Professional Documents
Culture Documents
Ad Drinum
Ad Drinum
1
Ad Drinum
Зборник радова малозворничких
песника и ликовних уметника
Уредник и приређивач
Владимир Савић
Издавач
2
Библиотека „17. септембар“ Мали Зворник
За издавача
Славојка Спасеновић,
директор Библиотеке „17. септембар“
Лектура
проф. Љиљана Станковић
Графичко обликовање
ђ. Милорад Милосављевић
Штампа
Штампарија „АСоглас“ ДОО Зворник
Тираж
500 примерака
ИСБН 9999999999
Ad Drinum
Зборник радова малозворничких
песника и ликовних уметника
3
Уредио и приредио
Владимир Савић
К
се употпуни утисак о њиховим животима и
ултурна баштина Малог Зво р
стваралаштву и спречи да патина заборава
ника, и уопште тог дела Подриња,
прекрије још једну плејаду стваралаца зави
недовољно је позната, иако је у разним вре
чајне баштине овог дела Подриња.
менским раздобљима, било више вредних
прегалаца на пољу културног стваралаштва. Међу заступљеним ауторима највише
Многи од њих су у своме добу били позна је, разумљиво, оних који су рођени на овим
та и призната имена што се тиче поезије, просторима а има и неколицина оних који
књижевности и других видова уметности. су пореклом са других простора, а своју „за
Нажалост, данас се о њима мало и готово вичајност“ покрај реке Дрине, стекли су по
ништа не зна. Посебно је тешко пронаћи неким другим основама. Неки „женидбом и
шта су писали и стварали, јер многи нису удадбом“, а други трагиком несретних вре
никад из разних разлога ни публиковали мена која су им са вихором протеклих рато
своја дела ширем јавном мњењу. ва „даривала“ други завичај.
Окупаљајући се око заједничког про 7
Што се тиче старосне структуре ауто јекта и приносећи за незаборав, аутори су
ра заступљених у овој књизи, широк је и ша показали да људи ствараоци иду испред вре
ролик састав. У сваком случају, видљив је и мена и навика, правећи путеве изнад људ
веома значајан распон година. Има млађих ске тривијалности, носећи лучу светлости у
још недовољно афирмисаних и старијих времену које прети банализацијом као ди
који су већ познати у уметничким миље ректним продуктом виртуелне стварности.
има. Ова различитост у уметничком стади Ова књига је својеврстан траг у
јуму стваралаштва за последицу има велики времену новије културне историје малоз
распон у квалитету објављених радова који ворничког краја, а уједно и портрет групе
варирају од надасве добрих остварења, па до уметника који желећи да дарују другим љу
радова који су могло би се рећи на почетном дима дело које је вредно поштовања, осташе
нивоу лествице квалитета. Међутим, ова своји и на своме.
књига треба да буде и њима додатни сти Иза сваког човека остаје траг и дело,
муланс и покретач у будућем стваралаш као што је Господ и рекао апостолима: „По
тву. Пред многим овим уметницима је без делима вашим познаће вас“, стога се надам
сумње отворена могућност даљег развоја, да ће уложени труд око ове књиге, као своје
успона, па и досезања врхунца, посебно што врстан аманет нараштајима будућим, бити
се тиче осебујног уметничког изражаја. препознат и да ће дела аутора и приређива
ча бити адекватно цењена и вреднована ■
Ликовно По завршетку градње хидроелектра
не 1955. године формирана је и општина
стваралаштво Мали Зворник. Тада су почели да пристижу
и стручни кадрови у просвету што је потраја
8 Никола Селенић, ло око двадесет година. Први наставници са
ликовни педагог дипломама књижевности, ликовног и му
зичког васпитања, наставили су развијати и
неговати културни живот. Почео је да ради
Л иковна сцена Малог Зворника
веома је богата с обзиром на ве
личину територије и број ста новништва.
биоскоп у саставу Радничког универзите
та и библиотека у саставу Основне школе
„Бранко Радичевић“. Ликовна уметност је
Ликовни живот започиње градњом хидрое
представљена грађанима са професионал
лектране „Зворник“ 1948. године снимањем
но урађеним кулисима на позорници био
првих к адрова будућег документарног фил
скопске сале за потребе приредби разних
ма, које ће трајати следећих седам година.
свечаности. Први уметник и ликовни педа
Овај жанр филма свакако спада у уметност,
гог био је Михаило Цвијетић. Са развојем
јер је рађен по свим принципима филмске
индустријализације, издвајањем средстава
граматике. Филм је завршен истовремено са
за спорт и културу, Мали Зворник постао
завршетком градње хидроелектране и ње
је незаобилазно место за дочек и испраћај
ним свечаним пуштањем у рад 1955. године.
Титове штафете младости. За ту прилику
Водећи архитекта тадашње државе рађене су монументалне сценографије са
Југославије Драгиша Брашован израдио је комунистичким симболима. Тако је сцено
пројекат и започела је градња прве урбане графија постала доминантна грана ликовне
целине стамбених објеката са по два или уметности. С поносом могу да кажем да сам
три стана, данас познато насеље „Виле“. и ја добар део свог стваралаштва посветио
Драгиша Брашован је свакако највеће име монументалним композицијама, а стечено
до данашњег дана на пољу уметности и ли искуство иско ристио у својим радовима
ковне сцене Малог Зворника. трајног карактера на јавним просторима.
Паралелно са сценографијом развија Млади уметници сада, почетком 21.
ло се и штафелајско сликарство од аматер века, обилато користе плурализам наслеђен
ског до академског. Чести мотиви су били из прошлог века. Њихов израз се креће од
река Дрина, стари град и хидроелектрана. импресионизма, експресионизма, надреа
Стилски, то је био импресионизам са еле лизма, апстракције, апстрактног експреси
9
ментима експресије, тренуцима снажне онизма до хиперреализма, као и употребе
колористичке изражајности. Оно што је моћних техника у примењеној у метности.
карактеристично за ово поднебље на грани Додатни подстицај уметницима већ
ци два царства су буне и ратови. Уметници дванаест година дала је Ликовна колонија
нису могли одолети субјективним мрачним Мали Зворник, где се сваке године крајем
слутњама које су раздирале њихов дух што месеца јуна окупљају уметници из Србије,
се види кроз употребу зелене и црвене боје па и шире, преносећи своја знања и искуства
са доста сивила, о чијој симболици је суви која су стекли на другим колонијама и путо
шно расправљати. Њихове слутње, нажа вањима. Ликовна колонија је уједно и добар
лост су се обистиниле крајем 20. века. тест за домаће уметнике, да се увере и про
Када су у питању актуелни стилски вере на ком нивоу је њихово стваралаштво,
правци 20. века, уметници овог краја су да ли су лучоноше правих вредности свога
се кретали баш у тим оквирима и тако се времена, потискујући кич и шунд. Садржај
прешло мање-више и у 21. век. Мора се на ове колоније као и свуда у свету употпуњују
гласити да тај оквир није строго детермини књижевне вечери, драмски и музички про
сан у бившој држави Југославији, као што грами и гостовања истакнутих уметника.
је то био случај у земљама бившег источ На младој генерацији ликовних ства
ног лагера на челу са Совјетским Савезом. ралаца остаје да се стручно усавршава ју,
Уметници нашег краја су имали комоцију, прате трендове, интензивирају међусо бну
па су селективно прихватали савремени комуникацију као и комуникацију са нашом
израз од највећих уметника из целог света. дијаспором у којој се због ратних догађаја
Основна школа у Малом Зворнику била је нашао знатан број талентованих људи и да
претплаћена на руски часопис о ликовној сви заједно прихвате друштвену улогу коју
уметности „Художник“. им је стицај околности доделио ■
10
Лука Видовић 012
Милица Вујановић 016
Младен Вујановић 020
Драго Галић 024
Милорад Миле Голић 030
Велимирка Дамјановић 034
Вукојица Дамјановић 038
Данко Дамјановић 042
11
Живодар Ђукић 046
Гаврило Ђурић 050
Миленко Ивановић 054
Нада Јовановић 058
Огњен Јовић 062
Авдо Карабеговић 066
Острог,
уље на платну,
70х50цм
14
Антика,
уље на платну,
40х25цм
15
Српски вајати,
уље на платну,
90х70цм
16
Милица
Вујановић
рођена 19. августа
2001. године
у Београду.
Основну школу
завршила у
Малом Зворнику.
Данас похађа
другу годину
Школе за дизајн,
образовног профила
ликовни техничар.
Стални је члан
Ликовне колоније
у Малом Зворнику.
17
Портрет,
оловка,
25х30цм
18
Портрет,
линорез,
20х20цм
19
Бомбардовање Београда,
комбинована техника,
35х60цм
20
Младен
Вујановић
сликар и конзерватор,
рођен у Тузли
15. јула 1964. године.
Радио мозаик на хотелу
„Москва“ у Београду,
рестаурације споменика
Вука Караџића,
Доситеја Обрадовића,
Николе Пашића,
Јована Цвијића...
Стални је члан
Ликовне колоније
у Малом Зворнику
и један од оснивача
исте.
21
Портрет
дечака,
уље на платну,
45х60цм
22
Пастир,
уље на
платну,
80х120цм
23
Меланхолија,
уље на
платну,
30х40цм
24
Драго
Галић
рођен 1946. године
у Малешићу,
општина Зворник.
Дипломирао сликарство
на Факултету ликовних
уметности у Београду
1974. године.
Магистрирао цртеж
код ментора професора
Драгомира Драган Лубарде
на истом факултету
1980. године.
Живи у Малом
Зворнику.
25
26
Цртеж
у техници
фотографије
27
Цртеж
у техници
фотографије
28
Називи радова се
преносе усмено
29
Називи радова се
преносе усмено
30
Милорад
Миле Голић
рођен 1. јула 1953. године
у земљорадничкој
породици у селу
Горњи Залуковик,
општина Власеница (БиХ),
од оца Мијата и мајке Невенке.
Завршио је Грађевинску
школу у Сарајеву.
Ожењен, отац троје деце.
Члан је Књижевног клуба
„Луча“ из Власенице.
31
У предвечерје
Дан је хитао нечујно
преко села,
на кратки одмор Мјесец се јавио,
до новог свитања. тама је престала
Ноћ се спуштала, и би ми јасније
ти си се пела да ћеш се вратити.
уз стрми гребен Сунце ће гранути,
Ловћена суза канути,
према звијездама, и љубићу те
и новој зори страсније.
што ће сванути.
Окренула си се.
Руком ми махнула
и нестала.
32
Видици
Далеко тамо
Бол гдје се планински
масив диже,
десно и лијево,
Преминуо је још један дан.
докле год поглед стиже
Заледио се на одру ноћи.
и још много даље,
Расплинуо се на мјесечини
увијек сигурно и лако,
и ишчезао времену –
куд год погледам
огрнут плаштом
видим јасно и гласно,
новог свитања...
видим као на длану...
А шта то видим тако?
Видим све,
а ипак мало од свега.
33
Прошлост
Птице су одлетјеле од мене,
Свуда сам разаслао птице. смијех је прешао у плач,
Теби сам поклонио осмијех, пријатељство у завист...
пријатељу повјерење, А ја испијам чашу отрова
пчелама цвијеће, док свуда тече мед.
пробио сам лед...
Велимирка
Дамјановић
рођена 8. фебруара 1993. године
34 у Лозници, Република Србија.
На Факултету примењених
уметности у Београду
2016. године дипломирала је
на Одсеку за сценски костим.
Добитница је награде
„Милица Бабић“ за најбољи
реализовани рад на основним
академским студијама
у области Сценског костима
школске 2015/16. године.
Добитница је стипендије
за изузетно надарене ученике и
студенте Министарства просвете,
науке и технолошког развоја.
Стипендиста је и Фонда за
младе таленте Републике Србије
„Доситеја“. Излагала је на више
групних изложби у земљи и региону.
Учествовала је на међународним
фестивалима, радионицама и
колонијама, као и у многобројним
позоришним и филмским
пројектима. Живи и ради
у Београду.
35
Цртежи,
разне
технике
36
Царске двери
иконостаса цркве
Светих апостола
Петра и Павла –
Барице, Црна Гора,
храст
40
Куполни
стубови,
црква
Св. апостола
Петра и Павла,
Бања
Ковиљача,
пешчар
41
Улазна врата
цркве Св.
пророка
Илије у Доњој
Борини,
храст
Данко
42
Дамјановић
рођен 27. фебруара
1984. године у Тузли,
Босна и Херцеговина.
На Високој школи – Академији СПЦ
за уметности и консервацију
у Београду 2013. године
завршио је мастер студије
из области иконописа,
чиме је стекао звање мастер
ликовног уметника.
У свом стваралачком опусу,
који се превасходно односи
на стари уметнички занат –
дуборез, има велики број
иконостаса, икона, и осталог
црквеног мобилијара,
као и предмета из области
примењене уметности.
Учествовао је на више
групних изложби.
Живи и ради у
Доњој Борини.
43
Господ
Исус Христос,
парена буква,
20x30цм
44
Св. мати
Параскева,
дивља трешња,
20x40цм
45
Св. Архангел
Михаил,
липа,
20x40цм
Живодар
Ђукић
46 (1931-2016)
рођен у селу Дубље,
општина Богатић.
Још као ученик Шабачке гимназије
пише своје прве поетске радове.
Студира права, те проводи
радни век радећи на имовинско-
правним пословима.
Како је радио на изградњи
ХЕ „Зворник“, заљубљује се
у ово место и ту се 60-тих
трајно настањује са супругом
и оснива породицу.
Певао је у шабачком, а касније
и у скопском градском хору.
Велики заљубљеник у фудбал,
радио је као спортски радник
и члан управе ФК „Јединство“
из Малог Зворника и био
вишегодишњи дописник спортских
часописа и новинских рубрика.
У периоду од 1949. до 1954. године
написао збирку до сада
необјављених песама.
Јутро 47
на реци
Над сребрном водом
Жеља
јасике шуморе Пре но што живот трагове своје
вијући стабла бела И боре уреже на лицу мом
И огледају јутрос Хтео бих, младости, све лепоте твоје
у ружичастом валу Понети у души и у срцу свом.
танана и
витка тела. Грудима жарке удахнути чари
Шибају румени, Зоре живота, пупољака цветни
светли млазеви И вечно понети сладост љубави
сунчане кише У крви, ко одјек дана младих, сретни.
Ко свежа рана
исток крвари Пролеће живота као сан протече
А река блиста И душу тада успомене хране
рујним сјајем јутра Па нек је одблесак младости ми зари
Јер се окупаше Као задњи зрак, небо када падне вече...
у њој први зраци
И неба
комад плави.
48
Чежња 49
Знам
само...
Знам само да су уста била пуна шума
И да је скривена мисао избијала често Стоји светлост времена на извору вида
Доживљајем малих окица детињег ума Разлива се зелена постеља вражјег дима
И да сам због пуноће судбином мењао место Сећање још до прекида чудо зида
Указањем нека тако буде свима
Ваздух је био чист као света душа
Повијале се птице и гране под небом
И ту је можда почела да ме куша
Она жудња за неким праисконским хлебом
56
Кажу... У завршници...
Кажу да небо прелепо дише У завршници свих стања
Априлском бојом шареног брега Зрелим нека му буде тело
И да Господ облутком пише Приљежно да још сања
Најаву белине пахуљом снега У долини прелепо моје село
Тако
прелази
реку...
Тако прелази реку а сунце пада Тамо је модро гробље камење немо
И одлази са лицем које ме вуче Девојчица мирно трептајима зађе
Остајем вечито мали под сенкама хлада Из тих запитаности и ти си, душе, крено
А река односи водама свим оно јуче Да с тобом радост белу никад не нађе
Нада
Јовановић
рођена у Лозници
11. октобра 1994. године.
Завршила школу за
угоститељског техничара,
ради у свом кафићу.
У слободно време
пише песме и
учи да свира
гитару.
*** 59
Љубав је баш због тога и јака, Била сам мала морала си отићи,
Због речи које се не могу написати, Шта ли си хтела тиме постићи?
Од нас прави војску лутака, Питање које јутром постављам себи
Која ће на погрешној позорници плесати. А које изгледа никад нећу теби.
Можда некад пронађем то што тражим, Љубав коју ми тата безусловно даје,
Надам се да ћеш и тада ту бити, Не оставља простор у који туга стаје.
Да на прави начин осећања изразим, Недостајање, бол и река очних капи,
И престанем од свих свој бол крити. Живе у мени као дух у лампи.
61
***
Шетам поред реке, у даљину гледам
Пуштам машти на вољу, на клупицу седам. У једном тренутку нађеш се у сну
На уморно лице, наслањам руку, Већ у следећем на самом си дну
Речима испољићу сваку муку. Брзо заборављаш шта си некад био,
И да си због туге срећу заборавио.
Човек с флашом показује реку,
Подсети ме на прилику далеку. Зато, песниче, заборави тугу,
Поглед уназад, тражим негде себе, Покушај на небу пронаћи дугу.
Често се, песниче, сетим и тебе. Свако има право на почетак нови
Јер у свакој песми живе твоји снови.
Очи пуне живота будућност сива,
Тако често код песника бива.
Пали цигару, држи стари рам,
Питам се, зашто је увек тако сам?
62
Огњен
Јовић
рођен 2002. године
у Лозници. Ученик
II разреда Гимназије
у Малом Зворнику,
где и живи.
63
Депресија
Нема више никога, сам сам као пас,
Ролетне навучене, Целу сам ноћ мислио на нас.
Не дају ми да видим овај дан, Чим помислим глава јако ме заболи,
Мрачна соба говори ми: Ако имаш нешто, кажи ми, изволи.
„Врати се у сан!“
Снаге ми понестаје зато сада иди,
Доста стакла на поду је разбијено, Депресија хвата ме на мени све се види
Доста флаша ове ноћи било је попијено. Само те молим јави се понекад,
Остао је само тај мирис непријатан, Срешћемо се сигурно јер мали је град.
И у мојој глави твој поглед хладан.
64
Мртав Друга
ритам града шанса
Још једно свануло је јутро, Шапућем име твоје још од оне ноћи,
Трудим се да нормално устајем, Кад си убрзано и журно отишла кући.
Са проблемом да се борим, Од тад те нисам видео, ни твој глас чуо нисам,
И никад не посустајем. Од тад немам никога, од тад сам сам.
Облак
од дима
Разлога има, има их баш пуно,
Али зашто од мене идеш, тако журно. Преболети не могу све и да хоћу,
Погрешио јесам, тога сам и сам свестан, У срцу од тада осећам само хладноћу,
Ал’ веруј ми да и на себе сам бесан. И само се питам ко ли те сада има,
Јер ја без тебе постао сам облак од дима.
И даље не могу ја да дођем себи,
Такву девојку нико изгубио не би.
Али када једном погрешиш сузе тада следе,
Остају ти само успомене бледе.
Авдо
Карабеговић
рођен је 13. августа 1878. године
у Модричи, у угледној али
66
осиромашеној беговској породици.
Отац му се звао Халил-бег, а мајка
Фатима, из рода Мустајбеговића.
У родном месту је похађао мектеб
и завршио основну школу, а потом
је неколико година као шегрт
усавршавао разне занате. Након тога
се обрео у Адапазару, у Малој Азији,
где је завршио два разреда руждије
(грађанске школе). Од 1896. Авдо је
питомац Царског лицеја у Цариграду
који је, крајем 1898. године као ђак
трећег разреда, напустио и дошао у
Србију, уписавши се у први разред
Учитељске школе у Алексинцу.
О феријама 1899. године дошао је
код пријатеља у Београд, управо
у врема када је у Звезди Јанка
Веселиновића објављена једна
његова родољубива песма. Када је
једном приликом прешао у Земун,
полиција га је ухапсила и затворила,
а затим спровела у Пешту ради
одслужења трогодишњег војног
рока због кршења закона Аустријске
монархије. У војсци је провео пуне
три и по године.
Испред Бајракли џамије
Када је најзад одслужио војску, окупљенима се обратио хоџа
Карабеговић се 1902. године уписао Мехмед Хашимић и између осталог
у Учитељску школу у Пакрацу, где је рекао: „Знамо да се узвишени дух
провео једну школску годину, а онда твој винуо небесима зато, да тамо
се вратио у Алексинац и наставио, Пророку Мухамеду и Светом Сави
убрзаним темпом, по посебном каже, да је у нас сваки брат мио које 67
одобрењу, школовање у Учитељској вјере био и да косовским јунацима
школи, коју је завршио 1905. године. Лазару и Мурату каже, каква слога
На почетку школске 1905. године, у њихових потомака влада и да су
постављен је за првог учитеља сви као један готови да заједнички
новоотворене основне школе у бране своја права...“ Затим се од
Малом Зворнику где ће остати до песника, са балкона Народног
преране смрти. С јесени 1906. је позоришта, опростио Бранислав
оболео од прогресивне туберкулозе. Нушић: „Пођи мирно пред Алахов
Српска држава финансирала je пријесто, мој слатки Авдо. Док си
његово лечење. Једно време је био на задњим погледом својим сагледао
лечењу у Напуљу и Палерму, потом злу судбу твоје отаџбине, дотле си
у српским бањама и у Улцињу, где га смрћу твојом прогласио празник
је посетио и кнез Никола Петровић. светога братства Срба православних
Пошто породице није имао, сматрао и муслимана...“
је најсврсисходнијим да последње Почео је да пише и објављује песме
дане проведе у болници у Лозници, од своје седамнаесте године. Објавио
где су га пријатељи пренели из преко 100 песама у више часописа. За
Малог Зворника 7. новембра 1908. живота, објавио је две збирке песама:
године. Умро је после непуних Побратимство (заједно са О.
месец дана, 5. децембра, у својој Сулејманпашићем Скопљаком и О.
тридесетој години. Сахрањен је Ђикићем), у Београду 1900. и Пјесме,
на Новом гробљу у Београду, на такође у Београду, 1905. године. Сем
парцели предвиђеној за покојнике поезије, Авдо је оставио и неколико
муслиманске вероисповести. препева са турског језика, а огледао
се и у прозним радовима.
На III
Ја сам зелен листак с горе,
рушевинама Хладног мраза прва жртва,
идеала И далеко иза гора
68 Наћете ме једном мртва.
I Дунуо је хладан Бореј,
Од кол’јевке па до сада, Отрг’о ме с зелен гране,
Несрећа ме ув’јек прати. Одуно ме преко мора,
Оца не знам, престао сам На северне хладне стране.
Давно име мајке звати...
Шеснајест је мени љета, IV
Немам дома ни ватана, Северно сам небо мрачно,
Изгубљен сам у туђини, Које не зна шта су боли,
Срећа ми је разрувана. Душа моја нити љуби,
Немам вјере, немам нада, Нит презире, нити моли.
Нити игде иког свога, Да, небо сам, мрачно небо,
Са несреће тешке своје, Које јоште не познаје,
Мрзим свијет, хулим бога. Нити среће ни несреће.
II V
Мој је живот сличан цвјету Да, и ја сам цв’јетак један,
кад јесењи ветри пирну, Одбачено људско чедо,
Тужно гледам како вене, Али, али, ја не марим,
Кад му мразом круну дирну. Презирем те црна бједо.
О, животе, ал си бједан Презирем те, ја не молим,
Докле ћу се робом звати?... Лака ми је моја бједа,
Нису ово више људи Само, само, да ми око,
Додијало робовати! Безброј туђих још не гледа.
69
Емире 2
Слатка уста слатко зборе:
Бјежи драги, сунце моје! Гледао сам кип Венерин
Ето данка мрске зоре – Највећега умјетника...
Пропашћемо обадвоје! Ал’ залуд ми сва љепота –
Кад не виђех твога лика...
Ја је тјешим с пољупцима:
Не плаши се, круно среће, Прохујаће златни дани,
Ко у љубав вјере има, Ишчезнуће зрачне наде,
Тај пропасти никад неће. Све ће прошлост да сарани...
Заплакат’ ћеш горко таде...
Док јој око сузом гори,
Ја јој љубим косе плаве,
А она ми кроз плач збори:
„Љубав ће нам доћи главе.“
72
Дејан
Крстић
рођен 1994. године
у Лозници. Завршио
основне академске студије
на Департману ликовних уметности
у Новом Саду, студијски програм
Сликарство, у класи
проф. Босиљке Зиројевић Лечић.
Учествовао је на више
групних и самосталних
изложби.
73
1994,
графит,
угљен
и уље на
платну,
100х145цм
74
Соња, триптих,
графит, угљен и акрил на платну,
21х30цм
75
Милош,
графит и уље
на платну,
30х42цм
76
Нада
Лазаревић
рођена у Зворнику,
19. октобра 1998. године.
У Малом Зворнику
завршила основну
школу и гимназију.
1.
Сивило стабилности 77
Загрљаји, пољупци, срећа
Љубав Причај ми о љубави
Онда ти Док ме учиш да волим
Причаш ми о љубави Док учим да волим
... Док волим
Причај ми о љубави
Причај ми о љубави
Причај ми о љубави У ноћима кад звезде не сијају на небу
Док заборављам на време у које свакако већ у мојим очима
не верујемо ни ја ни ти
Причај ми о љубави
Причај ми о љубави У кишним данима
Док верујем у све што си од мене направио
Те твоје црне очи к’о да никад неће проћи Причај ми о љубави
Љубавне игре оне не виде Док земља не прекрије наша тела
и никад неће моћи..
Неће моћи, никад Причај ми о љубави
Причај ми о љубави
Држи ме за руку док вриштим
јер не умем да плачем
2.
78
Чекајте, просјаци, мене 3.
Ја врло добро за милост молим
У хладним ноћима морам да ћутим То јадно створење, слабо и усамљено,
Док отров ми тече кроз вене Хвата се за твоје две-три речи
Нехајно изговорене
Чекајте, просјаци, мене Држи се за њих као дављеник за сламку
Помозите ми да покопам његово тело, Како користиш то
Останите да заједно одржимо опело Као вук када нањуши крв
Спасите ме те проклете сене Не пушташ, сигуран у своју моћ
Лукаво и слаткоречиво
Чекајте, просјаци, мене С времена на време
Морам да лутам и тражим дом Прикиваш је за под,
Јер узех срећу најдражем свом А од љубави треба да се расте
И нећу никада да ме крене Онда искористиш збуњеност
Јер нема где да оде
Нека је хладно и нек осећам глад Несигурна у тебе
Није важно јер то је склад Несигурна у себе
Казна за оправдане грехе Остаје ту
Казна за све наше осмехе Држећи се за две-три речи
Милован
Лазић
рођен 1947. године.
По занимању је ветеринар.
Живи и ради у
Малом Зворнику.
81
Очај
Стиска ме живот као змија,
и под нокте ексере забија, На срцу је много, много рана,
гуши ме дахом, језиком палаца, чини ми се још некол’ко дана,
и у очај почесто ме баца. док полете ласте и лептири,
па ће моја душа да се смири.
Живим тако, у бунилу неком,
покривам се месечином меком, И коначно време чини своје,
ничему се не радујем више, бирају се успомене моје,
црна ми се историја пише. да ме тако испрате до гроба,
јер животно прошло ми је доба.
Сваког дана све ме више стеже,
пријатељи сви од мене беже,
измиче ми и тло под ногама,
чини ми се још сам кратко с вама.
83
Рефлексија
Сви моји дани већ су свело лишће,
Све моје ноћи већ су свеле руже, Ти што у масама крећеш из неурона,
Све што ме мучи ваљда добро биће, Оивичена чврстим лобањским костима,
Свашта препатисмо, верни мој друже. Ти си утеха гладних и бедних милиона,
Ти си зрак светлости без светла што снима.
Верни мој друже, рефлексијо моја,
Што у ројевима из главе ми хрлиш, И плови далеко до бесконачности,
Докле ли се шири та активност твоја, Док кроз танке жиле долази ти снага,
Кад у тешкој тами, ти ме верно грлиш. Препреке ти нема, а штите те кости,
Кад нас муке муче, увек си нам драга.
Све моје мисли црног су колора,
У великом мраку у тами се губе,
„Нирвана“ ипак некад доћи мора,
На њеном прагу лешеви се љубе.
84
Лајош
Мате Лазар
рођен у Панчеву,
дипломирао на ФТН
у Новом Саду.
Живи и ради
на релацији
Мали Зворник–
Нови Сад–
Штутгарт.
85
Amor
Fati Онда сте сведоци промене
у простору и у времену
Пригрлите своју судбину, волите је На начин да то више не утиче на вас
У томе је Ниче видео раст човека Тада сте се дали животу и свету потпуно
Не може се грлити неухватљиво Нашли сте се дакле у вечном тренутку
нити волети неразумљиво вечног себе!
Али, ако сте присутни у свом животу Сада сте спремни, за прихватање и најгорег
Ако се примети свака промена у себи
у себи и у другима у другима
без реакције без остатка,
без делања да пригрлите своју судбину
Ако се у томе пронађе Да прозрете пут који вас води у слободу...
смисао или бесмисао
86 1.
Мирис простора којим се крећем
Носи трагове тек опране косе 2.
Дуге
Расплетених кика Пројектујем себе у будућност
Којима сам брисао очи и лице У којој нема таласа прошлости
Чувара реке на литицама планина Нити будућности
Само стање
Долази Краљевски тренутак ког дуго Које је проток
ишчекујем Свести
Насељен миром О свему
Који је замрзнути покрет Шта је постојало и што постоји
Мисли Шта је замишљено и што се манифестовало
Неухватљивих располеожења Тај ток је непрекидан и ја сам његов део
Чујем га као дубоки хук реке Слеђен а отопљен
Чија је површина мирно језеро Осмишљен а спонтан
Почетак и крај истовремено
Онда се населим Апсолутом
и чекам
недочекано
87
Људска природа,
уље на платну
каширано
на дасци,
100х200цм
88
Ренесансна
композиција,
уље на платну
каширано
на дасци,
100х200цм
Золтар,
аранђеловачки 89
мермер,
80х90цм
Аркансиус,
раковачки
калцит,
60х70цм
90
Дејан
Лукић
рођен 7. априла
1988. године у Лозници.
Дипломирани теолог.
Ради као тренер
у Теквондо клубу
„Душан Силни“
у Малом Зворнику, где и живи.
Ожењен, и са супругом
Тијаном има сина Никшу.
Објавио две књиге: књигу
поезије Из смрти у живот,
2015. и исте године и књигу прозе
Из смрти у живот – трагови.
91
Смрти...
Размишљам о теби често,
у последње време све чешће,
и питам се: Одлике твоје пролазне су сенке,
Шта је толико тајанствено у твојој моћи? дела твоја немају тежину,
Вероватно зато што раздвајаш, мучиш, ти си само оно што се мора проћи,
једино си ти сигурна, ти не постојиш, ти немаш моћи.
ти не постојиш! Присутна си и даље, иако те нема,
Делујеш убедљиво, то ти признати морам, не напушташ лако бојиште живота,
и оно што чиниш, сакрити је тешко, остајеш, нажалост, врховна дилема,
рукама грлиш, нечујно и вешто, иако те нема, јер ти не постојиш.
у овоме свету налази се твој престо.
Размишљаћу о теби можда више,
гледаћу те можда и чешће,
једина бићеш сигурна и даље,
али ти ниси права, ти не трајеш.
92
Лов
у мутном
Понос
Краткотрајна, лажна срећа,
Стеже ме у грудима, обећања, комад хлеба,
тешко дишем. бољи живот, пуна врећа,
само напред, главу горе!
Замолио бих за помоћ,
понос је јачи од свега. Кажи брзо све што мислиш,
опсуј, вређај, сад је време,
Треба ми твоја рука, заокружи број на листи,
мислим, да ти то признати нећу. биће боље, неко рече.
Теби
Немир,
понор, Желим,
жеља за тобом. да ме волиш,
Страх од смрти, а ја да будем твоје све.
трајање греха, Хвала ти,
живот без смисла. зато што постојиш,
Љубав! јер да тебе нема,
Опрости ми, живот ми не би био,
желео сам, СВЕ.
нисам могао.
Опрости ми,
волео сам,
нисам довољно
добро рекао.
94
Биљана
Машановић
рођена 6. марта
1966. године у Зворнику.
По професији наставник
математике и физике.
Живи и ради
у Малом Зворнику.
95
Осликана
ускршња јаја
96
Послужавник,
декупаж
97
Витражно
осликано стакло
98
Душан
Матејић
рођен у Лозници
28. априла 1999. године.
Завршио основну школу
у Малом Зворнику,
где тренутно похађа и
средњу школу.
Сањар на јави,
последњи војник на стражи,
филозоф мртвих речи,
човек живог говора,
вечити песимиста,
заљубљеник у мистично
и забрањено.
Еденски
пакао
Море није мирно, бура се догађа, Много тога у мом стажу је.
сваки хладан талас обалу погађа, И све што се догодило је прошло, 99
осипа песак и цела обала губи смисао. ништа ново није дошло.
Да сам удахнуо тај слани вазадух Црвене боје очи, црне боје ноћи.
не бих овако плитко дисао, Вероватно нећу моћи.
сигурно не бих овако дубоко писао. Мораћу да покушам,
Не бих имао дубину океaна у себи. ђавоље вино да кушам,
Вероватно не бих ... ја сам само осакаћена душа.
И тај мрак што позива демоне на плес, Распарчан тражим делове,
ни тајне прикривене боље него бес. слабашно моје тело је,
Без стида кажем да сам Атлантида, напољу хладно, моје чело врело је.
јер позивам у дубину где је само мрак. Моја мисао је илузија,
Плаши се светла онај ко није никад мој смисао конфузија,
видео сунчев зрак. оно што је извор таме не може да сија.
Не прија мени ваздух, Обилазим последње кругове,
из мене избија само смог. издао сам себе да бих спасао другове.
Никад нисам био на њему Да бих траг оставио погрешно сам се
да бих скренуо с путa тог. поставио.
Времену узимам харач, Доста је било речи крај је неминован,
сваки дан празним упaљач, нико не може да спречи.
непрестани трагач. Моју болест, ђаво у форми анђела
Кидам живота конац, хоће да лечи.
непрестани ледоломац.
Северно море истражујем док
беоњаче надражујем.
Надмен и изнад свих,
сам себи певаш стих,
Светионик можеш ти без свих.
Обала Италије,
акрил на платну,
70х50цм
108
Св Јован
Крститељ,
акрил на
дасци,
42х52цм
Душан
Павловић
рођен 11. априла 1997. године у
110
Лозници, мада тврди да се он лично
тога не сећа и да нема појма зашто се
то наглашава у документима када се
још увек није одрекао ни једног свог
сна када је имао шест година.
Дакле од 2003. више не броји
рођендане и када год неко буде
читао ово он ће имати исто година.
Шест. Животни пут, тако се шушка,
изгледао му је као да кренете у
Русију, а јавите се са Кубе. Е тако
некако. Егоцентрик срамежљивог
смисла за удавити присутне. Што
ће рећи контроверзна личност.
Тренутно лудо заљубљен и планира
да се жени. Гледа у презгодну
и прелепу љубав свог живота и
размишља како цео свет може само
да му завиди. Уф, у спаваћици је,
тако да нема потребе да Вам даље
диваним о себи у трећем или које
је већ ово лице, јер управо гледам
у себи најдраже..... Отишао сам!
Прелепа је! ..... Не видим да куцкам у
мраку... љаwефхqw8ехфq8wхгрqгефо
8уаwфхаwеофг8ркд9
О њој
Радни људи се одмарају
Пекари сада стварају
Сањари увелико сањању
Инсомничари зјале гањају
Комарци буде Чак и сан спава 111
Нормалне људе Мигрене се отарасила глава
А ја пишем о њој Одмара и фармацеутска банда
Прднула је и смотана панда
Парови љубав воде Упс. То не сме да се каже
Неко устане по чашу воде Истиномер сада лаже
Неке кошмар буди А ја пишем о њој
Углавном спавају људи
У три сата Ваљда храбри од тога беже
Баш сваког умор хвата Јебига, срце ми се стеже
А ја пишем о њој И само ми она фали
Да наставимо где смо стали
Полиглоте не преводе До тад
Песницима је доста слободе Игноришем глад
Газдама доста пазара И маштам, чекам, сам са собом
Мада никад доста пара Ћаскам, бедачим, смешкам се
Монаси су молитве очитали Правим се луд, без оног
Радознали баш све питали „Правим се“
А ја пишем о њој И пишем о њој
А да она нема појма за то
Месец се уморио
И капак на пола оборио
Сунца још нема
Ваљда и оно дрема
Ни сова баш не види
А петао се још увек стиди
А ја пишем о њој
Свирај ми, Лоло
112
Бабино коло
Весеље Не можеш, а знам да би вол’о
Да ме љубиш, Лоло, у дупе голо
Дала баба динар да уђе у коло
Сад даје задњи грош Шатра изрешетана ко швајцарски сир
Да свирају још Јунакиња испуњава свој последнњи хир
Када бих знала да пишем песме Када бих знала да напишем песме 117
у њима се предавач не би срео, у њима не би било места
видела би се у њима само његова душа, ни за критику, ни за жири,
видело би се у њима само његово дело. стала би увек хумка
за мог најдражег професора
Када бих могла да нађем речи и жеља да ми се срце
ту не би смела доћи естрада, понекад уз њу смири.
позерство, слава, таман посла,
неко би могао за то да страда! Када бих могла да објавим песме
у њима би уместо сваке
Када бих знала, бар и у прози, лиске било дете,
онда би и зидови знали знање и у свакој песми
и кабинети би причали приче имало оно
и слике до табле почасни трон,
добиле признање... а кад се завеса
спусти, ја му се поклоним мало,
А професор би каблове вукао ко стари,
од невидљиве камере старе добри друг...
и огледало само своје,
у коме налази одговоре. Када бих знала да напишем песме,
ево поруке за њих најлепше:
Када бих знала да пишем песме „Децо, кад умире професор стари,
признања у њима не би било, отвори прозор, да чује песму,
доста је радости, знања, бола, отвори прозор, ништа не мари,
дати од себе све што можеш, тако ће боље и звоно чути,
то је нормално, мислиће: „За час...“
ово је школа. нек га превари...“
Милисав
118 Миле
Петковић
рођен је 1961. године
у Великој Реци, испод планине
Мачков камен, на десној
обали реке Дрине у
општини Мали Зворник.
Завршио је Рударско-геолошки
факултет у Београду.
Оснивач је Демократске странке у
Мачванском и Подрињском округу.
Народни посланик у Скупштини
Србије био је два пуна мандата.
Од 1997. до 2000. године радио
је у Техничком и хуманитарном
удружењу из Бона (ТХУ), Немачка.
Две године радио је на Косову и
Метохији у Рудницима Трепче.
Живи у Јајинцима испод
планине Авала.
Ради у рудницима
Колубара у Лазаревцу.
Душа живи у нашим сновима,
Престо вечни двориште је њено. 119
Труд и напор ради љубљенога,
Бесмртнога у вечност уводи;
Лако песник хришћанин постаје!
Изнад
дуге Поточићи и жубори реке,
Са цврчцима вечност улепшају.
Корачам по небу у кући без крова, Руком небо загрлити можеш,
Горе изнад дуге где је место снова. када прошлост у будућност спојиш!
Сунце гледам, по облаку шетам, Веру, наду и љубав у тројство.
Маглу скупљам у корпи од цвећа,
Ветру певам, киши исповедам. Горе изнад дуге што планете спаја,
Континенти многи и вечност без краја.
Видим светла што се пале ноћу, Звездано је небо соба дневна наша.
И воштану свећу са молитвом. Књиге беле звездице смирене,
Литургију и црквена звона; Тек понека залута, побегне.
Песме птица у разним бојама,
Са неба нас на земљу подсете. Вечност овде једино је време,
Сата нема да године броји,
Нити журбе где нестају снови.
Нема мржње, пакости ни злобе!
Горе изнад дуге, где је место моје.
Мевлида
Сликар је боје просуо, Кад је Дрина
клесар глето испустио. Зеленика била
Свето се лице икони поклонило,
120 док се у сну додиру, нисам усудио. Кад је Дрина Зеленика била,
упозно сам хајдук Теовила.
Очи су њене вино најжешће, Имао је три сина јуначка,
створене писцима пера да троше. Раку, Рада и млађана Петка.
Пијан од погледа трезан постаје,
божанствене њене су одаје. У Неду се Петко заљубио,
родитеље, браћу оставио.
Две звезде недохватљиве, Иза брега кућу направио,
сунца два недодирљива. док је Дрина Зеленика била.
Два рубина неописива,
и два драга камена неостварљива. С лепом Недом срећа је певала,
златну децу са њом изродио:
Имати је исто што немати, Крсту, Срећка и храброг Тодора,
гледати значи летети. и три кћери као горске виле.
Анђеоски њени су додири,
памет би и старцу попили. На дан кад је Срећко крштен био,
Петко кућу своју саселио.
Фреске јој у цркви завиде, Од тазбине склонио се даље,
цареви са коња падају. направио кућу и амбаре.
Храброст је њу у сну желети,
божанствене њене су одаје. Вратила се Неда из Трешњице,
куће нема, а нема ни деце.
Очи су њене вино најжешће, Тражи Петка код хајдучке чесме,
створене писцима пера да троше. крај Липника, где јатаке среће.
Пијан од погледа трезан постаје,
божанствене њене су одаје.
Све кроз сузе небу руке пружа, Млад Никола венчао Јованку,
Бога моли, а земљи се клања. са браћом је куће направио.
Нек су само Турцима измакли, Четрнаесте да би децу спасао, 121
и да су ми сви живи и здрави. с војском српском Крфу је кренуо.
Венера,
плаво-
наранџаста,
акрил и угљен,
70х100цм
124
Без наслова,
крвава
мала фигура
уље на
натрону,
31х20цм
125
Аутопортрет,
уље, акрил
и угљен,
50х70цм
126
Владимир
Савић
рођен у Тузли,
1976. године.
Теолог, музичар, оснивач
пројекта Кулин бан,
писац, пјесник.
Живи и ради
у Малом Зворнику,
ожењен, отац
двоје дјеце.
127
Руке Тамна
ноћ
Не могу руке ове
творит ништа друго, Лела, Лејо, Лејла!
доли чемер и тугу. Бијел љиљане у тамној ноћи!
Чама – то оне се зову. Моја сузо муке!
Јазук им севдах. Красото и стазо млијечна!
Аваз им тенешир. Ко по твојим путима ходи?
Од бујрума само пасјалука. Чистото, доброто, невиности!
На ћефину бездан подастрле. Цвијете рајски у шест замбака!
Једна другу дозивајућ. Тамо далеко милостива буди!
Хеј, Лело! Лејице! Лејла!
128
Избјеглички
реквијем
А веле да се избјеглица рађа...
Снежана
Спасеновић
рођена 1976. године.
Предаје географију.
Живи у Доњој
Борини.
135
Предраг
Спасојевић
(1972), учитељ.
До сада објавио
четири књиге.
Родио се, одрастао,
живи, ради, мисли и
ствара у западној Србији
одакле нерадо путује
и где се нерадо
враћа.
*** 139
Покрет ума
144
Лежећа фигура
Киша
145
Детаљ са иконостаса
цркве Часнога Крста у Малом Зворнику
146
Душан
Станковић
рођен 25. августа
1971. године.
По занимању учитељ.
Живи, ради и ствара
у Доњој Борини.
147
Трагови
Погледај ме
Видећеш грч очајника
Закланог својом речју Ослушни
Песника Чућеш одјек мојих корака
Који смрт назива нежношћу По својој души
Човека
Осуђеног да говори о љубави
Убицу
Затеченог на делу
148
На тај Пресуда
дан Звер у мојим жилама
Јурила је беспомоћни плен
Кад научиш да слушаш Само су очи сјајиле
А да ништа не разумеш И понеки осмех
Кад научиш да говориш Који се наслућивао у мраку
А да те нико не чује Одавао је
Кад се обале покрену Топлину једног тренутка
И покидају скеле Заувек изгубљеног
Кад избришеш датуме У првим зрацима сунца
Из старих календара
Заборави све лепе ствари Јутро је моја пресуда
И схвати да пролази време И мој највећи џелат
149
Гордана
Ђокић Тадић
рођенa 1954. године.
Историчар уметности,
професор ликовне уметности.
„Сликам кад стигнем,
а то је ретко“.
151
Јужни
предео,
уље на
платну
152
Летње поподне,
уље на платну
153
Чаробна
шума,
уље на
платну
Михајло
Цвијетић
рођен у Соколовићима,
општина Соколац (БиХ)
1939. године. Прву мушку реалну
154 гимназију завршио у Сарајеву.
Средњу петогодишњу школу за
примењену уметност, сценографски
одсек, завршио у Новом Саду.
Вишу педагошку школу, Одсек за
ликовно васпитање, у Београду.
Педагошки факултет, ликовну
културу, у Ријеци, дипломирао у
класи професора Бутковића.
Радни век просветног радника почео
је у Основној школи „Славиша
Вајнер – Чича“ у Сокоцу.
Каријеру наставио у гимназији у
поменутом месту где је предавао
историју уметности.
Као ликовни педагог дуги низ година
радио у основној школи „Бранко
Радичевић“ у Малом Зворнику,
почевши од 1967. године, да би након
интеграције школа прешао на
стални рад у Борину и Радаљ.
Слика мотиве из света који га
окружује у маниру реалистичког
и импресионистичког сликарства,
доминира техника акварела.
Излагао на више самосталних
и групних изложби.
155
Ауто-
портрет,
1969. година,
уље на
платну,
40х45цм
157
Мртва
природа –
кактус,
1990. година,
линорез,
47,5х59цм
158
Ad Drinum,
дјело у трајању, Овог пута ријеч је о зборнику, који
скромно представља само дио цјелокупног,
прича у сталном наглашено мултиетничког, мултимедијалног
пројекта. Немогуће је литерарни дио одво
успону јити од претходног аудиовизуалног дијела
које је наступило као увертира и најава књи
159
Штампарији
„АСоглас“ ДОО
Зворник
Захваљујемо
се
Општини
Мали Зворник
162
Каталогизација у публикацији