavši u tom e još za ge­
neracijom Markovića on je, međutim, ipak pretekao ćelu
našu treću generaciju u Hrvatskoj, da i ne govorim o da­
našnjoj u Srbiji. No, u tem njegovom skoku na ljevicu još
se preduboko osećaju tragovi generacije iz koje je izišao.
Rekli smo da je ova počela s duševnim kaosom, to se još
više mora reći za nju danas, jedino što se kod nje kristali­
ziralo to je njena buržoaznost. Sto se, međutim, krista­
liziralo kod g. Radića? Još i one njegove političke misli
koje se čine najkrisitalnijima mutne su od jednog kaosa,
od jednog vječnog pregibanja i previjanja — ne čini li se
on tako sa cijelom svojom ideologijom i taktikom ko po­
znata ona živa hartija na dlanu? Sadi je izgladite na jed­
nom kraju, a ona se izvitoperi na drugom, nikad n e izgla-
diva sva, uvijek u drhtavom pokretu da se uzdigne; —
kuda se to izdiže g. Radić? Kod nas se on danas čini kolo­
som, možda zato jer živi u zemlji patuljaka. Kolos taj stoji
na glinenim nogama, takovim ih čini njegov balans. Na­
zvao sam ga kao i treću generaciju realistom, ispod! tog
realizma sakriva se zapravo samo veliki ostatak romanti-
cizma prvih dviju. Razlika je možda samo u tom e da su
one bile romantične nacionalno, On socijalno. Kao mnogi
romantici voli i on riječ, čineći se pokatkad gurmanom
riječi koji govori da govoreći izbjegne ili nadomjesti dje­
lo. Tako je ponekad kao da cvijećem nasipava ponom e pu-
teve da ne vidi njihove grozote; ne postoji li opasnost da u
ponor prekrit (ko što se to prekrivaju vučje jame), zabora­
vivši gdje je taj ponor, padine sam? I drugi ga, jači, odva-
žniji, svjesni šta hoće, pređu? No možda, i sigurno je u
tome cio njegov smisao: da bude prelazan tip. Prelazno
smo mi tipovi svi, razlika je samo u tome, gdje se posti-
ramo za prelaz i dolazak čišćega, cjelovitijeg tipa, ko što
je u životu razlika da li se most digne preko vode ili na
suhoj ravnici; g. Radić 'kao most često se čini da je dignut
bez potpornja u zraku.

178
 No poslije svega vjerojatno je jasno u čemu je pro­
blem: u potrebi jedne jasno i dosljedno određene orijen­
tacije, mjerila koje nije svuda i nigdje, nego kroz sva pro-
tivurječja gleda i ide za čvrsto postavljenim ciljem. To
mjerilo, zna se, moguće je samo u marksizmu. O čemu se
tada još radi jeste znati primijeniti taj marksizam na naše
prilike, dati mu naš sadržaj. Ko ima u tome riječ? Prije
svega onaj koji ga nosi kao djelo, to je proletarijat. Pod
njegovim znakom nisu živjele naše prethodne generacije,
ne živi ni današnja još živa treća. Od četvrte, one koja je
u djetinjstvu i mladosti svojoj proživjela sva iskustva da­
našnjeg kaosa i kriza, nad čijom se kolijevkom, tako reći,
razlijegala bliža ili dalja tutnjava rata i revolucije, a koja
još danas, valjda samo radi mraka u kome se nalazi cijela
naša zemlja, luta na bespuću tražeći put — od nje zavisi
da taj put, jasno već ukazan u Rusiji, nađe i produbi, na
njemu da se svrsta ko falanga, ekskluzivna i ekstremna;
izliječeni veliki ljekar naših bolesti i stradlanja, majušno-
sti i neuspjeha! Sve su mogućnosti pred njome, pred nama,
radll se o tome da ih proniknemo, izaberemo najbolju i naj­
dalje vodeću, i učinimo je tada svojom dužnošću. Dogodi
li se to, problem g. Radića biće riješen; što je danas samo
problesak iz kaosa, biće za cio naš narod jutro jednoga
novoga dlana, i doista jedne nove epohe. ____ ^

PO SL IJE L IK V ID A C IJE O D 27 M AR TA72

Da će on sebe likvidirati kao republikanca, to je bio

vodeći motiv sviju naših članaka o njemu. Da će on tu li­
kvidaciju provesti s takovim jedinstveno naglim salto mor­
tale, i na tako smjelo neodgovoran i kukavno sraman na­
čin, kako je on to po svom sinovcu Pavlu učinio 27. mar­
ta,78 time je zadivio i nas koji smo oduvijek znali da on
iza svoje republikanske rokade sakriva kralja, da su sko­
kovi iz skrajnosti u krajnost njegova politička logika, i da
veličina njegove fraze stoji u obratnom razmjeru s veli­
činom dijela.
Dvadeset sedmi mart, taj dan nas podsjeća na sen-
tencu koju je svojevremeno u usta historičara Račkoga,
12* 179
dakle čovjeka koji je sigurno bio kompetentan, stavio sam
g. Radić: kad hrvatska historija ne bi bila žalosna, bila bi
sramotna. Već davno, međutim, prije 27. marta 1925. nije
ta historija bi]a tako žalosna i sramotna kao poslije toga
dana; žalosnom i sramotnom ju je sad opet, proslavivši
tim e sigurno i njezin hiljadugodišnji jubilej, usinio sam
veliki naš tribun, Stjepan Radić.
Godine 1848, 1871, 1905, 1917 — do danas to su, kako
to razjasnih u prikazu triju naših generacija poslije iliraca,
crni vrhovi one žalosti i sramote, kad su te generacije našu
historiju znale prikloniti samo reakciji u Evropi, zagazivši
u reakciju samu! U 1905, u godini osnutka svoje partije,
sudjelovao je kao najreakcionarniji S. Radić i, i činilo nam
se, da je tu svoju žalosnu ulogu dovršio 1918. Otada je on
sa svojim republikanizmom počeo da u našu historiju unosi
znakove njene katarze. Kruna tog prednjačenja, a ujedno
i najdublje jam stvo te katarze bio je lanjski njegov izlazak
na arenu evropske ljevice, ulazak niegov u Seljačku inter-
nacionalu74. Usprkos svih negativnih strana tog čina — u
prvom redu te da je S. Radić i dalje negirao boljševizam
kao metod i infamno nastavio da napada komuniste kod
nas — po prvi puta se tu tragikomedija hrvatske historije
dovinula maksimama svoje dodanašnje mogućnosti da sa
sebe skine stare žigove svoje reakcionarne žalosti i sra­
mote. Pozitiv je postajao velik naročito u ispoređenju s go­
dinom 1848. — tamo hrvatski narod aktivno na strani ev­
ropske reakcije kao grobar slobode, ovdje na strani evrop­
ske revolucije, kao pionir ne samo svog nego i evropejskog,
a specijalno balkanskog progresa.
Tako je to izgledalo i sve se je to stropoštalo jednim
mahom, tako reći, bez prelaza, na jednu Pepelnicu koja je
ove godine za hrvatski narod, a s ovim i za sve potlačene
narodnosti u Jugoslaviji, bila na 27. marta. Još nam je u
ušima zujala grmljavina S. Radića protiv monarhije i ko­
rupcije, a za republiku, samoodređenje naroda i vladu rad­
nika i seljaka: još smo svi bili pod utiskom ciničnog na­
silja koje su proveli radikali Obznanom i nečuvenom ti­
ranijom u izborima nad hrvatskim narodom, još smo do­
sluh iva li prosvjede i uvjeravanja radićevaca o neprizna­
vanju lih izbora — a došao je dan, i privolom, pa sigurno
i inicijativom S. Radića, od sve te grmljavine, od sviju tih
prosvjeda i uvjeravanja ostao je samo pepelnički poklek

180
pred vladom velikosrpske reakcije! Poklek tako nizak i tako
potrbuški, da je s njime naš Englez S. Radić prizmo i mo­
narhiju balkanskog tipa, i Vidovdanski ustav, i, najposlije
— ne priznao, nego porekao — svoj ulazak u Seljačku inter-
nacionalu! I kako je sramotno počelo, tako se sramotno
stvar i nastavlja. Hrvatska historija postala je chronique
scandaleuse. Dan za danom, i skandal se niže za skanda­
lom. Vicepredsjednik Pavao Radić, marljivo antišambrira,
moljaka Pašića za aboliciju ujakova procesa, HSS (SHS)
lakomo nudli stranki korupdonista svoj ulazak u vladu,
njeni predstavnici piju i nazdravljaju se u Prpićevoj75 pa­
lači sa šefovima radikalske korupcije koji su im, mjesto
sami pod sudom, došli da sude. I uza sve to, poslije svega
toga, S. Radiću je situacija izvrsna!
Mnogo, nečuveno mnogo i za Stjepana Radfića! A raz­
lozi te potpuno na glavu postavljene logike, istine i dosto­
janstva?
Poslije tolikih analiza u kojima smo obrazložili našu
skepsu u S. Radića, nas ovdje ne zanimaju toliko razlozi
sami po sebi koliko veličina odgovornosti koju S. Radić
nosi lično za svoju likvidatorsku i izdajničku taktiku ka­
pitulacije od 27. marta.
Počev od Londona do Beograđla i Zagreba, tog čovjeka
je fatalno, ne bez njegove volje, zagrlila buržoazija, i vukla
ga, gotovo sva, na uzmak. To je, hoteći ga sa sobom samom
dovesti do sporazuma, činila srpska demokratska opozici­
ona buržoazija, to je još više, otriježnjena režimskim uda­
rom, i goneći ga u sporazum s radikalima, učinila „naro­
čita strana“ hrvatskog kapitala. To je, najposlije, S. Radić
doživio i od svojih najstarijih dlrugova u vlastitoj stranci!
Sve je fe grupe bolo u oči pristajanje S. Radića uz Se­
ljačku internacionalu, sve su se još više upele da ga za­
jedno s odmakom od te Intemacionale odmaknu i od re-
publikanizma. I što je komično, ali i razumljivo, on to nije
učinio tada — za vlade opozicije — kadla je to, barem u
relaciji, politički moglo da bude pametnije, nego je to
učinio tada kad je to bilo najgluplje, najnečasnije i naj­
manje politički; pod vladom i pritiskom krajnje reakcije,
režima PP.
Dovoljan je bio jedan režimski udar, sigurno ne veći
od onih kojima su bili i jesu izloženi razni pokreti dlrugdje
i kod nas, i toliko razvikan svjetionik HRSS, podbočivši

181
se na takove skrajnosti kao što je to buržoaski blok u Be­
ogradu i Seljačka intem adonala u Moskvi — taj svjetionik
je pomračao, predavši se na milost i nemilost talasima re­
akcije. Poslije najvećih svijetala — lani u jesen, ljetos i u
proljeće — najveći mrak!
Da možda u situaciji potražimo neke m ale olakotne
okolnosti? Nama se čini vanredno važno da se S. Radić
poslije izbora, usprkos svojih u glavnom sačuvanih pozi­
cija — a i tu je rezultat kojemu se on nadao podbacio — sa
cijelom svojom strankom našao pred situacijom, da i te
pozicije izgubi jednim prostim režimskim poništenjem nje­
govih parlamentarnih mandata. Jedva se poslije duge re­
zistencije i bojkota proguravši do neke aktivnije politike
svojim polaskom u parlament, S. Radić se našao pred al­
ternativom da se ili vrati na stari svoj m etod bojkota i pa­
cifističke rezistencije, ili da tu rezistenciju aktivizira, ori­
jentirajući je na dugu i upornu revolucionarnu borbu. Mi
ne vidimo razloga da bi prvo, što se tiče narodnih masa bilo
nemoguće, jer ma kako da je te mase S. Radić naročito u
posljednje vrijeme počeo da orijentiše za sporazum, ne
vjerujemo da bi te mase, da bi jedan cijeli narod bio tako
malo otporan i bojao se žrtvi te bi bio sklon na sporazum
pod svaku cijenu, bilo to i pod kundakom. Što s e pak tiče
revolucionarne borbe, tu stvar postaje mnogo problema-
tičnija i stari naši prigovori dižu se opet: revolucionarnu
borbu, ko i s kime?
Sa seljaštvom koje je, kako to već naglasismo, za sa­
mostalnu revolucionarnu borbu najmanje podesno? Ili sa
seljaštvom ili buržoazijom? U našim prilikama gdje. ko
nekad u Rusiji, stojimo pred zadaćom borbe s našim ca-
ristdma, nesumnjivo je i buržoazija, barem jednim dije­
lom, u stanju da igra zamašno naprednu ulogu i m i je, dok
je takoi, imamo samo da pomažemo. No mi tu ni minutu ne
smijemo gubiti iz vida da ta uloga, baš radi danas očevid­
nije opasnosti od strane proletarijata u svjetskome mje­
rilu uopće — koju je pred njom, kako rekosmo, otvorio
i S. Radić svojim pristankom uz Seljačku intemacionalu —
nosi u sebi stalnu opasnost da postane kontrarevoludo-
nartna. To se, kako smo već to istakli još i za opozicionu
našu buržoaziju, i pokazalo. Jedini dosljedan i korisni sa­
veznik u dugoj i upornoj borbi za samoodređenje nacio­
nalno i klasno bio bi S. Radiću proletarijat, no taj mu kod

182
nas, uslijed svoje slabosti i razbijenosti, ne bi mogao na
dugo vrijeme realno mnogo pomoći — osim moralno, da
bi ga korigirao na dosljednost. A osim toga, od tog prole­
tarijata se S. Radić još i poslije svog ulaska u Seljačku in-
ternacionalu otklanjao kao od tobožnjih — provokatora.
Poslije tako u krajnji čas još jedanput odbačenog re­
volucionarnog metoda S. Radić je ostao samo pred' jednom
dilemom: povrat na staru pacifističku rezistentnu taktiku
van parlamenta ili... ne recimo još, ostanimo još časak kod
ove! Mi već izrazismo svoju vjeru da bi narodne mase bile
i na to spremne, pa vjerujemo čak da bi i jedlan dio bur­
žoazije — ako ne i sva, opoziciona — u tome S. Radića po­
mogao. Naročito tu mislimo na onaj dio, koji se poslije
27. marta pokazao nezadovoljan s prevelikim bezuslovnim
uzmakom S. Radića pred) PP; to su slovenački klerikalci70
i grupe Hrvatske zajednice. Osobito ova posljednja.
I baš to, da se čak i buržoazija, ma i samo jednim di­
jelom, pokazala protivnom onakovom paničnom povlačenju
S. Radića od 27. marta, svjedoči najbolje da, pogotovo za
jednog političara koji je narod proglašavao suverenom,
nije situacija ni po svojim spoljašnjim momentima stajala
tako da bi apsolutno nužno bilo poći u Sedlan u kakav je
sa svojim poklekom pred centralizmom i monarhijom po­
šao tada S. Radić. Na alternativi: vratiti se na stari metod
rezistencije ili kapitulirati, na toj alternativi riješiti se
za posljednje bilo bi po situaciji za jednog političara koji
je demokraciju odozdo proglasio svojom svetinjom, nužno
samo onda ako bi ta situacija pokazala da to traži sam
narod, same narodne mase! Tu bi tada bila jedino olakotna
okolnost!
A gdje se je to pokazalo? K oji su forumi, i uži, a po­
gotovo najširi forumi bivše HRSS vijećali i unaprijed za­
ključili akt od 27. marta? Tu je ključ sviju razloga i sve
odgovornosti za 27. mart, i da ga potpuno osvijetlimo, mi
se barem malo moramo zadržati na odnosu u kojem su
spram te partije, a preko nje i gotovo cijelog hrvatskog
naroda stajali njeno vodstvo, ji zapravo vođa vodstva.
S. Radić.

183
 n

To je bio nesumnjivo odnos čovjeka koji je individu­

alno odskakao od svoje okoline i koji je sljepačko povje­
renje te uže i šire okoline svi jesno i nesvjesno iskorišća-
vao oduvijek za svoju diktaturu u partiji. Partija, to je
bio on! Samo tako je moglo doći do toga u jednoj dem o­
kratski uređenoj partiji nečuvenog slučaja, da je S. Radić
lično, bez ikakvog konkretnog opunomoćen ja od vodstva,
a kamoli, što je bilo apsolutno nužno, od masa, partiju
stavio pred historijski tako sudbonosan čin, kakav je bio
to da ju je preveo u Seljačku intem acionalu. I samo tako
je moglo doći do toga da ju je nekoliko m jeseci kasnije,
ne sazvavši ni glavni odbor, ne konzultiravši mase, ne oba­
v ijestivši unaprijed o onome što će u njegovo im e meri­
torno reći njegov sinovac Pavle ni sam svoj tada potpuno
sakupljen parlamentarni klub!
G dje je tu demokracija? To je tipično feudalna ka-
binetska politika, na kakovu se već malo usuđuje i sama
buržoazija! I poslije toga, nemamo li mi pravo dla razloge
i odgovornost za 27. mart tražimo prije svega u ličnostima.
i izm eđu ličnosti, u S. Radiću?
Neka su spoljašnji situacioni momenti, koje smo tu
ukratko naveli, bili ma kako teški za nastavak nove borbe
za stari program; neka je sa svojom taktikom sporazuma
makar s kime. pa bilo to i s radikalima, S. Radić odavna
već — što također treba reći — inklinirao na kapitulaciju
svog programa, to je ipak onaj momenat käd je PP zgomi-
lao svu svoju nasilničku reakciju da prisili jedan progresi­
van nacionalni i socijalni pokret na uzmak, bio baš po ta j
pokret najnepodesniji da se ta j uzmak provede, provesti ga
tada bilo je upravo apsolutno nedopustivo! Tu je trebalo,
ako ne aktivno, ono u prvi mah bar pasivno podlnijeti sve
žrtve, tu je trebalo m isliti na to da popustiti tada znači
dati zasad i za buduće reakciji pravo na reakciju, i ne samo
sadanjem nego i svim budućim pokretim a hrvatskoga na­
roda oduzeti prestiž ozbiljnosti i solidnosti; — tu je, ukrat­
ko, trebalo vođu koji bi na sebi, veličinom hrabrosti i žrt­
ve dao primjer i pokazao veličinu ideje i pokreta.
Takav vođa nije bio S. Radić. Propagandistički tip,
dovevši propagandom svoju stvar do maksimuma, on je
zatajio kad ju je trebalo provesti u akciju. Svojim postup-

184
kom on je vrlo brzo potvrdio samo to da je bio kolos na
glinenim nogama. U stvari, taj kolos, kolosalnim izgle­
dajući među patuljcima s kojima se okružio bio je i sam
patuljak, patuljak hrabrosti i požrtvovanja, jer za čim je
uopće išao njegov Sedan od 27. marta?
Napoleo-nčeto je protiv volje bio zarobljen u Sedanu,
je li tako protiv volje bio zatvoren S. Radić? Samo nje­
govo skrivanje u palači na Zrinjevcu miriše po očajnoj
lakoumnositi, — no zar ne i po jednoj proračunanosti? Da­
nas se može reći., što smo još dugo prije njegovog uapše-
nja mnogi znali u Zagrebu, da se on u svojoj palači skri­
vao sa znanjem zagrebačke policije. Policija ga je tamo
tolerirala dok nije dobila protivan nalog. U posljednji čas,
zavukavši se u svoju famoznu rupu, on je, izgleda, htio da
izbjegne uapšenju, i cijelo uapšenje bilo je slučajno. No,
da je uopće on dopustio i najdalje mogućnosti tog slučaja,
da se na vrijeme nije sklonuo na sigurnije mjesto, ne iza­
ziva li to sumnju da mu se — u iluziji da će biti pušten po­
slije izbora kad postigne imunitet — koliko neprijatno, to­
liko i dobrodošlim činilo da ga uapse? Zašto?
Teško je izreći, jer sve je to što ćemo reći hipoteza,
no ona nam se čini užasno vjerojatnom. To je, da je S. Ra­
dić — našavši se u političkom ćorsokaku, bio sit borbe i —
nesposoban da je privede nekom izlazu — u zatvoru vidio
mogućnost da uopće iz nje ispane i tako pred narodom
zbaci sa sebe za sve dlaljnje odgovornost. Odnosno, ukoliko
bi tu još nosio, pred narodom tako dia za sebe stvori naj-
podesniju sitm ciju za uzmak za kojim je, razuvjeren u
uspjeh, zamoren opozicijom, već dugo žudio sam! U poli­
tičkom labirintu Radićeva mozga zar je tako isključen i taj
sakriven kutić lukavstva?
Pa da i nije tako, onda još uvijek nesumnjivo stoji
druga jedna stvar u vezi s tim zatvorom, a od momenta
kad je postalo opasno da se taj tvrdokornim i na sve zakone
pljunuvšim postupanjem režima oduži u godine: to je, da
je sa svojim uzmakom S. Radić pošto-poto htio umaknuti
robiji.
G. Radić nikad sigurno nije bio pribićevićanski tip, da
bi se plašio zatvora, no i ako kasno, vrijeme njegovog
sturm i drang-a je, čini se, prošlo. Kroz ove posljedice g o ­
dine on je prestajao da bude politička partija iz potleušice
u Međašnoj ulici, omogućio se i novčano, skrasio se prijatno

185
i pretenciozno ko suveren u palači na Zriinjevcu. I ostario
je kraj svega toga, i još više mu je oslabio vid. Želja pak
za aktivnošću i politička taština bila je u njem u još pre­
jaka, a da bi mu se htjelo te na dugo vrijeme ispadne iz
politike; — na očigled svega toga, zar n e postaje jasnije, da
se on, nikad „doktrinarac“, volio radije elastično da sv i-
ne, uzmakne, i tako u prvom redu spasi — sebe?
N ije bio pribioevićijanski tip, a ipak je tom svojom
historijom . u vrijeme hrvatske veleizdlajničke, parnice na
još gori način ponovio svog, od 27. marta faktično pobje-
divšeg rivala S. Prdbićevića iz vremena srpske veleizdaj-
ničke parnice. Tada, odnosno nešto poslije, taj se, naime,
zaplašen zatvorima drugih (a i njegovo je izručenje bilo
traženo) Okanio srpske iredente koju je, makar mu se ta
riječ ne sviđa, groteskno ipak dotada vodio, i naglavce se
bacio u smradan kanal oportunizma spram Pešte, pa naj-
poslije, pređi sam rat, i Beča!
Je li, međutim, samo strah natjerao S. Radića na pad
naglavce pred Beogradom? Sta je s onim tvrdnjama koje
je svojevremeno iznijela zagrebačka „Radnička borba“,77
a koje nitko još nije porekao, da su, naime, neke zagrebač­
ke banke („Radnička borba“ ih i spominje), tražile od. vod­
stva HRSS da plati dug učinjen kupnjom takozvanog Se­
ljačkog doma, a zapravo predsjedničke rezidence g. Radlića
na Zriinjevcu? (Osim toga, kolaju vješti, i m i ih tu samo no­
tiramo, da se Pavle Radić neobično vrzma okolo radikala
da od Narodne banke dobije višem ilijunski zajam za se­
ljačke zadruge.) — Sta je seljacima u današnje vrijeme tre­
bao tako skupi dom, to zna sigurno samo S. Radlić, n o „Rad­
nička borba“ je ustvrdila, i m i vjerujemo, da je S. Radić
koji je, kako je poznato, spomenuti Dom odlučio isplatiti
dnevnicama poslanika, kapitulirao i zato, da spase man­
date, s mandatima i dnevnice, s dnevnicama i svoj famili­
jarni interes — palaču na Zrinjevcu!
Tako se dogodilo da je, slično kao što je u- toj palači
režim uhvatio S. Radića, uhvatio u njoj i cijelo vodstvo
HRSS jer, koliko danas znamo, nitko od ovih protiv te ci­
jele špekulacije i kapitulacije nije ni pisnuo!
Politika straha i interesa, politika prodaje programa
za ličnu slobodu S. Radića i ličnu komociju ostalih vođa,
to je neposredni razlog, da se hrvatski narod, nepitan i ne-
zatražen za m išljenje, preko noći najednom našao pred

186
tako sramnom i smiješnom dužnošću, da je još jučer bio
smatran i nazivao se republikancem, a danas ga se ima
smatrati i säm se ima nazivati monarhistom.
Hoće li naš narod, hoće li seljaštvo i radništvo koje se,
republikansko i bez Stjepana Radića, a zavedeno njegovim
velikolijepnim obećanjima, okupilo oko njega, progutati,
ne pitajući se kuda to vodi, tu gorku pilulu po kojoj se,
ko čudotvornim nekim eliksirom, ima da metamorfozira
unatrag, odakle je većinom i došlo, u monarhizam?
Mi ćemo ukratko pokušati da naznačimo kuda to vodi,
osvijetlivši to pitanje prije svega u vezi sa značenjem koje
smo svojevremeno S. Radiću pronašli u našoj historiji.

Tamo smo u njegovoj borbi protiv srpske hegemonije,

oličene prije svega u monarhiji, a zä samoodređenje hrvat­
skog naroda u republici, vidjeli ne toliko hrvatsku eksklu-
zivnost koja bi bezuslovno išla za separacijom, koliko baš
sintetičan jedan poriv za izmirivanjem Hrvata i ostalih
srodnih narodnosti u Jugoslaviji na bazi ravnopravnosti i
demokracije u njihovoj federaciji. Rekli smo da on time
s hrvatske strane na progresivan način pokušava dovršiti
integralnu našu nacionalnu revoluciju koja je parcijalno
kod Srba počela s Karađorđem, a kod Hrvata s ilircima,
a koja je u svom dovršenju baš u vrijeme kad je padom
Austrije mogla da se dovrši, bila zapela sa srpske strane,
njihovom hegemonijom i reakcijom. Pokušaj rješavanja
našeg integralnog nacionalnog problema i, zatim, osposob­
ljen je Hrvatske i Jugoslavije za daljnje njene socijalne za­
daće kod sebe i na Balkanu, to je ono s čime smo S. Radića
doveli kao nekog nastavljača u vezu i sa Svetozarom Mar­
kovi ćem koji je u svoje vrijeme, također s vidom na ostale
jugosUavemske narodnosti i na cijeli Balkan, htio to u par­
cijalnom okviru Srbije.
No, mi smo odmah primijetili vjerojatnost da dovr­
šenje naše nacionalne revolucije stoji u vezi s počinjanjem
proleterske, i u tome smo pogledu kod S. Radića vidjeli
već spram Svetozara Markovića manjak; dok je taj bio
socijalista i revoducioner, ne radeći na terenu buržoazije,
S. Radić je kao' protivnik revolucije i socijalizma najviše
167
 još balansirao između proletarijata i buržoazije, sa svom
se svojom međuklasnom seljačkom politikom nalazeći na
terenu poslednje. Poradi toga smo i istakli svoje uvjerenje
da je S. Radić nesposoban da provede socijalnu republiku
radništva i seljaštva i ostvari maksimalan program njiho­
vog oslobođenja, iz čega je odmah proizašla i sumnja da
bi on mogao da dbvrši i našu nacionalnu revoluciju i riješi
na zadovoljstvo jugoslavenskih, poimenice hrvatskog na­
roda, naš nacionalni problem. Najviše još što smo mu po
njegovom balansu i eklekticizmu dopustili jeste, da bi on
sa svojom srednjom seljačkom linijom mogao da i Jugosla­
viju dovede na srednju liniju između sviju nacionalnih
suprotnosti, na liniju između reakcije i revolucije, na li­
niju režima buržoaske demokratije.
Još razmatrajući tako, i pišući zaključni članak — u
junu prošle godine — S. Radić bio je već u Moskvi, i*slao
je već hvalospjeve o sovjetskoj vladi, i već se na horizontu
vidio njegov ulazak u Seljačku internacionalu. Pa ipak mi
to sve tada nismo uzeli u obzir, poznavajući njegovu nepo-
stojnost i razloge zašto on iz tog ulaska neće moći dia
povuče dublje pouke i s tim poukama promijeni politiku.
No da ih je povukao, i da je svoju politiku promijenio i is-
trajao pri tome, on bi, i ako bi se morao odreći bržega us­
pjeha, poslije korekture od 1918, proveo korekturu još
osnovni ju, sagradio bi svoju politiku na čvrstim tem elji­
ma, kako je to prvi kod nas počeo dia udara Svetozar Mar-
ković, a nastavila današnja naša proleterska ljevica78.
Ovako, na žalostan se način odvm uvši od Seljačke
internacionale, a s ovom i od Sovjetske Rusije, on je na
naročito veselje g. Koste Timotijevića70 kao retora, u re­
laciji spram Svetozara Markovića pokazao samo pašićev-
sku i radikalsku relaciju renegacije, renegacije potpune, i
spram sviju izdaja u srpskoj i hrvatskoj historiji besprim­
jerne. Kakovo mu poslije toga pripada mjesto i značenje
u historiji? Historija je tu, nova epoha njena istom pred'
nama, započeo joj je tek prvi čin, ko može da predvidi
ostale?
Da li je to uopće bila samo taktika, dakle nešto pro­
lazno, ili kapitulacija, dakle nešto definitivno, ja mislim
da je riješeno ne samo time, što je u politici Radićevoj
stalno bila imanentna, kako smo je mi tu skoro nazvali,
taktika kapitulacije, — nego i time, da je tom svojom tak­

188
tikom kapitulacije 27. marta S. Radić svoju politiku doveo
u sklad sa svojom današnjom realnom snagom i unutarnjim
instinktima, odgojem pa i uvjerenjem. I gotovo se sasvim
nemoguće čini, da bi se on iz toga sklada, kad se jedanput
na nj prorvao, još ikad dao pomaći nekud natrag u repu­
blikanski recidiv, nekud natrag u opasnost da opet dobije
po glavi. I najveće su doduše nemogućnosti moguće za
S. Radića, no ipak je nevjerojatno, da je njegov obrat samo
jedna velika balkanska politička prevara, sredstvo posu­
đeno od Pašića da se nadmudri Pašića i poslije opet pro­
glasi republikancem koji se republikanizma odrekao samo
pod silom. Moguće bi to bilo samo onako na riječi, iz de­
magogije pred narodom, faktično pak je s njegovim repu-
blikanizmom sigurno završeno definitivno.
U takom položaju, gledanem iz današnjeg momenta,
šta je moguće? S. Radić je u centar svoje politike metnuo
takozvani sporazum. Za taj sporazum stoje pred njime
dvije mogućnosti: ili da akciju za nj nastavi u opoziciji s
ostalim blokom, ili da ga pokuša ostvariti s radikalima,
ušavši s njima u vladu. Svi znamo, znamo i razloge, koji
S. Radića guraju da sebi omogući baš to posljednje. Pašić
je, međutim, prihvatio Pribićevićevo gledište po kome su
Hrvati tretirani kao pokvarena i raskajana djeca koja is­
tom imaju da pokažu da li su se popravila. Po tom gledištu,
strahovito potvrđivanom od samog S. Radića, Pašić od­
gađa svaku, u stvari neugodnu, parlamentarno nepotreb­
nu diobu vlasti s radićevcima. Odgađa da S. Radića i nje­
gove prisili i ucijeni na što veće ustupke. Tek kad to polu­
či, što će izvjesno i polučiti, primit će ih eventualno u
vladu. No ta vlada, pogotovo ako bi u njoj — što još uvi­
jek nije isključeno — ostao Pribićević, ta vlada šta bi zna­
čila ne samo za Hrvatsku nego i za Jugoslaviju? Osim-nekih
poboljšica u upravi, za Hrvatsku valjda semoopredeljenje
naroda? Za Jugoslaviju, i time opet za Hrvatsku, možda
režim demokracije?
Prije nego bi došlo do toga radikali su učvrstili svoju
vlast na fundamentu od najreakcionamijih zakona. Zar će
ih se iko valjda odreći za volju S. Radića? Tome su ti za­
koni, kao Zakon o državi, premda je baš njime dobio po
glavi, dobrim dijelom u interesu i sami! I nije li upravo
djetinjasto misliti, da bi se glavni nosioci srpske hegemo­
nije, radikali, odrekli te hegemonije? Ispod svega „spora-

189
zuma“ ositala bi ta i dalje! Sporazum, to je meka koju bi
prihvatili i vjerojatno će je konačno prihvatiti, radikal!, da
odmah s njome zavedu samog S. Radića, uvuku njegove
ljude u vladu, prinukaju ih na sve reakcije, kompromi-
tuju ih što tem eljitije i potom ih odbace, ili, ako oni sami
izađu, puste ih kompromitovane, s razbitim fundamentom
u narodu. Smrskati u radićevcima već i onako pokolebani
(i nama nedovoljni) hrvatski front i nastaviti svoj režim
dalje s još mekanijim, kroz to vrijem e razmekšanim ele­
mentima, to je, po cijeloj prošlosti sudeći, i budućjnost za
kojom idu radikali! Pa da im i samima vlast izmakne, i da
poslije svega toga dođe kombinacija radićevaca i vlade
opozicionog bloka, oni su svoje učinili, vaspitali su tako
reći te bivše republikance za konstruktivan rad u monar­
hiji, navratili ih sasvim u kolotečinu reakcionarnog opor­
tunizma; čemu se od takovih ljudi možemo nadati i u vladd
opet jednog buržoasko monarhističkog bloka? To. mi pi­
tamo i za slučaj da S. Radić, uopće odbit od radikala. ne
uđe u sporazum i vladu s radikalima, nego svoju sporazu-
mašku politiku nastavi u opoziciji sve tamo do jedinog da­
lekog još sigurno momenta, kad bi se, u opoziciji polo­
živši svoju maturu za oportunizam spram monarhije, za­
jedno s blokom popeo na vlast.
U jednom i u drugom slučaju: u opoziciji ili na vlasti,
s radikalima ili blokom, stva r se m ijenja u toliko: u p rvo m
slučaju predstavlja potpuno ulaženje u reakciju, u dru­
gom jednu izvjesnu malu demokraciju, umanjenu spram
one koju sm o m u nekad proricali za toliko koliko se,
od republikanizma na priznanje monarhije prešavši, uma­
njio i njegov proigram. Razlika je to, uostalom, još uvijek
dosta velika da, za drugi slučaj, ne umanjimo i mi ove nje­
govo progresivno značenje u budućnosti na ništa, no šta bi
u tom slučaju značila i ta demokracija?
Cak i obadva ta slučaja, reakcija ili demokracija, mogu
rezultirati izvjesno izmirenje naroda s narodom, no zar
i potpuno njihovo nacionalno zadovoljenje, zar možda sa­
moodređenje hrvatskoga naroda i ostalih potlačenih na­
rodnosti? Svaki taj sporazum je u p rvom redu sporazum
izm eđu buržoazije, politika eksploatacije i profita, politika
kabinetska i iza kulisa. I razlika je samo u gradaciji kojom
je u tim slučajevima S. Radić sebi zatvorio sve mogućnosti
da budie nosilac dovršenja naše integralne nacionalne re­

190
 volucije na temelju ravnopravnosti i demokracije odozdo.
0 nekom većem osposobljavanju Jugoslavije za daljnje so­
cijalne zadaće, pa još manje o oživotvorenju „čovječamske
pravde“ i socijalnom oslobođenju seljaštva i radništva is­
pod kapitalizma, koje bi on proveo, nećemo više ni da
govorimo!
Likvidiravši sebe kao republikanca on je likvidirao
sa svime onim što ga je u historiji činilo jednim krupnim
reformatorom i misionarom progresa za cijelu Jugoslaviju
1 Balkan. To je sadi novi Jelačić koji je — poput onoga što
je nekad na početku našeg narodnog pokreta taj pokret
predao bečkoj reakciji a s njome i reakciji u Evropi — da­
nas isto tako, na koncu tog pokreta, taj pokret predao be­
ogradskoj reakciji, i opet tako reakciji u Evropi! Historija
se Hrvatske zaokružila, vrativši se u drugim prilikama opet
na svoju 1848 , zar da se i narod naš dade povući u taj crni
i kobni krug, krug svoje bijede i nazatka, krug koji ga u
bližoj ili daljoj budućnosti može zavrtložiti u otvorenu
borbu protiv evropske i ruske revolucije?
Glavno što je potrebno poslije toga kako se S. Radić
likvidirao sam jeste da njega i radićevštinu likvidira i
narod.
To je sve bila jedna lažna i nesolidna demagogija i ro­
mantika, jedan šarolik, protdvrječan eklekticizam, ude-
šen prema prilikama i potrebi za što veći broj pristaša. To
je sve bio jedan heterogeni mozaik koji je bio svudla i
nigdje, krhak i slab, da bi mogao biti teren za dugu i muč­
nu borbu, i da bi se na njemu mogla sagraditi zgrada koja
bi doista bila Slobodni dom seljaka i radnika. To je sve
bio jedan naivni, nepredvidljivi, brbljivi zaskok na brzi
uspjeh, zapravo neuspjeh! Vrijeme te romantike je prošlo,
i to je sreća u nesreći da je prošlo. Od tipa kao što je
S. Radić nikad kake pomoći: na iluzijama i na laži se ne
gradi budućnost i oslobođenje narodno! Tu treba sad real­
nosti pogledati u oči. Realnosti drukčije nego što joj je,
podllegnuvši joj i spustivši glavu učinio S. Radić; realnosti
tako, da se ostane protiv onoga što u toj realnosti postoji
kao režim politički i društveni, i da se prema tome zna, da
je za pobjedu potrebno crganizovati pokret potpuno ispo­
četka, na solidlnijim i trajnijim osnovama, trajnijim jer
je sigurno da uspjeh nije bliz i borba da će biti mučna!

191
 Ima li u toj zemlji, u kojoj se od nekog vremena pro­
kleto čini da se sve naprednije i bolje u njoj nalazi u lik­
vidaciji, ima li u njoj, ima li u radništvu i seljaštvu i u
ovome priklonjenoj inteligenciji energija, koje će se sku­
piti (Front radnika i seljaka, a ne Hrvatski front!), da poč­
nu to veliko djelo rehabilitacije, progresivne revizije svega
i konačne renesanse?
S njima je još sve moguće, bez njih mi idemo u bez­
izglednu dugu noć, svijetlu i veselu samo za bakhante
pljačke i nasilja, laži i nazatka.
 SVETOZAR PRIBIĆEVIĆ

Posvećeno onima koji još u njega veruju.

KAKO U MI JE MIZERNO U
ONAJ CAS IZGLEDAO I FUJ!
Š u p ilo 1 o n je m u 1908.

Ono što ja znam o g. Svetozaru Pribićeviću2, tom da­

nas nesumnjivo velikom gospodinu, ne potiče na sreću
ni iz kakvog ličnog poznanstva. U životu sam ga video je­
dan jedini put i to u leto g. 1919, kadi sam se pred njegovom
policijom u Zagrebu pre odlaska u inostranstvo sklonuo
na nekoliko dana u Beograd. Grešan kako bijah, ne odo­
ljeli tom zgodom da zavirim u najjavniju kuću Jugosla­
vije, bivšu kasamsku štalu, a tada i sada još eshaeski par­
lament8.
Tada se još dusi u tome hramu korupcije nisu uzne­
mirili toliko da bi se podelili i sm uli u borbu ko nesrećni
dusi čistih ruku i srećniji dlusd Bele ruke4; gotovo unisono
se tamo tada pevalo (odnosno bez protesta m im o slušalo)
pesmu izvoznici i skandalu ko pločama novog jugosloven-
skog zaveta. Stvar je to za jednog političkog sumnjivca
koji je tada okretao Jugoslaviji leđa bila dovoljno, mislim,
privlačna da ju barem na trenutak pogleda izbliza i tako
da, zgnusivši se, dobije još jedan razlog više za rastanak
s Jugoslavijom.
Krivom dakle legitimacijom posluživši se, prođoh ne­
smetano mimo mnogih žandara, uđoh na galeriju. Dole
ispod mene u dvorani bila je sparna i dosadna sednica, a
možda i ne sednica nego odmor. Ništa nisam zapamtio
što se tamo tada događalo, sigurno i zato jer nisam imao
13 August Cesarec 193
što zapamtiti. Tek jedno zapamtih, da sam tada, s galerije,
prvi i poslednji puta do danas, u ministarskoj klupi (neko
krarj m ene reče da je to ministarska klupa) ugledao našeg
velikog gospodina, Svetozara Pribićevića.
Ponavljam, nikad ga dotad nisam video. Meni su do­
duše svojevremeno bivši neki moji drugovi koji su tako
savršeno još u Sov. Rusiji, kopuiirali Marksa sa Spalajko-
vićem5 da su u Jugoslaviji marksizam logično dalje revi­
dirali pribićevićijanizmom, imputirali da sam ja od Pri­
bićevića primio novac, po čemu bi oni koji su za tu smešnu
historiju čuli, mogli pomisliti da sam se ja ipak nekad pre
s g. Pribićevićem video. Jesam, no dugo posle, i to na po­
grebu A lije Alijagića, kad sam ga u ogorčenju svom u fan­
taziji video nad grobom ko krvnika nad žrtvom, zašto su
me, mene, njegovog plaćenika, dan posle i strpali onkraj
brave, optuživši m e da sam m u poželeo smrt; jadni su po­
licajci u svojoj revnosti zaboravili, naime, da. je njihov
večni šef, g. Pribićević, besmrtan! Besmrtan, i možda ga
baš zato ja običan smrtnik nisam imao nikada čast vidjeti,
pa štaviše ne doživeti n i to dla bi m i ga ko s takovom do­
življenom čašću opisao. Sigurno doduše da je već tada
g. Pribićević bio sa svojom genijalnom politikom dovoljno
zreo da ga je g. Vereš mogao ovenčati svojim „Kopriva­
ma“6 no ja, na žalost, slabo pamtim fizionomije, čak i onda
kad su najvem ija karikatura karikature; tako m e s g. Pri­
bićevićem sigurno dotada ne upozna ni popularizator naših
velikih ljudi g. Vereš, i dalje: niko m i tadla na galeriji hra­
ma kraljevske jugoslovenske demokracije ne reč da se
to u ministarskoj klupi nalazi g. Pribićević! A ja sam sebi
ipak rekao sam: to je on, tako može da izgleda samo on.
Dugo sam ga pažljivo motrio, jednom su se i sukobili naši
pogledi. Nedugo potom ja s e nagnuh do mog nepoznatog
komšije i pitah, je li to g. Pribićević?
Dakako, bio je. N e bih mogao da ga opišem. Ono što
mi je ostalo u sećainrju nije nikako fotografski snimak. Tek
nekoliko crta, više neki torzo, no nikakav torzo neke lič­
nosti, nego ko neka apstrakcija jednog tipa, odmah ću reći
kakvog.
On je stajao prekrštenih ruku u ministarskoj klupi —
vreme, naime, još nije dbzrelo da bih ga video na optu­
ženičkoj. Ornih, nalaštenih i zalizanih kosa — (uvek kad vi­
dim ljude s tako zalizanim kosama ja imam utisak da su

194
neobično tašti i bestidni) — on se samodopadno ogledavao
parlamentom i galerijama kao da nekoga traži. A meni se
podjednako činilo da on nikoga ne traži, jer galerije su bile
gotovo sasvim prazne. Sebe on to neprestano vidi i jedino
ga zanima da li ga ko poematra; ne može biti zadovoljan
dok ne privuče na sebe pažnju. To je jedan od onih, rekoh
sam sebi, koji, kad već Narcis ne bi izmislio ogledalo u
jezeru, sami bi ga izmislili, ma i u blatu. Zaljubljeni su u
same sebe, do ljudi im je samo kao do sredstva koje odra­
zu je njih same, niih nametljive i tašte — jer eto, kako još u
polupraznoj ovoj tužnoj kući stoji nadlmeno i samodopadno
kao da svakim svojim pokretom hoće reći samo jedno: vi­
dite me? to sam ja!
No u ćelom tom njegovom isticanju meni se činilo
da ima i neka stalno latentna spremnost da se zguri, zgvr-
či, umanji i zataji do išoeznuća. Iz koristi, iz straha? Si­
gurno i jedno i drugo, bilo to iz proračunane koristi ili iz
straha pređi nekom opasnošću koju nastoji otkloniti — zato
i vižlja toliko neprestano oko sebe! I najčudnije je, nepre­
stano se smeška, no što kažem, smeška! Po tome izrazu
Bodler bi dobio jednu potvrdu više za svoju tezu da se smeh
osniva na dijabolici; naeeren je to izraz, nekako namešteno
prezriv, a sigurno prirođeno zlurad,, smerdjakovski — pod­
mukao, lakejski preuzetan; najvernija, najoriginalnija fo­
tografija njegove politike, činilo mi se to lice, zato sam ga
sigurno, znajući tu njegovu politiku, odmah i prepoznao!
S takovim licem, i s takovim karakterom, čitljivim iz
njega na prvi pogled, do čega se može doći u politici, toj
domeni iskušenja i za karaiktere svetle, najsvetlije? Na
pamet mi dolazi Juda, no Juda je svoju slavnu stvar izveo
za tridleset srebrnjaka, a do danas se nije čulo za g. Pribi-
ćevića da se u gotovo šestogodišnjoj jugoslovenskoj ko­
njunkturi korupcije, po uzoau svojih gospodara i slugu,
prijatelja i saveznika, kompromiitovao bilo kakvom ma­
terijalnom spekulacijom. Šta ga, dakle, vodi u politici?
Ideja? Tako govori on sam, tako ga brane njegovi lakeji,
lakeji lakeja.
Ideja! Izvrsno. To mora sigurno da bude kolosalna
ideja, koja ooveka može da spase od iskušenja tako ugod1-
nog da su mu s nasladom podlegle već ćele legije grcaju­
ći u milionirna. Isitina, i ti lešinari imadu ideju, koja je
redovito ista kao i u g. Piribioevića, ideju narodnog i držav-,
13* 195
nog jedinstva, ideju državotvornu, pa ih ona ipak ne spa­
šava od njene eksploatacije za ciljeve egzotične. G. Pribi-
ćević, naprotiv, sv e s istom idejom, ne nalazi se, osim ko
sveopći njihov protektor i odvetnik, među tim lešinarima.
Ostao je, kako bi se reklo, čistunac, čist i neokaljan čelik-
značaj, neki mali Robespjer — šta bi to drugo imalo da
znači nego dJa je njemu ideja više od svega, i on da joj
služi iskreno i pošteno, naprosto njen je apostol.
Tako, apostol i ideja njegova o narodnom i državnom
jedinstvu, i dabome, o dinastiji Karađorđevića kao temelju
i vrhu tog jedinstva, njegova je religija.
Inače su religije rađale apostole kad su još bile na
početku, nepriznate, tlačene, u borbi za priznanje. Tada
su se ti apostoli žrtvovali za nju, pošli za nju na muke,
propovedali je sm elo i neustrašivo — po tom e su se i po­
kazali apostolima.
G. Pribioević obratno, on se sa svojom religijom javio
tek ondia kad je ta religija pobedila i postala oficijelnom u
Jugoslaviji. Poznato je, međutim, da s oficijelnošću jedne
religije počinje obično i tipično razdoblje njena farizej-
stva no mi u tom razdoblju, što se tiče jugoslovenstva, ne^-
ćemo još g. Pribićevića gledati, već ćemo ga ukratko ogle­
dati u onom razdoblju neoficijelnom.
Ukratko, fakat je taj da je u tom razdoblju g. Pribi-
ćević, taj današnji veliki apostol jugoslovenstva, v iše od­
mogao nego pomogao. Istina je apsolutna, da za vreme
Austrije, kadi je jugoslovenstvo trebalo nositi srčanošću
revolucionera, i kad bi g. Pribieeviću, prema današnjem
njegovom stavu, bila najveća dužnost da bude apostolom
jugoslovenstva, pa po njegovom i karađorđevićijanizma, on
za tu nacionalnu svoju religiju i dinastički kult nije dopri-
neo nijedne žrtve, bio je kukavac često i mnogo veći ili
bar jednak sa svima onima s hrvatske strane koje on slav­
ni instruktor neupućenih Srbijanaca tako još i danas voli
prikazivati za Austrijance i habzburgijance.
Dok je jedan njegov brat kao konspirator prebegao u
Srbiju, a ostala dva brata za veleizdlajničkog procesa ležala
u zatvoru, on jedini od njih četvorice, najeksponiraniji u
politici, došao je najdalje do toga da bude u sudnici —
publika.7 To je već neko prigovorio g. Pribićeviću, ispore-
divši ga u tome s njegovim antipodom Radićem, a on se,

196
 vidite, branio tako, da je to što nikad nije bio u zatvoru,
sauno dokaz njegove političke veštine i talenta!
Talenat doista divan, tipičan za izvestan broj politi­
čara; među nama imao ga je naročito Jozua Frank,8 a nisu
ga imali i neće ga nikada imati ljudi koji svoju ideju
vole toliko da ne izbegavaju za nju biti i smioni.
G. Pribićević je očevidno izbegavao tu smelost, biće
dakle da ga ideja nije zaokupila baš tako jako i vodila tako
sigurno kako on to voli da prikazuje danas.
On je danas karađorđevićijanizam. digao na kult. Tre­
ba li isticati da je on nekad taj svoj verovatno intimni kult
znao divno da ujedini s kultom dinastije Habzburga0? Isto
kao svi hrvatski listovi, isto kao i g. Radić, on je u časove
najodlučnije pred rat. kad je bez obzira na opasnost tre­
balo narodlu barem natuknuti liniju njegovog držanja u
ratu, duboko požalio i najoštrije u „Srbobranu" osudio
atentat na Franju Ferdinanda,10 „taj nečuveni zločin".
U poslednjem broju „Srbcbnana“, od 29. VII 1914, on je
narodnim masama dao ovaj savet: „Sad je dužnost svih
naroda, prva i jedina dužnost, da se što požrtvovanije i što
potpunije odazovu pozivu Njeg. Veličanstva, da zaborave
sve što ih je dosad razdeljivalo (austrijski unitarac!) i da
složno porade za sjaj Prijestola. U ovom sudbonosnom času
naš narod će nesumnjivo dokazati svoju vjekovnu odanost
svome Kralju i prejasnoj Habzburškoj".
„Naš narod" — ne kaže se srpski; g. Pribićević je, s tim
vicem će se valjda braniti danasi, mislio samo hrvatski.
A pod tim vicem, šta bi bila no farizejština i poltronstvo?
Bio je teror, i radi frankovaca baš od strane Hrvata, reći
će, nije se moglo drukčije pisati! Teror, gđe bi bila danas
ruska revolucija, gde bi bile sve revolucije, sve slobode,
kad bi se borci njihovi bojali i za volju plaćenih pogroma
odrekli svoje ideje? Da se moglo i drukčije pisati dokaz je
tadanja socijalistička „Slobodna riječ“11, koja je (slava
pokojnome socijalisti Jurju Demetroviću!) bez ikakovih
crnih okvira i pritvome ucvel jeno6ti atentat na Franju Fer­
dinanda isporedila ironično ,,s poslovnom nezgodom svo­
je vrste", istaknuvši jedina da je tem atentatu najviše kriv
sistem austrougarske politike, Austrija da je skroz na
skroz reakcionarna država; Franjo Ferdinand bio u njoj
smatran predstavnikom reakcije i klerikalizma. „Svim dru­
govima" — zaključila je „Slobodna riječ" svoj posledlnji

197
broj od 26. VII — „Mičemo na rastanku zdravo! Mi se na­
damo i računamo pouzdano, da će se u svakoj zgodi poni­
jeti -kao ljudi.“
G. Pribićević, kad mu je to bila najveća nacionalna
dužnost, nije se pokazao čovekom. „Odan i veran“ Habz-
burzima, on je narodu savetovao da u krvi ju m e na srbi­
janski Pijemont, veliki karađorđevićijanac!
Akonto tog njegovog karađorđevićijanizma još jedna
mala pripomena. S ve do dolaska Karađorđevića na vlast,
1903. on je bio obrenovićijanac. Kao glavni urednik „Srbo-
brana“, on je Aleksandra a Dragu prigodom njihove posete
u Srem pozdravio 29. III 1903, s „iskrenim simpatijama“
i s poklikom- dobio nam došli! Već pre, kroz ćelu godinu
1902, kad je g. Pribićević sarađivao u „Srbobranu“, taj
list je stalno napadao Petna Karađorđevića12, nazvavši ga
29. I 1902. krupnim naslovom na čelu. lista O ružjem u tu­
đim rukama, napavši 6. III iste godine vatreno Petrove
agente, te „ luđake i avanturiste“ koji „bacaju sjem e raz­
dora u srpski narod i naturaju mu pitanje za koje niko neće
da čuje“. „U Srbiji nema dinastičkog pitanja“, tvrdio je
obrenovićijanac g. Pribićević u frontu protiv „crvenog
princa Karađorđa“, što ga dakako nim alo nije sm e­
talo da nad mrtvim Obrenovićem .prelomi 13. VI 1903.
pero nazvavši ga neustavnim vladaocem, samovoljnikom,
i komentarišući zakraljenje Petrovo recima: U dobri čas!
„Cijelo srpstvo pozdravlja s iskrenim oduševljenjem taj
događaj.“
„Iskreno“ oduševljenje za tri ko pas, mačka i miš za­
vađene i suprotne dinastije, to je dloista rekord, poklonimo
se tom velikom dinastičkom srcu!
U običnom životu, u odnosu spram žena, takav bi ta-
lenat srca odavao Don Huana, kako pak da to nazovemo u
politici ja ne znam, sigurno najbolje tako da to nazovemo
služenjem jačemu, služenjem onome koji je na vlasti.
No gde je tada ostala ideja? Da ćelu stvar uzmemo s
ove strane, da je g. Pribićevića ipak stalno, ako n e u poli­
tici ono bar intimno, a prema tome bar po želji i u politici,
vodila idlefa narodnog ujedinjenja, i prema tome da je
služenje njegovo i „simpatija“ za Habzburge bilo samo
stvar nužne, realnom politikom opravdane, hipokrizije, a
simpatija njegova za Obnenovioe bila samo prolazna stvar
dok je još mogao u njih verovati kao u vođe nekog nad o-
nalnog Pijemonta? I sve njegove iskrene simpatije da su
zaista bile već odavna upravljene Karađorđevićima, tako
te se taj dinastički Don Huan ipak na koncu potpuno iskre­
no mogao skrasiti u službi i veličanju baš te dinastije, tog
po njegovom mišljenju osnivača jugoslavenskog jedinstva,
temelju narodnog i državnog jedinstva, condicdo sine qua
non jugoslavenstva?
Ako je tako, ondla su ipak dve stvari zazome, prvo (što
se tiče dinastije) da je tu svoju životnu ideju g. Pribićević
mogao kroz dugi niz godina s takovim žonglerskim mirom
zaodeti u same hipokrizije i odricati je se bezbroj puta kao
Petar Hrista13, i drugo (što se tiče jugoslavenstva), da je
on svoju jugoslavensku ideologiju otvoreno istaknuo od­
nosno borbenim Jugoslovenom postao tek u Jugoslaviji.
Borbenim Jugoslovenom! Zar je on pre Jugoslavije
— da još ne govorimo da li je on to i sada — bio uopće neki
Jugosloven?
Da je to bio etnički, u to ne sumnjam jer znam da se
na žalost nije rodio u Patagoniji14 nego kod nas. No poli­
tički?
On je istina bio prvi hrvatski Srbin, ili barem među
prvima, koji je posle kuenovske srpske generacije istakao
g. 1897. ideju narodnog jedinstva Hrvata i Srba, i pustimo
mu tu u kozmosu tako veliku slavu! Kako to, međutim, da
je on već 1902, dakle, u presudno doba kad se dvadeset-
godišnja Kuenova banska stolica ljuljala, odstupio od te
ideje, propustivši bez glasnog (ako i ikakog) protesta onaj
iz beogradskog „Srpskog književnog glasnika"15 u „Srbo-
branu" 22. VIII 1902. preštampani članak u kojem se Hr­
vatima navestila borba „do istrage vaše ili naše“, a koji je
bio neposredni povod septembarskih protusrpskih pogro­
ma u Zagrebu te godine? I kako to da on već kao glavni
urednik „Novog srbobrana“ 1903. i čini nam se sekretar
sipske samostalne stranke16, u programatskom članku pr­
voga broja ni reci nije imao za narodno jedinstvo, a samo je
neprestano isticao „posebni srpski narod", koji treba da
bude s hrvatskim narodom „ravnopravan" i „posebne srp­
ske interese kojih se ne možemo odreći nikad i ni u kojem
sflučaju"? Kako to, da je on od osnutka Hrvatsko-srpske
koalicije17 1905, dalje opet trućao o narodnom jedinstvu,
a ipak podržavao posebnu samostalnu stranku, premda je
bilo hrvatskih stranaka koje su još odlučnije od njega sta­

199
jale ma gledištu narodnog jedinstva? Zašto je omdla u vreme
kada je trebalo voditi borbu za jugoslavenstvo — bilo je to
sve do konca rata, dakle do postanka Jugoslavije, morao da
važi program Srpske samostalne stranke, da „postoje dvije
zasebne historijsko-političke organizacije, srpstvo i hrvat­
stvo“ koje ,,u logičnoj primeni svojih načelnih pogleda ne
srneju trpeti, ako opet iskreno žele sporazuma, podređe­
nost jednog narodnog dela drugome“? Zašto, zašto, zašto
— pitanja bi se mogla dla nastave do ad infinitum 18, i s pra­
vom mu je to u septembru 1922, prigovorio u „Hrvatu“
bivši i danas proganjani njegov drug, naprednjak i žestoki
unitarac, G. I. Lorković19. A li na ta bitno važna pitanja i
prigovore g. Pribićević nije odgovorio nikadla.
Nije odlgovorio, jer se na neke istine ne da odgovoriti
a da se ne laže, no u tom slučaju laž je providna i odgovor
uzaludan.
Je li g. Pribićević ikada dao bitan (kakav odgovor
Franu Supilu povodom njegovih memoara odštampanih
g. 1911 u knjizi Politika u H rvatskoj? U ovom istom broju
„Književne republike“ čitalac će naći izvatke iz te knjige20
i po njima će najbolje sam prosuditi kako je grdno tešku
optužbu Šupilo digao protiv tadlanje srpske samostalne
stranke i u prvom redu protiv g. S. Pribaćevića; i sigurno
će mu, posle kako ih pročita, -prvo pitanje doći, da li je i šta
je na tu optužbu odgovorio g. Pribićević.
Da retuširamo m alo optužbu i vidim o plastičnije u
čemu je njena bit.
Situacija je kroz ćelo to vreme bila ovakova: po jed­
noj strani veći deo jugoslovenskog teritorija okupiran au-
stromađarskom imperijom, po drugoj strani manji deo
kako-tako slobodan u svojoj državi. Prvi je deo težio dla
se nacionalno oslobodi, drugi da „oslobodi“. Obadva su
bila zato na dugo vremena preslaba, obadvama je trebalo
ojačati pozicije za budući, tada sv e bliži vidmiji akt oslo­
bođenja. I makar koliko istarijski tačno bilo da je u tom
aktu Srbija igrala primarnu ulogu, fakat jeste i faktom
ostaje, da bi i sa samog srpskog a kamoli ne jugosloven­
skog stanovišta bilo bolje, da se tada i na drugoj strani,
mislim na teritoriju okupiranom onkraj Drine, sve radilo
na tome da se saberu snage i stvori jak nacionalni centar
koji bi paralelno sa Srbijom sveopćom koordinacijom sila
radio na oslobođenju i stvaranju Jugoslavije. Taj centar

200
 kako se to danas najbolje vidi po otporu u kome se oko
Hrvatske sve više skupljaju sve srpskim imperijalizmom
potlačene i okupirane jugoslovenske nesrpske pa i srp­
ske pokrajine, mogla je da bude samo Hrvatska.
G. Pribićević nije živeo u Srbiji da bi jačanju njene
tadlanje pozicije, pa recimo i misije, mogao pomoći di­
rektno, ali je živeo u Hrvatskoj i odavde je toj misiji mo­
gao pomoći radom na jačanju pozicije i misije Hrvatske.
S nekakom takom mišlju on je g. 1897. i ušao u politiku,
kritikujući staru srpsku generaciju koja je križevački srp­
ski crkveni sabor smatrala nacionalno važnijim od hrvat­
skoga sabora u Zagrebu i u ovome pomagala Kuena. ,.Oni,
ti Srbi“ — pisao je g. Pribićević u časopisu „Novo doba“21 —
„drže da je svaki napredak u pravcu samostalnosti Hrvat­
ske štetan po srpski narod, a kad bi Srbi potpomagali ta­
kovu političku akciju da bi samo vadili kestenje iz vatre
za Veliku Hrvatsku.“
Kritikujući, g. Pribićević treba da budle sam kritiko-
van: to isto što je on prebacivao drugima, uz jedinu razli­
ku da mu je vlastita uloga u Hrvatskom saboru bila va­
žnijom negoli u crkvenom saboru, radio je i sam. U čemu
se ispoljila njegova borba za samostalnost Hrvatske? Je­
dan jedini u poslednjem deceniju pred rat, dakle u najpre-
sudnijem deceniju povoljan momenat za to, situaciju 1908.
g., on je, kako plastično iznosi Šupilo, izigrao borbu, koja
je, po Supilovim recima, imala ovaj direktni cilj: oslobo­
đenje Hrvatske, stvaranje od Hrvatske jedne velike cen­
tripetalne sile snage za Slovenstvo na jugu monarhije.22
Zasto je to g. Pribićević učinio, i je li on baš tako sve­
mu naj više kriv — kako to tvrdi Šupilo? Mi smo daleko od
toga da samo u ličnostima gledamo krivnju radi jednog
bilo kakvog a kamoli tako presudnog propusta, kakav je
od Hrvatsko-srpßke koalicije i naročito odi jednog njenog
vođe, g. Pribićevića, učinjen 1908. Mi vidlimo i mane Su-
pilove, no usprkos tih, faktom ostaje, i mi se u tome sa
Supilom saglašavamo, da je ono bio decidirajući momenat,
i da je tada g. Pribićeviću, ako je isikreno mislio ne samo sa
samostalnošću Hrvatske nego i s olakšanjem misije Srbije
i s narodnim jedinstvom, bila prva dužnost da Šupila po­
mogne, odlučno stane uz njega, pa bili ostali Hrvati u
koaliciji protiv Supilovih predloga ili za njih. I zato nas
nimalo ne razuverava u takovoj tvrdnji ni prigovor koji

201
je u tome pogledu u beogradskoj „Samoupravi“ 15. IX
1911. digao protiv Šupila sam Stojan Protić,28 pišući da je
Šupilo u svojim interesantnim i mnogim faktima bogatim
člancima Politika u H rvatskoj, toliko istakao krivicu Srba
za po6lednjih trideset godina, za sv e što je u Hrvatskoj
bilo, da bd čovek rekao da su oni, a ne Hrvati, tamo većina.
Pa m u je to isto pasiralo i kad je presuđivao taktiku i rad
Hrvatsko-srpske koalicije. I tu je, iz njegovih izlaganja,
izašlo, da su Srbi u koaliciji naj’larivfliji za sve iako su oni
tu u manjini bili*. Mi svi znamo šta može jedna rezolutna
manjina protiv jedne m litave većine (uostalom odi izbora
1911. imali su je u koaliciji Srbi) i daleko od toga da bra­
nimo mlitavce Hrvate u koaliciji (koje, uostalom, ipak se
nadajući u njih, žigoše i sam Šupilo), mi ističem o samo
to da je tada g. Pribićević, ustavši otvoreno i zakulisno
protiv Šupila izvršio čin koji u najsumnjivije svetio baca
sve njegove reći i tobožnja dela za samostalnost Hrvatske,
a prema tome i za samo narodlno oslobađanje, i ujedi­
njavanje.
Mi još nećemo da komentarišemo razloge koji su po
Supilovom mišljenju g. Pribićevića doveli na takav, naj­
blaže rečeno, oportunistički stav. Konstatiramo samo jed­
no: dla je na Supilovu optužbu g. Pribićević odgovorio samo
što se tiče slučaja s glinskim kotarom, i to u jednoj poli­
tičkoj belešci u „Srbobranu“ 22. VIII 1911. tvrdeći tamo,
ne potpisavši se, „da je Pribićević sasvim otvoreno rekao
u sjednici (koalicije) da ne bi bilo oportuno da se Šupilo po­
novno kandidira u Glini. Motivirao je to tim e što se Šu­
pilo bio angažirao za politiku srpsko-hrvatskog sporazuma,
pa je baš zato nužno, da ga izabere koji čisto hrvatski ko­
tar. Inače će se, govorio je Pribićević, tvrditi, da je on
zato za sporazum između Srba i Hrvata što ga Srbi biraju.
Kako se vidi, Pribićević je govorio otvoreno, jasno i ubjed-
ljivo, tako ubjedljivo da je bilo sasvim suvišno dla se služi
in m a“.
taocu koji se seća šta i kako s e danas g. Pribićević
drži spram sporazuma Srba i Hrvata zvučaće vrlo, ako ne
ubedljivo, ono bedno, kako se to on umeo nekad pozivati
na taj sporazum, taj antidržavni, antinarođni princip, kad
mu je na pr. bilo korisno .pronaći novom obraćeniku, ne-
* Vida: H r v a t s k e p r i l i k e i n a r o d n o j e d i n s t v o S r b a i H r v a t a ,
o d jed n o g n o v in a ra (St. P rotić), str. 102—3.

202
kadanjem mađaronu (danas radikalu) dru Pelešu24 izbor­
ni kotar, no to je ujedno i sve što je on odgovorio Supilu
na knjigu od svojih 320 stranica. Da, još nekoliko dana
prs toga, 19. IX, on je u „Srbobranu“, nazvavši .Šupila
„bolesnim individuumom“, koji baca „krivo svetio na Srp­
sku samostalnu stranku“, najavio da će se možda osvr­
nuti na njegove članke kad ih bude pred sobom video u
oelini. No, video ih je, i u „Riječkom novom listu“ i u po­
sebnoj knjizi i, osim spomenute beleške, nije na njih odgo­
vorio nikada. Ni-ka-da! Jedino što je on u to vreme Su­
pilu znao još reći bilo je da ga je u jednom frontu s baru­
nom Klimeckim25 i s bečkom kamarilom i štampom na­
zvao „najprostijim špijunom i denuncijantom“.
Stvar karakteristična — ta ćutnja g. Pribićevića!
Predstavite sebi, jedna od najjačih, a sieum o i najjača ta­
danja politička ličnost na hrvatskoj strani podiže protiv
ćele jedne srpske stranke, a u prvom redu protiv njenog
vođe detaljno obrazloženu optužnicu u formi jedne ne­
sumnjivo dobro i odlično pisane knjige (iedne od najboljih
što ih je dala ćela naša jugosüovenska publicistika), a ta
stranka na usta svog vođe g. Pribićevića ćuti, obećaje da
će možda progovoriti i ne progovara nikad! Zar iz prezira,
kako to kneževsiki zna u naše dane da pozira g. L ujoV oj-
nović20, današnji saveznik g. Pribićevića? Razlog je sigurno
drugi i dlublji a to je da bi g. Pribioeviću, kao i danas g.
Vojnoviou, svaflri odgovor bio samo nužna, nedobrovoljna
samooptužba, potvrda optužbe!
I šta ondla sve to znači? Gde su razlozi Pribićevićeve
oportunističke politike, da i ne govorimo o intrigama,
koju je istaknuo protiv Supilove koncepcije nepomirljive
borbe za samostalnost Hrvatske? Odgovor na to dao je
dobrim dekan Šupilo sam, mi taj odgovor skraćujemo na
to da je g. Pribićević protiv Šupila ustao, ne kao Jugoslo-
ven, nego kao Srbin, zazirući od njegove koncepcije jer
je ta bila osnovana na platformi hrvatskoj. Onaj isti zazor
starije po njemu samom kritikovane srpske generacije od
bauka neke Velike Hrvatske poprimio se i njega, tek ko­
jim pravom? Zar je možda nepomirljiva borba za samo­
stalnost Hrvatske, kako ju je predlagao Šupilo, išla za
glupim i reakcionarnim fantomom Velike Hrvatske, kako
su taj sebi kao sluznici austrijskog carizma predstavljali
frankovci, a koji bi, realiziran, ostavio hrvatske Srbe, pa

203
i samu Srbiju, i tim e integralno naše narodno ujedinjenje,
na oedilu? Kad bi to g. Pribićević mogao dokazati., oprav­
dao bi oelu tadanju sivoju politiku, no on to dokazati ne
može. Ne može, jer preglupo bi bilo da je on tada doista
veirovao da je Šupilo neki Klim eckijev konfident i au­
strijski plaćenik, da je to bio oovek koji je pre toga, na­
ročito odi riječke rezolucije27 dalje pa pogotovo posle toga,
u emigraciji za rata, dao toliko dokaza svog protuaustri-
janstva i svog iskrenog rada na jugoslavenstvo i inte­
gralno narodno ujedinjenje. To da je on svoju tadanju
politiku stavio na hrvatsku platformu imalo je svojih ob­
zirom na olakšanje borbe opravdanih razloga, nimalo pro-
tusrpsikih, niti samo hrvatskih. Nesumnjivo je svakako da
su u toj politici Supilovoj prodrli nanovo stari pravaški
instinkti s kojima je ušao u politiku; tako su ga to videći
u politici toj samo pravaštvo, i napadali koalidonaši, a
s njima, dakako, i Pribićević. No to pravaštvo bilo je ne­
spojivo daleko od frankovačkog, pa umnogome i od samog
Starčevićevog. Od prvog se razlikovalo po tom e što je
značilo obrat od prljavog oportunizma i povrat na najči-
šću radikalnu jezgru starčevićanstva, od drugog opet po
tome što je spram nacionalne hrvatske ekskluzivnosti zna­
čilo ogromnu evoluciju u smislu jugoslavenstva, u smislu
priznavanja i rada za narodno jedinstvo i ujedinjenje. Iz
toga ujedinjenja on sigurno nije izdvajao ni Srbiju ni
Ornu Goru smatrajući ujedinjenje Jugoslavena na jugu
monarhije samo za poziciono povoljnijom etapom za ce-
lokupno ujedinjenje van austrijske monarhije, a n e govo­
reći o tome tada samo iz razumljivih taktičkih obzira
spram cenzure i sistema pred kojim nije trebalo otkriti
sve karte. Ne bi imalo sm isla da g. Pribićeviću učinimo
krivo i kažemo, da i njemu to celokupno ujedinjenje nije
bilo željom. No, između njega i Šupila bila je u tom e ogro­
mna razlika. Šupilo je, dobro već tada poznavajući i prema
tome kritički gledajući srbijanske režim e i hegemonistič-
ki m entalitet srbijanske radikalije, s pravom zazirao od
toga da ujedinjenje bude plod prvenstveno napora Srbije
i predlagao zato istovremen napor i borbu sa hrvatske i
uopće jugoslavenske strane unutar Austrije. Pribićević
obratno: nimalo kritički n e posmatrajući Srbiju, kao Sr­
bin uvek gotov da se pokloni i slaže sa svim njenim re­
žimima, on je čankoliski, kao po principu: Srbija radi za

204
nas, njoj prepuštao borbu i muke, sam se sa svim svojim
tobožnjim unitarizmom srozavši u lakejske oportunizme
spram Austrije, bolje reći, spram Pešte, držeći tako dobrim
delom i same Hrvate, tadanje koalicionaše, u tome opor­
tunizmu. I kad bi se samo na tren moglo pretpostaviti da
je mozak njegovog kalibra sposoban za neke veće i dale-
kovidlnije koncepcije, to bi se njegova sabotaža hrvatskog
jugoslovenski orijentiranog radikalizma, kako se taj ispo-
ljdo u Supilu, dao i morao svesti na stalnu upravo prora-
čunanu nameru da Hrvatska što nemoćni ja i razdrtija uđe
u presudne časove rata i, posle prevrata, u novo stvorenu
državu — sve sa ciljem da tako pređominacija Srbije, a
s njome i hrvatskih Srba, bude što sigurnija i razume se,
„opravdanija“.
U takovu dalekovidnost g. Pribićevića mi, dakako, ne
verujemo, što još ne znači da mislimo da on za takvu pod­
muklu ulogu kad bi mu je ko drugi ukazao ne bi bio spo­
soban, i da mu ta uloga kao tipičnom srpskom šovinisti,
već tada samo maskiranom Jugoslovenu, nije bila stalno u
instinktu, a s instinktom u svakom delu koje je politički
uradio.
Srbin šovinist, a ne Jugosloven, to je jedan odi bitnih
izvoda koji o njemu za ćelo, neoficijelno razdoblje jugosio-
venstva danas više nego ikada moramo da povučemo iz
Supilove knjige. Ta knjiga danas stoji kao kamen temeljac
za poznavanje g. Pribićevića, ko kamen osnovni za statuu
njegovu u pravoj slici i prilici: statuu markiranta koji je
pobede kojima nije bio zaslužan i poraze kojima je bio
kriv, nametljivošću nad slabijima i dodvoravanjem jači­
ma iskoristio ružan u svojoj nezavređenoj gordosti; statuu
farizeja, koji je na tuđim Golgotama ispleo aureolu svoga
usikrsa, potraguški se sa svojim unitarizmom vucareći dok
je taj unitarizam bio u katakombama, opozicionalan i
proganjan, ko farizejski se prvosvećenik njegov isprsivši
kad je taj unitarizam žrtvama drugih pobedio i postao
oficijelan!
Slučaj bi bio možda i interesantan kad ne bi bio tako
prozirno jasan, objasnio nam ga je još davno i s te strane
Šupilo, predstavivši nam g. Pribićevića kao čoveka po­
žudna vlade „ma uz kakvu formulu“.
iKakva je to njegova formula i šta se pod njom uza­
ludno skriva, to znamo svi, ko što nam je svima i predobro

205
poznata njegova tvrdoglava, u obadlva smisla tvrdoglava
propoved o vladi „jake ruke“. Strancu koji nim alo ne po­
znaje naše prilike, a koji bi čuo da kod nas postoji takav
vlastohlepni tip „jake ruke“, došle bd možda na pamet hi­
storijske remindscence na slične prim em e tipove u histo­
riji i zamislio bi možda u g. Pribićeviću izdanak onih ener­
gičnih, katkad i herojskih natega koje su ma i kroz krv
ono ipak sm elim neustrašivim uloškom vlastitih sila izvo-
jevali vlast, posvetivši tu opasnošću da su u borbi za tu
vlast mogli pasti žrtvom. Mi koji te prilike, i u njima g.
Pribićevića, gledamo izbliza, znamo, i posle svega rečenog
ne treba to na diugo objašnjavati, dla s tim našim herojem
stvar stoji potpuno obratno, o nekom heroizmu, o nekom
Tatmenschu, čoveku dela, tu da ne može biti ni reci. Od
početka do kraja sv e je to sagrađeno na intrigi, na lakej-
stvu, na parazitizmu i ako se baš hoće, na energiji koja se
probija putem najslabijeg otpora, jednostavno se prilepiv-
ši onoga koji je već na vlasti, ili bar ima izgleda za vlast.
Tako se on posle Kuena prilepio hrvatske koalicije, u Ju­
goslaviji donedavna srbijanskih demokrata, danas radi-
kala, da i ne govorimo o kamarili i Monarhiji; uvek gotov
dla se, došavši na vlast, i osećajući se pod zaštitom baju­
neta pokaže osvetijivim i okrutnim do cinizma, zlobnim i
pakosnim do slepila.
I imajući je gotovo besprekidno, šta je učinio s njome?
Ko tašti Herostrat i on je spalio jedan hram, hram ne svoj
nego drugih naših nacionalnih ideologa, farizejski povevši
križarsku vojnu protiv svakog koji njihovo, ne njegovo
evanđelje jugoslovenstva, n e htedoše da priznaju iz nje­
govih usta, i postigavši tim e samo to da je jugoslovenstvo
kompromitirao do temelja, srozavši ga na skandal iza koga
je vidno samo velikosrpstvo, korupcija i bljesak bajuneta.
Samozadovoljno njegovo ljuljuškanje na ministarskom
fotelju opsiže široku amplitudu od ministarstva policije
do ministarstva prosvete. Dva resora, spojiva tako obligat­
no samo u Jugoslaviji i samo u njegovoj osobi. Stručnja­
kom se smatrajući za obadva, on ih je obadva ujedinio, iz­
brisao njihove bitno druge zadaće, stvorivši tako policiju
bez prosvete sve tamo do šefa beogradske Glavnjaoe28,
unevši i u prosvetu duh policije, sv e tamo do posleđnjeg
školskog udžbenika. Cilj je jasan: kad n e m ože da tiraniše
fiizilčki, hoće to bar duševno, sve na spas države, radi čega

206
se baš u dane vešanja svoje žrtve, Alijagića, bavio i time
da sazove na konferenciju glavare sviju crkvenih konfe­
sija, kako bi izradili zajedničku molitvu i Bogu, i Jehovi
i Alahu, koja bi se obligatno čitala u školi i crkvi za do­
bro države!
Kad ništa drugo ta pobožna njegova, upravo sredove-
kovna želja otkrivala bi najstrašnije svu fatalnu uskost
amplitude, u kojoj se giba, zapravo ko petrefakt sitoji nje­
gov intelekt. Treba li u dtokaz tome isticati svu pužiju di­
stancu kojom je zaostao za brzim i liajvišim savremenim
voljnim i mislenim pregnućima izraženima u ruskoj re­
voluciji, u komunizmu? Na to merilo ja njega nisam me-
rio, jer za njegov su mozak potrebne najmanje, a ne naj­
veće mere, još i pod najmanjima treba ga umetno povećati
ko što to rade njegovi trabanti, pa da barem za njih po­
stane velik!
Sa svojim surovim u suštini komičnim stavom spram
revolucije i njenih činioca — bilo u Rusiji, bilo kod nas —
on se, taj nekadanji „slobodoumnik“, nesumnjivo nalazi na
krajnjoj desnici. Promašivši slavu da sam napiše Zakon
o zaštiti države on je nastoji postići tako da se najstra­
stvenije, redovito i najpakosnije zalaže za svetost tog za­
kona; tvrd, ukočen mozak, ne videći dlalje od nosa, gleda­
jući u život samo kroz gotove, blesaste paragrafe te sra­
mote od zakona, pretvorene i shvaćene od njega za jedino
spasonosne dogme. Dogmatik do fanatizma, to je, čini se,
osnovno u njegovom intelektu. Pojava možda gdekad, ba­
rem u politici, neizbežna i korisna, no meri se spram cilja
kojem teži, i pitanje je koliko u njemu ima moralnih i so­
cijalnih motiva — merilo na koje ćela ideologija g. Pribi-
ćevića postaje malena ko zrno gorušićino (bez mogućnosti
da i najvećom verom u pomoć božju poraste). On je pred
nama ko pcp pokaznicu na večernji izđligao kamen mudro­
sti, da između „jednog“ naroda ne može biti sporazuma, za
životodajno sunce nam je proglasio ubogu svetiljčicu „dr­
žavnog i narodnog jedinstva“. A i da ne ponavljamo šta
mu to. Velikosrbin.u, sve znači, postavimo problem samo
tako da je to sve i postignuto, glatko i idealno, bez ikako-
vih i ikadanjih „smetnja“ od strane nekakovih „sepa­
ratista“, da je Jugoslavija ćela i jedtinstvena, narod da se
u njoj oseća jednim i nacionalno slobodnim, što bi to ipak
značilo pretpostavivši da bi ta država bila monarhija i
u njoj veliki vezir g. Prdbićević.
207
 Ko što već jesmo m esto Pijemonta doživeli Prusku, i
danomice sve više moramo uviđati da je carska Pruska
spram te balkanske kraljevine bila Eldorado ustavnosti i
demokracije, tako bismo nesumnjivo im ali — ko što već i
imamo — državu koja bi svoj sm isao nalazila u tom e da na
Balkanu zvecka mačem, ko omražena kula reakcije budle
smetnjom celofcuipnog ujedinjenja Jugoslovena s Buga­
rima i uopće balkanske federacije koja jedino može da
balkanske narode zaštiti od evropskog imperijalizma, imali
bismo i dalje državu bez ikakih socijalnih strem ljenja i
ideala*, prosto neku novu hegemonističku osvajačku Tur­
sku, s apologijom sile, s nipodaštavanjem svakog faktič­
kog kulturnog uspona. Etatistička ideologija g. Pribićevića
boluje, da tako kažem, od onog tipično dlsčjeg nižegimna-
zijalskog zanašanja, kojim smo nekada naivno prošli svi,
za jaku i veliku državu „od Timoka do Triglava“, koja bi
imala puno soldata i bojali bi je se svi susedi, to nam se,
deci, u vrem e nasilja Pešte i Beča, činilo najlepše i naj­
važnije!
No, što se može oprostiti nama nekadanjoj deci, šta
da držimo o tome kad nam to propoveđJa pedesetogodišnji
starac? Senilnost to još, verujemo, nije, ali je neka čudna
vrsta starmalosti, obratno od one dečje, ograničena. I ka­
rakteristično, duboko karakteristično da nam od ćele te
svoje ideologije g. Pribićević nije nikad, uz lošu, odvrat­
nu praksu pokazao ne samo opće formule i ono što Neanac
kaže gemeinplätze, nikad nam je n e probudivši, n e svr­
stavši je u neki idlejni poredak iz koga bismo barem na­
slutiti mogli neki njegov životni i filozofski pogled na svet.
Obratno od svog omraženog, a u relaciji s njim e genijal­
nog druga iz mladosti, g. Radića, koji je napisao ćelu bib­
lioteku knjiga i brošura, izrazio se kao književnik i kul­
turni radnik, g. Pribićević se pokazao nesposobnim da na­
piše i jednu samo brošuru (kako to najlepše videsmo kad
je to bar bio dužan za odgovor Supilu), n i brošuru, a kamoli
* S a m o jed n a p rim ed b a na, račun „dub oke“ P r ib ić e v iće v e
lju b a v i z a narod, d ru g im recim a, s o c ija ln o g n je g o v o g program a;
šta j e o n e k o n o m sk i u č in io k roz tih š e s t go d in a z a s v o je v la s tite
sr p sk e m a se n a G ran ici i u L ici? T o s u n e s u m n jiv o n a jsir o tin j-
s k iji n a ši k ra jev i, i z a k ru h š to im d a je g. P r ib ićev ić, n o p u stu
frazu o d ržavotvorn om srp stv u ; s tv a r k o ja ć e s e jed n om , k ad s e
t e m a se o s v e ste iz sv o g a n a c io n a listič k o g b u n ila, g. P r ib ićev iću
sig u rn o o s v e titi n ajlju će!

208
 naučnu kakvu knjigu, najviše dogegavši db toga da zbrčka
pokoji nezgrapan, nepismen novinski uvodnik!
Prigovoriti bi se moglo da ima velikih inteligencija
koje se nisu znale izraziti u književnosti, i pogotovo da je
to oprostivo jednom političaru, čoveku dela, i neka bude
tako! No da se intelekt g. Pribićevića pokriva samo s in­
teligencijom jednog proeečnog provincijalnog novinara, o
čemu nam je on kao ideolog, kad je usmeno istupao, dao
masu dokaza, to je već fakat mnogo porazniji, neoprostiv
ni onda kad uzmemo da sličnim pojavama obiluje politika
uopće i naročito politika naša, fakat koji postaje očajan
kad se setimo da čovek s takovom inteligencijom — da ga
kao ideologa pustimo — u blaženom miru i uobraženju —
hoće da igra i igra velikog državnika koji jednoj mladoj
(o koliko puta izgubivšoj svoju nevinost!) državi probija
kapiju budućnosti! Ako papagajski vikati: država, država!
znači velikog državnika, ondia je to g. Pribićević, nesum­
njivo. No, ne idimo daleko da ga i u tome, barem za pro­
bu, izmerimo; uzmimo samo slučaj s njegovim šefom, sta­
rim kardinalom inkvizitorom radikalije g. Nikolom Paši-
ćem29. Da i o toj staroj balkanskoj liji mi nemamo nikako
lepo mišljenje, ne treba mi spominjati; slično kao i gosp.
Pribićević, ni taj gospodin nema da se podiči ni sa kakvom
realnom velikom inteligencijom i kulturom. Pa ipak, kao
takav, s koje god strane fronta gledan, laj čovek je, uz
interesantan svoj karakter nekadanjeg borca, imao nesum­
njivo vidokrug širi odi ograničenog politikanta samo pro
domo sua, sposobnost delanja u kompliciranim evropskim
razmerama, bio ukratko diplomat i državnik kome se ba­
rem do momenta ujedinjenja mora priznati da je u velikoj
meri posedovao glavnu oznaku jednog državnika: kon­
struktivnost.30 G. Pribićević, njegov, barem kako bi on
hteo, naslednik in spe31? Još i spram Pašića on podbacuje
silno, s vidbkrugom provincijalno uskim, sa sposobnošću
delanja — da bi bar u kakvog! — samo u granicama jedne
provincije, jedne camere obscure32 u Versaju registrirane
SHS! Sef za unutrašnje poslove, u stvari, osim policaja, je­
dan izredniji tip politikanta, politikanta koji je u politici
našao osiguranu egzistenciju i svoj kruh, spojio je sa svo­
jom manijakalnom ambicijom, samouverenom i uobraže­
nom, cementirao ju svojim fanatizmom, i ignorancijom —
14 A u g u st C esarec
209
da se sa zadovoljenom ambicijom na visokom sedalu dr­
žavnika pokaže nesposobnim za bilo kakvu realnu kon­
strukciju, hoteći državu i narode konstruirati ko kuće
utopist reakcije, destruiktor odi drugih koji su rušili u opo­
ziciji različan samo u tom e da se stalno na vlasti rusi ono
što hoće da sazida sam!
I takovom umnom graditelju data je, ne znamo po koji
put, opet vlast, dla kroz Scilu republikanizma i Haribdu
monarhizma, to jest korupcije, provede i spase lađu dr­
žave, recimo samo države. Na tri meseca srdito otpušteni
kamerdiner, fatalni menažer provincijalnog jiugosloven-
skog cirkusa opet je uvedlen u funkciju da kroti i dresira
švindlom da kroz tri sledeća meseca izvrši program koji mu
je zapoveđen i koji je pređtožio sam. Provincijalna no­
vinarska pamet, dobila je tu sankciju od svog ekvivalenta,
pameti kasamsko-oficirske, soldačkim metodima da po­
kuša izdrilovati narode po službenom dinstreglemanu33 ko
regrute. I hvala bogu! Sve maske su tako pale i situacija
je, kako nedavno i jedlino pravo reče sam g. Pribdćević,
jasna, mi se nadamo, da će biti još jasnija. Narodi nisu
konji da se dadu posle tolikih provokacija krotiti i dresi­
rati, još i dresirani znadu da se uščude na bič; lepše pro­
pagande dla se to dogodi, propagande za republdkanizam
ne učini posle klasičnog carističkog primera u Rusiji niko,
kod nas je učinile sami najreakcionarniji monarhisti, u
prvim redovima monarhistički Don Huan, g. Pribićević.
Tragično to za njega svakako nije, jer ma koliko osu­
đen na propast (ne mora to baš biti 8. februara)34, on tra­
gičan tip nije, i u tom je krupna razlika između njega i
izvesnih vlastohlepnih tipova šekspirskih na koje bi g. Pri­
bićević podsećao kad ne bi bio samo — komičan. Komičan
u svojoj uzaludnoj dijabolici — kakav će taj oovek ostaviti
trag u historiji?
Ja kao da vidim crnu brazdu zasejanu otrovom ne
rodeću ničim drugim no omrazom; ono čime reagiramo mi
savremenici projiciraće se u još veće oblike za buduća
pokolenja: biće to prezir. Više nego u historiju, spadla taj
čovek nekud drugud, najpodesniji objekt analize za jednog
Markiza de Sada35! Predstavite sebi g. Pribićevića u jed­
nom pustolovnom amerikamskom filmu, gde se obično bori
zlo i dobro, po jednoj strani redovito „zli“ Meksikanci i

210
„dbbri“ Amerikanci — uloga koja bi u tom filmu pripala
g. Pribićeviću bila bi — tada s potpunim pravom — uloga
zlog i samo zlog Meksikanca i on bi, po amerikanskom
shvatanju a u tom slučaju i našem, morao da bude ka­
žnjen, morao bi da propadne. Sve je u tome da mu se to
u interesu narodnom i sviju nas dogodi što pre politički u
životu; mesto na binu, bolje da sade sa bine, krajnje je
vreme tom Mefistu u podzemlje!
K N JIŽEV N I I K U L T U R N I PROBLEMI
 NJIHOV I NJEGOV JUBILEUM
DA ŽIVI HAOS!
U PLAMENU NEKA IZGORI SVE!
Iz pesam a M ila n a M a r ja n o v ić a

Dogodio se opet jedan apsurdi, razumljiv u zemlji gde

apsurdi danomice nadvisuju godišnji broj kalendarskih
svetaca, te već znače zakon. Čekali smo da se iz emigra­
cije vrati g. Milan Marjanović, a vratio se g. Prohasika1.
To ime postalo je prototip za jučeranju Hrvatsku u dana­
šnjoj Jugoslaviji, ono je tipična kratica za gomilu naših
ljudi onako isto kao što su neka limena tipična za naše
vojničke pukove. Pokojnom gospodinu nije bilo suđeno da
dugo mrtvuje u grobnici naših kritičara, on je još i mrtav
imao toliko snage dla oživi u g. Marjanoviću.
Hteo bih s pijetetom govoriti o p. Marjanoviću, onako
po prilici kao mali nacionalisti iZ Narodne kavane, hteo
bih to, no pijetet se izmiče duši i peru mome kao nekada,
kad sam morao ići na prioešće, pijetet spram svete hostije.
Cuo sam ga, video sam ga, čitao sam ga — i svi prote­
sti čoveka u meni brujaju. To da je prvi književni kritičar
hrvatski, to da je vođa jedne književne i kulturne orijen­
tacije?
Ja svakako dopuštam razlike između njega i g. Proha-
ske, pre svega ne gubim iz vida da je on bio pre — g. Mar­
janović, nego g. Prohaska — g. Prohaska; dopuštam nadalje
dla aktivni publicista i organizator nekadanjeg narodnog
otpora znači više nego pasivni i besplodni drljač jugoslo-
venske njive; ali ne mogu da sebi i javnosti zatajim po­
raznu istinu, da se obadvojica danas nalaze na istoj
nemogućoj i za sav razvitak štetnoj- crti.
215
 (To je ona crna i jalova orta koja se kroz naš život i
književnost poput zmije vuče već nekih 25 godina; to je
ona crta koja orisava književni profil šarolike grupe jav­
nih radnika što već punih 25 godina pišu i lome se za pre­
porode sviju kategorija i poput književnih spiritista sazi­
vaju danas k nama duh pokojnih ideologija, valjda na skr­
hanim lađama da zaplovimo u svet i u svetio.
To je onaj naprednjački realizam koji je, praćen bu-
garijom književne moderne, započeo nekada da udara u
visoke tenom e žice davorije o političkom i socijalnom, o
etičkom i estetskom preporodu; to je onaj napredan dluh
koji je u svim uzlaznim i silaznim krivuljama jurišao na
močvarne vodenjake austrougarske baruštine, da se danas
slavno i ponosno utopi u močvarnim virovima jugosloven-
skim. To je ona zastava na koju su se zaklinjali oni što da­
nas slave jubilarni srebrni pir svog naprednog javnog rada.
Oni slove jubileum, a zastava je njihova u blatu. Zgu­
žvana, poderana, kaljava. U blatu je »užasnom i groznom;
sve Save, i Drave, i Morave i Dunavi, sve poplave i pro­
lomi oblaka nisu zemlju našu natopili takovim muljem
u kakovom mi danas živimo. Trebalo bi skupiti sve to bla­
to i izmodelisati iz njega jedan užasno groteskan kip i po­
staviti ga na najvišu balkansku planinu, svem u svetu na
videlo, svim vekovima na porugu. Ah, još i onda bi se
trebao naći čovek čiste duše koji bi nogom razbio kip taj
u prah ili ga duboko ukopao u zemljui, sunuo u središte
zemlje tamo da izgori, za sv e vekove izgori i nestane.
Šta su sve govorili nekada ti današpji jubilarci? Sve
što su govorili, danas su činom porekli. Oni će naravno
poricati da su išta porekli. Još gore, ako između njih pri­
jašnjih i njih današnjih nema nikakove razlike. A upra­
vo tako i jest: oni su uvek bili takovi kao i danas. Uvek.
Instinkti, oni lažni, zatom i instinkti danas su isti kao i
onda s jednom pramenom: nekada, u sapetijim prilikama,
meškoljili su se kao slepići u staklu vode; danas, kad su
na vlasti, kolutaju se i protežu i valjaju kao udavi. U pre-
vratnu dubinu nikada nisu išle svesti njihove, vukli su se
po površini svih problema kao mahovina po starim kućer-
cima/.U suštini dakle oni su virio malo izdali, jer su i vrlo
malo propovedali i tražili. Isprsavali su se kao renesansa,
a nisu značili i ne znače; ništa drugo do dekadensu. Malo
nas je koji smo to uvek znali. No ne deluju li današnji

216
 kritični dani na na® kao povećalo koje nam povećava i
potpuno razotkriva sve one mijazme i bakcile koji su nas
grizli? Takav bakdl jest i njihov sitni, pozitivni, maleni
rad, rad na merioe. Pozitivan, realan radi! To su nam go­
vorili! Šaptali! Mucali! No najpozitivniji rad nije onaj koji
ide u krugu i vraća se uvek na isto mesto; najpozi­
tivniji je rad onaj koji raskida sve krugove i juri u otvo­
renoj, srneloj, uzlaznoj krivulji nekud u beskraj. Oni su
jadni circulus vitiosus2, oni pravac nisu, oni smeli us.pon
nisu. Oni su sebi Evropu predstavljali kao piramidu ko­
joj i sami trebaju da prinesu jednu opeiku, no danas se pi­
ramida ta ruši, ruši se i na njih same; i oni se zbunjuju,
pokušavaju zadržavati taj raspad — i podmeću joj svoju
jadnu, svoju bednu opeku. U kulturnom smislu ne mogu
ni to; treba samo pogledati kulturne njihove reprezentan-
te, — o, ovi tihi, konstruktivni, arkadični pozitivisti prepali
su se od tolikih raspada, oni bi hteli da raspukline nečim
zatrpaju, nečim zalepe; — zabrinuto gledaju u svoje ruke
nije li neka opeka u njima, ali ruke su njihove prazne,
očajno prazne kao i njihova idejna orijentacija.
Idejna orijentacija. Nisu bez nje. Imaju oni svoju po­
lituru kojom premazuju svoje sirove interese. Mazali su
uvek. Uvek su bili soboslikari što jevtdnim ornamentima
ukrasuju i čine privlačdvim stare straćare. Danas više nego
ikadla. Danas, kad su interesi toliko ugroženi da potrebu­
ju najkričljiviju polituru. Danas kad se je Evropa raspu­
kla ko vulkanično tlo. Danas kad smo se svi nagnuli k no­
vom zenitu.
Imaju idejnu orijentaciju, ima je naravno i njihov
kulturni predstavnik, lider njihov, g. Milan Marjanović.
Dobronameran gospodin svakako, priznajem. Covek, koji
je — po vlastitom priznanju — toliko zaokupljen radom za
narod i državu, da je morao zapustiti umetnost. To je od
njega svakako simpatično — i ako se veseli država, veseli
se i hrvatska umetnost. Pokojnom Matošu sigurno je odla-
knulo u grobu i sigurno više neće u epikurskom nebu pi­
sati polemike i optužbe protiv autora knjige Iza Šenoe.
Ako je, d’akle, g. Marjanović započeo literarnom kritikom
naročito posle toga kako je postao romansijer, dobro bi
bilo da prestane s tim e pošle toga kako je postao pesnik.
Toliko uopšte o njemu kao literarnom kritičaru.

217
 No ja n e (mislim danas da se potanje bavim s onom
ličnošću u njem u koja na umetmost postavlja svoje utilita-
ristdčke metre; m eni je d»anas cilj da progovorim o njemu
kao vođi jedne lažne, plitike i površne ideologije, o njemu
kao nacionalističkom ideologu.
Meni je vezan jezik, m oje pero baca crven sem, s moga
pera trusi se kao omen pretmje nezgodan jprašak crvene
olovke, a ja ne bih u mom razgovoru s g. Marjanovićem
hteo videti ma i jedan beo redak. No svejedno, pokušaću,
možda će se crvenom olovkom zašarana nebesa sm ilostiviti
na mene s onkraj ovog života.
Pre svega, kakav i kuda se je to vratio g. Marjanović
iz emigracije? U Jugoslaviju kako ju je zamišljao Štro-
smajer ili g. Milan Pribićević od g. 1912? Barem takovu?
Sve obratno od toga. On se je vratio u takovu Jugoslaviju
kakova je ona danas. Svi mi znamo kakova je. No da li je
takovu Jugoslaviju zamišljao sebi g. Marjanović na svo­
jim putovanjima u emigraciji, da li ju je takovu zamišljao
na svežim i vidovitim visinama od 5.000 metara nad mo­
rem? Ja m islim dla nije. Konačno svejedno. U svakom slu­
čaju pozitura 'koju je on danas u ovim prilikama zauzeo
dokazuje groznu unutarnju slabost i površnost čitave
strukture njegovih nazora o životu i kategorično zahteva
od mene da uglavim konačno rasulo sve one idejne zgrade
koju je on nekih dvadeset i p e t godina gradio i na hartiji
i u životu .
Mene nije iznenadila niti današnja Jugoslavija, a niti
g. Marjanović u njoj. Meni, koji sam se mimo svih prošlih
pokreta naših, iniciranih velikim delom književnim utica-
jem samog g. Marjanovića, razvijao u geometrijskoj pro­
gresiji, dok su se ti pokreti zajedno sa g. Marjanovićem
razvijali u progresiji aritmetskoj; meni koji sam sve te
tužne i očajne prilike i sve ljude u njima gledao uvek na
kritično povećalo instinktivnog i posle svesnog anarhiste3,
meni 'je sav g. Marjanović i sva njegova današnja pozi­
tura jasna.
G. Marjanović kao ideolog nikada nije bio ništa drugo
do anticipirani g. Prohaska, iskreniji i potenciraniii sa
živošću svoje južnjačke rase. Nikada ništa drugo do ispra­
zni građanski i nacionalistički ideolog. On je reagirao uvek
na ono što ljudima daje izvesnu boju jedne nacije, a ni­
kada na jezgro čovečji, na' ono što je svima ljudima opšte.

218
 Hoteći biti pozitivan u svom radu za narod on je činio dve
pogreške: 1 . da je išao s nacionalističkog gledišta, a ne
s internacionalnog, 2 . da je čitav narod zamislio sebi ap­
straktno kao jednu grupu u celini, potlačenu narodima,
a ne grupu pojedinaca, potlačenih klasama. On je uvek
imao u vidu apstrakciju naroda, a ne realitet društva. Nje­
ga je uvek pokretala ideja o ideji naroda, a ne ideja o onom
realnom što pokreće jedino društvo, o onom realnom što
pokreće prividno jedan narod da tlači drugi, a zapravo jed­
nu klasu dla tlači drugu. Njegov.realizam bio je ideološki,
njegov idealizam ograničen i neprodubljen, dakle utopi-
Stičan i neprovediv. Ako je g. Marjanović imao ikada dub­
ljih namera i dubljih instmkata za preporod čoveka, ti .in­
stinkti i namere nasukale su se ipak na pličinama, jer
njegov je individualizam, zaražen građanskom ideologi­
jom, bio samo apstraktan, a nikako pozitivan, išao je u
vazđuh, a ne u dubinu.
To je bio g. Marjanović pre rata4. Danas on samo na­
stavlja predratnog g. Marjanovića. Neće biti paradoks ako
kažem da za njega kao mislioca — svetskoga rata uopšte
nije bilo. Ja ne ću time da kažem da je g. Marjanović bio
onaj alpinski brđanin koji je nakon nekoliko m esed svet­
skoga rata sašao s Alpa i prenerazio se na vest da se ljudi
po čitavoj Evropi kolju kao zverad pobešnjela. Ne, ja tvr­
dim samo to, da je g. Marjanović reagirao na rat tek kao
nacionalistički agitator, a n e . kao produbljeni mislilac i
da rat utoliko za njega nije postoj avao ukoliko bi on još
hiljadu ovakovih ratova odobrio za prividno oslobođenje
potlačenih narodla.
Ovo ja tvrdim uz protest čoveka u meni; ovu tvrd­
nju, koja je porazna za čoveka koji dana® naveštava etičku
obnovu, ja ne izvlačim iz vazduha nego iz činjenica; ja
imam prvo pravo na nju, jer ništa drugo i ne znače sva
predavanja koja g. Marjanović već nekoliko nedelja drži
u Zagrebu, pred publikom koja mu zahvalno plešće.
G. Marjanović drži javna predavanja. Ne jedno, mno­
go njih. Šta nam je kazao? Šta nam je kazao posle četdrgo-
dišnjeg potucanija po čitavoj planeti? Ta ovo smo mi sve
znali iz naših brbljivih i glupih novina, ovo su i novine
oentralnih vlasti pisale za vreme rata! Ovo je „Reichspost“
i „Pester Lloyd “ 5 u jugosilovenskom izdanju, a ne etička
obnova! Ovo je plod oetirgodišnje emigracije, za koje je
219
g. Marjanović imao dovoljno prilike da pramen i oceni
sve sm islove ove kugle!? Ja prašimjem slučaj g. Marja­
novića i tvrdim da nam sva ratna naša emigracija nema
ništa da kaže, ništa nam nije kazala, i ako se sme govoriti
0 nekim emigrantima, to smo bili m i ovde, mi koji smo
ostali unuitar vatrenog kruga sviju austrougarskih fronto-
va, mi koji' smo nekoliko godina ibili tuđinci svim sistem i­
ma, mi koji smo emigrirali u naše duševne samoće i u nji­
ma pronašli središte svojih zapletaja, središte i smisao či­
tave kugle ove krvave! Emigracija nije nešto fizično, ne­
što spoljašnje, ona je činjenica unutarnja, ona je fakt duše,
dluše koja se je bogumilski povukla iz javnosti, da nađe
smisao svoj i smisao svega, te onda tek da uđe u akciju.
Možda je i to razlog tužne jedne činjenice koju ću
ovako zabeležiti: koliko sam god puta došao na predavanja
g. Marjanovića, uvek sam bio svedokom sloma i lažnosti
njegove orijentacije, uvek sam otišao i s namešljiivom i s po­
raznom saznajem da se je tu mnogo govorilo o istini, a
istine nije bilo! Nekada p rvi i najobrađeniji hrvatski pu b li­
cista i kritičar na mene je (i mnoge nas) delovao tako pra­
zno, da sam žalio što, mesto da slušam njegove reći, ne
gledam radije na onom kinematografskom belom zidu je ­
dan lepi pejzaž.
Crni sen bacio je telo g. Marjanovića na beli kinema­
tografski zid, crni sen bacio je i duih njegov na belu istinu
koja je zgažena pod njegovim nogama.
Ja neću kazati da je on to učinio namerice, i bilo bi
smešno to kazati za g. Marjanovića, ne, stvar je u tome
da su sve idejne pretpostavke njegove dugogodišnje ori­
jentacije bile krive, pa su i zaključci krivi. N ije on tu sam,
čitava se je njegova generacija varala; to su pretpostavke
1 zaključci jedinog potlačenog i zarobljenog mentaliteta koji
je težio za oslobođenjem, ali polovičnim; koji je tražio uz­
roke svog ropstva u najbližoj karici lanca robijaškog i koji
nije zalazio u suštinu stvari i nije duševno bio slobodan od
svih spona i predrasuda. Čitava je ta generacija ex offi­
cio“ osuđivala najmanje svoje tamničare na smrt, a fak­
tički nije se ni usudila da osudi tamničara najvećeg; —
svoju ikrivu ideologiju. Jer ta je ideologija uslovljavala
najkomotniji način borbe.
I ja se pitam, da li je ta generacija težila samo za svo­
jim dobrom ili za dobrom čitavog ovog dela oovečanstva

220
 što se slučajno zove jugosloveniski? Da li ju je vodio in­
teres ili ideal? Alko je ikada imala kakav ideal, taj ideal
je bio u suštini uvek klasan, taj ideal se danas očigledlno
pretvorio u spoljašnji ukras njezinih interesa.
G. Marjanović preuzeo je na sebe nelepu i nezahvalnu
ulogu, da danas bude apologeta i predstavnik svoje rašče-
rupane, rastrovane i zlonameme generacije. I u tom je ko­
načno on ipak svestan. Jer nemoguće je da on ne vidi sve
okolnosti među koje se je povratio. On ih vidi, ali im ne
pogađa smisla. On ih vidi, ali je u njima, a ne nad njima,
on nema perspektive za njih, on ne vidi njihov sadržaj.
I što je glavno on ne misli tačno, nije dbsledan, ne ide do
poslednjeg uzroka; on ostaje na lukrativnim površinama.
On nam danas na svojim predavanjima pripoveda o
idejama vodiljama koje kreću sudbinu čovečanstva, pri­
poveda nam o nekom jugoslovenskom tipu, koji bi trebalo
stvoriti. Sve su to same biblijske priče i ništa više. Istina
je da tok historije uslovljavaju i materijalni uzroci i su­
gestivnost ideja; pitanje je samo, i to osnovno pitanje, da
li je materija ili ideja primarna. G. Marjanović kaže dla je
primarna ideja. I ako se on u tome nalazi u velikom dru­
štvu metafizičkih i idealističkih filozofa i naučenjaka, za
mene to nije ništa drugo do rudimentarni latentni upliv
sviju religija, naročito hrišćanske, za mene je takovo sta­
novište tek stanovište Ivana Apostola7. („U početku bejaše
reč.“) I sve mi to miriše na onu sumn jivu, detinjastu pret­
postavku, da ima neki dobri bog, koji je u gužvi prapočet-
ne magle udahnuo duh i dlušu, lepo ju je udahnuo kao deca
dah u mehur volovski. I sad lepo sve zvezde i svetovi i
zemlja lete, razvijaju se i lete kao mehuri volovski, puni
daha božjega, puni duha i ideje. Ne sigra li se to za g. Mar-
janovića neki bog foot-ball sa zvezdama i s nama na zem­
lji, i ne zove li se ta igra također u Marjanovićevom smi­
slu i primarna borba ideja?
SveEski rat bio je za g. Marjanovića sukobom ideja,
ponajpre i u glavnom sukobom ideja, a tek u dlrugom redu
sukobom kapitalističkih i imperijalističkih interesa. Svet-
fiki rat bio je za njega primarnom borbom nacionalizma
i naroda, a ne borbom klasa. Šta je onda za njega svetska
revolucija?
Zar nas je kroz stoleća tlačila ideja austrougarska, ili
ponajprije feudalistički pa posle kapitalistički interesi?

221
 Zar su centralne vlasti i Antanta unište u rat zibog idleala
nekih ili zbog interesa? Zar su narodi jedan drugome re­
ferendumom navestili rat, ili su ga navestili njihovi silom
i varkom svemogući vođe? Zar su razne filozofije jedina
drugoj navestile ovaj krvavi rat?
G. Marjanović dao se je zavarati spoljašnjim izgledi­
ma stvari; on je žrtva patriotizma i nacionalizma; njega
su opsenili lepi i ružna programi Antante i centralnih vla­
sti; njega je obmanuo fakat da su se narodi doista među­
sobno klali i ubijali; njega je zavela neukusna i glupava
vika nacionalističkih profesora, učenjaka, umetnika i fi-
losofa, koji su za vrem e rata bombarđovali jedni dlruge
najpogrdnijim, najbljutavijim optužbama i psovkama, i sve
one najviše, duševne vrednositi čovečje bacili pod noge,
surove, bratoubilačke nemani.
Nije, prema tome, nikakvo čudo da je gosp. Marja­
nović i u ulasku Amerike u rat video, i još vidi, nešto naj-
idealnije na ovoj zemlji. Njegova sinovlja blagodamost
spram majčice Amerike ide tako daleko da on u njoj vidi
Mesiju i da se je on u poslednje doba svom rečitošću dao
na jalov posao da propoveđia kod nas amerikanizam. I sa­
mo u četvrt sata razmaka, u jednom isitom predavanju, on
dolazi do dve tako protivureone tvrdnje, da za svakog m i­
saonog čoveka, koji te tvrdnje spoii, probudi i raščlani, či­
tava ideologija g. Marjainovića pada u prašinu.
Govori o Linkolnu i o oslobođenju crnaca. To je samo
uvod. Zapravo on misli govoriti o Vilsonu i o njegovom
idealnom programu8. N e spominje odlmah njegovo ime. Svi
mi vidimo da je o Vilsonu reč. Ali g. Marjanović rasteže,
pravi uvertiru, stvara efekat; vidi se upravo kako na ki­
nematografskom podij umu diže oltar, prinosi svećnjake
i sveće, čeka nevidljive ministrante da mahnu kadionicom
— i onda kad je već sve pripremljeno, on izriče reč: V il-
son. I v i vidite apoteozu g. Vilsona, okružena tamjanom
strahopoštovanje, vidite je — na oltaru.
Ništa to, što je nekada oslobođenje crnaca bilo samo
ukrasna firma kojom su se sevem e američke kolonije,
ugrožene konkurencijom južnih poslužile da otmu ovima
što lepše izvor njihovog napretka — crnačke jevtine ro­
bove; ništa to: za g. Marjanovića primarna je ideja oslobo­
đenja crnaca, a sekundama interes i konkurencija ame­
ričkih kapitalista i velikih posednika zemlje.

222
 Ništa, niti to ne smeta što je Amerika ušla u rat zbog
berzanskih i kapitalističkih interesa, glavno je za’g. Mar-
janovića da je te interese pokrio Vilson sa svojim lepim
programom: oslobođenje svih malenih i potlačenih naroda,
glavno je to, i to je za njega primamo. Ali to g. Marja-
novića nimalo ne smeta da nam samo za četvrt sata otkri­
je interesantnu činjenicu — da je on imao grdlnih muka
da skupi američke emigrante u vojsku, jer su se tome vrlo
mnogo protivili i američki kapitalisti, u bojazni da će im
nestati radnika. Zašto su oni trebali radnike? Valjda za
idealni neki preporod ili da pomoću njih izvuku još većih
profita? — Fakat taj ništa ne smeta, niti koristi g. Marja-
noviću, jer on neće iz njega povući zaključke. Ne će ih
povući, jer bi to bio prvi simptom sloma njegovih zabluda,
njegove ideološke orijentacije. Ne smeta g. Marjanovića
niti taj fakat, da je danas Vilson pod pritiskom kapitalista
mnogo i mnogo propustio od svojih zahteva, ne smeta ga
i ne koristi mu.
Može se prigovoriti da je Vilson tu samo tragična fi­
gura koja je mnogo htela, ali malo mogla, saglasavam se;
ali stoji i to da je od tragičnog Vilsona još tragičnija nje­
gova ideologija. Polovična., plitka, profesorska ideologija,
koja u sav problem čovečjeg razvitka ne posiže do korena;
i koliko god hoće da čupa korov regresivnih historičkih
ostataka, ona ipak uvek ostavlja koren tog korova čitav i
nepovređen.
G. Marjanović nije Vilson, ali njegova orijentacija
deli sudbinu orijentacije Vilsonove — one su obadJve u su­
štini jednake i obadve lažne.
Ja dopuštam visok upliv ideje na oovečje društvo, jer
znam da je svaka ideja sugestivna, dakle, često i determi-
nantna; ja volim borbu ideja više nego divljački, ljudlo-
žderski i ratni kankan; ja dopuštam i deterministički para­
lelizam ideje i materije; ali ne mogu dopustiti tvrdnju, da
je ideja primarna determinanta društvenih pokreta, u koje
spada i rat.
Primarna je u njima materija, primarni su ekonomski
uslovi i interesi, a sve je ostalo garnitura i nakit. Odtnos
između materije i ideje u društvenim pokretima jest od­
nos između kauzalnosti i finalnosti, između uzročnosti i
svrhe. Ideje su sekundarne, baš zato jer su više, jer repre-
zentuju jedan duševni razvoj nad materijom. I ako ja danas

223
plitkoj ideologiji g. Marjanovića suprotstavljam produ­
bljen historijski materijalizam, to nije zato što bi mi ma­
terija bila m ilija od ideje, nego zato što m i je potpuno
jasno da je sarmo najdubljim prevratom m aterijalnih od­
nosa moguće polučenje onog visokog cilja, koji je u glavi
g. Marjanovića još odviše maglovit a da mu bude jasan.
On peva danas optimističke davorije o etičkoj obnovi
i zanosi se nekim konstruktivnim tlapnjama; piše o kul­
turnoj revoluciji i zabacuje socijalnu — 'kao da se sv e kul­
turne revolucije do danas nisu nasukale na pomanjkanju
revolucije socijalne! On religioznim sektama u Rusiji i
Americi danas više daje važnosti nego organizovanim ak­
cijama svetskog proletarijata — kao da religiozne sekte
nisu tek epigoni nekadanjih, a ne inicijatori budlućih re­
ligioznih revolucija — i kao da sekte neće uvek ostati sek­
te, i ideal njihov uvek ostati ograničen na uski broj ljudi
— ako im revolucija proletarijata ne omogući široki, dru­
štveni teren za rad i pobedu ideala njihovog, produblje­
nog, popravljenog i usavršenog.
On je naprosto g. Prohaska, a Prohaska je on.
Umesto da uhvati sve komponente etičke obnove, pa
i one izvesne komponente koje su momentalno destruktiv­
ne, g. Marjanović sanja o nekoj sintetičkoj konstrukciji, a
ta konstrukcija je država. No ja tu dolazim na opasno po­
lje i brzo s protestom i s mnogo nakana, prelazim preko
njega. I već sam se zaustavio, jer našao sam već simbol,
koji ću dla ispreseciram pred gosp. Marjanovićem. Taj sim ­
bol je njegov jugoslovenski tip.
Tu smo! Onda kad g. Marjanović govori o etičkoj ob­
novi, on govori o etičkoj obnovi nacionalizma i nacionalne
države. On može da pod tim m isli i štošta drugo, svečo-
večje bratstvo, izmirenje,, no sve je to sporedno, glavno
je jugoslovenski tip. Od raznih provincijalnih tipova stvo­
rili smo danas tip hrvatski, srpski i slovenski, sada tre­
bamo stvoriti zajednički tip, tip jugoslovenski. Meni je
mrsko o tom e .govoriti, ko o svakoj laži. Pre svega ako m i
imamo nekoliko plemenskih tipova, m i tim e nismo po­
sti gnuli apsolutno ništa. I Zulukafri9 imaju svoj tip. I sve
biline i životinje. U jednoj istoj kući sedli bankar u prvo­
me spratu, a u podrumu fabrički radnik. I kulture nema.
Izmirenja nema. Sreće nema. Duše nema. Ničega nema
od etičke i estetske obnove. Ničega. Stvorimo dakle jugo-

224
 slot'enski tip. Isto nema ničega. Ako, dakle, tim tipom mi­
sli g. Marjanović provesti društveni prevrat, svi mu se mi
najlepše zahvaljujemo za dobru nakanu — i prelazimo pre­
ko njega. Taj tip izmiruje možda tri plemena nacionalno,
ali ne izmiruje ooveka S čovekom. Dakle, nešto je drugo
potrebno za to izmirenje.
Ili možda g. Marjanović misli da je taj tip potreban
zbog kulturne afirmacije? Zbog izražaja nacionalnih oso­
bina jugoslovenskih u umetnosti, filozofiji i nauci? Zar
umetnost i filozofiju stvaraju tipovi? Možda i jest u tome
razlog sve grozote naše kulturne stagnacije što su našu
kulturu većinom stvarali tipovi, ljudi koji su se vrlo malo
razlikovali od svoje publike; možda i jest u tom sva naša
tragika. I ta beda, ta nesreća uvek je kod nas nalazila svo­
jih braniča, uvek. Tražili su od umetnosti da bude nacio­
nalna, tražili su da bude i društvena (društvene se rane
smeju za njih otkrivati u literaturi, ali se radikalno u ži­
votu lečiti ne smeju). I niko nije tako jadno udovoljio tim
zahtevima kao jugoslovenska literatura. Jer nju su stvo­
rili tipovi, a ne individue. Tipovi koji se razvlače u ši­
rine plitkih poplava, a ne individue koje idu u dubinu
vrtloga; tipovi plitki, a ne individue od svega slobodne.
Ne mogu nikako dla pronađem razlog jednom tipu u
budućnosti. Ako je to danas potreba nacionalista, ne mogu
da u njoj vidim kulture. Velike umetnosti i filosofije bilo
je i bez tih nacionalnih tipova; bilo je i pre državnog uje­
dinjenja raznih naroda; niti jedna rasa nije išla nekuda na
vrhove kulture sa ciljem da to bude tipičan odraz njene
države, a kamoli da to čine njeni najgenijalniji stvara­
lački pojedinci na zapovest kakovih literarnih i političkih
kritičara.
Za kulturno stvaranje nama je, dakle, sasvim nepo­
treban jugoslovenski tip, potrebni su nam individualiteti:
a ukoliko ti individualiteti ne mogu da prodru u dlruštvene
slojeve, potreban nam je društveni borbeni tip kao prela-
zan oblik koji razbija sve zapreke društvene i otvara ši­
roke mogućnosti za prevladanje svakog tipa i dolazak har­
moničnog društva individualiteta.
To je onaj unutarnji razlog koji nas nuka da zabacu­
jemo svaki nacionalizam u svaki stalni tip — i sili nas da
stanemo na gledište internacionalno. Jer intemacionala u
svojoj definitivi ne znači ništa drugo do prevladanje ho­
1S August Cesaree 225
mogenosti u korist harmonične heterogenosti. U svojoj de­
fin itiv! U svom početku ona znači polazak od dlisharmo-
nične heterogenosti k harmoničnoj homogenosti, k dele-
nju celine u njene borbene delove.
Dve su intemacionale: intemacionala rušilačke borbe
— danas, intemacionala stvaralačkog mira — sutra. Prva
uslovljuje drugu, i tome g. Marjanović može da kulun-
džićevskim stilom 10 prigovora što god hoće; on može pri­
čati da je već svetski rat bio moralni preporod čovečan-
stva, a svetska revolucija da je slom morala; on može tvr­
diti da je rat narodla bio spas čovečanstva, a rat klasa da
je njegova propast — sve to može g. Marjanović i njegova
družba.
Sve to može, ali ne može nam dokazati točnost svoje
orijentacije. Jer ta se je orijentacija pokazivala jalovom
kroz svu historiju; ta se orijentacija sramoti i ruši svaki
dan i kod nas i vani, najbolji je dokaz slučaj Vilsdnov.
On nam ne može dokazati ispravnost svojih ubeđe-
nja, i on to možda već i nesvesno zrna. Možda. N e tiče me
se, uostalom. Hteo bih samo primetiti da je na jednom
predavanju g. Marjanović istaiknuo da je Rusija danas ,,do-
nela novi duh i grdlno mnogo novoga“. Meni se čini da
se to za Ameriku ne može kazati, jer su amerikanski dr­
žavnici samo kopirali i kvarili ruske manifeste, a u stvari
nisu ništa proveli.
N e znam da li se g. Marjanović zamislio barem u taj
problem; tek po izvesnim mestima iz njegovih pesama
zaključujem da je i on im ao svoje krize. Možda ih ima i
danas. U tom slučaju ne bi bio sam. Svi znakovi govore
da i naše društvo proživljava krizu koja nije ništa drugo
do sumnja u nekadanje nade i ispitivanje vrednosti nacio­
nalističke orijentacije. Poznato je da fijakerski konji ne
trpe preveliku udaljenost između dva fijakera na ulici,
čim jedna kola izađu iz reda, oni se instinktivno miču i po-
punjuju prazninu. Ne vole distancu. Neka me sva gospoda
izvinu, ali ja sam našao i kod njih mržnju na distancu, na­
učili se na red pa popunjuju praznine. Ne vole distancu
misli. N e vole se otrgnuti iz reda i otići u stranu. Navika.
Obaveza. Predrasude. Krivo osećanje dužnosti. Ako nije
šta gore.
Na ovom rnestu na kojem sad g. Marjanović stoji po­
ložaj je njegov neodrživ. Neodrživ zato jer je neodrživa

226
njegova ideologija. Ona je već pala. Ako ikada danas je
potrebno da na mesto nacionalističke orijentacije stupi in­
ternacionalistička. G. Marjanović je sigurno zametio da je
po povratku ovamo našao Jugoslaviju u latentpom gra­
đanskom ratu: namesto borbe plemena našao je borbu
klasa. I ako je njemu doista stalo do neke kulturne revo­
lucije, on bi trebao znati gde mu je danas mesto. Kulturna
revolucija nespojiva je sa socijalnom reakcijom. Ako se je
naš nacionalni problem mogao rešiti samo u sklopu Antan-
te i u zavisnosti od nje (a mogao se je i drukčije), to se naš
socijalni problem može rešiti samo u sklopu, u harmo­
ničnoj nezavisnoj saradnji $ revolucionarnom intem ado-
nalom (samo tako se može).
G. Marjanović uložio je sve svoje sile za provedbu
prve etape našeg problema. Prva etapa je provedena i ako
ne još sasvim. I možda baš necelovitost te provedbe zavodi
gosp. Marjanovića. No on je vrlo naivan ako se nada pot­
punoj provedbi nacionalnog programa u ovom režimu koji
danas održava Antanta zajedno s Amerikom. I tu je on žr­
tva svoje krive i već ukrućene ideologije. Na svim svojim
predavanjima on govori u tom tonu kao dfe je kapitalistič­
ki sistem večan i kao da na tom Balkanu mora biti uvek
neka jeruzalemska neman koja nas pribija na krst. Ne
samo nacionalne, nego i sve svoje prosvetne dadićevske.
stajićevske11, skerlićevske, prohaskijanske tendence mi­
sli on provesti u društvu, zakorlaoenom kapitalističkim
lancima. Kad to ne bi bilo naivno, bilo bi tužno. I ostatak
nacionalnih pitanja, i veliki deo kulturnih pitanja rešiv
je samo u drugoj etapi, u etapi rešavanja socijalnog pita­
nja. Tek nakon tog rešenja može se preći na idejno suge­
stivno delovanje, na kulturnu obnovu svih etičkih i estet­
skih problema, na duševnu obnovu individua. Dotle je sva­
ka prevratna idieja, svaka ideja o preporodu iluzija, ilu­
zija dobromamemog, ali površnog i preživelom ideologi­
jom zaraženog gospodina.
Ako g. Marjanović voli ideju, neka poštuje onu ideju
koja je viša i dublja od njegove. Poštivati višu ideju, ako
i uz demanti svoje vlastite, uvek je simpatično i to bi bilo
ono što bi g. Marjanovića jednim mahom razdvojilo i uda­
ljilo od ove nemoguće linije koju dlanas zastupaju, ah —
niko, jer [su] nikakovi; udaljilo bi ga i od njegove genera-
15»
227
čije koja danas zajedno s mljim slavi svoj srebrni pir, slavi
veselu svadbu laži s nasiljem, slavi juibileum svog javnog
rada, slavi ga na vulkanu. Ona slavi jubileum i p eva svoju
labuđu pesmu!
No, ništa. Mi koji znamo da je ne vodi ideal nego
interes, nama je to jasno. V oleli bismo da n e vidim o g.
Marjanovića u toj povorci dugoj i slavnoj, u toj povorci
jubilaraoa. Voleli bismo dla mu je sva grozota te slave ja­
sna. On bi doduše prestao biti ono što je danas, ali bi do-
živeo svoju vlastitu kulturnu obnovu. Treba početi sa so­
bom. Mi do danas još nismo videli od g. propovednika ta­
kove obnove, nikakove obnove u sebi samome. Nikakove.
Danas, u vreme presudno, kad svaki nerv treba da ima u
sebi energiju čitavog mozga, mi u g. Marjanoviću vidimo
pre ustaljenu reakciju nego obnovu.
Ja bih to njemu mogao i mnogo dletaljnije kazati, kad
bi mu pero smelo slobodno pevati kao ptica u šumi. No,
ptice u šumi slobodnije su no hrvatski pesnici u Jugosla­
viji. Želi li g. Marjanović čuti detalje, to ga ja molim da
kod ptičara mojih stihova izvojšti peru mome. slobodu do­
stojnu i potpunu.
Jučeranji i današnji g. Marjanović to valjda može. On
to može, jer držim da se nije kompromitovao pevajući o
razornom plamenu i haosu.
OD DVOGLAVOGA ORLA DO ZABAVNE BIBLIOTEKE
Godišnje sezone se menjaju, no. jedna sezona kod' nas
već nekoliko godina ostaje stalna i trajna: sezona prevod-
ne literature. Legion nakladnih zavoda zaposlen je s njo­
me. Čini se da je nastupilo vreme jedne općenite utakmice
da se nadoknadi što je propušteno. Čini se samo, jer, doi­
sta, kako se to zapravo nadoknađuje, ne ostaje li usprkos
gora odi knjiga kojima nas obasipavaju naši nakladnici,
praznina relativno ista kao i pre? Prevodi se bez kriterija
ili tek s jednim kriterijem: umetnička i naučna vrednost
prevodne te literature literaturi obično je rekla laku noć.
Laka zabavna literatura, ona efemerna za razbibrigu na
putu — a i sama će otputovati u nepovrat već sutradan —
to je u glavnom šlager naših nakladnika. Vrednija bele­
tristika potisnuta je u poslednji red, naučna još više, o fi­
lozofskoj se uopšte ne niože govoriti; što se tiče poslednje,
to bi se moglo reći da se za naše nakladnike filozofija nije
dalje razvila od Platona i izvesnih francuskih moralista
koji više spadaju u feljtonizam negoli u filozofiju.
Jedan od nakladnih zavoda naj tipičniji za mizeriju na­
še prevodne literature jeste, bez sumn je, Zabavna bibliote­
ka g. dra Andrića. Otkadl je Kugli1, nalazeći valjda da se do­
voljno proslavio kao nakladlnik kriminalne prevodne lite ­
rature Montepena i Gaborioa2, s kojom je preko dva, a i
tri, decenija trovao našu čitalačku publiku — otkad se on
više povukao s poprišta, Zabavna biblioteka je zauzela po­
ziciju jednog od najplodnijih, a ujedno i najjalovijih naših
nakladnih zavoda; najplodnijih po broju svojih knjiga, naj­
jalovijih po njihovoj vrednosti. Program je kratak: stvo­
riti obiteljsku biblioteku, specijalno za uzgoj devojaka.
I jer nijedlna devojka, što je sasvim prirodno i dobro, nije
imuna od ljubavi, to bi se program Zabavne biblioteke
229
mogao izreći drukčije: biblioteka za zaljubljene. Sto su za
Kuglija nekad bili kriminal i detektivi, to su za g. Andri-
ća ljubav i avanturisti; u odnosu spram vremena, dakle,
mali paradoks: u vrem e sa manjim kriminalom i više lju­
bavi Kugli je izdavao kriminalnu biblioteku, u vrem e s ve­
ćim kriminalom i man je ljubavi g. Andrić izdaje biblioteku
ljubavnu. S jedne strane, điakle, obzirom na žene, vidan je
u g. Andrića kao nakladnika izvestan un trait feminin:
prilagođenje, s druge strane, obzirom na vreme, un trait
masculin, vremenu u prkos.
Prvo ja puštam po strani, jer šta bi imalo smisla g.
Andriću koji je nekada Sanjina? nazvao nemoralnim ro­
manom, koji, dakle, pristupa k literaturi devojačkog in­
stitutskog pedagoga, što bi imalo smisla njega, uverenog
u svoj moral, uveravati da s većinom knjiga svoje Zabav­
ne biblioteke truje isto tako našu i žensku čitalačku publi­
ku ko nekad Kugli sa svojom kriminalnom? Reč je o ono­
me g. Andriću kao nakladniku u kojem se oštro ispoljuje
njegov „maskulinizam“ : ići hrabro i muževno protiv
vremena.
No, ići protiv vremena, to ujedlno može da znači i
s vremenom zajedno. Jer to je već tako, da svako vreme
znači dva i više vremena, već prema tome koje smo gene­
racije, koje smo klase i nacije, kojeg sm o najposle uvere-
nja i kome smo se sa svojim uverenjem priključili. Što se
tiče g. Andrića, on je uvek išao protiv vremena koje je
značilo napredak, a išao s vremenom koje je značilo zastoj;
tako na pr. u blagopokojno vrem e austromađarsko, kad je
on bio jedan od onih srećnih naših profesora koji je mnogo
bio na dopustu. Na dopustu, jer su ga trebali mađaroni
bilo u teatru, bilo za saradnju u službenim „Narodnim
novinama“. U teatru se proslavio sa neverovatno kolosal­
nom monografijom o kazalištu, u „Narodnim novinama“
naročito s jedinim feljtonom povodom đačkog štrajka g.
1912. Taj štrajk bio je jednim delom upravo i reakcija na
taj feljton. Davno je već tome, a kako je do danas* evolui­
rao g. Andrić, ja to ne znam, i nije važno. Sigurno je tek
jedno, da on maskulinski hrabro stupa s belom legijom
spasavaoca kulture i civilizacije, i s ovom zajedno protiv
vremena koje su u historiji naših dana zarežali boljševici.
Njegov maskulinizam, njegova tendenca u inače „neten-
dencioznoj“ njegovoj nakladničkoj karijeri jeste upravo

230
u tome da od/ vremena na vreme ljubavni vrt svoje Zabav­
ne biblioteke načička po kojom mirisnom biljkom iz anti-
boljševičkog rasadnika. Sadi je to „ljubavni roman“ Kloda
Aneta: Potresla se zemlja od istoka, onda opet „grozan i
istinit dlckaz o pogibiji najveće slovenske dinastije“, ,,ne-
srećndh žrtava“ od Pjera Žijara: Tragična sudbina Nikole
II i njegove porodice, ili pak „sintetična slika carske i
boljševičke Rusije“ od P. N. Rrasnova: Od dvoglava orla
do crvena barjaka.4
Naročito s poslednjim „velikim romanom“ (doista,
osam knjiga) g. Andrić je zadužio našu prevodnu litera­
turu tako, da se na to vredno osvrnuti š nekoliko reći. Ja
ne znam, naposletku, ko je za taj podvig zaslužniji, da li
g. Andrić ili prevodilac g. dr Maksdtmilijan Petanjek, pred-
sednik zagrebačkog Ruskog kruška. No, svakako, ne ću da
ni g. Petanjku učinim nepravdu. Priznajem, dakle, dJa je
on svojim prevodom Krasnova učinio najkolosalniju stvar
što je ikad učini jedan prevodilac na svetu. Jer doista,
što je kolosalnije nego strpljivo, u ime literature, preve­
sti jedan kolosalan pamflet i još tome kolosalno glupi
pamflet od 1825 stranica?
Kolosalmiju stvar učinio je još samo autor. G. Andlrić
nam ga je u predgovoru predstavio kao „jednog generala
koji bi mogao uskrsiti rusku slavu i veličinu“ i „koji će
već moždla ovoga proleća (1922) osvajati i sređivati Rusi­
ju“. „Blagotvorno delovanje“ je on pokazao u Rusiji za
revolucije i „čovek je od velike državničke sposobnosti“,
ničim se nije dosad kompromitovao, čist, pošten i svetao
značaj.
Tako g. Andrić nekritično kolportira sud o Krasnovu,
iznesen na „sveruskom sjezdu“, održanom u novembru
1921. u Sremskim Karlovcima. Da ga ja dopunim, P. N.
Krasnov, bivši carski gardijski oficir, došao je prvi put
u revoluciji na glas kad je zajedno s Kerenskim5, Savin-
kovom i Stankjevičem .pošao u novembru g. 1917. u na­
valu na boljševički Petrograd, bio kod Gačine razbit, za­
robljen i na časnu reč od boljševika bio pušten na slobodu.
Tom zgodom taj „veliki državnik“ „široke koncepcije“ po­
kazao se, kako je to u berlinskoj „Zizni“ izneo njegov biv­
ši drug Stankjevič, kao „čovek koji za veće političke per­
spektive ima malo razumevanja“. Posle toga se za Kra­
snova malo čulo, sve dk> juna 1918, kad je paralelno s Ce-
231
hoslovacdma na Volgi i ruskim Nacionalnim centrumom
stojećim pod protektoratom Antamte započeo s Dona ofan-
zivu protiv boljševika, sam stojeći na strani kijevskog Pra­
vog centruma, organizovanog pod protektoratom central­
nih vlasti. S nemačkim ratnim materijalom, pod koman­
dom nemačkih oficira poduzevši ofanzivu, on se zaželio
Moskve. Ali, umesto u Moskvi, našao se vrlo brzo u —
Švajcarskoj. Odande je i nastavio svoju nemoćnu ofanzi­
vu, ostavši bez mača, nastavio ju je perom, tako se i rodio
njegov roman.
Kolosalno je delo s tim romanom učinio autor, no m i­
slim da sam ja učinio još kolosalnije što sam ga uopće
pročitao, mogao pročitati. Priznajem, da sam se mučio
s njime nekoliko meseci, započinjao, nastavio, odbacio
s odvratnošću, ko u smrdljive Švabe da su m i se pretvarala
slova pred očima; ako se ikad jedan roman može isporediti
s pljuvačnicom, onda je to taj. Zar zato što je tu sve za-
pljuvano što ja inače poštujem? Ja nikako ne bih hteo da
na roman pam flet odgovorim kritikom protupamfletom.
Priznajem da Krasnovljev roman ima literarno dobrih m e-
sta, no dobra su mu samo ona gde opisuje ono što zna: ma­
nevre, rat, ponešto dvor. Sve ostalo — opisi ruskoga dtru-
štva, ruskih revolucionara, ruske komune — sv e ono što
nije razumeo pretvorilo se u jednu krivotvorinu koja
s umetnošću ima toliko posla koliko revolveržumalistička
cronique scandaleuse. Krasnov hoće da bude realist. Sta
je prva dužnost realista pa, konačno, i svakog umetnika
nego da bude u karakterizaciji svojih figura objektivan?
On može da strastveno pledira za svoju tendenciju, no ne
srne da tendencu prenese i na same karaktere ljudli koje
obrađuje. A upravo to, i ništa drugo, Krasnov nije ni ura­
dio; psihologa je zamenio agitator. Počev od Nikolaja, pre­
ko generala Sabljina, glavnog heroja romana, do Nike
Poležajeva, belog gardiste prerušenog u krasnog koman­
dira — sve su mu to božji ljudi, mučenici. A oni drugi,
boljševici? Jasno je, sem e đavolovo, ili kako to Krasnov,
razdelivši ih u tri kategorije, i drukčije kaže: „stariji ljudi
zločinačke prošlosti, neurastenici, histerici, kokainisti,
morfimisti; ljudi strašnog talenta, velike energije, razbojni­
ci po prirodi“. Lenjin je njemu — njemu: stalno nemaeki
plaćenik i špijun i idiot, Lunačarski do nesnosna cinizma
drzovit, Džeržmski0 izludeli sadist, Gorgi bosjak, najlepša

232
 pesma ruske revolucije Dvanaestorica od Al. Bloka — za
njega je „hulenje na Boga, blatna i bezpoštedna besram­
nost, idealizacija i preklanjanje pred najnižim ljudskim
instinktima“.
Psovke, to je Krasnovljev metod karakterizacije revo­
lucije i njenih predstavnika, pa i onih koje obrađuje po­
tanje. Svi mi znamo za giganta ruske literature čiji su naj­
veći romani studlij i kritika ruske revolucije i njenih tipova
još tamo davno pred boljševike; bio je to Dostojevski.
Obratno u Krasnova: njegov roman je kritika revolucije
bez studija, bez umetničke ljubavi za predmet i samo
s mržnjom jednog potučenog, degradisanog generala. Isti­
na je za njega samo u „caru, veri i otadžbini“, „veri, nadi
i ljubavi“, trim glavnim hrišćanskim krepostima, kojima
se samo mora dodati još četvrta najhrišćanskija: glupost,
pa da nam Rrasnov bude odtmah razumljiv i kao mislilac.
Hrišćanstvo protiv socijalizma, čitaj feudalizam pro­
tiv proletarijata, to je „misao“ koja se Krasnovu tlapi ne-
izlečivo, i jedan je on; kad filozofira najozbiljnije, deluje
najsmešnije. Najzabavniji je kad filozofira o ratu i re­
voluciji. Zašto ona, otkud? To je za Krasnova rebus. Naj-
različitiji njegovi tipovi, general Sabljin, inteligent Ver-
cinskf, oficir Macnjev, belogardist Poležajev, pa i desna
ruka Trockoga i Revvoensovjetu, komunist Rahmatov itd.
itd. — svi odgovaraju jedinako: „rat i revolucija dela su
.sedamdesetorice mudraca koji upravljaju svetom’; sedam­
deset sionskih mudraca“7: „Sto su ti mudraci? Niko ne
zna“. „Ovaj rat je delo njihovo“ — veli Vercinski. I jasno
je, što njemu, odnosno Krasnovu.lebdi pred očima: frama-
sunske lože8, ti faktični buržoaski štabovi rata. No, za Kra-
snova to su bili štabovi. — revolucije i boljševizma: ,,Le-
njin je, vele, — a to veli Macnjev — slepo oruđe u rukama
tajanstvenog bratstva slobodlnih zidara židovskoga saveza,
koji je sastavljen samo zato da uništi hrišćanstvo i da ceo
svet podloži Židovima“. Nemojte da ne poverujete u tu
tezu o revoluciji, jer Nikolaj Ilič Burjanov (Vladimir Ilič
Uljanov) sasvim je ozbiljno — opisuje to Krasnov — za
vreme svoje emigracije sreo kraj Lueermskog jezera, na sa­
motnom putu, tajanstvenog „Židova sede brade“ od koga
je primio nalog „da se sve razruši i nanovo sazida“, uz
parolu: „Najboljega Goja (hrišćanina) ubij“. Nije dakle,
čudio da i sam komunist Rahmatov rezonira ovako: „Sto

233
je Lenjin? Lenjin, podređena je ličnost, najamnik, plaće­
nik, sam on nije ništa. Jeste li kadgod čuli što o maso­
nima — o onima koji upravljaju svetom i koji su pakosni
neprijatelji Hristovi? Lenjin je mason, ali maleni mason.
On ispunjava naloge političkoga centiruma i prema tome
se ponaša. Masoni su svagde na čelu, a osobito u Engle­
skoj i Francuskoj. Lojd Džordž je mason, Brijan je mason,
pa su prema tome, Lojd Džordž i Brijan zajedno s Lenji-
nom.“ Sasvim je, dakle, jasno da su konzorciji evropskih
banaka i Komunistička intem adonala jedno te isto, to i
kaže Krasnov; internacionalisti boljševici da su pomagali
imperijalistički rat, imperijalistička buržoazija da je po­
magala boljševičku revoluciju.
Kako to da se u stvari dogodilo sve obratno, da su
boljševici poricali rat, a imperijalisti i framasuni da su
pomagali i plaćali rusku kontrarevoluciju — i Krasnova:
— protiv boljševika; kako to da se Krasnov kao najbolji
Goj, znajući za paklenu zaveru framasuna i boljševika, na­
šao za vreme rata i kontrarevolucije na strani framasuna,
Lojda Džordža. Brijana, i najposle fon Kiblimana protiv
Lenjina i boljševika — to ostaje tajna. Sigurno se to ima
resiti tako da po svojoj mudrosti Krasnov ne spada niti u
onih sedamdeset niti uopće u mudrace; im e je njegovo le -
gion, legdon budala koji o ratu i revoluciji razumeju to­
liko koliko njihova čizma, kobile i pudli. I tajna se onda
rešava ovako:
„Ti Šaša, govori Sabljinu njegov brbljivi rođak, ,revo-
lucioner’ do revolucije., Obljenisimov — otvrdnuo si u
sredovečnim pojmovima: vitezovi, građani, seljaci. Vitez
voli lov i piruje, građanin radi za njega, a seljak mu ore.
To je divljaštvo. „I krasota“ — dometne Sabljin — Krasnov.
I krasota. Krasota je u onome što je bilo pred carem: „bilo
je kulturnosti, bilo je lepote.“ „Bio je dom u kojem se u
miru i bez straha živelo, bila je razmažena sitost slike,
glazba, kazalište.“ „Bez napora trebalo bi tek se dotaknuti
malenog električnog zvonceta i ugojena i umiljata Marja
nosi na poslužavniku kavu s vrhnjem, maslac i zemičke.“
„Nestalo je vlasti, nestao sjaj vojničke službe, blesak ti­
tula, krasota obreda, isticanje barjaka, iskazivanje počasti,
zajednička molitva, skladno pevanje, zajedničke sportske
igre.“ „Došla je drzovita, pohlepna ruska buna s neugasi­
vim „dole“ i s neuspregnutim grabežom privatne i dr­

234
 žavne svojine.“ Ta da, kad ruski radnici i seljaci, pa i in­
teligencija nije htela da dalje bude ugojena, umiljata Mar-
ja, i da gg. Krasn ovima, i njihovim ženama i deci uslužno
nosi maslac i zemičke, i kad su ti „bosjaci i zločinci“, so­
cijalizmom pretvoreni u „skotove“, počeli da teže da i sami
malo osete što je to krasota, slike, glazba, kazalište — sve
ono što im nije dala „hrišćanska ljubav“ gg. Krasnova!
Kolosalan po opsegu, roman Krasnova još je kolosal­
ni ji po svom fanatizmu reakcionarstva, po svojoj mržnji,
po svojoj ignoranciji i gluposti. To čudovište su caristički
lakeji u beogradskom listu „Novoje vremja“ i Aleksej
Kuprin0 nazvali „sintetičnom slikom carske i boljševičke
Rusije“ i nazvali je pandanom Tolstojeva Rata i mira, a g.
Andrić im se, citiravši ih, pridružuje. Veću blasfemiju na
mrtvacu nije učinio još niko. Jadni Tolstoj. No još jadniji,
faktično jadniji je Kuprin, koji se od nekadanjeg antimi­
litarističkog pisca Dvoboja razvio do glorifikatora jednog
oficirskog, carističkog pamfleta. I pamfleti mogu da budu
materijal za sintetičnu sliku jednog vremena; roman Kra­
snova nije sintetična slika, nego samo materijal za nju, ali
to samo kao dokument kontrarevolucije, njenog besplod­
nog fanatizma, njene laži, tlapnje, egoizma i ignorancije.
U savremenoj ruskoj revolucionarnoj literaturi ne postoji
još nikaka „sintetična slika“, ali ja ne znam nijedno delo
čak ni sa krajnje proletkultoVske levice , 10 koje bi litera­
turu ponizilo na taki pamflet protiv buržoazije ko što je to
Krasnovljev roman protiv proletarijata.
Revolucija je falsificirana, umetnik se demaskirao
kao mistifikator. Uvevši taj falsifikat u našu literaturu gg.
Andrić i Petanjek potvrdili su samo jednu jedinu lepu
misao' Krasnova (ali i ta svedoči za veliko njegovo poli­
tičko znanje): da je „Jugoslavija, koja se nedlavno oslobo­
dila ispod turskoga jarma, zapravo Malorusija Gogoljevih
vremena“. Istina, i sam se Krasnov pokazao kao čičikovski
tip tih vremena, još i danas težeći za Rusijom mrtvih duša.
Treba biti dobrim purgarom i mrtvom dušom da mu se po-
veruje; gg. Andrić i Petanjek su to učinili, što opet znači
da se i sami u našim relacijama pokazaše nekim Cičiko-
vima. Obmanuti oni obmanjuju, zadovoljan Krasnov, za­
dovoljni oni, što se može protiv zadovoljne gluposti: glu­
post je da je dvoglavi orao1' crknuo u Rusiji, a živim ga
proglašuju u Zabavnoj biblioteci — no da, zabavna biblio­
teka.
235
 ODGOVOR G. CRNJANSKOME

Zlosretna, čudovišna i opet tako providna kampanja,

koju su naša dva poznata Dioskura natražnjaštva — gg.
Miloš Crnjanski i doktor Ivan N evistie1 — poveli protiv
„koloniziranja“ naše zem lje „stranom“ knjigom, kao i ci­
jela „cronique scandaleuse“, kojoj su ta dvojica bila au­
torom, kad su na sebe primili funkcije za koje inače po­
stoji dosta ljudi izvan književnosti, dovoljno su poznati, da
bi o tome bile potrebne još neke informacije. Malheureux
gens de lettres, est-ce ä vous đ’etre delateurs? — uzviknuo
je nekad protiv svojih N evistića i Cmjanskih Volter,
uzviknuo u to vrijeme, s kojim bismo trebali povući samo
malo dublju paralelu, pa da bude još razumljivija pojava
i tih naših Garasa2, Šdmeja i Ajeta, zapljenjenih danas, ne
više poput ovih protiv Filozofskog rječnika i Ansiklope-
dije. nego protiv... ah, protiv...!
No i zašto da odmah ne kažemo: protiv „socijalne li­
terature“, „literature“ „naših intemacionalaca“, „literature
marksističke“, koja da „smatra za prvi svoj zadatak gu­
šenje i rušenje svega našeg u književnosti, samo ako nosi
na sebi trag ma kakvog nacionalnog osećaja“. „Dići glas,
međutim, protiv „marksista“ u literaturi ja smatram naj-
posle za prvu potrebu i najvažniju sadanjeg književnog
momenta“ — tako je zagudio naš proslavljeni pjesnik
s Itake, g. Miloš Crnjanski. A g. Ivan N evistić je zabuga-
rio u sekundlu, — najprije je zapravo on bio primaš, a onda
se, nesretni samotnik oduševio i s tim e da sekundira; — i
hrabar, kakova ga već svi znamo 'kroz posljednje godine,
isprsio se čak ovako: „Nas lično ta propaganda — m isli
među ostalim i strane literature, koja je i za nj marksistič­
ka — niti plaši niti ljuti, i mi jedva čekamo čas da joj se

236
puste slobodna krila, pa da se onda s njome otvoreno i na
ravnoj nozi objasnimo, kada njeni propagatori neće više
moći da svoju dluševnu prazninu pokrivaju izgovarajući se
Zakonom o štampi“.
Zapravo, priznajemo, mi se na doktora Nevistića, toga
„Vijencem“ ovjenčanog nekadanjega indjatora natječaja
jedne najbolje novele — on zna najbolje o čemu — a danas
najamnika premalo još poznatih vlasnika rudnika u Me­
tohiji, ne bismo ni obazirali da njegove riječi nisu zbilja
tako „zlatne“ da mu na njih možemo odgovoriti samo s jed­
nom željom, da bi mu se zbilja i što prije pozlatile! Doktore
„Pravde“ (gramatika nas sili da nazive pišemo velikim slo­
vom, no navodnici bi mogli ostati i bez tog gramatičkog
postulata), — pa da vidite, „na ravnoj nozi“ neravne glave,
faktičnu duševnu prazninu, samo gdje? U onih, koii su
glavom — noge g. Nevistića nas zbilja ne interesiraju, no
interesira li nas i glava? — išli rakovim načinom!
Međutim, zapravo nam je tu tema ona književnost —
epitetone već znamo — koja, po Crnjanskome, smatra za
prvi svoj zadatak gušenje i rušenje svega našeg u knji­
ževnosti, samo ako nosi na sebi trag ma kakvog nacional­
nog osjećaja! Da li je to dloista tako, da li bi i moglo biti do­
ista tako u zemlji, u kojoj svatko još ima računati s tolikim
nacionalnim osjećanjima? Radi se samo o tome, šta se po­
drazumijeva pod tim osjećanjima, kakav im se daje smi­
sao, kakav cilj, tako da u momentu, ako su ti osjećaji još
uvijek progresivni nikome ne može dloći na pamet da ih
„guši i ruši“, — a mi nismo krivi, da se ta progresivnost
više ne nalazi kod g. Cmjanskoga i njemu sličnih! — ako
se kod njega ona ikada nalazila! No da okrenemo list i po­
gledamo malo ovu drugu stranu: sa svojim nacionalnim
osjećajem izbacuje li g. Cmjanski možda iz nacionalne li­
terature Jakšića, Kostu Abraševića, prvoga Nestora Žuč­
noga, Kranjčevića, Polića-Kamova, Cankara, Aškerca, i —
književnog ne samo socijalno-političkog borca, Svetozara
Markovića? Po onome, kako bi on danas iz literature htio
izbaciti sve socijalno progresivno, a to se manje više, u
cjelini njihova djela ili bar djelomično, pokazalo već kod
ovih pisaca, bilo bi dosljedlno, da su i ti pisci kod njega
kao „antinacionalni“ na indeksu i protiv njih da se treba
povesti borba „bez obzira“, „nemilosrdno i ironično“.
G. Cmjanski do danas to nije uradio, barem ne javno.
237
No dok on to nije uradio i dokazao nam da bi bio u pravu,
mi mu odričemo pravo, da na dlanašnju onu našu književ­
nost,. koja je, ne mareći za ideologiju njegovu i njemu
sličnih okrenula svoj pogled spram socijalnih pitanja, —
da na tu književnost on sikće i pljuje kao na „antinacional-
nu“ i prostu imitaciju strane „socijalne i marksističke knji­
ževnosti“. Već u samoj prošlosti naše književnosti, mi
imamo prve, u dva tri slučaja i vrlo svijetle svjetionike,
kojih vrijednost i značenje nije nikad nijedan od nas,
koje on napada, ma samo pokušao „gušiti i rušiti“, koje
naprotiv mi duboko poštujemo kao naše tradicije, naš unu­
tarnji, domaći početak onoga, što m i danas, u jasnijoj, i raz­
vijenijoj situaciji i domaćoj i vanjskoj, hoćemo jasnije i
još dosljednije:'
Pa sve da to, kako je neizbježivo, hoćemo i pod uti-
cajem i podstrekom književnih, i kulturnih savremenih
pokreta u samome inostranstvu, zar sm o možda i u tom
slučaju „antinacionalni“, tuđinci u svojoj sredini?
Stvar je, uostalom, tako djetinjasta i neozbiljna, da se
na nju ne bi bilo vrijedno ni obazirati. No ako bd s e držali
toga stanovišta, bi li tu uopće još imali razloga da se oba-
ziremo na ono što je pisao Cmjanski? U zet ćemo, dlakle,
neozbiljnost za ozbiljnu, i odgovoriti prvo to: ako bi se ra­
dilo o nekom tuđinstvu u svojoj sredini, onda neka se pazi
na tu banalnu istinu, da netko može biti najgrlatiji u v id
0 „našem“, „nađonalnom“ i tome podobnome, a da ipak
bude u svojoj sredini i spram vlastitog naroda veći tuđi-
nac nego onaj koji je napustio ta fraziranja, a u srcu i
djelu svome pokazuje stvarno interesovanje i ljubav za
svoj narod, njegove muke i potrebe, — dakle, nije tuđinac
nikakav! Inače pak dla ostanemo sasvim na literarnom te­
renu, g. Cmjanski je profesor, i valjda literature, pa bi mu
bilo lako znati kako je.apsurdno to međašenje na „naše“
1 „tuđe“ u kulturnim oblastima. Te kulturne oblasti, od
najdavnijih vremena do današnjih nikada nisu bile teri­
torij, podijeljen na tako oštre granice, da bi na njima ka­
kav carinik,, kad bi ga i bilo, mogao stvarno uspjeti sa svo­
jim mjerilom: „domaća i strana roba“ ! No mi znamo, g.
Cmjanski govori kao nacionalista a otkada uopće u hi­
storiji, razbuđen, kako se zna, francuskom revoludjom i
dolaskom buržoazije na vlast (ili borbom za ovu), postoji
nacionalizam, uvijek su u pojedinim kulturnim sferama

238
 bili vidljivi baš i zbilja takovi carinici kakovim se poka­
zuje i g. Cmjanski. Samo s kojim pravom na monopolisa-
nje da se tu radilo samo o „domaćoj robi“, dok nikada ni­
jedan nacionalizam nije također živio sam o sebi, nego
živio i razvijao se pod uplivom kojega drugoga, primao i
dopuštao, dakle također „strano“? Da ostanemo samo na
bližem, barem Cmjanskome bližem području, zar nacio­
nalni pokret Ceha i, na slavenskom Jugu, naročito Hrvata
polovicom prošloga vijeka nije crpio snage svoga poleta i
u njemačkim romantičarsko-nacionalnim idiejama, a to
isto zar nije ustanovljeno i za same ruske slavjanofile3?
Ili zar možda nacionalistički pokret Svetozara Miletića
u Vojvodini bio samostvoran plod tog užega Crnjanskijeva
zemljaka, a nisu u njemu vidljivi i impulsi istovremenih
nacionalnih pokreta kod ostalih Slavena u monarhiji, pa
i kod Talijana, Nijemaca i samih Mađara — sjetite se samo,
koliko se tada citiralo Petefija!* I samo još to, na koncu:
sam naš predratni nacionalistički pokret! Već jako davno,
1919. u „Plamenu“, ja sam pokazao kako se jedan od glav­
nih ideologa toga pokreta, g. Miloš Đurić, na svoju ,,vi-
dbvdansku etiku“ pozivao na inače toj etici sasvim tuđega
francuskoga filozofa, Gijoa, a tko se sjeća jednoga odi glav­
nih vođa toga pokreta pokojnoga Vladimira Čerine znade
šta je za toga značio Talijan Macini!s
► No tako je to već, izgleda, za sve književne šovini­
stičke carinike, pa i za g. Cmjanskoga: ako se oni zapa-
jaju i u razvitku oplođuju nečim stranim, onda je to još
uvijek „naše“, „domaće“, „nacionalno“. ako to čini tko
drugi, s jednoga drugoga, širega, neka bude socijalnoga,
internacionalističkoga, ali i faktično nacionalnoga, ier za
narod stanovišta, ond'a je to ono sa čime je potrebna borba
„bez obzirna“, „nemilosrdno i ironično“, sve tamo do po­
zivanja na one, bez kojih bi sigurno naša literatura bila
mnogo dalje, da se i u nju nisu toliko mješali!
A do kakvoga apsurda i gluposti dolazi ta uskost gle­
danja, neka svjedoči samo ova mala anegdota, uostalom,
vrlo historijska. God. 1871, poslije sedanskoga sloma bo­
napartizma, bili su u Francuskoj izvršeni izbori za parla-
menat, u koji je bila izabrana golema većina reakcionara
i pritajenih monarhista, a protiv nje samo šačica iskrenih
republikanskih boraca, u njoj pak Viktor Igo i Garibaldi.
Garibaldi je bio stranac, osim toga je sa svojim republi-

239
kanizmom i antipapizmom bio crvenom krpcm čak i za
francuske, dobrim dijelom klerikalne reakcionarce, tako
mu je dakle usprkos toga, da je bio jedini u Evropi koji
je sa svojom legijom pošao Francuskoj protiv Njemačke
u pomoć, Tjerov parlamenat® odlučio poništiti mandat.
Viktor Igo je u skupštini ustao protiv toga, pokušao go­
voriti, pokušao, no ne uspio, jer se protiv njega dignula
sa svojom gavranskom grajom većina. Zašto? precizirao je
to vikont de Lorgeril sa svojim famoznim povikom: „Skup­
ština odluzima g. Viktoru Igou riječ, jer on ne govori
francuski!“
Viktor Igo, majstor francuske riječi, često čak pre-
bujne, preraskošne, đla m u se ne bi mogao predbaciti ver­
balizam, on za šoviniste svoga vremena nije govorio fran­
cuski! No da, francuski je on stvarno govorio, to mu nije
ni htio poreći budalasti de Lorgeril! No za ovoga to kod
Igoa očito nije bio francuski „duh“, ta kako bi to bilo i
moguće kod čovjeka, koji je, doduše, 'kao najfrancuskiji
od Francuza, uvijek naglašavao svoj patriotizam, no koji
se kao dugogodišnji emigrant i rebel oslobodio uskih gra­
nica nacionalizma, ovaj podredivši višim vidicima čovje­
čanstva, pa već i socijalizma!
No, s tim e smo m i došli do mjesta s kojega se za našu
temu otvara ju nove perspektive. Da li se „duh“ jedne na­
cije — ostanimo na čas kod toga termina — može izraziti
samo načinom i «hvatanjem nacionalističkim ili i tom e su­
protnim, socijalističkim? U prvom slučaju do čega bismo
došli, što se na. primjer tiče samo francuske literature i
kulture?, — a imanje više bi se to moglo pokazati na prim­
jeru sviju drugih kulturnih narodla! Došli bismo do toga
da su „duh“ francuske nacije izrazili samo konzervativni,
tradicionalistički njeni predstavnici, oni, recimo, od Jo-
zefa de Mestra do Baresa i Morasa, a cijefl'a linija pjesnika
i mislilaca od Voltera i ansiklopedista, od utopijskih soci­
jalista, Sen-Simona i Furjea i Lamnea i Renana, preko
Igoa i Zole do Sorela, Žoresa, Geda i Barbisa7, da je usli­
jed svoje manje ili veće revolucionarnosti, pa na koncu i
naučnoga već socijalizma, bila tuđa francuskome „duhu“;
tuđa da su, dakle, tome „duhu“ — jer je ta linija bila u
stvari dominantna — bila zapravo puna dva stoljeća fran­
cuske literature i kulture! I zaključiti tako ne bi li bio
apsurd nad apsurdima? No što onda n ije apsurdi? N ije to,

240
da je taj termin: „duh“ naroda, najbolje uopće izlučiti iz
diskusije kao mjerilo za književne i kulturne pojave. Taj
termin je previše neopredijeljen i nepouzdan. Sa* samim
faktom da narod nije samo neki biološko-etnički pojam,
nego i pojam socijalan, tj. da nema narodla koji ne bi živio
u društvu, taj pojam narodnoga „duha“ ne predstavlja ni­
šta apsolutno, u sebi nepromjenjivo, nego nešto što je po­
dređeno, pa i determinirano zakonima društvenoga raz­
vitka, što se dakle prema pojedinim historijskim situaci­
jama toga razvitka mijenja i u svrsi i u načinu svoga izra­
žavanja. Socijalni dakle momenat, a to će reći, taj mome-
nat, da li se radi o historijskoj đlruštvenoj situaciji, za koju
su bili ili jesu karakteristični produkrioni odnosi i domi­
nacija ove ili one klase, — to je ona dominanta, koja i sa­
mom nacionalnom, pa i nacionalističkom daje karakter
nečega socijalnoga, — pitanje je dakako, u ovom posljed­
njem slučaju: u vezi s kojom klasom i s kojim socijalnim
ciljevima! No to ovdje sad i nije tako važno, odnosno važno
je samo utoliko ukoliko smo s time g. Cmjanskome htjeli
reći u kojem smislu je i on kao protivnik socijalne knji­
ževnosti također socijalan književnik! A zapravo je u ovo­
me važnost, barem za nas, a uvjereni smo, i s pravom: ako
je sve socijalno, pa čak i ono što se takovim ne naziva
i bolje je dla se ne naziva, jer je po svome konzervatizmu
zbilja već samo nesocijalno i antisocijalno; zatim, ako plus
ili minus te socijalnosti zavisi od pozitiva ili negativa ove
ili one historijske klase, nema li se onda cijelo pitanje
socijalne književnosti posmatrati baš pod ovim kutem i
mjerilom?
No jest, mi znamo, mi osjećamo, mi smo imali dovolj­
no mogućnosti vidjeti da g. Cmjanski (i njegov sekundant
Nevistić) — premda, zajedno s ovim, ne priznaje, a sigur­
no i ne poznaje materijalističko-dijalektičku analizu i in­
terpretaciju književnosti — na toliko mu omrznutu soci­
jalnu literaturu gleda također pod ovim kutom samo, da­
kako, kako se to već podrazumijevalo iz gornje naše pri­
mjedbe, s jedne druge strane! No u tom slučaju mi misli­
mo da također nije na ođmet nekoliko reminiscencija iz
historije literature!
Gdje je stvarno početak socijalne književnosti, pod
čijim okriljem se ona naročito razvila? 0 da, nju bismo
mogli naći već u davnini davnina, u Kini, u Indiji, u Pa-
16 August Cesarec 241
lestäni, u Heladi, u Rimu, — knjige proroka rebela zar nisu
već bile socijalna književnost, A ristofanove komedije i
Petroniusove satire, i mnogo toga, još mnogo, također? Sam
Dante sa svojom simboličkom kritikom političkih i dru­
štvenih prilika svoga vremena, pa čak i poštovani sveta
oci i sveci Tertulijan, Justin, A m brozij, Jeronim, K lem ent,
K rizostom , sa svojim socijalnim filipikama protiv bijede,
mogu li se. iz te literature, barem kulture, također isklju­
čiti? Pa Mor, sa svojom utopijom na pragu engleske re­
volucije i M olijer, na pragu vijeka ansiklopedije? No u
tom vijeku, upravo u tom vijeku borbe antifeudalne gra­
đanske klase za vlast, tu se, kako to možda n e kaže koji
marksistički i internacionalistički literarni historičar, nego
inicijator katoličke obnove, pod konac prošloga vijeka,
Ferdinand Brinetijer8, dogodila ona promjena, koju on na­
ziva prelazom odi psihološke i moralne opservacije k opser­
vaciji socijalnoj. Volter, M onteskje u simbolici, Didro,
Bomarše u realističkom izrazu, to bijahu među ostalima
počeci, a dalje? Nakon velikoga, i već poslijerevoludono-
ga protuudara historiofilskoga romanticizma — koji je. m e­
đutim, romantičaru, gosp. Cmjanski, dobio i te kakvih po­
ticaja iz Njemačke, recimo samo, po malo drukčijoj knji­
zi nego što ste je o Njemačkoj napisali vi, od Madam de
Stal9, — slijedila je istom ona prava socijalna književnost,
tipična za građansku klasu, koja joj je dala podstrek, no
kakvo je već bilo raspoloženje, kakav sm isao te literature?
Floberove Madamme Bovari nije li već bila porazna kritika
malograđanstva? Sam Balzak, premda idejno katolik i ro-
ajalista, nije li, htio ili ne htio, no objektivno, po svom re­
zultatu, dlao u svojim društvenim romanima kritiku gra­
đanstva? No zadkrenimo malo i na jasniji teren! Autorica
bezbrojnih dlruštveuih romana Žorž Sandove, koja je —
mimogred rečeno na adresu boraca za „našu knjigu“ —
uz Dikensa, tog eminentno socijalnoga pisca, toliko djelo­
vala na ruskog najdubljeg slavenofila D ostojevskoga —
bila je već, istina, pod uplivom samo Lamnea i Pjera Le-
rua10, socijalista! Šta je u tom smislu postalo od Igoa, tog
prvoborca nekad tradicionalističkoga romanitdcđzma, već
smo spomenuli! A Zola, ta grandiozna pojava književnika
borca — poslije Voltera, Igoa, trećega velikoga od mnogih
velikih! — nije li još jasnije, određenije zauzeo stav za so­

242
cijalizam i njegov Pariz, Žerminal i pogotovo Rad ne vrvi
li mislima, na koje bi Marks kliknuo od radosti?
Šta se to desilo, otkud taj zaokret na lijevo, otkud taj
protest protiv baze, na kojoj su sami izrasli ti književnici?
Mi nećemo govoriti mnogo: ideali klase došle na vlast re­
volucijom 1789. su iznevjerili, kao što moraju iznevjeriti
svi ideali koji svoju garanciju nemaju u ekonomici. Kri­
tika, protest, zaokret i prodor na čistac, u čistije vidike
bio je neizbježiv; trebalo je zato, dakako, imati razuma,
smionosti, nesebičnosti i poštenja!
I gledajte, g. Crnjanski! Po prilici u to vrijeme, toč­
nije oko 1870, dakle u vrijeme, kadi su se jedna ili i dvije
generacije prije vas u vašoj Vojvodini zanosile još idejama
Svetozara Miletića i Ujedinjene omladine srpske11, razvio
je u Srbiji Svetozar Markovič barjak sasvim drugih ideja,
ideja još tako višeputa aktuelnih, da vam ne bi nimalo ško­
dilo, ako bi još jednom, ili možda po prvi put, pročitali Mar-
kovićeva djela, pročitali svakako i njegove članke povodom
pariških događaja 1871! Kampanja, koju ste vi u naše vri­
jeme proveli s Nevdstićem u „Vremenu“ i „Pravdi“, sva
je već u prvom svom obliku bila vidljiva i čujna iz „Vi­
dovdana“ i „Jedinstva“ pred šezdeset godina, samo što su
se onda nosioci te kampanje zvali Bani, Popovići, Ružici12,
— no i pustimo to sad! Nego evo vam jedine vrijedne Mar-
kovićeve m isli — baš na našu temu —, a zapisane u „jednoj
panorami iz naše lepe književnosti“, u članku: Pevanje i
mišljenje:
„Onaj koji nije živeo u svetu sa zatvorenim očima;
koga je bolela tuđa bolja; koga je radovala tuđa radost;
koga se ticala tuđa sreća i nesreća; koji je bio kadar da
oseća sve što oseća njegov brat — bližnji; jednom reci, pra­
vi pesnik mogao je da izuči'ovaj složeni proces, što ga mi
zovemo ljudskim ili narodnim životom. Ti daroviti ljudi,
obrazovani sa vremenom naukom stvoriše suvereni dru­
štveni roman — epos XIX veka, kao što ga nazvaše kri­
tičari realisti. Suvremeni roman predstavlja istinski život
ljudski; ropstvo i zavisnost čoveka od sviju prilika, što
mu ih ostaviše preživela kolena; njegovu borbu protivu
svih tih prilika — borbu protiv političke i društvene tira­
nije; borbu protiv neznanja i sujeverioe; protiv običaja i
etike itd. Suvremeni roman sa svojom đagerotipnom isti­
nitošću i dubokom psihološkom analizom života postao je
16» 243
najsigurnije sredstvo da se iznesu na vidik bolesti dru­
štvenog organizma, a u isto vrerne i najsilnije oružje da se
propagandišu nove m isli u masiu naroda. D ruštveni roman
savršeno je nepoznat našim pesnidm a“ itd. (Celokupna
dela, sveska osma, str. 67, Beograd) 1893.)
Citirali smo sve točno, pa čak i ono, iz čega g. Cmjan-
ski sa svojim sekundantom, kakva već obadva jesu, može
sakovati protiv nas novo oružje — no šta onda i to znači?
Šezdeset godina je, gospodo, poslije Markovićevih riječi,
čudlesno svijetlih u tadanjoj habzburško-obrenovićijanekoj
balkanskoj tami, prohujalo preko nas sviju! Šezdeset go­
dina, sa svima patnjama i nadama, borbama i razočara­
njima, i zar je tih šezdeset godina iskustva prošlo uzalud,
prošlo samo zato, da idejno i ‘k ulturno ostanemo tamo gdje
smo bili na njihovom početku, čak još i više natrag, dok
se već tada čula i smjela čuti kritika i borbena truba: na­
prijed?
U svojoj baš i ne tako davnoj studiji o Stjepanu Ra­
diću13, ja sam, uzevši u obzir integralno problem Srba i
Hrvata, postavio kao osnovan naš problem to: zaostali smo
u historijskom razvitku za evropskim narodima, treba na­
knaditi propušteno! Postavka problema nije bila ništa novo
i originalno, bila je samo konstatacija osnovne ideje, koja
je vodila naše tri prošle generacije od ilirskoga pokreta
dalje, odnosno i četiri računajući od Karađorđeva ustan­
ka. Relativno novo i originalnije bila je samo kritika, kako
su te generacije provodile spomenutu osnovnu svoju ideju,
i ukazivanje puta, kojim se ona može stvarno provesti. No
o tome tek toliko, en passant; — u suštini to rekosmo samo
da potcrtamo, kako je još i dlanas,, pogotovo danas, zadaća
sviju nas, nas četvrte, odnosno pete generacije, da nikada
ne izgubimo iz vida naš osnovni problem zaostalosti i na­
đemo bolji put njegova rješenja nego što su ga našle pret­
hodne generacije. Kako, — to ne spada u okvir ove ras­
prave. No ono, što u vezi sa svime tim e sigurno spada, je­
ste to: u stvari, kako god zaostali, jesmo li mi ipak, barem
spram Markovićevih vremena, zaostali još toliko, da kod
nas samih, u našoj zemlji, ne bi postojale već realne dru­
štvene komponente i preduslovi ne samo literature, koju
je tražio Svetozar Marković, nego i one koja je već u svom
idejnom razvitku dalje od njegovih m isli i težnja? Ili da
uzmemo relacije spram drugih zemalja i po ekonomsko-

244
društvenoj strukturi, zar su naša vremena tako još možda
za vremenima Francuske pred četrdeset i pedeset godina,
kad se u njoj čula riječ Zole, pa možda i za vremena
agrarne Rusije pred šezdeset godina, kad je u njoj bio.
čujan glas Čemjiševskoga, Bakunjina i Hereena, odnosno
čak i za vremena malograđanske Njemačke pred sedamde­
set godlina kad su u njoj pjevali Hajne, Frajligrat i Her-
veg 14, mislili Fojerbah, Marks i Engels, pa čak sjajno akti-
viziräo djelom i perom i sam Vagner? Mi mislimo i uvje­
reni smo, da tako, barem što se tiče posljednje dvije re­
lacije, nismo zaostali, u koječemu smo ekonomski pošli i
naprijed, kao što smo i morali, dok se tehnika u prven­
stvenom, doduše, interesu još njenih profitlija ne zaustav­
lja na granicama, kako bi to g. Crnjanski htio za misao i
literaturu. No šta onda iz toga slijedi?
Jednostavno i prosto, kao što iza noći dan slijedi, to
da smo i, mi više nego ikada dosada, došli u onu fazu raz­
vitka u kojoj — ne ćemo li da opet na napredak svoje ze­
mlje i na njenu kulturu bacimo anatemu, kako se to či­
nilo često i kako to, kao posljednji čini i g. Crnjanski! —
da smo dakle došli u onu fazu razvitka, ir kojoj je socijal­
na, bilo originalna, bilo provodna literatura, a u obadva
slučaja i marksistička, uslovljena ne samo vanjskima nego
i našim vlastitim prilikama. Ona dakle da nije neko na­
metanje odozgo nego potreba odozdo, kao što je to uosta­
lom uvijek svuda bila, vidjeli smo u Francuskoj, Njemač­
koj, Rusiji, svima zemljama; i zar da smo mi bez građan­
skoga prava na tu literaturu, kako nam ga to odriče Cr­
njanski — ostanemo za vječna vremena vani, tuđind ne
samo spram sebe nego i čovječanstva, neka „nadzemalj­
ska“ zemlja, kako je taj termin, on zna sa kojim sup-
stantivom te zemlje, nekada Crnjanski upotrijebio u jed­
nome svome napisu?
Danas se to još može gdjekome činiti potrebom ,,sa-
danjega časa“, no onda neka se zna, da se iskorišćavanje
neke konjunkture, kako to ovu g. Crnjanski predbacuje
drugima, nalazi baš na njegovoj i njemu sličnih strani, ko­
njunkture, dakako, u retrogradnom, stagnantnom, i, po
Cmjanskome bismo mogli reći, paničnom smislu, jer do­
ista samo se na njegovoj i njemu sličnih strani može tad
govoriti o panici! „Konjunktura“, „panika“, riječi, uosta­
lom, neobično smione kad dolaze od čovjeka u vremenu, i
245
&mjesta na kome ih je taj čovjek izrekao, — no ostavimo
to, kao i kojekakve druge slične izraze i argumente, koje
je g. Cmjanski protiv socijalne i marksističke literature
izvukao iz svoje panično-jervaljdajošdugone^konjunktu-
rističke glave. Zaustavimo se samo još na tom:
Kampanja koju su g. Cmjanski i njegov Sekundant
Nevistić poveli kod nas protiv socijalne i marksističke li­
terature počela je s njihove strane na terenu borbe protiv
takove literature u prijevodu, tobože radi toga što ta lite­
ratura „terorizira“ i spriječava razvoj domaće. No brzo
se kod njih obojice pokazao drugi, očevidno baš pravi d lj
te njihove borbe, a to je da su frontu okrenuli baš protiv
te literature u originalu, dakle domaće književnosti koja
u sebi nosi manje ili više one osebine koje se njima već
po atributima, koje su im sami dali, tako malo sviđaju.
Stvar dakle stoji tako: gospoda se bore protiv „strane“
književnosti radi razvoja domaće, no ako ta domaća knji­
ževnost ne ide više putem kojim bi oni htjeli, nego baš pro­
tivnim, onda to, — pa makar bi ta književnost po svemu
onome, što su njih dvojica nazvali „konjunkturom za stra­
nu literaturu“, morala imati uspjeha, — n e sm ije da budle;
tu književnost treba pobijati, spriječavati, valjda i za­
branjivati, baš nju „rušiti i gušiti “ !15 Je li to još zbilja
ljubav za našu domaću književnost? Ako stoje naši ovdje
izvedeni argumenti, da je i socijalna književnost nacio­
nalna, jer je s nacijom, dakako ne šovinistički, spajaju,
kako tu sad kažemo, jezik i nacionalna pripadnost, nema­
mo li prava pitati: Nije li u spomenutom stavu g. Cmjan-
skoga i Nevistića, očit neki grdan,, grdan interes, koji je
već izvan svake, baš svake književnosti? No da, jasno je već
koji i s kim e u vezi; ali unatoč toga gospoda imaju i svoj
književan, „umetniöki“ argumenat! „Ta socijalna i mark­
sistička književnost“ jeste kod nas bez talenata i napisanih
„književnih dlela“, to je sve „karikatura“ književnosti, koja
se, kao na primjer u Rusiji „pretvara u nešto što više nije
književnost, nego jedna vrsta propagandne žurnalistike i
didaktike“, prosto nešto, što „sa umetnošću nema nikakve
veze“.
Itd. itd. — i što da se kaže? U zem lji u kojoj je i jedan
Miroslav K rleža također valjda bez talenta i napisanih
djela, argumenat zvuči tako smiješno da smiješniji još
mogu biti samo g.g. Crnjansiki i Nevistić. A inače što se

246
tiče drugih talenata i napisanih djela? Mi nismo krivi dia
ih g. Cmjansla ne vidi, kako ih je nekad još znao vidjeti,
bar g. Nevistić, odnosno, ako ih vide još obadva, da ih ne
mogu vidjeti još bolje ..jasnije i opredjeljenije; u naše
glave i ladice oni, dakako, nemaju pristup! Nego umjet­
nost, umjetnost! Samo, šta je umjetnost, a šta nije, gdje
je zato objektivan kriterij danas, u ovom, za naše prelaz-
no doba značajnom traženju svih formi i previranju i
prevrtanju sviju vrijeđlnosti? Potreban je jedan lažan fe­
tišizam umjetnosti, pa da se nju digne nad sve i izvan
svega i vidi samo žurnalistika i didaktika tamo gdje može
biti govor samo o jednoj ideji — a zar je bez ideje bilo
ikada ma koje dublje i životnije književno djelo? Ali dla
tu se radli o ideji na koju g.g. Crnjanski i Nevistić gledaju
s onom zainteresiranom okorelošću fanatizma i konzerva-
tizma, s kojom su to Garasi, Šameji, Ajeti gledali na ideje
građanske ansdklopedije; — koja druga klasa nema pravo
da se afirmira kulturno, potraži svoj izraz, dade čovječan­
stvu svoj kulturni prilog i još kudlikamo fundamentalniji
nego siu ga prije dale njojzi prethodne! U suštini, pak, zna­
mo to ne znači ništa drugo, nego da naša dva Dioskura mi­
sle, te su marksizam i umjetnost uopće suprotni i nespojivi,
tako, na primjer, kao što su, bar za dugo vremena, dok ih
dobri Zeus nije opet ujedinio na nebu kao zvijezdu večernju
u jutarnju, bila nespojiva i ona dva legendama Dioskura,
Kastor radi svoje smrtnosti i Poluks radi svoje besmrt­
nosti ! No ako se radi o tome, zar da možda naše Dioskure
pobijamo, pozivajući se na savremene autore i djela, kako
bi im dokazali protivno? O ne, to zbilia nije potrebno! Ne­
potrebnim nam je to učinio sam jedan od Dioskura, reci­
mo Kastor, jer znamo, ovaj je bio smrtan, a besmrtnost je
pripadala samo Poluksu; kome bi dakle smjeli prepustiti
pravo na nošenje Poluksova imena, nego samo onome, koji
je za sebe istakao da je sa „svojim talentom i radom ste­
kao svetio im e“? No sadi samo još onaj koji je pažljivije
pratio kampanju naših Dioskura može znati, koga tu mi­
slimo pod Kastorom, a koga pod Polukscm. Budimo da­
kle jasniji. Kastor je, mi mu nismo krivi g. Nevistić, on
nam je, vidite, sam dao priliku da bez veće diskusije
njemu i njegovu blizancu, Poluksu g. Crnjansikome, da­
demo odgovor glede pitanja tobožnjeg neprijateljstva i ne­
247
spojivosti između marksizma i umjetnosti. Kako, zar ho­
ćemo da se igramo s paradoksima?
Ne! Ne! Sreitndk Ikojemu je u ruke došla „Pravda“ od
9. aprila dakle iz vremena još neeitdšane kampanje i pole­
mike na koju se i mi tu osvrćemo, — taj sretnik mogao je
vidjeti, da je u tom broju „Pravde“ naš Kastor-Nevistić
napisao jedan članak u kome se, povodom Badalićeve
knjige o Dostojevskome, opet očešao o „neoskolastiöni m e-
tod marksističke dijalektike“. Prelazim preko toga, d)a se
tu očešao i o mene i o jedan moj davni već esej o Do-
stojevskom10, a koji je za nj sada odjednom (poslije ne­
kadanjih njegovih vlastitih oduševljenih ispoređivanja
mene s Dositojevskim, ščim e m e m eđutim nije onesposobio
za autokrati čnu samoocjenu!) — koji je dakle esej sada za
njega samo „Prigodan i površan članak“. Nego o drugo­
me se nečemu, mnogo važnijemu, radli. Radi se o tome, da
se naš Kastor u svojoj slavnoj borbi protiv Argonauta
strane, ali i domaće socijalne i, koliko toliko, marksistič­
ke književnosti raspisao u spomenutom broju „Pravde“ i o
Bajneu povodom Nazorova prijevoda pjesama tog pjesni­
ka, i napisao doslovno ovo:
„Ako pored Getea ima ijedan njemački pjesnik s ko­
jim treba dla se upozna naša publika, to je Hajne.“ To je
prva rečenica članka. Auftakt, intonacija. Zadnja kao fi­
nale: „Ona — podrazumijeva se Nazorova rekonstrukcija
Hajneove pjesničke ličnosti — strši nad gomilom ne samo
one prevodne literature što je forsira konjunkturistički
mentalitet već i one koja se propagira u im e nekih izvan-
književnih i izvanduhovnih „ideja“.“
Tome nasuprot, nasuprot našem K astom i njegovoj
faktičnoj „ideji“, citirat ćemo jednoga, doduše, marksi­
stičkoga, njemačkoga historičara literature, no koji je u
svojim kritičkim opservacijama i konstatacijama bio od­
više čestit i vrijedan, da bi naša, sa svojim kntičarskim
radom ovjekovječena jutarnja ili večernja zvijezda. Ka­
stor, mogla spram njega doći u kakvu drugu relaciju —
osim, možda, u kojoj je spram faktične zvijezde kanal­
ski mrak.
Franc Mering u svome djelu „Zur Literaturgeschichte
von Calderom bis Heine* iznio je — na str. 388. i ovo:
„Taj čovek bio je Karl Marks, koji se, posle ukidanja
„Reinische Zeitunga“, u jesen 1843. preselio u Paris, da

248
bi zajedno sa Amolom Ruigeoan pokrenuo „Deutsch-Fran­
zösische Jahrbücher.“ Sa Rugeom. koji je, kao pravi Ata
Trol filozofije u Hajneu video čas „nitkova“, čas „najslo­
bodnijeg Nemca posle Getea“, pesnik nije stupio u bliže
odnose, a i nikakvog značaja nema Rugeova tvrdnja da
su on i Marks dali podstreka Hajneovoj satiričnoj poeziji,
govoreći mu: „Ta okanite se tog večitog ljubavnog zanove-
tanja i pokažite poetskim (političkim?) liričarima kako
treba raditi — s bičem.“ Hajneova satirična poezija bila bi
stvorena i bez Rugea i Marksa. Ali s Marksom je Hajne
zaista sklopio prisno prijateljstvo, i Marks je svakako imao
udela u tome što je, u danima koje su proveli zajedno, Haj­
neova satirična poezija dostigla visinu koja joj za uvek
obezbeđuje istaknuto mesto u svetskoj književnosti.“17
Na vrelu dakle, kod sama Marksa, ne kod! marksista
vidimo već ne samo sklad nego čak i plodan odnos između
„tobožnjih“ nekih izvanknjiževnih i izvanduhovnih ideja
s poezijom i umjetnošću najvišega ranga, a koju inače pro­
pagira i sam naš Kastor. Čemu dakle da još govorimo o
tome dalje? U svojoj slijepoj antiargonautskoj borbi Ka­
stor je sam pobio Poluksa, pa i sama sebe, i tu bi mi, jadni
Argonauti, iz pijeteta i spram potučena protivnika, mogli
metnuti tačku, da nam savjest ne nalaže još nekoliko ri­
ječi povodom govora o Hajneu. Kako je sigurno poznato i
bez Meringa, Hajne je u kasnijim svojim danima, a pod
uplivom i svoje teške bolesti, nešto izmijenio svoje po­
gleda iz mladosti, kad je, pod uticajem Marksova pokreta,
bio, kako sam naš Kastor znade, „borac za sadržajniji ko­
lektiv“. Postao je religiozan, stao se žacati od rečena po­
kreta, od „mrkih ikonoklasta“, koji da će jednom ugroziti
njegove verzove i „dovesti do propasti cio stari romantič­
ni svijet“. O tome je on pisao još nekoliko mjeseci prije
smrti u predgovoru francuskoga izdanja svoje „Lutecije
pa i ako su se kasnije u naša vremena te njegove bojazni
za poeziju i baš njegovu, pokazale negdje neopravdane18,
naši Dioskuri mogli bi u tom predgovoru naći i izvjesna
dokaza za svoje poznate nam već optužbe protiv marksi­
zma. No i u tom slučaju mi ta dva Dioskura natražnja­
štva upućujemo da pročitaju taj predgovor (U Meringo-
voj knjizi citiran na sitr. 395—397)19 — da ga pročitaju pa
razmisle malo o onom Hajneovom ,,Pa ipak...“, o »glasu
mržnje“ protiv... rasista svoga vremena, šovinističkih teu-
249
tona, o „glasu logike“ za... socijalizam itd. itd. Meni je,
uostalom, svakako samo neugodno, jer nisam profesor, da
ih poučavam što da čitaju. No čovjek liči dok je živ, i ako
još možemo kod naše dvojice pretpostaviti neku sposob­
nost učenja, ne bi im škodilo da tu sposobnost iskoriste;
mi njihovo, znamo, oni naše ne znaju, u tom e je možda
bar polovina razloga njihove smutnje! No da i pustimo
jednoga od dvojice, — našega Kastora; on neka i dalje nad
našom književnošću, na nebu „Pravde“ sja u 'krupnom
sjaju jutarnje ili večernje zvijezde! Bitno se tu za nas radi
o Cmjanskome. Malo i nim alo doduše ne vjerujemo u
uspjeh i na ovoj strani, no ipak! G. Crnjanski! Ostavljam
sad sve drugo po strani, kažem Vam samo to kao književ­
nik književniku, da, pa na toj liniji, unatoč svega, i kao
drug drugu: Kao evanđeoski griješnik v i ste svoj talenat
zakopali u jalovu zemlju! No u zem lju ili nad zemlju, sve­
jedno! Tek jalovo je to vidjeti kolonijalnost tamo gdje je,
među svima ostalim, baš otpor protiv kolonijalnosti, — u
tome, u širemu, evropskom smislu, kolonijalnost i kolo­
nijalno gledanje je upravo na vašoj strani! I jalovo je,
s mrakom prošlosti u glavi ne vidjeti ni danas n i sutra, biti
slijep i iz sljepačke mržnje biti protiv svijetla koja se
rađaju! To ne znači nego dati opet pravo Volteru, kad je
rekao za književnike svoga vremena: „Naš bijedan soj je
tako građen da oni koji stupaju utrtim putem bacaju uvi­
jek kamenje na one koji utiru novi put“ ! Hoćete Hi i da­
lje tako kao što ste već i navijestili? Onda znajte, da se mi
kamenja ne bojimo, ono, kao što se već pokazalo, pada
natrag na vas sama. I doduše, vi možete reći: dva loša ubiše
Miloša, no na to mi odgovaramo: Šta može Miloš spram
boljih od sebe? Ništa i sve; ništa: ako ostane kakav jest,
— sve: ako uznastoji da i sam bude bolji, iskopa svoj ta­
lenat iz jalove zem lje i posadi ga u plodniju.
 JEDAN NEČUVEN UNIKUM

Geteovom bratu, Milanu Ćurčinu, orakulumu lože No­

va Evropax, očito nije dala mira ovoproljetna slava g.g. Cr-
njanskog i Nevistića.2 U posljednjem broju svoga lista on
je konačno potvrdio, što smo mi već davno znali, pravo
svoje društvo, davši nam svoje neobično važno i duboko
mišljenje o socijalnoj literaturi, odnosno o „frontu soci­
jalne literature“ ili „socijalnoj literaturi i dijalektionom
materijalizmu“.3
Znajući dobro gorljivu spremnost g. Ćurčina na pole­
miku, to njegovo najčešće sredstvo da sebi dadle privid
važnosti koje stvarno nema i ne zavrijeđuje, ja se na to mi­
šljenje, kao nikada dosada ni na jedno njegovo, ne bih oba­
zirao, da se tom prilikom nije desio jedan unikum, neču­
ven inače u savjesnoj i poštenoj književnoj sredini.
Obrativši među ostalim pažnju i na pisanje militant­
nih „marksista“ — za njega „marksista“, da se baš ne upo­
trijebi Nevistićeva riječ „marksistoidi“, što bi opet reći
bilo previše matoidno — on je naveo kao primjere tog pi­
sanja kritike o Meštroviću, izašle, kako to on taeno citira,
u „Signalima“ za juli, str. 56 i u „Književniku“ za juli,
str. 242—247.4 Pa je hrabro nastavio dalje:
„A treći (August Cesarec) rešava“ problem Ivana Me-
Štrovića nastavljajući ovu kritiku „sa socijalne levice“
(s kojom se naravno slaže, „bar u njenim glavnim linija­
m a“), te zamerajući Meštrovićevoj umjetnosti, „da u njoj
potpunoma, ali potpunoma fali svaki socijalni motiv",
usled toga, on joj odriče savremenost i opravdanost op­
stanka uopšte. Ali, nadodaje, ima mogućnosti spasenja za
Meštrovića kao čovjeka i kao umjetnika. — „ako on može
još da uvidi neke stvari koje dosada nije uviđao... Stvar
251
je osnovna u tom: koja je klasna struktura i M eštrovićeve
ličnosti i njegove umjetnosti, — na bazi koje klase on živi
i radi?“ I tu izvodi, kako je Meštrović još uvijek seljak, i
„nije dio danas pronašao nikakav put spram klase... prole­
tarijata“; ali, on se već počinje da izražava (u katalogu Iz­
ložbe) protiv građanske klase, bar sa seljačkog gledišta
(„tipična ideologija pok. Stjepana Radića“) pa nije izgu­
bljena sva nada da se ,,šta promijeni u cijelome njegovu
životnom naziranju“ : „Jedna nova idđja, s novom životnom
sadržinom, može da bude još jedini lijek sve M eštrovićeve
um jetnosti, podstrek i mogućnost njenoga pomaka s mrtve
točke, izlaska iz krize... A koja je to idleja?“ — Naravno,
„ideja u vezi sa klasom“ do koje Meštrović još nije našao
put, tj. do proletarijata, koja je „jedino u stanju da stvori
harmoniju između većih, životnijih, smišljenijdh rezultata
u umjetnosti, i većih, životnijih i sm išljenijih rezultata
u životu“. Doduše, kaže, on (Meštrović) se već razvio u
nacionalnog socijalistu, ali to nije dosta, jer to je još uvijek
reakcija; on se ima razviti, i to je upravo ono što bi htio
reći, u komunistu, onda će tek biti sve u redu i oprošteni
stari gresi: „Oser, c’est tout!3 Trebalo bi samo ostaviti iza
sebe evanđeosku mlakost; da i ne, — strgati sa sebe sv e
one malograđanske i građanske spone...“ „Iz ateljea, dakle,
na ulicu — u tom e je jedino rješenje Meštrovićeve dana­
šnje krize, jedino rješenje njegova problema!“ „Ovaj čo­
vjek bar govori jasno!“0
Tako to priča i prikazuje brat Milan Ćurčin, i tim po­
vodom „ovaj čovek“, to jest ja, imam pravo da pitam: dok
je onaj čovjek, to jest Milan Ćurčin, za prve dtvije kritike
tačno naznačio i mogao naznačiti časopise, u kojima su iza­
šle, u kojemu je mjesecu to bilo, i na kojim stranicama su
bile štampane, i pri tom e mu nije bilo potrebno da navede
imena autora, kak'o to da je on u trećem slučaju naveo baš
ime autora, a nije naznačio im e časopisa i vrijeme, u kome
je kritika tog autora o Ivanu Meštroviću bila objelodanje­
na? A to drugim riječima znači da m i on treba javno da
kaže: gdje i kada je bila objelodanjena ta kritika „treće­
ga“, to jest, od mene, o Ivanu Meštroviću, i ako nije bila
objelodanjena, što i nije, jer bih ja kao autor najprije to
morao dla znam. kako se on, Ćurčin, mogao uopće osvrnuti
na nju, izvući, i predati iz nje po svojoj volji i po svome
ćefu stavke, znati čak — o divnoga li znanja, i s kako ča­
252
snom tendencijom njegova iskazivanja! — što bih ja htio
reći!
S time ja, međutim, neću poricati faktičnu egzisten­
ciju moje kritike o Ivanu Meštroviću i baš ove, na koju
se, ponavljam, po svome ćefu i sa neizbježivom ćurčinskom
interpretacijom, osvrnuo subjekt, na koji se odnosi pre-
dikt ćurčinski, g. Curčin. Samo, dok ona nije bila objelo-
dlanjena, a ja otisak o njoj nisam, radi jedne interven­
cije, poslao ovome Ćurčinu nego njegovome bivšem ku-
ćevlasniku i današnjem još njegovu prisnom prijatelju,
jednom kiparu7, cio ćurčinski osvrt na nju dobiva jedan
neobičan izgled, u kome upravo i jeste unikum, nečuven u
savjesnoj i poštenoj književnoj i 'kulturnoj sredini. Jedan
književni rad nije ni objelodanjen, a biva napadan, što
bi još bilo najmanje, premda se takova pojava najblaže
može kvalificirati samo kao pamflet, a mogla bi se, u dla­
nom specijalnom slučaju, iz napadačeva telepatskog čita­
nja misli o onom što sam „htio reći“, kvalificirati i kao
nešto mnogo gore... Nego je pravi unikum u tome: tko je
napadač? Prisni prijatelj, rekoh, jednoga kipara, na kojega
sam se ja upravo svojevremeno obratio da mi, iz objašnje­
nih mu razloga, moj književni sastavak kakav god da je
on o njemu, pomogne obraniti; „ovaj čovek“ sad valjda
govori doista jasno... Obrane doduše nije bilo, mjesto toga
bio je, među koječim ostalim, navještaj da će meni, odno­
sno i Krleži8, biti jednom lično odgovoreno... I je li to sad
taj odgovor? Ne tvrdim, valjda nije, dok ga nije potpisao
I. M.9 nego mali ć, ali ipak... Ipak je uslijed velike blizine,
koja među prijateljima sasvim sigurno danas nije manja
nego onda kad su u istoj kući bili jedan — lijevi mezanin,
a dlrugi — desni, vjerojatno, a pored drugih mogućnosti da
prvi dođe do spomenutoga otiska kritike bez drugoga, i
jedino moguće, da je za ono što je kanio javno učiniti taj
prvi, morao znati i onaj drugi, pravi i jedini adresat oti­
ska moje kritike o njemu! I dok je tako, u kakovo svijetlo
dolazi i taj drugi?
Prepuštam svima da o tome prosude sami, a ja isti­
čem samo još ovaj „vrhunac vrhunca“, te hrabre igre s knji­
ževnim i kulturnim moralom: redaktor i orakulum lože
„Nova Evropa“ na koncu svoje pisanije traži od predstavni­
ka socijalne literature i dijalektionog materijalizma isto
pravo pisanja, veću trpeljivost i slobodu mišljenja!10 Ja sam

253
 se iz vrlo opravdana razloga i, naravno, uzaludno radi toga
prava i te slobode obratio na stvarnoga šefa, barem je ­
dino značajnijega predstavnika spomenute lože, a drugi
njen predstavnik, traži kroz svoj i njen organ od m ene to
pravo i tu slobodu, — od mene, u koliko sam i ja, mislim,
predstavnik jedne socijalne literarne linije i dijalektič-
noga materijalizma! Hrabrost je, mislim, samo moralna,
zbilja velika; jedno tumačenje bi joj se moglo naći u 21.
retku na prvoj strani, po Ćurčdnu, „stručnijega suda“ o di­
jalekti onom materijalizmu, u kome je neki g. Aleksandar
Mužinić11 muževno rasjekao za nj gordijski čvor s dječjom
i valjda svojom igračkom „yo-yo“,- pri čemu mu je tako­
đer bilo potrebno pitanje vremena, u kome se teza pretva­
ra u antitezu, a koje bi, po njemu, moralo biti uvijek jed­
nako i sigurno čvrsto određeno za sve teze i antiteze, da
đlijalektika bude zbilja naukom! (Prvi napadaji na dija-
lektični materijalizam, odnosno na s ovom vezanu soci­
jalnu literaturu, započeli su kako je poznato, u „Vreme­
nu,“ pa je s tim e našom muževnom „yo-yo“ igraču s di­
jalektikom bila dosljedno dana važna „vremenska“ sank­
cija, da se pozabavi, odnosno nas pozabavi, sada sa svojim
muškim „vremenom“ u dijalektici. Tražeći tako „čvrsti
vremenski kriterij“ i za prelaz „materijalnih produktiv­
nih sila u odnosima svojine u kolektivne odnose“12, ne­
sretnik se, usprkos toga da za taj prelaz pretpostavlja
vrijeme odi nekoliko hiljada godina, vjerojatno zabrinuo,
kako će još dugo izlaziti „Nova Evropa“, da on u njoj,
na svoju i redaktorovu slavu, može „stručno“ pokazivati
svoju „yo-yo“ füozofograndomaniju !)
No natrag na sitvar! Rekao sam, da se jedno tumače­
nje hrabrosti orakuluma poznate nam tu već lože, Milana
Ćurčina, može naći u 21. retku prve strane članka, u kome
je njegov saradnik muževno pobio dijalektički materija­
lizam, odnosno samo svoju vlastitu pamet. Pri tom tuma­
čenju i ostaje, samo s tom primjedbom da ne vjerujem da
će ikada i jedino vrijeme onu tezu u navedenom 21. retku
dovesti do one antiteze, koja slijedi redak dalje, u 22. ret­
ku. Tko to ijedno hoće razumjeti neka žrtvuje vrijeme i
novac, pa pogleda ovogodišnju „Novu Evropu“, br. 11,
str. 535, što tamo piše o jednom Milanu...
Međutim, kako god se sve to tumačilo i protumačilo,
jedno ostaje sigurno: čin, koji za svaku savjesnu i poštenu

254
književnu i kulturnu sredinu može značiti samo jedlan ne­
čuven unikum, jeste izvršen, a izvršio ga naš inače vrlo
veliki i pretenciozni „novoevropski“ moralni i književni
čistunac, brat Milan Ćurčin, po svemu sudeći, očito ne
sam, bez znanja nekoga drugoga. O tome bi bivši drugovi
i prijatelji iz mezanina, a danas još nerazdruživi drugovi
i prijatelji u svim svojim akcijama, trebali dati objašnje­
nje, ako je uopće još što potrebno i moguće bolje objasniti,
pa da stvar ne izgleda moralno tako mezanin i parterre,
kako je to ona stvarno!
 NA ČIJOJ JE STRANI UNIKUM

Gospodin Milan C určin, da ga baš vise ne nazovem

bratom, dok m u je ta framasonska oznaka pređi javnošću
tako neugodna, otvorio je opet jednom u „Novoj Evropi“
(januar 1933) svoju znamenitu ruibriku Polemika i poku­
šao mi dati objašnjenje o jednom nečuvenom unikumu, o
kome sam pisao u 1. broiu „Savremene stvarnosti“.1
Da se sad ne igram „igre skrivača“2, što m i predba­
cuje g. Ćurčin, iznijet ću stvar jasno kakova je bila.
Ja sam za sem ptem barski broj „Književnika“ napi­
sao povodom M eštrovićeve izložbe kritički osvrt: O pro­
blemu Ivana M eštrovića3. Članak je bio zaustavljen od
preventivne cenzure i poslan na konačno riješenje presbi-
rou4 u Beograd. Međutim,, ja sam stajao na stanovištu
da za M eštrovića, kakav god da sam ja zauzeo u tome član­
ku o njemu stav, ne može ni za danas pred javnošću, ni za
budućnost pred historijom, biti ugodna ta situacija, da on
i njegova um jetnost stoji pod zaštitom cenzure. Poslavši
mu ujedno otisak članka, tako sam mu to i (31. VIII) pisao,
pisao u uvjerenju da će on ustati protiv toga, pri čemu
sam ga podsjetio na široke granice njegovih mogućnosti,
široke i šire tim više što je konačnu riječ o svem u imao
pre&biro u Beogradu, a tom e je tada šefom bio g. Milan
Marjanović (također jedan njegov prijatelj!).
Na to m oje pismo dobio sam od g. Meštrovića odgovor
iz Splita, datiran 9. IX. U tom e pismu on se postavio na
to, da je nieeovo iskustvo o njegovim mogućnostima obr­
nuto nego što ja pretpostavljam, pa prema tonre nije
imao mogućnosti da išta poduzme kod cenzure. Uostalom,
on da je moj članak i pismo pokazao g. Marjanoviću, kad
je taj bio tamo na prolazu iz Korčule za Zagreb, no taj da

256
mu je rekao, da nije još na dužnosti. Konačno, jer se za­
pravo cijela stvar tiče ovoga kao šefa presbiroa i mene
koji sam članak potpisao, a ne njega — Meštrovića, koji
nije i ne može biti odgovoran, što pišem ja, Krleža itdL
to da se ja radi te stvari obratim na g. Marjanovića, kad
taj dođe u Zagreb.
G. Marjanoviću ja nisam pošao, jer ako od njega nije
mogao ili hteo šta postići g. Meštrović, šta bih bio mogao
ja, poslije nekadanjih mojih kritika i o njemu („Plamen“.
1919)5? Presbiro je zapljenu potvrdio, članak nije izašao
nigdje — i usprkos toga, tri mjeseca kasnije, u broju Nove
Evrope od 26. novembra javio se g. Ćurčin sa svojim član­
kom „Front socijalne literature"9, u kome članku je za
podlogu svoga napadanja na socijalnu literaturu i dijalek­
tički materijalizam uzeo i moj zapljenjen, nigdlje objavljen
članak.
Sto sam ja na to odgovorio Ćurčinu u 1. broju Savre-
mene stvarnosti7, čitalac će se sjetiti. Ukratko, vidio sam
unikum, nečuven za svaku poštenu i savjesnu književnu
i kulturnu sredinu u tome, da je g. Ćurčin, iako je kao
prisni prijatelj g. Meštrovića morao znati za sudbinu moga
članka, taj članak ipak napao; drugo, da je g. Meštrović,
na koga sam se ja nekada obratio baš radi omogućenja da
se taj članak štampa, opet i on, kao prisni prijatelj g. Ćur-
čirna, morao znati, što ovaj sprema; i treće, kao „vrhunac
vrhunca“, da je Ćurčin od nas predstavnika dijalektičkog
materijalizma, „militantnih marksista“, kako nas je na­
zvao, tražio isto pravo pisanja i slobodu mišljenja!
I šta mi sad na to pokušava da objasni g. Ćurčin? Ja
odmah tu izjavljujem, da na to njegovo „objašnjenje“ ne
odgovaram radi njega; i ako predvodnik jedne kampanje,
on je za mene sporedlan. Preći ću dakle sva njegova mu-
drijanja, zamućivanja, tako kao da ja isto sam imam obja­
sniti, da li još zastupam mišljenje izrečeno u nekadanjem
članku (kao da se to ne podrazumijeva samo po sebi i po
valjda poznatoj dosljednosti mojih uverenja), pa kako je to
unikum baš od mene, da sam od napadnuta umjetnika, od
„žrtve“ tražio obranu svoga članka, itd. itd. Konstatiram
samo, da je g. Ćurčin priznao, da je otisak moga članka i
popratno pismo, u kome je bio govor o zapljeni, dlofoio (i to
ja ne smatram indiskrecijom!) od g. Meštrovića i dobio ga
već poslije razgovora ovoga s g. Marjanovićem. A dok je
17 A u g u s t C e sa re c 257
on tako, po vlastitom priznanju, bio odi početka o tome
informiran, koliko može bift vjerojatno, usprkosi sviju
njegovih izmotavanja, da to nije bio i dalje, tim više što
mu kao redaktoru dolaze naši listovi, pa i „Književnik“
i nigdje nije mogao moj članak vidjeti?
Samo jedan primjer načina Ćurčmove obrane, pa se
može iz toga zaključiti sva vjerodostojnost njegovih tvrd­
nja! On veli, da je tek kasnije, kad je već napisao svoj čla­
nak za „Novu Evropu" saznao da moj članak o Meštroviću
nije nikad bio objavljen, tj. da onaj septem barski broj
„Književnika" nije izašao s tim člankom! A da ti ne po­
navljam; kako je on već od g. Meštrovića doznao, da je
taj članak zapljenjen za septem barski broj, evo, kako je g.
Ćurčin s tom svojom tvrdnjom još dublje sebi zabio čavao
u glavu, ili mu je baš jedan čavao iz nje ispao: ta zar se
on s prvim svojim, novembarskim člankom o „Frontu so­
cijalne literature" nije oborio na Durmanov članak8 s istom
temom, koji je — kako je to tada naveo u „Novoj Evropi",
— izašao upravo u septem barskom broju „K njiževn ika*
(upravo namjesto moga članka!)?
Prava važnost, bit cijeloga unikuma, o kome sam
ja pisao, nije osnovno u vezi s g. Ćurčinom nego s g. Me-
štrovićem . Ja sam postavio kao jedino moguće i vjerojat­
no, da je do cijela ispada Ćurčinova došlo sa znanjem g.
Meštrovića, i to je u svem u za m ene bitno.
Zašto bitno? Zato, jer sam ja već u svojoj kritici o
Meštroviću ustvrdio, da je za njega i njegovu umjetnost
fatalna i njegova uža okolina, u kojoj se kreće, a m islio
sam, sad otvoreno kažem, sve one malograđane poput Ćur-
čina, koji su danas i već dugo lični simboli onih malo­
građanskih i građanskih spona, koje terete i paraliziraju
njega idejno i umjetnički, da je zapao u dekadansu, [da]
stoji u krizi i ne može naprijed. Ovaj slučaj s gospodinom
Ćurčinom u vezi nije doduše baš direktno takove prirode
da bi se po njemu moglo šta zaključivati na pozitivan ili ne­
gativan razvoj i pravac Meštrovićeve umjetnosti, no on po
izvjesnoj istini, da je umjetnost onakva kakav je čovjek i
kakova čovjeka prave prilike i sredina u kojoj se kreće,
ima ipak neku važnost, važnost bar svakako u neprije­
porno po karakter i izgled ostaloga javnoga rada čovjeka,
u tom slučaju baš Meštrovića.

258
 Gospodin Curčin tvrdi da u vrijeme pisanja svoga
članka nije Meštroviću o tome ništa spomenuo, bilo da
nije dospio bilo da se Meštrović još tada nije vratio u Za­
greb. Meštrović dakle da o njegovu članku u „Novoj Evro­
p i“ nije savršeno ništa znao, čak, kako je baš pre neki tad
dan čuo, nije još ni pročitao njegov članak. I stoga on
naprosto ne može razum jeti moju tvrdnju i logiku, s ko­
jom postavljam kao jedino moguće da je za ono što je
javno kanio učiniti, on, Ćurčin, morao znati i Meštrović.
I to ja njemu, a i Meštroviću, imam da vjerujem na
riječi! Ja bih im rado povjerovao na riječ, kad bi im bila
đlrukčija djela. A ovako?
No prije svega hoću da naglasim jedno. Da je Curčin
svoj napad na idejnu liniju koju ja zastupam, i za jedno
sredstvo tog napadaja uzevši upravo i moj članak, radi
kojega sam se ja nekad, radi omogućenja njegova štam­
panja obratio na Meštrovića, — izvršio sa znanjem toga
istoga Meštrovića, to ja, uviđam i sam i uviđao sam od po­
četka, ne mogu da dokažem, barem ne u juridličkom smi­
slu. Ja nisam prisluškivač niti sam ikada došao u moguć­
nost, da prisluškujem, o čemu Meštrović i Curčin intimno
razgovaraju. Nemam niti ikakove takove veze s njihovim
drugim prijateljima, da bih mogao možda navesti even­
tualne svjedoke. Stoga sam ja odmah cijelu tu stvar postat-
vio samo na liniju jedne mogućnosti i vjerojatnosti, upra­
vo jedine mogućnosti i vjerojatnosti, da je g. Meštrović za
ispad) Curčinov unaprijed znao i to ću sad pokušati da do­
kažem još vjerojatnijim i mogućijim.
Sam Curčin na jednom mjestu svoga objašnjenja, gdje
govori o tome, zašto mu je g. Meštrović u Splitu dao otisak
moga zaplijenjenog članka, veli izričito: pa i zašto mu Me­
štrović to ne bi dao kad (citira sad mene) „velika blizina
među prijateljima sasvim sigurno danas nije manja nego
onda kada su u istoj kući bili jedan lijevi mezanin, a drugi
— desni“ (nadme, kada je Curčiin još stanovao u Meštrovi*
ćevoj kući u Mletačkoj ulici, i to on na jedinoj strani me­
zanina, a ovaj na drugoj), te kad siu njih dvojica o svim
tim stvarima, što je prirodno, često razgovarali, pa je Me­
štrović mogao pretpostavljati, da će njega — Curčina — i
taj članak — m oj! — zanimati!
Prisno prijateljstvo je dakle i dalje ostalo, već kad
nisu živjeli pod istim krovom, prirodno je dakle sigurno
17* 259
i dalje ostalo, da i đlalje razgovaraju o „svima tim stvari­
ma“,- a pod tim se neizbježno mogu razumjeti stvari koje
se jednoga i drugoga tiču, barem dok su te javnoga karak­
tera. I otkud onda najednom taj prekid njihove intim nosti.
da nisu razgovarali baš o stvari, koja se, kao moj članak o
Meštroviću i Ćurčdnov os-vrt na nju u „Novoj Evropi“, ticao
baš Meštrovića? Zar je izm eđu te dvojice prirodno samo to,
da M eštrović nešto kaže i pokaže Ćurčinu, jer pretpo­
stavlja da to ovoga zanima, i ako se to inače ovoga ne tiče,
a ne i obratno, da Čurčin nešto kaže i pokaže M eštroviću,
dok je on apsolutno mogao i morao pretpostaviti, da će to
Meštrovića ipak zanimati, jer se stvar tiče baš njega?
No eto nesreće: Curčin nije na to dospio, a i Meštro­
vić još nije bio u Zagrebu! Prokleta zaposlenost urednika
„Nove Evrope“, našto on sv e ne dospjeva! No polako, po­
lako, — kako to inače stoji s povratkom Meštrovioevim iz
Splita u Zagreb? Je li zbilja bilo tako strašno kratko vri­
jeme, da Curčin nije ništa dospio reći Meštroviću?
„Nova Evropa“ s Ćurčinovim člankom izašla je 26. no­
vembra. Meštrović se u Zagreb vratio najkasnije pred 8.
oktobar, kada je započeo rad na umjetničkoj akademiji,
kojoj je još tada bio rektor. Je li to tako kratko vrijeme,
da Curčin nije opet mogao usmeno i intimno razgovarati
s njime o „stvarima“, pa i o onome, što je i na temu M e­
štrović spremao za „Novu Evropu“? Mjesec i po dana!
Mjesec i po dana, gospodo!
I baš taj mjesec i po dana nisu li njih dvojica i te kako
tijesno sarađivali na onoj „otporuci g. Musoliniju“ o Jad-
dranskom pitanju, koja je u „Novoj Evropi“ pod firmom
„Meštrović i drugovi“ izašla 26. oktobra9 i o kojoj mjesec
dana kasnije, u istom broju u kome meni daje „objašnje­
nje“, g. Čurčin polemizira s jednim talijanskim faši­
stom10, pa u toj polemici, premda inače pod rečenom ,,ot-
porukom“11 nepotpisan, priznaje, da je i on učestvovao u
sastavljanju te „otporuke“? Pa d>ok je tako, da je g. Cur­
čin u mjesecu oktobru učestvovao — barem učestvovao,
ako ne i bio glavni akter — u jednom publicističkom po­
slu, koji je inače pred javnošću nosio firmu Meštrović i
drugovi, je li onda zbilja tako dlaleko od mogućnosti, tako
nevjerojatno, da je on mjesec dana kasnije, u novembru,
jedan drugi, samo tad sa svojim imenom potpisani publi­
cistički posao, u vezi s mojim člankom o Meštroviću, oba­

260
vio samo na svoju ruku, bez ikakva tad više međusobna
obavještavanja s Meštrovićem? Je li to vjerojatno pogo­
tovo, ako se još uzme, da je posrednim putem i mene g.
Meštrović pozvao da potpišem „otporniku“, pa je i to mo­
glo njemu i Ćurčinu dati povoda da i prije i kasnije go­
vore o meni?
No, naravno, stvar se može uzeti i tako da g. Meštro­
vić također nije na to dospio! Jer eto, Ćurčin kaže da je
čuo, kako Meštrović nije njegov novembarski članak pro­
čitao još ni do januara, kad je on, Ćurčin, pisao meni svoje
objašnjenje! Zbilja neobično priznanje za vrijednost vla­
stitih članaka, da ih kroz dva mjeseca ne čita ni njegov
intimni prijatelj čak kad se ovoga samoga tiču! No čitati
nešto i znati da će se nešto napisati, to su još uvijek dvije
sasvim različite sitvari.
Ali ja ću konačno pretpostaviti, recimo, i to, dla g.
Meštrović zbilja ništa, ama baš ništa nije znao, što Ćur­
čin sprema u vezi baš i s člankom o njemu. Je li to onda
bilo od Ćurčina lojalno i prijateljski, da ga o tome baš
nikako nije obavijestio? S druge opet strane, poradi te si­
tuacije sada, u koju ga je Ćurčin doveo sa svojim nepro­
mišljenim, ćurčinskim ispadom, ne može li to zbilja sa­
mome Ivanu Meštroviću biti jedan karakterističan dokaz,
kakvu negativnost, čak i u pretpostavljenom slučaju da
on u nečemu i nirje sam aktivan, predstavlja za nj ovakovo
društvo malograđanskih prijatelja, sarađlnika, savjetnika
i zagovornika, kao što je i Milan Ćurčin?
Bez obzira na to, da li će on to opet uvidjeti ili ne,
negativnost i čudnovatost situacije u koju ga je Ćurčin
doveo, mislim, da je očevidna, pogotovo kad se još uzme
u obzir onaj kolosalan zahtjev tog njegovog ideološkog
predvodnika, da mu mi marksisti, pa dakle i ja, poslije to ­
likih iskustava o slobodi mišljenja i prava pisanja, dopu­
stimo isto pravo pisanja i slobodu mišljenja. To je inače
bio baš onaj „vrhunac vrhunca“, kako to nazvah, Ćurči-
nove igre s književnim (a i političkim) moralom i njegova
nečuvena umikuma — pa šta na to odgovara taj slavni de­
mokrat i liberal, demokrat i liberal takav, da se može i
rugati što netko ide na preventivnu cenzuru?
Kao mačak oko vruće kaše on se doduše na dva tri
mjesta vrti oko toga „vrhunca vrhunca“, plete i petlja ko­
ješta, no uvijek s nečim drugim ili upravo i s ničim u vezi.

261
A inače na to ne odgovara ni s jed n im retkom , nijednom
riječju, nijednim slovom , ništa, ništa, ništa! „Vrhunac
vrhunca“ njegove hrabre igre s kultuiniim i književnim m o­
ralom ostao je, dakle, neprijeporno neoboren, visok, kako
je i bio, što znači ujedno i nizak, kako je bio i zahtjev, kako
je uopće bio cio nečuven undkum! I da li se t o onda kod
mene radi o „zapaljenoj mašti“, o „haluriniranju“, o „istrča­
vanju pred rudu“, o „nečuvenom unikumu na mojoj stra­
ni“, kako m i je to htio dokazati taj „obrtaič sviju istina“,
g. Ćurčin?
U maštu, a kamoli zapaljenu nisam kod Ćurčina ni­
kada vjerovao iako je nekad preveo Zaratustru. Da ipak,
baš on može biti obneviđen i halucinirati, tom u je dokaz
njegovo traženje istoga prava pisanja i slobode mišljenja
s nama. A što se tiče „istrčavanja pred rudu“? Istrčavati
pred rudu, ići naprijed, to je svakako simpatičnije nego
zaostajati daleko iza kola, iza kola progresa, što je slučaj
kod Ćurčina i njegovih drugova. No ako se tu radi, kao što
se kod njega i radi, o nekim kolima koja idu natrag, a
voze u sebi toliko smeća, onda bi konačno to i s njegove
strane bilo simpatično, da se istrčava pred rudu i djeluje
tako na one koji kola voze, da s ovim a što prije dođu na
smetlište! No je li to bio cilj i nakana gospodina Ćurčina?
Sa svojim ispadom, i onda kada ga je učinio i ondla kada
je pri njemu ostao, on je, on istrčao pred rudu, ali pred
rudu kola koja znače progres, i pred rudu zato, da ta kola
zadrži, zakoči ih i on, kako ih koče već toliki drugi!
To već, međutim, ne bi značio undkum, jer u tom se
on nalazi u bogatom, jakom društvu. Nego je unikum u
onome, što je samo kao loptu, kao dla se m i tu igramo lop-
tanja, gospodin Ćurčin pokušao prebaciti na m oju stranu,
a što je, prema svima indicijama i situacijama, koje tu
iznijeh, ostalo i dalje kao nečuven unikum, undkum za
svaku savjesnu i poštenu književnu i kulturnu sredinu,
samo na njegovoj strani, pa ipak najvjerojatnije i na
strani gospodina Meštrovića. Njegovo objašnjenje nije da­
kle ništa drugo objasnilo osim to dla Ikad neframason kao
on pokuša nešto govoriti otvoreno, javno, jasno i neza-
vijeno („na levo i desno“, još i to kaže; ah, užasno mnogo
na desno!) — onda tad stvar zavine tako, da mu ta kao
prenapeta čelična spirala odskoči i udari ga, prenavijača,
sama po nosu.

262
 Ima, međutim, još koješta, na šta hoću-neću, moram
odgovoriti gospodinu Ćurčinu, prije svega, radi principi­
jelno jasnije slike o „Novoj Evropi“, baš u vezi s frama-
sonerijom. Ja sam ga u svome članku nazivao bratom (i Ge-
teovim bratom), i upotrebljavao sam za „Novu Evropu“ iz­
raz „(loža“. To je dalo povoda Ćurčinu, da odlučno porekne,
da bi on i Meštrović bili masoni, niti da „Nova Evropa“
ima veze i sa kakvom ložom ili masonstvom uopće.12
Ovo je nešto najnovije i valjda u još dubljoj vezi
s jednom drugom, već uz put spomenutom polemikom,
koju u istom broju vodi Ourčin, da se on tako katego­
rički, za se, i za Meštrovića, odriče masonstva. Ja bar do­
sada nisam čuo, ili čitao, da bi on to činio i ranije; napro­
tiv, što sam čuo, bilo je baš obratno, da su on i Meštro­
vić masoni., samo ovaj kao mason član jedne inostrane
lože. A u ovome uvjerenju podlržavao me upravo Ćur-
čin sam.
Zar on u istom broju „Nove Evrope“, u kome je pi­
sao o socijalnoj literaturi nije napisao i članak: Povodom
Geteove proslave u Jugoslaviji13, na koncu kojega je izri­
čito — pod svojim potpisom — navijestio i odmah donio
članak „iz pera jednog slobodnog zidara, o Geteu kao slo­
bodnom zidaru"?1* „Jugoslovenske slobodnozidarske lože
— počeo je taj članak, i to je i tamo bilo sve špacionirano
kao i tu — postarale su se da i one o stogodišnjici smrti
Geteove odadu doličnu poštu slavnom svom bratu."
(str. 547.)15
Isporedi li se to s onim, što je Ćurčin pisao u istom
broju u članku o socijalnoj literaturi, a gdje je osudio i
Marksovo mišljenje o Geteu, objavljeno u „Socijalnoj mi­
sli“, i klerikalno mišljenje objavljeno o Geteu u „Hrvat­
skoj straži“16, šta poslije toga njegovog, inače baš za fra-
masone karakterističnog borbenog stava protiv marksizma
na jednoj i klerikalizma na drugoj strani, znači to njegovo
gostoljubivo otvaranje stupaca „Nove Evrope“ jednom
framasonu, da on o bratu Geteu dade svoje slobodnozi-
darsko, valjda najautentičnije mišljenje?
Je li to samo gostoljubivost? Svakako, vrlo karakter
ristična! Ali je i nešto drugo još karakteristično, po čemu
ta gostoljubivost postaje vrlo, vrlo sumnjiva, upravo isto­
vjetna sa solidlarizacLjom, isporedi li se to opet s nečim,
istina devet godina ranijim... Tada se dogodilo nešto što

263
se, ma kako inače bilo kratko, divno slaže baš s ovim,
sada devet godina -kasnijim „novoevropskim“ istican jem
Getea kao slobodnog zidara.
U dvobroju 7 i 8, „Nove Evrope“ za godinu 1924, pro­
fesor Šeničnik je napisao članak: Značenje vere za slo-
venački narod,17 i odmah pod natpis toga članka pisana
s katoličkog stanovišta, uredništvo „Nove Evrope“ stavilo
je ovu primjedbu:
„Na jednom mestu u ovom članku, m i sm o podvukli
katoličko stanovište [pisca, jer ne možemo primiti saod-
govornost za njegovo mišljenje] u svakom pogledu. Tako
nam se čini, naročito da je Geteu učinjena-nepravda i od
strane protestanta Ferstera i od strane piščeve, kad mu se
odriče blagotvoran moralan uticaj na braću lju d e “16
Braća ljudli! To se, dakako, često kaže, već je i Krist
tako govorio, pa nije bio framason! No u specijalnoj upo­
trebi nije li to upravo termin, kojim se služe framasoni?
I kako čudna kodncidlencija: jedan framason, neki B (po­
slije B dolazi vrlo brzo Ć) ističe u „Novoj Evropi“ 1923.
Getea kao framasona, a 1924. uredništvo „Nove Evrope“
brani također Getea s framasonSkim frazama od jednog
katolika! A uredništvo „Nove Evrope“ zar nije gospodin
Ćurčin?
‘D akle?
No ja znam, ni tu ja ne mogu ništa dokazati. Frama­
soni su tako tajna družba, da kao framasoni sigurno nisu
upisani u prijavnom uredu, pa d!a bih u ovom e mogao šta
0 tom e pitanju naći o Ćurčinu i drugoj gospodi oko „Nove
Evrope“. Neka im dakle bude, oni nisu i nemojmo ih dr­
žati za slobodne zidare, za slobodu zbilja ne zidaju ništa!
Nego m e Ćurčin poziva, da ja njemu javno kažem, da
li je on u svojim citatima iz moga članka o Meštroviću šta
iskrivio ili nevjerno prikazao, što bi se moglo zaključiti
po mojim riječima, da je on po svojoj volji i ćefu izvukao
1 poredlao stavke iz toga Članka. Ne, citati su doista isprav­
ni — to je bilo jedino ispravno što je Ćurčin tada napisao,
ali je tu ispravnost posudio od mene. No vezanje stavaka,
ono vlastito Ćurčdnovo, kako je on prelazio od stavke na
stavku i komentirao to svojim riječima, to je bilo ono, što
sam ja zapravo m islio pod njegovom „voljom“ i „ćefom“
ild-još i pod drugim riječima „ćurčdnskom neizb ježivom in­
terpretacijom“. Tako je citat: da se „šta promijeni u ci­

264
 jelome njegovu (Meštrovićevom) naziranju“ morao zapra­
vo glasiti: „ako se šta ne promijeni... itd.“ i to je stajalo
baš u vezi s negativnom perspektivom Meštrovićevog dalj­
njeg uspona, a ne s optimističkom, kako je to komentirao
Ćurčin, da nije izgubljena sva nada... Onda, nigdje ja ni­
sam napisao, da će Meštroviću, ako se promijeni, biti op­
rošteni stari grijesi, s grijesima se može baviti bogobojazni
gospodin Ćurčin i te izraze ostavljam njemu! Konačno citat:
„tipična ideologija pok. S. Radića“ u tekstu se odnosi spe­
cijalno na sasvim nešto drugo nego to izlazi po Ćurčino-
vom vezanju i interpretaciji mojih misli i stavaka. No
sve bi to bilo jasnije kad bi čitaocu predležao cio članak,
a jer on ne predleži, ja ne vidim nikakve stvarne hasne,
da se u sve to upuštam podrobnije.
Ima nešto drugo, zgodnije i upravo veselo, pa ću sad
reći radije to: u svojoj obrani, zašto kod osvrta na moj
članak o Meštroviću nije naveo izvor nego samo ime, Ćur­
čin, to osim s time da je moje ime u našoj literaturi po­
znato pa nije bilo potrebno naznačiti vrelo, opravdava i
s time da sam ja takav pisac., kome ni samom nije baš na­
ročito stalo gdje piše, jer mu se im e sreće svaki čas u dru­
gom časopisu, i to u časopisima svih pravaca i boja, od
ultra-crvene do žute i crno nacionalističke.
Ultra-crveno pustit ću po strani, đla se g. Ćurčin sam
možda ne poplaši svoje uobrazilje.
No šta je to za njega žuto i crno nacionalističko; što
bd sigurno za mudraca sličnoga mnogima savremenima,
imalo glasiti cmo-žuto? Jer je sigurno njemu samome po­
znato da ja ovih posljednjih godina nisam osim u „Knji­
ževniku“, „literaturi“ i „Savremenoj stvarnosti“ sarađi-
vao nigdje drugdje osim još u „Hrvatskoj reviji“, nije li on
pod tim „žutim i crnim“, odnosno cmo-žutim, mislio baš
tu reviju, koja je također jedan trn u njegovoj krilatoj
peti, kako to svjedoči njegova lanjska mudra polemika
a uredlnikom toga časopisa, g. dr Jurišićem?19
Na ovu žutičavu duhovitost gospodina Ćurčina, koja
može možda imati i veze s bolešću jetara, ja neću ništa
drugo odgovoriti nego da ja „Hrvatsku reviju“ smatram
hrvatskom revijom, te i ako sam intemacionalac, ili baš
zato, jer to jesam, ne smatram da se nacionalno pitanje,
riješava na Ćurčinov način. To je jedno, i drugo: kakva je
to mudrost, predbacivati meni da sarađujem u jednom

265
listu, koji on, ne spominjući ga inače, <naaiva žutim i cr­
nim, a sam je u istom bix>ju „Nove Evrope“ štampao jed­
nu veliku raspravu g. Vladimira Nazora,2" čestoga sarad-
nilka baš i „Hrvatske revije“? Da me govorim tu, kako je
om s time, poslije ome Meštroviću, mogao medvjeđu uslugu
učimiti i umirovljenome Nazoru, ne bi li se prema tomu
i „Nova Evropa“ morala smatrati žutim i crnim časopisom?
No, morala ili ne morala, ona to jest, barem žuta.
G. Ćurčin se badava hvali nekadanjom liberalnijom pro­
šlošću „Nove Evrope“, kada je ta, kako on kaže, „iako baš
ne sa simpatijama, omo s razumevanjem, objektivno i sve­
strano“ obavještavala našu javnost o movoj Rusiji, pa čak,
što također iznosi, donijela o tom e i jedan moj članak,
odnosno i jedan članak o m eni (1923).21 N o i tom bi se
dalo reći mnogo, mnogo, samo što bi to, naročito poslije
slučaja izdavanja Jelačićeve22 knjige o ruskoj revoluciji i
polemike o tom e s K rležom , izgledalo ondla mnogo, mno­
go drukčije, nego što to misli Curčin, koji s e čak žali, da
mu ja činim krivo, što u njemu, odnosno u ljudima oko
„Nove Evrope“, gledam, ili bar hoću pokazati, svoje idlejne
antipode!
Ja ih takovim hoću prikazati? Oni su se sami tako­
vima prikazali sa svojim pisanjem i djelima!
Inače, još šta drugo u vezi s Ćurčinovim objašnje­
njem? Mogao bih, bez znoja u licu, odgovoriti na duhovito
duhovit Čurčinov cio jedan pasus o Augustu i o Cesarcu,
s kojim je on meni ripostirao na jednu aluziju, a zapravo
na tvrdnju svoga vlastitoga saradnika, Mužinića: Milan je
glup. U tome je međutim već i odgovor, a ja kažem samo
još to: od Ćurčina spominjana težina moga položaja, lič­
noga i materijalnoga, jeste zbilja nešto, o čemu govoriti
ne bi bilo deplasirano samo kad bih bio čovjek, koji re­
flektira na rentu. A što se tiče onoga, da hrabrost m išlje­
nja mora značiti i hrabrost svoga rada i da Svako mora
vući svoja kola. na tom Vam starmalom „naravouoeniju“
gospodine Ćurčine, hvala! Kakova su vaša kola, to već
rekoh, kako ih i kuda vučete, to svi znamo, a za moja kola
i kako ih vučem, ne tarite glavu! Vući ću ih naprijed, pa
makar pod njima i padnem, i to vam neka bude ujedno
i Odgovor na Vašu, sa zaštićenih „novoevropskdih“ kola onu
dobaoenu riječ o mome „Verfogungswahpu “23!

266
 HITLERIZAM KOD NAS

Da kod nas ima refleiksa hitlerizma, neće sporiti ni

oni kod kojih se ti refleksi pokazuju. Jedan takav refleks
bila je već lanjska kampanja Cmjanskoga, na čisto rasnoj
osnovi protiv „strane književnosti“ i marksizma. Ove go­
dine, to samo na osnovi tobožnje demokratske jednako-
pravnosti svačijega mišljenja, doživljavamo sa strane
Milana Čurčina, s njegovim ofanzivama protiv marksizma.
Otvoreno je svoje simpatije za hitlerizam, još prošle je­
seni, pokazala „Evolucija“1. Što u tom pogledu predstavlja
opet klerikalna „Hrvatska straža“, to je također poznato. No
do koliko poleta je taj antimarksdzam došao baš u posled-
nje vrijeme, svedoči ona perfidna kampanja koju „Hrvat­
ska straža“ vodi protiv Miroslava Krleže.2
Ali najdalje je u tome dopro i najjači refleks njemač­
koga hitlerizma, nimalo niti netajan, pokazao je „hrvat­
ski omladinski list za suvremena pitanja“ „Naša gruda“.
U jednom od ranijih brojeva doneo je programatski uvod­
nik: Socijalna orijentacija nacionalizma, koji bi bez dalj­
njega mogao izići u Hitlerovom „Beobachtern “. I uopće
vrvi taj list takvim člancima koji refleks hitlerizma po­
kazuje očigledno. I to taj list čini mnogo vrijednim oba-
ziranja nego, recimo, „Hrvatska straža“ i „Nova Evropa“,
te ćemo se baš na nj u prvom redu osvrnuti s nekoliko
kritičkih refleksija. Koliko je to, dakako, moguće!3
U spomenutom uvodniku pisac vidi u nacionalnoj i so­
cijalnoj ideji dvije centralne pokretne sile našega vreme­
na, a kako su on i njegovi drugovi, ,,u prvom redlu naci­
onalisti“, to on, u opredjeljivanju spram socijalnog pita­
nja, osjeća odmah dužnost da uzme na rovaš „dogmatične
socijaliste-marksiste“ i njihov stav prema nacionalizmu.

267
Taj stav bi, po gospodinu od „Naiše grude“, imao biti u

„Za njih („dogmatiiöne sodjaliste-m arksiste“) je na­

cionalizam kao i svako drugo isticanje bilo kojih pitanja
osim racionalnih (!) u najužem smislu te riječi, namjerno
odvraćanje od socijalnih pitanja, što više zaglupljivanje
rukovođeno odi samih kapitalista. Za njih je svaki nacio­
nalizam asocijalan, svaki socijalizam anacionalan.“
Prije svega, tu pada u oči piščevo izdvajanje nacio­
nalnog pitanja, odnosno nacionalizma, iz pitanja racional­
nih to jest onih koja su dlohvatna ljudskom razumu. Šta
je to? Znači li to, dakle, da je nacionalizam nešto iracio­
nalno, izvan dohvata razuma, nešto slično tajnama reli­
gije? To je zbilja bila vrlo ugodna teorija: nacionalizam
sam kao dogma u koju. treba slijepo vjerovati i još ugod­
nija teorija po kojoj bi se svatko, čim se samo nazove na­
cionalistom, odmah mogao smatrati imunim od svake ana­
lize i kritike! Držimo dla ni naši nacionalisti ovu slavnu
teoriju ne uzimaju tako ozbiljno, jer to ne bi bilo iracio­
nalno nego upravo antirationalno, proturazumno. U kome
su se to protusocijalističkom pamfletu, u kakvom udžbe­
niku pakosti, podvale i gluposti naučili, da protiv svih
osnovnih zasada naučnoga socijalizma u integralnom nje­
govom značenju do danas — tvrde, da je za marksiste svaki
nacionalizam asocijalan, svaki socijalizam anacionalan?
Osnivači naučnoga socijalizma, Marks i Engels, sma­
trali su se, kraj svega svoga internacionalizma nacional­
no Njemcdma, treći poslije njiih smatrao se isto tako Ru­
som4. U časovima svoje najintenzivnije borbe protiv mark­
sističkoga oportunizma napisao je divan svoj članak o lje­
poti ruskoga jezika. I tu je ono, za svakoga ispravnoga
marksista osnovno: bitna je razlika o kakvom se naciona­
lizmu radi, da li o nacionalizmu potlačenih naroda, re­
cimo u kolonijama, ili o nacionalizmu s kojim se, kao to­
božnjom voljom naroda, recimo u kolonijama, maskiraju
imperijalističke dlržave.
Bitna je to razlika, jer se spram toga odmah menja i
stav marksista. U prvom slučaju oni, po svom načelu da
su protiv svake eksploatacije, pa i eksploatacije naroda po
nairodiu, podupiru nacionalizam, u drugom slučaju su, da­
kako, protiv njega. U svetsko-historijskom značenju naj­
bolji dokaz za to su oni marksisti koji su danas jedini ri-

268
ježili komplicirana nacionalna pitanja ne samo za jedan
narod, nego za nekoliko desetaka naroda, i plemena5! No.
i tu opet onda dolazi kao važno to da se svaki narod, pa i
potlačen, sastoji od klasa, od kojih su jedne unutar vla­
stite narodnosti potlačene po drugima kao što su na pri­
mjer u Hortijevoj Madžarskoj6 radništvo i seljaštvo od ka­
pitalista i feudalaca. Zato se odmah postavlja pitanje:
s kojom klasom, pa baš i u ime nacionalnoga oslobođenja,
ali tada na širokoj bazi i oslobođenja socijalnoga, treba
da ide ne samo jedan marksist, nego svaki onaj kome je
zbilja stalo do slobode naroda, do njegovog cjelokupnog
jednakopravnog i jednakoomogućenog razvitka za sve nje­
gove pripadnike?
To su osnovni kriteriji s kojima treba poći na rješa­
vanje odnosa između nacionalizma i socijalizma. Među­
tim, kako to rješava naš iracionalni, odnosno antiracional-
ni ideolog-„Naše grude“?
On se upustio u to da ispita koliko tvrdnje, za koje je
sam sasvim krivo i neistinito ustvrdio da su marksističke,
odgovaraju istini. U suštini vrlo je jalov posao poći iz kri­
vih pretpostavaka pa onda pretendirati na tačne zaključke.
Za nj je „glavni postulat nacionalizma nacionalna slo­
boda, drugim riječima nacionalizam se bori protiv eksploa­
tacije vlastitog naroda sa strane drugih naroda“. Socijali­
zam pak — „uzimajući to ime u njegovu najširem znače­
nju — bori se protiv eksploatacije čovjeka čovjekom, odno­
sno klase od klase“. To su pretpostavke, i sada slijedi
piščevo pitanje: „Pa u čem je nespojivost i protivština
između jednoga i drugoga postulata za neeksploatadjom?“
„Po čemu je nemoguć pokret koji bi se borio protiv svake
eksploatacije bilo u kojem obliku, pokret ujedno naciona­
lan i socijalan?“
Prije svega, da li je uvijek glavni postulat naciona­
lizma nacionalna sloboda? Nismo li vidjeli i ne vidimo li
još uvijek nacionalizam kojima je, dodluše, uistinu glav­
ni postulat nacionalna sloboda, ali samo vlastitoga naroda,
dok potlačuju nacionalnu slobodu drugih naroda? Indi­
rektno to uviđa i naš nacionalista kadi u definiciji, kako se
nacionalizam bori protiv eksploatacije vlastitoga naroda sa
strane drugih naroda, sasvim ispušta da unese i to, da li
se nacionalizam bori i protiv eksploatacije svakoga na­
roda sa strane drugih naroda! No on to i nije mogao reći,
j«r to ne bi bilo istina, odnosno mogao bi reći, samo uko­
liko njemu i nije baš stalo da kaže istinu. Ali svakako
stoji kao istina to, da nacionalizam nikako još n e mora
značiti neeksploataciju u nacionalnom sm islu — da osta­
nemo sad samo pri tome!
Pogledajmo drugu stranu tvrdnje! Socijalizam se,
kaže on i pri tom e tu riječ uzima u najširem njenom zna­
čenju, bori protiv eksploatacije čovjeka od čovjeka, od­
nosno klase od klase. Prva i, vidjet ćemo, gotovo jedina
tačnost koju je rekao pisac u svome članku! Samo ga m i
molimo da ne uzima socijalizam u najširem njegovom zna­
čenju, kad se on baš dao na posao da pobije socijalizam
onih koje on naziva „dogmatičnim socijalistima-marksi-
stima“. I tu bi tad on morao odmah znati i pošteno navesti
da se taj socijalizam bori ne samo protiv eksploatacije čo­
vjeka odi čovjeka, i klase od klase nego i protiv eksploata­
cije naroda od naroda! A već davno, u svom fundamental­
nom manifestu7 m islili su na to i Marks i Engels, napi­
savši: „U meri u kojoj se ukida eksploatacija jedne indi­
vidue od strane druge,- ukida se i eksploatacija jedne na­
cije odi strane druge“.8 I prema tom e je tu tada ova situ­
acija:
Nacionalizam, premda n e mora, može ipak značiti eks­
ploataciju drugih naroda.
Marksistički socijalizam9 nikako ne može značiti eks­
ploataciju naroda od naroda.
Zašto? Zato jer je on,, prirodno, uopće protiv svake
eksploatacije, u osnovu protiv eksploatacije klase od klase
i čovjeka cd čovjeka, iz čega nužno slijedi posljedica da
je i protiv eksploatacije naroda odi naroda! „S padom su­
protnosti klasa u okviru nacija — pisali su dalje Marks i
Engels — pada i neprijateljski stav među narodima.10“
A s tim e smo odmah dobili i odgovor zašto nacionalizam,
premda ne mora, može ipak značiti eksploataciju drugih
naroda: Zato jer on ostavlja netaknut antagonizam klasa,
dakle, i eksploataciju (klase od Mase i čovjeka od čovjeka.
To ne vidlimo samo unutar takozvanih slobodnih naroda
nego i unutar potlačenih naroda: uzmimo samo slučaj In­
dije i njenih parija11.1 dok je tako, dla zbog postojanja Ma­
sa može biti eksploatiranih Masa i liudi unutar jednog vla­
stitog naroda, bilo da je taj narod, nacionalno slobodan ili
potlačen, što može smetati one klase koje vrše tu eksplo­

270
ataciju unutar vlastitoga naroda smetati da je, ako imaju
moć, vrše i nad dlrugim narodima? Naše vrijeme imperi­
jalizma puno je takvih slučajeva?
Nacionalizam, čak i kad predstavlja nacionalizam
potlačenih naroda, ne dira u antagonizam klasa i s tim
dopušta eksploataciju vladajućih klasa na štetu nevlada-
jućih, odnosno eksploataciju čovjeka — još tome manje —
na štetu čovjeka, faktične većine. A kad se radi o nacio­
nalizmu slobodtnih naroda, on u naše vrijeme imperija­
lizma predstavlja odmah i eksploataciju drugih naroda.
- Marksistički socijalizam, težeći za likvidacijom an­
tagonizma klasa i klasa samih, uvijek i svagdje, u svakom
narodu, ne dopušta nego se bori protiv svake eksploatacije,
bilo te klase od klase i čovjeka od čovjeka. Prema tome
se on nužno, uprkos inače svoga internacionalizma, bori i
protiv eksploatacije naroda po narodu, i to tada, unutar
slofcodlnih ili potlačujućih naroda, protiv onih koji potla-
čuju narode, a unutar potlačenih naroda u prvom redu sa
onima koji su u njemu potlačeni, i kao klasa i kao narod.
S jedne strane, dakle, kod svakoga nacionalizma ipak
neka eksploatacija, s druge strane kod marksista nikakva
eksploatacija, to je facit našega ispitivanja, potvrđenog
praksom. I prema tome u kakovo svijetlo dolazi tvrdnja
našega „Grudaša“, da njegov nacionalni postulat predstav­
lja postulat neeksploatacije, odnosno borbu protiv svake
eksploatacije, bilo u kojem obliku? I od kolike mu vred-
nosti može biti pitanje o spojivosti i nesuprotnosti socija­
lizma i nacionalizma, tako te jedan pokret može biti soci­
jalan i nacionalan?
S njegove strane to, doduše, može biti ukoliko
socijalizam znači frazu. S naše strane ta principijelna
spojivost i nesuprotnost ne može biti nikad. Principijelno
mi postavljamo stvar: ili nacionalizam ili socijalizam, po­
stavljamo je i stoga što u socijalizmu vidimo veću i je­
dinu garanciju za rješenje ne samo socijalnoga nego i sva­
koga nacionalnoga pitanja. Iz toga, međutim, ne slijedi,
da socijalizam, ne dlajući pri tome sebi uskratiti slobodu
kritike, može i smije biti prctiv nacionalizma u svakom
pogledu, pogotovo kad je on izraz naroda potlačenih na­
cionalno (slučaj Hrvata i Slovenaoa u Italiji).12 Tu postoji
tad, pogotovo još kad je taj nacionalizam progresivan, u
mogućnosti i dužnost neke „spojivosti i nesuprotnosti“ na

271
temelju saradnje, ali saradnje tad zbilja u znaku progre­
sa, spram još daljnih ciljeva u interesu većine naroda, ci­
ljeva ne samo nacionalnih nego i socijalnih!
Osjećajući bolno mjesto i sivog vlastitog nacionalizma,
naš „Grudaš“ to m jesto nastoji učiniti bezbolnim tim e što
ga pokriva s melemom opet jedine, valjda iracionalne, ali
svakako antiracionalne, nove teorije o odnosu nacionali­
zma i kapitalizma. Njen sukus je o v a j: „Je li istinita tvrd­
nja, da upravo kapitalisti propagiraju nacionalne ideje,
ne bi li tako odvratili pozornost masa od klasne borbe?“
I tu tad slijedi njegova, opširno razvijena teorija, najprije,
dakako, o „židovskom“ i „nežidovskom“ kapitalu od kojih
prvi „nikad ne propagira nacionalizam, a dtrugi se orijen­
tira različito, no u svakom se slučaju orijentira i on opor­
tunistički“, pa je njegova bilo nacionalna bilo antinacio-
nalna orijentacija uvijek samo refleks te „oportunističke
orijentacije“.
Da kapitalizam, n e manije „nežidovski“ nego „židov­
ski“. kao kameleon boje um ije da mijenja svoju taktiku i
orijentaciju, već prema tom e kako mu to više konvenira,
to je sva istina teorije našega „Grudaša“. Ali da se kapi­
talizam samo iz oportunizma orijentira spram ovoga ili
onoga nacionalizma, a ne da je pojava nacionalizma su­
štinski i upravo kauzalno vezana s pojavom kapitalizma
i njegova nosioca, građanske klase, to je naprosto ćuška
na sve ono što i svaki prosječni srednješkolac mora da zna
iz historije. Prosti „abc“ toga znanja jeste da se naciona­
lizam, kao historijsko-politička pojava javio s francuskom
revolucijom, znači s pobjedom građanske klase. Otada pa
do đlanas on je, već prema zemljama i narodima u kojima
se javljao, prošao ili još prolazi različite faze i oblike. Ali
uvijek i uvijek, pa makar m u se osnova polagala i u druge
klase, redovito seljaštvo, taj nacionalizam je bio izazvan
od građanske klase i bio u tijesnoj uzročnoj vezi s njome.
Prividan je izuzetak da su, na pr., pred više od jednoga
vijeka, nacionalnu slobodu kod Srba počele stvarati same
seljačke mase, kad u Srbiji, potlačenoj turskim feudlom,
nije još građanske klase bilo tako reći ni .u zametku. No
i taj izuzetak gubi također mnogo od svoje uvjerljivosti,
uoči li se činjenica dla su i tamo te seljačke mase stajale
tako reći od početka u vezi s počecima srpske građanske
klase u Srijemu i Vojvodini, a poslije, i naskoro, ukoliko

272
se ustanak od socijalmo-ekonomske pretvorio u nacional­
nu revoluciju, sasvim pale pod vodstvo vlastite građanske
klase, koja se, ma kako skromna, tipično još malograđan­
ska, javlja i u samoj Srbiji. Ili da uzmemo hrvatski seljač­
ki pokret spojen s imenom braće Radića. Tu bi se, ukoliko
se taj pojavio mnogo kasnije, u vrijeme već razvijenije hr­
vatske građanske klase, još mnogo bolje moglo pokazati
kako je i taj, većim svojim dijelom nacionalistički pokret,
izrastao u uskoj vezi s hrvatskom građanskom klasom i u
svom nacionalizmu dobio svoje prve pobude baš od nje­
nih ideologa. Starčević—Strosmajer, to su dva historijska
ekstrema nacionalne ideologije hrvatske građanske klase,
a čas se priklonivši jednom čas drugome, nije li svoj na­
cionalizam S. Radić stvarao baš po njima, samo ga razvio
dalje?
No „kapital uopće ne interesiraju ideje!“ — kaže nam
teoretičar kapitala i socijalizma. „Sav je njegov odnos pre­
ma bilo kojoj ideologiji da joj se priključi kada to smatra
oportunim.“ Šta to znači? Da baš sam kapital, to jest ka­
pitalista u svom komptoaru, fabrici i banci mora da stvara
ideje pa da budu one takav neposredan i adekvatan izraz
njegova interesa, interesa cijele njegove klase, te mu je
svaki oportunizam spram njih sasvim nepotreban, budlući
da mu one sasvim odgovaraju, i nisu mu nikako tuđe? Ima
i takovih veleumova! U danas „naprednoj“ Njemačkoj mo­
gli bismo ga naći u Hugenbergu13, ultramilijunašu i jed­
nom od autora monarhističkoga cmobijel ocrvenoga nacio­
nalizma, a kod nas, na primjer, u dakako manjim razmje-
rarna. u poznatom patriotu i fabrikantu-vlasniku tekstil­
ne fabrike u Oroslavlju, gosp. Prpiću. Stvar je prosto u po­
djeli rada i sposobnosti koju tko ima. Ali i rad i sposob­
nost, bilo da se u izvjesnoj historijskoj situaciji vrše na
ekonomskom polju ili idejnom, nose u sebi bitne značajke
historijske situacije i epohe u kojoj su vršene. A historij­
ska epoha, tamo gdje još postoji nacionalizam, stoji još uvi­
jek u znaku prevlasti građanske klase, znači, dakle, da
su ideje, među koje spada u prvom redu nacionalizam,
bitno značajne za tu klasu. A ako su bitno značajne za nju,
tako reći, riječ su iz njenih usta, može li se tu principijel­
no i suštinski govoriti o nekom njenom oportunizmu
spram nacionalizma?
18 A u g u st C e sa re c
273
 Međutim, m i sm o već i sami ikonstatirali um ješnost
kapitalizma da mijenja svoju taktiku i orijentaciju pa kon­
statiramo i to da on, pogotovo danas u svojoj imperijali­
stičkoj fazi u kojoj je on u svjetskim razmjerama prera­
stao uske nacionalne granice i stao se udruživati u inter­
nacionalne koncerne i trustove, ne mari baš uvijek za na­
cionalizam i samo se iz oportunizma priklanja njemu.
Jedan primjer: drugi otpor njemačkoga, n e samo „židov­
skoga“ krupnog kapitala protiv HMerova nacionalizma,
danas pak poslije pobjede ovoga priklon tog kapitala nje­
mu... No u suštini, neka je kapital i najintemacionalniji
po svojim vezama, dok je on imperijalističan, pa stalno
stoji pređi nuždom rata radi proširenja svoga upliva i
osvajanja novih .tržišta, čime se on tada služi radi propa­
gande rata nego obično nacionalizmom? I je li tada i k o­
liko važna razlika u tom, da on to čini samo iz oportu­
nizma ili ne? Iskreno ili neiskreno, svejedno, no iza toga
raspirenog nacionalizma i šovinističkih strasti stoji uvi­
jek samo njegov vlastiti interes. Pa to, uostalom, priznaje
i sam naš nacionalista od „Naše grude“, rekavši da se „ka­
pital može orijentirati nacionalistički i iz razloga ekonom-
sko-političkih... iskorištavajući nacionalni duh svojih su -
narodnika... da si na taj način stvori monopolni položaj i
osigura što veći profit“ ! Jo prije toga pak on sam kaže,
da se „u dirugim prilikama — kad se, naime, ne radi o slo­
bodnim narodima — kapital ne žaca stati, na frontu koja
je uperena protiv vlastitoga naroda“!
Utvarajući sebi da je s unošenjem momenta oportu­
nizma rasjekao i za neispravnu dokazao kauzalnu vezu i
odnos između kapitalizma i nacionalizma, naš nacionali­
stički idJeolog „Naše grude“ tješi se tim e da „nijedna ideo­
logija nije kriva, ako joj se tko priklanja iz posebnih ra­
čuna“ i da b i „nepravedno bilo napadati samo nacionalnu
ideju zbog nekih momenata, zbog kojih se m ože napasti i
svaku drugu ideologiju“. No, uprkos tome, naš „Grudaš“,
odnosno po njemu nacionalizam, ipak tiraži put da se one­
moguće takove eksploaitatorske akcije; najprije je nešto
nemoguće, onda je ipak moguće, samo ako s e verbalistički
upotrijebe drugi izrazi! Put je u tom, da „nacionalizam
mora uzeti u obzir sv e probleme koji nastaju u društvu i
rješavati ih kako to zahtijeva nacionalni interes. Taj na­
cionalni interes obuhvaća opravdane interese svih pozi­

274
tivnih elemenata u jednom narodlu u skladu sa posebnim
interesima naroda kao cjeline. Prema tome, nacionalizam
mora nužno voditi računa i o socijalnim problemima no
ne smije ih rješavati u okviru interesa samo jedne klase
nego sa šireg, opće nacionalnog stanovišta...“
Put nam dobro poznat, definicija je to sviju naciona-
lizama, u posljednjoj formi hitlerovska. No šta su to oprav­
dani interesi svih pozitivnih elemenata u jednom narodu?
Koji su to svi pozitivni elementi? Naravno, dok se ne
smije ništa rješavati u okviru interesa samo jedne klase,
onda je jasno dla se tu misli na okvir interesa sviju klasa,
dakle i kapitalističke; ona je jedan od onih „sviju pozi­
tivnih elemenata“, i njeni su interesi opravdani.
Najprije naš ideolog optužuje kapitalizam, jer isko-
rišćuje nacionalizam, i traži čak put da se nacionalizam
zaštiti od uspjeha kapitalističkih akcija. A onda je taj put
nađen u tom, da se radi „šireg nacionalnog interesa“ za­
štiti kapitalizam kao „pozitivan elemenat“ čiji su interesi
opravdani! Ali je još virtuozniji logički skok koji zatim
dolazi. Nacionalistički teoretičar oveseljava nas s ovim
svojim dlaljnim izvodom, da se zaglupljavanje provodi ,,u
najvećoj mjeri“ baš na strani marksista! Da! Gore je, do­
duše, odmah poslije navedenoga ovdje citata rekao da je ,,u
toj širini horizonta — nacionalnog i klasnog — bitna opreka
nacionalizma i klasnog socijalizma“! Postojala je, dakle,
za njega i širina klasnog horizonta, što može jedino zna­
čiti i širinu stava i ideje, zastupane s marksističkog gledi­
šta! No zatim, odmah, čim je povukao „paralelu između te
dvije ideologije“, nacionalističke i socijalističke, on je, de­
finirajući zaglupljivanje kao „vještačko suzivanje intelek­
tualnog horizonta“, pronašao da to sužavanje provode
marksisti. Marksistički horizont je najednom uzak! Logika
zsa djecu, kadi bi bilo dopustivo da se i djeca ne odgajaju za
sposobnost logičkih Zaključivanja!
Diskusija bi dakle bila i potpuno suvišna, no nama se
tu ne radi o njemu lično, nego o omladini koja stoji iza
njega. Radi nje nastavljamo i odmah pitamo njenoga ideo­
loga: obzirom na -taj neosporan, neizbježan fakt, da će
uvijek dok je nacionalizma biti i klase koja ga iskorišćava.
a ta klasa je kao faktičan njegov preduslov samo kapitali­
stička, koja tad iskorišćava cio narod, sive ostale klase —
zašto onda uopće nju uzimati kao „pozitivan elemenat“,
18* 275
čiji su interesi opravdani, zašto tada uopće ići s njome?
Zašto pogotovo, dok s dlruge strane, toj klasi suprotna po­
stoji radnička klasa koja, sama najviše eksploatirana, ne
može i nema interesa nikoga eksploatirati, pa ni nacional­
no, kako smo to već ovdjć izveli govoreći o principijelnim
stavovima ideologije te klase, marksizma?
Ali tu je tada najednom za našega ideologa klasa
samo organ naroda i taj naš ideolog smatra za nužno da
baš na tom mjestu, govoreći kako neće klasnoga socija­
lizma, spomene da „politika vođena interesima samo jedine
klase nužno dovođli do eksploatacije drugih klasa“. I od­
mah dalje, zia nj „marksizam kao isključiva klasna ori­
jentacija industrijskog proletarijata, ne vodi nim alo ra­
čuna o interesima seljaštva, koje sačinjava golemu većinu
hrvatskoga naroda“. A to opet zato jer mu „na čelu stoje
ljudi koji pripadaju izvjesnoj rasi tipično eksploatatorskoj,
tako te ne daju nimalo garancije, da njihov socijalni pore­
dak neće biti samo nova forma eksploatacije“.
Koliko riječi, toliko neistina! Radnička klasa, dakle,
za nj ipak može da eksploatira druge klase! Koje to? Ka­
pitaliste! No po svem u je vidno da on m isli i na seljaštvo!
Doduše, za to on, nigdje i nikad, od historijske pojave
radničke klase ne bi mogao navesti ni jedan dokaz, a mi­
lijuni i milijuni, naravno, nekadanjih samo siromašnih i
srednjih seljaka na koje je on vjerovatmo kao na svoj do­
kaz mislio, nasmijali bi mu se na tu njegovu tvrdnju sa-
žaino u lice ako mu se n e bi dogodilo još šta gore! I svaki
bi ga taj seljak mogao poučiti kako je glupa takova tvrd­
nja da je marksizam isključiva klasna orijentacija samo
industrijskoga proletarijata; i smiješna i žalosna, kao i
ona tvrdnja o pripadnicima izvjesne eksploatatorske rase
kao vođama proletarijata!
„Vjerujemo“, kaže u svome finalu ovaj nepokolebivi
patriota, „da je zdravo shvaćen nacionalizam uvijek na­
cionalan. Ne mogu biti nacionalni i socijalni interesi jed­
noga naroda u sukobu, kada su ti interesi zapravo jedni
isti, samo gledani s dviju raznih perspektiva. Taj je, dla ga
tako nazovemo, socijalni nacionalizam jedini ispravni put,
kojim treba poći!“
Kakav je to put i kuda on vodi, to smo već pokazali.
Pod „širim i općim nacionalnim stanovištem“ sakriva se
kao podesnija saradnja s 'kapitalizmom, koji ako je samo

276
„nezidovs'ki“, ne mora biti ©ksploatatorsiki, negoli s pro­
letarijatom, koji to može biti, čim je marksistički! Soci­
jalni i nacionalni interesi jedinoga naroda zapravo su jedni
te isti, isti interesi kapitala i rada, bio taj u fabrici ili na
polju, i sve su samo dlvije razne perspektive gledanja!
Dvije razne perspektive gledanja u isti mah, to je inače'
razrokost.
No stvar je inače vrlo razumljiva i dohvatna razumu!
Mi smo u uvodu već cio taj programatski članak o Soci­
jalnoj orijentaciji nacionalizma nazvali refleksom hitle-
rizma. Bilo bi dakle potrebno još samo pobliže označiti
bitnost hitlerizma sa svim njegovim kvazi-antikapitaliz-
mom, a ujedno i s reakcionarnim, u službi sama kapitali­
zma i proturadničkog i protuseljačkog junkerstva, sve to
garnirano s antisemitizmom, pa da bude još jasnija veza i
srodnost između tog hitlerizma i našeg nacionalizma, kako
ga propovijeda „Naša gruda“! To da se hitlerizam u Nje­
mačkoj naziva nacionalnim socijalizmom, a naš ovdje so­
cijalnim nacionalizmom, znači samo nešto preokrenute
termine.
Ali, direktno još mnogo više nego ovdje od nas anali­
ziran programatski članak „Naše grude“ mogao bi se kod
ove za njenu imitaciju i uprayo podstovjeoenje s hitleriz-
mom, osim drugih još članaka, naći dokaz u članku Kriza
marksizma. Mi smo već prekoračili prostor, da bi smo se
potanje mogli osvrnuti na to. Poslije svega, ne može ni­
koga začuditi da se tu o marksizmu govori ili s totalnim
nepoznavanjem ili upravo s perfidnom, na „Hrvatsku
stražu“ sličnom, pakošću i podvaljivanjem. Po jednom za­
pravo Fojerbahovom pitanju, čiji je smisao sam Engels
ograničio ukoliko ono može biti tačno (naime, nije li čo­
vjek ono što jede; — ist der Mensch nicht was er isst?), tu
se, s pozivom na autoritet HiÜera, marksisti i radnici pri­
kazuju samo kao dlsmoralizatomi elemenat. Stvar je pre-
neozbiljna da se o njoj govori šta više! Ali je, ozbiljno uze­
to, upravo skandal, da se u tom članku marksizam poisto­
vjećuje samo sa njegovim renegatima, i slomom ovih u
Njemačkoj14 natovaruje marksizmu uopće! Uopće tako,
da se oni uspjesi marksizma, gdje je on zbilja marksizam,
a koje priznaju i njegovi neprijatelji, samo ako su objek­
tivni, — ti uspjesi da se nikalko ne uzimaju u obzir, preko
njih se prelazi 'kao da ih nema, a vrše se na šestini
globusa!15
277
 HRVATSKOJ STRAŽI

U februarskom broju „Hrvatske smotre“1 od ove g o ­

dine, doživio sam tu neočekivanu „počast“ da mi je zna­
meniti i poznati istjerivač marksističkih demona, pater
Kerubin Šegvić2, priznao kanakterniosit mog istupa iz odlbo-
ra Matice hrvatske. Ta fratarska „počast“, m alo me. je, pri­
znajem, šokirala. Sam sebi rekoh: mora da nešto sa mnom
nije u redu, dok me, eto, hvale klerikalen, a sv e to u vri­
jeme, kad su toliko upeli da sv e svoje klaoke saspu na
marksizam. Na sreću, međutim, dugo moja slava zbog te
moje „karaktemosti“ kod klerikalaca i fratara nije potra­
jala, i za to se 4. ožujka o. g. pobrinula blažena „Hrvatska
straža“, pograbivši m e (kao neoficijalna, kod nas, straža
u mantiji) na red jednim svojim člankom pod tri naslova:
„M arksistički m o ra l - KAKVU TO RABOTU VRSI
G. AUGUST CESAREC? — G. A. Cesarec optužuje „Hr­
vatsku stražu“ pred beogradskom javnosti da je u službi
H itle ra “
„Cim je u zagrebačkim kulturnim i nacionalnim kru­
govima započela prva reakcija protiv literarnog marksi­
zma, glavni stupovi toga marksizma kojima se godinama
uporno pravila reklama, g. Miroslav Krleža i g. August
Cesarec napuštaju teren borbe i sa svojim literarnim pro­
izvodima odlaze u drugi književni centar — u Beograd.
Tamo su pokrenuli marksistički časopis „Danas“3, o čemu
smo već pisah u „Hrvatskoj straži“, i prekinuli sv e knji­
ževne veze sa Zagrebom, osim sa židovskim kapitalom
Minerva d.d.4. To je dobar znak, jer se tim e manifestirala
sva slabost literarnog marksizma u našim krajevima, bu­
dući da su njegovi korifeji ustukli, čim se kod nas poja­
vila mala reakcija protiv literarnog marksizma i čim su

278
nacionalni krugovi u Zagrebu počeli bivati svijesmi opa­
snosti, 'koja im prijeti sa strane marksizma, koji se bio
uvukao u naše prvorazredne nacionalne institucije. Mark­
sisti su svjesno računali na neosviještenost nacionalnih
krugova u tom pogledu i. borili su se na fronti koja nije
bila branjena.“ Itdl. itd.
Da odgovaram na tako zlonamjerno i neistinito' izvr­
tanje činjenica, izgleda mi ispod mog dostojanstva, ali zbog
čitača našeg časopisa (što ga „Hrvatska straža“ konstantno
apostrofira kao citat podnaslova „Jugoslavenska revija“)
potrebno je da utvrdim neke činjenice.
Zbog besramne kampanje, koju je „Hrvatska straža“
podigla protiv židovsko-kapitalističkog poduzeća „Miner-
ve“ (u vezi sa kampanjom protiv M. Krleže, povodom nje­
govog predavanja o hrvatskoj književnosti), izdanje moga
romana Bjegunci u ‘nakladi iste knjižare zapelo je upra­
vo godinu dana.
Zbog 'kampanje „Hrvatske straže“ odluzeta mi je mo­
gućnost najelementamije obrane časti moje i mojih pri­
jatelja i ja kao odbornik Matice hrvatske, kao jedan od
osnivača „Hrvatske revije“ kao saradnik [Hrvatskog]
„Kola“5 i matičnih edicija nisam bio u stanju da progovo­
rim u tim zapletenim pitanjima ni jednu riječ. Kao član
rađlnik Matice hrvatske, kao odbornik te književne in­
stitucije, kao saradnik njenih listova i almanaha, ja nisam
dlobio riječ, da demantujem predsjednika Filipa Lukasa6,
koji je u „Hrvatskoj reviji“ objavio svoj članak o marksi­
zmu kao predsjednik Matice hrvatske, ne pitavši nikog i
ne dobivši od odbora zato nikakvo odobrenje. Stavljam
tako pred gotov čin, dezavuiran od odbora kome sam bio
član i od predsjednika koji zato nije imao nikakvog ovla­
štenja, ostavljen na cjedlilu od ostalih odbornika (koji su
uvjereni da štite interese hrvatske književnosti izbacujući
iz Matice hrvatske književnike), povukao sam konsekven-
ce, istupio sam iz odbora i prekinuo svaku vezu s Mati­
com i njenim edicijama.
Tko je, međutim, stajao kao glavni haranger iza te
slijepe antimarksastičke i antiknjiževne kampanje koja je,
poslije lojalne saradnje s Maticom hrvatskom, zadobila
maha i usred te same institucije? Tko je već preko dvije
godine tajno i javno rovario i pisao protiv Matice hrvatske
i njene „Hrvatske revije“, optužujući je kao tobože mark­

279
sističku, čak komunističku, među ostalim već i radi toga
što je „Hrvatska revija“ donijela nekoliko reprodukcija
Grosovih7? U vrijeme dolaska Hitlera na vlast, u vrijem e
hitlerovskih protumarksističkih i antisemitskih ispada —
tko je otvorio najbesomučniju antimarksističku kampanju
s otvorenim ciljem, dla se onemogući saradnja „marksista“
(u stvari u Matici jedinih književnika), u Matici hrvat­
skoj i njenim edicijama? Tko je to preko g. predsjed­
nika Lukasa i njegovih Članaka i meni onemogućio?
Bilo je to famozno „crno sjem e Lojolino“, bila su to
kaptolska gospoda kleriikalci, s tajnim izvorom u „Životu“
a s javnim odljevom tog izvora u „Hrvatskoj sm otri“.
I tako stoji stvar: dok su m i ta gospoda isusovci svo­
jim upiranjem ruke onemogućili saradnju u „Književni­
ku“ i „Savremenoj stvarnosti“8, baš ta ista klerikalna go­
spoda i njina kampanja onemogućila mi je saradnju u Mi-
nervi i „Hrvatskoj reviji“, odnosno „Hrvatskom kolu“, da­
kle zapravo i konačno, u jedinim zagrebačkim revijama i
institucijama u kojima sam mogao sarađivati, a da kao
profesionalan književnik ne umrem od gladi. I posle toga,
sada se ta gospoda zgražaju, da je Krieža pokrenuo „Da­
nas“ u Beogradu i da ja u tom e listu sarađujem! Kleri­
kale!, upravo 'klerikalni „moral“ pokazao se tu u svojoj
opet jednom poraznoj slici: sami su nas kao književnike
istjerali iz Zagreba, a sad jezuitski prevrću očima da smo
se javila u Beogradu „kao emigranti.“.
N e radi tih licemjeraca, nego radi otvorenijih i re­
lativno poštenijih mozgova kod nas, imam potrebu da iz­
javim:
Beograd je za m e i grad u kome živi proletarijat kao
i u Zagrebu, grad oko kojeg živi seljaštvo kao i oko Za­
greba i, kad se sad u njemu opet jednom pojavila jedna
napredna 'književna revija, ja ne vidim nikakva razloga
da kao književnik n e sarađujem u njoj, i isto kao i nekad
u beogradskoj „Borbi“*, kad sam pisao o hrvatskom se­
ljačkom pokretu, ne pišem sad u toj drugoj reviji „Da­
nas“ o mnogo manje vrijednom, upravo samo razorno štet­
nom, reakcionarnom pokretu hrvatskih fašista pod vod­
stvom klerikalaca!
Ako je za tu gospodu licemjerje takav grijeh, neka bar
jednom budu iskreni pa nam kažu: zašto je u Beograd, a
da to ne bude kompromitantno, mogao i sm io nekoliko

280
puta već poći njihov preuzvišeni šef, nadbiskup dr Ante
Bauer10? Zašto svi oni primaju iz Beograda bez ikavog
rogoborenja, nego čak tamo zahtijevaju zakone, koji im
idu u korist, u korist njihovih crkvenih miliomskih imanja,
u novcu i zemlji, pa slobodi propagande, koja ide opet
samo za tim, da se tom crkvenom milionskom imanju osi­
guraju kredit.
„Hrvatska straža” se uzrujava da sam je optužio pred
„neupućenom beogradskom javnosti“ da je u „službi Hi-
tlera“. A ja sam jasno rekao dla se to kod „Hrvatske stra­
že“ radi o simpatijama i refleksima hitlerizma, — da je
tome doista tako, najjasnije govori ovaj njihov posljednji
natpis, o kome je riječ.
Sigurno je da se od onog prvog vremena, kad je još
Hitler, osim svog udaranja po omraženom marksizmu, po­
kazivao i lijepo lice spram njemačkih katolika i nagodba
s Vatikanom i kad njegova svađa s kršćansko-socijalnom
Austrijom Dolfusa i Štaremberga11 još nije dobila tako iz­
razit imperijalističan vid, uslijed čega je došao i u nesu­
glasice s talijanskim fašizmom Musolinija i, uz ovog, Va­
tikana, — sigurno je, kažem, da se od tog prvog vremena
stav „Hrvatske straže“ i naših klerikalaca spram Hitlera
ponešto promijenio! To više nije ona vruća (prva i naivna)
ljubav za novog saveznika, koji se kao marksistožder či­
nio pouzdanim saborcem na svima linijama. Interesne
sfere su se malo razmakle i, kako se tu sve radi po inte­
resima a ne za volju kraljevstva nebeskoga, jasno je da se
danas, kad je riječ o „Hrvatskoj straži“, ne može govoriti
s onoliJrim simpatijama za hitlerizam i o refleksima hitle­
rizma kako je to bilo prije mjesec ili prije dva mjeseca,
pošto se raspoloženja te kaptolske gospode mijenjaju kao
vjetrokazi.
Ali, uprkos svega toga, nefca ljudi oko „Hrvatske stra­
že“ metnu ruku na srce (koje fiziološki svakako imaju)
pa nam odgovore na to: kakova god da su inače razmimo-
ilaženja između njih i hitlerizma, nije li hitlerizam sa svo­
jim antamarksizmom, drugim riječima, sa svim onim po
čemu oni u njemu mogu dla vide spas crkvenog poretka,
ipak pokret s kojim oni mogu samo da duboko simpati­
ziraju, bez obzira na to da je ta njihova simpatija očito
na Dolfusovoj strani.

281
 I drugo; što to uopće znači braniti s e od simpatija za
hitlecrizam u duibokom socijalnom i političkom srodstvu
s talijanskim fašizmom, a taj je dobio svoj duhovni bla­
goslov od Vatikana tako, da se Sveti Otac Papa Pijo XI u
svojoj encikliki Quadragesimo anno, pozivajući se na sre­
dovječne svece, otvoreno založio za fašističku korporativ­
nu dlržavu?12 Hoće li ta gospoda, vjerni službenici Vatika­
na, možda tajiti da se s tim e n e slažu dok su u isti mah
već po treći put izdali tu papinu encikliku i naturavaju
je svuda, čak i u školama? Svoje simpatije za fašizam oni,
dakle, ne mogu nikako poreći jer tu ih tuku u glavu nji­
hova vlastita djela. A dok to ne m ogu poreći, za koga,
osim samo za budalu ili licemjerca, može biti uvjerljivo
njihovo poricanje simpatija za fašizam uopće, u kojem je
poslije talijanskog došao do najvećeg značenja njemački,
poslije Musolinijevog Hitienov?
No dakako, gospoda mudlro šute o svojoj službi Vati­
kanu i, po ovoj, o svojim simpatijama za talijanski faši­
zam. Odlričući se tobože Hitlera šute o Musoliniju, šute o
svome fašizmu, poraslom pod uplivom i Musolinija i Hi­
tlera. Ova klerikalna poplava novina, knjiga, brošura, gla­
snika i letaka koja sva buči i huči samo na jedan osnovni
fašistički, svejedno, da li na musolindjevski ili hitlerovski
lajtmotiv: dolje s marksistima — n ije samo simptom sim­
patija i nije samo refleks^ nego je to potpuno poisto­
vjećivanje i upravo služba istim idejama, za isti cilj, samo
na vlastitom terenu i za vlastiti interes, — i klerikalna laž,
odnosno naša istina o toj laži, upravo je u tom e faktu da
vaš socijalni, moralni i religiozni program „spasenja čo­
vječanstva“ ne služi narodnom interesu nego vašem vla­
stitom.
O narodu deklamira1„Hrvatska straža“ :
,,lWi znamo tko je naš narod, a ta j nije ni njemački,
ni talijanski ni francuski. Zato nas je smiješno na ovakav
način optuživati pred neupućenom beogradskom javnosti
i prikazivati nas pristašama tuđinskih ideja u tuđinskim
državama.“
Smiješno! Katolicizam sigurno nije neka hrvatska
ideja, a sada najednom odriče se pristaianja uz „tuđinske
ideje u tuđinskim državama“, a te ideje fašističke i vati­
kanske i njihov upliv, mogu se raspoznati u svakom nje-

282
 nam broju, u bezbroju štampanih stvari iste klerikalne
marke!
Preko hiljadlu godina, otkako postoji historija hrvat­
skog naroda, Jderdkalci su igrali u njoj samo negativnu, ra­
zornu, protunarodnu ulogu! Klerikalizam, oslonjen na Rim
protiv narodne crkve Grgura Ninskog13, potkopao je sa­
mostalno hrvatsko kraljevstvo u srednjem vijeku. Za vrije­
me bogumilizma, kad je Bosna (po svjedočanstvu jednog
kanonika Račkoga) nastajala biti centar okupljanja ostalih
zemalja balkanskih Slavena, klerikalizam je na taj bogu­
mili zam sazivao krstaške ratove, i nije mu na odmet bio
„tuđinski“ madžarski kralj Šišrnan. Uloga klera u krva­
vom ugušenju seljačke bune, vođene od Matije Gupca i
drugova, poznata je danas već i djeci! S klerikalne, kap­
tolske strane je dlošao blagoslov i zastavama 1848 koje su
mjesto sa slobodarskim pokretom, počamši od Pariza pre­
ko Beča do Pešte, radije naivno i uzaludno pošle na obra­
nu habzburške evropske reakcije! I poslije, sve do sloma
Habzburga? Ja sam živi svjedok kakvu je ratnohuškačku,
habzburgolizačku propovijed na Silvestrovo 1914 održao
u zagrebačkoj katedrali jedan visoki crkveni dostojanstve­
nik kome sam u ovome odgovoru već uostalom spomenuo
ime!
I ti ljudli, ta kasta i ti njeni lakeji, koji su tobože pod
narodnim interesima sakrivali zapravo samo svoj vlastiti
kastinski interes, odnosno ako su imali nekog idealizma,
ondla su ga uvijek upravili na krivu stranu, vodeći naš na­
rod na politički krivi put kao što ga i danas vode u mrak
i bezizlaznost. Ti vatikanski slijepci hoće danas da pred­
stavljaju vođe pod njihovim protektoratom dla se kreću
neke nade u narodnom interesu? I sve to u znaku faši­
zma, svejedno koje vrste, hitlerovačke ili musolinijevske?
P.S. Pod isto ovako zagonetnim i tajanstvenim „post
scriptumom“ „Hrvatska straža“, se prijeti nekim drugim
načinom obrane. Je li to možda onaj koji je S. Radić ne­
kad nazvao batinaškim? To bi sigurno bilo po onom. čega
su toj gospodi puna usta: ljubi i neprijatelja svoga! No od
ovog morala još je karakterističniji taj: „Hrvatska straža“
predbacuje meni i ostalim sarađnicima „Hrvatske revije“
da smo primali honorare od Matice hrvatske za stvari što
smo ih štampali u okviru njenih edicija prije likvidacije
našeg odnosa. No kako da se nazove to da „Hrvatska straža“
283
toliko napada „Minervu“ kao „židovski“ „judeomarkerißtic-
kd“ kapital koji pomaže marksiste, a u isti mah glavni
njen saradnik, saradinik „Hrvatske straže“ gospodin Lju-
bofmir Maraković14 ne žaca se da reflektira na honorar od
toga „židovskog“ i marksističkog 'kapitala, uređujući još
tome A ntologiju m odem e hrvatske proze, koju kani izdati
to „judeomarksdstičko“ poduzeće. Pošto je „Hrvatska stra­
ža“ raskrinkala „Minervu“, Ljuibomir Maraković se nada
dla će ući, u njene edicije istom lakoćom kao što mu je
uspjelo ižbaciti marksiste iz Matice.
NAPOM ENE
POLITICKO-ISTORIJSKI PROBLEMI - ORIJENTACIJE
DVE O RIJENTACIJE

O bjavljen o s potpisom A u gu sta Cesarca u časopisu „Pla­

m en “, Zagreb 1919, br. 2, str. 71—80.

1 M isli s e n a K raljevin u Srba, H rvata i Slovenaca, progla­

šenu p o sle slom a A u stro-U garske M onarhije, 1. decem bra 1918.

2 Pred sn ažn im revolucionarnim pokretim a u Evropi i u na­

šim krajevim a, oslob ođ en im ispod A ustro-U garske p o sle prvog
svetsk og rata, krupna buržoazija i feu d alci u novostvorenoj državi
Srba, H rvata i S loven aca „odrekli“ su s e svoga nacion aln og indi­
vid u aliteta, našli zajed n ičk i jezik u odbrani zajedn ičkih (klasnih)
in teresa p roglasivši ih in teresim a jugoslovenskim . S ocijaln im i
n acion aln im zah tevim a radnih lju d i u novostvorenoj državi on i
su su p rotstavili kao osn ovn i i n a jv eći (jedini) cilj završetka prvog
svetsk og rata i ru šen ja A u stro-U garsk e M onarhije — stvaran je
d ržave ju žn osloven sk ih naroda u kojoj ć e b iti obezbeđeni privatna
sv o jin a n ad sred stvim a za p roizvod nju i buržoasko-m onarhistička
v lad avin a u državi.

* O vo n ije C esarčeva h iperbolična m etafora o vučjoj prirodi

buržoaskog društva. Z aista su p ostojala (u Zagrebu) pogrebna dru­
štv a koja su to radila.

4 M a s a r i k , T o m a S G a r i k (1850—1936).

5 U m aju 1917, kad je, pod u ticajem ru sk e feb ru arske re­

v o lu cije i p od p ritisk om n arodnog n ezad ovoljstva došlo d o sastank a
bečk og parlam en ta, s v i južn osloven sk i poslan ici u jed in ili su se
u jed an klub i, p od p red sed n ištvom dra K orošca don eli (30. m aja
1917) sv o ju d ek laraciju , takozvanu M a js k u d e k la r a c iju . N a osnovu
prava naroda n a sam oop red eljen je, tražili su u jed in jen je južno­
slo v en sk ih naroda u jed n u sam ostaln u državu pod Habsburškom
d in astijom . *

* M isli s e n a A u stro-U garsku.

287
 7 A n i t a n t a (E n te n te co rd ia le, s r d a č n i sp orazu m ) — n a z iv za
p r ija te ljs k e o d n o s e izm eđ u F r a n c u sk e i E n g le sk e z a v r e m e v la d a ­
v in e L u ja F ilip a ; u p o litič k o j isto r iji, i n a o v o m m estu , m is li
s e n a s is te m sp o r a z u m a izm eđ u j e d n e g r u p e im p e r ija lis tič k ih
s ila — E n glesk e, F r a n c u sk e i R u sije — za k lju č e n ih u p eriod u
1904—1907. i fo rm u lisa n ih u T rojn o m sp o ra zu m u 5. sep tem b ra 1914.
z a je d n ič k o m d e k la r a cijo m u L on d on u . P r e m a to j d e k la r a ciji, ze­
m lje A n ta n te o b a v e z a le s u s e d a v o d e ra t p r o tiv c e n tr a ln ih s ila ,
tj. p r o tiv d r u g e g r u p e im p e r ija lis tič k ih sila : N e m a č k e i A u stro ­
u g a r s k e d p k ra ja i d a n e za k lju ču ju se p a r a tn i m ir. Taj „srdačni
sp orazu m “ je p ro širen u č e tv o r n i sp o ra zu m k a d m u j e 19. m a ja
1915. p r istu p ila I ta lija . P o s le o k to b a rsk e r e v o lu c ije i sep a ra tn o g
m ira u B r est-L ito v sk u , R u sija j e o tp a la o d A n ta n te.

8 O dnosi s e n a v r e m e i d o g a đ a je o d 1914—1918.

• N o v a v la s t i s v a r e a k c ija u z e m lji o k v a lifik o v a li s u revo­

lu cio n a rn e p o k r e te k od n a s 1918. i k a s n ije k a o p lj'ačk an je i r a z -
b ojn ištvo.

10 M isli s e n a n o v o s o c ija ln o , n a c io n a ln o i p o litič k o b e sp r a v lje

i p o tla č iv a n je p o s le 1918.

11 T aht, F r a n jo , su sed grad sk o-stu foičk i v la ste lin . N je g o v i n e -

č o v e čn i p o stu p c i b ili su p o v o d se lja č k o j b u n i M a tije G upca
1572—1573, k oja j e u k r v i u gu šen a.

12 L i p o v š ć a k , v e r o v a tn o s ć o d n o si n a L ip o v šća k a A n to n a
(1863—1924), au strijsk o g p e ša đ ijsk o g g e n e r a la . K a o p o ru čn ik , s lu ­
ž io j e 1883. u Z agreb u u 53. p e ša d ijsk o j p u k o v n iji; b io j e š e f
šta b a 15. v o jn o g zb ora i g e n e r a ln o g in sp ek to ra ta u S arajevu ;. 1910.
je p o sta o g e n e r a l, 1911. z a p o v e d n ik 72. p e š a č k e b r ig a d e u Z a ­
grebu, a o d 1915. k om a n d o v a o 42. h r v a tsk o m p e ša d ijsk o m d o m o ­
b ra n sk o m d iv iz ijo m n a r u sk o m ra tištu , g d e s e 1916. g o d in e ista k a o
u v e lik o j b itk i k o d Ravam ce—T op oru ca; 1917. j e p o s ta o g u v ern er
P o ljs k e đ ta jn i sa v e tn ik . P e n z io n isa n j e 1919. god in e.
F r a n k o v c i — p r ista lic e C is te s tr a n k e p rava, o d n o sn o Josip a
F ran k a (v id eti n a p o m en u 8 u z č la n a k o S v e to za r u P rib ićev iću ),
p o č ije m im e n u j e d o š lo d o n a z iv a „ fra n k o v ci“ i „ fran k ovlu k “.
Izm eđ u d v a ra ta b io j e t o s in o n im p r o tiv n a r o d n e p o litik e u H r­
va tsk o j, k o ja j e n a js tr a š n iji izr a z d o b ila u u s ta šk im p o k o ljim a
za v r e m e rata. E k strem n i š o v in is ti i k lerik a lci, p ro p o v ed a li su
o s la n ja n je h r v a tsk e p o litik e n a B eč. O rga-nizovali s u 1903. p r o tiv -
srp sk e d e m o n str a c ije i p o g ro m e u H rvatsk oj k oji s u tra ja li n e ­
k o lik o d a n a ; n is u trp eli n i H rv a te k o ji su b ili za sarad n ju sa
S rb im a; u v r e m e a n e k s ije B o s n e i H er c e g o v in e 1908. v o jn a v la d a
im j e d o z v o lila d a orgamizujU „gardu* p o s v im m esitim a, k o ja
je , n a o ru ža n a rev o lv e r im a i ž e lje zn im b atin am a, v r š ila tero r s ci­
lje m d a o n em o g u ći p r o test p r o tiv a n e k sije . T e b a n d e s u o ž iv e le
1914, p o s le uibistva F erd in an d a, d a b i, p o o b ja v i rata, n e s m e ta n o
p rogan jale, p a lile p a i u b ija le S r b e k ao i H rv a te ju g o slo v e n sk i
o r ije n tisa n e . N a J e la č ić ev o m trgu u Z agreb u u z lo m a č e p e v a li
su carsk u h im n u i k lic a li: „S m rt S rb im a!“ T o s u n a s ta v ili i za

288
vrem e rata. D ocnije, vojn im vlastim a su d ostavljali podatke o
logorim a zelen og kadra. A li, kad su 29. X 1918. godine u H rvat­
skom saboru d ali javnu izjavu d a raspuštaju stranku, H rvatsko-
srp sk a k oalicija i Sabor s v e su im to oprostili.
Radić — v id eti u ovoj k njizi stu diju Stjepan Radić i republika.
Petog decembra 1918. p ob u n ili s u s e u Zagrebu vojn ici 25.
dom obranskog i 53. p ešadijskog puka. Pri u gu šivan ju p ob u n e-u b i­
jen o je 13 vojn ik a, a 17 ih je ranjeno, od kojih su n ek i docnije
p od legli ranam a. P o sle je pred su d izveden velik i broj oficira,
podoficira i vojn ik a od kojih je 22 osuđeno n a uku pno 69 godina
i 10 m eseci robije. Ppvodom tih događaja u H rvatsku su hitn o
p oslati n o v i k on tigen ti trupa iz B eograda. N a lO -godlšnjlcu tih
događaja, „Borba“, organ K PJ, k oja j e tada izlazila kao „radničko-
se lja č k e n ovin e“, 8. decem bra 1928, u broju 96, pod naslovom :
5. XII 1918. Prve krvave žrtve jugoslavenske monarhije. Hrvatska
buržoazija ubija radnike i seljake u vojničkom mundiru i poziva
srbijansku imperijalističku vojsku, izm eđu ostalog, p isala je:
„Petog decem bra 1918. p ale su u Zagrebu na Jelačićevom
trgu p rve krvave žrtve hegem on ističkog „U jedinjenja“. P alo je
preko 20 h rvatsk ih vojnik a, tj'. seljak a i radnika u vojničkom
m undiru, k oje je postrijeljala hrvatsk a krupna buržoazija orga-
n izovan a u N arodn om v ijeću “... „H rvatska buržoazija koja je za
v rijem e rata b ila u slu žb i im perijalizm a centralnih sila i koja
je u toj slu žb i zg m u la m iliju n e profita, slom om Centralnih sila.
b ila s e je up lašila za svoje krvave m iliju n sk e profite. Preplašila
se hrvatsk ih seljak a i radnika koji su s e s fron ta vratili naoru­
žani kući i zah tijevali zem lju, un išten je kapitalizm a i kapitali­
stičk ih ratn ih profita. M nogi od tih radnika i seljak a b ili su
u R u siji i tam o su vid je li da j e radni narod s v e d da on m ože
v o d iti c ije lu državu u svom interesu... T o je s v e u tjeralo panični
strah h rvatsk im k ap italistim a, ratn im liferan tim a d bankarskim
pljačk ašim a.“ ... „I k ak o je n ajb liža b ila srb ijan sk a vojsk a i
fran cu sk e k olon ijaln e trupe, to je h rvatsk a buržoazija organizo-
van a u N arodn om v ijeću , pozvala o v e im p erijalističk e tru pe da
z a štite buržoasku »civilizaciju* (tj. profite) od »bratstva* i .boljše­
v izm a ’ hrvatsk og radnog naroda.“ „P rije toga, znajući da hrvatski
radni narod zah tijev a slob odnu hrvatsk u republiku, provocirali
su d v ije regim en te d a izađu n a Jelačićev trg i da dem onstriraju
za republiku i slobodu. T u su ih doček ali unak rsnom vatrom iz
m ašin sk ih pušaka, h tiju ći n ap raviti pokolj, da bi s e zastrašili
i o stali radnici i se lja c i koji zah tijevaju radničko-seljačku re­
p u b lik u H rvatsku.“ „I pokolj su n ap ravili. U b ijen o je preko 20 se­
ljačk ih vojn ik a, a is ti d an je p oslan hitan p oziv srbijanskoj i
fran cu sk oj v o jsci d a zaposjedn u Zagreb. Srbijan sk a je vqjska do­
šla isti d a n i d onijela, kako kaže jed an buržoaski list, »sigurnost
građanim a za n jih ov imetak*. Da, buržoaska pljačka je bila tim e
op et osigurana... H rvatska buržoazija da bi saču vala sv o je upljač-
k an e p rofite, predala je seb e i cio hrvatsk i narod u šake srbijan­
ske h egem on ije.“

13 Mažuranić, Vladimir (1845—1928) — pravni istordčar, bavio

se i b eletristik om . B io je sudija, građanski kom esar dodeljen pod-
m aršalu F ilip oviću p rilik om okup acije B osn e i H ercegovin e (1878);

19 A u g u st C esarec 289
1905. b io j e p red sed n ik b a n sk o g sto la . G la v n o m u je d e lo P r i n o s i
z a h r v a t s k i p r a v n o - p o v j e s n i r j e č n i k , k o je je p o č e lo d a iz la z i 1908,.
a d o v r še n o je 1922. P o sle T o m e M aretića p o sta o je p re d se d n ik
J u g o sla v en sk e a k a d e m ije zn a n o sti i u m je tn o sti u Zagrebu.

14 K a p t o l , d e o grad a Z agreba, s e đ iš te b isk u p a; zbor v iših

s v e šte n ik a (kan on ik a) o k o b isk u p a. U isto r iji H rv a tsk e i S la v o n ije
k ap toli s u im a li sn a žn o g u ti ča ja n a n arod i igrali v a ž n u u logu
u p o litičk o j isto riji.

15 K r a m a r s t v o — s itn ič a rstv o , m alograđ an štin a.

18 K a n a a n — s ta r o im e P a le stin e , tj. za p o d ru čje k o je s e

p ro teza lo e d rek e Jord an a n a zap ad d o ob a la S red ozem n og m ora.
P rem a B i b l i j i t o j e „ob ećan a“ z e m lja „kojom t e č e m ed i m le k o “.
Tu terito riju su Izraelci p o ise lje n ju iz E gip ta (1235— 1215 pr. n. e.)
z a u zeli p o s le d u g o tra jn ih borbi.

17 S t r o s m a j e r , J o s i p J u r a j (1815—1905) — p ro p o v ed a o je ideju
z a je d n ic e ju žn ih S lo v en a . U tom c ilju im a o je v e z e s a srp sk im
k n ezom M ih a ilo m O b ren o v ićem i crn ogorsk im k n ezo m N ik olom
P etrovićem .
P V ilso n u i Ita lija n im a , o d n o sn o o L on d on sk om p ak tu i
R ap alšk om ugovoru , v id e ti n ap om en u 8, u z čla n a k N j i h o v i n j e ­
g o v j u b ile u m .

18 U le to 1917. izb ili su n e m ir i u N em a čk o j k o ji s u za h v a ­

tili i v o jsk u ; ja n u a ra 1918. širo m N e m a č k e n arod u m a so v n im
štr a jk o v im a tra ži m ir i slo b o d u , a u b rzo s e p o ja v lju ju i so v je ti.
M ornari p o m o rsk e b a z e u K ilu p o h a p sili s u 3. n o v em b ra 1918.
o fic ir e i s tv o r ili s o v je te ; n jim a s u s e p rid ru žili m n o g i garn izon i
i rad n ici. Iz b ili su u sta n c i u g rad ovim a; 5. o k tob ra 1918. form i­
ra n a j e d em o k ra tsk a v la d a , u k o ju s u u š la i d v o jic a s o c ija ld em o ­
k rata. V la d a j e im a la z a d a ta k d a z a k lju č i p r im ir je i sp reči
š ir e n je r e v o lu c ije i u s p o s ta v lja n je s o c ija lis tič k e v la sti. V lad a je-
u n ovem b ru z a k lju č ila p r im ir je s A n ta n to m . U d ecem b ru , n a
s v o m K on gresu , Savez. S p a rta k a s e r e o rg a n iz u je u K P N em a čk e
i p r ih v a ta lin iju b o rb e za d ik tatu ru p r o leta rija ta ; 6. jan u ara 1919.
p o č e o j e sv e o p šti š tr a jk u B e r lin u ; 9. jan u ara v la d a je n a p a la
p r o leta rija t sa v o jsk o m p o d k om an d om s o c ija lis te N osk ea i, p o s le
p o b ed e, za v e la teror; 15. januara, u b ijen je K a rl L ib k n eh t i R oza
L u k sem b u rg; 3. m a rta izb io je p o litič k i štra jk u k o m e su rad­
n ič k e m a se z a h te v a le p r izn a n je so v je ta . U tim su k o b im a b ilo
je p rek o h ilja d u m rtv ih i v iš e h ilja d a ra n jen ih i u h ap šen ih . M e­
đ u tim , rev o lu cio n a rn a s itu a c ija s e ip ak stiša la . B u ržoask i p ored ak
je u sp eo d a s e od rži za h v a lju ju ć i s la b o sti r a d n ičk o -so cija lističk ih
p a rtija i d ržan ju n je n ih vođ a.
V e ć k rajem rata, a n a r o č ito p o s le ra ta i I ta liju za h v a ta re­
v o lu c io n a r n o v r e n je ; fa b r ič k i rad n ici za p o sed a ju p red u zeća, a
p o ljo p riv red n i rad n ici i se o sk a sir o tin ja zem lju . U p red u zećim a
n iču p r v i rad n ičk i sa v e ti. R a d n ičk e m a se su o d u š e v lje n o p rih va­
t il e m isa o o n ep osred n om u p r a v lja n ju rad n ik a u in d u striji. R e-

290
v o lu cio n a m a situ acija u Ita liji trajala je d o 1920. Dok je pokret
preod olevao u nu trašnje slab osti (pobeda kom unističke struje u
Socijalističk oj stranci),* buržoazija je takođe grupisala sv o je snage
i p om ogla M usoliniju da sakupi s v o je skvadre. (N jegov prvi na­
p ad bio je u M ilanu 1919. n a redakciju socijalističkog lista
A v a n ti .) O vde je vredmo zab eležiti d a su s v e sloven ačk e sek cije
S o cija lističk e stran k e tad ašn je Ju lijsk e krajine prišle K om uni­
stičkoj p artiji Ita lije osnovanoj n a kongresu u L ivom u, u janu­
aru 1921.
18 Od Ceha i S lovaka koji su s e tokom Tata predali ruskoj
carskoj vojsci stvoren a je oružana grupacija (preko 40.000 ljudi),
poznata kao C ehoslovačka legija. U čestvovala je u borbam a na
ru sk o-au strijsk om fron tu i u bitki kod Zborova u Istočnoj G ali­
c iji 2. ju la 1917. god in e i postigla značajn e U6pehe.
K ad je izb ila socijalističk a revolucija u R usiji, Cehoslovačka
leg ija je proglašena autonom nim d elom fran cu sk e vojsk e. Raču­
na lo s e s tim da o v a Legija, kao dobro naoružana, organizovana
i discip lin ovan a, bud e jezgro nove, an tirevolu cion am e fron te na
tlu R u sije. P osle oktobarskih događaja Legija s e polako p ovlačila
sib irsk om železn icom p rem a V ladivostoku , da bi od atle p rešla u
Francusku. U m aju 1918. izb io je sukob L eg ije s novom , sovjet­
sk om vlašću , i tako je počela kon trarevolu cion am a intervencija
snaga A n tan te i drugih sila i težak i iscrplju jući građanski rat.
C ehoslovačka leg ija je otvorila fron t n a V olgi i ubrzo zagospo­
d arila sib irskom železn icom i, u m esto k a V ladivostoku , krenula
je n atrag na zapad. D ocnije, p od p ritiskom javn osti i socijali­
stičk og i radničkog pokrerta u Cehoslovačkoj, s ile A n tan te su,
pošto je već o stvaren a id eja o otpočinjanju in tervencije, najzad
d ozvolile evakuaciju Legije, koja je trajala d o leta 1920.
M nogi stan ovn ici šv a jca rsk e, n e n alazeći u vek sred stva za
živ o t u sv o jim planin am a, tokom m nogih vek ova stu p ali su u
vojnu slu žb u drugih država i vladara; p ostali su ču ven i kao
„švajcarski p la ćen ici“ ili kao „gardisti“ u službi rim skih papa i
fran cu sk ih vladara.

*• Z e r a j i ć , B o g d a n (1886—1910) — stu d en t prava. Prebegao iz

B osn e u Srbiju i izv esn o vrem e b io učitelj; član M lade Bosne,
n acion aln o-revolu cion am e organ izacije o m lad in e u B osni i H erce­
govin i p r e prvog svetsk og rata. U znak protesta, p o sle svečan og
otvaran ja prvog B osanskog sabora, 2. juna 1910. izvršio (neuspeo)
a ten tat na austro-ugarskog poglavara B osn e i H ercegovine, gen e­
rala V arešanina, a zatim je izvršio sam ou b istvo d a b i onem ogućio
s v a k o e ven tu aln o tragan je za organizacijom koja je priprem ila
aten tat.
21 A u r e l i j e , M a r k o (M arcus Aurelftus A n tonius, 121—180) —
rim sk i car, b io je v eom a obrazovan; stu d irao retoriku, zatim filo ­
zofiju kod stoičara. N jegova v lad avin a protek la je u ratovim a na
gran icam a carstva.

22 V ilje m , II, H o e n c o l e m (W ilhelm II H oh en zollem , 18 5 9 -

1941) — n em ačk i car i pruski kralj od 1888—1918. Po6le poraza

291
N e m a č k e u p r v o m s v e ts k o m ratu e m ig r ir a o u H o la n d iju g d e j e
i um ro.

23 S p a r t a k u s — v id e ti n a p o m e n u 2. u z č la n a k C o v e k s v o j e

24 Klemanso, Zorž (C lem en ceau G eorge, 1841—1929) — fra n ­

cu sk i d rža v n ik , jed a n o d tv o ra ca A n ta n te . U im e F ran cu sk e, kao
p red sed n ik v la d e i m in is ta r v o jsk o (1917—1920) p o tp isa o V e r sa j-
sk i u govor.
L ojđ, D ž o r d ž (L loyd G eorge, 1863—1945) — e n g le s k i d rža v ­
n ik; od 1906—1922. g o to v o s ta ln o b io m in is ta r ra zn ih resora. Igrao
je v a žn u u lo g u u p reg o v o rim a za z a k lju č e n je V ersa jsk o g u govora.

25 M e s i j a — sp a site lj — koga, p o p r ed a n ju , o č e k u ju J e v r eji

i m n ogi d ru gi n arod i n a Isto k u d a im d o n e s e „ k r a lje v stv o b ožje
n a z e m lji“. P o h rišća n sk o m v e r o v a n ju , Isu s H ristos j e taj m esija .

26 E s i s t d i e h ö c h s te Z e i t — k r a jn je je v rem e.

27 Sibila — p roročica k o d s ta r ih G rk a i R im lja n a . Z a m išlja li

su je o b ičn o k a o d e v o jk u k oja u s a m lje n o ž iv i pokraj n e k o g izvora,
ili u n ek oj p e ć in i, i u n ad ah n u ću p roriče b u d u ćn ost.

28 Sveta alijansa, s a v e z v la d a r a R u sije, A u str ije i P ru sk e

s k lo p lje n u P arizu 1815. n a p red lo g cara A le k sa n d r a I. O vom
6avezu su p ristu p ale s v e e v r o p sk e d r ž a v e o s im E n g lesk e, p a p sk e
d r ž a v e i T u rsk e. S v e ta a lija n s a je b ila m eđ u n a ro d n i org a n za
o d rža v a n je sta r o g p o retk a i h e g e m o n ije n je n ih o sn iv a ča . B ila ie
v r lo ak tiv n a d o 1822. g o d in e. P r e s ta la j e u g la v n o m d a p o sto ji
p o sle 1830, p o ja v o m r e v o lu c ija u e v r o p s k im z e m lja m a .

22 C esarec j e pdsao o v a i č la n a k u p r a v o u v r e m e in te r v e n c i­
o n istič k o g rata 14 k a p ita lističk ih d ržava, k o ji j e o r g a n izo v a la A n -
ta n ta p r o tiv m la d e s o v je ts k e v la sti. I n ter v e n c ija je p o č e la 1918. i
tra ja la d o 1920, a b ila j e isto v r e m e n o v o jn a , ek o n o m sk a i d i­
plo m a tsk a , p o m o g n u ta u n u tra šn jo m k o n tr a r ev o lu c i'o m u R u siji
(Č eh oslovačk i k orp u s, p o b u n e g e n e r a la K olčak a, K o rn ilo v a , Ju -
d en 'ča , V ra n g ela itd.). A u str o -U g a r sk a i N e m a č k a u s p e le s u da
1918. g o d in e p o d sta k n u g ra đ a n sk i ra t u U k ra jin i i d a j e p r iv re ­
m en o p o sed n u ; R u m u n ija j e o trg la B esa ra b iju , J ap an — V la d i-
v o sto k i d e lo v e ru sk og D a le k o g Isto k a ; E n g lesk a i Fran cu sk a,
p o m a g a n e o d S A D , p o s la le s u sv o j ek sp e d icio n i korp u s k o ji je
za p o seo s e v e m e d e lo v e R u sije o k o A r h a n g elsk a i M u rm an sk a. za­
tim B ak u , d e lo v e T u rk estan a, o b a lu C rnog m o ra (O desu i S e v a -
sto p o lj) itd . U im e so v je ts k e v la d e L e n iin s e 21. feb ru ara 1918.
obratno narodu s p roglasom ; „ S o c ija list:č k a ota d žb in a je u op a­
s n o s ti“ i p o z iv a o n arod „da b ran i s v a k i p oložaj d o p o sled n je
k ap i k r v i“. U p r o leć e 1919, k ada s e K o lč a k p r ib liž 'o V olgi, L e-
n jin je p oru čio R ev o lu cio n a rn o m v o jn o m so v je tu Istočn og fron ta:
„A k o m i d o p o četk a z ’m e n e o sv o jim o U ral, sm a tr a m d a je p ro­
p a st r e v o lu c ije nedzbežna; u lo ž ite s v e s n a g e .“

292
 U to v rem e se osećalo revolucionarno vren je u m nogim ze­
m ljam a, naročito u Evropi, pa su p ostojali realni izgledi da ubrzo
d ođe do u sp ostave d iktature proletarijata i u drugim zem ljam a.
To su bili glavni objektivni razlozi da su revolucionari u Evropi,
pa i u našoj zem lji, verovali u skoru pobedu revolu cije i u širim
— sv etsk im razm eram a. O vo n jih ovo nadan je b ilo je pothranji­
van o i shvatan jim a nekih istaknu tih rukovodilaca socijalističk e
revolu cije u R u siji, kao što je tada b io Trocki, shvatanjim a koja
su poznata kao teorija „perm anentne revolu cije“. K oliko god da
je želeo tak av razvitak događaja, Cesarec, kao što proizlazi iz
jed n e od sled ećih rečenica, n ije odbacivao m ogućnost da događaji
teku i drugim tokom i d a socijalističk a revolucija u Rusiji bude
„pubertet n o v e historije“ i d a „zrelo stvaran je tek sle d i“.
80 V od stva socijald em okratsk ih partija im ala su negativan
sta v i prem a revolucionarnim zahtevim a m asa u svojim zem lja­
m a, a i prem a socijalistlčkoji revolu ciji u Rusiji. U svojim zem ­
ljam a ponu dili su saradnju buržoaziji (drastičan je prim er N e-
m ačke), ili su ponudu b uržoazije za saradnju rado p rih vatili u
toj revolucionarnoj situ aciji, a u pogled u S ovjetsk e R u sije nisu
sp rečavali buržoaziji da vodi internacionalistički rat, nasuprot
on om e što su u čin ile revolucionarne m ase rukovođene levim
'krilima u socijald em okratsk im partijama., iz kojih su u tim do­
gađajim a u glavnom form iran e k om unist'čke partije.
O dmah po završetku rata pred stavn ici d esno orijentisanih
socijald em okratsk ih partija i onih koje su pripadale centru okupili
su se na Prvoj posleratnoj socijald em okratsk oj k onferen ciji u
B ernu (februara 1919), a zatim u Lucernu (avgusta 1919). N a ovoj
drugoj k on feren ciji p otvrđ en e su od lu k e B e m sk e konferen cije da
se u R u siju p o ša lje jed n a k om isija sa stavljen a od predstavn ika or­
gan izacija sv ih pravaca, da bi „na licu m esta" proučila p olitičk i
i ekonom ski položaj R u sije i od red ila sta v p rem a boljševicim a i
Sovjetskoj R u siji k oja je v od ila rat n a život i sm rt protiv interven-
cion ista i d om aće k ontrarevolucije. N a o b e k on feren cije došlo je do
izražaja n ep rijateljstvo v e ć in e d elegata p rem a socijalističkoj re­
volu ciji.
* S ig e l e , S c i p i o (Sigh ele, 1863—1913) — talijan sk i političar i
sociolog, jed an od ideologa italijan sk og iredentizm a. Zbog uticaja
na razm ah tog pokreta u T rentinu, gd e je im ao i svoja im anja,
au strijsk e v la sti su 1900. i 1908. o rgan izovale p rotiv n jeg a sudske
procese, te je 1911. b io p roteran iz tog kraja.

B IV ŠI CA R K ARLO

O b javljen o s a in icija lim a A. C -c u „N ovom sv ije tu “, listu K o­

m u n ističk e p a rtije Jugoslavije, Zagreb 22. ju la 1920, br. 3, str. 2.
O vaj C esarčev član ak j e alegorija n a četvorod n evn i boravak
tadašnjeg regen ta A leksandra u Zagrebu, u junu 1920. godine.
„N ova istin a “, lis t S o cija lističk e radničke p artije Ju goslavije (ko­
m unista) za H rvatsku i S lavon iju u Zagrebu, u br. 28, od 30. juna,
na str. 6—7, pod naslovom : R e g e n t A le k s a n d a r u Z a g r e b u , pisala

293
je, izm eđ u osta lo g , d a „su to m p r ilik o m b ile u p r ilič e n e v e lik e m ili­
ta rističk e p arad e, za tim ra z n e sv e ča n o sti, b ak ljad e, u trk e... R eg en t
je poh od io s v e v a ž n ije in s titu c ije u Z agrebu i tom p r ilik o m d a v a o
iz ja v e k o je s u p risu tn u gosp od u v eo m a o d u še v lja v a le . U B a n sk im
d vorovim a p riređ iv a n i su o b jed i i večere, n a koja su d o la z ila razna
m oćn a gospoda... o n d a gosp od a S ilo v ić i K rišk ović, k oji su u o n a
.dobra stara vrem en a' o b n a ša li p od b an sk e i od jeln o p red sto jn ičk e
časti. B io je tu 'još i c ije li n iz sta r č e v ić a n sk ih rep u b lik an aca, kao
što su to g ospoda P eršić i d r P a v e lić . O vaj p o to n ji je zato, pošto
se još n e d a v n o g ro zio r e v o lu cijo m a k o n e p o sta n e k ak av m in istar,
d ob io O rden sv e to g S a v e I ste p e n a , a u sp u t s e p rep oru čio za d v o r­
sk og s a v jetn ik a ili šta sličn o g a , jer je p o d sjeća o reg en ta k ak o sad a
m ože op aziti, d a su n jeg o v e, to je s t dra P a v e lić a in fo rm a cije k oje
m u je d a v a o b ile isp ravn e. N a d a lje, v a žn o je ja v iti da s e ban
dr L agin ja str a šn o srd i što s e o n n ije v o z io u k o čiji s regen tom
n ego m in ista r p red sjed n ik V esn ić. B ilo j e v e lik ih s v a đ a i p rep irk i
u razn im od b orim a za d oček ; n o p r v e n s tv o u tim od b orim a o d n i­
jeli su d r M ih aljin ec, k o ji je p rired io b ak ljad u u z a jed n ici sa g.
R eberskim , k oji je još n ed avn o, za izbora, u v e lik o k o tešira o n a ­
vod n o s a geslom : tk o je H rvat, taj je republikan ac..."

1 C a r K a r l o I (1887—1922) — h rvatsk o-u garsk i kralj (1916—

1918). A b d icirao u novem b ru 1918.

2 C a r F r a n jo J o s ip I (1830—1916) — h rvatsk o-u garsk i kralj

(1848-1916).

* H o f c u g — d vorski voz.

4 M isli s e n a kraj p rv o g s v e ts k o g ra ta k ad a je 1918. A u stro­

u g a r s k a 'kapitulirala i c a r K a rlo I ab d icirao.

6 O d n osi s e n a J u r j a D e m e t r o v i ć a (1885—1945), p u b licistu i p o ­

litičara. P o s le s tu d ija p rava p r iša o j e so c ija listič k o m p ok retu ;
1907. u red n ik „S lobodne r ije č i“. Na' p o četk u p rv o g sv e tsk o g rata
p roteran iz Z agreba na d e s e t god in a; 1917. jed an je od p ok retača
n a cio n a lističk o g ča so p isa „H rvatska n jiv a “ (od 1919. „ Ju goslaven ­
sk a njiva"). P o s le rata p reša o u D em ok ratsk u stranku', a 1919. i
1920. b io p o v e r e n ik za g o sp od arstvo p ri zagreb ačk oj pok rajin sk oj
vla d i, 1920. n arod n i poslanik, o d ju la 1921. d o d e c e m b r a 1922. p o­
k rajin sk i n a m e sm k u Z agrebu; 1925. j e b iran u p o žešk o m izb orn om
okrugu k ao č la n S a m o sta ln e d em o k ra tsk e stran k e. P o s le 6. jan u ara
1929. p r iša o o tv o re n o d v o ru i p o s ta o jed an o d id e o lo g a m on arh o-
fa šis tič k e d ik tatu re; 1. o k tob ra 1929. m in is ta r trg o v in e u v la d i P e r e
Ž ivk ovića. M in istarsk i p oložaj je z au zim ao jo š u d v a m aha. K ao
sa rad n ik ok u p atora osu đ en j e 1945. n a sm rt.

N A C IO N A L N O P IT A N JE I N A S l Z A D A C I

Č lan ak j e o b ja v lje n s a C esarčevim p o tp iso m u tri n a sta v k a

u „B orbi“, Z agreb 1923.

294
 1 O b javljen o s p otpisom A u gusta C esarca u „Borbi", organu
N eza v isn e radničke p a r tije Ju goslavije, Zagreb, 16. avgu sta 1923,
br. 30, str. 2— 4.

2Trocki (1877—1940). U to vrem e Trooki je još u vek bio ce-

njen zbog svojih zasluga u oktobarskoj revolu ciji U kojoj je bio
jed an od n ajak tivn ijih aktera.

* Socijalistička revolucija i pravo nacija na samoopredeljenje,

<„Kultura", B eograd 1950, str. 7—21), teze koje je L enjin objavio
n a n em ačk om jezik u u teoretskom časop isu C im ervaldske lev ice
„V örbote“ („Preteča“) (izlazio u Bernu 1916) u br. 2, 1916. T eze su
b ile u sm eren e p ro tiv p oljsk ih socijald em okrata iz C im ervaldske
levice, koji su odricali pravo n acija na sam oop red eljen je (K. R adek
i dr.) i grupe B u h arin a i Pjatak ova. G led ište lev ih poljsk ih cim er-
vald ista k oje su on i razvili u tezam a O imperijalizmu i nacional­
nom ugnjetavanju u „G azeti R ab otn ičej“ („Radničke n o v in e “) b ilo
je u stvari staro g led ište R. L u ksem burg i n jen ih p ristalica p rotiv
koga je L en jin istu p io z a v rem e d isk u sije o nacion aln om pitan ju
jo š p re rata, u period u 1913—1914, u član k u O pravu naroda na
samoopredeljenje (ob javljen om u časop isu „P rosveta“, br. 4 - 6 .
1914.) (L enjin: Izabrana dela, „K ultura“, B eograd 1949, tom I,
k n jiga druga, str. 241—294.)

4 Zakon protiv socijalista u N em ačkoj (S ocialisten gesetz) do­

n esen je 1878. T ak ozvan im „vanrednim zakonom “, p o 'kome je
vlad a o v la šćen a d a p rem a sv o m e nahođ en ju zavod i „m alo“ op -
sadmo sta n je, zab ran jen e su o rgan izacije s v a k e vrste; u p rak si je
to značilo: za b ran jen e su s v e socijald em ok ratsk e organ izacije, n ji­
hova štam pa, izd an ja i zborovi na kojim a s e vrši socijalističk a
propaganda. Tako je uk očen rad 1.300 p artijsk ih izd anja, rasp u ­
š te n e su 332 rad n ičk e organ izacije, proteran o je 900 funkcionera,
a 1.500 osu đ en o n a zatvor. Z akon je trajao 12 godina, a u k in u t je
1890, k ad a je B izm ark p od n eo ostavk u.

5NRPJ — N eza v isn a radnička p artija J u g o sla v ije — legaln a

radnička p artija, osn o v a n a 24. d ecem b ra 1922; p rv a kon feren cija
je održana 13—14. jan u ara 1923. Za ć e lo v rem e sv o g a postojanja
on a je b ila sa m o leg a ln a form a d elatn osti K PJ. U čestvovala je
na izb orim a od 18. m arta 1923, a li n ije d obila n ijed an p oslan ičk i
m andat. Z ab ran jena je 12. ju la 1924.

6 O b javljen o s p u n im p otp isom A u gu sta C esarca u „Borbi“

3. a vgu sta 1923, br. 31, str. 2—4.

- 7 Odnosa s e n a jed n o m išlje n je iz d isk u sije o n acion aln om

p itan ju , k oja s e u to v r e m e širok o vo d ila p rek o p a rtijsk e ile ­
g a ln e i leg a ln e štam p e. N ije b ilo m oguće d a s e u tvrd i n a m išlje n je
k ojeg d ru ga s e to odnosi.

B O b javljen o s p u n im p otp isom A u gu sta Cesarca u „Borbi“

30. avgu sta 1923, br. 32, str. 2—4.

295
 • P r v o b itn i p r o je k t te z a o n a c io n a ln o m i k o lo n ija ln o m p ita ­
n ju , za D rugi k on gres K o m u n ističk e in te r n a tio n a le (V-. I. L en jin :
I z a b r a n a d e l a , „K ultura", B eograd 1950, tom II, k n jiga d ruga,
str. 352-357.)

10 L en jin : O p r a v u n a c i j a n a s a m o o p r e d e l j e n j e , isto, str. 292.

11 L en jin : P r v o b i t n i p r o j e k t t e z a o n a c i o n a l n o m i k o l o n i j a l ­
n o m p i t a n j u , isto, str. 354.

“ O b ja v ljen o u „Borbi" 6. sep tem b ra 1923, br. 33, str. 2—4.

18 O dnosi s e n a S lo v en sk u lju d sk u stra n k u (S loven ačk a n a ­

rodna stran k a), n a jja ču i n a jm a so v n iju p o litič k u p a rtiju u S lo ­
ven iji izm eđ u d v a rata. Sef joj je b io s v e šte n ik A n to n K orošec
(1872—1940). P r e n je g a jed an od p rvak a slo v e n a č k o g p o litič k o g ž i­
vota b io je s v e šte n ik J a n ez K rek E v a n g elist (1865—1917). In ače,
s lo v en a čk i p o litič k i ž iv o t b io j e p od ja k im u tic a je m i k on trolom
k a to ličk e crkve.

ID E O L O G IJA H R SS ILI P U T U - BAČVU

O b javljen o s p o tp iso m A. C esarca u časop isu „B orba“, B eo­

grad 1923; p rvi d e o u br. 3, str. 122—129, a dru gi d eo u br. 4, str.
174— 181.

1 M a r k o v p r o t o k o l — ta k o j e u p olitičk oj isto r iji n a zv a n

protokol o sp orazu m u k o ji je u im e r a d ik a lsk e v la d e p o tp isa o u
aprilu 1923. u Z agrebu s a R ad ićem M ark o Đ u ričić, p red sed n ik v e r i-
fik acion og odbora u S k u p štin i. C ilj to g sporazu m a b io je d a p o­
sla n ic i H R SS ii d a lje n e d o la z e u S k u p štin u , tj. d a n e p rek id aju
p a siv n u rezisten ciju , k a k o bi R ad ik aln a stran k a p rek o h o m o g en e
v la d e m o g la m im o d a v la d a i troši d rža v n a i n a ro d n a dobra.
N aim e, u feb ru aru 1923. g o d in e P a šiće v a rad ik alsk a vla d a , k o ja je
rasp isala izb ore, d o b ila je r e la tiv n u v e ć in u u S k u p štin i — o k o 108
p oslan ik a. Im a li s u p r o tiv seb e: Radfićevu H R SS (70 p oslan ik a),
K oroščevu S loven sk u lju d sk u strank u, S p ah in u Ju g o slo v en sk u m u­
slim an sk u org a n iza ciju i D a v id o v ićev u stran k u (rad ik alim a su se
p rik lju čili „kulturbundovci", izab ran i p o sla n ic i n em a čk e n a cio ­
n a ln e m an jin e). R ad ik ali s u s e b o ja li m ogu ćn osti d a R ad ićeva
stran k a p rek in e ap stin e n c iju i d a d o đ e u S k u p štin u , jer u tom
slu čaju n e b i im a li v e ć in u p rem a op o ziciji. R ad ik alsk a v la d a je
za o v u uslu gu o b e ć a la d a ć e o b u sta v iti s v e p ro g o n e p r o tiv R ad i-
ć e v ih p oslan ik a, d a ć e o d lo ž iti v e r ifik a ciju m a n d a ta H R SS i d a ć e
im d a ti slob od u rad a i a g ita c ije u n jih o v im srezovim a, a s v e p o li­
tičk e k r iv ic e p red ati zab oravu . V o d stv o H R SS ob a v eza lo s e d a n e ć e
d ozvoliti sv o jim p o sla n icim a d a uđ u u S k u p štin u . P o s le to g a su
otp očeli srd ačn i lič n i i p o litičk i, a p r e s v e g a p o slo v n i o d n osi iz­
m eđ u rad ik alsk ih m in istara, n jih o v ih pom oćn ik a, rad ik alsk ih u ti-
ca jn ih ličn o sti i b eo g ra d sk e č a r šije (tj. p red sta v n ik a akcion era
v e lik ih n o v ča n ih z avod a itd.), s jed n e stran e, i p o litič k ih ličn o sti,
b ank ara, in d u strija la ca i v e lik ih posedni-ka i z Z agreb a — s d ru ge

296
strane. O sn ivana su zajed n ičk a bankarska, in d u strijsk a, osigu ra­
vajuća, izvozn a i dru ga društva pod ju gosloven sk om firm om .
M nogi in d u strijalci iz Zagreba i H rvatsk e d ob ili su tada k on cesije
— n aročito u vezi sa šum arskom industrijom — za seču državnih i
v lastelin sk ih šum a u H rvatskoj i B osni itd.

2 R u d olf H erceg: Seljački pokret u Hrvatskoj, izd an je autora,

Z agreb, 1923.
Prof, dr R u d olf H orvat, narodni zastup nik : H r v a t s k o p i t a n j e ,
Zagreb, 1923.
Herceg, Rudolf (1887) — p u b licist, ista k n u ti radnilk n a kul-.
tu m o-p rosvetn om polju u H rvatskoj, n aročito u okviru h rvatsk og
seljačk og pokreta. Jedan od osn ivača (1925) S eljačk e sloge, h rvat­
sk og seljačk og p rosvetn og i dobrotvornog društva.
Horvat, dr prof. Rudolf (1873) — profesor, istoričar, b avio s e i
k n jiževn ošću . Izabran 1920. za n arod n og p oslan ik a n a lis ti H RSS
u Zagrebu, a 1923. u O sijek u.
Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS) — v id eti u
ov o j k n jizi stu d iju Stjepan Radić i republika.
3 1914-1918.

4 S tjep an R adić, p red sjed n ik hrvatsk oga narodnoga zastu p ­

stva: Prolog (Proslov). Seljački socijalni pokret jedina prava de­
mokracija, str. III—X ; Epilog (Doslov). Cim je hrvatsko seljačtvo
preraslo školanu gospodu, radništvo i građanstvo, str. 49—54.

* R u dolf H erceg: Seljački pokret u Hrvatskoj, str. 52.

8 Isto, str. 53.

7 Isto, str. 49.

8 M isli s e n a velik osrp sk u buržoaziju, dvor i k lero fa šiste u

H rvatskoj. •

• D r a š k o v i ć , M i lo r a d (1873—1921) — m in istar saob raćaja u

prvoj v la d i, a 1920. m in ista r u n u trašn jih p oslova. V id eti čla n a k o
A liji A lijagšću u o voj kn jizi.
Obznanu s u 29. d ecem b ra 1920. p otp isali član ovi m in istarsk og
saveta. N je n e o sn o v n e o d red b e su b ile sled eće: 1) zab ran ju je s e
kom u n ističk a i sv a k a slič n a propaganda, k ao i rad organ izacija
K P J (koja je tad a b ila legaln a); zatvaraju s e n jih o v e p rostorije,
zabranjuju n jih ovi listo v i i druge p u b lik acije, zabranjuju s e sv i
p ozivi n a gen eraln i štrajk; 2) zabranjuju s e s v e p u b lik acije i sv a k a
propagand a p ro tiv O bznane; 3) u vod e s e oštre m ere p rotiv pod-
strekača nered a u v isin i od m esec d an a zatvora; 4) sv a lica m oraju
da p r ija v e oružje k oje p oseduju; 5) za vrem e zased an ja U stavo­
tvorn e sk u p štin e zabran ju ju s e s v e d em on stracije i m an ifestacije,
a s v a lica k oja s e bud u od u p irala organim a v la sti b iće predata
vojn om su d u ; 6) p roteru ju s e s v i stran ci k o ji p om ažu K PJ, a sv i
k om u n ističk i a k tiv isti i sv i č in o v n ici v iši i niži, koji pom ažu K P J
otp u štaju s e iz dT žavne slu žb e; iz istih razloga s e stu d en tim a ko­
m u n istim a u k id a p om oć i stip en d ija.

297
 T reb alö je d a O b zn an a v a ži d o d o n o šen ja n o vog ustava. M e­
đutim , p o d on ošen ju V id ovd an sk og u stava d o n et 'je ta k o zv a n i
Zakon o z a štiti države.
D ocn ije je režim O b zn an e p roširen i n a H R SS, a n jen vo đ a
u h ap šen (poznato 'kao O b zn an a II). V id eti još stu d iju Stjepan
Radić i republika.
10 R u d olf H erceg: Seljački pokret u Hrvatskoj, str. 3.
11 Isto, str. 3 i 4.
12 Isto, str. 13.

13 L a s a l , F e r d i n a n d (L assalle F erd in an d , 1825—1864) — ista k ­

n u ti v ođ a n em ačk og rad n ičk og p ok reta od 1862—1864; 1863, o sn o ­
va o p rvi S veop šti n em ačk i rad n ičk i sa v ez, ali ga n ije r azvio do
revolu cion arn e rad n ičk e o rgan izacije; p regovarao sa B izm arkp m .
G lavn o s r ed stv o u p reob ražaju d ru štv a n a la z io u s tv a r a n ju pro­
izvod n ih rad n ičk ih zad ru ga u z p om oć d ržave koja, p o n jem u , treba
p ostep en o kao „ van k lasn a“ o rg a n iza cija d a s e p retv o ri u tak ozvan u
slob odnu narod n u državu. Z astu p ao j e tak ozvan i že lje zn i zakon
n ajam n in e, p o k om e rad n ik dobi'ja u p rošek u u v e k m in im u m
n ajam n in e, p a je z a to od ricao u logu i z n a č e n je ra d n ičk ih sin d i­
kata, kao n u žn ost štra jk a šk e b orb e p r o leta rija ta za p o b o ljša n je
m aterijaln og položaja' u k a p ita lističk o m d ru štvu . B io je v e š t a g i­
tator i organizator, a li i d em agog. Jed an o d n a jz n a č a jn ijih lju d i u
N em ačkoj. „On n am j e “ — p isa o je E n gels za n je g a — „b io p ri­
v rem en o n esig u ra n p rija telj, a za b u d u ćn o st sig u ra n n e p r ija te lj.“

14 R u d olf H erceg, isto, str. 17.

15 Isto.
10 Km jević, dr Juraj (1895) — ad v o k a t i p o litiča r, jed an od
p rvak a H SS. B iran u U sta v o tv o rn u sk u p štin u 1920. u varažd in sk oj
žu p an iji, u N arod n u sk u p štin u 1923. i 1925. u Z agrebu i T u zli, i u
O blasnu zagreb ačk u sk u p štin u 1927. B io je u r e d n ik „D om a“, o r­
gan a H SS, i generalna se k r eta r stran k e. P r e ra ta j e izv e s n o v r e m e
ž iv eo u e m ig ra ciji; u z e m lju s e v r a tio 1939, .posle za k lju č e n ja sp o­
razum a M aček—CvetkovSć. N a n je m u le ž i v e lik i d e o od g o v o rn o sti
za razvoj1 p r ilik a u B a n o v in i H rvatsk oj d o 1941. g od in e. P o s le 27.
m arta 1941. b io je p r o tiv M aček ova u la s k a u Sim ovdćevu v la d u ;
p o sle M aček ovog p o v la č en ja p o sta o j e p o tp red sed n ik v la d e i s n jo m
em igrirao u Lon don. B io j e v r lo rezerv isa n p r e m a ' sp orazu m u
T ito—S u b ašić 1944. O stao 'je u em ig ra ciji. Ž iv i u Š vajcarsk oj, izd aje
lis t „K roacija“ (C roatia) ra d i p r o tiv s o c ija lis tič k e J u goslavije.

17 V r a n g e l, P e t a r N i k o l a j e v i č (1877—1928) — ru sk i carsk i ge­

neral. P r o tiv so v je ts k e v la sti b orio s e u U k rajin i. P o s le n eu sp eh a
p o vu k ao s e u C arigrad, a z a tim d ošao u J u g o sla v iju g d e se , u z
pom oć d vora, n a la z io jed an o d cen tara r u sk e b e le em igracije.

18 U m artu 1921, n a D eseto m k on gresu R u sk e k om u n ističk e

p a rtije (b oljševik a), n a L e n jin o v p red log p rih v a ćen a je n o v a ek o­

298
nom ska p olitik a (NEP), k oja je, p o sle ratnog kom unizm a, im ala za
cilj da ojača sa v e z radnika s a sred njim seljak om i d a s e obnovi
privreda. G lavn e osob in e N E P -a: porez u naturi, p ravo seljak a da
slob od n o raspolažu i trguju sv o jim višk ovim a proizvoda, državna
pom oć sitnoj industriji, o živ lja v a n je trgovin e pom oću industrije
i poljop rivrede, preorijen tacija d ržavnih preduzeća n a privredni
račun. D ozvoljavao je 1 d elim ičn o razvitak privatn e (kapitalističke)
svojin e, ali uz regu lisan je i kontrolu socijalističk e države N E P je
dao p ozitivn e rezu ltate u p odizanju poljop rivred e i in d u strije iz
stan ja razorenosti i rasula; pred stavljao je priprem u za brzu p lan­
sku ind u strijalizaciju koja je u sled ila od 1928. godine.

19 Nepmani — privatn i trgovci, koji su u periodu N E P-a p ri­

grabili u s v o je ruke trgovinu m anufaktu rom i sitn om robom i ta­
ko se obogatili.

20 R u d olf H erceg, isto, str. 18—19.

21 Isto, str. 19.

22 Isto, str. 22.

28 Isto, str. 22-23.

24 T e o z o f ij a — vrsta religiozn e m istik e, bazira s e n a prazno-

v e m im predodžbam a o spoznaji boga i o m ogućnosti da se stu pi
u neposrednu vezu sa „zagrobnim s v eto m “.

25 R u d olf H erceg, isto, str. 24.

26 B alk an sk i i p r v i sv e tsk i rat.

27 Tomašić Nikola (1864—1918) — h rvatsk o-slavon sk o-d alm a-

tin sk i ban (5. II 1910-19. I 1912).

28 R u d olf H erceg, isto, str. 27.

29 R ad ić je b io za ra t u kotjfi je 1914. u šla A u stro-U garska,

čak je i otv o ren o p o ziv a o d a s e id e u carsku vojsku.

80 R u d olf H erceg, isto, str. 38.

81 Isto, str. 38.

82 Kadeti — p rip ad n ici m on arh ističk e „u stavotvorne stran k e“

u carsk oj R u siji, osn o v a n e u oktobru 1905. N azvali su s e stran ­
kom narod n e slob ode. K ad eti su b ili za sp rovođ en je u m erene
agrarn e reform e, za o ču v a n je carizm a u ob lik u u stavn e i parla­
m en tarn e m on arh ije, za „jed in stven u i n ed eljivu Rusiju". U po­
četk u p rv o g sv e tsk o g rata od rek li su s e sv a k e op ozicije caru i vladi
uz parolu: „Rat d o p ob ed n ičk og sv ršetk a !“ Z a v rem e inostrane
in te r v e n c ije i građanskog rata b ili su važan fak tor p rikupljanja
sn aga k on trarevolu cije i n jih o v o g p o v eziv a n ja sa stran im im p eri­

299
ja listim a . N a ju tic a jn iji p o litič a r i o v e p a r tije b ili su: P. M ilju k ov,
S. A . M urom cev, P. B . S tru ve.
S o c i j a l i s t i - r e v o l u c i o n a r i — p o zn a ti k a o e s e r i, id e jn o n a s ta li
iz narod n jaštva; stra n k a (osn ovan a 1901) s iro m a šn o g s e lja š tv a i
r a d ik a ln e in te lig e n c ije , im a la j e iz v e s n o v r e m e v e lik broj p r ista lic a
i m eđ u rad n icim a; p rogram sk i s ta ja la n a lin iji etič k o g (narod n jač­
kog) so cija lizm a . E seri s u u s v o jili tero riza m k a o m eto d r e v o lu ­
cio n a rn e borb e i z a v r e m e c a rizm a d a li v e lik i broj r e v o lu cio n a ra -
terorista. U re v o lu c iji 1905. im a li s u z n a č a jn u u lo g u ; za v r e m e
p rvog svetsikog ra ta p o c e p a li s e n a so cija l-p a tr io te i in te m a c io n a ii-
ste. N a izb orim a z a U sta v o tv o rn u sk u p štin u 1918. d o b ili većin u .
P o sle r e v o lu c ije v e ć in a ru k o v o d ećeg kad ra em igrirala' i u in o -
stran stvu p r e d sta v lja la k r a jn je le v o k r ilo ruske, em igracije.

** R u d olf H erceg, isto, str. 40.

P r i b i ć e v i ć , S v e t o z a r — v id e ti o n je m u č la n a k u ovoj k n jizi.

** H r v a t s k a z a j e d n i c a (građ an sk a fed er a listič k a grupa), n a­

sta la je o d gru p e iz S ta r če v ić ev e H rvatsk e stra n k e p ra v a n a č ije m
je č e lu b io A n te P a v e lić (ali n e on aj k oji j e p ostao p o g la v n ik
tzv. N D H ), dz b iv še H rv a tsk e z a je d n ic e u B o sn i i H erceg o v in i sa
drom M an d ićem n a č elu , od izv e s n ih p o litič k ih lič n o sti iz D alm a­
c ije n a č e lu sa M atom D rin k ovićem , te o d č la n o v a b iv š e H rvatsk e
sa m o sta ln e stran k e. Im a la j e r e p u b lik a n sk i i fed er a lis tič k i pro­
gram u ređ en ja J u goslavije, .a li ga j e n a p u stila p o s le sp orazu m a
(1920) sa S tojan om P rotićem ; iz ja s n ila s e z a d in a stiju K arađ orđ e-
vića i državu „jed nog n arod a“ „sa tri im e n a “. P o s le toga jed a n n je n
deo, na č e lu sa L ork ovićem , izd v o jio se i p r iša o H rvatsk om fed er a -
lističk om s elja čk o m savezu , k oji je b io n a sta n o v ištu p o sto ja n ja
tr i b r a ts k a n a ro d a .
S tr a n k a p r a v a („p ravaši“) — p o ja v ila s e 60-tih g o d in a p rošlog
veka. O sn ivači: A n te S ta rčev ić i E u gen K v a te m ik . P o c e p a la s e
1895. i iz n je istu p io A n te S tarčević, k oji je z a tim o sn o v a o C istu
strank u prava. Stara S tran k a p ra v a („d om ovin aši“ p o lis tu „Do­
m o v in a “) 1902. u je d in ila s e s „ob zorašim a“ (po lis tu „O bzor“) u
H rvatsku stran k u p rava.
„P ravaši“ su tra žili stv a r a n je „ V elik e H rvatske" i p rizn a v a n je
sam o h rv a tsk e n a cio n a ln o sti u njoj. H rv a tsk im zem lja m a su sm a ­
trali: H rvatsku, S la v o n iju , D alm aciju , B osn u i H ercegovin u (oku­
p aciju B o sn e i H ercegovin e 1878. sm a tra li su p rv o m etap om u
procesu in te g r a c ije B iH s a „ostalim h r v a tsk im ze m lja m a “), M eđu-
m u rje i Istru; slo v e n a č k e z e m lje u A u striji sm a tr a li s u „P lan in ­
sk om H rvatsk om “, a S lo v e n c e „ p lan in sk im H rv a tim a “; S rbi u
H rvatskoj su za n jih b ili H rvati p ra v o sla v n e v ere. I d e o lo g ija u sta ­
škog p ok reta v o d i d irek tn o p orek lo od o v ih „p ravaša“.
B i r g e r (Bürger) — p u rger (purgar), m alograđ an in , filista r.

R u d olf H erceg, isto, str. 41.

Isto, str. 44.

* Isto, str. 41.

300
 38 „H r v a t " — d n evn ik , organ H rvatske zajedn ice, izlazio u
Zagrebu od 1919. d o 31. m a ja 1929.

*• R u d olf H erceg, isto, str. 41.

40 Isto, str. 45.

41 V ideti napom enu 4. (o m in isterijalizm u i V itom iru Koraću)

u ž član ak o Franji L juštini: C o v e k s v o j e k la s e .

44 R u dolf H erceg, isto, str. 47.

43 R u d olf H orvat: H r v a t s k o p i t a n j e , str. 3 (Uvod).

44 Isto, str. 51.

45 Isto.

48 Isto, str. 56.

47 Isto, str. 57-58.

48 M isli s e na K PJ.

POVODOM JEDNO G G LA SA IZ DRUG E SR B IJE

(Kritičke primedbe na osnovu knjige M. M. Miloševića: P. P.)

O b javljen o s potp isom A . C esarca u „K njiževnoj rep u b lici“,
feb ru ara 1925, br. 6, str. 270—276.

1 G rupa oficira -za v eren ik a je n oću izm eđ u 28. i 29. m aja

1903 (10. V I p o n ovom k alendaru) u b ila kralja A lek san d ra O bre-
n o v ić a i k raljicu D ragu M ašin i izv ršila državn i udar. Buržoazija
u S rb iji je izv o je v a la p olitičk u pobedu nad ap solu tizm om i Srbija
je p o sta la buTžoasko-parlam anfcam a m on arh ija.
Obrenović, Aleksandar — 1867—1903.
Mašin, Draga - 1866-1903.
P re tog d ržavn og udara o ficira-zaveren ik a, 23. m arta (5. aprila
1903) u B eogradu su izb ile v e lik e d em on stracije p rotiv apsolutizm a
i reakcije, u k ojim a je b ilo n ek olik o pogin u lih i v e lik i broj ranje­
nih. D em on stracije su organ izovali i p red vod ili socijalisti i grupa
so c ija lista stu d en ata sa jedinom grupom n acion alista L jube Jova-
novdća-Cupe. Rež'm ' O bren ovića u o v im d em on stracijam a vid eo
je „sign al za p očetak r e v o lu cije u S rb iji“.

4 Kuen Hedervari, Dragutin, grof — (K huen H edervary,

1849—1918) — jed an od n ajk ru p n ijih slavon sk ih zem ljop osedn ika,
ban h rvatsk o-d alm atin sk o-slavon sk i (1883—1903). N jegovim im en o­
va n jem za b ana p o čin je period n ajcrn je p o litič k e reak cije u H rvat­
skoj, koja je trajala 20 godina. On je p rovod io m ađarizaciju
H rvatsk e i S la v o n ije i radio n a stvaran ju jed in stv e n e ugarske

301
d ržave (Od M ađ arsk e i H rvatsk e). U to m c ilju s lu ž io s e n a jr a zli-
č itijim sred stvim a, od izb orn ih m a lv e r z a cija i p o litič k o g terora —
do k orum piran ja čla n o v a H rvatsk o g sab ora i isk o rišća v a n ja n acio­
n aln ih su p rotn osti izm eđ u Srb a i H rvata u H rvatsk oj. K ad a j e
na izb orim a 1903.' o p o zicija d o b ila većin u , p o sta o je p red sed n ik
m ađarsk e v la d e (1903. i 1910—1912).

8 M il, D ž o n S t j u a r t (M ili, Joh n Stuart, 1806— 1873) — en g lesk i

filo z o f i ek on om ist. T ražio je k om p rom is izm eđ u u čen ja k la s ič n e
en g lesk e e k o n o m ije i so c ija lis tič k ih z a h tev a p ro leta rija ta . U mažu
kulturu je u ša o u drugoj p o lo v in i p rošlog v e k a sa d va d ela: O slo ­
bodi, k oje je p rev eo k n ez P e ta r K arađ orđ ević (d ocn ije kralj Petar)
i O p r e d s t a v n i č k o j v l a d i , k oje j e p r e v e o V la d im ir Jovan ović. Ta
d ela su u S rb iji im ala zn a ča ja k ao n e k a v r sta teo r ijsk e p od loge
p arlam en tarizm a i d e m o k r a tije (N jeg o v o d e lo N a č e la p o l i ti č k e
e k o n o m i j e b ilo je u S rb iji p o zn a to p re n e g o drugde, a li p r e k o
k ritik e S vetozara M arkovića.)
4 N a siln e m ere p ro tiv o p o z icije u H rvatsk oj1, k o je je sp rovod io
Čuvaj (21. I 1912. im en o v a n je za b ana, a v eć 28. I n ovoizab ran i
Sab or je ra sp u šten a d a s e n ije n i sa s ta o itd.), b ile su p o v o d da
javn o izb ije b u jica n arod n og n eza d o v o ljstv a , n aročito m eđ u stu ­
d en tsk om i sr ed n jošk olsk om o m lad in om . P očetk om 1912. H rvatsk u
je za h v a tio ta la s n e z a d o v o ljstv a k oji se p r e n e o i n a d ru ge k rajeve.
31. I stu d en ti d em on striraju u Z agrebu i su k o b lja v a ju s e sa orga­
n im a v la sti; om lad in a u Z adru, S p litu , D u b rovn ik u , L ju b ljan i i
S arajevu o d ržava p ro testn e m itin g e i su k o b lja v a s e s p o lic ijo m
(Sarajevo). U m artu i ap rilu o v i p rotesti d o stig li su v rh u n a c u
p roglašen ju gen era ln o g štrajk a, zb og koga su šk o le o s ta le z a tv o ­
ren e v iše od m e s s e dana. J ed n a gru p a s tu d e n a ta s a Z agreb ačk og
sv e u č ilišta , n jih p r e k o 150 n ap red n jak a, sta r č e v ić a n a c a i k le rik a la ­
ca u im e h rv a tsk e o m la d in e, .izražavaju ći o se ća n ja b ra tsk e s o lid a r­
n o sti i ž e lje zta jed in stv o m i o slo b o đ e n je m ju žn ih S lo v e n a isp od
A u stro-U garsk e, k r en u li su 18. a p rila 1912. u p o setu B eograd u i
S rb iji u k o jim a s u g led a li P ije m o n t ju g o slo v e n stv a . P r e n jih o v o g
d o la sk a u B eograd j e stigao, u m artu , D im itr ije M itrin ović, k oji
j e iz Z agreb a d o n e o k on cep t p rogram a za om la d in sk i k lu b N a ro d n o
u jed in jen je. N a o sn o v u program a u B eograd u j e o d m ah o sn ovan
p rv i k lu b sred n jošk olaca: N arod n o u jed in jen je. N arod je zagre­
b ačk e o m la d in ce d oček ao n a sta n ici, a z a tim j e p red K n e že v im
sp om en ik om , riz p r isu stv o n e k o lik o hilc'tada B eograđ an a, održan
m itin g n a k om e je govorio A u gu stin U jev ić. N a U n iv e r z ite tu ih je
p ozd ravio Jovan S k erlić, a n a p rijem u u O ficirsk om d om u D ra­
g u tin D im itrijev ić-A p is, d ok j e u n jih o v u č a s t u T op čideru održana
v o jn a sm otra. P o sle toga su p o setili K ragu jevac i S m ed erevo, gde
su im p riređ en i v e lič a n s tv e n i d očeci. Z agreb ačk i o m la d in ci, bez
ob zira n a n jih ovu p olftičk u p rip ad n ost, o s e tili s u i v id e li d a u
B eogradu i S rb iji p ostoji r azu m evan je za n jih ovu borbu za s lo ­
b odnu H rvatsku i solid arn ost za o slo b o đ en je i u je d in je n je s v ih
južnih S loven a. M nogi od tih zagreb ačk ih o m lad in aca stu p ili su
tom prilik om u tešn je v e z e s o m lad in sk im k lu b om N arod n o u je d i­
n je n je (i d ru gim o rgan izacijam a u S rb iji k o {e su im a le za cilj
rad n a oslob ođ en ju n aših k ra jev a i n aših narod a isp od A u stro­
u g a rsk e). T ak o je iz B eograd a o d n ešen u razn e k ra jev e H rv a tsk e,

302
B osn e i H ercegovin e i S lo v en ije p rogram N arodnog ujedin jenja.
O n je im a o ogrom nu propagandnu vrednost. (Tako je, n a prim er,
n a Jukićevom procesu, pored d rugih op tužujućih m aterijala, pro­
č ita n i taj program .) — U razn im n ašim krajevim a stv a ra n e su
n acion alističk e om lad in sk e o rgan izacije n a bazi tog program a. (Na
prim er, 1. sep tem b ra 1912. n a R ijeci je, n a tom program u, osn o­
v a n a U jed in jen a n acion alističk a o m ladina, na čelu s V ladim irom
C erinom i A u gu stin om U jevićem itd.)
Ceo tek st P rve red ak cije Opšteg programa za omladinski
klub Narodno ujedinjenje ob ja v io je n ed avn o u svojoj pub likaciji
D rago L jubibratić: Gavrilo Princip, „N olit“, B eograd 1959, str.
102-105.

5 G ovoreći o sagled avan ju »druge S rb ije“, C esarec već tada

alu d ira n a u o ča v a n je č in jen ica k oje su govorile d a rukovodeći
k rugovi u S rb iji n a sto je da om lad in sk i nacion aln o-revolu cion am i
pok ret isk oriste u u sk e, nacion alističk e, velik osrp sk e in terese, jer
su ti krugovi, k oristeći u sp ostavljen e v eze i sprem nost om lad in e
da se bori p rotiv A u stro-U garske, d alek o m an je m islili na zajed ­
n ičk e in terese ju žn osloven sk ih naroda, a m nogo više, odnosno pre
svega, na svoje, isk lju č iv o in terese srp sk e države.
P osle Ju k ićevog a ten ta ta na Cuvaja (8. juna 1912), iz velik e
grupe poh ap šen ih om ladinaca, osu đ en a je m anja grupa u kojoj je
b io i Cesarec. Ju'kić je osu đ en na sm rt vešanjem , R om an H orvat
na 6 godina, Đ u ro C vijić, A u gu st Cesarec, D ragutin Bu blić, Franjo
N ajd h art i K am ilo H orvatin p o pet godina, a Josip Š arin ić n a 6
m eseci tam nice, Jukić je p om ilovan na d oživotn u tam nicu, a o sta­
lim a je kazna sn ižen a od 6 na 4 i od 5 n a 3 god in e tam nice. (Jukić
je rodom iz B osne. U tam n ici d oček ao 1918. U m ro je 1929.)
Tucović, Dimitrije (1881—1914) — p ao u borbam a n a K olubari,
na V rap čjem brdu kod L azarevca. U istoriji m odern og klasn og
radničkog pokreta S rb ije d o prvog svetsk og rata, u istoriji srpske
so c ija ln e dem okratije, od p očetk a toga pokreta d o njegovog kraja,
T u cović je b io cen traln a ličnost.
C esarec je zbog b olesti b io p u šten iz tam n ice uslovn o pre
istek a roka, ali je 1915. b io mobildsan u austrougarsku vojsku, i
d u go v rem en a je p roveo kao vojn ik u okupiranoj Srbiji.

• Predanima su p re p rvog sv etsk o g rata u Srbiji n azivali sv e

o n e n aše lju d e, i Srbe i H rvate, koji su ž iv eli na teritoriji izvan
S rbije, a p o sle rata uglavn om S rbe na teritoriji preko S a v e i Du­
nava, ob ičn o S rb e u V ojvod in i i H rvatskoj.

7 K ra ^ A leksandar, tada regen t, p roglasio je 1. decem bra

1918. god in e u je d in je n je K ra ljev in e S rb ije i K raljevin e Crne G ore
sa D ržavom Srba, H rvata i S loven aca (koju su b ili obrazovali kra­
jem rata p red stavn ici n aših naroda i k rajeva pod A u stro-U gar-
skom ) u K ra ljev in u Srba, H rvata i S loven aca. K ralj je tim e igno-
risa o d otadašnju borbu n aših naroda za oslob ođ en je i n jih ovu želju
d a sp orazu m n o s v i reše n a k ojim p rin cip im a da zasnuju novu
d ržavn u za jed n icu ; o n im j e natu rio i u n u trašn je u ređ en je i ob lik
države.

303
 Karadordević, Aleksandar (1884—1934) — m la đ i s in k ralja
P etra I, p roglašen za p r e sto lo n a sle d n ik a 1909; r e g en t K ra ljev in e
S rb ije o d 1914. i r eg en t K ra ljev in e Srba, H rvata d S lo v e n a c a od
1918. d o 1921, k ralj o d 1921. d o 1934. god in e. U b ijen u M arseju
9. o k tob ra 1934.

• P . P. režim, r e žim v la d e P a šić—Pribićevnć. Videfci jo š čla n a k

0 S vetozaru M arkovicu.
O p ozicija p rem a P —P r ežim u i za h tev , i d zvestan napor, da
se, sp e c ija ln o s a h r v a tsk im n arod om , p o stig n e sp orazu m , ja v ili su
s e m eđ u sr p sk im građ an sk im p o litič a r im a iz k r u gova dem okrata'
L ju b e D avid ovića.

9 Miloš M. Milošević: P. P. korupcija i nasilje, B eograd, 1925

(član ci o b ja v lje n i u „ N ovostim a“ od 8. m arta d o 4. d ecem b ra 1924).
Milošević, M. Miloš — n o v in a r i p u b licist. Z a v rem e o k u p a cije
rađao p r o tiv narodnooslobodiilačkog p ok reta, p a n a s ta v io i p osle
oslob ođ en ja. Izv ršio sa m o u b istv o k ad a j e v id e o d a j e otk riven .

10 Savez zemljoradnika — d r u štv en o -p o litič k a i p riv red n a o r­

g a n iza cija o sn ovan a n a in icija tiv u M ih ajla A v ra m o v ića 12. ok tob ra
1919. N a P rvom k ongresu (1. a vgu sta 1920) u č e s tv o v a li p r e d sta v ­
n ici S rb ije, B o sn e i H ercegovin e, V o jv o d in e i H rvatsk e. P rip ad ali
su m u i s lo v en a čk i zem ljorad n ici. Cilj S a v e z a b io je d a radi n a
reform i d ru štva p u tem za d r u g a r stv a ; b ran io je p riv a tn u sv o jin u ;
sm a tra o je da z e m lja treb a da prip ad a sa m o o n o m e k o je sa m ili
s a svojom porod icom ob rađ u je; tra žio j e p o m a g a n je za n a ta i
k u ćn e rad in osti, rav n o p ra v n o st m u šk araca i žen a; b .o j e za jed in ­
stv e n u d ržavu sa širim sa m o u p ra v a m a (za u n ita rističk u „zadružnu
d rža v u “, jer su „Srbi, H rvati i S lo v e n c i jed a n narod “). U m artu
1921. slo v e n a č k i z e m ljo ra d n ici su istu p ili iz SZ , a k ra jem 1923. i
gru p a M ih ajla A vram ovića. N a -iz b o r im a za U sta v o tv o rn u sk u p ­
štin u SZ je d o b io 120 h ilja d a g la so v a , iK 30 p o sla n ič k ih m an d ata,
a d o c n ije s v e m an je: 1923 — 10 m an d ata, 1925. g o d in e 4, a 1927.
g o d in e 9 m an d ata.
Demokratska stranka o sn o v a n a u m a ju 1919. G la v n e lič n o s ti
stra n k e u početk u : D av id o v ić, P r ib ićev ić, M ilorad Draškovdć i V oja
M arin k ović. N a k on gresu u B eograd u 1921. u sv o jen program u
k o m e s e stran k a izja šn ja v a z a c e n tr a listič k o u r e đ e n je d ržave, m o­
n a rh iju itd . N a izb orim a za U stavotvorn u sk u p štin u d o b ila je n a j­
v e ć i broj p o sla n ik a (92). O d 1919. d o 1929. č e sto j e b ila n a v la sti
u k o a lic iji s rad ik alim a ili d ru g im m o n a rh ističk im i r ežim sk im
stran k am a. K rajem 1923. P rib ić e v ić s e s a gru p om od 21 p oslan ik a
o d v o jio od D avid ovića. O sn ovn i razlog ra scep a b io je p ita n je s p o ­
r azu m a S rb a d H rvata, o d n o sn o re v iz ija V id ovd an sk og ustava.
Davidović, Ljubomir (1863—1940) — p rofesor i političar. S v e
d o 1920. b io je jed an od n a jista k n u tijih organ izatora četn ič k e
a k c ije u M akedoniji. Z a v r e m e p rvog sv e tsk o g rata istu p io je iz
k o a licio n e v la d e N ik o le P ašića, u kojoj j e im a o resor m in ista rstv a
p r e sv ete (22. II 1914 — 10. V I 1917), u zn ak p rotesta zbog osude
A p isa i d ru gova u S olu n sk om p rocesu . P o s le ra ta b io j e m in ista r
1 p red sed n ik v la d a , o d k ojih je jed n u (27. V II — 6. X I 1924) p om a­
g a la H R SS k ad j e n a p u stila a p stin en ciju , a v la d a je b ila p ro izišla

304
 iz takozvanog bloka n arodnog sporazum a. D ao je podršku dono­
šen ju V idovdan sk og ustava, a li je p rih vatio in icijativu Jovana
C vijića (R ezolucija n a Ilidži) da se revidira U stav i napu sti grubi
centralizam ; u čestvovao je na takozvanom jugoslovenskom kon­
gresu intelek tu alaca održanom u Zagrebu septem bra 1922. kom e
je prisu stvovalo ok o 2.000 p ozvan ih (taj zbor se izjasn io za zb li-
žen je H rvata i Srba, za ob u stavu p asivn e rezisten cije H RSS u
Narodnoj skupštin i i reviziju U stava). D avid ović je dao ostavku
na položaj p redsednika strank e, jer Prib ićević i drugi p rvaci
strank e n isu odobravali n je g o v o u č e šće n a tom skupu, tim p re
što je Dem okratska strank a b ila u P ašićevoj vlad i. P ošto s e našao
kom prom is, on je p o n o v o prim io dužnost predsedodka. Početkom
1923. prešao je otvoren o n a ideju sporazum a s R ad ićem i isticao
potrebu obrazovanja v la d e narodnog sporazum a. K ad je uspeo
(1924) da ga podrži R ad ićeva strank a, k oja je p rek in u la ap stin en ­
ciju, i da — s K orošcem , Sp ah om i srp sk im zem ljorad n icim a —
natera P —P vladu n a ostavk u i da zatim ob razu je svoju , ipak n ije
uspeo da u vlad i zauzm u sv o ja m esta i p oslan ici HRSS. Z ato ta
vlada n ije bila dugog veka. N a v la st je došla druga vla d a P—P.
D avidović je do sm rti o sta o u o p oziciji; b io je p rotiv šestojanuarske
diktature, a docnije, kao jed an od šefo v a U d ru žen e op ozicije, p ri-
hvataju ći u načelu fed eralističk o u ređ en je zem lje, tru dio s e da
s drugim op ozicion im strank am a, n aročito sa H SS-om , stvori blok
op ozicije za ustavn ost i parlam entarizam ; b io je pristalica buržo-
aske parlam en tarn e d em okratije, a li n ije potp u n o od b acivao m o-
narhizam i d inastičnost.
P-radikali — odnosi s e na N ik olu P ašića i Narodnu radikalnu
stranku, prvu m o d em u p olitičk u strank u u Srbiji, osn ovan u 1881.
U prvoj fazi svoga razvitk a (do T im očk e b u n e 1883) ona im a e le ­
m en te socijalističk og u čen ja S vetozara M arkovića, bori s e p rotiv
buržoaske b irok ratije i za narodnu sam ou pravu; rukovodstvo
strank e v eć u buni 1883. p ok azu je k o leb ljiv o st i nedosled nost.
sporazum eva s e sa 'kraljem M ilan om i dolazi n a v la st 1887. te se
izjed n aču je sa osta lim k o n zervativn im strankam a. U p rvom s v e t-
skom ratu u sp oljn oj p olitici orijen tisala s e n a carsku R usiju;
balkanski kao i prvi sv etsk i rat, stv a ra n je K ra ljev in e SH S vezan i
su za radikale. P o sle p rvog sv etsk o g rata strank a je prom en ila
(26. IX 1920) svoj srb ijan sk i program od 1881. godäme i p rim ila
u sv o je r ed o v e s v e građane b ez razlik e n a veru i n acionalnost.
Z astupala je in terese m la d e srp sk e in d u strijsk e, veletrgovačk e i
bank arske b u ržoazije i b ogatih seljak a. M onarhističk a i cen trali­
stičk a i izrazito velik osrp sk a p o litičk a stranka. P ovezan a s in o­
stran im fin a n sijsk im kapitalom . V elik i d eo n jen ih istak n u tih č la ­
n ova u č estvovao j e ili sarađ ivao sa šestojan u arsk om diktaturom .
Pašić, Nikola — vid eti napom enu 29, u z član ak o Svetozaru
Pribićeviću.
P-demokrati, odnosi se na S vetozara P rib ićevića i na Samo­
stalnu demokratsku stranku; vid e ti član ak o Svetozaru Pribićeviću.
“ Oktroj monarhije, 1. decem b ra 1918.
Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi — poznat
kao Zakon o zaštiti države, izglasan je u U stavotvorn oj skupštin i
po kratkom postupku 1. avgu sta 1921. P o n jeg o v im odredbam a

20 August Cesarec 305

 sm atrala s e zlo čin o m i k a ž n ja v a la rob ijom d o 20 go d in a ili sm rću
sv a k a u sm en a ili p ism en a k o m u n ističk a prop agan d a i stv a r a n je
k o m u n ističk ih organ izacija. O rgan izovan je ili u č e stv o v a n je u
štrajku, ili čak u b ilo kak voj m a n ife sta c iji koja je u p eren a p rotiv
p o stojećeg p oretk a sm a tra lo se k riv ičn im delom . O dm ah p o dono­
šen ju o v o g zak on a b ili su u h a p še n i s v i ista k n u tiji p o sla n ic i K P J,
dok su n ek i k on fin iran i. K P J je izg u b ila i p o sled n je m ogu ćn osti
legaln og d elo v a n ja — jer je b ila d e fin itiv n o zab ran jen a. Izborni
zakon za U stavotvorn u sk u p štin u b io je z a sn ovan na p rin cip u op-
šteg, jed n ak og, n ep osred n og i tajn og prava glasa; u n jem u je b io
sp roved en d osled n o i p r in c ip p rop orcion aln osti, od n osn o z a š tite
m an jih stran ak a i grupa; za s le d e ć e izb ore 1923. Z ak on j e p o ru šio
p rin cip p rop orcion aln osti, te je n a sta la v e lik a razlik a izm eđ u p r e -
d atih gla so v a za jed n u stran k u i b roja d o d eljen ih joj m andata.
O dm ah p o sle r a sp isiv a n ja izb ora za 8. feb ru ar 1925. u h a p šen o je
g otovo ć e lo ru k ovod stvo H RSS.
R e p u b l i k a n s k a d e m o k r a t s k a s t r a n k a — osn o v a n a 1919. N a
č e lu stra n k e b io n ajp re L ju b om ir S to ja n o v ić, z a tim prof. Jaša
P rod an ović; organ: „R ep u b lik a“ (glavn i u red n ik p rof. Ikonić). Od
P rvog k on gresa 1921. n o si im e: J u g o s lo v e n s k a r e p u b l ik a n s k a
s t r a n k a . T ok om v rem en a ok o ov e stran k a su s e s v e v iš e o k u p lja li
in telek tu a lci, a u širim m asam a im a la u ticaj u M ačvi, u ok olin i
Čačka, K ragu jevca i A ran đ elovca. U U stavotvorn oj sk u p štin i
im ala je 3 poslan ik a. Z b og O bzn an e org a n izo v a la 1921. p rotestn i1
zbor koji je rastu ren o ru žan om sdlom. Za vr e m e šesto ja n u a r sk e
d ik tatu re n eki n jen i uticajnd čla n o v i prišli su režim u (Jovan Đ o-
nović, M ilorad L azarević), a n jen id eo lo g M lad en Ž u jović za
vrem e rata p ostao je č etn ik . J a ša P ro d a n o v ić i n jem u v e r n a gru p a
sarađ ivala je sa K P J o d 1937. n a stv a ra n ju N arod n og fron ta *
p r ik lju č ila s e n a rod n ooslob od ilačk om p o k retu u to k u r e v o lu c ije .
V id o v d a n s k i u s t a v — izg la sa n 28. ju n a 1921. g od in e, n a V i­
d ovd an , u U stavotvorn oj sk u p štin i — p a m u o d a tle i im e. T o
je p rvi u s ta v p red ra tn e J u g o sla v ije (tad a K ra ljev in e SH S). N jim e
j e s a n k cio n isa n a u sta v n a m on arh ija, b u ržoask i d ru štven oek on om -
sk i i p o litič k i o d n o si u novoj d ržavi i n jim e s e za v o d i ce n tr a li­
stič k o u r e đ e n je d ržave. U s v o jio j e n a č e lo d a s u Srbi, H rvati i
S lo v e n c i (druge n arod e n ije p rizn avao) s a m o tri p le m e n a jed n o g
naroda.
U U sta v o tv o rn o m odboru S k u p štin e b ilo j e i 7 čla n o v a p o­
s la n ik a k om u n ista, k o ji su s e z a la g a li za fed er a listič k o u re đ e n je
d rža v e i istica li k a o u zor d ržavn og i d ru štv en o g u ređ en ja S o v je t­
sk u R u siju. Z a fed er a listič k o u re đ e n je za la g a le s u s e jo š n e k e
partije.
G la sa n je za u sta v izv ršen o je u krnj em p arlam en tu . J oš
p očetk om ju n a, u z n a k p ro testa p r o tiv p rip rem a Z ak on a o z a štiti
države, n a p u stili su S k u p štin u p o sla n ic i k om u n isti, a u tok u n a ­
č e ln e d eb a te o U sta v u o n e p a r tije k o je su s e za la g a le z a fed e ­
ra lističk o u ređ en je d ržave; o d rad a S k u p štin e a p stin ir a la je i R a-
d ić ev a H RSS.
Za U sta v su g la sa la 223 p o sla n ik a (rad ikali, d em ok rati, p ri­
p ad n ici J u g o slo v en sk e m u slim a n sk e o rg a n iza cije i D žem ijeta, p o ­
litičk a orga n iza cija tu rsk e n a c io n a ln e m a n jin e). P r o tiv U sta v a je-

306
gla sa lo 35 p oslan ik a (koji su pripadali: Zem ljoradničkoj stranci,
Jugosloven sk oj republikan sk oj, zatim socijald em okrati, n a d o n a lso -
cija listi i dr Trum bić, od n osn o p rotiv nisu glasali ni svi p oslanici
o v ih partija, jer su o n e im a le uku pno v iše od 35 poslanika).
Od glasan ja su ap stin irale s v e o sta le stran k e u S k u pštini (KPJ,
H RSS), d isid en ti i pojed in ci, uku pno 152 poslanika.

12 S o lu n s k i p r o c e s — održan u junu 1917, b io je in scen iran

n a Solu n sk om fron tu od stra n e A leksandra, n jegove k lik e i ra-
dik ala, p rotiv crnorukaca (vid eti n apom enu 23). Taj proces je bio
u direk tnoj v ezi s ta jn im p regovorim a au strijsk og cara K arla
o separatnom m iru sa savezn ičk im silam a i sa u slovim a k oje je
p ostavljao u pogledu S rb ije (da s e K arad ord eviäm a dopu sti po­
v ratak u S rbiju sam o u tom slu ča ju ak o budu k ažnjeni organi­
zatori sarajevsk og a ten tata i zab ran jen e tajn e organ izacije koje
b i rad ile na razbijanju H absburške m onarhije). V lada n a K rfu
je 1916. god in e u h ap sila v o đ e i v iđ e n ije č la n o v e organ izacije
U jed in jen je ili sm rt (osn ovan e u m artu 1911' i p okrenula su dski
p roces. O ptuženi za k rivičn o d e lo o rg a n izo v a n ja . prevrata i a ten ­
tata n a on d ašn jeg regen ta A lek san d ra, osuđeni su n a sm rt i
str e lja n i 14. ju n a 1917: p u k ovn ik D ragutin D im itrijević-A p is, duša
z a v ere 1903; m ajor L jubom ir V u lović i R ad e M alobabić, Srbin iz
H rvatske, op tu žen i u veleizd ajn ičk om p rocesu u Z agrebu 1909;
n a razne v rem en sk e k azn e osu đ en je v eći broj oficira i drugih
crnorukaca. Tom p rilik om je b ilo su đ en je i učesn icim a u aten tatu
na Franca Ferd in an d a u S arajevu (na p rim er — izved en je n a
sud i M uham ed M ehm edbašić). S olu n sk i proces pred stavlja i kraj
borbe d veju oficirsk ih grupa ok o p revlasti. U znak protesta pro­
tiv n ev in o op tu žen ih , pojed in i istak n u ti p olitičari to su ja v n o i
oštro osu d ili, a n ek i su zbog toga, kao član ovi vlad e, p rek in u li
saradnju s rad ik alim a (na prim er: Davidović). P osle drugog sv et-
skog rata (1953) V rhovn i su d N R S rbije m oraln o je reh ab ilitovao
osu đ en e u tom procesu.

13 M iloš M. M ilošević: PP k o r u p c ija i n a s ilje , str. 11.

14 Isto, str. 16 (u origin aln om tek stu u k njizi n e stoji naša

Jugoslavija, v e ć u p ravo on ak o kako je C esarec nap isao — naša
Ju goslavija; C esarec je n apisao: Srbi n a okup, a u k njizi je
Srbi na okup).
18 Isto, str. 15.

16 Isto, str. 17.

17 Isto, str. 13.

18 Glavnjača — zatvor za p o litič k e u h ap šen ik e u Beogradu.

(Zgrada G la v n ja če k oja s e n a la zila do U n iverzitetsk og parka, po­
ru šen a je p o sle oslob ođenja.) — G lavn jača je postala sin on im
za p o licijsk i sis te m m altretiran ja, m rcvaren ja, p ljačk e i ub ijan ja
u K raljevin i Ju goslaviji.

307
 '• M isli s e n a ru sk u k on trarevolu cion arn u em igraciju (b elo-
gairdejce), č iji j e c e n ta r z a B a lk a n b io u B eograd u .

80 „...ne treb a o č a ja v a ti, n e treb a gu b iti veru u staru S rbiju ,

u n ašu rasu em in e n tn o re v o lu c io n a r n u i oslob od ilačk u . N acion aln o,
p o litič k o i s o c ija ln o o slo b o đ e n je je s te m is ija S rb ije.“ M. M. M ilo -
šev ić, isto, str. 17.

81 T a k o v s k i u s t a n a k — m is li s e n a drugi srp sk i u stan ak koji

j e iz b io u a p rilu 1815. godine.
V u č i ć e v u s t a n a k — izb io 1842.
V u č i ć P e r i š i ć , T o m a (1787 ili 1788—1859), jed an od vođ a „usta­
v o b ra n itelja “.
Z a j e č a r s k a b u n a — m isli s e n a b un u 1883. u o k o lin i Z aječara
i K n jaževca, p ozn atu k a o T im očk a bun a.

82 1903-1914.

88 C r n a r u k a — za v e re n ič k a o rg a n iza cija u S rb iji, k o ju su

p retežn o s a č in ja v a li o fic ir i — u č e s n ic i d v orsk og p rev ra ta 1903. Je­
d an d eo o fic ira -za v eren ik a , n e z a d o v o lja n rad om n a c io n a listič k e
o rg a n iza cije N arod n a od b ra n a (osn ovan a u B eograd u 1908. d a radi
„na o slob ođ en ju p o d ja r m ljen e b ra će“), fo rm ira o j e u m artu 1911.
tajn u revolu cion arn u n a c io n a listič k u organ izaciju U je d in je n je ili
sm rt (prozvan a crn a r u k a p o p e č a tu — sim b o lu — organ izacije;
drugi d e o tih o ficira , o d k o jih s u s e o d v o jili, p ro zv a n j e b e la
ruka, v id e ti n a p o m en u 4. u z čla n a k o S vetozaru P rib ićeviću .) Cilj
o rgan izacije: p r ik lju č e n je s v ih S rb a K ra ljev in i S rb iji «kao P ije -
m on tu srp stva; g la v n a sn a g a z a izv r še n je to g cilja : K ra ljev in a
Srbija, a r a zn e zav e re n ič k e o rg a n iza c ije m eđ u S rb im a izv a n S r b ije
p om agale s u joj' p rop agan d om , tero rističk im ak tim a (aten tatim a)
i če tn ič k im d e jstv im a . C m o ru k ci su n a sto ja li d a u zm u ru k ovod ­
s tv o z e m lje u s v o je ru k e d a b i ta d a m o g li la k š e i e fik a s n ije da
u sm ere s v e sn a g e K ra ljev in e S r b ije (i p o k rete izv a n n je) u pravcu
o stv a r e n ja sv o g cilja , stv a r a n ja V e lik e S rb ije.

PORTRETI
CO VEK SV O JE K L A S E

Franjo Ljuština
O b ja v ljen o s p o tp iso m A u gu sta C esarca u „B orbi“, n e z a v i­
sn o m p o litič k o m i d n ev n o m listu , Z agreb, 19. feb ru ara 1922, br.
1, str. 3 - 4 .
1 1914-1918.
8 L i b k n e h t , K a r l ( L i e b k n e c h t, 1871-1919) - o d 1902. a k tiv n o
d e lo v a o u S ocijald em ok ratsk oj p artiji N em ačk e; 1912. izab ran je
za p o sla n ik a u Ra'jhstagu (p arlam enat); k od d ru gog gla sa n ja za
ratn e kred ite, 2. X II 1914, b io je je d in i od 92 socijald em ok ratsk a

308
poslanika koji je glasao protiv; 1916. oSuđen n a četiri godine
tam n ice zbog a n tim ilitarističk e propagande i revolucionarnog rada.
Luksemburg, Roza (1871—1919) — b ila je jed an od osnivača
P oljsk e socijald em ok ratsk e partije, ali je n ajveći d eo aktivn osti
posvetila socijalističk om pokretu u N em ačkoj.
P re 1914. pripadali su levom krilu P artije. P osle otvorene
izd aje N em ačke socijald em ok ratsk e partije, koja je glasala za rat,
form irali su svoju grupu i p oveli borbu p rotiv im perijalističkog
rata i so cija lšo v in izm a ; izd avali su n elegaln e brošure i letk e u
kojim a su o b jašn javali karakter rata i p ozivali radničku klasu
i narod na štrajk ove i d em on stracije p rotiv rata. L ibkneht je,
na prim er, u m aju 1915. ob ja v io p roglas u listu „Berner T agw ach-
ter“ s naslovom : „G lavni n ep rijatelj n alazi s e u sopstvenoj
ze m lji“. U p roleće 1915. grupa j e osn ovala časopis „Internacionala“
(redaktor je b io Franc M ering; izišao jed an broj). U januaru 1916.
održana je prva k onferen cija grupe, a od jesen i 1917. grupa je
izd avala pub lik aciju Pisma Spartaka, p o čem u' je i d ob ila im e
Spartakus. Zbog organ izovan ja p rvom ajskih dem onstracija 1916,
L ibkneht je uhap šen i osuđen, ali je organ izaciji pošlo za rukom
da tim p ovodom priprem i p rvi p olitičk i štrajk (u toku rata) u
kom e je u č estvovalo o k o 60.000 ljud i. Drugi p olitičk i štrajk orga-
nizovan je u aprilu 1917. god in e u kom e je u čestvovalo prek o
200 000 lju d i; treći — u januaru 1918, i u n jem u je sam o u Ber­
linu u čestvovalo ok o m ilion ljud i. U oktobru 1918. grupa je p ri­
p rem ila oružani ustanak, a p o sle rev o lu cije o d 9. novem b ra bori
se za p retvaran je te rev o lu cije u proletersk u i u januaru 1919.
organizu je p ozn ati Spartakus-ustanak, koji je buržoazija u z pom oć
socijald em ok rata ugušila«. T ad a su b ili u b ijen i K arl L ib k n eh t i
Roza Luksem burg, kao i m nogi drugi. O rgan izacija Spartakus,
sa jed nom grupom lev ih socijald em ok rata iz B rem en a, organi-
z cvala je, o d 30. X II 1918. do 1. I 1919. O sn ivački k on gres K om u­
n ističk e p artije N em ačke.

■
1 Prevrat je n a sta o p re završetk a prvog sv etsk o g rata i au ­
strijsk e k a p itu la cije (4. n ovem bra 1918) tj. u v rem e k ad su pred­
stavn ici bu ržoazije iz n aših krajeva pod A u stro-U garskom osn ovali
23. sep tem b ra 1918. u Z agrebu N arodn o v ijeće, koje je 6. oktobra
izd alo pro glas o p reuzim anju rukovođenja d ržavn im p oslovim a
i 29. oktobra 1918. p roglasilo n ezavisn u državu S loven aca, H rvata
i Srba. V id eti još n apom enu 5.

4 Ministerijalizam — klasna saradnja s buržoazijom , u čestvo­

v a n je u buržoaskoj v la d i kada to n e odgovara in teresim a prole­
tarijata. P rvi su tim p u tem p cšli krajem X I X vek a francuski
s o cija listi M ileran i B rijan — p a s e ponekad k ao sin o n im m ini-
sterijalizm a upotreb ljava reč m ileran izam ; n aročito s e razvio po­
četk om prvog sv etsk o g rata i u periodu p o sle rata — kada su,
p o sle 7. n ovem b ra 1917, širom E vrope p očeli izb ijati revolucionarni
pokreti. L en jin je m in isterija liza m okarakterisao kao pokušaj pre­
tvaran ja revolu cion arn e k lasn e p artije p roletarijata u dem okrat­
sk u p artiju p om agača b u ržoazije u cilju postizan ja sitn ih reform i
i ustupaka.

309
 U so c ija listič k o m i rad n ičk om p ok retu u n a š im k ra jev im a —
n aročito u S lo v e n iji, H rvatsk oj i V o jv o d in i - n ep osred n o p o sle
rata i stv a r a n ja n o v e d rža v e p o sto ja lo j e g le d iš te d a j e sarađ n ja
s b u r ž o a z r o m n orm aln a i korisn a, der d a o p ro m a n i d r u š tv en o -
p olitičk og p oretk a n e m a n i govora, p o što s u re v o lu c iju u R u siji
p ro g la sili a n a rh ijo m i terorizm om . I s tic a li su d a je u in teresu
rad n ičk e k la se d a s e izgrad i s is te m b u ržoask e d em o k ra tije k oji
b i o m ogu ćio r a z v ita k ra d n ičk e k la s e to lik o d a b i o n a b ila sp rem n a
d a izv e d e r e v o lu c iju i grad i n o v o d ru štv o . Z a to su , u m es to po­
z iv a m aM n a r evolu cion arn u ak ciju , p r op oved ali p arlam en tarn u
borbu. U šli su u v la d u d ecem b ra 1918. s p rogram om „poredak
i m ir u z e m lji“.
P od š i d s k i m k a n d i d a t o m z a m i n i s t a r s k u f o t e l j u n r s li s e n a
V i t o m i r a K o r a č a (1877—1940), n ovin ara i p olitiča ra . U če stv o v a o je
u n em irim a 1903. p ro tiv K uena, za tim u o sn iv a n ju H rvatsk o-srp sk e
k o a lic ije 1905. i u rad u N arod n og v e ć a p red kraj rata. C lan
P rivrem en og narod n og p r e d sta v n ištv a 1919. i 1920, p rvi m in ista r
so c ija ln e p o litik e (7. X I I 1918, d o 2. IV 1919. i p on ovo od 16. V III
1919. d o 19. II 1920). B io j e predsednük G laivnog odbora S o c ija li­
s tič k e p a r tije J u g o sla v ije. U r e đ iv a o je m n o g e lis to v e i o b ja v io
n e k o lik o p u b lik a cija .

5 V eć u jese n 1918. g o d in e s p o n ta n e r e v o lu cio n a rn e a k cije

m asa u n a šim k rajevim a pod A u stro-U garsk om d ob ijaju š ire raz-
m ere i s o cija ln o p o litičk i sm isao. Iz b ija le su p o b u n e u B an atu ,
Srem u , S la v o n iji, M eđum urju i d ru g im krajevim a, n a R ijeci, u
P u li i d ru gim grad ovim a.
S tv a r a n je M ađ arsk e K o m u n e 21. m arta 1919. (d o 1. a v g u sta
1919) im a lo je sn a žn o g u tica ja u n a š im k ra jev im a ; o n a j e p o v e ­
ća la r evolu cion arn o rasp oložen je i borbu rad n ik a i se lja k a u J u ­
g o sla v iji. M nogi Ju g o slo v en i u č e s tv o v a li su u m ađ arsk oj rev o lu ­
ciji. B io j e form iran i p oseb an ju g o slo v e n sk i od red C rven e gard e
(većim d elo m su u n jem u b ili b iv ši za ro b ljen ici u R u siji). N a
č e lu tog od red a n a la zio s e Iv a n M atu zović, r u k ovod ilac „Ju goslo-
v e n sk e k om u n ističk e fra k cije “ p ri K om u n ističk oj p a rtiji M ađarske
(osn ovan a 20. n ovem b ra 1918); l is t fr a k c ije „C rvena z a sta v a “ ra­
stu ran je i u Ju g o sla v iji. •

• K o n s t i t u a n t a — u sta v o tv o rn a sk u p štin a. P rv o g d ecem b ra

1918. g od in e ta d a šn ji r eg en t A lek sa n d a r p ro g la sio je u je d in je n je
S rb ije sa s v im ju žn o slo v en sk im ze m lia m a b iv š e A u s t r o u g a r s k e
i C rnom G orom i d ržavu Srba, H rvata i S lo v e n a c a pod d in a sti­
jom K arađ orđ evića i, p r e otva ra n ja U sta v o tv o rn e sk u p štin e, p re­
ju d icirao o b lik v la d a v in e u n ovostvoren oj d ržavi. Z b og toga je
d ošlo d o otpora u čita v o j z e m lji, n aročito u Crnoj G ori i H rvat­
skoj. Izbori za U stavotvorn u sk u p štin u od ržan i su 28. n ovem b ra
1920. P artija je n a izb ore izašla s p arolam a: za v la st b u ržoazije
ili za v la s t radnika i s elja k a ; za buržoasku m on arh iiu ili za so­
v jetsk u rep u b lik u radnika i seljak a. U p rk os progon im a i h ap še­
n jim a k o m u n ističk ih agitatora, K P J je p o st’g la v e lik i u sp eh : d o­
b ila je 59 m an d ata i b ila treća p o litič k a stra n k a p o broju m a n ­
d ata u U stavotvorn oj sk u p štin i.

310
 7 O dnosi s© n a situ aciju n astalu p o sle Stejićevog i A lijagi-
-ćevog aten tata i d onošenja Z akona o zaštiti države. Videti članak
u ovoj k njizi A l i j a A li j a g i ć .
B r e s t o v a c — leč ilište za tuberkulozne, n alazi se na planini
M edvednica (Zagrebačka gori), isp o d Sljem en a, n a 1.035 m etara
nadm orske visin e.
Svoju n ovelu S m r t T o n e B a k r a n a , p rvi p u t ob javljen u u
„K njiževnoj republici" 1924, br. 1, str. 1—21, M iroslav K rleža je
p osvetio F ranji L juštini. Č asopis je d on eo u m etn ičk i prilog Ljube
B ab ića — crtež L ju štin e u m rtvačn ici.

A L IJA A L IJA G IČ

Tri C esarčeva član k a o A liji A lijagiću , d va 1922. i treći 1924.

o b javljen a u „Borbi", p ovezali sm o o v im naslovom .

1 O b javljen o s potpisom A u gusta Cesarca u „Borbi“, Zagreb.

16. m arta 1922, br. 4, str. 2—4.

2 Zbog p o licijsk e cenzure i da bi s e izb egli d alji progoni

zbog v eze s Aldjagićevim aten tatom , C esarec p iše da se s A lija-
g ićem up ozn ao tek uoči n jeg o v cg pogu b ljen ja. M eđutim , on i su
s e u poznali u vr e m e priprem a aten tata, u kojim a je u čestvovao
i Cesarec.

3 V e r o n ik a , s v . — P rem a predan ju on a je H ristu koji je no­

sio krst na p u tu za G olgotu, gd e ć e b iti raspet, pružila m aram u
d a ob riše znoj, i n a toj m aram i je o sta o H ristov lik.

4 K raljevsk i su d b en i s to u Zagrebu je 26. oktobra 1921. go­

d in e o su d io A lija g ić a n a sm rt vešan jem , R od oljuba Č olakovića.
D im itrija L op andića i N ik olu P etrovića p o 15 godina tam nice,
S tev u Iva n o v ića n a 2 god in e robije, a N ebojšu M arinkovića je
oslob od io. S u đ en je je p o č e lo 6. oktobra. O su đenici su o sta li u
zatvoru K r. su d b en og sto la još 63 n ed e lje ček aju ći m išljen je K asa-
d o n o g su d a o p resudi. Za to vr e m e u javn osti s e vod ila široka
p olem ik a o k o u stavn osti i k v a lifik a cije sm rtn e p resu d e nad A li-
jagićem , jer s e p o tad ašn jem U stavu (član 9) n ije m ogla izreći
sm rtna kazna za p o litičk o u b istvo. Su d i režim sk a štam pa su ok va-
l if i k ovali a ten ta t k ao o b ičn o u b istvo, p ošto s e sa m o tako, po
K rivičn om zakonu, m ogao izvršilac o su d iti n a sm rtn u kaznu.
A lija g ić ev b ran ilac dT Iv o P oliteo, jed an od istak n u tih p rav­
n ik a, tim p ovodom n ap isao j e pu b lik aciju P o l i ti č k i d e l i k t , u kojoj
je d ok azivao n eosn ovan ost s m rtn e p resu d e n a d A lijagićem , jer
p olitičk a u b istva n isu ob ičn i zločin i, p a s e n e m ogu kvalifik ovati
p o n orm am a k riv ičn o g zakona, i tražio p o n išten je ta k v e kazne.
R ešen jem K asacion og su d a A lija g ićev a kazn a b ila j e p o­
tvrđ en a, C olakoviću, L op andiću i P etroviću sm an jen a o d 15 na
12 godina, S te v i Ivan oviću p ovećan a od đ v e n a tri godine, a
N eb ojši M arink oviću j e p otvrđ en o oslob ođ en je. N a o v o je A li­
ja g ić e v b ran ilac u lo ž io n ovu žalb u i z am olio d a s e presuda ne
o sn a ž i. A li M in istarsk i s a v e t je n a s e d n id 22. feb ru ara 1922,

311
„vršeći k raljevsk u v la s t “, „doneo r e še n je (br. 7643, — N . S.) d a
se A lija A lija g ić n e p om iluje".
V id eti još n ap om en u 15.

5 Posejdon — p o grčkoj m ito lo g iji b o g m ora, b ra t vrh o v n o g

boga Zevsa i boga p od zem n og s v e ta A d a; ta k o đ e b o g zem ljotresa,
jer s e v e r o v a lo d a p o tr esi d o la z e iz m ora.
• Stepnjak, p seu d o n im S. M . K ra v čin sk o g (1852—1895) — ru­
sk i revolu cion arn i p isa c, ž iv e o u in o str a n stv u g d e j e i u m ro; u č e ­
stv o v a o u 'hercegovačkom ustaniku 1875. N je g o v a d e la i z živ o ta
ru sk ih revolu cion ara, n a p rim er, Kuća kraj Volge i Pqdzemna
Rusija, rad o su b ila č ita n a u 'krugovim a n a p red n e i rev o lu cio n a rn e
o m la d in e u n a š im 'krajevim a p r e i iz v e s n o v r e m e p o s le p rv o g
sv e tsk o g rata.
7 D an u o či o d la sk a n a izd rž a v a n je 'kazne u L ep o g la v i d ru govi
su s e o p ro stili od A lije p r ilik o m z a je d n ič k e š e tn je n a k oju su
ih za č ita v o to v r e m e stražari red o v n o izv o d ili sv a k o p o s le podn e.
„A li u ju tro “, s e ć a s e R od olju b C olak ović u sv o jim u sp o m e­
n am a n a A lija g ića , „kad s m o s e p o stro jili u h od n ik u istražn og
zatvora, i k ad s u žan d arm i, k oji s u n a s p r eu zim a li o d su d sk e
straže, v e ć p r ila zili s la n c im a d a n a s vežu , izn en a d a n a m je
p rišao A lija:
— T ražio sa m d a v a s jo š jed n o m v id im i d a v a m stisn e m
ruku, — rek ao je s m iješe ć i se. — M ožda s e v iš e n ik ad a n ećem o
v id jeti.
Z agrlili s m o s e i p o lju b ili u poluitam nom hod n ik u . O sjetio
sam n je g o v e od s n a još to p le ob raze, p o m ilo v a o sa m ga p o kosi
i čv rsto m u ste g a o ruiku.
Z dravo! T ešk o m i je š t o s e ra6itajemo. H tio bilh d a b u d em
s tob om dok s e s tv a r dio (kraja n e r ije š i“, — rek ao sa m m u na
rastanku.
— I m en i, a li n e boj se , ja ću d o k raja izd ržati k a k o treba,
m akar on b io i n ajgori. Z d ravo!“
A lija g ić je o s ta o oček u ju ći r e še n je n a jv iš ih in sta n c a n a žalb u
koju je p o d n eo n je g o v b ra n ila c d r I v o P oliteo.

8 V id e ti d ru gi d e o o v o g član k a: Karakter na vesalima. U z

ovaj, p r v i deo: Poslednja Alijina noć red ak cija je d a la sled eću
napom enu: „U s led ećem broju izaći ć e karak teristik a A lija g ić ev e
ličn osti. U ovom broju n ije m ogla d a izađ e iz razloga što je A. C e-
sarec, koji ju je im ao d a nap iše, b io p o d e n u n cija ciji zbog n a­
vod n e izja v e na A lijin o m grobu prigod om p ogreba, Uhapšen i tek
je ju čer p u šte n iz zatvora.“

8 N a p ita n je su d ije: „K ad je u va m a s a zrela m isa o da izv r­

š ite aten tat, jes te li m islili d a treb a u b iti D rašk ovića?“, A lija g ić
je od govorio:
„Mend n ije b ilo d o u b istv a , n eg o d a aten ta to m p rotestu jem o
p rotiv d on ošen ja O bznane... M en i je b ilo d o toga d a pu cam , ali
ja n isa m h tio i n jegovu sm rt. O na m i n ije b ila cilj ia k o sam
p red viđ ao d a b i i sm r t m o g la u slije d iti. H tio sa m sa m o d a s e
O bznana p o v u če.“

312
 Prilikom prvog Susreta s D raškovićem u delničkom parku,
20. jula, A lijagić n ije izvršio aten tat. Tada je prošao pored njega,
seo na klupu i posm atrao ga...
„Nisam h tio da p u cam “ — pričao je A lija — seća se Rodo­
ljub C olaković. „B ilo m i je žao n jegove d jece iako on n ije žalio
rudarsku d jecu kad ih 'je lan jsk e zim e za vrijem e štrajka u tu­
zlan sk om rudarskom bazenu izb acio iz državnih kuća s njih ovim
m ajkam a n a sn ijeg .“
Pucao je sled ećeg dana kada ga je u parku n ašao bez dece;
pucao je, p otrčao nek olik o koraka i stao...
Ivan T im otijević, d etek tiv U p rave grada Beograda, Draško-
v ićev pratilac, na sudu je kao sved ok izjavio d a je za A lijagićem
potrčao kad je začuo p ucanje: „... Izvad io sam revolver“, rekao
je. „ranio sam ga u glavu. Tada s e aten tator okrenuo i naperio
je revolver n a me. N e znam iz kakvih razloga aten tator n ije pu­
cao, već je bacio revolver i digao ruke u v is.“
O ptuženi, a i m aterijaln e č in jen ice istrage, govorili su da
im n ije cilj u b istv o D raškovića, već da u pozore v lad aju će na
s v e opasnosti i teškoće koje ih m ogu očekivati ako n a sta v e p oli­
tiku terora i da aten tatom utiču da s e O bznana p ovu če jer je
p rotivu stavn im p u tem ogran ičavala p rava i slob od e građana, na­
ročito prava radničke klase i K PJ.
K ad je A lijagiću saop šten a konačna presuda.: „Na vlastitu
m olbu d aje s e pred v esti A lija A lija g ić“ — zab eležio je sudski
p isar u aktu br. 253 — „te d aje u zap isn ik s lijed eću m olbu: um o­
ljavam d a se odm ah p oslije m oje sm rti sv e m o je p ok retn in e koje
se ov d je u u zištu n alaze izruče i predadu u ruke m oga bran itelja
g. dra I. P olitea, k oji će s n jim a rasp olagati p rem a m ojoj njem u
danoj izjavi u svrhu i u korist dru štva za podu p iran je glad n :h
u R u siji.“ (V ideti napom enu 30 u z stu d iju o Stjep an u Radiću.)
„Od tih pok retn in a n ap ose im en u jem : jed an ogrtač, 3 h lače, 1 sak o
kaput, 2 zim . gaće, 2 p lat. gaće, 5 p lat. košulja, 2 m aje, 3 oko-
vra tn ik a i jed n u pregaču, 5 žep n ih rubaca te p leten u 'košaru u
ko'u sam te stvari sprem io. Iste stv a ri su n ošen e i rab ljen e.“
„N ad alje da s e u istu svrh u izruči i gotovin a od 100 dinara (slo­
vom — sto dinara) g. dru I. P oliteu , a k oji s e n o v a c n a la z i p o­
hran jen kod ovos. tam n ičara.“
A lija g ić ev a p osled n ja želja, koju je p ism en o dao sv o m e bra­
n ite lju kao izv ršitelju oporuke, glasi:
„M oia je p osled n ja v o lja d a s e m oje od ijelo i uopće s v e
m oje p ok retn e stvari š to ih im am prodadu p a da s e utržak za­
jed n o s gotovin om cca d. 400 — preda fondu za glad n e u R u siji.“

10 D o s t o j e v s k i , F jo d o r M i h a j l o v i č (1821—1881) — pripadao je
(1845—1848) „kružoku p etra šev a ca “, grupi rev olu cion am o-d em o-
kratsk e in te lig e n c ije u P etrogradu koja se ok u p ljala kod M. V.
B u taševiča-P etraševsk og. U ap rilu 1849. u h ap šen i su i osuđeni po
ratn im v o jn im zak on im a različitim kaznam a (policijski nadzor,
progon, robija). G lavn i ok rivljen i, n jih 21, m eđ u k ovm a i P o-
stojevsk i, b ili su osu đ en i n a „sm rtnu kaznu streljan jem “ i 23. de­
cem bra 1849. izved en i na g u b ilište p od ign u to na S em jonovskom
trgu. U p o sled n jem tren u tk u sa o p štili su im izm enu kazne. Do­
sto jev sk i je p rognan u Sibir.

313
 T o j e b ilo za v r e m e cara N i'kole I P a v lo v ič a (1796—1855).
A l e k s a n d a r I , P a v l o v i č (1777—1825) — ru sk i c a r o d 1801—1825.
g od in e. (N jegovog o c a P a v la I u b ili su d v o rsk i za v e re n ic i, a l i
on k a o car n ije k a zn io a ten tatore.)

11 S rb ija je p ro g la šen a k r a lje v in o m 22. feb ru ara 1882. g o d in e

(p o starom , tj. 8. m arta p o n o v o m k alen d aru ) i 'knez M ila n O b re-
n o v ić p ostao je kralj S rb ije.

12 O b ja v ljen o s p o tp iso m A u g u sta C esarca u „Borbi", 23.

m a rta 1922, br. 5, str. 2—5.

13 Isto g a d a n a A lija g ić je sa h r a n jen n a zagreb ačk om grob lju

M irogoju. U povorci i e b ila n ep reg led n a m a sa s v e ta k o m j e pra­
tio g u st kordon p o lic ije . Z agreb ačk i k o m u n isti op r o stili s u s e
s A lija g ić em p e v a ju ć i na n je g o v o m grobu I n te m a c ’on alu . P o l!c ija
je p o k u ša la d a ih om ete, a li s e z a m etn u la tu ča k o ja j e tra ja la
s v e d o noći. P o s le toga ie sv a k e g od in e 8. m arta i 1. n o v em b ra
(na d an m rtvih ) — p rilik o m k om em oracije i p o s e te grobu A lije
A lija g 'ća — d o la zilo n a M irogoju d o su k ob a izm eđ u k om u n ista
i n ap red n ih građ an a s p o lic i?o m k oja b i s e tu u v e k n a šla d a
sp reči ja v n o i m a so v n o m a n ife s to v a n ie p r o tiv režim a. N a ro čito
m a so v n a p o seta A li’a g ićev o m grobu i o šta r su k ob s p o lic ijo m izb io
je 1924. godine. V id eti d a lje n ap om en u 25.

14 D a n t o n . Ž o r ž - Z a k (D anton, G eo rg es-J a cq u es. 1759—1794) —

fran cu sk i revolu cion ar, u h ap šen z a jed n o s D e m u lin o m (D esm ou lin )
p od op tu žb om da k on sp irišu s n ep r ija te lje m rep u b lik e. O bojica
su g iljo tn rr a n a 5. a p rila 1794. P o z n a ta ie D a n to n o v a u zrečica:
„II nous fa u t d e l ’audace, en core d e l ’a u d a ce e t tou jou rs d e
l ’a u d ace.“ („Treba n a m d rsk osti, 'još d rsk osti i o p e t d rsk o sti.“)

15 N a p ita n je s u d iie d a li s e o seća k r iv im — A lr a g ić j e od ­

govorio: „O sjećam s e k riv im u to lik o š to sa m k a o č o v je k u b io
č o v je k a , što sa m o d u zeo ž en i m uža. a d je ci oca, a li kao k om u ­
n is ta ia sa m v r šio sa m o s v o ju d u žn o st i u to m e s e n e m ogu
osjećati krivim ."
A lija g ić je 7. m arta 1922. izv e d e n p red s u d ije k o ii su su d ili
n -em u i nr'ipgov'm d ru govim a. Predsednd'k su d a d r V a ić m u jel
sa o p št’o r e še n je v la d e i K ra ljev sk o g sto la sed m o rice od 3. m arta
1922. br. 631, ,,u k ojom je u je d n o sad ržan o r je še n je M in istarsk og
savjeta... da će s e izv r še n je k azn e sm rti n a n je m o b a v iti su tra,
to je s t dona 8. m arta, u 6 s a ti uputnu".
„K ad je p red sjed n ik sa o p ćio A lijagiću" — sto ji u zap isn ik u
od 7. m arta — „da ć e s e 'kazna sm r ti su tra u ju tro u 6 s a ti izv ršiti,
o n odgovara:
- Jest.
G led e p on u đ en ih m u d u h o v n ik a u sv rh u p rip rem a n a sm rt
o d govara A lija g ić od lu čn im glasom :
— H v a la lijep a, n e treb am duh ovnike!"

14 K ad ga je d ž e la t S ajfert, u sv eča n o m o d e lu i sa cilin d rom

n a g la v i, p reu zeo s a s v o ja d v a p om oćn ik a od stražara i k ad su

314
ga p o v eli p rem a vešalim a, A lija je išao m im o , p a onda zastao
i okren u o s e p rem a predsedniku. A lija s e oprostio i s njim e,
v isok im poslu šn ik om buržoazije, svečan o o d jeven om u togu lažn e
pravde, a on d a j e s tu p io pod v ešala, la g a n o zakopčao kapu t i
sta v io ru k e n a leđ a, d a ih vežu.

17 I s l a m (na arapskom — pokornost božjoj volji; sled b en ik

islam a z o v e s e m uslim an ) — m on ističk a religija n astala u VII
veku, u doba raslojavan ja prvob itn e zajed n ice i stvaran ja klasnog
društva m eđu A rapim a u A rabiji. M uham ed, u tem eljač te reli­
gije, p otiče iz rodovske aristok ratije p lem en a K orejšita, koji su
6e b avili trgovin om i p olak o p retvarali u feu d aln i sloj. O sim izv e-
sn ih elem en ata iz h rišćan stva k o je je up ozn ao p rek o nek ih s i-
rijsk o-p alestin sk ih i arapskih sek ta, M uham ed je u s v o je učen je
u zeo m nogo pravn o-m oraln ih elem en ata iz religija arapskog pred-
islam sk og perioda. Islam , pored verovan ja u jed noga boga, nalaže
v ero v a n je i u n jeg o v e an đ ele, u b ožje p oslan ik e od A dam a do
M uham eda, koji s e sm atra n ajvećim i p osled n jim , u sudnji dan
i su d b 'n sk o p redodređenje, i isto tak o isp u n javan je pet glavnih
d u žn o sti: p e t m o litv i d n evn o, p ostiti u m esecu ram azanu, davati
m ilostin ju sirom asim a, h od očastiti bar jed an p u t u životu u Meku
i u čestvovati u boju p rotiv n ep rijatelja (nervernika).
Islam je p o slu žio kao osn ova za u jed in javan je dotad zava­
đ en ih arapskih p lem en a i za stv a ra n je jak e arapske države. (Oni
koji pređu na islam postaju b raća ostalim m u slim an im a, bez
ob zira n a narodnost.)

18 G r a d a š č e v i ć , H u s e in - b e g k a p e t a n — n azvan Zm aj od B o­
sn e (1802—1833) — jed an od najb ogatijih feu d alaca u B osn i i H er­
c eg o v in i. U T u zli 1831. g od in e izabran za vođ u otpora bosanske
feu d aln e o lig a rh ije p rotiv cen tra ln e tu rsk e v la sti i reform i M ah-
m uda II (u vođ en je n o v e v o ’s k e — nizam a. n ovih poreza itd ).
k ao i za vođ u a u ton om ističk e borbe. Ju la 1831. g od in e G rad aščević
je kod L ip ljan a n a K osovu p ob ed io tursku carsku vojsk u i pro­
g la sio s e b osan sk im v e z 5rom. M eđutim , već s led eće godine je
sk ršen otp or b osan sk ih begova, p a je G rad aščević prebegao najpre
u A u striju a o d a tle u Beograd, p a u Istam bul — g d e je umro.

19 R u s k a r e v o lu c i j a . — O vd e s e m isli n a feb ru arsku revolu ­

ciju 1917.
„ G la s s lo b o d a “ — p o č e o je d a izlazi 29. ap rila 1909. u Sara­
jevu . U ređ iv a la ga je grupa so cija lista , k oja je istovrem en o pri­
p rem ala osn iv a n je Socijald em ok ratsk e p artije BiH . T ak o ovaj list
u ju n u 1909. p ostaje organ p om en u te p art!je. T okom 1909. list
je izla zio triput m esečno, a od 1. januara 1910. p ostao je ned eljn i
list, da od 1. m aja izlazi d vapu t n ed eljn o (sredom u 2.300 prim e-
raka, a subotom u 3.500). Od 1. januara 1912. izlazio je triput
n ed eljn o, a 1913. p ostao je d n evn ik ; 6. oktobra 1914. „G las s lo ­
b od e“ je p restao d a izlazi. P on ovo je p okrenut 30. juna 1917;
n ajpre je izlazio jed anput, a ubrzo zatim d vap u t nedeljno, a
p o sle pada A u stro-U garsk e p ostao je dnevnik. „G las slobode" je
krajem 1917. b io jed in i radnička list na B alkanu koii je pozdravio
oktob arsk u revolu ciju (jer „R adničke n o v in e“ još nisu b ile ponovo

315
p ok ren u te) i Lenjdna, k ritik u ju ć i p r ista lic e D ru ge in tern a cio n a le.
P o sle K on gresa u jed in jen ja (1919) b io je jed an o d o rgan a S R P J (k).
P o sle O b zn an e d ošao je u r u k e o p o rtu n ista i izla z io k a o organ
S o c ija listič k e p a r tije J u g o sla v ije Z ivk a T op alovića. K on ačn o je
zab ran jen 1929.

20 U oči o b ja v ljiv a n ja g e n e r a ln o g štr a jk a ru d ara (20. X II 1920)

S a v e z rudarskih rad n ik a B o sn e i H erceg o v in e p reg o v a ra o j e p o -
sle d n ji p u t sa ze m a ljsk o m v la d a m u S a ra jev u d a b i n a ša o s p o ­
razum . Š tra jk je izb io 21. X I I 1920. i u n je m u j e u če stv o v a lo
4.800 rudara o d u k u p n o 5.100 z a p o sle n ih ru d arsk ih r a d n ik a u B osn i
i H ercegovin i. U štrajk u su s e n aročito ista k li ru d ari K rek e, Čiji
je štrajk — zbog krvavog ob raču n a režim a s ru d arim a — p o zn a t
kao H u s i n s k a b u n a .
P red sta v n ici radnika p o s e tili s u 23. X II n a jp r e p o v eren ik a za
socijaln u p olitik u , a z a tim S ršk ića, p red sed n ik a z e m a ljsk e v la d e ,
i p red lo žili d a s e odredii k o m is ija ikoja ć e u tv r d iti p o v iš e n je cen a
živ o tn ih n am irn ica, pa u sk la d u s tim d o n eti i od lu k u o p o v eća n ju
n ad n ica. Izja v ili su da je štra jk č is to ek on om sk og, a n e p o li­
tičk og karaktera. A li t i p regovori n isu u sp e li; 27. X II d o š lo j e do
oružanog su k ob a u tu zla n sk o m b azen u , k ad a su p o lic a jc i i ž a n -
darm i pok u šali da p oh v a ta ju ru d are k oji su s e b ili sk lo n ili u
s e lo H u sin o u b lizin i K reke. N aoru žan i s a n ek o lik o p u ša k a i
revolvera, za tim sek ira m a i k o čev im a , rudari u H u sin u su d o č e ­
k ali od red e žan d arm a i p o lica ja ca k oji su u v e lik o m broju s tig li
iz T u zle. D rugi dan su fo rsira n im m a ršo m s tig le iz S a r a jev a p e -
šad ijsk e jed in ice i a r tiljerija red o v n e v o jsk e i o tp o r rudara bio
je slo m ljen . P rek o h ilja d u rudara i s e lja k a b ilo j e ta d a zatvoren o,
z lo sta v lja n o i m u čen o. U k u p n o j e u B o sn i i H erceg o v in i u h a p šen o
1.200 rudara, a 35 ih je u b ijen o.

21 S t e j i ć , S p a s o je - B a ć o (1904—1943) — rođen u S taroj K an jiži,

m olersk i radnik. U p rvom sv e tsk o m ratu , jo š d ečak , u če stv o v a o
kao dob rovoljac u b orb am a n a D ob ru dži, g d e j e b io tešk o ra n jen
i od lik ovan O rd en om z a h rab rost; 28. ju n a 1921, u u lic i M iloša
V elik og, s a zgrad e M in ista rstv a g ra đ ev in a n a k o jo j j e radio, ba­
cio je b om bu n a regen ta A lek san d ra. S u d sk i p roces S te jić u i grupi
op tu žen ih u v e z i s aten ta to m tra ja o je 18 dana. P resu d a j e izre­
č en a 23. feb ru ara 1922: S te jić j e o su đ e n n a k azn u sm rti, k oja
je zam en jen a za 20 god in a rob ije (od 23. II 1922 d o 23. II 1942).
N ek olik o g od in a j e p r o v e o n a rob iji ok o v a n u sa m ici, zb og čega
je b io d e lim ič n o p o r e m e tio u m om . T e k m n o g o d o c n ije izb orili
s u s e k om u n isti n a rob iji d a u p rava k a zn io n e p rem esti S tejića
m eđ u n jih u sk u p n u sob u i oslob od i g a ok ova. P o s le to g a on
je u b rzo ozd ravio. P očetk om 1941. o n j e s gru p om d ru gova (Stan ko
P au n ović, Jovan V eselin o v , Ivan M aček , P a šk o R om ac i dr.) p o -
b egao iz k a zn io n ice u S rem sk oj M itrovici. P o g in u o je u berbi
p rotiv n ep rija telja n a S u tješci.
P o sle d on ošen ja O b zn an e ALijagić je p rišao ilegaln oj kom u­
n ističk oj terorističk oj om lad in sk oj gru p i — C r v e n a p r a v d a , koju
je, u m artu 1922. u B ijelpini (tak ozvan a „b ijeljin sk a gru p a“ C rven e
pravde) form irao R od oljub C olak ović. U g ru p i su jo š b ili S te v o

316
Ivanović, D im itrije L opandić i N ik ola Petrovie. Cilj te terorističk e
grupe b io je da p o v ed e efik asn u borbu p rotiv vlad aju će buržoa­
zije, d a n a n jen „beli teror“ odgovori svojim „crvenim terorom “.
I S tejićev i A lija g ićev a ten tat b ili su p osled ica toga što se,
p osle d onošenja O bznane, v od stvo K PJ b ilo ob eshrabrilo terorom
režim a pa se, u m esto da podu zm e od govarajuće m asovn e akcije,
ogran ičilo na ap ele i in te r p e la cije na taj isti režim . T ak o su se,
revoltiran e tim stan jem , p o čele organizovati grupa kom unista n e­
zavisn o od rukovodstva i podu zim ati a k cije k oje su im s e č in ile
n ajb olje, p a s e u n ek im organ izacijam a rodila i ideja o in d iv i­
dualnom , „crven om “, teroru — kao, n a prim er, u V ojvodini
(Stejić, La još Caki i dr.), u B osn i (Aldjagić, Colaković i dr.), u
Zagrebu (H ercigonja, Jan k o M išić, C vijić, C esarec i dr.).
82 C a b r in o v i ć , N e d e l j k o (1895—1916) — grafički radnik. Iz S a­
rajev a proteran 1912, zbog u čestv o v a n ja u štrajku tipografskih
radnika; 1913. god in e p relazi u B eograd; 1914. u čestvovao u aten ­
tatu na Ferdinanda s Principom . N ajp re je pripadao so cija listič­
kom pokretu, p a je u T rstu, g d e je n ek o v rem e b io zaposlen,
tražio dodir s anarhistim a. P red isled n im su d ijom je rekao da
m u je d olazila na p a m et m isao da u Sarajevu u đ e u saborsku
govornicu , p a da b aci s g a lerije bom bu m eđ u poslan ik e, „jer sam
s e u v erio d a su on i h u lje i k u k avice, te da ništa n e rade ili da.
što god rade — n e v red i“ (L. F ajfer: I s tr a g a u s a r a j e v s k o m a t e n ­
t a t u , izd an je „N ove E vrope“, Zagreb 1938, str. 51). Zbog m aloletn o-
st; n ije b io osu đ en n a sm rt, v eć n a 20 godina tam nice. U m ro je
20. I 1916. u T erezienštatu.

23 Još d ok su b ili u zatvoru, A lija g ićev i drugovi, kao i on

sam , u očili su p ogrešn ost i štetn o st izolovan og in d ivid u aln og te­
rora u klasnoj borbi p roletarijata. O ni su n a su đ en ju d ali p oli­
tičk o i teoretsk o ob ja šn jen je svoga d ela (naročito C olaković). ne
kajući se pred n ep rijateljem za s v o je žrtvovan je k oje su u čin ili
u n ajb oljoj i n ajčišćoj nam eri da pom ognu radničkoj klasi i n a ­
rodim a Ju goslavije.

24 O b javljen o s p otpisom A. Cesarca u „Borbi“, 6. m arta

1924, br. 7, str. 1, kao uvodnik.

25 O dred p olicajaca su kobio se 1924. s ogrom nom m asom

sv eta k oja je p o setila A lija g ić ev grob n a M irogoju. U ovom su­
kobu ran jen o je 14 p olicajaca, m eđ u njim a zap oved n ik redar­
s tv e n e straže dr Josip Vragović. Iste god in e ravnatelj redarstva
o b a v ije stio je P red sjed n ištvo pok rajin sk e u p rave u Zagrebu (br.
7851 od 3. n ovem b ra 1924'' da su „ovdašnji organi, d ne 27. .pro­
šlog m jeseca, u stan ovili da je na grobu A lije A lijagića... podignut
spom en ik, n a k ojem je uk lesan srp i ček ić i ok o toga vijen ac,
a isp o d tegla nap is: Ahjjfä A lija g ić — 8. III 1922. R ad nička omladina..“
„P rop itivan jem j e sazn ato“ — k aže s e d a lje u izveštaju —
„da je taj sp om en ik p od ign u t dan ranije, tj. 26. oktobra t.g.
a da je otk riću p risu stv o v a lo oko stotin u k om u n ističk ih om la-
d in aca.“
O dm ah p o sle sukoba na groblju v e lik i župan zagrebačke
o b la sti p o sla o je izveštaj (br. 6099) M in istarstvu u nu trašnjih p o­

317
s lo v a o to m događaju* u k o m e j e izra zio s v o ju zab rin u tost. U s v o m
d o cn ijem pdsmu (br. 6156) u p u ćen o m „na v la s tite ru k e “ m in istru ,
o n je izra zio s tr a h o v a n je d a ć e s le d e ć e g o d in e b iti „izm eđu 30 do
40.000 lju d i, m eđ u gro b o v im a i n a d g ro b n im sp o m en ic im a “, i d a
ć e p o lic ija b iti „gotovo n em o ćn a “. Z a to j e m in istr u p red lo žio d a
odobri k o n k retn e m ere:
„N ak an sa m stoga od red iti, d a s e lje š ju stific ir a n o g A lija g ić a
n a n eu p ad n i n ačin ek sh u m ira i p r e n e se n a g ro b lje jed n o g m a n je g
m jesta, g d je n em a in d u strije, p a p o tom e n i rad n ik a-k om u m sta, a
organ im a je. v la sti la k š e n a d zira ti ta k a v grob i sp r ije č iti n erede,,
n o što je to u Z agrebu n a o g ro m n o p o sjeć iv a n o m cen traln om
grob lju ...“
U tajn osti, 20. ok tob ra 1925, u 6 sa ti u ju tru , n a m u slim an sk om
d elu groblj" u M irogoju, p o lje treće, izv r še n a je e k sh u m a cija ko­
joj su p r .su stv o v a li dr A lek sa n d a r K uhar, grad sk i fizik , D u k a Z a m -
b eli, u p ra v itelj M irogojsk og grob lja, i dr J o sip V ragović, u p ravitelj
K raljevsk og r a v n a teljstv a u Z agrebu. Z a p isn ik j e n ap ravio dr B o-
g ičev ić. U 7 sa ti u jutru , s k a m ion om k oji je n a r a sp o lo žen je sta v ila
au tok om an d a IV a rm ijsk e ob la sti, k ren u o je p r a tila c red arstven i
ag en t M irko F irst „koji je p roviđ en m rtvačk om p u tn ico m i p o zi­
vom da p otvrd u p reu zeća p o sresk o m p o g la v a ru u B ih a ć u o v am o
p r e d lo ži“.
K ad s e u b rzo za o v o sa zn a lo , za g r eb a čk e o r g a n iza c ije K P i
S K O J-a, o b a v e stile su jed n im z a jed n ičk im letk o m narod da je „po­
č in jen jed an n eču ven i, grozan i od v ra ta n č in “, jer s e „ti p lja čk a ši,
k rvop ije i n a siln ic i b oje i m rtv o g A lije “.
N ek olik o d an a p o sle, 24. ok tob ra 1925, V ragović j e o b a v e stio
(strogo pov. br. 32) v e lik o g žu p an a „da su k osti ek sh u m ira n o g
a ten tatora A lije A lija g ić a s tig le b ez u p ad ice d n e 20. o k tob ra 1925,
ok o 20 sati, u B ih ać, te su o k o 21 s. istoga d an a u k op an e u s e lu
T u rije, k o je je u d a ljen o o d B ih a ća o k o 14 k ilom etara, n a m u s li­
m an sk om grob lju C ejrek, ,,u p r isu stv u ov o red a rstv en o g izaslan ik a
Juliija Rirnaja, n a d zo rn ik a d etek tiv a , te iza sla n ik a sreza b ih aćk og
p rista v a S te v e K u rb alića, te se o sk ih m u h ta ra Đ u la g e S elim o v ić a i
H ad žiage H ah la g ića “.
„Sam u k op o b avio je p o m u slim a n sk o m o b red u A lih o d ža R e-
džić, a grob lje je v la sn iš tv o O sm an a R ak ovića, ž ite lja s e la T u rije,
k oji je z a o b a v lje n i ukop d a o sv o j p rista n a k .“

*6 K ad j e k o n tra rev o lu cija o b o rila M ađarsku kom u n u (po­

četk om a vgu sta 1919), za v e la je b e li teror i p o b ila p rek o 70.000
lju d i, a to je b ilo v iš e n e g o što je u k u p n o p o g in u lo i n a jed n oj i n a
drugoj str a n i u toku s a m e m ađ arsk e revolu cije.

87 D a s k a l o v , R a j k o (1886—1923) — b u garsk i p o litiča r i d ržav­

n ik, jed an od vođ a bu garsk og zem ljorad n ičk og p ok reta i sarad n ik a
Stam b olisk og. Z a v r e m e p rvog s v e ts k o g rata zatvoren zb og a n ti-
ratn og sta v a . U jese n 1918. p o b egao iz zatvora i u R ad om iru p o ­
d ig a o u stan ak p r o tiv n e m a čk e v o jsk e i d o m a će k olab oracion i-
stič k e b u ržoazije; u sta n a k n ije u sp e o i o n j e b io p rin u đ en n a
b ek stvo. U v la d i S tam b olisk og b io je m in istar, a z a tim b u garsk i
p o sla n ik u Pragu. P o sle p revrata u B u garsk oj o d 9. ju n a 1923. u b ile
su g a C a n k o v ljev e band e.

318
 V o r o v s k i , V a c l a v V a c l a v o v ič (1871—1923) — ruski k njiževni
k ritičar i revolucionar, sovjetsk i d iplom atski pred stavn ik u S v a j-
carsk oj, žrtva belogard ejskog aten tata u L ozani 10. m aja 1923.
A r n o l d . — N isam u sp eo d a p rikupim p roveren e pod atk e o
n jem u i n jegovoj p ogib iji.

*« Z a s u lič , V j e r a I v a n o v n a (1851—1919) — ruska revolu cio-

narka; n a jp re je b ila n arodnjak i izvršila aten tat na n ačeln ik a
Petrograd a — gen erala T rjepova. P rib ližila s e ubrzo radn čk om
pokretu i sa P leh a n o v im u čestvovala u stvaran ju prvih k lasnih
rad n ičk ih organ izacija savrem en og tip a u R u siji. C esto je m orala
d a id e u em igraciju. Od 1900. god in e sa L enjinom je u ređ ivala
„Iskru“ i „Zoru“. P o sle rascepa u socijald em okratsk om pokretu u
R u siji (1903) postala m en jševik . Za vrem e p rvog svetsk og rata b ila
je š o v in ist i p rotivn ik revolu cije. M eđu prvim a je p revodila neka
važn ija M arksova dela na ruski jezik.
D o đ e , L e o n (D audet L eon, 1867—1942) — fran cu sk i n ovinar i
kn jiževn ik , sin A lfon sa Dodea; protivn ik republike, krajnji n acio­
n a list i an tisem it. Sa M o r a s o m S a r lo m (M aurras Charle, 1868) bio
je izm eđu dva rata id ejn i vod m on arh ističk og pokreta u Francu­
skoj, s kojim j e jo š 1907. osn ovao organizaciju A c t i o n f r a n g a is e i
rojalističk i p okret m lad ih lju d i C a m e lo ts d u r o i. Toj m onarhistič­
koj i p rofašističk oj organ izaciji (M oraš je zbog sarad n je sa faši­
stičk im okup atorim a b io osuđen na doživotnu robij1* i 1945. isk lju­
čen iz č la n stv a Fran cu sk e akadem ije) pripadao je P la to (Platteau),
k oga je d ecem bra 1923. u b ila B e r to n Z e r m e n (Berton G erm aine).

ST JE P A N RA DIĆ 1 R E PU B LIK A

P r i l o g n a š o j p o l i ti č k o j i s to r i j i

O b javljen o u posebnoj p u b lik aciji "i Zagrebu 1925, tisak Ju-

gosloven sk og n ovin sk og d. d., str. 100.
O va C esarčeva stu d ija b ila je.o b ja v lje n a u d elovim a u „K nji­
ževnoj rep u b lici“ od 1923—1925. „B io je to i o sta o kod nas prvi
pokušaj d a se, k ritički ob jek tiv n o uop će i s republikan sk og stan o­
višta napose, ob jasn i k om plikovan p roblem p red koji nas je u isto
tako k om plikovanoj situ aciji s ta v io S tjep an R adić sa svojim na­
cion aln im , i so cija ln im rep u b lik an izm om “ — p iše C esarec u p red­
govoru sv o je p u b lik a cije (str. 3). „Prem da su sv i td član ci, osim
p osljed n jeg (vddeti n apom enu 72. — N. S.) koji ob rađ u je n a jn o v ije
razd ob lje p ovratk a S. R ad ića n a m onarhizam , starijeg datum a, ja,
Sku pljajući dih d a n a s u knjigu, n isa m pronašao — prem d a ih i sa m
n e sm atram d efin itiv n im — za p otreb n o d a ih m n ogo m ijen jam .
Iz v je sn e izm jen e, o d n osn o nadop une, pod u zete su jed in o radi ja ­
sn ije g i ta čn ije g izražaja p ojed in ih izvod a. In ače su, n aročito treći
i č e tv r ti član ak , o sta li u sv im sv o jim pojed in ostim a isti i usprkos
toga držim , a k tu eln i ko nekoć. A k tu eln o st n jih ovu p od igao je još
v iš e sv o jo m k a p itu la cijo m p red m onarhizm om sä m S. Radić, koji
n a s je to m sv o jo m k ap itu lacijom p ostavio pred č in u n a šim č la n ­
c im a d o v o ljn o p red viđ en , d a b ism o s e treb ali ža ca ti ista ći kaiko

319
s e n a š a a n a liz a o n je m u , b rže, dodušfe, n eg o što sm o se i sam i
nad ali, p ok azala isp ra v n o m “.
„Oni k ojim a su razlozi te k a p itu la c ije i k a ta stro fe još n e ja sn i
n aći će, n a d a m se, u o v im čla n cim a n jih o v o ob ja šn jen je. K osn e
li ih s e to o b ja š n je n je ta k o d a u toj k n jizi nađu i p u tok az za sp a ­
s e n je rep u b lik an izm a, u p rop ašten og S. R ad ićem , k n jiga ć e ova
p o stić i sv o j cilj. C ilj: d a s e p ro širi i p o sta n e op ćom istin a , te s e
p o slije k a p itu la c ije od 27. m arta n aša n a cio n a ln a i so c ija ln a b u ­
d u ćn ost n ik a k o v iš e n e m ože osigu rati sa S. R ad ićem , n e g o sam o
m im o n jega i p r o t i v n je g a .“ (Str. 3.)

. 1 U „K njiževnoj re p u b lic i“, 1923, br. 1, čla n a k je o b ja v lje n pod

naslovom : S t j e p a n R a d ić u A u s t r i j i .

2 R a d ić , S t j e p a n (1871-1928). - V ođ a H R SS; 1923. o tiša o iz

ze m lje da bi za o s tv a r e n je sv o jih p o litič k ih z a h tev a tra žio oslo n a c
u in ostran im kru govim a. T ak o s e p o v e z a o sa S tran k om m a lih gazda
u M ađarskoj, u B eču p r egovarao s a u strijsk im leg itim istim a , obra­
ć ao s e Đ en ovsk oj k o n feren ciji i la b u ristu M ak d on ald u — d a bi
p o sle n e u s p e le a k c ije na Z apadu o tp u to v a o u M oskvu i 27. ju n a
1924. p r istu p io S eljačk oj dnternacionali. T oga s u s e i srp sk a i
hrvatsk a bu ržoazija u p lašile, jer su s e b o ja le p o v e z iv a n ja borbe
rad n ičk e k lase J u g o sla v ije sa se lja č k im i n acio n a ln o o slo b o d ila čk im
pokretom . V lad a P. P. d o n e la je 23. X I I 1924. g o d in e O bznanu
p rotiv R ad ića i n je g o v e stran k e. K ad a s e v r a tio p o č e tk o m 1925,
b io je u h ap šen „zbog s v o g rada u in o str a n stv u “, tj. z a to š to j e u
tom m eđ u vrem en u p o se tio S o v je tsk i S a v e z i š to j e H R SS u č la n io
u S eljačk u in te r n a c io n a lu . U: z a tv o r u j e — p o d p ritisk o m d vora,
v lad e i d e s n ic e s v o je str a n k e — p r ih v a tio p reg o v o re s kraljem .
P rizn ao je m o n a rh iju i ce n tr a listič k i u stav, o d rek a o s e rep u b lik e i
od b io sp rem n o st m a sa d a s e b o r e z a n je g o v o oslob ođ en je. U šao
je u ta k ozvan u R R (R ad ik alsk o-R ad ićevsk u ) v la d u i p o sta o m in i­
sta r p r o s v e te (od n o v e m b r a 1925. d o 15. a p r ila 1926), a li s e v e ć
p o sle g od in u i p o d a n a n a ša o p o n o v o u op oziciji. B io j e p red sed n ik
S eljačk o-d em ok ratsk e k o a lic ije (1927) u kojoj je p on ovo, k ao u
p očetk u s v o je p o litič k e d e la tn o sti, u s k o sa r a đ iv a o s Pribdćevićem .
S D k o a licija je b ila ja k a i o d lu č n o j e za h tev a la r ev iziju V id ov-
d an sk og u s ta v a i u č e š će u v o đ e n ju d ržavn ih p o slo v a . K ritik u ju ći
o štro v elik o srp sk u h eg em o n iju , K o a lic ija je o d b ija la d a borbom
m a sa ostv a ri s v o je za h tev e, u m ir iv a la m a se i n jih o v o n eza d o v o lj­
stv o u sm era v a la u p r a v c u sp orazu m a s d vorom i v e lik osrp sk om
buržoazijom . P o s le a ten ta ta rad ik alsk og p o sla n ik a P u n iš e R ačića
n a p r v a k e H R SS, 20. ju n a 1928, k ojom p r ilik o m s u p o g in u li P a v le
R ad ić i Đ u ro B asariček , a d r Ivan P e m a r, Ivan G ran đa (u čestv o ­
v a o u N O B ) i S tje p a n R ad ić t e ž e ra n jen i, R ad ić s e p ovu k ao u
Z agreb g d e j e u b rzo p o s le toga u m ro. P u n iša R ačić j e b io osu đ en
n a 20 go d in a ro b ije, alfe s u g a N ernci 1941. p u s tili 4z zatvora. P ri­
lik o m borbi za o slo b o đ en je B eograd a R ačića su p ro n a šli i uh ap sili
organ i X X I sr p sk e d iv iz ije , a d iv iz ijs k i su d ga je o su d io n a sm rt.

8 B o š n j a k , K a r l o (1866—1953) — sv e šte n ik , p o litič a r i b o ta n i­

čar. P rip ad ao Čistoj s tra n ci p rava. Z a n arod n og p o sla n ik a biran
1906. i 1908. Iz p o litičk o g živ o ta p ovu k ao s e 1910. i n a sta v io sv o j

320
p osao n astavn ik a veron au k e u sred njim šk olam a d o penzionisanja
1926. P o sle 1929. u ređ ivao „H rvatsko p ravo“ u z saradnju dra
Suflaja.

4 Na izborim a od 18. m arta 1923. H RSS je dobila 70 poslanika

(28. novem bra 1920. n a izb orim a za U stavotvorn u skupštin u HRSS
je dobila u H rvatskoj 49 m andata).

5 V id eti u ovoj1 knjizi.

• Starčević, dr Ante (1823-1896).

7Narodnjaci — ruski (sitnoburžoaski) revolucionari; p red stav­

ljali su značajn u političk u snagu p o sle agrarne reform e 1861, sve
do p ojave i jačan ja radničkog pokreta. P ropagirali su m asovni
pohod in telek tu alaca u narod (na selo) u cilju njegovog prosveći-
van ja i buđ en ja. S elja štv o su sm atrali osn ovn om revolucionarnom
snagom , jer su verovali da R u sija m ože „m im oići“ kapitalističk i
razvitak i izgraditi socijalističk o društvo b ez radničke klase na
osnovu razvitka p rastarih seosk ih zajedn ica. D ocn ije su p rešli na
taktiku ind ivid u aln og terora p rotiv vlastodržaca u veren i da „po­
jed in ci p rave istoriju “. K ako n isu v id e li u p roletarijatu osnovnu
klasu u borbi za socijalizam , tako nisu v id e li n i da istoriju čin i
borba klasa, a n e h erojstvo pojedin aca.

8 S ocijald em ok ratsk a strank a H rvatsk e i S la v o n ije osnovana

je n a Prvoj socijalističk oj k on feren ciji u septem bru 1894. Iako je
radnička k lasa u H rvatskoj i S lavon iji dobila partiju ran ije nego
sin d ik aln e organ izacije. Socijaldem ok ratska strank a je n astala kao
rezu ltat d u gogod išn jih i b rojnih priprem a m nogih radničkih i so ­
cija lističk ih grupa. Socijald em ok ratsk a strank a D alm acije osn o­
vana j e 1902. u S p litu , a Srp sk a socijald em ok ratsk a p artija u
avgustu 1903.

• 1914-1918.

10 M isli s e n a b alk an sk e ratove i p rvi sv etsk i rat.

11 Tisa, grof Ištvan (T isza, 1861—1918) — m ađarsk i d ržavnik i

političar; v ođ a L ib eraln e strank e, k a sn ije S tran k e rada, poznat
zbog s v o je k on zervativn osti i m ađarsk og šovin izm a; 1903—1905.
i 1913—1917. p red sed n ik m ađarsk e vla d e; uporno je b ranso H abz-
buršku m onarhiju. B io je p ro tiv o b jave rata 1914, a li je sprovodio
„čvrsti ku rs“ prem a S rbiji. Z a v rem e m ađarsk e buržoaskodem o-
kratsk e rev o lu cije i v la d e grofa M ih alja K arolja 1918. god in e u b ili
su ga p o b u n jen i m ađ arsk i v o jn ic i koji su u n jem u v id e li jed nog
od krivaca za p rv i sv e tsk i r a t i sv o je n evolje.

12 Hrvatsko-ugarskom nagodbom 1868 — H rvatska je došla

u m ađarsk u sferu , tj. p od p olitičk u i ekonom sku zavisn ost Ma­
đara; otad a su „K raljevin a U garska i K raljevin a H rvatska i S la ­
v o n ija “ č in ile „jednu istu državn u za jed n icu “ p rem a in ostran stvu ;
Sabor i b an su sa m o sta ln o rešavali p ita n ja u n u trašn je uprave.

21 August Cesarec 321

su d stva, š k o lstv a i c r k v e n ih p o slo v a , a s v e d ru go je z a v is ilo od
m ađ arsk e v la d e j za jed n ičk o g sabora u P ešti; fin a n sije i saobraćaj
za v isili su tak ođ e od m ađ arsk e v la d e i p ešta n sk o g Sabora, što je
o m ogu ćavalo v r lo širok o ek o n o m sk o isfcorišćavan je H rv a tsk e.
B orba p rotiv N agod b e trajala je u stv a r i s v e d o p rop asti A u stro­
u g a r s k e u oktobru 1918. godine. (O va N agod b a b ila je p o sled ica
A u stro -U g a rsk e n a g o d b e iz 1867, k o jo m je A u strija , p o s le n e u sp e h a
u ratovim a 1859. i 1866, b ila p risilje n a n a u stu p k e M ađ arim a i,
u m esto fed er a lističk og, p rista la n a d u a lis tič k o u r e đ e n je m on arh ije,
k ojom p rilik o m j e H rvatsk a d o p a la u m ađ arsk u sferu .)

19 U n i o n i s t i (m ađaroni, vu lgom ađ aron i) — za stu p a li su id eju

jed in stv a s M ađarskom . P r v i p u t su s e p o ja v ili k ao stran k a 1841;
o sn o v a li su je b raća Đ u ro i L ev in R au h i A . Josip ović; ra stu rio je
Jelačić, a li je 1860. on a p o n o v o o ž iv e la i 1868. sk lo p ila s U garsk om
D ržavn o-p ravn u nagodb u. V ođ e u n io n ista u S aboru: grof J an k ović,
A . S to ja n o v ić, B e d ek o v ić i dr. G od in e 1873. sp o jila s e s N arodn om
strank om .

14 R a č k i , d r F r a n j o (1828-1894) - isto riča r d p o litiča r; 1861.

biran u Sabor. P ita n je jed in stv a H rvata s a S rb im a k ak o u p o li­
tici tak o i u nau ci sm a tra o je k a o istorijsk u i p rirod nu n eop h od ­
nost. U period u 1874—1880. n ije a k tiv n o u č e stv o v a o u p o litici. B io
je prvi p red sed n ik J u g o sla v en sk e a k a d em ije zn an osti i u m je tn o sti
u Z agrebu i n a tp m p o lo ža ju o s ta o 20 godina.

15 Iz razloga cen zu re, m is li s e n a so c ija listič k u r ev o lu ciju u

R u siji.

1# P o sle p r v o g s v e ts k o g rata, a i d o cn ije, r a z lič ite p o litič k e

o rg a n iza cije k o je su p r e te n d o v a le d a zastu p aju in te r e s e s v ih k oji
s e b a v e p oljop rivred om i s v ih k o ji ž iv e od n je , k a o š to j e b ila
R ad ićeva H R SS, ž e le le su d a p o litič k i o b u h v a te p oljop rivred n i
se k to r i d a ga, k a o n e k u izd v o je n u celdnu su p r o tsta v e o s ta lo m
d ru štvu . T ak o je, b e z ob zira n a ra z lič ite p o litik e, so cija ln u stru k ­
turu itd. tih stranaka., d o la z ilo d o p ok u šaja sa ra d h je izm eđ u n jih ,
pa su i R ad ićevi k on tak ti sa č e šk im agrarcim a n a toj lin iji. Od
n jih je d ošao pok u šaj stv a ra n ja tzv. Z e le n e in tern acion ale. O ni su
u P ragu o sn o v a li M eđ u n arod n i agrarn i b iro č iji j e p r e d sed n ik b io
A n ton in Š v e h la i č ije m su s e p o z iv u n a sarad n ju iz J u g o sla v ije
(1928) od a zv a li H SS, S a v e z zem ljo ra d n ik a i S lo v e n sk a k m etsk a
strank a.

17 U „K n jiževn oj r e p u b lic i“, 1924, br. 1, o b ja v lje n o p o d n a ­

s lo v o m S t j e p a n R a d i ć u J u g o s l a v i j i . N e k o li k o e l e m e n t a r n ih i s ti n a
o n j e g o v o m n a c i o n a l i z m u . C esarec j e u k n jizi p o g rešn o z a b e le ž io
d a j e o b ja v lje n o u „K n jiževn oj r ep u b lici“ 1923, u n ovem b arsk om
broju.

18 R a d o s l a v o v , V a s i l j (1854—1929) — b u garsk i p o litiča r, pred­

se d n ik v la d e 1913—1918; k ao g erm a n o fil i au strofil u tica o d a B u ­
garsk a 1915. u đ e u rat n a str a n i cen tra ln ih sila . P o s le ra ta e m i­
grirao u N em ačk u , g d e j e i um ro.

322
 M V eć 1918. god in e H rvatska seljačk a stranka, izjasn ivši se
za republiku, uzela je im e H rvatska republikanska seljačka stranka
(HRSS); taj n aziv napu šta 1925. p osle sporazum a s dvorom . P osle
izbora za K onstitu antu , 8. decem bra 1920, n a velik om zboru u
Zagrebu koji je održao na Sajm ištu , Radić je sa sv im svojim po­
slan icim a položio svečan u ob avezu d a nikad n eće napustiti za­
k le tv u hrvatsk og naroda da se bori za p ravo na sam oop redeljenje
i za „neutralnu seljačk u republiku" u okviru Jugoslavije. (Neko­
lik o dana pre toga R adić je još b io delom u zatvoru, a delom pod
istragom od 22. m arta i 28. n ovem bra 1920; n a dan izbora je
am nestiran . R ad ić je b io zatvaran još 25. m arta 1919. zbog tih
istih zah teva i u zatvoru osta o d o 17. feb ru ara 1920.)

20 O ktobar 1918.

n Istog dana kada je Zakon o zaštiti d ržave stu p io na snagu

p o licija je u h ap sila 8 k om unističkih poslanika. P ošto su ran ije već
b ili u h ap šen i sekretari P a rtije F ilip FLlipović i V ladim ir Copić,
tak o se u zatvoru n a la z io n a jv eći d eo član ova Izvršnog odbora
P artije. V lada s e tru dila da v e ć u istrazi nad S tejićem i C akijem
zbog vid ovd an sk og aten tata n a regen ta A leksandra „dokaže" n e ­
posrednu v ezu aten tatora s rukovodstvom Partije, kako bi oprav­
d a la n jenu zabranu i teror nad k om unistim a i radničkim pokretom .
P ošto joj to n ije u sp elo — F ilip F ilip ović, SLma M arković, V ladim ir
Čopić, Đ ura S alaj i drugi član ovi CK k ažnjeni su s a d v e godine
robije, zbog nek ih n avod a iz P rogram a P artije.
1. d e c e m b a r — m isli s e n a oktroj m onarhije.

22 C v i j i ć , d r J o v a n (1865—1927) — n au čn ik , p rofesor U n iver­

ziteta u B eogradu, pred sed n ik Srp sk e ak ad em ije nauka u B eo­
gradu; na M irovnoj k o n feren ciji u Parizu b io j e pred sed n ik etn o­
grafskog odbora n a š e d elegacije.
J o v a n o v i ć , d r S lo b o d a n (1869—1958) — naučnik, p rofesor U n i­
verziteta u B eogradu od 1905; jed an od osn ivača, saradnika i č la ­
n ova redakcion og i upravnog odbora „Srpskog k n jiževn og glasnika"
i, sa B ogd anom P op ovićem , u red n ik i direk tor n jegov 1920—1922.
D ocn ije p ostao glavn i sa v etn ik kralja A lek san d ra p rilik om „prav­
nog" o form ljavan ja šestojan u arsk e d iktature. P red rat b io pred­
sed n ik Srpskog kulturnog k lu b a u Beogradu, šovin ističk og i h ege-
m on ističk og udruženja grupe in telek tu alaca. U S im ovićevoj vlad i
1941. b io p otpredsed nik , a u em igraciji, p osle S im o v ićev e ostavk e
u Londonu, decem bra 1941. pred sed n ik v la d e i zastu p n ik m inistra
v o jsk e,'m o r n a r ice i vazd u h op lovstva. R azvijao k u lt D raže M ih ai-
lovića. P o sle rata osta o u em igraciji n a čelu jed n og odbora b ivših
političara iz Ju goslavije, koji je radio p rotiv n aše zem lje. U pro­
cesu p rotiv D raže M ihadlovića osu đ en u od su stvu n a 20 godina
zatvora. U m ro u Londonu.
P o p o v i ć , B o g d a n (1863—1944) — k n jiževn i i um etnički kritičar,
p rofesor U n iverziteta u B eogradu; p rvi u rednik SK G (1901—1904).
Pred prvi sv etsk i rat i p o sle n jega im a o je sn ažan uticaj n a k n ji­
ževn i d u m etn ičk i živ o t u Beogradu.

21* 323
 28 Sazonov, Sergej Dmitrijevič (1861—1927) — ru sk i d ržavn ik ,
m in ista r sp o ljn ih p o slo v a 1910—1916; z a la g a o se z a p om oć S rb iji u
p rvom svets'kom ratu. U m ro u em igraciji.

24 „ D o m “ — lis t h rv a tsk o m se lja k u za razgovor i n a u k —

izla zio u Z agrebu od 15. X I I 1899. Od 1900. izla z i p o lu m esečn o ; od
10 X I 1904. izla z io n a 16 stra n a pod u r e d n ištv o m A n tu n a R ad ića.
K a o „G lavn e n o v in e H rv a tsk e p u č k e s e lja č k e stra n k e“ od 5. X II
1906, u ređ iv a o ga, u z m a le p rek id e, d o sm rti S tje p a n R ad ić, koji
je u n jem u n a p isa o o k o 1800 član ak a, k a o i m n o g o b elešk i. P o sle
1918. d ostizao je tiraž i d o 100.000 p rim erak a. Izm eđ u d va rata
n ek o lik o p u ta o b u sta v lja n , a li s e b rzo p o ja v ljiv a o p od n o v im im e ­
nom — „Slobodni d om “ ili „S eljačk i d o m “. Z a v r e m e šesto ja n u a r-
sk e d ik tatu re izla zio b e z p od n aslova. P r e sta o da izla z i 1941, s bro­
jem od 3. aprila. O b n ovljen 15. ju la 1943. n a oslob ođ en oj terito riji
kao „Slobodni d o m “.

25 U k a n c e la riji s ta r e š in e z atvora u B eograd u u b ijen i su 16.

sep tem b ra 1907. M ilan N ov a k o v ić, ge n e r a lšta b n i k a p etan u rezervi,
i M ak sim N ovak ović, ža n d a rm erijsk i m ajor (n isu b ili braća). —
M ilan N o v a k o v ić je jo š 1903. u N išu p o č e o d a form ira tak o zv a n e
„kontraše“, grupu n e p rija teljsk i r asp oložen u p rem a „ cm o ru k cim a “.
N ajp re je b io u h ap šen i osu đ en n a d v e g od in e, a li j e p o s le izla sk a
iz zatvora n a s ta v io d a d e lu je . U r e đ iv a o je lis t te g ru p e „Za
o ta d žb in u “. P o n o v o j e u h a p še n 1907. p o d izm išljen o m optu žb om
da je u m ešan u krađu štartiparskih m atrica. P o š to s e o tez a lo s pro­
cesom , isp rovociran je n je g o v p ro test i to m p r ilik o m je u b ijen
za 'ed n o s M ak sim om N ov a k o v ićem . U b io ih je p o tk u p ljen i rob ijaš
Jesić, koji je p o sle toga p reb ačen u M ak ed on iju . O p ozicija je u
sk u p štin i zbog tog u b istv a n ap ad ala vlad u , n aročito S to ja n a P ro-
tića, koji je u to v r e m e b io m in ista r u n u trašn jih p o slo v a , i M i-
h aila C erovića, tad ašn jeg u p r a v n ik a grad a — a li b ez rezu ltata.

26 N a s t i ć , Đ o r d e (1884—1919) — izd ajn ik , a u strijsk i šp iju n ,

agen t-p rovok ator; b io g la v n i sv ed o k p r o tiv o p tu žen ih Srba u V e le -
izda n ič k c m p rocesu u, Z agrebu (vddeti n ap . 7 u z čla n a k o Prifoi-
ćeviću). U vu k ao s e u n a cio n a ln i p o k ret sa r a je v sk ih Srba, p rešao
u B eograd s m a terija lo m p ro tiv jezu ita u B osn i; u B eogradu
p rim ljen s n a jv ećim p overen jem . i ta k o m ogao s a k u p iti i isk on -
stru isati građu za svoju brošuru F in a le , k ojom je p o k u šao da
k om p rom itu je S rbiju i B eograd k ao cen ta r s v ih zavera i su b ver­
ziv n ih ak cija u zem ljam a u k ojim a ž iv e ju žn i S lo v e n i. R ask rin k an
je kao p laćen ik ; um ro u A u striji.

27 K o m i t a — n eregu laran borac; o d n osi s e n a č e tn ič k o -k o m it-

sk e org a n iza cije u bivšoj Ju goslaviji.

28 A l e k s a n d r i n s k i d a n i — p erio d vla d a n ja k r a lja A lek san d ra

K arađ orđ evića (1918—1934).
A l e k s a n d a r V e l i k i — m ak ed on sk i k ralj (356—323, p re n. e.)
— b io je A risto telo v u čen ik .

324
 ** „H r v a t s k a m i s a o “ — m esečnik, prvi organ napredne om la­
dine, izlazio u Pragu 1896—1897; pod uticajem ideja Masarika.
Z alagao s e za hrvatsk o-srp sk o zbliženje, za dem okratizaciju p oli­
tičkog života a preko sitnog, m alog, svakodnevnog rada na na­
rodnom p rosvećivan ju i za konk retnu političk u akciju. M ađarska
vlad a i K uen zabranili su rasturanje lista u Ugarskoj i H rvatskoj
zbog n jegove „socijalističk e i an arhističke ten d en cije“; izlazio
d ocn ije (1902—1903) d vap u t m esečn o u Zagrebu, a 1903—1906 po­
novo kao m esečnik. Od 1902—1903 je gla silo naprednjaka, a od
oktobra 1903. d o kraja njenog izlažen ja organ S tjep an a Radića.
N a jv iše se č ita la m eđu in telek tu alcim a. (U „H rvatskoj m isli“ je
Radić ob javio sv o je član k e p rotiv ruske revolu cije 1905.)

30 U Sovjetsk oj R usiji su 1921. vla d a le nezap am ćen e suše koje

su u n iš tile žetvu u n ajp lod n ijim krajevim a. U sled toga je n astala
glad, zatim ep id em ija raznih bolesti, od kojih su u m irale m noge
h iljad e ljudi. N a L en jin ov apel, stvaran i su gotovo u svim zem lja­
m a sv eta odbori za pom oć glad n im a u R usiji. A k cija je 1922.
godine d ob ila sv etsk e razm ere, uprkos tom e što su je vlastodršci
u n ek im zem ljam a sprečavali. M nogo lep ih prim era internacio­
n a ln e solid arn osti i hum anosti p okazali su radnici i napredni gra­
đani n a še zem lje, uprkos u slovim a u k ojim a su i sam i živeli.
U jugosloven sk om odboru, pored ostalih , radili su M oša Pijad e
i dr Ivan Ribar.

31 R e d i v i v u s — „oživeo“; p oja v ljiv a n je posle dugog izostanka.

33 P o sle izbora u m artu 1920, k ada je Z em ljoradnički savez

d ob io većin u , Stam b olisk i je s a sta v io vlad u sam o od pripadnika
svoga pokreta. V lad a je p oku šala d a sp roved e neku sp ecijaln u
zem ljorad n ičk u p olitik u : počela je sprovoditi agrarnu reform u,
u v e la je p rogresivn i porez na prihode, zatim je p reduzela izvesn e
m ere u cilju ogran ičavan ja k apitala i p ozicije industrijsk e bur­
žoazije itd. G radska b uržoazija i m ilitaristi su 9. juna 1923. pod
rukovodstvom C ankova, izvršili puč. U stanci s e lja štv a p rotiv uzur­
patora v la sti n isu im ali uspeha. S tam b olisk i je ubijen.
K om u n ističk a partija B u garsk e (form irana 28. m aja 1919)
sprem ala je ustan ak p rotiv n o v e v lasti m ilitarista i buržoazije za
23. septem bar, a li je vla d a sazn ala za te priprem e i 21. septem bra
izvršila hap šen je. P a ip a k je ustan ak izbio, ali je zah vatio sam o
n e k e k ra jev e (jer je ta m o započeo ranije, još 19. septem bra). Bur­
žoazija je taji u stan ak u gu šila.
P o sle n eu sp eh a s elja čk ih i radničkih borbi u B ugarskoj je
dugi n iz god in a o sta la n a v la sti veliikobugarska šovin ističk a bur­
žoazija.

33 Q u a n t i t e n e g l i g e a b l e — vrednost ili v eličin a koja n e dolazi

u obzir.

34 H r v a t s k i s o k o — organ izacija za telesn o vasp itan je, ali pod

A u stro-U garsk om p retežn o p atriotsk a hrvatsk a organizacija; prve
organ izacije u H rvatskoj form iran e su 1874. Z akonom od 5. d e­
cem bra 1929. u k in u ti su H rvatski soko, ju g o slo v en sk i soko, Orao,

325
Srpski so k o i s v e s lič n e o rg a n iza c ije i in au gu risan a sa m o jed na
„vitešk a o r g a n iza c ija “: S o k o ’ K ra ljev in e Ju g o sla v ije.

35 U „K njiževnoj r ep u b lici“ 1923/24, br. 3, čla n a k 'je o b ja v lje n

p od n a slo v o m Stjepan Radić u Hrvatskoj. Kritika republikanaca
o republikancu.
33 Vandeja — sta r a fran cu sk a o b la s t n a a tla n tsk o m prim orju
ju žn o od u šć a rek e L oare; za v r e m e fra n cu sk e r e v o lu c ije u V an d eji
je izb ila b u n a k o ju s u iza z v a li s v e šte n ic i i p le m ić i, p r ista lic e
m on arh ije.
37 H rvatsk u h im n u L i j e p a n a š a d o m o v i n o n a p isa o j e A n tu n
M ih an ović (1796—1861) i o b ja v io je 1835. u G ajevoj „D an ici“ pod
n aslovom H r v a t s k a d o m o v i n a , a iste g od in e u beograd sk om a lm a­
nahu „U ran ija“ ; m u zik u za h im n u su k om p on ovali J osip R u n jan in
— V atro sla v L ih te n e g er 1862. Za srp sk u državn u h im n u B o ž e
p r a v d e tek st je n a p isa o Jovan Đ orđ ević (1826—1900), a m uziku
D avorin J en k o (1835-1914); tek st za s lo v e n a č k u h im n u N a p r e j
z a s t a v a s l a v e n a p isa o je S im o n J en k o 1860, a m u zik u D avorin
J en k o 1861. U b ivšoj J u g o sla v iji d ržavn a h im n a je sa sta v lje n a
od p o jed n e (prve) str o fe s v a k e o d te tri h im n e.

3,7 V iše p o zn a ta kao feb ru arsk a rev o lu c ija 1917. (zavisi od k a­

len d ara p o k o m e s e računa).

39 A u stro-U garsk o i N em a čk o carstvo.

40 P o č v a — z e m ljište , osn o v a ; p o č v e n i k — zem ljo ra d n ik , orač.

41 T reća rep u b lik a tra ja la j e o d 1870—1940. P r o g la sili s u . je

fran cu sk i r e p u b lik a n ci (G am b eta i dr.i n a v e s t o N a p oleon ovom
porazu kod S ed an a; n a s ta v ila je r a t s N em cim a. A li k ad a su rad­
n ici P ariza o r g a n izo v a li s v o je b a ta ljo n e za od b ran u P ariza, T je -
rova bu ržoask a v la d a , u stra h u od n aoru žan og n arod a, -počela je
p regovore s a P ru sim a o m iru . T a k o je d o šlo d o oru žan og su k ob a
izm eđ u v la d in e v o jsk e i r a d n ič k ih b a ta ljo n a , iz č e g a s e u b rzo raz­
v ila P arišk a k om u n a.
42 Antemurale christianitatis (a n tem u ra le k ristija n ita tis) —
p red zid je h rišćan stva, n a z iv z a H rvatsk u i M ađarsku u d oba tu r­
sk e n a je zd e u X V I vek u .

43 Marija Bistrica — č u v e n o p r o šte n ište m a jci b ožjoj b istričk oj

u Ö rvatsk om Z agorju, u b liz in i K rap in e; Iločki fra n je v a č k i m ana­
s tir (1349) u S rem u , p o d n o F ru šk e gore, im a o je slik u i zaseb n u
k ap elicu m a jk e b ožje; T rsat, d e o R ijek e, n a brdu, im a o je crkvu
b la ž en e d e v e M arije. N a n jen o m m estu je, p o leg en d i, sta ja la
gosp in a k uća koju su an đ e li d o n e li iz N azareta 1291. i o p e t o d n eli
u L oreto (Italija) 1294.

44 N a z a r e n — p r ip a d n ik v e r sk e s e k te -koja n a jv e ć im zločin om
sm atra u b istv o čo v ek a , p a m ak ar to b ilo i u sam ood b ran i ili u
ratu. Z b og toga n a za ren i o d b ija ju s lu že n je u vojsci.

326
 45 J a k o b i n c i — revolucionarni dem okrati, član ovi p olitičk og
k lu b a u doba fran cu sk e revolucije. B ili su n ajradik alniji predstav­
n ici tada revolu cion arn e b uržoazije koja je vod ila borbu protiv
m on arh ije i feu dalaca. A li oni nisu b ili dosled ni branitelji interesa
radnih m asa: zab ran jivali su sa v e ze i štrajk ove radnika. Jakobin-
sk u diktaturu, uved en u 2. ju n a 1793, oborila je kontrarevolucio-
narn a krupna buržoazija 27. ju la 1794. D ob ili su im e p o sam ostanu
sv. Jakoba u Parizu u koji su s e b ili sm estili.

46 B ik s t o n N o e l, E d v a r d (B uxton, 1869—1948) — en gleski d i­

p lom at i političar. B io je pred sed n ik K arn ed žijeve k o m isr e za
istraživan je ratn ih zločin a u toku b alkanskih ratova. Jedan je od
o sn iv a ča i pred sed n ik B alk an sk og kom iteta u Londonu. Početkom
1914. pod n eo vlad i m em orandum s predlogom da se Bugarska pri­
d o b ije za neu traln ost po cenu revizije B u kureštanskog ugovora
<1913). U tom cilju sa bratom Carlom R ođenom krajem 1914. po-
s e tio B ugarsku. U toku prvog svetsk og rata član odbora Fonda
z a pom oć S rbiji u Londonu; 1918. iz L ib eraln e p rešao u Laburi­
stičk u strank u i 1924. u šao u M akdonaldovu vladu; branio je Bu­
garsku u sporu sa Srbijom oko M akedonije, igrao važnu ulogu
ek sp erta u toku p olitičk ih kriza p redratn e Jugoslavije. U našu
z em lju je b io d op u tovao kao ek sp ert za m akedonsko i hrvatsko
p ita n je i b io napadan jed no vrem e od radikalske štam pe.

47 P o sle pogib ije kralja A lek san d ra princ P a v le K arađorđević,

sa drom R ađ en kom S tan k ovićem i Ivom P erovićem , obrazovao je
N am esn ištvo. V od io je p roosovin sk u p olitik u i d alje održao uticaj
dvora i n je g o v e k a m a rile u d ržavn im p oslovim a. E m igrirao 1941.
god in e.

48 H u m b u g — p revara, obm ana, slep ilo.

48 K ralj A lek san d ar v e n č a o s e 8. ju n a 1922, s M arijom , kćer­

k om ru m unskog k r a lja Ferdinanda.

58 O dnosi s e n a R im sk i sp orazu m koji je vlad a K raljevin e

S rb a, H rvata i S lo v en a ca p otp isala u januaru 1924. godine s Ita­
lijom . O vim sporazum om , k oji z atvara lan ac sporazum a (Sen-
Ž erm en sk i 1919; R ap alsk i 1920. i dr.) izm eđu b iv še Ju goslavije i
Ita lije , m n ogi n a ši k ra jev i p rip a li su (i predati) Italiji.

51 P etrica K erem puh.

** A r a r a t — v iso k a ravan u A rm en iji sa d v a vrha: V elik i

A rarat (5.156 m .) n a tursk oj terito riji i M ali A rarat (3.915 m .) na
g r a n ici T u rsk e i Irana.

58 N o i n a a r k a , N o je v k o v čeg (a r c a , a r h e — kovčeg, lađ a u

ob lik u kovčega). N o j e — jevr. N oah , po S ta r o m z a v e tu jed in i pra­
v e d n ik u grešn om lju d sk om rodu k oji se, p o božjoj odredbi, sa
svojom porodicom spasao od potop a u tzv. N ojevoj arci i, sa svo­
jim sin o v im a Sem om , H am om i J afetom p ostao praotac d anašnjeg
č ovečan stv a.

327
 54 U „K n jiževn oj rep u b lici" 1924, br. 4, o b ja v lje n o p o d n a slo ­
vom Stjepan Radić. Njegovo historijsko mjesto i značenje.

55 „N arodn e n ovin e" — p ok ren u o L ju d e v it G aj u Z agrebu

6. I 1835. p o d im en o m „N ovin e hrvatsk e" ; od 2. I 1836. z v a le su
se „N ovin e ilirske", a k ad a je ilir sk o im e b ilo za b ra n jen o (1834) —
„N arodne novine"; od jan u ara 1845. n o s ile su n aziv „N ovin e hor-
vatsik o-slav en sk o-d alm atin sk e" , a o d 1. ju la 1849. sa m o „N arodne
novine".

56 Mažuranić, Ivan (1814—1890) — p e s n ik i p o litiča r; 1848 iza ­

bran u Sabor, 1850. im en o v a n za v r h o v n o g d ržavn og od v jetn ik a .
U p eriod u 1852—1872. b io je p red sed n ik M a tice ilirsk e. G odine
1861. p o sta o je d vorsk i k an celar, a 1865. j e p en zio n isa n . G od in e
1871. izab ran je za p oslan ik a, a H rvatsk i sab or ga je izab rao za
svog p red sed n ik a. H rv a tsk i b an b io je o d 1873. do 1880, k a d a je
dao ostavk u . P o sled n ji p u t k a n d id o v a o s e 1886. i izab ran za p o ­
slan ik a.

57 N a V a tik a n sk o m sab oru 1870, p r ilik o m d is k u s ije o učen ju

o papskoj n ep o g rešiv o sti u c r k v e n im stv a r im a k ao n ovoj dogm i
k atoličk e crk ve, n a č ije m u sv a ja n ju je in sistir a o P ije IX (papa
od 1846—1878), p r o tiv u s v a ja n ja tog u č e n ja istu p ili su n ek i b iskupi,
m eđ u n jim a i S trosm ajer. M eđutim , o n n ije o s ta o d osled an svom
stavu , p a je z a je d n o s a jo š n e k im op ozicion arim a p rizn a o n ovu
dogm u. O stali o p ozicion ari k oji n i n ak n ad n o n isu h te li d a p rizn aju
novu d ogm u isk lju č e n i su iz k a to lič k e c r k v e 1871. O n i su, sa
bisk u p om D elin gerom , o sn o v a li tzv . sta ro k a to ličk u crk vu , n e z a ­
visn u od p a p stv a i k a to lič k e crk ve.

58 Tomislav — p r v i h rv a tsk i kralj (oko 910—928). R atovao je

p rotiv M ađara i p ro širio h rv a tsk u d ržavu o s v o jiv š i P an on sk u
H rvatsku d o D rave, a k ao sa v e z n ik V iz a n tije p o b e d io B u g a re i
dobio u p ravu n ad D alm acijom .

59 Urbari — p rop isi k ojim a s e regu lišu o d n o si izm eđ u feu d a ­

laca i k m etova.

00 Motiven-Vortrag zum croatisch-slavonischen Grundent­

lastungsgesetze — o d n o si s e n a b ečk i feu d a ln i zak on , k o jim s e
regulišu p ita n ja h rv a tsk o -sla v o n sk o g ze m ljišn o g p osed a; der Besitz
bleibend geregelt, ausser dem Bereiche politischer Parthei — und
sozialer Fragen gestellt, reč je o tra jn o m reg u lisa n ju o d n osa n a
području (zem ljišn og) p osed a, o s im n a p od ru čju p o litičk ih , par­
tijsk ih i s o c ija ln ih p itan ja.

61Zemlja i volja, p rv o ta jn o d ru štv o rev o lu cio n a rn e o m la d in e

u R u siji stv o r e n o 1861.

68 Blan Luj (B lanc Lou is, 1811—1882) — fra n cu sk i s o c ija lis t-

utopist. V erovao je da s e stv a r a n je m „zadružnih radionica" i ze­
m ljorad n ičk ih k om u n a, a u z pom oć (buržoaske) d rža v e m o že doći
d o socijalizm a. 1848, za v r e m e feb ru arsk e rev o lu cije, u šao u „Pri­

328
v rem en u vladu" 'kao pred stavn ik socijalista. N ije uzeo aktivn og
u češća u junskom ustanku p roletarijata 1848, a 1871. prišao je
protivn icim a kom une.

88Napoleon I I I (C harles Louds N ap oleon, 1808—1873) — p red -

sed n ik rep u b lik e 1848—1852, a car od 1852. Zarobljen kod Sudana
1. IX 1870, zatom zbačen s a p restala, a Francuska proglašena re­
publikom .

84„Obzor", zagreb ačk i d n evn i list, izlazio od 1860-1941. O sno­

van pod im en om Pozor, a u B eču izlazio od 1867—69. kao Novi
Pozor. U Sisk u je zatim izlazio od 1869—1871. kao „Zatočnik" i
„Branik"; u avgustu 1871. p on ovo p ren et u Zagreb; od 1883. izlazi
kao „Obzor". (Za vr e m e K raljevin e Ju goslavije zastupao in tegrali-
stiićka ju gosloven sk a stan ovišta sa p ozicija krupne buržoazije i
m ason sk ih loža.)

85 Z v e k a n , ša ljiv i list, b io je p rvi list tak ve vrste u H rvat­

skoj; p očeo da izlazi 1867.

88Kvaternik, Eugen (1825—1871).

Bah, Vjekoslav (Bach, 1845—1871) — novinar, sarađ ivao u
„H ervatu“, p olu m esečn ik u S tran k e p rava. (Počeo d a izlazi 30. IX
1868; izd avač dr Ivan M atok, u red n ik Eugen K vaternik, gl. sarad -
nik A n te S tarčević.) — L ist je pod im en om „H ervatska“, a izdavač
m u je b io B ah, izla z io od 20. VII 1869. do p olovin e 1870. kad je
o b u stavljen zb og štam p arsk e p arn ice i slab og od ziva publike.
„Hervatska" — sed m ičn i lis t č iji je izd avač i v la sn ik b io
Eugen K vaternik, a odgovorni ured n ik Bah, izlazio je u Zagrebu
od 1. I do 8. X' 1871. Pored v esti iz H rvatske i iz sveta, beležio
je n aročito d ogađ aje u v ezi sa P arišk om kom unom . P osled n ji broj
izašao je istog dana kada je p očeo K vatern ik ov ustanak u R akovici.
B ah je pogiinuo 11. X u toku ustanka, u k lan cu Ljuća.

87 Pokret je 1915. zab ran ila cenzura, ali je ipak 1916. n a­

sta v io sa izlažen jem ; od 1921—1924. izd avala ga je Sam ostalna d e ­
m okratska stranka.
„Hrvatsko pravo“ — d n evn ik , organ Č iste strank e prava
(frankovaca', izla zio od 2. X I 1895. do 30. X 1911. u Zagrebu. List
je pok ren u t p o sle rascepa u strank i (oktobar 1895), fin an sirao ga
Frank koji je od 1903. b io njegov stvarn i urednik; zastup ao je
austrijsk u p olitik u , naim e, p isa o je p rotiv antiau strijski orijenti-
san e op o zicije u H rvatskoj i p r o tiv oslob od ilačk ih težn ji ju žn o-
slo v en sk ih naroda.

88 O dnosi s e n a revolu ciju od 1905.

88Facit — sum a, zbir, traženi i n ađeni broj; iznos, ishod,

rezu ltat.

70 Steklišima (stek liš — b esan pas) su u H rvatskoj 1848. n a-

z iv a n e p r ista lic e n ajrad ik aln ije op ozicije, a p o sle 1860. p ristalice

329
S tr a n k e p rava. (T ru d ili s u s e d a s e o d o s ta lih lju d i ra z lik u ju Čak
i o d ev a n jem , p o n a ša n je m i govorom .)
n K a o š to s e v id i i iz p reth o d n o g tek sta o v e C esarčeve s tu ­
d ije i iz n je g o v o g č la n k a o n a c io n a ln o m p ita n ju , on p le d ir a za
ba lk a n sk o -p o d u n a v sk u r ep u b lik an sk u fed era ciju k ao r e še n je n a ­
c ion aln og p ita n ja ju ž n o slo v e n sk ih i b a lk a n sk ih naroda. T reb a p o d -
s e titi da je u to v r e m e jo š u v e k b ila ak tu eln a p o litik a k om u n ista
na B alk an u za s tv a r a n je „ fed era tiv n e (savezn e) radm dčko-seljačke
rep u b lik e u J u g o sla v iji, n a B a lk a n u i u P o d u n a v lju “. Od te p o­
litik e , kao n ep osred n og zad atk a, d o c n ije s e od stu p ilo. Id eja o
stvaran ju fed er a c ije slo b o d n ih d ržava b a lk a n sk ih n arod a n a sta la
jo još početk om X I X vek a k od srp sk ih i grčk ih u stan ik a; o d re­
đ en iju k o n cep ciju sa s o cija ln o m sad ržin om d ob ila je ta id eja kod
L ju b en a K a ravelova i n a ro čito S veto za ra M arkovića. Tu id eju su
razrađ ivali d o cn ije so c ija listi, p o seb n o D im itr ije T u cović. T a id eja
je živ a i danas. N aši n arodi su kroz re v o lu c iju 1941—1945. o s tv a ­
rili so cija lističk u fed era ciju n arod n ih ju g o slo v e n sk ih rep u b lik a i
tokom s v o je r e v o lu cije p om ogli d ru gim n arod im a d a o stv a r e s v o je
n a cio n a ln o i so c ija ln o oslob ođ en je.
72 U „K njiževnoj' r ep u b lici“, 1925, br. 7, čla n a k je o b ja v lje n
pod n aslovom : S t j e p a n R a d ić , l i k v i d a t o r S tj e p a n a R a d ić a .
78 P o sle R ad ićevog 'hapšenja d o šlo je d o sp orazu m a (tzv.
ju lsk i protokol) izm eđ u H R SS i dvora. Z ato p o s le izb ora 1925.
na k ojim a je R ad ićeva stran k a d ob ila 67 m an d ata, n ije d o šlo d o
p rim en e Z ak ona o z a štiti d rža v e n a H R SS, tj. n isu p o n ište n i do-
b ijen i m an d ati. P r ilik o m s k u p štin sk e d e b a te 27. m arta 1925. P a v le
R adić, k oji je, d ok je S tje p a n b io u zatvoru , sm atran n je g o v im
zam en ik om , — p ročitao j e izja v u k ojom j e H R SS p rizn a la U sta v
od 1921, m on arh iju i d in a stiju K arađ orđ evića i t a k o p r e sta la d a
b u d e rep u b lik an sk om stran k om . P a v le R ad ić j e tad a, izm eđ u o sta ­
log, rekao: „O vde ja izja v lju je m k a o p red sed n ik H rvatsk og s e ­
lja čk o g kluba, k a o za m e n ik p r ed sed n ik a R ad ića i u im e sv o je,
i u im e stra n k e, i u im e v o d s tv a i u im e sa m o g a p red sed n ik a
R ad ića, je r sa m na to ov la šć e n :
— P rizn a jem o sv e u k u p n o p o litič k o s ta n je k a k o j e d a n a s p o
V id ovd an sk om u sta v u s a d in a stijo m K arađ orđ evića n a čelu ...
— K a o d va d eseto g o d išn ja p o litič k a org a n iza cija im a m o d o­
v o ljn o p o litičk o g isk u stv a , d o v o ljn o sn a g e i a u to riteta d a i do
izv o đ en ja n arodnog sp orazu m a p o stig n e m o p otp u n p rista n a k s v o ­
jih p r ista ša i b irača n a sv a k i sp orazu m , k oji u istin u v id ljiv o p o­
k a zu je o v a k v u zak on itost, u sta v n o st i p o što v a n je n arod n e v o lje .“
(„P olitik a“, 28. m a rt 1925, br. 6080, str. 3.)
74 S e l j a č k a i n t e m a c i o n a l a — o sn o v a n a 15. ok tob ra 1923. n a
k o n fe r en ciji u M osk vi, u z p r isu stv o d e leg a ta 158 ra zn ih s e lja č k ih
o rg a n iza cija iz p r e k o 40 z em a lja . P r a v o im e: C rven a se lja č k a in -
tennatiLanala. L ozinka: „S eljaci i r a d n ic i s v ij u z e m a lja , u je d i­
n ite s e !“
J oš p r e p rv o g s v e ts k o g r a ta p o sto ja la je u k ru g o v im a k o n ­
z e rv a tiv n ih v o đ a se lja č k ih p o k reta m is a o o o sn iv a n ju jed n e in ­
tern a cio n a ln e se lja č k e o rgan izacije. S tam b olisk i je p o s le prvog

330
sv e tsk o g rata pok u šao d a stvori Z elenu internacionalu. On je 1922.
sazvao u S ofiji i T rnovu kongres p olitičara zem ljoradn ičkih i s e ­
ljačk ih organizacija i pokreta, pre svega onih iz sloven sk ih ze­
m alja, na kom e je od lu čen o o sn ivan je tak ve internacionale. M e­
đutim , S tam b olisk i je ubrzo oboren s a v la sti i ubijen. P osle
stvaran ja C rvene se lja č k e in tern acion ale reakcionarni buržoaski
p olitičari su, kao p rotivak ciju , form irali Crnu i Zelenu seljačku
internacionalu. S v e ove, kao i C rvena, nisu b ile dugog veka.

76 Prpić, Milan (1874) — in d u strijalac, b avio se naročito pro­

izvod n jom i preradom drveta, trgovinom i eksportom drva na
v e lik o i proizvod njom tek stila. B io je tesn o povezan s krupnim
kap italistim a u B eogradu, im ao je dobre v eze i n a dvoru. V ršio
je sn ažan u ticaj na d esn o k rilo H R SS u pravcu sporazum a, s ra-
d ikalim a, čak p o b ilo koju cenu. Od sporazum a je z avisilo pro­
širen je n jegovog p oslovan ja, d ob ijan je novih k on cesija itd.

74 O dnosi s e n a Slovensku ljudsku stranku (Slovenačka n a­

rodna stranka), katoličku k on zervativn u stranku, osnovanu 1905.
D u go godina š e f joj je b io A n ton K orošec. M arta 1923. sklopila
je sa H RSS i JMO opozicioni b lok koji je im ao 110 poslanika
(dok je vlad a im ala 107). Z atim je taj savez proširen s D avido-
v iće v im dem ok ratim a u fed era lističk i blok, a p osle skupštin skih
izbora 1925. sk lop ljen je od istih B lok narodnog sporazum a. M e­
đutim , taj B lok je razbijen k ap itu lacijom HRSS. P osle toga SLS
se n agađ ala s raddkalim a i u ju lu 1927. sklop ila s n jim a tzv.
B led sk i pakt. Im ala je u m eren odnos prem a šesto januarskoj dik­
taturi, jer je K orošec osta o u vlad i. P o sle O ktroisancg u stava i
izbora 1931. p rešla je u ap stin en ciju ; 1935 SL S je stu p ila u re­
žim sku JRZ (Jugoslovensku radikalnu zajedn icu), u kojoj je ostala
s v e d o 1941.

77 „Borba“ — organ K PJ, počela d a izlazi kao „nezavisni po­

litičk i i d ru štven i lis t“ 19. II 1922. u Zagrebu; zabranjen a 13. I 1929.
Izlazila je i kao „organ N eza v isn e radničke p a rtije Ju goslavije“,
zatim k ao „R adnička borba“ i kao „Radndčko-seljačke n o v in e “.

78 Iz razloga cenzure, od n osi s e n a K PJ.

19 Timotijević, Košta (1870) — ad vok at i političar. Od 1903,

kad je p r v i p u t izab ran za p oslan ik a, biran je sta ln o u Skupštinu.
B io je trip u t m in ista r pravd e (1908—1909, 1909—1911. i 1919—1920).
zatim m in ista r u n u tra šn jih p oslova od 14. V III—16. X II 1922; kad
je p rišao šestojan u arsk om režim u p ostao je senator.

SV ETO ZA R PRIB IĆEV IC

Posvećeno onima koji još u njega veruju.

O b ja v ljen o s p o tp iso m A . C esarca u „K njiževnoj rep u b lici“,
n ovem b ar 1924, br. 3, str. 97—110.

331
 1 Šupilo, Frano (1870—1917) — n ovin ar, p u b licis t i p o litič a r ;
od lučnu u logu (sa T ru m b ićem ) im a o 1905. p r ilik o m sa sta v lja n ja
R iječk e rezolu cije. K a o p o s la n ik u H rvatsk om i U garsk om saboru
b io stu b H rvatsk o-srp sk e k o a lic ije od k o je ga je o d e lio F rid ju n gov
proces. P očetk om prvog sv e tsk o g rata, s p r ija te ljim a i d ru govim a, -
organ izovao u I ta liji J u g o sla v en sk i od b or iz k oga je istu p io 1916,
jer s e n ije sla g a o n i sa srp sk om v la d o m n i sa JO o bu d u ćem u re­
đ en ju J u g o sla v ije; p r ih v a tio j e K rfsk u d ek laraciju .

2 Pribićević, Svetozar (1875—1936) — p o litič a r i d ržavn ik ,

jed an od tvoraca i vo đ a H rv a tsk o -srp sk e k o a licije. K a o č la n H rvat­
sk og sabora, 29. ok tob ra 1918. izn eo j e i o b razložio p red log o ra­
sk id u s v ih v e z a H rvatsk e s A u stro -U garsk om , a o d m ah z a tim s a v
s e p o sv e tio stv a ra n ju n o v e, ju g o slo v e n sk e d ržave, m on arh ističk i
i cen tr a listič k i u re đ e n e z a je d n ic e n era v n o p ra v n ih ju žn o slo v en sk ih
naroda. U prvoj v la d i b io je m in ista r u n u tra šn jih p oslova. D o 1928.
je u če stv o v a o u vla d a m a k ao d ob ar i v e r a n oslo n a c m on arh ije.
U to vr e m e p o sta o je majcmnaženiiijd č o v e k u n a rod u , „crna d u ša“
p olitičk og života, jer je p rogon io n a p red n e sn a g e i z v o n io na
uzbunu „srp stva“ o d „h rvatsk e“ o p asn osti p o „ jed in stv en u “ Ju go­
sla v iju . O vaj C esarčev č la n a k o d n osi s e n a tak v o g P rib ićevića.
A li d o c n ije s e P r ib ićev ić o d v o jio od d vora i rad ik ala i o tiša o u
op oziciju p rem a m on arh iji i šestojan u arsk oj d ik tatu ri. Z b og toga
je b io in tern iran 1929, a 1931. je o tiša o u em igraciju . K ao retko
koji od građ an sk o-d em ok ratsk ih p o litiča ra , u v id e o je s v o je za ­
blude, u v id eo je da su m n oga n je g o v a d ela iz p rošlosti n e v a lja la ;
izvršio je svoju m oraln o-p olitičk u r e h a b ilita c iju i p r e s v o je sm rti
svrstao s e u red ove boraca za dem okratijU .

3 O d n osi s e n a p a rla m en a t K ra ljev in e Srba, H rvata i S lo v e ­

naca. P a rla m en t je tada za sed a o u jed n oj vojn oj zgradi k oja se
n alazila u K n eza M ilo ša u lici.

4 Bela ruka — jed n a od d o c n ije d v e ju grupa b iv š ih za v ere-

nika k oji su 1903. u b ili k ra lja A lek sa n d ra O b ren ovića i k r a ljic u
D ragu M ašin; o rg a n iza cija ob razovan a p ro tiv C rne ruke. B elo-
ru kce su sa č in ja v a li o n i od b iv š ih za v e re n ik a k oji su b ili tešn je
p ovezan i s rad ik alim a, s p r esto lo n a sled n ik o m A lek sa n d ro m K ara-
đ orđ evićem i k o ji su p o sta li se b ič n i k arijeristi. N jim a su tak ođ e
prišli g la v n i p ro tiv n ici o fic ira z a v eren ik a iz v rem en a p rip rem a za
a ten tat, on i k oji su tad a b ili od an i d in a stiji O b ren ovića; p o sta li su
jezgro d vorsk e k am arile; n jih o v i in te r e si i in teresi d vora b ili su
id en tičn i. G lavn i p red sta v n ik b eloru k aca b io je P etar-Ž ivk ović.

5 Kopulirati — p o v e z iv a ti; d ovod iti u vezu.

Spalajković, dr Miroslav (1869) — d ip lom ata i p olitičar; b io
je m in istar i narod n i p oslan ik . D ip lom atsk u k arijeru j e počeo
1900. kao sek retar p o sla n stv a K ra ljev in e S rb ije u Pragu, zatim je
b io 1904. k onzul u P rištin i, 1907. n a č e ln ik u M in istarstvu sp oljn ih
poslova, 1911. p o s la n ik 'u S o fiji, 1913. p o sla n ik u Petrograd u i tu
im ao važn u (kontrarevolu cion arn u ) ulogu za v r e m e p rv o g sv e tsk o g
rata i r e v o lu c ije (n aročito m eđ u n a š im za rob ljen icim a), zbog čega
je o s ta o u R u siji n a d u žn osti iak o je fo rm a ln o b io p rem ešten u

332
R im . P o sle rata b io j e m in ista r b ez p ortfelja i zam en jivao m in i­
stra sp oljn ih p oslova u vlad i Stojan a Protića, a zatim poslanik i
opun om oćeni m in ista r K raljevin e SH S u Rim u; 1924, kao narodni
p oslan ik i b ivši opun om oćeni m inistar p ostavljen je za poslanika
u Parizu.
K ad govori o „bivšim dru govim a“ d kad aludira na n jih ovu
vezu sa S p ala jkovićem , C esarec m isli p re sv eg a na M iška Rado-
šsv ića .
R a d o š e v i ć , d r M i jo (1884—1942) — advokat, književnik, pub li­
cist; 1907. ob javio rom an K a r ik a t u r e . Pre prvog svetskog rata sa-
rađ ivao u S u p ilovom „N ovom L istu “, u naprednjačkom „Pokretu“
i „H rvatskom đ aku“, zatim u „Savrem eniku“, kao i u socijald em o­
kratskoj „Slobodnoj riječi“. Za vrem e prvog svetskog rata bio je
p olitičk i em igrant. P u tovao je u Stok h olm na konferenciju Druge
In tern acion ale (ona je b ila zakazana za leto 1917. s ciljem da
izvrši m oraln o-p olitičk i p ritisak na v elik e s ile da prekinu rat.
M eđutim , do ove k on feren cije n ije došlo jer su m nogi socijalisti
evrop sk ih zem alja odbili p oziv ili b ili sprečeni da dođu. Na tu
kon feren ciju je Srpska socijal-d em ok ratsk a stranka poslala Du­
šan a P opovića i Trišii K aclerovića, ali oni nisu stig li na vrem e.
B o ljšev ici su s e izja sn ili p rotiv k onferen cije; bila je odložena za
15. avgust, a zatim za 9. septem bar. U m esto konferen cije održano
je savetovan je). B io je u R usiji za vrem e revolucije. P o povratku
u zem lju u živao je ugled velik og revolucionara. B io je čak nosilac
lis te S o cija lističk e radničke p artije Ju goslavije (kom unista) na
op štin sk im izb orim a u Z agrebu 1920. U svojoj agitaciji p rotiv ko­
m unista, lok aln i odbor S ocijald em ok ratsk e strank e u Zagrebu iz-
neo je protiv njega, izm eđu ostalog, i sledeće: „Istina je da je
M iško R ad ošević u R u siji b io su bvencioniran od srpske vlad e
i dalek o se d ržao od ru sk e revolu cije, a o vd je u Ju goslaviji je
revolu cion ar“. „D olazi u H rvatsk u i tu drži revolucionarna pre­
davanja, ističe se kao k om unista, n o čim dolazp progoni, beži na
selo i m oli druga K orača da id e u m inistarstvo. U laskom naših
d rugova u vlad u drži R ad ošević p on ovn o revolucionarne govore
a sa ciljem da m u a d vok atsk i p osao id e b olje“. (Ovaj letak n alazi
se u Istorijsk om arh ivu CK SK J.) P osle V ukovarskog kongresa po­
stao cen tru m aš i otp ao od K om u n ističk e partije. Revolucionarna
borba u zem lji i p ovratak m nogih drugova iz R u sije koii su u če­
stvovali u oktobarskoj revolu ciji na strani boljševik a i znali za
pravu d ela tn o st R ad oševića tam o p om ogli su d a se ubrzo on ras­
krinka i da s e p otvrd i o n o š to se o njem u već pričalo — da je
karijerist i p olitičk i šp ek u la n t i, zapravo, protivn ik b oljševizm a.
R ad ošević j e u sam ood brani izm išlja o ili zlon am erno izvrtao neke
č in jen ice, k oje su m u b ile p ozn ate kao jed nom od b ivših rukovo­
d ećih lju d i u S R P J (k) u Zagrebu, čin je n ic e k oje su s e odnosile
na tada n a ja k tiv n ije lju d e i b orce na stvaranju K P J u Zagrebu
i H rvatskoj. R ad ošević je p ostao ogorčen i neprijatelj i kom unista
i sim p atizera K P J ili p ak n jen ih p rivrem en ih savezn ik a. N apadao
je d o cn ije i R ad ića kad je ovaj iša o u M oskvu i H R SS u v eo u
T reću (S eljačku) in tem a cio n a lu . Z a vrem e ok u p acije b io je sarad-
n ik u staša.
V id eti još č lan ak A u gu sta Cesarca, Đ u re C vijica i K am ila
H orvatin a B i v š e m p r i j a t e l j u M i š k u R a d o š e v ić u , „Novi s v ije t“, g la ­

333
s ilo K P J, Zagreb, 27. ju la 1920, br. 5, str. 4, Izjavu Vladimira
Copića, sek retara K P J, u „N ovom svijetu " , 28. a v g u sta 1920, br. 19,
str. 4 i C esarćev član ak : Stanislav Vinaver kao simpatizer ruske
revolucije, „K n jiževn a r e p u b lik a “, Z agreb 1924, br. 4, str. 176—181.

• „Koprive“ — n a jp o z n a tiji h u m o rističk i lis t u H rv a tsk o j; ‘i z la ­

zio od 1906. d o 1941. U red n ik S la v k o V ereš (1887).

7 Pribićević, Milan (1876—1937) — k ao au strijsk i o fic ir, iz

n a cio n a ln ih pobu da, p rešao 1904. u sr p sk u vojsk u . P o sta o je g la v n i
sek retar N arod n e o d b ran e č ije je rasturano« tra ž ila austrou garsk a
vla d a sv o jim u ltim a tu m o m S r b iji 1914. P rogram k oji je izrad io o
u jed in jen ju ju žn ih S lo v en a n a p rin cip u fed er a c ija ju žn o slo v en sk ih
rep u b lik a n a iša o je n a širok i o d u š e v lje n od ziv , n a ro čito m eđ u
o m la d in o m u n a šim k ra jev im a p o d A u stro-U garsk om . Taj p ro­
gram b io je jed n a od g la v n ih tačak a o p tu ž n ice n a veleđ zd ajn ičk om
procesu . S rpska vla d a p o sla la ga je 1917. u S A D d a ta m o orga-
n izu je regru tovan je ju g o slo v e n sk ih d ob ro v o lja ca za srp sk u vojsk u .
Po slom u A u stro-U garsk e, b io je š e f sr p sk e v o jn e m is ije za vezu
izm eđu N arodn og veća u Z agrebu i srp sk e v la d e. D o c n ije živ e o
kao z em ljo p o sed n ik n a K osovu . P rip a d a o j e le v o m k rilu Z e m ljo ­
rad n ičk e strank e.
Pribićević, Valerijan (1870—1941) — s v e šte n ik i n arod n i p o sla ­
nik; arh im an d rit (st&rešina m a n a stir a J ask a u S rem u ) p re drugog
sv etsk o g rata. B io je u zatvoru u Z agreb u tok om prvog sv e tsk o g
rata do ju la 1917. P o sle 1918. p o sla n ik s v e d o za v o đ en ja d ik ta tu r e ;
d ocn ije je p ostao vik arn i ep isk op , a li je , u zn ak p ro testa p ro tiv
p otp isivan ja p ak ta ju g o slo v e n sk e v la d e s a H itlerom , u o štro m p i­
sm u Sin od u p o d n eo osta v k u i p o v u k a o s e u m a n a stir S a v in u u
B oki. U m ro je u S p litu i tu sa h ra n jen n a k a to ličk o m grob lju , u
grob n ici p r ija te ljsk e m u p orod ice Jelask a.
Pribićević, A d a m (1880) — p o litič a r i ze m ljo p o se d n ik n a K o­
sovu ; v o d io je organ izaciju S e lja č k o kolo. P o s le S v e to za r e v e sm rti
b io je p r e d sed n ik S a m o sta ln e d em ok ratsk e stran k e; p o tp isa o
sp orazu m U d ru žen e op o z icije 1937, a s le d e ć e g o d in e s e p o v u k a o
iz ja v n o g p o litič k o g života. Za v r e m e drugog sv e tsk o g ra ta ž iv e o
u B eogradu i p red k raj ra ta s e p rid ru žio č e tn icim a . E m igrirao u
avgu stu 1944. i u m ro u em igraciji.
Veleizdajnički proces održan u Z agrebu od m arta d o oktobra
1909. In scen irala ga je m ađ arsk a v la d a uz p om oć b an a R au ha i
fran k ovaca („pravaša“' p r o tiv 53 srp sk a p olitičara i ja v n a r ad n ik a
iz H rvatsk e, s c iljem da razb ije p o litič k o jed in s tv o H rvata i Srba
u H rvatsk oj, a li to n ije u sp e lo i H rvatsk o-srp sk a k o a licija p o­
d ig la je p o sle toga još v iš e svoj u g led u z e m lji i in ostran stvu .
S vetozar P rib ićević je u svojoj 'knjizi Diktatura kralja A lek­
sandra (1952. o b ja v ljen a u B eogradu u izd an ju „P ro sv ete“), koju je
p isao za v rem e en vgracije, o b ja šn ja v a o da ga je „državni tu žilac
p red sta v io kao glavu p ropagand e k oja je spad ala u v e le iz d a ju “ pa,
p ošto je bio p o s la n :k i u živ a o im u n itet, „državni tu žilac je čak
tražio u k id an je p arlam en tarn og im u n iteta u m ađarsk om p arla­
m en tu za m en e i petoricu d ru gih č la n o v a H rvatsk o-srp sk e k o a li­
cije". M eđ u tim je „m ađarski p arlam en t — u kom e je m ađ arsk a

334
N ezavišn jačk a strank a (stranka K ošuta) u to vrem e im ala većinu
— od b io u k id an je m og parlam entarnog im un iteta“. (Str. 195.)

8 Frank, Josip (1844—1911) — advokat i političar: Za n jega je

1880. A u gu st Š en oa p isao d a je »zloglasni o d vjetn ik zagrebački“, d a
»ruši i blati s v e što je hrvatsk o, p r ije n a korist M adžara, sad
A u strije“, d a je „Frank p olitičk a uš, koji je slu žio Rauha, p oslije
Švapsku gen eralkom andu“ i d a »se nud io u Pakracu p ravoslavn im
biračim a, h valeći se... da brani srpske in terese“. U H rvatski sabor
izab ran je 1884. kao vanstran ačk i zastupnik, ali kad je prišao
S tranki prava, brzo se u n joj probio do vodeće ličnosti. Sa A. Star-
čevićem , E. K u m ičićem i D. Starčevićem osn ovao novu — Cistu
strank u prava — i b io n jen stvarn i šef. M atoš je 1909. za n jega
rekao da je »kod n as Frank, m alo-pom alo, m isao pošten jaka Star-
čev ića i m u čen ik a K v a te m ik a p retvorio u agenta za švarcgelbere,
m ađ arolce i jez u ite “. P rotivn ik političk e saradnje H rvata i Srba
u H rvatskoj; jed an od inspiratora veleizd ajn ičk og procesa i pro­
g o n a Srba; ok u p ljao je n a jrea k cio n a m ije i n ajšovin ističk ije e le ­
m en te u H rvatskoj.

9 Habzburgovci — jed n a od najstarijih d in astija u Evropi,

n azvan a p o gradu H abzburgu. V rem enom su postali i najm oćnija
d in a stija u E vropi, naročito žen id b en im vezam a. P osle K arla V,
koji je deo svog golem og »carstva — u kom e su n ce n ije nikad
zapadalo“ — p rep u stio svom bratu Ferdinandu I, p ostojale su d ve
h abzbu rške v la d a la čk e lin ije: au strijsk a (ili nem ačk a) i špansika
(do 1700). M arija T erezija i njen n ajstariji sin Josip II, predstav­
nici »p rosvetiteljsk og apsolutizm a" u A u striji, n ajistak n u tiji su
vladari H abzburške din astije. Izgu b ljen e p ozicije u Italiji, p osle
u jed in jen ja Italije, Fran jo Josip I je H abzburškoj din astiji „na­
doknadio" p roširen jem s v o je vlasti na B alkan: 1878, okupacijom
a 1908. anek sijom B o sn e i H ercegovin e. P osled n ji H abzburgovac na
A u stro-U garskom prestolu — K arlo I — abdicirao je novem bra
1918. i tim e su H abzburgovci p restali da budu vladaju ća dinastx'a.
V last H abzburgovaca nad H rvatim a trajala je od 1527. godine.
H abzburgovci su b ili nep rijateljsk i raspoloženi n e sam o prem a n a­
šim , v e ć i p rem a drugim sloven sk im narodim a. N astojali su da ih
p otčin e svojoj v la sti i d a ih germ anizuju.

10 „Srbobran" — organ Srp sk e sam ostaln e stran k e u H rvat­

sk oj; izla zio u Zagrebu, a osn ovao ga Paja Jovan ović — Srbobran.
U red n ištvo lista p reu zeo je 1903. P ribićević. L ist je zabranjen po­
četkom prvog sv etsk o g rata.
F r a n c F e r d i n a n d (1863—1914) — K ad je jed inac Franje Jo­
sip a I — p restolon asled n ik R u d olf — izvršio 1889. sam ou bistvo,
F erdinand je p ostao prestolon asled n ik , kao sin ovac Franje Josipa;
vrh ovn i in sp ek tor austro-ugarske vojsk e i m ornarice. B io je n osilac
id eje p roširen ja A u stro-U garsk e d aljim porobljavan jem m anjih
su sed n ih zem alja. F rankovci i znatan deo hrvatsk og javnog m nje­
n ja sm atrali su ga »nadom hrvatsk og naroda", jer su, računajući
n a n je g o v e p la n o v e i pom ažu ći ga, m islili ostvariti svoj program
u jed in jen ja h rvatsk ih zem alja u V elik u H rvatsku u ok viru A ustro-

335
U garske. U S a ra jev u je 28. ju n a 1914. n a n jeg a izv r šio u sp e o a ten ­
ta t G a v rilo P rincip.

11 „ S lo b o d n a r i j e č " — organ S o cija ld em o k ra tsk e stra n k e H rvat­

sk e i S la v o n ije , iz la z ila u Z agrebu od ok tob ra 1902. do ju la 1914,
k ad a je zab ran jen a. Od m a ja 1908. do p rvog sv e tsk o g rata izlazi
kao d n evn ik . I zla zila je i p od 23 ra zličita im en a k ao p oseb an lis t
za B osnu i H ercegovin u od 15. ju la 1908. d o 22. ja n u a ra 1909.
(ukupn o 80 b rojeva).

12 K a r a đ o r đ e v i ć , P e t a r J (1844—1921) — k ralj S r b ije i K ra lje ­

v in e Srba, H rvata i S lo v e n a c a (1903—1921), u n u k K arađ orđ ev. U
F rancuskoj z avršio v o jn e šk o le; u č e s tv o v a o u fran cu sk o-p ru sk om
ratu n a stra n i F ran cu sk e (1870—71). U b osa n sk o -h erceg o v a čk o m
u stan k u 1875, u k o m e je u če stv o v a o p od im en o m P e ta r M rkonjić,
o r g a n izo v a o je p oseb an odred. K ad ga je 1903. N arod n a sk u p štin a
izab rala za k ralja S rb ije, u v e o je v la d a v in u b u ržoask e d em o k ra tije
u Srbiji.

18 A p o s t o l P e t a r — jed an od 12 ap ostola, r a n ije ribar S im eon ;

H ristos m u je dao im e P etar (kam en, jer je b io u b eđ en i „čvrst
k ao k a m en “ u svom v erovan ju u H rista i n jegovu veru). U ča so ­
vim a h v a ta n ja H rista trip u t ga s e odrekao, a li ga j« H ristos v ratio
u red ap ostola. P rop oved ao je h rišća n stv o u Ju d eji i R im u; bio
ep isk op u A n tio h iji, za tim u V aviloriu; rasp et u R im u 67 g o d in e za
v la d a v in e cara N erona.

14 P a t a g o n i j a — o b la st u ju žn om d elu Ju žn e A m erik e. P a ta -
gonci su in d ija n sk o g p orek la.

15 O dnosi s e n a čla n a k : N . S.: S r b i i H r v a t i , „Srpski k n jižev n i

g la sn ik “, B eograd, 1. a v g u s t 1902, tkmj. V II, b r. 7, str. 1150—1159
(citiran o m esto n a la zi s e n a str. 1158).

14 S r p s k a n a r o d n a s a m o s t a l n a s t r a n k a u "Hrvatskoj — o sn o ­
van a 1887, u g la v n o m j e za stu p a la in te r e se s itn e b u ržoazije, trgo­
v a ca i zan atlija. Z a lagala s e z a rav n o p ra v n o st S rb a i H rvata u
U garsk oj, za a u ton om iju op štin a i srezova. S tu p ila j e 1905. u H r-
vatsk o-srp sk u k o a liciju , 1908. p ro širila sv o j rad i m eđ u S rb e u
V ojvod in i; 1919. stu p ila u D em ok ratsk u stran k u L ju b e D avid ovića,
iz k oje je istu p ila 1923. i r eorgan izovala s e u S a m o sta ln u d em o ­
kratsk u stran k u . O rgan str a n k e „Srbobran“.

17 H r v a t s k o - s r p s k a k o a l i c i j a — form iran a 12. X I I 1905. od

H rv a tsk e stra n k e p rava, H rv a tsk e n a p red n e stran k e, S rp sk e n a­
rod n e sa m o sta ln e stra n k e i S rp sk e rad ik aln e str a n k e (1907. o d v o ­
jila s e k ad je k o a licija p o č e la en e r g 'č n ije istu p ati p ro tiv m ađ arsk e
vlad e). U p o četk u u k o a lic iji s u b ili i s o cija listi. B io j e to sa v e z
h rvatsk ih i srp sk ih p o litiča ra iz H rvatsk e, S la v o n ije , D a lm a cije i
Istre. K o a lic ija je p ostala v od eća p o litičk a sn a g a u H rvatskoj.
N isu joj p rip ad ali fran k ovci, k lerik a lci i R ad ićeva strank a. T ra­
žila je p roširen je au ton om ije H rvatsk e, a krajn ji cilj joj je bio
u je d in je n je i n eza v isn o st ju žn o slo v en sk ih naroda. N a izb orim a za

336
Sabor 1906. dobila je relativn u, a 1908. apsolutnu većinu i zadr­
žala je d o 1918.

18Ad infinitum (in infinitum) — do beskonačnosti, u besko­

načnost.
19Lorković, dr Ivan (1876—1926) — političar. „Počeo je kriti­
kom steriln e an tin agodbenjačk e p olitik e starčevićanaca u H rvat­
skoj... P rotiv šovin ističk e srbofob ije pravaških stek liša, dr Lorko­
vić je s d ru govim a istak ao parolu saradnje Srba i H rvata.“ „Protiv
k lerik aln e frak cije pravaštva i protiv katolicizm a, on je vrlo rano
poveo borbu", organizovao je H rvatsku naprednu stranku. „Sa
S u p ilom je radio u Srpsko-hrvatskoj k oaliciji ostajući b liže bes­
kom prom isnom Supiilu n eg o kom prom isnom P rib ićeviću .“ „Kao
urednik „Pokreta“ je u najgore vrem e veleizd ajn ičk ih procesa vo­
dio borbu p rotiv vlastodržaca. N ije prošao bez apse.“ (Otokar K er-
šovan i: Izbor članaka, „K ultura“, Beograd 1960, str. 103.)

20 F rano Šup ilo: Politika u Hrvatskoj (Odlom ci iz jed n e za­

b oravljen e knjige). „K njiževna rep u b lik a“, n ovem bar 1924, br. 3,
str. 110-117.
81 Srpski narodni crkveni sabor — b io je od 1708. do prvog
svetsk og rata n a jv iše narodno i crk ven o pred stavn ištvo Srba u
H rvatskoj i V ojvodini; Sabor su sa čin javali pred stavn ici crkve i
naroda, od vlad ik a i 75 izab ran ih p oslan ik a, od ovih trećin a s v e -
šten ik a i d v e trećin e drugih građana; n a Saboru j e biran i patri­
jarh. T o je b ilo zagarantovan o Srbim a još p re v e lik e seo b e pod
A rsen ijem C a m o jev ićem u H abzburšku m on arh iju 1690.
..Novo d oba“ — om lad in sk i časopis, izlazio 1898.

22 „...osloboditi H rvatsku, em an cipirati H rvatsku, odgojiti Hr­

vatsk u n a narodnom duhu narodnog jed in stva i u čin iti je atrak ci-
jcn om tačk om za ju žn e S lo v en e u m onarhiji..." Šup ilo, isto, str.
112-113.
23 „Samouprava“ — organ R ad ikalne stran k e u Srbiji, izlazio
1881—1883, kada je zabranjen zbog zaječarsk e bune, zatim izlazio
1886, 1904-1915, u K raljevin i SH S i Ju goslaviji, od 19. X I 1918.
do 1929, kada je o b u stavljen , od 1936. do 1941. izlazio kao organ
Ju gosloven sk e rad ik aln e zajedn ice.
Protić, Stojan (1857—1923) — političar, p ub licist, državnik, je ­
dan od tvoraca i vođa R ad ik aln e stran k e u Srb iji; v iše puta bio
je m in istar u nu trašnjih p oslova i fin a n sija u vlad am a K raljevin e
Srbije. P osle p rvog sv etsk o g rata obrazovao je prvu vladu K ralje­
v in e SH S. P isao je pod pseu d on im om B alcan ik u s i V eritas. B io je
jed an od ideologa V elik e Srbije.
24 Peleš, dr Dušan (1867—1943) — pravnik, pu b licist i p oli­
tičar; p oslan ik u H rvatskom saboru od 1906. do kraja prvog sv e t­
sk og rata, zatim m in istar 1920. i 1923—1924.

85
„Riječki novi list“ — videtd n ap om en u 15 u z član ak: Juki-
ćev atentat i Dragan Bublić u osvetljenju svoga atentata.

22 August Cesarec 337

 V e r o v a tn o s e o d n o si n a b a ro n a Klimeckog (C h lu m eck y J o h a n r
1834—1924', a u strijsk o g p o litič a r a ; s in č e šk o g č in o v n ik a k o ji j e
1827. s te k a o p le m stv o ; 1868. p o sta o j e d v o rsk i s a v e tn ik i p o d n a -
mesn-i-k u M oravsk oj, č la n b ečk o g p a rla m en ta i m o ra v sk o g s a b o r a ;
1871. i 1875. b io je m in ista r. 1885—1893. p otp red sed n ik , 1893—1897.
p r e d sed n ik p a rla m en ta , a o d 1897. jed a n o d n a jb liž ih d v o r sk ih
p r ija te lja i p ou zd an ik a.

22Vojnović, dr Lujo, (1864—1953) — d ip lo m a t, p isa c k n jiže v ­

n ih i p o litič k ih eseja , isto r ijsk ih stu d ija i p o v esti. (V id eti: M. K r-
leža : O dragom bogu, o grofu Luji Vojnoviću, o t. zv. slobodi sa-
vesti i o mnogim drugim velikim i malim stvarima, „ K n již e v n a
republika" , m art 1924, br. 3, str. 118—121; Grof Lujo Vojnović i hi-
slorijsko-psihički nemoral našeg vremena, isto , 1924, br. 9, str.

27 R i j e č k a r e z o l u c i j a — d o n e ta 4. X 1905. u R ijec i p o s le k on ­
fer e n c ije h rv a tsk ih op o z icio n ih p o sla n ik a C arevin sk og v e ć a u B eču
i H rvatsk og, D a lm a tin sk o g i Istarsk og sab ora (osim p o sla n ik a H r­
v a tsk e se lja č k e stran k e, fra n k o v a ca i k lerik a la ca ); p o tp isa li su je
n jih 26 p risu tn ih p o sla n ik a i 5 o d su tn ih (p o p iin om oćstvim a). Izja ­
sn ili su s e za potreb u p ru žan ja p od ršk e borb i m ađ arsk e o p o z icije
u B u d im p ešti p ro tiv B eča, tra ž ili su u je d in je n je H rv a tsk e s D alm a­
cijom , p roširen je a u to n o m ije i d em o k ra tsk ih reform i u H rv a tsk o j;
b ili su za h rv a tsk o -srp sk o jed in stv o .
28 P r ib ić e v ić, k ao m in ista r u n u tr a šn jih p o slo v a , k rajem 1919.
p o sta v io je za u p ra v n ik a grada B eograd a, tj. z a š e fa b eograd sk e
G lavn jače, M an ojla L azarevića.

2» P a š ić N i k o l a (1845—1926) — p o litič a r i d ržavn ik ; u m la d o sti

sara đ iv a o sa S vetozarom M ark ovićem . P rv i p u t b iran za p o sla n ik a
1878; 1881. p red sed n ik G la v n o g od b ora R a d ik a ln e stra n k e; 1889.
š e f v la d e; 1893. izvan red n i i op u n om oćen i m in ista r u P etrograd u ;
od 1904. do s v o je sm rti b io je g o to v o s ta ln o u v lad am a, k ao m in i­
star sp o ljn ih p o slo v a ili k ao p r ed sed n ik vla d e. G oto v o s v i v a ž n iji
događ aji u sp oljn oj p o litic i K ra ljev in e S rb ije i J u g o sla v ije v eza n i
su i za n jeg o v o im e; b io j e p r e d sed n ik v la d e k oja je v o d ila b a lk a n ­
sk e ratove, š e f ju g o slo v en sk e d e leg a c ije n a M irovnoj k o n feren ciji
u P arizu 1918; p red sed n ik v la d e k oja je d o n e la V id ovd an sk i u sta v ;
u p ro leće 1926, k ao p r e d sed n ik v la d e , z a m e n io g a j e N ik o la U zu -
nović.
20 V id eti o N ik o li P a šiću č la n a k u I z b o r u r a d o v a O tokara
K eršovan ija, „K ultura", B eograd, 1960, str. 105-110.

21 I n s p e — u n ad i.

22 C a m e r a o b s c u r a (kam era opskura) — m račn a kom ora; s a n -

d u č e n a pred n joj stra n i im a o tv o r sa sa b irn im sočivom , k o je d a je
stvaran , iz v m u t i u m a n jen lik p red m eta k o ji s e n a la z i d a lje o d
n jeg o v e žiže.
22 D i n s tr e g le m a n — slu žb en o p ra v ilo ; o b a v lja n je d u žn osti.

338
 84 N ije b ilo m oguće tačn o utvrditi n a šta Cesarec aludira.

“ Sad, Alfonz Fransoa (Sade, A lp h on se Frangois, m arquis de,

1740—1814) — fran cu sk i kn jiževn ik ; vod io raskalašan život. Napo­
leo n ga je kao d u ševn o bolesn og zatvorio u Sarantonsku bolnicu.

KNJIŽEVNI I KULTURNI PROBLEMI

N JIH O V I NJE G O V JUBILEUM

O b javljen o s potp isom A u gu sta Cesarca u „Plam enu“, 1919,

br. 11, str. 190-202.

1 Marjanović Milan (1879—1955) — novinar, pu b licist, književ­

n ik . P o sle JuM ćevog aten tata, kad je dobio izgon iz Z agreba na
d e se t godina, p rešao u B eograd, od ak le se 1913. vratio. Početkom
p rvog sv etsk o g rata interniran, ubrzo zatim em igrirao u Italiju,
o d ak le je o tišao u Svajcarsku , Francusku, E nglesku i A m eriku.
Od 1918. v iše se b avio ekonom sko-p olitičkim nego k n jiževn im i
k u ltu rn im problem im a; 1919. se vratio u Zagreb, ali je posle po­
n o v o o tiša o u A m eriku . P o sle razočarenja u javn om političkom
životu p on ovo s e vratio literatu ri i k njiževnoj kritici; nekada ideo­
lo g realizm a, p o sv eću je s e stu d iju ok u ltizm a (Religija relativizma
i Okultizam i ezoterija).

Prohaska, dr Dragutin (1881— ?) — ista n č a j k n iiževn osti i

k n jiževn i kritičar. Od 1905. d o 1920. sred njoškolski p rofesor u Z a­
grebu. 1912—1913. p u tovao u Pariz, Prag, K rakov, V aršavu, Petro­
grad i M oskvu. S p rija teljim a (Juraj D em etrović i drugi) 1917.
p okrenuo „H rvatsku n jiv u “ i b io joj urednik 1920. Izabran 1920.
za lek tora srp sk oh rvatsk og jezik a na V isokoj školi za trgovinu u
Pragu. M in istarstvo p rosvete p o sta v ilo ga je 1921. za svoga d ele­
gata u Pragu. L iterarnu kritiku vod io je u „Savrem eniku“ od 1906,
u „H rvatskoj n jiv i“ od 1917, u „Jugoslavenskoj n jiv i“ 1919, pozo-
rišnu k ritik u u „A gram er T agb lattu “ 1908—1909.

* Circulus vitiosus (cirkulus viciozu s) — pogrešan krug, za­

tvoren i krug; b ezizlazan položaj.

* U član k u O hledome gosp. Tipu. U čast g. dra D. Prohaske,

„P lam en “, Zagreb 1919, sv. 5 i 6, str. 225—236, C esarec je objasnio
taj sv o j ariarhizam kao „negaciju s a m o onog što je lo še“.

* 1914-1918.
5 „R eich sp ost“ — b ečk i k lerik aln i list;
„P ester L loyd “ — d n ev n i list, poluzvam ični organ m ađarsk e
vlad e; n a nem ačk om jezik u izla z io n ed eljn o; napad ao je politik u
S rb ije od 1903. d o k raja p rvog sv e tsk o g rata. Izlazio u B u dim pešti
o d 1854-1944. *

* Ex officio (ek s oficio) — p o slu žb i, slu žb en o.

22* 339
 ' Ivan Apostol — b io je, p o p red an ju Biblije, g a lile js k i rib ar;
jed an od d v a n a e s t H risto v ih ap o sto la ; sm a tra s e d a j e au to r č e tv r ­
tog jev a n đ elja , triju p o sla n ic a i k n jig e Otkrovenja (A p ok alip sa).

8 Linkoln, Abraham (1809—1865) — p red sed n ik S A D o d 1859—

1865; p o tič e iz p o ro d ice s iro m a šn o g farm era, a sa m je b io trgovačk i
i stolarsk i p om oćn ik , sp la v a r n a M isisip iju , m a li trgovac itd.; 1847.
p o sta o je č la n K on gresa. N ij e b io p r ista lic a ra sn e s e g reg a cije.
V e lik a m u j e za slu g a š to j e sa č u v a o je d in s tv o S je d in je n ih A m e r ič ­
kih D ržava u p rk os gra đ a n sk o m ratu izm eđ u ju ž n ih i se v er n ih
d ržava. P o s le p rv o g s v e ts k o g rata i n e k o lik o g o d in a docn'ije d ržav­
n ic i J u g o s la v ije č e s to s u s e p o z iv a li n a L in k o ln a k ad a j e b ilo
u p ita n ju o d r ž a n je ce n tr a listič k o g u r e đ e n ja ze m lje . A li n ik ad a
n isu c itira li n je g o v e z a is ta d e m o k r a tsk e p o g le d e i n a ta p itan ja.
O n je, n a p rim er, govorio: „O va z e m lja (SA D — N . S.) s a sv o jim
u sta n o v a m a p rip ad a n arod u k oji n a n jo j sta n u je. S v a k i p u t kad
bi d a n a šn ja v la d a b ila s m e tn ja to m e on s e m o že p o slu ž iti sv o jim
u sta v n im p ra v o m d a j e p op ravi, i li s e p o slu ž iti rev o lu cio n a rn im
pravom d a je od agn a ili ob ori.“
Vilson, Vudro (W ilson W oodrov, 1856—1924) — p ro feso r u n iv e r ­
ziteta, p o litič a r i d r ž a v n ik S A D , č iji je p r ed sed n ik b io u period u
1913—1921. P r istu p io je A n ta n ti i 1917. S A D u v e o u rat. U p o­
s la n ic i K o n g resu 8. jan u ara 1918. izlo ž io je u 14 tačak a n a čela za
u sp o sta v lja n je s v e ts k o g m ira. S A D su tražile: ja v n e m ir o v n e p re­
govore; slob od u m o ra i p lo v id b e, o s im u ter ito r ija ln im vod am a;
s p ro v o đ en je jed n a k o sti u trgovan ju kod s v ih naroda; sm a n je n je
naoružanja; isp r a v lja n je ita lija n sk ih g r a n ica n a tem e lju n arod n o­
sn og p rin cip a; d a s e d a p r ilik a n a r o d im a A u str o -U g a r sk e M on ar­
h ije za slob od an , a u ton om an razv ita k , itd . Iak o j e V ilso n o v a p o­
s la n ica b ila in sp irisa n a ž e ljo m d a s e p a rira Dekretu o miru koji
je o b ja v ila s o v je ts k a vla d a , o n a j e o b je k tiv n o im a la utncaja n a
u b rzan je k raja rata.
In ter e so v a n je z a V ilso n o v u p o sla n ic u u n a šim k ra jev im a
i n je g o v a p o p u la rn o st k o d n a s b ila j e p o se b n o v e lik a zb o g toga
š to V ilso n n ije p r izn a v a o n i L on d on sk i p ak t. T o je o la k ša lo situ a ­
ciju i Ju g o slo v en sk o m od b oru i srp sk oj, a d o c n ije ju g o slo v en sk o j
v la d i u su k ob u s Ita lijo m o k o izv ršen ja od red ab a L on d on sk og
pakta.
K ad p regovori o sep a ra tn o m m iru s A u str ijo m n isu d a li n i­
k ak vih rezu ltata, a u m eđ u v rem en u n a Z ap adu p r o p a le p r o letn je
i le tn je n em a čk e o fa n z iv e p o s le k o jih su s a v e zn ic i stu p ili u p ro-
tivn ap ad , a isto ta k o srp sk e i sa v e zn ič k e sn a g e p r o b ile so lu n sk i
fron t, o slo b o đ en je je b ilo v e ć b lisk o. V ilso n je doprinio svoj s ta v
p rem a oslob ođ en ju p orob ljen ih naroda u A u stro-U garsk oj. Još
od ređ en ije je p rizn ao p rava n aših naroda, n azvao ih je p raved ­
nim , te u m esto p rava na a u ton om iju (u ok viru A -U ), izrazio
p ravo da od lu če šta žele. P ra k tičn o je to zn ačilo oslob ođ en je
ispod bilo k ak vih v eza sa A -U , stv a r a n je su v e r en e i n eza v isn e
n ove d ržave ju g o slo v en sk ih naroda.
V ilson je u č e stv o v a o n a m irovn oj k o n feren ciji u V ersaju k o ­
jom p rilik o m s e p ra k tičn o od rek ao s v o je p oslan ice. B io je in ic i­
jator stv a r a n ja D ru štva narod a. D ob io je 1919. g od in e N ob elovu
nagradu za m ir.

340
 T ajn im Londonskim paktom 26. aprila 1915 — potpisan im
izm eđu Ita lije, V elik e B ritan ije, Francuske i R u sije — b ilo je Italiji
zagaran tovan o teritorijaln o p roširenje k olonijalnih poseda i ostva­
ren je n jen ih asp iracija n a našoj obali Jadrana. P osle toga je
Italija pristu p ila A n tan ti i ušla u rat. M irovnim ugovorom u Sen
Ž erm enu (St. G erm ain — en Laye, 1919) i ugovorom s Ju goslavijom
u R ap alu (1920.', I ta lija je d ob ila en o što n ije u spela d a izvoju je
vojn ičk i: Južni Tirol d o B renera, Istru s Trstom , Sloven ačk o pri­
m orje s G oricom , otok e Cres, L ošinj, Lastovo, Palagružu i druge
m anje, Zadar s bližom okolinom , a R ijek a je p roglašena slobodnom
državom (koju je Ita lija pripojila 1924).

• Zulu — Z u lukaferi — narod iz grupe afričkih B antu crnaca.

Ž ive na istoku ju žn e A frik e. U X IX veku im ali su snažnu i veliku
državu. Izgubili su n ezavisn ost i državu 1887. god in e kad ih je
p okorila V elik a B ritan ija. D anas č in e v e lik i d eo stan ovn ištva Ju­
žn oafričk e U n ije.

10Kulundžić, Josip (1899) — pozorišni reditelj i dram ski pisac.

11Đačić, Zivojin (1874—1920) — p u b licist, profesor, javn i i
n acion aln i radnik i narodni p rosvetitelj. Izdavao „Narodne n ovin e“
(1907—1910), lis t za n arodno p rosvećivan je i „K alendar“ (1908—
1912). P isao poučne p riče za narod i si. D esetak godina se bavio
prosvetn im radom i organ izacijom zadrugarstva.
Stajić, Vaša (1878—1954) — profesor, p u b licist, istak n u ti kul­
turni i n acion aln i radnik u V ojvodini. Zbog nacion aln o-revolu cio-
narnog rada osu đ ivan od m ađarskih vlasti. P o sle neu sp elog po­
k u šaja o k u p ljan ja o m lad in e na h u m an ističk im i nacion alističk im
osnovam a, p o sle p rvog sv etsk o g rata, povuk ao s e iz javn og života
i radio u arh ivam a karlovačk og i novosadskog m agistrata. Za
vrem e drugog sv etsk o g rata pom agao NO pokret.

OD DVO G LA VO G O RLA DO Z A B A V N E BIBLIOTEKE

O b javljen o s p otp isom A . C esarca u „K njiževnoj republici“,

Zagreb 1924, br. 3, str. 112-116.

1 Andrić, dr Nikola (1867—1942) — p isac feljton a, putopisa,

k n jiževn o-istorijsk ih stu d ija i p revod ilac sa raznih jezika. O sno­
va o 1913. i u ređ ivao Z ab avnu bib liotek u ; b io je p redsednik D ruštva
h rvatsk ih kn jiževn ik a, dram aturg i up ravn ik N arodnog kazališta
u Zagrebu, a 1926, kad je R adić b io m in istar prosvete, njegov
pom oćnik, na kom položaju je 1927. p enzionisan.
Kugli — k n jižara Ju gosloven sk e ak ad em ije i S veu čilišta u
Zagrebu, n a sta la fu zijom M ilerove knjižare (osn ovane 1795) i k nji­
žare Lij. G aja (osn ovan e 1852). Izdavala zbirk e zakona, udžbenike,
stru čn e k n jige, p revode, dom aća m uzička d ela; izd ala je dobar
d eo h rv a tsk e k n jiževn osti d ru ge p olovin e prošlog veka.

2
Montepen, Ksavier (M ontepin X avier, 1824-1902) - fran­
cuski p isa c sen zacion aln ih i b u levarsk ih rom ana; Gabono Emil

341
(G aboriau E m il, 1832—1873) — fra n cu sk i k n jiže v n ik , jed a n o d p r v ih
p isa ca d e tek tiv sk ih rom an a.
» A r c i b a S e v , M i h a i l P e t r o v i ć (1878—1927) — ru sk i k n jiže v n ik ,
n aročito p o zn a t p o rom an u S a n j i n (1907); u s v o jim d e lim a o p is iv a o
je sn a ž n e stra sti d n a g o n sk i ž iv o t i ra sp o lo žen ja r u sk e in te lig e n ­
c ije p o s le n e u s p e le r e v o lu c ije 1905.

4 A n e , K l o d (A n e t C laud, p r a v o im e: J e a n S ch ö p fer, 1868—

1931) — fra n cu sk i k n jiže v n ik , p isa c p u top isa, rom an a i m em oara
iz s o c ija lis tič k e r e v o lu c ije ; p isa o i d ram e; Z i j a r P j e r (P ierre
G illard). K r a s n o v , P e t a r N i k o l a j e v i č (1868) — g e n e r a l u em ig ra ciji.

5 K e r e n s k i , A l e k s a n d a r F j o d o r o v i č (1881) — ru sk i p o litiča r,
p o sle feb ru arsk e r e v o lu c ije 1905. p r iša o s o c ija lr e v o lu c io n a r im a ; u
p rivrem en oj v la d i 1917 (2. III) m in s ta r p ravosu đ a, z a tim (od 30.
IV ) m in ista r v o jsk e i m orn arice, p a (8. ju la ) m in is ta r -p r e d s ed n ik
i č a k v rh o v n i k om an d an t. Iz Z im sk o g d vorca p o b e g a o isp red
b o ljše v ik a (7. X I) p reru šen u ž e n sk e h a ljin e . P o k u ša o d a p o d ig n e
arm iju p ro tiv p o b ed o n o sn e s o c ija lis tič k e r e v o lu c ije , ali n ije u sp eo
i 1918. e m ig rira o iz R u sije. Z iv e o je u S A D , g d e je i um ro.

• L unačarski, Anatoljj Vasiljevič (1875—1933) — p r v i k om esar

za p ro sv etu i k ulturu u so v jetsk o j v la d i; v e lik i p o zn a v a la c zap ad ­
n oevrop sk e k n jižev n o sti, u m etn o sti i k u ltu re; p isa o p e sm e i dram e.
Dzeržinski, Feliks Edmunovič (1877—1926) — ru k o v o d ila c V a n -
red n e k o m isije za b orbu p r o tiv k o n tr a r ev o lu c ije (Č EK A , G P U ) u
period u oru žan ih u n u trašn jih borbi i s p o ljn e in te r v e n c ije (od d e­
cem bra 1917. d o sm rti). Od 1897. d o o k to b a rsk e r e v o lu c ije b io je
jed an od ru k ovod ilaca p o ljsk o -litv a n sk o g so cija ld em o k ra tsk o g p o­
kreta; u č e stv o v a o je u rev o lu ciji 1905; u zatv o rim a , n a rob iji i u
p rogon stvu , o d a k le je v iš e p u ta bežao, p r o v e o je p r e k o d e s e t
godina. Od ap rila 1917. d o sm rti b io je č la n C K b o ljš e v ičk e p artije;
od 1921. b io je narod n i k om esar za saob raćaj, z a u n u tr a šn je p o ­
slo v e i p red sed n ik s a v e ta za p rivred u .

7 Cion — S ion — u z v iše n je u sev er o isto č n o m d e lu J eru zalem a

na k om e su sagrađ en i D a v id o v i S o lo m o n o v h ram i d ru ge građ e­
v in e i g d e s e n alazi s e d iš te jev r e jsk o g n a c'o n a ln o g ž iv o ta u Jeru­
z alem u . — K ad je u B a zelu 1897. od ržan P r v i c io n is t;č k i k on gres
i p o čela s istem a tsk a izgrad n ja o r g a n iza c ija c io n ističk o g p ok reta
(koji ob u h v a ta J e v r e je iz č ita v o g sv e ta u c ilju stv a ra n ja , od n osn o
o b n a v lja n ja n a c io n a ln e d rža v e u P a le stin i) p od ru k ovod stvom jed ­
n og tada stv o ren o g tela — a n tise m itsk a prop agan d a je taj k on gres
i to ru k ov od eće te lo n a zv a la sio n sk im m u d racim a; K rasn ov j e
a n tise m itsk i p ojam „sion sk i m u d raci“ u p otreb io u k on trarevolu -
o io n a m o m s m is lu z a ru k o v o d stv o s o c ija lis tič k e r e v o lu c ije 1917.
8 F r a m a s o n i (fram asu n i) — v id e ti n a p o m e n u 1. u z čla n a k
N a č i j o j j e s t r a n i u n i k u m .•

• K u p r i n , A l e k s a n d a r I v a n o v i č (1870—1938) — ru sk i k n iiž e v -
n ik; b io je o fic ir carsk e v o jsk e, a z a tim glu m ac, geom etar, fa b ričk i
rad n ik itd . P o s le s o c ija lis tič k e r e v o lu c ije e m ig r ir a o iz R u sije, a li

342
s e 1937. v ratio u SSSR. N jegova d ela su pre rata m nogo prevo­
đ en a kod nas.
„Novoje vremja" — jed na od m nogobrojnih staln ih i p ovre­
m en ih p u b lik acija k oje su belogard ejski em igranti izd avali u K ra­
lje v in i Jugoslaviji, jer s u tu im a li jedan od svojih jačih centara
u Evropi.

10 P ita n je odnosa revolucionarnog proletarijata prem a kulturi

i um etn osti naročito s e in ten zivn o i oštro p ostavilo p osle oktobar­
sk e revolu cije. U Sovjetsk om Savezu je bio čak i organizaciono
•oform ljen pokret za stvaran je „čisto“ proleterske kulture, ali se
•on raspao 1932. godine. Pod „levim p roletkultovcim a“ (jer je bilo
v iš e grupacija m eđ u „proletkultovcim a“) Cesarec m isli na one
k n jižev n ik e iz tog pokreta koji su sem n ih ilističk og odnosa prem a
k ulturnom n asled stvu , ned osled n osti u filozofsk im koncepcijam a,
literatu ru i um etnost, kako i Cesarec kaže — „ponižavali d o pam ­
fle ta “ u najboljoj nam eri da je što v iše i neposrednije povežu
s d n evn im , a u ono v rem e i životn im in teresim a p rve pobedonosne
so c ija listič k e revolu cije.

11 Dvoglavi orao — d v e orlove p olovin e, svak a s glavom , bio

j e grb ruskog carstva (pre njega Istočnog i Zapadnog Rim skog
carstva i V izantije), A u strijsk og carstva, K raljevin e Jugosla­
v ije itd.

O DGOVOR G. CR NJANSK OM E

O b javljen o s p otp isom A u gu sta Cesarca u „K njiževniku“,

Z agreb 1932, br. 5, str. 166—177.

1 Dioskuri — b ili su, p o grčkoj m itologiji, Z evsovi sin ovi

K astor i P o lu k s (Polideuk), braća H elen e i K litem nestre. P o H o­
m eru , K astor i P olu k s su n esta li sa z em lje još pre trojanskog rata.
a li su i d a lje u ž iv a li b ožan sk o poštovanje. O P oluksu s e p ričalo
d a je n aročito b io v e š t u p esn ičen ju , a K astor dobar u krotitelj
konja. K ad je u jed n om boju K astor poginuo, Z evs je Poluksu
d o z v o lio d a p o d eli s bratom svoju besm rtnost. O tada su D ioskuri
p rovod ili zajed n o jed an dan na O lim pu, drugi u D on jem svetu.
Z b og n jih o v e b ratsk e lju b a v i Z evs ih je, kao blizance, p rem estio
m eđ u zvezd e.
Cmjanski, Miloš (1893) — n ovin ar i kn jiževn ik ; 1929. b io je
a ta še za štam pu u B erlin u . U redakciju režim sk og „V rem ena“
ušao je još 1925; 1934. glorifik u je rat (Sokoli i Oklevetani rat),
p ok reće profašdstički n ed eljn i lis t „Ideje“; ju n a i ju la 1937. š a lje
„V rem en u “ d op ise o ratu u Š p a n iji iz F rankove Spandje, a u pro-'
le ć e 1938. iz R im a h vali M u solin ija i Ćana. D rugi svetsk i rat p r o
v e o je u L ondonu i tu ostao. G odine 1932. napao je izdavačko
p red u zeće „N olit“ i naprednu k n jiževn ost. Zbog toga ga je 150
k n jiževn ik a, u m etn ik a ! javn ih radnika osudilo. M eđutim , on je u
od govoru rek ao d a j e k ren u o p ro tiv k om u n ističk e literatu re ili
n je iiih pred zn ak a, jer zn a č e sm r t ju gosloven sk oj k n jiževn osti itd.

343
 Nevistić, Ivan — n o v in a r, p u b lic is t i k n jižev n ik . D o c n ije n a
jed n o m m estu u o v o m č la n k u C esarec p o m in je u z N e v is tić e v o im e
jed a n kon k u rs z a n a jb o lju n o v e lu — o d n osi s e n a jed n u C esarčevu
n o v e lu o G la v n ja či. N isa m u s p e o d a p ro v erim , a li m is lim d a je
taj broj „V ijenca", u k o m e j e n o v e la štam p an a, b io za b ran jen .

2 Malheureux gens de lettres, est-ce d vous d’etre delateurs?

— „n esrećn i k n jiže v n ic i, da li ja n a v a m a d a b u d ete d o sta v ­
ljači?"
Garas — v e r o v a tn o s e o d n osi n a G arassea le P e r e F ran goisa
(1585—1631), k o n zerv a tiv n o g , r e lig io zn o g fra n cu sk o g p a m fle tistu ;
Somej (C h au m eix A b ra h a m -J o sep h d e, 1730—1790), fra n cu sk i k ri­
tičar; A je (H ayet).

3 Slavjanofili — p a n s la v is ti, p r ista lic e s lo v e n s k e u za ja m n o sti

i u je d in je n ja S lo v en a ; j a v ili s u s e u R u siji 40-tiih i 5 0 -tih god in a
p rošlog vek a. O dob ravali s u o sv a ja č k u p o litik u canizm a; za la g a li
su s e za o slo b o đ e n je se lja k a o d k m eto v sk ih ob a v eza , a li d a z e ­
m lja i d a lje o sta n e p osed n ičk a. Izra ža v a li su in te r e se k on zerva­
tiv n e b u ržo a zije i su k o b lja v a li s e s a ta k o z v a n im zap ad n jacim a,
n a p red n ijim , le v im p r e d sta v n ic im a b u r ž o a z ije i lib era ln o g p le m ­
stv a , k a o i s a p r e d sta v n ic im a re v o lu c io n a r n e b u ržoask e d em ok ra-
tije (B jelin sk i, H ercen i dr.)

4 Miletić, Svetozar (1826—1901), u P o ž u n u (B ratislava), g d e j e

stu d irao, b io p o d u tic a je m L ju d e v ita Š tu ra i Ja n a K olara, slo v a č ­
k ih p a n sla v ista .
Petefi, Aleksandar (1823—1849) — n a jp o z n a tiji m ađ arsk i p e-
sn ik , revolu cion ar. N e sta o u b itk i kod Š eg e šv a ra u E rd elju . U d ob a
rom an tizm a m n ogo je p rev o đ en n a n aš jez ik i ja k o je u ticao
n a srp sk e ro m a n tiča rsk e pesndke, n a ro čito n a Z m aja i Đuru
Jakšića. *

* V id e ti C esa rčev č la n a k M istifikadja jedne etike, „Plam en",

Zagreb 1919, br. 1, str. 24—32. Č lan ak je p isa n p ovod om k n jižev n o -
filo z o fsk e s tu d ije M iloša Đ u riča, Smrt Majke Jugovića, Z agreb 1918.
Đurić, dr Miloš (1892) — p rofesor U n iv e r z ite ta u B eograd u ,
čla n SA N ; k la sič n i filo lo g i p isa c filo z o fsk ih d ela . U p rvom d elu
sv o je d e la tn o sti b io je p ro p o v ed n ik id e ja n a cio n a lizm a i p a n sla ­
vizm a, id e ja g e n e r a cije lib e r a ln ih građ an sk ih in te le k tu a la c a u oči
i za v r e m e p rvog sv e tsk o g rata.
Gijo (G uyau, M arie Jean , 1854—1888) — fran cu sk i filo z o f i
p esn ik ; izm eđ u ostalog, p ro p o v ed a o j e op štu so lid a rn o st m eđ u
lju d im a ..
Cerina, Vladimir (1891—1932) — h rv a tsk i k n jižev n ik ; u d oba
b alk an sk ih ratova jed an od v o đ a n a c io n a listič k e o m la d in e u n a ­
šim k rajevim a pod A u stro-U garsk om . U oči p rv o g s v e ts k o g rata
pok ren u o u Z agrebu ča so p is „Vihor" i p rop oved ao „p olitičk o i
k u ltu rn o jed in stv o ju žn o slo v en sk ih naroda".
Macinijeve (M azzini G iu sep p e, 1805—18721 r e v o lu cio n a rn o -
d em ok ratsk e id e je đ borba za o slo b o đ e n je i u je d in je n je Ita lije
sn ažn o su u tic a le n a n acio n a ln o o slo b o d ila čk e p o k rete u n a šim kra­
jev im a p o d A u stro-U garsk om p r e p rv o g sv e tsk o g rata.

344
 • G a r i b a l d i, Đ u z e p e (1807—1882) — sa dva svoja sin a i do­
b rovoljcim a, p risk očio j e u pom oć republikanskoj Francuskoj i
borio s e sa u sp eh om u ju goistočn im oblastim a.
I g o s e p o sle propasti carstva 1870 vratio iz em igracije u Pa­
riz, g d e je biran u P arlam en at i Senat. N e sh vataju ći istorijsko
zn ačen je P a rišk e kom une, osu đ ivao je n jen e revolucionarne m e­
tode, a li k ao filan trop tražio je am nestiju za osu đ en e kom unare.
T j e r , A d o l f (T hiers, 1797—1877) — fran cu sk i državnik i isto -
ričar; 1871, k a o š e f V ersajsk e vlad e, u krvi ugušio Parišku ko­
m unu; p rvi p red sed n ik T reće R epu blike (1871—1873). P o ugovoru
od 26. II 1871, p o sle S edana, N em cim a isp latio ratnu odštetu; 1873.
zb acili su g a s a v la sti m onarhisti.

7 J o z e f d e M e s t r (Joseph d e M aistre); B a r e s (Barres M au­

rice, 1862—1923) — 'književnik i političar, nacion alšovin ist i k leri­
kalac; u toku p rvog svetsk og rata idealizovao rat, k u lt m rtvih
ii p o d stica o n a osvetu , p ogrom e i ratn a razaranja.
O M orasu v id e ti u n ap om en i 28. u z član ak o A liji A lijagiću-
L a m n e s (L am en naise, F elisite-R ob er, 1782—1865) — jedan
od začetn ik a h rišćan sk og socijalizm a u Francuskoj.
Sorel, Zorž (Sorel G eorges, 1847—1922) — fran cu sk i socijalist,
n ovin ar i pu b licist; teoretičar takozvanog revolucionarnog sin dika-
lizm a; zapažena su m u d e la iz ob lasti ekonom ije, m orala d so­
ciologije.
Zores (Jaures Jean , 1859—1914) — fran cu sk i pu b licist, socija­
list, p ozn at n a ro čito k ao p ro tiv n ik m ilitarizm a i rata.
Ged, Zil (G uesdes Jules, 1845—1922) — francuska socijalist,
istak n u ti vod D ru ge in te m a c io n a le . M nogo je doprineo širenju
m ark sizm a u socijalističk om pokretu Francuske. U prvom sv e t-
skom ratu b io socijalšovin ist, glasao za ratne kredite i ušao u
buržoasku vladu. N ije sh v a tio značaj oktobarske revolucije.
B a r b is , A n r i (B arbusse H enri) 1873—1935.

8 Brinetijer (B runetiere, V in cen t de P aul-M arie Ferdinand.

1849—1906) — kn jiževn ik , profesor, član Francuske akadem ije.

9 Stal, Madam de (Stael, M adam e de, A n n e L ouise G erm aine,

rođ. N ecker, 1766- 1817) - fran cu sk a književnica; kao protivnik
N ap oleon a em igrirala iz Francuske.

10 L e r u , P j e r (L eroux Pierre, 1797— 1871) — radnik-sam ouk,

fran cu sk i socijalist^utopist. U m ro za v rem e K om un e i bio svečan o
sahranjen .

11 Ujedinjena omladina srpska — osn ovan a u N ovom Sadu

1866. n a prvoj sk u p štin i p red stavn ik a i član ova 16 književnih i
p evačk ih društava, a na in icija tiv u grupe m lađ ih intelektu alaca
ok u p ljen ih ok o srpskog stu d en tsk og društva Zore u Beču. U nje­
nim red ovim a su k ob ljavali su s e u o sn ovi d va pravca: rom anti­
čarsk i i novi, realističk i i socija lističk i. Na godišnjoj skupštini
1870. u N ovom Sadu S vetozar M arković je branilac novog, reali­
stičk og i socijalističk og pravca. Z abranjena je 1872. od strane
m ađarsk ih vlasti, a li je p rotiv n je bila i reakcija u Srbiji.

345
 12 „Vreme" — vr e m e n o m p o sta lo p r o fa šistič k i d n e v n i lis t;
izla z ilo u B eogradu od 1921, k oji j e b ran io i tu m a č io slu žb en u
p o litik u reak cion arn ih v la d a . Z a v r e m e o k u p a cije lis t izla z io k ao
„N ovo v r e m e “.
„Pravda" — v e č er n ji list, iz la z io o d 1904. d o a p rila 1941. u
B eograd u . Z a v r e m e p rvog sv e ts k o g rata izla z io u S o lu n u ; d o
1915. b io a n tid in a stič k i rasp oložen , a p o sle rata jed n o v r e m e
p od u ti čajem D em ok ratsk e stran k e.
„Vidovdan “ — k o n z e r v a tiv n i i reak cion arn i list, iz la z io u B e o ­
gradu trip u t n e d e ljn o od 1861—1876; od 1866 izla z io d n evn o.
„Jedinstvo" — lis t za p o litik u i k n jižev n o st, p o lu z v a n ič n i or­
gan v la d e, iz la z io u B eograd u od 1868—1873.
Ban, Matija (1818—1903) — p e sn ik i d ram sk i p isa c, rodom iz
o k o lin e D u b rovn ik a, p ro feso r B eograd sk og lic e ja i d ip lo m a tsk i
s lu žb en ik srp sk e v la d e z a v r e m e A lek sa n d ra K arađ orđ evića.
Popović, Miloš (1820—1879) — n o v in a r i p isac; b o r.o s e pro­
t iv n ap red n ih i lib e r a ln ih id eja k a o u r e d n ik zv a n ičn ih lis to v a
„S rpske n o v in e “, „V id ovd an “, i „ P od u n avk a“. N je g a i n je g o v o
d ru štv o iro n ič n o su n a z iv a li „ d u k atovcim a“.
Rozen (Ružić), dr Mihailo — n o v in a r i lek a r u K n ja žev cu ,
d o p isn ik a u stro-u garsk ih lis to v a iz B eograd a, p o v e r e n ik a u stro­
u garsk og M in ista rstv a sp o ljn ih p o slo v a ; 1870. p r im io sr p sk o p o -
d a n s tv o i o d ao s e n ov in a rstv u . U m ro u B eču .

13 V id eti u o voj k n jizi Stjepan Radić i republika.

14 Frajligrat (F reiligrath F erd in an d , 1810—1876) — n em ačk i

revolu cion arn i p esn ik , č la n red a k cije „N ovih ra jn sk ih n o v in a “ i
č la n S a v eza k om u n ista; 1868. v r a tio s e u N em ačk u iz em ig ra cije,
pao pod m alograđ an sk i u ticaj, p o s le če g a je p r ija te ljs tv o s M ark -
6om i E n gelsom b ilo p rek in u to
Herveg (H ervegh G eorg, 1817—1875) — n em a čk i p o litič k i p e ­
sn ik , jed n o v rem e v r lo b lizak rad n ičk om pokretu.

15 E vo sa m o n e k o lik o b ib lio g ra fsk ih p od atak a k a m p a n je Cr-

n jan sk og i reagovan ja drugih k n jiže v n ik a i ia v n ih radnika: M.
Crnjanski: Mi postajemo kolonija strane knjige, I, „Vrem e", 9.
m art 1932, br. 3659, str. 2; D eo II, isto, 12. m art 1932, br. 3662,
str. 2; Urednik „Srpskog književnog glasnika" o našoj književ­
nosti, isto, 13. m art 1932, br. 3663, str. 7; Panika oko naše knjige,
isto, br. 3672, 22. m art 1932, str. 5.
Izjava redakcionog odbora „Nolita", „P olitik a“, 16. m art 1932,
br. 8567, str. 8; U odbranu književnog posla. Jedan apel svim
javnim radnicima, isto, 21. m art 1932, br. 8572, str. 7. Taj ap el
je p o tp isa lo 26 k n jižev n ik a i u m etn ik a, m eđ u k ojim a: V elib or
G ligorić, M iloš Đ urić, P je r K rižan ić, V e ljk o Petrovac, M arko R i-
stić, B ran im ir Ćosić, D esan k a M ak sim ović, P era P a la v ičin i, M. M.
P ešić, Jovan P op ović; 52 k n jižev n ik a i ja v n a radnika iz H rvatsk e
so lid a risa li su s e s k n jiže v n ic im a iz B eograd a u revoltiran om p r o ­
testu n a isp ad e C rnjanskog. Izm eđ u o sta lih p ro test U odbranu
književnog posla p o tp isa li su : L ju b o B ab ić, D ob riša C esarić, Ivo
T ijard ović, J a k ov G otovac, K rsto H eged u šić, A n tu n A u gu stin čić,
M ilan D u rm an, B ožid ar A d žija, A u g u st C esarec, S ta n isla v S im ić,

346
D rago Ibler, V lad im ir Nazor, P avao M arkovac, Oton- Postružnik;
„P olitik a“, 24. m art 1932, br. 8575, str. 7. Z atim su ob javljen i
p rotesti iz sv ih cen tara u unutrašnjosti.

Badalić, Josip (1888) — k n jiževn i istoričar, slavist, profesor

F ilozofsk og fak u lteta u Zagrebu (od 1945); proučava rusku knji­
ževn ost i n je n e v e z e sa h rvatsk om i srpskom književnošću.
O dnosi s e n a C esarčev član ak: Dostojevski—Lenjin (Dva pola
ruskoga antdim perijalizm a), „K njiževna republika“, Zagreb 1924,
br. 5 - 6 .

17 F ranc M ering: Prilozi istoriji književnosti, knj. II, „Kul­

tura", B eograd 1955, str. 64.

16 Iz razloga cenzure, m isli s e na S ovjetsk i S avez koji je

ta d a b io jed in a z em lja u kojoj je v la st im ala radnička klasa.

18 V id eti F ranc M ering, isto , str. 70—72.

JE D A N NE ČU VEN UN IK U M

O b javljen o s potp isom A u gusta Cesarca u časopisu „Savre-

m e n a stvarn ost“, Zagreb 1933, sv. 1, str. 1—4.

1 Curčin, Milan (1880) — p esn ik i p u b licist. Od 1907—1914. do­

c e n t U n iverziteta u B eogradu; za v rem e prvog svetsk og rata član
Jugosloven sk og odbora u Londonu. Od 1920—1941. izd avao i ure­
đ iv a o u Zagrebu časop is „Nova Evropa“, koji je tretirao dru­
štv en a , p olitičk a i kultu rn a pitan ja; sprovodio an glofilsk i uticaj.
Orakulum (oraculum ) — kod starih G rka: proročište, m esto
n a kom e su naročita svešten a lica p rim ala poruke od bogova i
s a o p šta v a la ih lju d im a; proročanstvo, odgovor bogova; proricanje.

2 V id eti u ovoj k n jizi č lan ak Odgovor g. Cmjanskome.

8 C.: „Front socijalne literature,“ „Nova E vropa“, Zagreb, 26.

n ovem b ra 1932, br. 11, knj. X X V , str. 529—534.

* G. G am u lin : O Ivanu Meštroviću, „Signali“, m jesečn ik za

literarn a i kultu rn a p itan ja, Zagreb, ju li 1932, br. 3, str. 55—60.
Đ u ro T iü ak : Ivan Meštrović (povodom IV k olek tivn e izlo ­
žbe). Književnik, ju li 1932, br. 7, str. 242-247.

8 Oser, c’est tout! — o sm e liti se, đrzn u ti se, to j e sve!

6 Ć.: „Front socijalne literature", isto, str. 530—531.

7 O dnosi s e na Ivan a M eštrovića; vid e ti u ovoj k n jizi č la ­

n ak : Na čijoj je strani unikum.

8 M iroslav K rleža: Ivan Meštrović vjeruje u boga, „K nji­

ž e v n ik “, 1928, br. 3.

347
 0 I(v a n ) M (eštro v ić).

10 „K o z a s e b e traži slob od u m iš lje n ja i govora treb a d a

dop u sti tu slob od u d d ru gim a. T o je baza za razgovor uopšte,
inače, ako „p rotagon isti n a š e m la d e s o c ija ln e lite ra tu r e “ p rod u že
p o v išen im tonom , o d v r a tić e im s e za ste p e n v iše , p a ć e n a sta ti
vika a n e ob jašn jen je... p o z iv a m o n a š e d r u g o v e in te le k tu a lc e , p o ­
b orn ik e so c ija ln e literatu re, d a sp u ste g la s i go v o re m im o i p ri­
brano; i d a n a m a d o p u ste d a go v o rim o istim ton om k ojim oni,
i s istim pravom k ao i oni... R asn i r ev o lu cio n a r u vek , in tu itiv n o ,
juri na b arik ad e ak o m u s e u č in i u g rožen a slob od a, m a s koje
stra n e d o la zila op asn ost; p a s e n i „ s o cija ln i“ rev o lu cio n a ri n e
srne ju o g lu šiti o n a š p o ziv k oji im u p u ću jem o u im e slob od e
m išljen ja , — ak o im isk re n o leži n a srcu o n o što tak o g la sn o
isp oved aju .“
Ć.: „Front socijalne literature“, isto, str. 534.

11 A lek sa n d a r M u žin ić: Dijalektički materijalizam i vreme,

„N ova E vrop a“, 26. n ovem b ra 1932, br. 11, knj. X X V , str. 535—538.
E vo n e k o lik o „ m isli“ dz to g član k a:
„Jedinstvo suprotnosti jed an je od o sn o v a d ija le k tić k o -m a te -
r ija lističk e „ m etod e“. A li je s tim o sn o v n im p rin cip o m d osta k om ­
p licira n o raditi... J e d in stv o su p rotn osti im a d e se , n aravn o, s h v a ­
titi tek u d in a m ici, u razvoju , jer b ism o in a č e d o šli d o n e m ilih
p osljed ica: p o n a šem o b ičn om m išlje n ju , k o je je u g la v n o m po
sad ržaju statičk o, d o šli b ism o u p otreb om p r in c ip a jed in s tv a s u ­
p rotn osti d o toga d a bi b io o n em o g u ćen s v a k i rad i sporazum .
U to m slu čaju , k ad b ism o rekli, na primjer, „Milan je glup“ to
bi moralo ujedno da znači (p otcrtao — N . S. T o j e r e d 21' i:
„Milan je mudar“ (m u d rost k a o su p rotn ost g lu p osti), tako da (isto,
red 22) u p otreb om n a v e d e n o g p rin cip a n e b ism o n ik ad a m ogli
p ravo z n a ti šta n e k o k aže, m is li, k o m is li, šta p o sto ji itd .; n a ­
ravno, s v e ak o b is m o taj p rin cip sh v a ć a li s ta tičk i, tj. d a u sv a ja
isto v rem en o st su p rotn osti: s v e i je s t i n ije ! D a s e toj n esig u rn o sti
izb jegn e, ja sn o je d a je d in s tv o su p ro tn o sti im a d e v r ije d e ti te k u
razvodnom p rocesu : tj. izm e đ u su p ro tn o sti iona d a p r o tek n e iz v j e ­
s n o v r ije m e “. (M u žinić: isto, str. 535.)
„N ikako n a m niije ja sn o u d ija le k tič k o -m a te r ija listič k o j „m e­
tod i“ slijed eć e : K ad a s e (po jed in stv u su p rotn osti) A ra z v ije u
svoju su p rotn ost B , — p o slije toga im a , n a o sn o v u zd ravog ra­
zum a, p o istom p rin cip u d a s e B r a z v ije u A , tj. natrag u s v o je
ish od ište, u sv o ju su p rotn ost; o v o r a z v ija n je b i p rem a tom u n a ­
lič ilo vrlu d an ju , č a s o v a m o p a o n d a o p et n atrag; o d n osn o radi
b o ljeg p o ređ en ja: p o tom p rin cip u , razvoj bi im ao b iti b aš kao
k od d ječje ig ra čk e „ y o -y o “, k o ja s e n a jed n oj stra n i od m ata, d a
s e od m ah zatim n am ota n a d rugu stran u , i d a se v ra ti o p e t n a­
trag. Da bi s e ta k v o m v rlu d an ju (izbjeglo, izm islili su n a ši d ija -
lek tičari treći član : C -sin tezu . A li, otkud d ijale'ktičarim a taj C?
Ta „yo-yo“ s e n e m ože n am atati n a treću (str. 535) stranu , kada
p o sto je s a m o d v ije. O tkuda n ajed n om u d ija le k tič k o -m a te r i a li-
stičkoj „m etod i“ trostrano jed in stv o , kada su p rotn ost im a d e sam o
d v ije stra n e? “

348
 „Za razvoj u suprotnost potrebno je svakako da prođe i z v j e ­
s n o v rijem e...“ „Mi želim o b iti načistu k o je j e v r i j e m e potrebno
za p relaz u su p rotn ost?“, „Zašto jed nom razvoj traje h iljaditi dio
sekunde, drugi put po nek olik o sati, a onda i po tisuću godina?...
A k o bi d ijalek tičk a m etoda h tje la b iti zaista naučna, potrebno bi
b ilo da sm o n ačisto s tim „izvjesnim “ vrem enom . Inače je tu
otvoren a m ogućnost n ajširim i n ajsm ionijim s u b je k ti v n i m shva-
tanjim a. Izgleda da s u 'o n i koji se toliko hvastaju r e a ln im gle­
d an jem na stvari u nu tar prostora i vrem en a zaboravili na — v ri­
jem e. N jim a je sek u n d a ili godina ili tisu ćljeće isto, baš kao da
su sam i — nadvrem ens'ki.“ (Isto, str. 536.)

12 „Da m aterijaln e prod u k tivn e s ile u odnosim a svojin e stupe

u suprotnost, tj. u k o lek tiv n e odnose, trebalo je (a valjd a će još
trebati?) n ek olik o h iljad a godina." (Isto, str. 536.)

N A ČIJOJ JE ST RAN I UNIK UM

O b javljen o s potpisom A. Cesarca u časopisu „Savremena

stv a rn o st“, Zagreb, 1933, sv. 4, str. 76—84.

1 M. Curčin: J e d n o o b j a š n j e n j e A u g u s ta C e s a r c a , „Nova
E vropa“, Zagreb, 26. januara 1933, knj. X X V I, br. 1, str. 35—41.
F r a m a s o n i (franc-m agon, slob odni zidar) — . član ovi tajnog
reldgiozno-filozofskog društva s m ističn im obredim a. T akva dru­
štv a n ajpre su n astala u E n gleskoj u X V III veku; vrem enom su
proširila s v o ju m režu (lože) i p o drugim zem ljam a.

2 M. C určin, isto, str. 35.

J
3 C esarčev č la n a k je b io složen i redakcija je im ala nam eru
da ga o b ja v i kao u vod n ik „K n jiževn ik a“. Zagreb, 1933, br. 9, na
str. 321-331.

4 P r e s b i r o — organ za p o slo v e štam p e (propagande i agita­

cije) p ri Predsednćštvu vla d e, nep osred n o potčin jen predsedniku
v la d e i m in istru u n u trašn jih p oslova; o b avljao je p oslove cen­
zure. P resb iro ‘j e b io ustan ova k oja je odabirala i praktično
od lu čiv a la o k ad rovim a za p resatašeje (atašeji za štam pu) pri
d ip lom atsk im p red stavn ištvim a K raljevin e Ju goslavije u inostran-
stvu , jer je p rek o n jih v r šio o b aveštavan je (svetsk e javn osti o
Ju goslaviji, od n osn o in form isao s e o situ aciji u svetu itd.) i kon-
traob aveštavan je. Z b og toga je p resbiro b io n a jtešn je povezan
s m in ista rstv o m u n u trašn jih poslova.

5 V id eti u ovoj k n jizi član ak : N j i h o v i n je g o v ju b ile u m .

# „N ova E vropa“, 26. novem bra 1932, knj. X X V , br. 11, str.
529-534.

7 V id eti u ovoj k n jizi član ak: J e d a n n e č u v e n u n ik u m .

349
 8 Durman, Milan (1902—1941) — p u b licist; k a o s tu d e n t p ri­
p ad ao rev o lu cio n a rn o m rad n ičk om p ok retu i K P J. B io je u red n ik
b ib lio tek e „Progres" k o ja je izd a la n ek o lik o z n a č a jn ih m a rk sistič­
k ih p u b lik a cija. P re v o d io je n a u čn a i p op u larn a d ela iz d r u štv en ih
n au k a i m ark sizm a (P leh an ov). S a r a đ iv a o u n a p r e d n im ča so p isim a
„K ritika", „Stožer" i „L iteratura". U r e đ iv a o „K n jiževn ik " (1931—
1939). B a v io s e i n o v in a r stv o m . K ad j e p r e ša o n a p o z icije gra­
đ a n sk e le v ic e , n ije b io p r o tiv n ik K P J s k o jo m j e o d rža v a o b ilo
d irek tan , b ilo in d irek ta n k on tak t.
M ilan D u rm an: Književnost koja nije umjetnost već potreba,
„K njiževnik" , 1932, br. 9, str. 321 -3 2 8 .
U broju 10, ok to b a r 1932, red a k cija „K n jiževn ik a" o b ja v ila
j e sle d e ć u isp ravk u : „U p rošlom broju „K n jiževn ik a" od štam p an
j e p o g rješn o n a slo v č la n k a M ila n a D u rm an a: Književnost koja
nije umjetnost već potreba, a treb a d a b ud e: Književnost koja
nije luksus već potreba, str. 397.
• „Jadransko p ita n je O tp o r u k a g. Musoliniju. „N ova E vro­
p a “, 26. o k tob ra 1932, knj. X X V , br. 10, str. 481—484. P o tp isa li su:
D on F ran e Bulić, L juba Babić-Đalski, U roš Predić, J o sip Plečnik,
B r a n isla v Nušić, O ton Zupančič, R ih ard Jakopić, Fran S. Finžgar,.
D in k o Šimunović, dr D ragu tin Domjanić, T om a Rosandić, dr A l­
b ert Bazala, prof. V aša Stajić, Jo za Kljaković, dr L aza Popović,
dr B ran im ir Livadić, J o sip Kosor, dr E m e s t Katić, dr L ju b om ir
Maraković, dr P ero Slijepčević, dr I v o Kolbe, dr M ilivoj Dežman,
dr Izid or Cankar, dr Iv o Politeo, V la d im ir Nazor, Iv a n Meštrović.

10 Ć.: Talijanski odgovor na naše „Jadransko pitanje " „N ova

E vrop a“, 26. ja n u a ra 1933, k n j. X X V I , br. 1, str. 3—15.
O d govor s a ita lija n s k e s tr a n e n a m a n ife s t „Jadransko pi­
ta n je O tp o r u k a g. Musoliniju iziš a o je u č asop isu „La V ita I ta -
liana" u broju od d ecem b ra 1932, p od n a slo v o m La Questione
Adriatica — Replica alla Nova Evropa, s p o tp iso m O sk ara R an d ija,
„N ova E vrop a“ je , o d govaraju ći n a nj p rek o Ć (určin a), u p revod u
(u sk lop u s v o g a od govora) d o n e la c eo taj član ak .

11 V ero v a tn o C esarec n a la z i to p r izn a n je u o n o m Ć u rčino-

v o m sta ln o m n a g la ša v a n ju „naš član ak" (str. 3), „na o n u n ašu
„otporuku g. M u so lin iju ““ (str. 9). „N am a j e m eđ u tim ovaj od govor
u s v a k o m slu ča ju d o b ro došao" (str. 9) u p o m en u to m k om en taru
„ N ove E vrop e“ ta lija n sk o g od govora.

12 A u g u st C esarec, n a im e, p o č in je sv o j „n eču ven unikum "

p r e d sta v lja ju ć i m e čita o c im a „S avrem en a stvarn ost" k a o masona;
i n a s ta v lja u tom ton u n a ziv a ju ći m e s ta ln o „bratom ", a „N ovu
Evropu" „ložom "; p a g ovori i o M eštroviću k a o o „stvarn om šefu
p o m en u te lože". M eđ u tim , k o lik o j e m en i p o z n a to („usled v e lik e
b liz in e itd .“), M eštrović nije m ason , a n isa m n i ja; n iti „N ova
Evropa" im a v e z e i s a k a k v o m „ložom " i li s a m a so n stv o m u o p -
šte... S ta je, d a k le, tre b a lo C esarcu d a p o te za i o v a j m om en ata
i d a ja š e n a n jem u , k ad s e p r e th o d n o n ije o b a v e s tio o stvari?....
M . Ć u rčin: Jedno objašnjenje Augustu Cesarcu, isto, str. 40..

350
 *
13 M. Ć.: P o v o d o m G e t e o v e p r o s l a v e u J u g o s la v iji, isto, 26-
n ovem b ra 1932, knj. X X V , broj 11, str. 539-547.
14 „U sled ećem , donosim o još kratak član ak iz pera jednog,
slob od n og zidara o G e te u k a o s l o b o d n o m z i d a r u Isto, str, 547.
15 B-: G e t e k a o s l o b o d n i z i d a r , isto, str. 547—548.
13 C.: „ F r o n t s o c i j a l n e li te r a tu r e ", isto, str. 529—530. Odnosi
s e n a p isa n je „H rvatske straže“ od 23. m arta i 21. aprila 1932. i
„S ocijaln e m is li“ od januara—februara 1932. i od 1. aprila 1932.

17 D r A le š U šen ičn ik , p r o t U n iverziteta u L jubljani: Z n a ­

č e n j e v e r e z a s l o v e n a č k i n a r o d . Isto, 1. septem bra 1924, knj. X ,
br. 7 i 8, str. 182-189.
78 Isto, str. 182.
19 M. Ć.: N e p r i s t o j n o s t „ H r v a ts k e r e v i j e “. Isto, 26. februara
1932, knj. X X V , br. 2, str. 92-96.

30 V lad im ir Nazor: G e t e o v W a n d e r e r s N a c h tlie d u n a š im

p r e v o d i m a . Isto, 26. jan u ara 1933, knj. X X V I, br. 1, str. 22—31.

21 K .: S lu č a j A . C e s a r c a . Isto, 1923, knj. VII, br. 16. - Čla­

n ak je pisao K rleža p ovodom C esarčevog hapšenja u M ariboru
prilik om povratka u zem lju p o sle p osete Sovjetskom Savezu.
A. Cesarec: B o l j š e v i z a m i k u ltu r a , isto, 21. ju la 1923, knj.
V III, br. 3 i 4, str. 8 1 -8 7 .

22 J e l a č ić , A l e k s i j e (1892) — istoričar i p ub licist; do 1919. pro­

fesorsk i p rip ravn ik n a katedri ruske istorije u Petrogradu. P ri­
p ad ao d e sn im socijalrevolu cion arim a i stajao d o kraja na a n ti-
b o ljšev ičk o m stan ovištu . E m igrirao iz R u sije 1920. N a Filozofskom
fak u ltetu u L ju b ljan i doktorirao iz n acion aln e istorije i 1922. po­
č eo p red avati n a F ilozofsk om .fakultetu u Skoplju, gd e se nalazio
d o 1941. N iz godina g otovo je redovno pisao u „Novoj Evropi“,
naročito o prob lem im a s o cija lističk e revolu cije i izgradnji S ovjet­
sk og S aveza.

23 V e r f o g u n g s w a h n — m an ija gonjenja.

H IT LER IZA M K OD N A S

O b javljen o s p otp isom A . C esarca u časop isu „Danas“, B e o ­

grad 1934, br. 2, str. 220—226.

1 „Evolucija" — izla zila u Zagrebu u period u 1931—1934. i

1936; zastu p ala id eo lo šk e i p o litičk e p ogled e d esn ice u H rvatskom
selja čk o m pokretu. *

* „Hrvatska straža" — dnevndfk, izla z io u Zagrebu od 2. VI

1929. d o 26. I 1941, g la silo zagreb ačk og K ap tola i svega što je.

351
b ilo n a c io n a lšo v in istič k o u H rvatsk oj; str a n a č k o -p o litičk i sm e r su
m u d a v a li J a n k o S im ra k , d ir ek to r lista , i M . M atuJić, g la v n i
uredinik. O d 1933. u redalkcdjd p o tp u n o p r e o v la đ u ju -kleroiašisti,
k o ji d e lu ju s v e o tv o r e n ije -kao a g e n tu r a fa šis tič k ih s ila , n aročito
p o s le izb ija n ja g rađ an sk og rata u Š p a n iji.
S i m r a k , d r J a n k o (1883) — p r o feso r B o g o slo v sk o g fa k u lte ta u
Z agrebu, n o v in a r, d irek to r „N arod n e p o litik e “, n arod n i p o sla n ik
1919-1923.
O nap ad u k le rik a la c a i h r v a tsk e r e a k c ije n a n ap red n i p o ­
k r e t i M iro sla v a K rležu , v id e ti K rle ž in M oj o b r a č u n s n ji m a .

3 C esarec s e o g r a đ u je s o b ziro m n a m o g u ć e za b ra n e od str a n e

cen zu re, a li i s o b ziro m n a o g r a n iče n p ro sto r u ča so p isu , jer
„da b i s e p o ta n je “ o sv r n u o n a s v e o n o š to s e p is a lo o m ark sizm u
u k lerik aln oj i fa šistič k o j šta m p i b ilo je p o treb n o za ista m n ogo
prostora, a u to v r e m e n ije b ilo d o s ta m o g u ć n o sti z a to, a i
o n e k o je s u p o s to ja le b ile su s ta ln o p o d u d arom cen zu re, koja
je tako p o sred n o p o m a g a la a n tin a ro d n e s n a g e u z e m lji.

4 Iz razloga cen zu re, o d n o si s e n a L en jin a . C en zu ra j e u

to v r e m e au to m a tsk i za b r a n jiv a la šta m p a n e s tv a r i u k o jim a s e
p o m in ja lo L e n jin o v o im e, d o k j e č e sto to le r is a la im e M arksa i
E n gelsa. L en jin je za p o lic iju p r e r a ta b io sin o n im so c ija listič k e
revolu cije, n ep osred n e re v o lu c io n a r n e a k c ije , a M arks i E n gels,
m islili su, d a v n o su u m rli, a uz to i g ra đ a n sk a n a u čn a m is a o ih
je p om in jala, a k atk ad i citira la , pa n isu b ili to lik o „n ep osred n o“
opasni.
V id eti L e n jin o v e član k e: D a l i j e n e o p h o d a n o b a v e z a n d r ­
ž a v n i je z ik ? , D v e n a c io n a ln e k u ltu r e , O n a c io n a ln o m p o n o s u V e -
l i k o r u s a i O č i š ć e n j u r u s k o g j e z i k a . Lenjdn: O k u l t u r i i u m e t n o s t i ,
„K u ltu ra“, B eograd 1957.

8 Iz razloga cenzure, m isli s e n a S o v je tsk i S a v e z k o ji je u

to vr e m e b io jed in a z e m lja u kojoj je b ila u s p o s ta v lje n a d ik ta ­
tura p roletarijata, u kojoj s e p la n sk i izg ra đ iv a lo s o c ija lis tič k o d ru­
štv o ii u tom ok viru r e ša v a lo i n a c io n a ln o p ita n je. A li, u d o cn i-
joj p rak si je S ta ljin o d b a cio m n oga dobra r e še n ja i d osled n u
m ark sističk u p o litik u i u o b la sti n a cio n a ln o g p ita n ja , p a u im e
s o cija lizm a v r š io n a jg ru b lja n a c io n a ln a p o tla č iv a n ja m n o g ih maldh
naroda i n a cio n a ln ih m a n jin a i grupa u S o v je tsk o m S avezu . N a ­
ročito s e su ro v o o b raču n avao s a slob od am a m a lih n arod a i n a ­
c io n a ln ih m a n jin a 'krajem drugog sv e tsk o g rata, k ad a j e nad
n ek im a v r š io d genocid .

9 H o r ti (H orthy d e N agyb än ya, M ik los, 1868—1957) — austro­

u garsk i ad m iral, regen t M ađarske 1920. U g u šio je u sta n a k m or­
n a r a u B ak i 1918, a p o s le m a đ a rsk e p r o lete r sk e r e v o lu c ije 1919.
b io n a č e lu k on trarevolu cion arn ih sn a g a k o je su o b a v ile k r v a v i
obračun s a revolu cion arn im sn a g a m a M ađarske. P o m a g a o ired en ­
tizam p rem a su sed n im z e m lja m a M a le A n ta n te; p o v e z a o s e s M u-
soldnijem i H itlerom i p o m agao fa šistič k o -se p a r a tistič k e e le m e n te
u J u g o sla v iji (u stašk a b a za n a Jan k a -p u stik P o s le m iinhenske k a ­
p itu la c ije zap ad n ih s ila 1938, n a o sn o v u ta k o zv a n e B e č k e a rb i­

352
traže, ok u p irao d e o S lovačk e i Prikarpatske U krajine, a drugom
arbitražom 1940 (Ribentrop—Ćano) rum unsku T ransilvaniju, i pri­
stu p io T rojnom paktu; u aprilu 1941. pridružio s e agresiji H .tler—
M u solin i n a Jugoslaviju; 15. X 1944. .zatražio od SSSR-a prim irje.
P roglašen je za ratn og zločinca; p o sle n em ačk e k apitulacije, gde
je b io in tern iran o d kraja 1944, em igrirao u Portugaliju.

7 Iz razloga cenzure, odnosi s e n a Komunistički manifest, tj.

Manifest komunističke partije.
* K. M arks — F. E n gels: Manifest komunističke partije. „Kul­
tura“, B eograd 1948, str. 60.

* D a b i s e izb eg le even tu aln e zbrke u n ajširim krugovim a

čitalaca/, zb og raznih „objašnjenja“ i „tum ačenja“ socijalizm a
(„evolu tivn i“, „revolucionarni“, „nacionalni“ itd.), Cesarec upotre­
b ljava term in „m ark sistički socijalizam “, podrazum evajući naučni
socijalizam M arksa, E n gelsa i L en jin a i praksu m eđunarodnog
radničkog p ok reta zasnovanu n a toj nauci.

10 K . M arks — F. En gels, isto.

11 Parije — in d ijsk a kasta; p le m e k o je Indusi preziru kao

n ečisto; p le m e p rastan ovn ik a In d ije k oje su sanskritska p lem ena
pob ed ila i p rognala u p lan in e, koji s e rađaju kao robovi i po­
n a jv iše slu že kod tam ošnjih Evropljana. Pod tim im enom se inače
podrazum ev^, sirom ašan i bedan čo v ek iz n ajnižeg reda ljud i,
prezreni rob.

14 N aši n arod i dz Istre, Sloven ačk og prim orja, Zadra, sa nek ih

ostrva i iz d rugih k rajeva koji su p osle p rvog sv etsk o g rata ostali
i d a lje p od tu đ in om , tj. p od Italijom .

13 Hugenberg, Alfred (1865—1951) — nem ačk i industrijsk i

m agnat i p olitičar; 1908—1918. rukovodio je K ru povim koncernom ;
b io je p ozn at p o sle p rvog sv etsk o g rata izd avačk i i film sk i H u-
gen b ergov koncern; v od d esn og k rila nacion alističk e N arodne
p artije i jed an od p red stavn ik a habzburškog fron ta (1931) koji
je om ogu ćio dolazak H itlera na vlast; m in istar u prvoj H itlerovoj
vlad i; od 1939—1945. jed an o d š e fo v a vo jn e p roizvod nje u Trećem
R ajhu.

14 M isli s e n a n em ačk e socijald em okrate. S vojom an tisovjet-

skom i an tik om u n ističk om politik om i p o sle svetsk og rata i uoči
H itlerovog dolask a n a vlast, on i su razbijali jed in stvo proletarijata
i n aprednih s n a g a N em ačk e, te je tako osn ovn a snaga antifašizm a
b ila pocep an a, razbijena. M e đ u tim o n o što Cesarcu n ije m oglo
b iti ja sn o ili p ozn ato d an as je p ozn ato i jasn o nam a: slom u
so c ija listič k ih sn aga u N em ačkoj trid esetih godina d oprinela je
i p olitik a K om u n ističk e p a rtije N em ačke, od n osn o tadašnja p oli­
tik a K om u n ističk e in te r n a tio n a le koju je sprovodila K P N em ačke.

15 Iz razloga cenzure, od n osi s e n a S ovjetsk i Savez.

23 August Cesarec 353

 HRVATSKOJ STRAŽI

O b ja v ljen o s p o tp iso m A . C esarca u ča so p isu „D an as“, B e o ­

grad 1934, br. 4, str. 6 2 -6 6 .

1 „ H r v a t s k a s m o t r a * — k n již e v n i č a so p is za „p olitik u , k n ji­

ž ev n o st, zn an ost, u m je tn o st i kritiku", a li re la tiv n o n a jv iš e p ažn je
p o sv e ć iv a o p o litič k im i id eo lo šk im p ita n jim a . Iz la z io u Z agreb u
o d 1933—1945, im ao izrazito n a c io n a listič k i k arak ter i, jo š p re n ego
što su u sta še u z e le v la s t u H rvatsk oj, p ostao u sta šk i p o duh u.
„P rofesor K eru b in S e g v ić p o k ren u o je „H rvatsk u sm o tru “, za k n ji­
žev n o st, u m je tn o st i d ru štv en i živ o t, o b ja sn iv ši n a m u u vod n om
č la n k u Z a š t o i z l a z i „H rvatsk a sm otra": „ A li s v e te i d ru ge
n e z a b ilje že n e p u b lik a c ije k ao d a za b o ra v lja ju n a atm osferu , u
kojoj živ im o : n a atm o sferu o k u žen u b a k c ilim a m a terija lizm a ,
m ark sizm a, lažn og, se b ič n o g k o lek tiv izm a . U toj a tm o sfe ri g in e
sv a k o lik n a š živ o t. Z a h v a tila j e m la d i n araštaj g o to v o sa sv im ,
k ako s e v id i iz k n jiže v n ih p rod u k cija t e m la d e ge n e r a cije. U toj
otrovn oj a tm o sferi z r e liji lju d i, k ao u sp a v a n i, m ir n o g led a ju h a­
ra n je d u še v n ih b o le sti.““ (M iroslav K rleža: H r v a t s k a s m o tr a . S u ­
v rem en a s t v a r n o s t , Z agreb 1933, br. 4, str. 65.)

e S e g v i ć , K e r u b i n (1867—1945) — teo lo g , k n jiže v n ik , n o v in a r

i k le rik a ln i p olitičar. P o s le teo lo g ije s tu d ir a o k la sičn u filo lo g iju
i sla v is tik u u Z agrebu, a u B e č u (od 1899—1900) arh eo lo g iju . U S a­
ra jev u j e 1906. b io u red n ik „H rvatsk og d n e v n ik a “, z a tim j e u
Z agrebu u r e đ iv a o p r a v a š k e d n e v n ik e ; 1919. j e b io u P r iv rem en o m
n arod n om p r e d sta v n ištv u u B eogra d u k ao p red sta v n ik S ta r če v ić ev e
S tran k e p rava; 1920. izab ran za p o sla n ik a K o n stitu a n te , tad a j e
b io i u red n ik „H rvatsk og lis ta “ u O sijek u ; 1922. rad io u „H rvatu “
i „H rvatsk om b orcu “ u Z agrebu; 1924. u S p litu u r e đ iv a o „H rvat­
sk u r ije č “ .itd. B io je jed a n o d n a ja k tiv n ijih i n a jja č ih k le rik a ln ih
p olitičara i id eologa.

3 „ D a n a s “ — č a s o p is p o k r e n u t u jan u aru 1934, u B eogradu.

U red n ici su b ili M iro sla v K rleža i M ilan B ogd an ović. Z b og svog
nap red n og s ta v a , ov a j ča so p is je b io p r e d m et jed n e in te r p e la cije
u S k u p štin i; zab ran jen j e v e ć p o s le p e to g broja.

4 M i n e r v a đ.đ. — izd a v a čk o p red u zeće u Z agrebu. Izm eđ u

ostalog, izd a la iz v e s ta n broj n ap red n ih p is a c a m eđ u k o jim a n ek a
d ela K rleže i Cesarca.

5 „ H r v a t s k a r e v i j a “, k a o i „ H r v a t s k o k o l o “ (k oje je izla zilo

p eriod ično) — izd a n je M atice h rvatsk e. Iz la z ila o d 1928. d o 1945.
godine. U p rvom p eriod u sv o g a izla žen ja b ila c en tra ln i h rvatsk i
k n jižev n i č a so p is u k o m e s u sa r a đ iv a li i građ an sk i i lev o ori.ien-
tisa n i p isci. M eđutim , u b rzo je p očela dobi jati n a cio n a lističk i, a
uoči rata i u stašk i karakter, te s e n ije ra zlik o v a la o d „H rvatske
sm otre“.

• L u k a s , F il i p (1871) — teo lo g 1 p rofesor ek on om sk e geogra­

fije. U Z ad ru za v ršio teologiju , a g eografiju i ist ori ju stu d irao

354
 u Gracu 1 Beču. Pisao je u stručnim 1 političkim časopisima. Po­
znati antimarksist.
1 Gros, Georg (Grosz G eorge, 1893—1959) — nem ački grafi­
čar i slik ar, nem ilosrd no je kritikovao nem ački m ilitarizam , bur­
žoaziju, degenerisani sv e t i polusvet. Em igrirao u SA D 1932.

8 „Život" — jezu itsk i list, izlazio u S arajevu od 1919—1920,

a zatim u Zagrebu od 1921. d o 1944.
„Književnik “ — časopis za k njiževna i društvena pitanja, izla­
zio u Zagrebu od 1928. do 1939, okupljao znatan broj književnika
■ i pu b licista koji su b ili o rijen tisan i građanski levo. D u že vrem e
u rednik mu je b io M ilan Durm an.
„Savremena stvarnost" — napredni časopis za književna, kul­
turna i d ruštven a pitan ja, izlazio kratko vrem e 1933. u Zagrebu.
U ređ ivali su ga B. D rašković d K rsto H egedušić.

8 „Borba" — m ark sistički časopis, izlazio u B eogradu od 1. VII

1923. d o juna 1924. U redakcijskom odboru su b ili Triša K aclerović
(ured nik b rojeva 1 - 5 , 1923. i od 1 -3 , 1924), M oša S. Pijad e, F ilip
F ilip ović (gl. urednik od br. 4—6, 1924), R ajko Jovanović i dr.
„Borba" je b ila teoretski m ark sistički časopis koji je trebalo da
posluži za izgrađ ivan je partijsk ih i sin dikalnih funkcionera, kao
zbornik u kom e će naći „prečišćena gled išta o sv im najvažnijim
p itan jim a i tu će i organizacije i p ojedin ci najpre m oći naći di­
rek tive za svoj rad" (iz u vodn ika 1. broja). Cesarec je u „Borbi“
ob javio u dva nastavka član ak Ideologija HRSS ili put u — bačvu,
koji don osim o u ovom izboru.

10 Bauer, dr Antun (1856—1937) — zagrebački nadbiskup. Fi­

lozofiju i teologiju u čio u Zagrebu, P ešti i B eču; 1887. profesor
filo z o fije i apologetik e na T eološkom fakultetu u Zagrebu. U red­
n ik „K atoličkog lis ta “ (1886—1890). A k tivan b io i u zadrugarstvu.
pa s e p o sv etio politici. 1908, kada je bio narodni zastupnik, pri­
padao je pravaškoj sk u p in i u H rvatsko-srpskoj koaliciji, 1910.
k an on ik Z agrebačkog kaptola, a 1911. koađutor nadbiskupa Posi-
lo v lća s pravom nasled stva. Zagrebački nadb iskup je postao 1914.
godine.

11 Dolfus, Engelberg (D ollfuss, 1892—1934) — austrijsk i savezn i

kan celar 1932. i m in istar sp oljn ih p oslova (od m aja 1932); pripa­
d ao desn om krilu h rišćanskih socijalista; p rih vatio M usolinijevu
i papsku kon cep ciju o katoličkoj A u striji u „Podunavskoj kon­
fed era ciji“, nasuprot H itlerovoj ideji anšlusa A u strije T rećem
R ajhu. O d m arta 1933. za v eo diktaturu: raspustio p arlam en t i
p o litičk e stran k e i u v e o u stav na autoritativnoj hrišćansko-stale-
Skoj osn ovi, oslan jaju ći s e n a takozvani Patriotski fron t (V ater­
län d isch en Front) i p olicijsk e m etod e uprave. Progonio kom uniste,
so cijald em ok rate i nacion alsocijaliste. Pom oću vojsk e i fašističk ih
oružanih leg ija (H eim w eh r), 15. II 1934. u krvi ugušio generalni
štrajk 1 u stan ak radnika u Beču. U b ili ga austrijsk i n acisti pri­
lik o m sv o g n eu sp elog p u ča 25. ju la 1934.

aa* 355
 S t a r e m b e r g (S tarh em b erg E m e s t R ü d iger, 1899—1956) — u č e ­
s tv o v a o j e 1923. u H itle r o v o m p u ču u M in h en u , k ad a je igrao
jed n u o d v o d e ć ih u lo g a u fa šistič k o m O tad žb in sk om od b ram b en om
pokretu (H eim atsch u tzb ew egu n g); 1930. p o sta je m in ista r; 1932. kao
vice k a n ce la r p o m agao je D o lfu sa u n jegovoj b orb i p r o tiv s o c ija l­
dem ok rata i n a c io n a lso c ija lista . P a tr io tsk i fro n t (V aterlän d isch en ),
čiji j e on b io v o d , o d 1934. d o 1936. z a stu p a o lin iju o s lo n c a A u str ije
n a M u so lin ijev u Ita liju i s u p r o tsta v lja o s e an šlu su k a to lič k e A u ­
s tr ije p rotestan tsk oj N em a čk o j; 1938. em ig rira o , a o d 1942. d o 1955.
ž iv e o j e u Ju žn oj A m erici.

12 Pajpska e n c ik lik a Q u a d r a g e s i m o a n n o , k o ja j e dom eta 1931,

d o p u n ju je en c ik lik u R e r u m N o v a r u m iz 1891. O va e n c ik lik a o b ­
n a v lja p reth o d n e i „ m o d e m iz u je “ ih , prtilagođava k a to ličk u crkvu
n o v im d r u štv en o p o litičk im k r e ta n jim a u sv e tu , a p r e s v e g a u
Evropi. P rem a n jo j, „ k ap italizam n ije u su š tin i rđ av, a li j e isk va­
ren", a „socijalizam n ije u v e k k o m u n izam , a li o n o s ta je p r o tiv n ik
k atolicizm a", pa zato se in d irek tn o z a la ž e z a k orp orativn u d ržavu ;
prim en om m o ra ln ih p r in cip a k o je p ro p o v ed a crk va, za stu p a la je
ta en cik lik a , treb a o stv a r iti sa ra d n ju k lasa, o b ezb ed iti p r a v o p ri­
v a tn e s v o jin e n ad sr ed stv im a za p ro izv o d n ju i „ogran ičiti p r e te -
ranu u tak m icu m eđ u narodim a".
K o r p o r a t i v n a d r ž a v a — fa šis tič k o d rža v n o u re đ e n je k o je d ru ­
š tv o p r isiln o org a n izu je u u d ru žen ja p o stru k a m a i s ta le ž im a i
u k o jim a su u d ru žen i i r a d n ic i i p o slo d a y ci. T o j e o b lik v la sti
kojim b u ržoazija g u š i k la sn u b orb u p ro leta r ija ta m a sk ira ju ći to
„zajed n icom interesa" jed n ih i d ru g ih i m ito m o h arm on ičn om
društvu.

13 G r g u r N i n s k i — b isk u p u N in u (p rva č e tv r tin a X vek a);

b o rio s e s a sp lits k o m b isk u p ijo m b r a n e ć i p r a v a n in s k e b isk u p ije
i up otreb u n arod n og je z ik a u crk v i; n a s p lits k im s a b o r im a 925. i
928. g o d in e o d lu č n o istu p io p r o tiv n jih o v ih zak lju čak a.

14 M a r a k o v i ć , d r L j u b o m i r (1887) — id e o lo g rim ok atoličk og

k n jiže v n o g p o k reta p r e rata u n ašoj z e m lji; g erm a n istik u i s la ­
v istik u stu d ira o u B eču . N a jp r e je b io p r o feso r g im n a z ije u D a­
n jo j L u ci, z a tim d o d e lje n n a rad Z em aljsk oj v la d i, U red u z a
izr a đ iv a n je u d žb en ik a z a s r ed n je šk ole. P o s le 1918. j e p o n o v o p ro ­
fes o r P r v e v e lik e g im n a z ije u Z agreb u , p a u r e d n ik „H rvatsk e
p rosvete" i d ru gih časop isa.
 POGOVOR

Ova knjiga sadrži izbor tekstova iz Cesarčeve publici­

stike pisane u periodu 1919—1941. godine. Od oslobođenja
do danas mnoga izdavačka preduzeća u našoj zemlji izda­
la su pojedina Cesarčeva dela (romane, novele, zbirke pri-
povedaka i si.), a u Zagrebu već nekoliko godina izlaze
sveske njegovih Izabranih dela. Dosad su objavljeni pri-
povedački radovi, od kojih neki prvi put (roman Majka
božja bistrička, nastao 1921—24). Ali, koliko mi je poznato,
izuzev tu i tamo objavljenog ponekog Cesarčevog članka i
nekoliko publicističkih priloga (Kako živi naše radništvo,
Čovjek svoje klase (Franjo Ljuština), O velikom pokojniku
i Đački pokret iz Cesarčevih đačkih dana) objavljenih uz
pripovesti u knjizi Iz svijeta potlačenih koju je priredio
Vice Zaninović, a izdao „Glas rada“, Zagreb 1951, ,,u po­
vodu desetgodišnjice narodnog ustanka i desetgodfišnjice
mučeničke smrti književnika Augusta Cesarca“, dosad
nije objavljen jedan ovakav izbor iz njegove publicistike.
U obzir za ovaj izbor dolazili su oni radovi koji tre­
tiraju konkretne domaće teme, probleme i ličnosti iz raz­
nih oblasti života, zato što je Cesarec, kao i drugi marksi­
sti i komunisti, najradije pisao o njima, pridlavao im ve­
liki značaj naprosto zato jer su nam najbliži, jer su „naši“,
jer su zaokupljali pažnju i interesovanje revolucionarnog
pokreta iz društveno-političkih, ideoloških ili drugih raz­
loga konkretne, rekao bih, gotovo svakodnevne borbe; to
sam učinio i zato što je takav izbor, čini se, i najcelishod-
niji i najjubilamiji u ovom trenutku, u vreme proslave
dvadesetogodišnjice naše revolucije i dvadesetogodišnjice
Cesarčeve mučeničke smrti.

357
 Na žalost, izbor po takvom kriterij umu nisam mogao
u potpunosti ostvariti iz čisto tehničkih razloga — zbog
ograničenog obima knjige.
Tako, na primer, zbog svoje obimnosti nisu došli u
obzir Cesarčevi članci, odnosno studije o psihoanalizi i
individualnoj psihologiji. Naime, bez obzira kako će na­
učna i filozofska kritika jednog dana oceniti ovu Cesar-
čevu studiju, smatram da ostaje kao izvanredno vredna
činjenica da je Cesarec bio jedan od retkih naših publici­
sta i javnih radnika koji je kao marksist pratio i studirao
tok i ‘razvitak raznih dlruštvenih nauka, pa i filozofije i
psihologije, te nastojao da njihova savremena i najbolja
dostignuća, sagledavši ih kao marksist, unese u našu kul­
turu i naše društvo i, posebno, da tako unese više širine,
više dubine, novijih i bogatijih saznanja o ooveku i dru­
štvu, u proces klasne borbe za bolje odnose među ljudima,
za novo, humanije društvo. To ovim njegovim člancima
(studiji), po mome mišljenju, daje najtešnju vezu s aktu-
elnim kretanjima tadašnjeg našeg dlruštva, pa i nauke i
psihologije i filozofije, te nalaže da se uzmu u obzir za
jedan ovakav izbor.
Da navedem još dva-tri slična primera.
Posle svog prvog, a naročito posle drugog boravka u
Sovjetskom Savezu Cesarec je objavio dosta velik broj
članaka, pa i nekoliko posebnih publikacija o toj zemlji u
kojoj je prvi put u svetu počela planska izgradnja novog
društva. Ti članci, kada su se pojavili, odigrali su značajnu
političko-propagandnu ulogu, a mnogi su i danas vrlo za­
nimljivi zbog Cesarčevih zapažanja i razmišljanja. Te teme
i te probleme ja takođe smatram „našim“, zato što su
KPJ, pa i Cesarec, imali kao jedlan od glavnih zadataka da
popularišu SSSR kao prvu socijalističku zemlju u svetu,
da se bore za njegovu afirmaciju i, istovremeno, i na taj
način za afirmaciju proleterske, socijalističke borbe u na­
šoj zemlji.
Isto tako Cesarec je mnogo pisao — objavio je opse­
žniju posebnu publikaciju — o borbi španskog naroda za
odbranu demokratije i republike od fašističke kontrare­
volucije 1936—1939, odnosno o učešću naših građana u toj
borbi na strani republikanske Spanije.

358
 Najzad, njegove članke i studije o Eugenu Kvatemiku
i hrvatskim „komunarima“ 1871, s obzirom na ograničeni
broj stranica ove knjige, a pošto su posle oslobođenja već
i posebno štampani, takođe nisam mogao uzeti u obzir
za ovaj izbor.
Krug Cesaroevog interesovanja bio je veoma širok, a
njegova publicistička delatnost vrlo plodna. Objavljivao
je u našim i u stranim listovima i časopisima. Ni do danas
nije utvrđeno šta je sve publikovao. Ali jedan širi, potpu­
niji izbor iz onoga što je dlosad utvrđeno kao njegov tekst,
iznosio bi po obimu, bez sumnje, daleko više nego ovaj.
Materijal u knjizi raspoređen je po izvesnim temat­
skim, problematskim ili srodnim skupinama, i u tom okvi­
ru, po hronološkom redu.
Nije se diralo u jezik i stil kojim je Cesarec pisao.
To je učinjeno kako zbog toga da bi se sačuvala autentič­
nost piščeva i pružio značajniji podatak o njegovom raz­
vitku i njegovoj individualnosti, tako i zbog toga da bi
se sačuvala što vem ija slika o vremenu i prilikama u ko­
jima su ovi radovi nastali. Neke članke, naročito ranijih
godina, Cesarec je, na primer, pisao ekavski, a doonije ije­
kavski; ili neke članke ranije pisane ekavski (o Radiću),
prilikom ponovnog, dbcnijeg publikovanja redigovao je
ijekavski. Razlozi su bili kako lični i društveni tako i ideo­
loški i politički.
Zatim, za vreme predratne Jugoslavije, odnosno u ne­
kim njenim periodima nije bilo moguće sve stvari i pojave
nazvati njihovim pravim imenom, javno i legalno izložiti
celovito marksističko mišljenje o nekom aktuelnom pita­
nju ili o pitanju koje ima širi značaj i dublji smisao, je­
zikom razumljivim svim ljudima, jer se moralo voditi ra­
čuna o tome kako nešto da se kaže ili formuliše a da se ne
probudi sumnja cenzora itd. Takva mesta su objašnjena
u napomenama.
U uglastim zagradama nalazi se ono što se činilo po­
trebnim dla se doda da bi tekst bio razumljiviji, što je, ve-
iovatno, tehničkom ili nekom drugom greškom bilo ispu­
šteno kod prvog objavljivanja!
Transkribovana su sva imena sa etimološkog na fonet­
ski pravopis.

359
 Skraćeno pisana, ili samo inicijalima obeležena u Ce-
sarčevom tekstu imena listova, država, političkih stranaka
itd., dopisana su ili ispisana u celini — na piim er „a. u. re­
žim“ — atustrougarslki režim; bgd „Novosti“ — beograd­
ske „Novosti“; „Srp. sam. stranka“ — Srpska samostalna
stranka; „S. R.“ — „Slobodna riječ“; „K. R.“ — Književna
republika“ itd.
Citirani tekstovi iz dela sa drugih jezika, koji su u
ovom izdanju prilagođeni novim provodima, obeleženi su
u napomenama.
Napomene i objašnjenja dlata su uglavnom za proble­
me i ličnosti iz našeg društvenog, političkog i kulturnog
života, naročito za one između dva rata, jer to razdoblje,
čini se, nije još uvek obrađeno, ili nije poznato i nešto
širem krugu čitalaca. Posebno su iz tih razloga objašnjeni
nešto detaljnije datuma, problemi i ličnosti iz radničkog
pokreta i KPJ. Kao pravilo, izuzeci su učinjeni kad je iz-,
gledalo da je i neka strana imena i događaje potrebno obja­
sniti zbog potpunijeg sagledan ja domaćih.
Ako se negde diesdlo da redaktorske napomene nisu do-
sledno ograničene na najneophodnija objašnjenja, pa su
data i izvesna šira objašnjenja događaja, pojava itd. koji
svim čitaocima neće biti nepoznati, to se moglo desiti zbog
toga, kako sam već rekao, što se polazilo od namere da ova
knjiga bude pristupačna što širem krugu čitalaca. Zato da
ne bi smetale čitaocu kome nisu potrebne, a ne samo iz
tehničko-estetskih razloga, napomene se nalaze na kraju
knjige, a ne uz tekst Cesarčevih članaka.
Na kraju, da još dodlam da ima mesta koja, čini m l se,
nisam uspeo bolje, šire ili preciznije da objasnim, ili pak
da snabdem iscrpnijom bibliografijom. Najčešće je razlog
bio u tome što u Beogradu nisam mogao da pronađem ili
da posudim iz drugih mesta neke listove i publikacije, bez
kojih nije bilo moguće da sakupim takve podatke i diam
potpunija objašnjenja. Tako, na primer, nisam mogao da
pronađem one brojeve „Naše grude“ na koje se Cesarec
osvrće (u Članku Hitlerizam kod nas); zatim „Narodne no­
vine“ u kojima je 1912. objavljen jedan feljton za koji Ce­
sarec kaže (u članku Od dvoglavog orla do zabavne biblio­
teke) da je odigrao značajnu ulogu u đačkom Štrajku te
godine, a koje su meni bile potrebne da bih, dlajući biblio­
grafske podatke, konkretizövao tu Cesarčevu oćen u.itđ.
360
Neke napomene koje sam želeo, ili koje je trebalo da
dam uz događaje između dva rata pomenute u člancima,
iako nemaju važniju ulogu za autorova izlaganja, takođe
nisam mogao dati ili ih nisam mogao iscrpnije objasniti,
jer, pored često suprotnih sećanja savremenika koje sam
komsultovao, nisam imao mogućnosti da o tim događajima
(ili ličnostima) pronađem podatke u štampi ili u dirugim
dokumentima.
N..S.
 f
SADRŽAJ

Str.
Nusret Seferovlć: O A u gu stu Cesarcu V

Političko-istorijski problemi
Orijentacije
D ve o r i j e n t a c i j e .................................................... 3
B iv ši car K a r l o .................................................... .16
N acion aln o p itan je i n aši zadaci .
Ideologija H R SS ili put u — bačvu 43
P ovod om jed n og glasa iz druge Srbije 63

Portreti
C ovek sv o je k lase — Franjo L juština 73
A lija A l i j a g i ć ............................................. 77
S tjep an R adić i rep u b lik a . 96
S vetozar P r i b i ć e v i ć ...................................... 193

Književni i kulturni problemi

N jih o v i n jeg o v j u b i l e u m ..................................... 215

Od d voglavog orla do Z ab avne bib liotek e . 229
O dgovor g. C r n j a n s k o m e ..................................... 236
Jedan n eču ven u n i k u m ............................................. 251
N a čijoj je strani u n i k u m ..................................... 256
H itlerizam kod n a s ..................................................... 267
H rvatskoj s t r a ž i ............................................................ 278

N ap om en e 287
P ogovor 357
Štam pano u pogonu štam parije Izdavačkog preduzeća
„K ultura", Beograd, M akedonska 4.