сАнтон Ш авлович

Чехов

-рад
Антон Павлович Чехов
 Уредник
Драгак Лакићевић
Ликовна опрема
Добрило Николић
Избор и предговор
Мирко Магарашевић
САВРШЕНСТВО ЧЕХОВЉЕВЕ КРАТКЕ ПРИЧЕ
Када се размишља о Чехову* приповедачу или Чехо-
ву као драмском писцу, у обе прилике пожељно је избе-
гавати оне помућујуће фразе: задивљујућа концизност,
чсх.овљввски штимунг, подводни ток, велики писац. . . По-
жељно их је избегавати јер се тим фразама не казује ни-
шта о стварном смислу Чеховљеве уметничке величине. За
минулих деценија, површна и она меморијална критика,
па чак и она пригодна, нарочито нас је и почесто оптере-
ћивала фразом чеховски или чеховљевски штимунт, која
и није могла имати други ефекат сем оног нежељено ане-
стезирајућег. Зато се сада и налазимо пред тешким и од-
говорним задатком: треба наћи ону посивелу тајну пре-
чицу до саме душе Чеховљеве кратке приче.
Најпре се јавља питање: Зашто је интерсовање за
читање Чехова немогуће изгубити? Одговор се нуди бар
у три иницијалне равни. Дакле, најпре зато јер Чехов
крајње утанчано познаје свжодневност и све њене живот-
не, пролазне садржаје. Ако прозни исказ о том сазнању
данас оставља утисак повременог одступања од текуће са-
времености, онда је то одступање само формалне али не
и суштинске природе. Други разлог сталног интересовања
за читање Чехова крије се у изврсној и непресушној ак-
туелности психолошких колоплета који са посебном »ла-
коћом« живе у Чеховљевим прозним и драмским текстови-
ма, на оним висинама духа које читаоцу нуди само она

* Антон Павлович Чехов; прослављени писац кратких

прича, новела и драма, родио се 1860. у Таганрогу. Пре-
минуо у климатском лечилишту Баденвајлер (Шварцвалд)
— 1904. године.

о
уметничка објективизација која је у трајном дослуху са
универзалним искуством. И најзад, Чехов ће — па било
да је реч о његовим кратким причама, новелама шш дра-
мама — бити и надаље актуелан зато што је угроженост
душевног живота човековог била и остала свакодневна по-
јава коју Чехов брижљиво разматра, аутентичним дијало-
гом, час болно, час комично убедљивим монологом, по-
средним поступком прибирајући у жижу све оно што јед-
ној причи може да претходи или што из ње може да про-
истиче као расположење, потенцијална могућност, сазнање.
Чеховљеве приче — одломци из сваккодневног живо-
та — увек остављају онај варљиви утисак делимичности,
узгредности. Оно што је у тој прози комично често је и
прекорно, али много више боли него што засмејава; по-
тврду за ово, између многих, налазимо у причама Кад /е
неко срећзн, Дебели и мршави, Код покојникове жене.
Оно што је дијалошки споредно, само назначено, често је
основно и вишезначно; беспрекорно психолошки контра-
пунктирано. Чак и оно што нам код Чехова изгледа као
недовршено, што лебди на последњем рубу приче, то је
оно драматично које назиремо да само живот може до-
рећи или осудити на нерасплетивост. У томе се и крије
једна од тајни Чеховљевог поступка: оно што би други
сматрали за идеалну фабулу, он дотиче овлаш или свесно
мимоилази; оно што би многи прогласили споредним, Че-
хов неосетно истиче, даје споредном главни ток, а саму
радњу ослобађа наметљивости уобичајено привлачних мо-
гива. Док се у Толстојевој прози, тако титански развуче-
ној, драматично збивање импозантно налази у првом пла-
ну, вођено централним слојем пишчеве намере и тока
фабуле, дотле се драматично код Чехова испољава као
трагично кроз неопозив стицај околности или кроз вео
комике, као судбинско, из другог и трећег плана кази-
вања, или тек само из дате атмосфере. А као нехотично
исгурено, у првом плану, преовлађује оно чеховљевски не-
одољиво комично, оно велеважно лажног угледа и оно
моћно банално које продире и качи се као камен о сваки
прамен, свако придизање духа. Ово неопозиво даје пуну
вредност оном што је у Чеховљевој прози неупадљиво,
лирски утаначио, угрозиво осећајно и баш зато потиснуто
и помрачено »законитостима« саме свакодневице.

6
 Толико пута постављено питање — Чеховљев хумор:
шта је то? Приметио бих: Чеховљев хумор није увек са-
здан тек само зато да би изазвао буру читалачког сме-
ха. Није пука допадљивост коју неки називају способношћу
да се код многих изазове расположење праћено смехом,
нити је само карактеролошка комика или тематска допад-
љивост која потреса дијафрагму до грохота. Чеховљев ху-
мор плод је сложеније природе. Он тка танани застор сме-
шног иза кога се крију или непредвиђено провирују не-
смотреност људског понашања, нагли заокрет у ситуација-
ма, парадокси који трепере на граници комике и трагике
изазивајући осмех и смех. Али осим тог првостепеног начи-
на свог деловања, Чеховљев хумор уме да буде и нешто
друго: доброћудно лице веома функционалне ироније. Када
се јавља у таквој латентности ироније, Чеховљев хумор
дејствује као непредвидљива оштрица под застором коми-
ке која се овија око негипких »принципијелних« ставова и
схватања. Тај мост хумор—иронија Чехов уме да учини
муњевито двосмерним. Један од најбољих примера свакако
је Упутство кандидатима за женидбу-.
Ово упутство ннје ллод лојединачног ума већ садржи
есенцију свих аракула, физиономика, кабалистика, и ду-
гогодишњих разговора с искусним мужевима и најкомпе-
тентнијим власницима модних салона.
Увод. — Породични живот има много добрих стра-
на. Да га нема. кћери бџ целог живота висиле на врату
очева, а многи свирачи остали би без хлеба јер онда не би
било свадби. Медицина учи да нежење обично умиру луди,
а ожењени умиру не доспевши да полуде. Нежењеном чо-
веку кравату веже собарица, а жењеном — жена. Добра
страна брака је у томе што /е приступачан. Женити се
могу богати и сиромашни, слепи, млади и стари, здрави
ц болесни, Руси и Кннези. . . Изузетак чине само мало-
умни. и лудаци, а глупи, тиквани и скотови могу да се
жене колико хоће.
Речит одломак. И потрудите ли се — не једини.
Елем, слави Чеховљевог хумора не можемо оспорити
да је расла захваљујући. и значајном уделу ироније, и то
у већ назначеном смислу реципроцитета: хумор-иронија —
иронија-хумор. Од ове узајамне смисаоне везе Чехов често

7
ствара органски јединствену копрену која одређеним по-
јавама даје асоцијативно жељени смер, која може чак да
конкретизује неизвесност у којој се слути зло или неко
»делос ефикасне глупости. Прича Код покојникове жене
један је од многих примера ефикасне методологије Че-
ховљевог хумора. Хумор није само последица Чеховљевог
тананог осећања за брљивости у људском понашању (На
летовању); Чеховљев хумор има и вишесмерно дејство: ка
привидно само комичном, ка парадоксалном у црно-белом
јединству, ка недвосмислено гротескном и ка непредвид-
љивом као последици брљивости,- а ово последње већ се
озбиљно додирује са трагичним. Анализа која би се, из-
ван овог текста, могла спровести у односу на причу Не-
успех показала би да је то прича која испуњава први за-
хтев хумора: смех. Али пажљивије читање показало би и
неке од набројаних, пратећих одлика Чеховљевог хумора.
Његово вишеструко дејство. Оно збуњујуће и непредвид-
љиво које се у брзини сустицања смешног прима као не-
дељиво својство хуморног. Зато се у брзини перцепције то-
ка комичних ситуација и може догодити да наличје чехов-
љевски смешног промакне, у први мах, неопажено. Хумор
дејствује ако нас суочава са стањем тренутне, неочекиване
изведености из равнотеже; а када је та неравнотежа пре-
више наглашена, онда се оно комично — још пре него
што схватимо — претапа у неки вид гротеске или неку
нијансу трагике. Чехов је свој властити и најбољи следбе-
ник у познавању и отелотворењу таквих нијанси, тонова и
разлика. Отуда, при читању прича Кад /е неко срећан,
Неуспех, Дебели и мршави, Упутство кандидатима за же-
нидбу, први, непосредан утисак изазива смех, што је не-
избежно, што је писац и желео да буде неизбежно. А већ
у наредном тренутку доживљај се суочава са својим на-
личјем, са неколико емотивно-смисаоних праваца. Ова про-
мена у доживљавању смешног током процеса читања Че-
ховљевих прича открива и социјално-психолошки смисао
ауторовог хумора, који је саздан час као моћна негација
баналности, чак као низ хуморних искри, предаха пред су-
очење са даљњим дејством баналних сила које тако често
условљавају не само маниризам у људском понашању и
реаговању, већ и читаву скалу људских схватања, оно што
се често и гордо именује људским ставовима. Узлазна ли-

8
иија Чеховљевог поступка са хумор-мотивима садржи трај-
на изненађен»а. Чехов од детаља постиже нијансу, од па-
радокса нијанси — комично, од комичног — хотимично,
али одмерено и незлонамерно карикирано, од тако кари-
кираног — збуњено, на врхунцу збуњености — неизвесно,
од неизвесности — зебњу која се онда већ и сама повија
преко руба слутње трагичности. У амплитудним превоји-
ма ове, можда одвећ сажето приказане, духовне метамор-
фозе као неухватљиве водиље Чеховљевог стваралачког ис-
каза крије се тајна тананости његовог хумора и муњеви-
тих обрта комичног у трагично. Финоћу Чеховљевог хумо-
ра одликује оно златно правило: не бити никад упрошће-
но досетљив; не претерати без довољно разлога; не сме-
јати се сувише гласно, ни грубо; наслутити смешно као
неумесно, али и као неизбежно — када се покрене.

II
Читајући Чехова ми хватамо себе како непрестано по-
нављамо реч д у ш а. Његове су странице обасуте њоме —
примећује Вирџинија Вулф у једном од својих есеја који
још увек важе за добре. Доситејевски нас приморава да
са паничном узнемиреношћу пратимо јечање, превирања
и потресе људске душе. Код Чехова, међутим, препуштено
нам је да са болним осмехом пратимо душевну тугу, њену
притиснутост осећањем неразрешивости. Али, истодобно,
Чехов испољава и способност да у читаоцима покрене осе-
ћање револта због свирепе равнодушности оних који од-
већ олако заборављају да — док неко други пати — и
сами имају ломну душу, или је напросто немају јер су хла-
дно закључали њене остатке, а кључ бацили иза леђа.
У Чеховљевим позоришним комадима (Иванов, Галеб,
Ујка Вања, Три сестре) и многим кратким причама (Веш-
тица, Туга, Случа/ из лекарске праксе, Шала, Огледало,. .. /
сусрећемо се са личностима које или ћутке носе свој жи-
вотни терет или се заносе маштајући о неком бољем жи-
воту или, пак, грубо и бесмислено животаре, а њихове ду-
ше подрхтавају у раскораку између повремених жеља и
одбојне стварности. И наједном — искрсава неуслишеност
и очајање сред сазнања да се живело погрешно, или да је

9
оно што ко зна зашто није проживљено остало само муч-
на чежња за ненадокнадивим. У једној Чеховљевој новели
чујемо вапај:
— Дадо, зашто сам досад живела? Зашто! Реци ми,
зар нисам упропастила своју младост? У најбољим годи-
нама свога живога једино сам знала да записујем расходе,
да сипам чај, да бројим копејке, да забављам госте и ми-
слим да од тога нема ничег бољег на светуI Дадо, разу-
меј, па и ја имам људске прохтеве, и ја хоћу да жи-
вим ...
— Опрости ми. У последње време се са мном нешто
чудно збива.
А у другој прилици погађа нас сазнање о грозној
грешци на којој се толики животи заснивају:
Нисам имао среће. И код куће, и у пољу, и у шуми
мислио сам о њој и трудио се да разумем та/ну младе,
лепе, паметне жене, ко/а се уда/е за неинтерсантног чове-
ка, готово за старца... ко/а има са њим деце,- покушавао
сам да разумем тајну тог неингересантног човека, проста-
ка, који тако досадно резонује, који на баловима и вечер-
њим забавама стоји поред солидних људи, тром, непотре-
бан, с понизним и равнодушним изразом лица, као да сте
га довели ту на продају, који, међутим, верује у своје пра-
во да буде срећан и има са њом деце. И /а сам непре-
стано покушавао да разумем, зашто се она срела баш са
њим а не са мном, и зашто је било потребно да се у на-
шем животу деси тако грозна грешка.
Стварност је веома често само исход несхватљивих
околности које условљавају животне токове, лице трагич-
ности и наличје жеље, лице стремљења и наличје неке
неостварљивости. Није могуће ни побројати све оне приче
у којима Чеховљев исказ одражава високо мајсторство уо-
чавања баш тих тананих прелива или драматичну затег-
нутост између жуђеног и недосежног: г у с т и н у т р а -
г и ч н о г , као сенку која пада кроз средиште свих људ-
ских одлука, укључујући ту и оне одлуке које такође има-
ју своју тачку ослонца у самој стварности, које су, дакле,
подједнако могућне, али које ипак, из наслутљивих или
мање јасних, чак никад разумљивих узрока, нису оствар-
љиве. Истовремено и са неодољивом убедљивошћу Чехо-

10
вљеве кратке приче, новеле и драме каткад сведоче о
животним могућностима које су на домаку. Осећамо да је
потребнО само још нешто незнатно до испуњења неког
»малог« услова, »мале« ситуације од великог животног зна-
чаја по те, скоро увек, прототипске личности приче и
драме, али — до тога ипак не долази. Околности су, као
да Нас опомиње Чехов, мудрије од нас који те околности
зачињемо. У најважнијем тренутку, изгледа, испоставља се
да ми те околности не разрешавамо, иако су безмало сва
наша настојања посвећена баш некаквим жуђеним разре-
шењима. Бранећи се од таквог исхода, час горчином, час
моћним хумором, час озареношћу надања, Чехов нам су-
морно признаје да — ма како био блистав, празњикав, до-
садан, обичан или ништаван — живот није прича са увек
срећном узлазном линијом, нити са обезбеђено пожељним
садржајима, нити са завршетком подразумљиво срећним.
Живот је нешто тужно друго или нешто неочекивано тре-
ће. Чехов зна да се не може увек рећи — шта. Може се
бити равнодушан, туп и мрзовољан, али може се и насто-
јати да се то не буде. Чехов верује да људско биће може
да буде мање несрећно, да може бити потпуније, ведрије и
племенитије. Кад? Ако превлада наследна предубеђења,
ћифтинску логику, ускогрудост:
Узвишено стање духа, усхићење, екстаза, све оно што
одликује пророке, песнике, мученике за идеју, од обичних
луди, — све /е то противно животињској страни човека,
тј. његовом физичком здрављу. Понављам, ако хоћеш да
будет здрав, иди у стадо људи. Како су били срећни Буда,
Мухамед, Шекспир, што их добри рођаци и лекари нису
лечили од екстазе и усхићености. Да је Мухамед узимао
против своје нервозе бром, да је радио свега два сата у
двадесет и четири и да /е пио само млеко, после њега, зна-
менитог човека, остало би исто толико мало као и после
смрти његовог пса. Доктори и добри рођаци учиниће, на
кра/у кра/ева, да човечанство отупи, да филистри постану
генији и да пропадне цивилизација.

11
 III

За њега ни једна животна појава није била мала.-

све је било достојно пажње — бележи Т. Л. Шчепкина о
Чехову, и наставл>а, побуђујући нашу пуну сагласност —
Кроз малу чињеницу или по/аву он је гледао дубоко и
видео далеко. Као што кроз мало стакло можемо видети
велику панораму, тако кроз сваку малу по/аву видимо код
Чехова велики исечак живота. И заиста, међу непоновљи-
во зналачки суженим ивицама Чеховљевих прозних меда-
љона утиснуто је више душевне активности и проницљи-
вог понирања у животом потврђено, у психолошки богато,
замршено, него што нам пружају поједини, толико слав-
љени, романи његових савременика, руских и европских.
То доказују — да издвојимо само неколико из венца ње-
гових кратких прича — Печењег, Кад /е неко срећан, Су-
пруга, Случа/ из лекарске праксе, Ана о врату, Морнарова
прича, О љубави, Истражни судија, Неуспех, под/еднако
добро као и дуже новеле: Мо/ живот, Павиљон бр. 6, До-
садна прича, Дама са псетанцетом и Прича непознагог чо-
века. Чехов је кратку причу још вештије, потпуније ка-
нонизовао од Мопасана. Посебно зато што је успешније
избегавао да акциони слој приче одмах баци читаоцу у ли-
це, не налазећи увек за потребно ни оно супротно: раз-
вучен заплет, голицаво подстицање читалачких ишчекива-
ња. Чехов неосетно и неодољиво постиже све оно што ње-
гови велики претходници Гогољ, Тургењев и Толстој не
постижу без упадљивог, великог труда при усмеравању жи-
вота сво/их Јунака или читалачке пажње и симпати/е прс-
ма тим животима. И чинећи тако, Чехов се ни једног тре-
нутка није плашио каприциозних прохтева читалачке же-
ђи или мрзовоље којом га је недорасла критика спорадич-
но пратила све до 1898. године, да би након тога замукла
или и сама променила мишљење. Знајући колико је тежак
задатак кога се латио, Чехов је о д о л е в а о искушењу
да као писац к а ж е с в е д о краја, да заокружи одабрану
тему по принципу задовољења свих услова заплета и рас-
плета какве је, захтевао класични руски роман XIX века.
Погледајмо један врло карактеристичан поредбени при-
мер. Док Толстој води животе Ане Карењине и Вронског

12
ка понору судбине, до безизлазног усијања ужаса очајања
— са суморном претензијом да буде застрашујуће поучан
— не дајући тим нимало нестварним бићима нову могућ-
ност наде, никакав искорак за преокрет, дотле Чехов од-
лучно и доследно избегава да нас оптерећује очигледнош-
ћу последње тачке која пада на крају људског живота као
на крају дуге или краће, кривудаве реченице. Чехов је
интимно и стваралачки — боље и од самог горостаса из
Јасне Пољане — знао да је за спознају трагичног искуства
довољно у пресудном тренутку поставити једно тешко или
збуаујуће питање, иако само по себи једноставно: и шта
сад? Како? Докле и зашто? Као да се над целом Руси-
јом с краја века надноси страшна оптужба која навире
из мучких питања:
Зашто смо св уморчли? Зашто ми, у почетку тако
страсни, храбри, племенити, побожни, око тридесете и
тридесет пете године постајемо већ потпуне ништарије?
Зашто се један гаси у туберкулози, други гине од куршума
у чело, трећи тражи заборава у вотки и картама, четврти
да угуши страх и тугу, цинично гази ногама портрет своје
чисте, дивне младости? Зашто ми, пошто једном паднемо
не старамо се више да се подигнемо и, изгубивши једно,
не тражимо друго? Зашто?
И да ли су сви они који су морали покушати да нађу
одговор на та и друга питања уопште предузели нешто
што би имало смисла, што би донело сазнање, решење,
побољшање заједничких услова живота? Чехов је оставио
потресна сведочанства о јадима малог човека, о животном
сивилу провинције, о интелектуалној осредњости метропо-
ле. Толико невоље, очаја, људске нискости, предрасуда и
неодлучности, толико тескобе и жеље за животом у исти
мах — збива се на његовим страницама попут збивања у
самој стварности. Леп је овај свет, бележи Чехов, само
једно у њему не ваља. а то смо ми. Како је мало правич-
ности у нама. Чехов је чудесно умео да осети и саопшти
како се претња неизвесности увлачи у људску душу, како
чедна лепота може бити лако угрозива, како баналност
одасвуд насрће на осећања, наду, љубав, чак и онда када
све изгледа или почиње да изгледа могућно, остварљиво.
Људско биће лако постаје жртва властите слабости, окле-

13
вања, предубеђења. И живот мине. Али ни тама, ки магле-
на неизвесност л>удске судбине, тако свеопшта, подсећа
нас Чехов, не може се превидети без последица, нити се
може олако одбацити ни равнодушношћу, ни себичлуком,
ни посвуда цењеном ситошђу, самозадовољством, безбедним
зидовима или уносним поседима и пословима. Ко је умео
као он да крије оштар бол који зада;'е људском уму људ-
ска глупост? — питао се Иван Буњин, крајем 1904. годи-
не. А како се данас може одговорити на то питање? Ако
би се кроз одређене примере могао замислити или поста-
вити један довољно вероватан графикон Чеховљевог ху-
мора, онда би услони хуморних линија одговарали поја-
чаном притиску бола који задаје људском уму људска
глупост, док би опадање интензитета смешног морало у
једном тренутку открити рањив простор емотивног центра:
с е т у. И то су они тренуци када, можда парадоксално,
Чеховљева сета нагло скреће у хумор — навише, или у
тежину откровења — наниже: у неопозиво наличје људ-
ске судбине, без обзира на то да ли је она условљена ош-
трином оног бола о коме говори Буњин, или не.
Узмемо ли у обзир овакав приступ Чехову новели-
сти, али и Чехову као писцу једночинки: Медвед, Просид-
ба, Свадба, Јубилеј и незаборавне, већ класичне сцене-ма-
нолога О штетности дувана, биће нам, постепено, све очи-
гледније да је Чехов неспориви класик руског духа и књи-
жевности. Сам Толстој оставио нам је једно искрено и спон-
тано признање: Чехов је био неупоредиви уметник, да, /е-
дан и неупоредиви. Уметник живота: . . . вредност његовог
дела почива у томе што он није само свакоме Русу ра-
зумљив и близак, него сваком човеку уопште, а то је нај-
важније. Читао сам једном приповетку неког Немца у ко-
јој ■млад човек, желећи да својој жени начини леп поклон,
чини то дајући јој Чеховљева дела јер га цени више од
свих песника. И то /е сасвим тачно. . . Чехов /е био искрен,
а то /е велика предност; писао /е о ономе што /е видео и
како /е видео* Додао бих; Чехов /е писао не само о оно-
ме што је видео већ и о ономе што други нису видели,
или су каткад и видели, али нису сматрали да је тематски

* Толстојева белешка из 1904. године, после Чехов-

љеве смрти.

14
довољно »велико«. Откривање, у свести читалаца, једне са-
свим имплицитне паралеле између три великана руске про-
зе — Достојевског, Толстоја и Чехова — може довести до
једног необичног сазнања. Његов исход би гласио: док
Достојевски зането, али безмало помрачено од болне спо-
знаје катакомби и понора у људској природи, претражу-
је тмине свељудске ништавности, док Толстој хоће и по-
стиже често одвећ опширну заплет-расплет целину, дотле
Чехов тихо отвара прозорчић меланхоличне спознаје на
безмерној кули свељудске душе* и драма неизвесности
навире кроз његове свакодневне, обичне »јунаке«, право у
наше животе, остављајући и њима и нама да се запитамо:
Треба ли о в а к о живети? Може ли се о в а к о живети?
Шта је по среди? Откуда оваква »изненађења« у Че-
ховљевом делу? Нису ли она ипак ређа у недоглед Чехов-
љевих страница? На то питање — верујем да би се и Че-
хов сложио — сваки од нас мора сам да нађе одговор: у
границама властитог живота. Али . . . ту су и животи дру-
гих. И ово »али« враћа нас утиску да Чехов није постављао
оно тешко питање на крају неких својих прича и драма
ни случајно, ни узгред, ни шалећи се. Он га, уосталом, не
поставља само у простору животне драме појединаца, већ
каткад знатно шире, са изненађујуће универзалним после-
дицама: страдање многих, али чему? — пита се Корољов,
један од луциднијих лекара у Чеховљевој прози:
Напољу је било свеже. Већ се раздањивало и у влаж-
ном ваздуху јасно се оцртавало свих пег зграда са сво-
јим дугим димњацима (...)

* У писму упућеном 20. августа 1989. године, Ли-

дији Авиловој, Чехов саопштава занимљиву психолошку
опсервацију која се дотиче са горњим ставом:
Ви неправилно судите о пчели. Она прво види јар-
ко лепо цвеће, а тек после узима мед.
Што се тиче свега осталог — равнодушности, доса-
де, тога да даровити људи живе и воле само у свету сво-
јих ликова и маште — могу рећи само једно: туђа душа
је тајна. И збиља, смотримо ли ма и за тренутак тај не-
преглед људских неспоразума, хотимично неразумевање или
оно пореклом од равнодушности и јаловог самозадовољства,
онда, разуме се, није чудно што је туђа душа пО правилу
тајна.

15
 Док /е посматрао зграде и бараке где су спавали рад-
ници, он опет поче да мисли о ономе о чему је увек мис-
лио кад би видео фабрику (...)
»То /е, наравно, неспоразум...«, мислио ;'е посматра-
јући румена окна. — »Две-три хиљаде фабричких радника
ради без одмора. у нездравим условима, израђују рђав
циц, живе гладујући и само се каткад у крчми трезне од
тог кошмара; стсггина људи надгледа рад и сав живот те
стотине протиче у записивању глоба, у грдњама, неправ-
д и . .. Али каква је добит, како се користе њом? Љалико-
ва и њена кћи су несрећне, жалосно их /е и погледати. По
свом ћефу живи једино Христина Дмитријевна. постарија,
приглупа девојка са цвикером. И на кра/у испада, дакле,
да се у свих тих пет зграда израђује и на источним тр-
жиштима продаје лош циц само зато да би Христина Дми-
тријевна могла јести кечигу и пити мадеру (...) . . . и фаб-
рика ради за њено задовољство. Али то се тако чини —
она /е гу подметнуто лице. А тлавни за кога се све овде
ради — то /е ђаво.«
И он /е размишљао о ђаволу у кога није веровао, и
освртао се према два прозора у којима /е сијала светлост.
Чинило му се да га тим пурпурним очима посматра сам
ђаво, она тајанствена сила која /е створила односе међу
јакима и слабима, ту грубу грешку која се сада ничим не
може исправити. . . у оно/ каши какав /е свакодневни жи-
вот, у збрци свих ситница од ко/их су саткани људски од-
носи. . . Тако /е размишљао Корољов, седећи на даскама,
и мало-помало обузе га осећање као да /е та непозната,
тајанствена сила стварно у близини и посматра г а . .. Пет
зграда и димњаци на сивој позадини освита, док унаоколо
није било ни живе душе. као да /е све изумрло. . . сасвим
му /е ишчилело из сећања да се ту унутра налазе мотори
на парни погон, електрика, телефони. . . осећало се при-
суство грубе, несвесне силе. ..
Какав је даљњи животни ток? Где су његове боље
могућности? Да ли нас ико потпуно разуме? Шта доноси
будућност човечанству и појединцу? Нека од ових пи-
тања приказују акциони и душевно-унутрашњи живот ли-
кова у стању драматичне неизвесности, у пренапрегнутом
ишчекивању, или у препуштености догађајима који се тек

16
слуте, са кјеркегоровским смислом за снажно осећање ду-
шевне језе, стрепње у самој жижи неизвесности егзистен-
ције. Зато се слутње Чеховљевих ликова (Маша и Мисаил,
Ана и Гуров, Корољов, Астров) преламају и укрштају са
актуелношћу саме стварности, живота читавих генерација.
Ми ни једног тренутка не можемо размишљати о тим ли-
ковима као о апстрактним. Они су и сувише живи. А оно
о чему они размишљају није само део њихове приватне
душевне патње већ и структуре, тока стварности. Сагле-
диво јесте онај очигледан део стварности од ког Чехов
увек полази да би наговестио оно несагледиво које, такође,
чини део живота и његове неизвесности. Из тога се и
рађа она чувена чеховљевска атмосфера толико цитирана,
а тако шкрто тумачена. У њој се неопходна нада и неиз-
бежна сумња час узајамно претапају, час болно супрот-
стављају, одражавајући изненадне, критичне тренутке жи-
вота када преовлађује једно од два супротна осећања и
душевна стања: или недвосмислено трагично осећање жи-
вота без утехе, или велико надање у коначно испуњење
неког жуђеног живота, смисла, које се налази — тихо нам
дошаптава Чехов — под прозирним велом недохвата, са
оне стране остварљивости, те отуда ствара све оне жи-
вотом наговештене или потврђене услове безмерног на-
дања у пригушеној патњи безмерног очајања. Чеховљеви
ликови у приповести и драми сведоче нам до које мере
живот може да измиче, да безмало тера час грубу, час
неупадљиву шегу са животима и појединаца и друштве-
них слојева; као да треба да нам постане јасно колико
животне околности одступају од логике трезвених оче-
кивања, колико су поједини животни циљеви непотпуно
остварљиви и колико та непотпуност коинцидира баш са
тренуцима кад људска нада тражи, ишчекује свој одјек
у околностима живота. Оваква теоријска процена може
се непосредно или посредно изнаћи, потврдити анализом
прича Огледало, Вештица, Шала, Дама са псетанцетом, па
чак и у оним хуморно интонираним: Кад је неко срећан,
Дебели и мршави, На летовању и другим. Како животу
повратити уздрман, изгубљен или никад спознат смисао?
То мучно питање тишти Мисаила (Мој живот), Каћу (До-
садна прича), Гурова и Ану (Дама са псетанцетом) лекаре

2 Чехов: Изабране приче 17

Корољева и Астрова. . . Како спознати нешто више од ле-
поте пролазног тренутка кад је и та лепота банализована,
изобличена, ускраћена, кад је замисао идеалног живота
— не само у појединачном циљу оствареног, већ целовнтог
— толико ретка, чак толико немогућа у свом чистом об-
лику, да нам се Чеховљев метод индиректне везе чежња-
-идеал, искуство-стварност, јавља у привидно тихом, обич-
ном низу животних ситуација из којих допире »незнатни«
шум реке очајања, или саме бопести на смрт, како је сво-
једобно, тако далекосежно, утврдио Кјеркегор. Крећући се
кроз свакодневни густиш малограђанских »вредности«, свет
чамотиње, осионости, патње и нагађања са мучним окол-
ностима, свет свеприсутне баналности и оскудне лепоте,
свет потпуне неизвесности и варљиве слутње неког бољег
живота, ликови из Чеховљевих прича и новела стрпљиво
и болно живе између остварљивог и неостварљивог, изме-
ђу могућег и измичућег: питају се, траже одговоре, тре-
пере душом, превиру између непоуздане наде и плиме бо-
ла, преживљавају прекретнице и вребање животне неизвес-
ности коју називамо непредвидљивошћу судбине, лицем и
наличјем живота.
Чеховљева велика самострогост условила је стваралач-
ку једноставност исказане грађе која је савршен сведок
самог живота, па ипак без непожељних утисака о суво-
парности. И премда је ово неоспориво, поједини крити-
чари из времена Антона Павловича износили су примедбе
на рачун онога што је писао; издвојићу једну која пре
личи на анегдоту него на релевантну примедбу. Она и
вреди само због Чеховљевог одговора на њу. Неко из пиш-
чеве околине пожалио се једном да би требало спасти
Чеховљеве прве оригиналне манускрипте од самог писца
и његове забрињавајуће потребе да у даљњем раду са-
жима ток приче до те мере да ће једног дана те
кратке приче бити сведене на то да су се двоје младих
заљубили и венчали и постали несрећни. Када је ова не-
оспорно сажета примедба поменута самом Чехову, он је
одговорио, благо се осмехнувши: — Али погледајте око
себе, тако се то баш и дешава. И збиља, овој муњевитој
одбрани »једноставног« стила тешко је приговорити, сем
ако не желимо да подлегнемо заблудама. Из овога и из-
раста чврст корен очигледности Чеховљеве стваралачке

18
актуелности; њене вредности остају неоспорне без обзира
на све минуле измене декора времена. Чак и када би ње-
гови јунаци казивали бесмислице — правда се и предвиђа
Андреј Бели — тек само јели, спавали, живели између
своја четири зида и лутали по уским сивим стазама, ипак
би се најинтимније осећало да су те сиве стазе — стазе
вечног живота и да тамо где се простиру вечни неиспи-
тани простори нема никаква четири зи да. . . Сигурно се
зна да, кад би се ишло све даље и даље трагом сивих
стаза, где вечерње руменило букти, тамо почива одсјај
надземаљског и вечног. Оно што су Чехову најпре при-
знали уредник Петроградског Северног весника А. Н. Плеш-
чејев, издавач и оснивач Малог театра А. С. Суворин,
угледни писци из осамдесетих година Д. В. Григорович,
Салтиков-Шчедрин, В. Г. Корољенко, а касније и сам Тол-
стој, челни из генерације млађих — Горки, Буњин, Бели
— признао му је и цео свет.

IV

У чему се састоји коначна оцена тог признања?

Чеховљева техника кратке приче заснива се на им-
пликацијама које вишесмислено израстају из детаља ситуа-
ције, из сажето евоциране сцене, дијалога, размишљања
његових личности. Те импликације су често неприметне за
површног читаоца, па отуда она стара заблуда како се у
Чеховљевим причама и драмама »ништа« не дешава. Уз-
гредност којом се нека животна ситуација зачне или
згасне може у великој мери условити неочекиван ток нечег
у животу много озбиљнијег, много теже докучивог од не-
посрдно реченог и овлаш видљивог.
Пратећа, друга страна Чеховљевог критичког односа
према манама средина и људске природе као производа
дате средине свакако је дубоко разумевање за најразличи-
тије психолошке конфликте без обзира да ли су проуз-
роковани стицајем околности, ускогрудошћу, суровошћу,
тупошћу или, најзад, глупошћу. Отуда и Чеховљево савр-
шено осећање сразмере и узајамног ситуацијског и психо-
лошког односа између смешног и трагичног, између

2» 19
водвиљског и драмског. Његове кратке приче са муњеви-
тошћу откровења указују баш на овакве закључке.
Изналазећи оно што је неупадљиво па ипак пре-
судно у индивидуалним судбинама, Чехов досеже универ-
зално; осветљавајући тренутке пролазних расположења, из-
ненадне узлете »атмосфере« и њихов утицај на душевна
стања сасвим свакодневних, животом оивичених ликова,
Чехов постиже трајну надградњу конкретног искуства не-
исцрпном психолошком ауром Која условљава и подржава
целокупну емотивну шару кроз коју се многослојна жи-
вотна грађа исказује стилски »једноставно«, па ипак не-
сводљиво на просте закључке и поуке. Очигледно је да
Чеховљев поступак при емотивном и значењском усмера-
вању кратке приче постиже много више него што само-
задат и читаоцу пружен простор допушта да буде одмах
схваћено. Модел кратке приче »без почетка« и »без кра-
ја« стекао је признање чим се појавио и није га изгубио
ни до данас. Афирмацију оваквих својстава кратке приче,
њене стилске особености и експерименталне могућности
разраде, у сфери очигледнијег или мање приметног чехов-
љевског утицаја, можемо открити у кратким причама, пре
свега, Кетрин Менсфилд (1888—1923), Шервуда Андерсона
(1876—1941), па чак и у Даблинцима Џејмса Џојса (1882—
—1941) или у техници једноставних дијалога и сажетог
иортретисања Ернеста Хемингвеја (1898—1961) — што би
даља анализа, ван овог простора, могла и да потврди.
Типски проникнуте околности оснажене формом »ус-
путности« неједнаких одломака из различито оживљених,
душевно интензивних, оскудних, на погрешно страћених
живота, чине Антона Чехова непревазиђеним утемељивачем
кратке приче. Његов прозни стил и данас осваја оштри-
ном детаља, изненађујуће једноставним или неосетним обр-
том, неприлагодљивошћу на малограђанска схватања, и ла-
ким продорима у језгра најразличитијих структура лич-
ности,* у ставове и понашање изопачених нарави, у нај-
скривеније дубине људске душе која трпи, пати, тихо се

* Чему је, свакако, допринела и чињеница да је Че-

хов и као лекар стекао и развио безброј непроцењивих
утисака о формама и садржинама људског понашања, реа-
говања и живљења.

20
узноси или опоро буни. И лирско и трагично и мелан-
холично — знано му је. У његовом хумору — осим бур-
ног и двосмисленог истицања тмурно-ведрих парадокса
смешног и водвиљског — има и важних етичких црта; у
његовој сети, сажаљењу и горчини* има много преобра-
жајног. Кроз сузе и смех Чеховљева иронија никад не из-
неверава идеале духа,- брани ширину људскости и умет-
нички витално; залаже се за оно животно истинито, угро-
жено истанчано, латентно драматично и н е и з в е с н о
б о љ е. Све то стиже и до нас. У непотамнелој слави. Ју-
че и увек.

Мирко МАГАРАШЕВИЋ

* Размишљајући о великом Чеховљевом квалитатив-

ном узлету из сфере рано писаних »хуморески« потписи-
ваних псеудонимом Антоша Чехонте, узлету у нешто дру-
го, Томас Ман је приметио да то нешто, мако још весело
м забавно, знало је сада да постане и горко и тужно, раз-
откривајући живот и друштво и патње, критикујући. Украт-
ко, то сад беше литература (...) Туга и револт у његовој
критици родише се из жеље за бољом стварношћу, за
чистијим, племенитијим животом. у коме ће бити више
истине и љубави.

21
ИЗАБРАНЕ ПРИЧЕ
 КАД ЈЕ НЕКО СРЕЋАН . . .

Са железнмчке станице Балогоје полази пут-

нички воз. У једном вагону друге класе »за пу-
шаче« дрема пет путника у сутону вагона. Они
су баш малочас нешто јели па сад, наслонивши
главе на наслоне од дивана, покушавају да заспе.
Тишина.
Отварају се врата, а у вагон улази један ви-
сок, као мотка мршав човек у црвенкастом ше-
ширу и у модерном капуту који је много подсе-
ћао на оперетске и Жилвернове кореспонденте.
Тај човек се зауставља насред вагона, дува
кроз нос и, жмирећи, дуго посматра седишта.
— Не, и ово није онај! — мрмља он. — Ђаво
би га знао шта је то! — То је просто ужасно! Не,
није онај!
Један путник се загледа у њега и радосно
узвикује:
— Иване Алексијевичу! Откуд ви? Јесте ли
ви то?
Мршави дугајлија, Иван Алексијевич, задрх-
та, тупо се загледа у путника, па познавши га,
весело пљесну рукама.
— Ха! Петре Петровичу! — вели он. — Ко-
лико је воде Волгом протекло откако се нисмо
видели! А ја и не знам да ви путујете овим возом.
— Па јесте ли ми живо-здраво?
— Па добро је. Само, ево видите у чему је
ствар: изгубио сам свој вагон, па не могу никако
да га нађем, колики сам идиот! Нема ко да ме
бије!

27
 Дугајлија Иван Алексијевич клати се и ки-
коће се.
— Дешава се то често! — наставља он. —
Малочас сам, после другог звона био изишао да
попијем један коњак. Наравно — попијем. Е, ми-
слим ја, пошто је идућа станица још далеко, како
би било да попијем још једну. И док сам ја тако
пио и мислио, а оно и треће звоно . . . Ја, као луд,
потрчим и скочим у први вагон који сам видео.
Е па де, зар нисам идиот? Зар нисам зевзек?
— Ама ви сте баш сасвим. . . весели — гово-
ри Петар Петрович. — Седајте! Извол'те сести!
— Јок, јок!. . . Идем, брате, да тражим свој
вагон! Збогом!
— Ама ви ћете се, како је мрак, још и омаћи
са платформе. Седите, брате, а кад дођемо на
станицу, ви ћете наћи свој вагон. Седите!
Иван Алексијевич уздише и неодлучно седа
према Петру Петровичу. Види се да је узбуђен,
па се креће као по иглама.
— Куда путујете? >— пита Петар Петрович.
— Ја? У свет. Мени је сад у глави такав
хаос, да ни ја сам не знам куда путујем. Послу-
жила ме срећа, па ето путујем. Ха-ха. . . Јесте ли
ви, рођени мој, видели кадгод срећне будале? Ни-
сте? Е онда гледајте! Пред вама је најсрећнији
човек на овоме свету! Да! И ви ништа не видите
на моме лицу?
— То јест видим да сте . . . овај . .. али само
мало. . .
— Мора бити да ми је лице сад ужасно глу-
по! Ех, баш ми је криво што нема огледала, да
погледам своју њушколизацију! Осећам, брате, да
постајем идиот. Часна реч! Ха-ха . .. ја, замисли-
те само: идем на свадбени пут. Па зар нисам
зевзек?
— Ви? Па зар сте се оженили?
— Данас, соколе мој! Венчао се, па право
на станицу!

28
 Почињу честитања и обична питања.
— Пази ти њега!. . . — смеје се Петар Петро-
вич. — А зато ли сте се ви тако фино нагиздали!
— Да- а. . . Ради потпуне илузије сам се чак
и напарфимисао. Сасвим сам вам се загњурио у
те ствари! Нити каквих брига, нити мисли, него
само једно осећање, нечега онако . . . ђаво би га
знао како да га назовем. .. неке благодушности,
или тако нешто. Откако сам се родио, још се ни-
сам тако сјајно осећао!
Ту Иван Алексијевич затвара очи и клима
главом.
— Страшно сам срећан! — говори он. — Ето,
и ви сами размислите. Сад ћу вам отићи у свој ва-
гон. Тамо на диванчићу, крај прозора, седи створ
божји који вам је, тако рећи, свим својим бићем
предан. Знате ли, блондина са носићем.. . с прсти-
ћима. . . Душице моја! Анђеле мој! Ти си мој
златни пупољак, мој сјајни лампиончић! Филоксеро
душе моје! А ножица! Господе! Њена ножица ни-
је као што су наше ножурде, него нешто минија-
турно, чаробно . . . алегорично! Просто да узмеш
и поједеш ту ножицу! Ех, ама ви ништа не разу-
мете! Јер ви сте материјалисти, досадни бећари,
и ништа више! Ево, кад се ожените, онда ћете се
сетити! Где ли је сад, рећи ћете, Иван Алексије-
вич? Да! А сад идем у свој вагрн. Тамо ме већ
с нестрпљењем чека. . . са осмејком. Ја седнем,
па ево овако, са два претића, за подваљчић. . .
Иван Алексијевич клима главом и клати се
од срећног смеха.
— Па онда наслониш своју тикву на њено
раменце и хваташ је око струка. А унаоколо, зна-
те ли, тишина. . . поетичан полумоак. Цео свет
бих тог тренутка загрлио. Петре Петровичу, до-
пустите да вас загрлим!
— Драге воље.
Пријатељи се уз општи смех путника грле,
и срећни новобрачник наставља:

29
 — А ради већег идиотлука или, како то по
романима говоре, ради веће илузије, одеш до
бифеа да искапиш две-три чашице. Овде у глави
и у грудима дешава ми се нешто што ни у бај-
кама нећеш наћи. Ја сам човек ситан, ништаван,
а чини ми се да сам наједном постао безграни-
ч а н .. . Цео свет собом обухватам!
Путници, гледајући на напитог, срећног мла-
дожењу, и сами се заразе његовом веселошћу, па
већ и не осећају дремеж. Место једног слушаоца,
око Ивана Алексијевича се очас појавише пето-
рица. Он се врти као на иглама, прска пљувачком
око себе, маше рукама и брбља, брбља без пре-
станка. Церека се и сви се церекају.
— Главно је, господо, што мање мислити! До
ђавола са свима тим анализама . . . Ако ти се пије,
а ти, брате, пиј, а не да филозофираш: да ли је
то шкодљиво или није .. . Све су те филозофије
и психологије лук и вода!
Кроз вагон пролази кондуктер.
— Драги мој пријатељу — обраћа му се мла-
дожења — кад будете пролазили кроз вагон бр.
209, а ви нађите тамо даму у сивом шеширу са
белом птицом, па јој реците да сам ја овде!
— Разумем. Само у овом возу нема вагона
бр. 209. Има 219!
— Па добро! Свеједно! Дакле, реците тој да-
ми: муж вам је здрав и читав!
Иван Алексијевич наједном се хвата за гла-
ву и јечи:
— Муж . . . Дама . . . Је ли то одавно? Муж . . .
Ха-ха . . . Тебе треба тући, а ти муж! Ах, идиотчи-
но! А она! Јуче је још била девојчица . .. пупо-
љак .. . Просто не могу да верујем!
— Данас је чак некако чудновато видети
срећног човека — говори један путник, — Пре
ћеш видети белу врану.
— Да, а ко је крив? — говори Иван Алекси-
јевич теглећи своје дуге ноге са врло шиљастим
капнама. — Ако ви нисте срећни, онда сте сами
криви! Да, а како сте ви мислили? Човек је сам
30
ковач своје среће. Зажелите само, па ћете бити
срећни, али ви нећете. Ви се тврдоглаво уклања-
те од своје среће.
— Ето сад! Како то?
— Врло просго! . .. Природа је удесила и на-
редила да човек у извесно време свога живота во-
ли. И ако је настао тај период, онда, брате, воли
свом снагом. А ви не слушате природу, све не-
што чекате. Даље . . . У закону је речено да нор-
мални индивидуум мора да ступи у брак. . . Без
брака нема среће. Ако је дошло право и згодно
време, а ти се жени, и не одуговлачи. . . Али ви
се не жените, него мудрујете и све нешто чекате!
Затим је у Светом писму речено да вино весели
срце човечије . .. Ако ти је добро, па хоћеш да ти
буде још боље, онда ми ти, братац, иди у бифе
па попиј нешто. Главно је да не мудрујеш, него
удари у шаблон! Јер шаблон вам је велика ствар!
— Ви кажете да је човек ковач своје среће.
Какав је он, до врага, мајчин ковач кад је дово-
љан један болестан зуб или зла ташта, па да му
сва његова срећа стрмоглавце полети? Све зави-
си од случаја. Нека нас задеси, на пример, сад
кукујевска катастрофа, па да видим да ли би тад
овако певали . . .
— Којешта! — протестује младожења. — Ка-
тастрофе се дешавају само једанпут у години. Не
бојим се ја нмкаквих случајева, стога што ти слу-
чајеви немају разлога да се догађају. Ретки случа-
јеви! Нек иду они до ђавола! Просто нећу о њима
ни да говорим! .. . Охо! ми ово, изгледа, већ при-
лазимо некој постаји.
— А куда ви путујете? — пита Петар Петро-
вич. — У Москву, или некуд јужније?
— Ала потрефисте? Како ћу ја то, путујући
на север, доспети некуда јужније?
— Па Москва није на северу?
— Знам, само што ми сад путујемо у Петро-
град! — говори Иван Алексијевич.

31
 — Ми путујемо у Москву, молим вас лепо!
— То јест, како то у Москву? — чуди се мла-
дожења.
— Чудновато . . . А за где сте ви узели карту?
— За Петроград.
— Онда вам честитам! Ви сте погрешили воз.
Пролази пола минута ћутања. Младожења се
диже и тупо прелази очима друштво.
— Да, да — објашњава Петар Петрович. —
У »Балагом« сте ускочили у други воз . . . Ви сте,
знате, после коњака упали у контра воз.
Иван Алексијевич бледи, хвата се за главу
и почиње брзо да корача по вагону.
— Ах, што сам идиотчина! — плану он као
отрован. — Ах, нека ме, ниткова, ђаволи пожде-
ру! Но па шта сад да радим! Па у оном возу ми
је жена! Она је тамо сама, чека, мучи се.
Младожења паде на диван и јежи се, као да
му је неко на жуљ стао.
— Ја сам несрећан човек! — јечи он. — Па
шта да радим? Шта?
— Но. но . . . — теше га путници. — Није то
ништа. .. Телеграфишите вашој жени, а сами се-
дите у брзи воз. Па ћете је тако стићи.
— Брзи воз! — плаче младожења, »ковач сво-
је среће«."— А где су ми паре за брзи воз? Све
су ми паре код жене!
Прошапутавши нешто између себе, смејући
се, путници прикупљају новац па снабдевају ерећ-
ног човека потребном сумом . . .
 УПУТСТВО КАНДИДАТИМА
ЗА ЖЕНИДБУ
Поверљиво

Ношто садржина овог чланка спада у област

м у ш ки х тајни и захтева озбиљан умни напор за
који многе жене нису епоообне, молим очеве, му-
жеве, полицијске надзорнике и друге да припазе
како госпође и госпођице не би прочитале овај
чланак. Ово упутство није плод појединачног ума
већ садржи есенцију свих аракула, физиономика,
кабалистика и дугогодишњих разговора с искусним
мужевима и најкомпетентнијим власницима мод-
них салона.
Увод. — Породични живот има много добрих
страна. Да га нема, кћери би целог живота ви-
силе на врату очева, а многи свирачи остали би
без хлеба јер онда не би било свадби. Медицина
учи да нежење обично умиру луди, а ожењени
умиру не доспевши да полуде. Нежењеном чове-
ку кравату веже собарица, а жењеном — жена.
Добра страна брака је у томе што је приступа-
чан. Женити се могу богати и сиромашни, слепи,
млади и стари, здрави и болесни, Руси и Кине-
з и . . . Изузетак чине само малоумни и лудаци,
а глупи, тиквани и скотови могу да се жене ко-
лико хоће.
Упутство I. — Кад се удвараш девојци, пази
пре свега на спољашност, јер по спољашности се
познаје нарав једне особе. У спољашности раз-
ликуј: боју косе и очију, ход и посебне знаке. По
боји косе жене ое деле на плавуше, црнке, смеђе
итд. Плавуше су обично смерне, скромне, сенти-
менталне, воле тату и маму, плачу над романима
и сажаљевају животиње. Отворене су, схватања
3 Чехов: Изабране приче Ј
33
строго конзервативних, нису много писмене. Ве-
ома су осетљиве на туђу љубав, а у својој власти-
тој су хладне као рибе. У најпатетичнијем тре-
нутку плавуша може да зевне и да каже: »Да не
заборавим, сутра треба набавити платно за пос-
таву.« Удавши се, брзо се укиселе, одебљају и
увену. Плодне су, воле децу и плачљиве су. Му-
жевима не опраштају неверство, а саме радо из-
неверавају. Плаве жене су обично мистичне, по-
дозриве и сматрају себе мученицама. Црнке нису
тако уздржљиве као плавуше. Динамичне су, не-
сталне, каприциозне, често се свађају с мајкама
и шамарају служавке. Већ од дванаесте године
почињу да »не обраћају пажњу« на одвратне му-
шкарце, уче слабо, мрзе своје васпитачице, воле
романе, при чему прескачу описе природе, а по
пет пута прочитавају љубавне изјаве. Ватрене су,
страствене, воле плаховито, губећи главу и дах.
Жена-црнка то је права инквизиција. С једне
стране, таква страст да би се и ђаволу смучило,
с друге, такви хирови, пиздање, безбрижна логи-
ка, цика, писка. . . Мужевљево неверство лако
подносе узвраћајући им истом монетом. Смеђе
од плавуша нису много утекле, а до црнки нису
много доспеле. Чине неку средину између једних
и других. Сматрају себе за бринете. Риђокосе су
лукаве, лажљиве, зле, подмукле. . . Не могу да
замисле љубав без преваре. Обично су веома лепо
грађене и по целом телу имају дивну ружичасту
кожу. Кажу да се ђаволи и шумски духови жене
само риђокосама. Где је лаж, тамо је и страх и
малодушност. Довољно је да риђокоси добро
подвикнеш (»Ја ћу те!«), па да се пресамити и
хоће да се цмаче. Не заборави да су Месалина и
Нана биле риђе. Не мали значај при избору жене
има њена фризура. Глатко зачешљана, зализана
коса с беличастим раздељком показује припросту
особу ограничену у жељама. . . Такву фризуру
најчешће имају кројачице, продавачице и трго-
вачке кћери. Подсечен прамен косе спуштен на

34
чело означује ташту ситничавост, ограниченост и
похотљивост. Тим праменом обично хоће да са-
крију ниско че ло. . . Перика и уопште орнаменти
од туђих власи сведоче о недостатку укуса, одсу-
ству маште и О1том да се мамица мешала прили-
ком чешљања. Коса зачешљана одостраг напред
допушта претпоставку да се жена жели допадати
не само спреда него и позади. Таква фризура,
ако се не крунише тешком вавилонском кулом,
знак је укуса и лакомислености. Коврџава коса
говори о враголастој уметничкој природи. Не-
марна, разбарушена фризура одаје сумњичавост
или душевну тупост. Ошишана коса прикрива
начин мишљења. Ако је жена седа или ћелава,
а у исто врме жели да се уда, то значи да има
много новаца. Уколико је у фризури мање укос-
ница, утолико је жена довитљивија и утолико је
вероватније да нема туђу косу. А сад о боји очи-
/у, Плаве чежњиве очи значе оданост, покорност
и кроткост. Плаве избуљене најчешће налазимо
код жена варалица и оних што се продају. Црне
очи показују страсност, плаховитост и подмук-
лост. Имај на уму да паметне жене ретко имају
црне очи. Сиве имају помодарке, смешљивице и
глупаче. Смеђе очи указују на склоност према
сплеткама и завист >на туђе гиздање. Бирај жену
средњег стаса. Високе жене су прилично грубе
и јако бију, а малене су у већини вртирепи, во-
ле да циче, да гребу и заједају. Избегавај грбаве,
оне су злобне и пакоспе. Ужурбан, опрезан ход
имају ветрењасте и лакомислене. Лено ходају
жене чије је срце већ заузето — ту се нећеш ома-
стити. Пачји ход с гегањем и поигравањем стра-
жњице је знак доброћудности и поводљивости,
понекад и тупости. Поносан лабуђи ход одаје
жену оне врсте и метресу. Уколико је тај ход
надменији, утолико је, значи, старији и богатији
љубавник. Код девојака такав ход указује на
уображеност и ограниченост. Ако жена не иде
него плови као пауница, окрени руду, она ће те

35
нахранити, утешити, али ћеш у сваком случају би-
ти под њеном папучом. Посебни знаци нису мно-
гобројни. Јамице на образу означују кокетерију,
неке грешчице и доброћудност. Јамице на образу
и жмирење обећавају много, али не платонски. Бр-
чићи говоре о неплодности. Дугачке нокте имају
нераднице. Спојене обрве значе да ће дотична ооо-
ба бити строга мати и бесна ташта. Пеге најчешће
налазимо код риђих ђаволица, робиња и блудница.
Пуначке развијене госпођице с надувеним обра-
зима и црвеним рукама наивне су, у речи /ош
праве четири грешке,1 зато брзо науче да пеку врло
укусне пите и да шију мужевима прслуке од со-
мота.
Упутство II. — Немој да се жениш без ми-
раза. Женидба без мираза исто је што и мед без
кашике, Јеврејин без зулуфа или ципела без ђо-
нова. Башка је љубав, башка мираз. Од прве
тражи двеста хиљада. Пошто ошамутиш бројком,
почни да се погађаш, извијаш, да отежеш. Мираз
треба да добијеш свакако пре венчања. Не при-
мај мевице, купоне, акције, а сваку стотинарку
опипа/, омириши и погледај према светлости, јер
се често догађа да родитељи дају уз своје кћерке
лажан новац. Сем новца исцењкај што више
ствари. Жена, чак и лоша, треба да ти донесе: а)
што више намештаја и клавир,- б) једну перину
од лабудовог перја и три покривача: свилен, ву-
нен и памучан; в) две женске бундице, једну за
празнике а другу за радни дан; г) што више по-
суђа за чај, кухињу и трпезарију; д) осамнаест
кошуља од најбољег холандског платна с укра-
сима, шест блуза од истог платна с чипкама;
шесг блуза од кинеског памука, шест пари гаћи-
ца од истог памука и исто толико од енглеског
шифона; шест сукања од индијског платна с об-
рубом и чипком; пењоар од најфинијег батиста;
четири полупењоара од истог батиста; шест пари
1 Руски се реч још (у правопису егце) изговара јешћо.
— (Прим. превЈ

36
гаћа платаених. Чаршава, навлака, ноћних кап!и-
ца, чарапа, сукања од порхета, подвезица, стол-
њака, марамица и осталог мора бити у довољној
количини. Све то лично прегледај, изброј, па ако
што недостаје, одмах тражи. Дечје рубље немој
узимати јер — како се сматра — има рубља, не-
ма деце; има деце, нема рубља; ђ) уместо хаљина,
чија се мода брзо мења, тражи тканине у кома-
ду; без сребрног прибора за јело немој да се
жениш.
Кад се ожениш, буди строг, али правичан
према жени, не дај јој да се понесе и при сваком
сукобу кажи: »Не заборави да сам те усрећио!«
 НЕУСПЕХ

Илија Сергејич Пеплов и жена му Клеопатра

Петровна стајали су код врата па су жудно и
жељно ослушкивали. Тамо иза врата, у малој са-
ли, дешавала се, по свој прилици, изјава љубави,
а И3ј'ављивали је њихова кћи Наташењка и учи-
тељ грађанске школе Шчупкин. ,
— Трза! — шапутао је Пеплов, дрхтећи од
нестрпљења и тарући руке. — Пази сад, Петров-
на, чим почну да говоре о осећањима, одмах ико-
ну са зида скидај па ћемо ући да их благосло-
вимо . . . Затећи ћемо их на самом делу . . . А бла-
гоелов са иконом је свет и ненарушив . . . После
нам не умаче, па макар нас и суду тужио.
А тамо, иза врата, водио се овакав разговор:
— Оставите ви ваш карактер — говорио је
Шчупкин, палећи шибицу о своје кариране пан-
талоне. — Никаквих писама ја вама писао нисам!
— Гле'те, молим вас! Мислите ја не позна-
јем ваш рукопис! — кикотала се девојка, афек-
тирано и потцикујући и сваки час погледајући у
огледало, — Одмах сам познала! И како сте чуд-
ни! Вајни наставник краснописа, а пишете свра-
чијим ногама! Па какав сте ви наставник писања,
кад ви сами рђаво пишете?
— Хм! . . . То ништа не значи. У краснопису
није главно рукопис, главно је да се ученик не
заборавља. Неког лењиром по глави млатнем, не-
ког истерам да клечи . . . А и шта ми је опет ру-
копис! Ништавна ствар! Некрасов је писац био,
а срамота те погледати како је тај човек писао.
У целокупним делима изнесен је његов рукопис.

38
 — Знам, ал' оно је Некрасов, а ово сте ви . . .
(уздах). Ја бих за писца са задовољством пошла.
Он би ми стално песме за успомену писао!
— Па песме вам и ја могу писати, ако же-
лите.
— А о чему ви можете писати?
— О љубави. . . о осећањима. . . о вашим
очима. . . Памет да вам се помери кад прочита-
те . . . Као киша ћете плакати! А ако вам напишем
поетичне стихове, онда ћете ми, ваљда, дозволи-
ти ручицу да вам пољубим?
— Врло важно! . .. Можете ако 'ћете и сад
да пољубите.
Шчупкин подскочи па, избечивши очи, при-
ону уз пуначку ручицу која је мирисала на са-
пун од јаја.
— Скидај икону — ужурба се Пеплов, му-
нувши руком своју жену, побледео од узбуђења
и закопчавајући се.
Па ни секунде не оклевајући, Пеплов широм
отвори врата.
— Д е ц о . . . — промрмља он, дижући руке пут
неба и плачљиво жмиркајући. — Господ ће вас
благословити, децо моја . . . Живите . . . плодите
се . . . множите се .. .
— И .. . и ја вае благосиљам . . . — прозбори
и ма^ка, плачући од среће. — Срећни били, мили
моји! О, та ви ми једино моје благо одузимате!
— обрати се она Шчупкину. — Па волите моју
кћер, чувајте ми је . ..
Шчупкин зину од изненађења и страха. Ула-
зак родитеља био је тако изненадан и смео да
није могао речи да проговори.
— Укебаше ме! Спуташе ме! — помисли он,
сав претрнуо од страха. — Клопка се склопила.
Из те коже никуд!
И он покорно подметну главу као да би да
каже: »Ево, узмите је — побеђен сам!«
— Бла . . . благосиљам . . . — настави тата, па
се и он заплака. — Наташењка, дете моје . . . ста-
ни ту до њега . . . Дај икону, Петровна . . .
39
 Али ту родитељ наједном престаде да плаче,
а лице му се све искриви од беса.
— Крљо једна! — рече он жени љутито. —
Глупа главо! Каква ти је то икона?
— Еј, наопако и у зао час!
Шта се десило?
Наставник краснописа бојажљиво диже очи
и виде да је спасен: онако у журби мамица је
зграбила са зида, уместо иконе, портрет писца
Лажечњикова. Старац Пеплов и његова супруга
Клеопатра Петровна, са портретом у рукама, ста-
јаху збуњени, не знајући шта да раде и шта да
кажу.
Наставник краснописа искористи забуну па —
стругну . ..
 ДЕБЕЛИ И МРШАВИ

На станици Николајевске железнице срела

се два пријатеља: један дебео, други мршав. Де-
бели тек што беше ручао у станичном ресторану,
и његове масне усне руменеле еу се као зреле
вишње. Мирисао је на херес и флер д'оранж. А
мршави тек што беше изашао из вагона — сав
претрпан коферима, завежљајима и картонским
кутијама. Мирисао је на шунку и црну кафу. Иза
леђа му је вирила мршава жена дугачке браде
— његова супруга, и високи гимназист жмирка-
вог ока — његов син.
— Порфирије! — викну дебели кад угледа
мршавог. — Ама јеси ли ти то? Драги мој! Откад
се, човече, нисмо видели!
— Господе! — зачуди се мршави. — Миша!
Друже мој! Откуд ти?
Пријатељи се трипут пољубише и погледаше
један другог очима пуним суза. Обојица су били
пријатно изненађени.
— Драги мој! — поче мршави после пољу-
баца. — Ко би се томе надао! Е баш си ме изне-
надио! Дај да те погледам лепо! Леп си као што
си и пре био! Исти онај кицош и миришљавко!
Ах, боже мој! Па како си! Јеси ли богат? Јеси
ли се оженио? Ја сам већ ожењен, као што ви-
диш . . . Ово је моја жена, Лујза, рођена Ванцен-
бах . . . лутеранка . . . А ово ми је син, Натанаило,
ђак трећег разреда. Ово је, Натања, мој друг из
детињства! Заједно смо учили гимназију.
Натанаило мало промисли па скиде капу.
— Гимназију смо заједно учили! — настави

41
мршави. — Сећаш се како су те задиркивали?
Звали су те Херострат зато што си ђачку књи-
жицу прогорео цигаретом, а мене Ефијалт, што
сам волео да сплеткарим. Х о . . . хо. Шта ћеш, де-
ца! Не бој се, Натања! Приђи му ближе . . . А ово
је моја жена, рођена Ванценбах. . . лутеранка.
Натанаило мало промисли па се сакри иза
очевих леђа.
— Па како ми живиш, пријатељу? — запита
дебели, усхићено гледајући друга. — Где служиш?
Докле си дотерао?
— Служим, драги мој! Већ две године сам
у осмој групи и имам орден »Станислава«. Плата
слаба. . . али шта ее може, Жена даје часове му-
зике, а ја у слободно време правим табакере од
дрвета. Одличне табакере! По рубљу комад про-
дајем. Ако неко узме десет и више, њему, нарав-
но и јефтиније. Живи се некако. Служио сам,
знаш, у министарству, а сад сам овамо премеш-
тен за шефа одсека у истом одељењу. . . Овде ћу
служити. А како ти? Можда си већ и државни
саветник? А?
— Не, драги мој, терај још више — рече
дебели — ја сам догурао већ до тајног . . . Две
звезде имам.
Мршави наједном пребледе, скамени се, али
му се лице брзо искриви у широк осмех, изгледа-
ло је да му из лица и очију врцају искре. Он се
згрчи, погури, смањи се. Његови кофери, завеж-
љаји и кутије се такође згрчише . . . Дугачка же-
нина брада још више се издужи. Натанаило ста-
де »мирно« и закопча дугмад свог шињела . . .
— Ја, ваше превасходство. . . Врло ми је
драго! Друг, може се рећи, из детињства, и на-
једном постали таква величина! Хи-хи-хи . . .
— Та окани се! — намршти се дебели. —
Чему тај тон? Нас двојица смо другови из де-
тињства . . . и чему титулисање! •
— Али, забога . . . Шта ви то . . . — поче се
кикотати мршави, и још се више згрчи. . . — Ми-

42
лостива пажња вашег превасходства. . . као нека
животворна вода. . . Ево, ово је, ваше превасход-
ство, мој син Натанаило . . . жена Лујза, лутеранка,
донекле. . .
Дебели хтеде нешто да одговори, да опонира,
али на лицу мршавог било је толико страхопош-
товања, сладуњавости и понизности да се тајном
саветнику смучи. . . Он окрену главу од мршавог
и пружи му руку.
Мршави стеже три прста, поклони се до по-
јаса и закикота се као Кинез-. »Хи-хи-хи.« Жена
се насмеши. Натанаило изведе реверанс и испу-
сти капу.
Све троје су били пријатно запрепашћени.
 СКУПОЦЕНИ ПАС

Поручник Дубов, не више тако млад ратник,

и добровољац1 Кнапс седе и пију.
— Прекрасан пас! — вели Дубов показујући
Кнапсу своју керушу Милку. — Из-ван-редно псе-
то! Погледајте јој само њушку! Па сама њушка
колико вреди! Кад би се човек намерио на љуби-
теља, тај би само за њушку дао двеста рубаља!
Не верујете? Па онда ви ништа не разумете . . .
— Разумем, али . . .
— Па то је сетер, чистокрвни енглески сетер!
А при вребању је задивљујући, а проницљивост. . .
њух! Боже, какав њух! Знате колико сам дао за
Милку кад је још била штене? Сто рубаља! Дивно
псето! Не-ваљалице! Милка! Глу-пачо, Милка! До-
ђи овамо, дођи овамо . .. псетанце, псићу м о ј .. .
Дубов привуче себи Милку и пољуби је ме-
ђу уши. На очи му навреше сузе.
— Никоме те не дам . . . лепотице моја .. .
разбојниче ни један. Па ти ме волиш, зар не, Мил-
ка? Волиш? Не, марш напоље — викну на^едном
поручник. — Прљавим шапама па право мени на
мундир хоћеш! Да, Кнапсе, сто педесет рубаља
сам дао за штене! Па, ваљда, имао сам и за шта!
Штета је само: немам времена за лов! Пропада
пас без посла, свој таленат покопава . . . Баш зато
га и продајем. Купите, Кнапсе! Целога живота ће-
те ми бити захвални! Но ако баш нисте при новцу,
1 Апсолвент више школе или ученик виших разреда
средње школе, који се добровољно јавио на одслужење
војног рока с правом да сам изабере место. — (Прим.
прев.)

44
изводите, даћу вам га и за половину, узмите за
педесет! Пљачкајте!
— Не, голубићу. . . — уздахну Кнапс. — Да
је ваша Милка мушког пола, онда бих је можда
и купио, а овако . . .
— Милка није мушког пола? — запрепасти
се поручник. — Кнапсе, та шта вам је? Милка
није мушког. . . пола? Ха-ха! Па онда шта је она
по вашем мишљењу? Куја? Ха-ха! Е, дечко и по!
Он још не разликује кера од кује!
— Говорите ми као да сам ја слеп или де-
те . . . — нађе се увређен Кнапс. — Наравно да
је куја!
— Можда ћете рећи још да сам ја дама! Ах,
Кнапсе, Кнапсе! А још сте, ето, и технички за-
вршили! Не, душо моја, то је прави, чистокрвни
кер! Осим тога, такав да ће свакоме керу дати
десет поена форе, а в и . . . није мушког пола!
Ха-ха!
— Опростите, Михаиле Ивановичу, али ви . . .
просто ме за будалу сматрате . . . То чак и вре-
ђа . . .
— Но, не треба, ђаво нек вас носи . . . Не-
мојте купити . . . Вама човек не може доказати!
Још мало па ћете рећи да јој ово није реп него
н ога. . . Није потребно. Па хтео сам услугу да
вам направим. Вахрамејеве, коњака!
Посилни донесе још коњака. Пријатељи на-
суше по једну чашу и замислише се. Прође тако
пола сата у ћутању.
— Па нека је и женског пола . . . — прекину
поручник ћутање, мрко гледајући у боцу. —
Чудна ми чуда! Па то је за вас и боље! Донеће
вам штенад, а свако штене — то вам је по два-
десет пет рубаља. . . Свако ће радо од вас купи-
ти. Не знам што вам се толико свиђају керови!
Керуше су хиљаду пута боље. Женски пол је и
захвалнији и приврженији . . . Но кад се већ то-
лико бојите женског пола, изволите, узмите за два-
десе^ пет.

45
 — Не, голубићу. . . Ни копејке не дам. Прво,
пас ми није потребан, а друго, немам ни новца.
— Могли сте ми то и раније рећи. Милка,
губи се одавде!
Пошлни донесе кајгану. Пријатељи се лати-
ше јела и ћутке очистише тањир.
— Ваљан сте ви момак, Кнапсе, поштен . . .
— рече поручник бришући усне. — Жао ми је да
вас тако пустим, нека га ђаво носи . .. Знате шта?
Узмите пса забадава!
— Па куд ћу с њим, голубићу? — рече Кнапс
и уздахну. — И ко ће код мене око њега да се
бакће ?
— Но, ако не треба — не треба . . . ђаво нек
вас носи! Ако нећете, и не треба. . . Куда ћете?
Седите!
Протежући се, Кнапс устаде и дохвати капу.
— Време је, због ом. . . — рече зевајући.
— Па причекајте, отпратићу вас.
Дубов и Кнапс се обукоше и изађоше напо-
ље. Првих сто корака ишли су ћутећи.
— Не знате ли коме бих могао дати псето?
— поче поручник. — Немате ли, можда, таквих
познаника? Псето је, видели сте, добро, расно,
али . . . мени апсолутно није потребно!
— Не знам, драги.. . Откуд мени овде такви
познаници?
Све до Кнапсовог стана пријатељи више не
проговорише ни речи. Тек кад Кнапс стисну по-
ручнику руку и отвори своју капију, Дубов се на-
кашља и некако неодлучно проговори:
— Не знате, примају ли овдашњи стрводери
псс или не?
— Биће да примају . . . Не могу поуздано рећи.
— Послаћу сутра по Вахрамејеву . . . Нека
иде до ђавола! не^а јој кожу о дер у. . . Мрско псе-
то! Одвратно! И не само што је ообе загадила,
него је јуче у кухињи и све месо пождрала, г-гсга-

46
д ур а . . . Па да је још нека добра пасмина, а ова
ко, ђаво би га знао шта је, мешавина џукеле и сви
ње. Лаку ноћ!
— Збогом! — рече Кнапс.
Капија се залупи, и поручник остаде сам.
 НА ЛЕТОВАЊУ

»Волим вас. Ви сте мој живот, срећа — све!

Опростите што то кажем, али немам снаге да па-
тим и ћутим. Не тражим узајамно осећање, него
да се сажалите. Дођите вечерас у осам часова у
стару сеницу .. . Сматрам сувишним да потпису-
јем своје име, али се не плашите анонимуса. Мла-
да сам, лепа . . . шта ћете више?«
Прочитавши ово писмо, летовалац Павел Ива-
нич Вихотцев, глава породице и солидан човек,
слеже раменима и у недоумици почешка се по челу.
»Ето врага!« помисли. »Ожењен човек, и на-
једном ово чудно .. . глупо писмо. Ко га је на-
писао?«
Павел Иванич је неколико пута преврнуо пи-
смо пред очима, прочитао још једном и отпљунуо.
»Волим вас« . .. рече подругљиво опонашају-
ћи. »Баш нашла дерана! Сместа ћу да ти потрчим
у сеницу . . . Ја сам, мила моја, већ одавно одви-
као од свакојаких романса и љубавничког цве-
ћа . .. Хм . . . Мора бити да је нека луцкаста, ра-
спусна. . . Ала су сорта ове жене! Каква то мора
бити намигуша, прости ме боже, да напише так-
во писмо непознатом и још ожењеном човеку.
Права деморализација!«
За свих осам година брачног живота Павел
Иванич је одвикао од финих осећања и сем че-
ститака, није добијао никаква писма,- зато, ма
колико се он прсио пред самим собом, наведено
писмо га је збунило и узнемирило.
Један сат после примитка писма, он је лежао
на дивану и размишљао:

48
 »Наравно, нисам неко дериште и нећу отр-
чати на тај будаласти рандеву, ал' ипак било би
интересантно знати: ко је то писао? Х м . . . Руко-
пис је, без сумње, женски. . . Писмо је написано
искрено од срца, и зато тешко да би била ша-
л а . . . Вероватно је нека психопатка или удови-
ц а . . . Удовице су уопште лакоммслене и ексцен-
тричне. Х м . . . Ко би то могао бити?«
Решити ово питање било је утолико теже што
Павел Иванич у целом летовалишту, сем своје
супруге, није познавао ниједну жену.
»Чудно.. .« није могао да схвати. »Волим
вас« . . . Па кад је то она стигла да заволи? Чудна
жена! Заволела онако, изнебуха, чак се није ни
упознавала, нити сазнала какав сам човек . . . Мо-
ра да је и сувише млада и романтична када је
кадра да заволи на први поглед . . . Но . . . ко је
она?
Одједном се Павел Иванич сетио да је јуче и
прекјуче, кад је шетао кружном стазом, неколи-
ко пута срео младу плавушу у светлоплавој хаљи-
ни и са прћастим носићем. Плавојка је сваки час
погледала у њега, и кад је сео на клупу, сместила
се до њега .. .
»Она?« помисли Вихотцев. »Не, није могуће!
Зар једно суптилно, ефемерно створење може да
заволи тако матору, бајату јегуљу, као што сам ја?
Не, то није могуће;«
За време ручка Павел Иванич је тупо гледао
у жену и размишљао:
»Она пише да је млада и лепа . . . Значи, није
нека старка . .. Хм . . . Говорећи искрено, по са-
вести, још нисам тако стар и ружан да се у мене
не би могло заљубити. . . Ето, жена ме воли. Уз
то, љубав је слепа — заволећеш и јарца!«1
— Што ои се замислио? — упита га жена.
— Онако . . . нешто ме боли глава . . . — сла-
га Павел Иванич.
1 Руска пословица. — (Прим. прев.)
4 Ч ех о в: И забран е п р и ч е 49
 Одлучио је да је глупо обраћати пажњу на
такве трице као што је љубавно писмо, подсме-
вао се писму и његовом аутору, али — авај! —
— непријатељ људског рода не спава. После руч-
ка Павел Иванич је лежао на кревету у својој
соби и, уместо да спава, размишљао:
»Па ипак се она, вероватно, нада да ћу доћи.
Е, баш је будала! Могу мислити како ће се нер-
вирати и вртети репом кад ме не нађе у сени-
ци . .. А ја нећу тамо .. . Није ми до ње!«
Но, понављам, непријатељ људског рода не
спава.
»Једино бих можда отишао из радознало-
сти . . . « резоновао је летовалац пола сата касније.
»Отићи и погледати са стране каква је то пти-
ца . .. Интересантно је погледати! Права смејури-
ја! А што и да ое не насмејем кад се пружа згодна
прилика?«
Павел Иванич устаде с кревета и поче да се
облачи.
— Куда се тако удешаваш? — упмта га же~
на спазив да он облачи чисту кошуљу и везује
помодну кравату.
— Онако . . . хоћу да прошетам . . . Нешто ме
боли глава . .. Хм . . .
Павел Иванич се удеси, дочека осам сати и
изиђе из куће. Сад су му се пред очима на јар-
ко зеленој позадини заливеној светлошћу залазе-
ћег сунца зашаренеле појаве нагизданих гостију,
мушкараца и жена, срце му закуца јаче.
»Која ли је од њих?« мислио је, снебивљиво по-
сматрајући испод ока женска лица. »А плавојчице
нема . .. Хм .. . Ако је она писала, значи већ је
тамо, у сеници . ..«
Вихотцев уђе у дрворед, на чијем је крају
иза младог лишћа високих липа провиривала »ста-
ра сеница«. . . Он се тихим кораком упути према
њ ој . . .
»Погледаћу издалека . ..« мислио је неодлуч-
но помичући се напред. »Но, чега се плашим? Та
не идем ја на рандеву. Е, што си блесав! Иди
50
смелије! А шта ако уђем у сеницу?! Но, н о . . .
нема зашто!«
Павлу Иваничу још јаче закуца ср це. . . И
нехотице, мимо своје воље, наједном је замислио
полумрак сенице . . . У машти му се за тренутак
по,ави стасита плавуша с прћастим носићем. . .
Уобразио је како му она, стидећи се своје љубави
и дршћући целим телом, плашљиво прилази сва
узбуђена и . . . наједном га стеже у загрљај.
»Да нисам ожењен, још би се могло ...«, ми-
слио је терајући из главе грешне мисли. »Уоста-
л о м . . . једном у животу не би било лоше дожи-
вети јер ћеш умрети не осетивши шта је то . . . А
ж ен а . . . ништа јој неће фалити. Хвала богу, осам
година нисам ни корака од ње макнуо . .. Осам
година беспрекорне службе! Доста јој је .. . Чак
ми је криво . . . Ето, баш за инат ћу је изневе-
рити!«
Дршћући целим телом и задржавајући сип-
њу, Павел Иванич приђе сеници обавијеној брш-
љаном и дивљом лозом и завири унутра. . . За-
пахнула га је влага и задах плсени . . .
»Чини ми се, нема никога«, помисли улазећи
у сеницу и истога часа угледа у куту људску си-
луету. . .
Силуета је била мушка.. . Загледавши се па-
жљивије, Павел Иванич препозна брата своје же-
не, студента Митју, који је био с њима на лето-
вању.
— А, то си ти? — прогунђа он незадовољно
скидајући шешир и седајући.
— Да, ја с а м . . . — одговори Митја.
Прође неколико минута у ћутању.
— Извините, Павле Иваничу — поче Митја
— али ја бих вас молио да ме оставите самог . . .
Размишљам о магистарској тези и .. . и мени би
сметало да неко присуетвује. . .
— А ти отиди на неку сеновиту стазу. . . —
кратко посаветова Павел Иванич. — На свежем
ваздуху се лакше мисли, а и . . . овај, хтео бих
4
*
51
овде на клупи мало да прилегнем. . . Ту није та-
ко топло . . .
— Вама је до спавања, а ја морам да разми-
шљам о т е з и . . . — прогунђа Митја. — Теза је
важнија. . .
Опет наста ћутање . . . Павел Иванич, који је
пустио машти на вољу и сваки час чуо кораке,
наједном се усправи и поче плачним гласом:
— Али ја те молим, Митја! Ти си млађи и
мораш попустити .. . Болестан сам и .. . хоћу да
спавам . . . хоћу да спавам . . . Иди!
— То је егоизам. . . Зашто баш ви да будете
овде, а не ја? Из принципа нећу отићи. . .
— Али, молим те. Нека сам егоист, деспот,
глупак. . . али ја те молим. . . Први пут у живо-
ту молим. Учини.
Митја заврте главом.
»Каква стока. . .« помисли Павел Иванич. »Ако
остане, неће бити рандевуа. У његовом присуству
се не може.«
— Чуј, Митја — рече Вихотцев — последњи
пут те молим.. . Докажи да ои паметан, образо-
ван и хуман човек.
— Не знам зашто сте толико упорни. . . —
слеже раменима Митја. — Казао сам вам: нећу
да идем, и нећу. Из принципа остајем овде.
У том тренутку одједном у сеницу завири жен-
ско лице с прћастим носићем.
Спазивши Митју и Павла Иванича, оно се
намршти и оде .. .
»Оде!« помисли Павел Иванич гледајући Митју
с мржњом. — Видела је ову хуљу и отишла. Цела
ствар је пропала!«
Сачекав још мало, Вихотцев уста, стави ше-
шир на главу и рече:
— Ти си скот, хуља и нитков! Да! Скот! Под-
ло је и . . . и глупо! Међу нама је све свршено!
— Врло ми је мило! — прогунђа Митја уста-
јући и стављајући шешир. — Знајте да сте ми сад

52
својим присуством учинили пакост коју вам нећу
до смрти опростити.
Павел Иванич је изишао напоље и, ван себе
од беса, брзо закорача према своме летњиковцу
. . . Није га умирила ни слика стола који је био
постављен за вечеру.
»Једном се у животу указала прилика«, ми-
слио је узбуђен, »и то су осујетили. Сад је она
увређена . . . Убијена!«
За вечером су Павел Иванич и Митја гледали
у своје тањире и туробно ћутали . . . Обојица су
из дна душе мрзели један другога.
— Што се ти смешкаш? — окомиб се Павел
Иванич на жену. — Само се глупаче смеју без
разлога.
Жена погледа срдито мужевљево лице и пра-
сну у смех.
— Какво си писмо примио јутрос? — упита
она.
— Ја? . . . Никакво писмо . . . — збунио се
Павел Иванич. — Измишљаш . . . сањаш . . .
— Причај то неком другом! Признај да си
примио. Па то сам ти писмо ја послала. Часна
реч — ја! Ха, ха . . .
Павел Иванич јако поцрвене и нагну се над
тањиром.
— Глупа шала! — прогунђао је.
— Али шта сам могла? Реци сам . . . Данас је
требало да перемо под, а како да вас отерам из
куће? Само на тај начин. Али немој да се љу-
тиш, л уд о. . . Да се не досађујеш у сеници, по-
слала сам и Митји исто такво писмо. Митја, јеси
ли био у сеници?
Митја се осмехнуо и престао да гледа с мрж-
њом свог супарника.
 ВРАНА

Није било више од шест часова увече, кад

поручник Стрекачов, лутајући по вароши, прође
поред велике троспратне куће, и случајно баци по-
глед на ружичасте завесе партера.
»Овде живи мадам Д у д у .. . « сети се он. »Да-
вно већ нисам био код ње. Да ли да свратим?«
Али пре него што је решио ово питање, Стре-
качов извуче из џепа новчаник и бојажљиво по-
гледа у њега. Видео је тамо само једну згужвану
рубљу која мирише на гас, дугме, две копејке и
— ништа више.
»Мало ј е .. . Па, ништа с тим« одлучи он.
»Свратићу онако, поседећу мало.«
За тренутак Стрекачов је већ стајао у пред-
собљу и пуним грудима удисао густ мирис пар-
фема и сапуна од глицерина. Мирисало је још
нешто, што се не сме рећи, али што се може осе-
тити у сваком женском такозваном самачком ста-
ну: мешавина женских пачула и људских цигара.
На чивилуку је висило неколико мантила, зимских
капута и један мушки угланцани цилиндер.
Кад уђе у дворану, поручник је опазио исто
што је видео и прошле године: клавир са поце-
паним нотама, вазницу са увелим цвећем, мрљу
на поду од просутог ликера . . . Једна врата води-
ла су у салон, друга у собу, у којој је т - т е Дуду
спавала или играла пикета с учитељем играња
Вронди, старцем, који много личи на Офенбаха.
Ако се погледа у салон, просто су се видела врата
и иза њих је извиривао крајичак кревета са му-

54
слинском, ружичастом завесом. Ту су живеле »пи-
томице« ш -т е Дуду, Барб и Бланш.
У дворани никога не беше. Поручмик пође
у салон и ту опази живо створење. Иза округлог
стола, разузурен на дивану, седео је некакав млад
господин с чекињастом кооом и плавим мутним
очима, с хладним знојем на челу и с таквим из-
разом као да се извлачио из неке дубоке рупе, у
којој је било мрачно и страшно. Био је одевен
кицошки, у новом штофаном оделу, на коме су
још етајали трапови тазе пеглања; на прсима су
се љуљали привесци; на ногама лаковане ципеле
са шналом и црвене чарапе. Млади господин под-
бочио је песницама подбуле образе и туробно је
гледао у флашу селтерске воде која је стајала
пред њим. Одмах ту на другом столу било је не-
колико боца, и тањир с поморанџама.
Кад угледа поручника који уђе, кицош избу-
љи очи и зину? Запањени Стрекачов устукну на-
з а д . . . У кицошу једва препознаде четног ћату
Фиљенкова, кога јутрос само што је избрусио у
канцеларији за неписмено написани акт, зато што
је реч »купус« написао овако: »кипуес«.
Фиљенков се лагано диже и ослони се рука-
ма о сто. Читав тренутак он не скиде очију с по-
ручникова лица и чак помодре од пренераже-
ности.
— Откуд ти овде? — строго га упита Стре-
качов.
— Ја сам, господине поручниче — ушепртљи
ћата, оборивши поглед — на рођендану. . . По
општој војној обавези, кад су све оне изједначи-
ли, који . . .
— Ја тебе питам, откуд ти овде? — повиси
глас поручник. — И какво је то одело?
— Ја, тосподине поручниче, осећам своју кри-
вицу, а л и . . . ако се узме, да због опште обаве-
зе . . . војне свеопштости све су изједначили, и по-
што сам ја образован човек, не могу о рођендану
мамзел Барб да будем у униформи најнижег

55
чина, па сам и обукао дотично одело у вези моје
домаће навике, пошто сам ја, дакле, наследни по-
часни грађанин.
Опазивши да поручникове очи постају све љу-
ће, Фиљенков ућута и саже главу као да је очекивао
да ће га одмах млатнути по потиљку. Поручник
отвори уста да каже: »напоље одавде!« али у том
тренутку у салон уђе плавуша са дигнутим обрвама,
у домаћој хаљини отвореножуте боје. Кад познаде
поручника, она врисну и јурну к њему.
— Васја! ОфицирН
Кад виде да је Барба (то беше једна од пи-
томица пз-ше Дуду) интимна с поручником, ћата
се окуражи и живну. Раширивши прсте, он ско-
чи од стола и поче махати рукама.
— Господине поручниче! — отпоче он, шту-
цајући. — Имам част да честитам рођендан дра-
гом створењу! Ни у Паризу се оваква не може
наћи! Заиста! Ватра! Три стотинарке нисам жа-
лио да сашијем ову домаћу хаљину о рођендану
драгог створења! Господине поручниче, шампањ-
ца! За слављеницу!
— А где је Бланша? — упита поручник.
— Сад ће доћи, господине поручниче! — од-
говори ћата, иако питање није било упућено ње-
му већ Барби. — Сад ће! Девојка а ла компрене
аревуар консоме! Ономад ј-е долазио трговац из
Костроме, пет стотина је потего . .. Није то мала
ствар, пет стотина! Ја ћу и иљадарку дати, само
треба прво мој карактер ценити. Зар није тако?
Господине поручниче, изволите, молим лепо!
Ћата пружи поручнику и Барби по чашу шам-
пањца, а сам испи чашицу вотке. Поручник попи,
али одмах се трже.
— Ти, видим, дозвољаваш себи и сувише —
рече он. — Иди одмах одавде и реци Демјанову
да те одмах затвори на двадесет четири сата.
— Господине поручниче, можда ви мислите,
да сам ја тамо нека свиња? Зар тако мислите?
Боже! Па мој је тата наследни почасни грађанин.

56
носилац ордена! Мене је, ако желите знати, крс-
тио генерал. А ви мислите да ја, ако сам ћата,
онда сам и свиња?. . . Изволите још једну чаши-
цу . . . пенушавог . . . Барби, тресни! Не устручавај
се, све ћемо платити. Садањом образованошћу све
су изједначили. Генералски или трговачки син слу-
жи исто као и сељак. Ја сам, господине поручниче,
био и у гимназији, и у реалци, и у трговачкој
школи. . . Свуд су ме истерали! Барба, тресни!
Узми шарену банкноту од двадесет пет рубаља, нек
донесу туце! Господине поручнииче, чашицу!
Уђе и т - т е Дуду, виоока, пуначка дама с
орловским лицем. За њом је тапкао Вронди, на-
лик на Офенбаха. Мало доцније уђе и Бланша,
мала, смеђа девојка од својих деветнаест година,
оштра лица и с грчким носем, по свој прилици
Јеврејка. Ћата баци још једну шарену новчаницу.
— Распали! Пали! Дозвол’те ми да разбијем
ову вазу! Од срца!
М -те Дуду отпоче причати да данас свака
поштена девојка може наћи себи пристојну пар-
тију и да није пристојно да девојке пију, а што
она дозвољава својим девојкама, то је само зато
што су мушкарци поштени, а да су неки други,
она не би дозволила ни да седе овде.
Од вина и Бланшине близине поручнику се
замути у глави и он заборави на ћату.
— Музику! — викао је очајним гласом ћата.
— Дајте музику! На основу наређења под бројем
сто двадесетим предлажем вам да играмо! Лак-
-ше! — настави да се дере на сав глас ћата, ми-
слећи да не виче то он, већ неко други. — Лак-
-ше! Ја желим да се игра! Ви треба да цените
мој карактер! Вози! Вози!
Барба и Бланша се посаветоваше са т - т е Дуду,
и старац Вронди седе за клавир. Игра отпоче. Фи-
љенков, лупајући по такту ногама, пратио је кре-
тање четири женске ноге и бректао од задовољства.
— Ломи! Тако је! Осећајно! Окини, умри!
Мало после, цело друштво одвезе се колима
57
у »Аркадију«. Фиљенков ее возио са Барбом, по-
ручник са Бланшом, Вронди са ш -т е Дуду. У »Ар-
кадији« заузели су сто и затражили да вечерају.
Ту се Фиљенков сасвим удесио, тако да је прому-
као и изгубио моћ да млатара рукама. Он је седео
мрачан и говорио, трепћући очима, као да се спре-
мао да заплаче:
— Ко сам ја? Зар сам ја човек? Ја сам вра-
на! Наследни почасни грађанин . . . — задиркивао
је он себе. — Ти си врана, а не гр а . . . грађанин.
Поручник, ошамућен вином, готово га није
ни примећивао. Једном само, опазивши у диму
његову пијану физиономију, он натушти обрве и
рече:
— Ти, видим, дозвољаваш себи много . . .
Али одмах изгуби моћ резоновања и куцну
се с њим.
Из »Аркадије« одвезоше се у Крестовску ба-
шту. Ту се т - т е Дуду поздрави с омладином, ре-
кавши да се она сасвим узда у поштење мушка-
раца, и одвезе се са Врондијем. Затим су затражили
ради освежења кафу с коњаком и ликером. Затим
квас и вотку, и тазе ајвар. Ћата намаза своје лице
ајваром, и рече:
— Ја сам сад Арапин или тако нешто као не-
частиви дух.
Сутрадан ујутру поручник, осећајући у глави
тежину, а у устима ватру и горушицу, оде у своју
канцеларију. Фиљенков је седео за својим столом
у ћатинској униформи и дрхтавим рукама проши-
вао нека акта. Лице му је било тамно, нимало
глатко, као шљунак, чекињава коса је штрчала на
све стране, очи се склапале. . . Опазивши поручни-
ка, он тешко устаде, уздахну и стаде у ставу »мир-
но«. Поручник, једак и неиспаван од пића, окрете
се и унесе у свој посао. Око десет минута трајало
је ћутање, али се, ето, очи његове сретоше с мутним
очима ћатиним, и у тим очима он прочита све:
црвене завесице, помамну игру, »Аркадију«, Блан-
шин профил . ..

58
 — Прмликом опште војне обавезе . . . — про-
мрмл.а Фиљенков: — кад чак . . . и професоре
узимају у војску. . . кад су све изједначили . . . па
је чак и слобода договора . . .
Поручник хтеде да га избрусии, да га поша-
ље Демјанову, али одмахну руком и рече тихо:
— Иди ти до ђавола!
И изиђе из канцеларије.
 ХИРУРГИЈА

Самоуправна болница. У одсуству лекара, ко-

ји је отишао да се жени, болеснике прима лекар-
ски помоћник Курјатин, дебео човек од својих че-
трдесет година, у изношеној платненој блузи и
излизаним панталонама од трикоа. На лицу му
израз осећања дужности и задовољства. Између
кажипрста и средњег прста леве руке — цигарета,
која шири смрад.
У ординацију улази црквењак Вонмигласов, ви-
сок, темељан старац у мркој мантији, опасан широ-
ким кожним појасом. На десном полузатвореном
оку има белу мрену, на носу брадавицу која је из-
далека налик на велику муву. Црквењак један тре-
нутак тражи икону и, кад је није нашао, крсти се
према флаши с раствором карбола, затим вади
из црвене марамице поскурицу, поклони се и став-
ља је пред лекарског помоћника.
— А-а-а, моје поштовање! — зева помоћник.
— Због чега сте изволели доћи?
— Срећна вам света недеља, Сергије Кузми-
чу . . . Дођох вашој милости. Лепо је и тачно, да
простите, речено у псалтиру: »Пиће моје с плачем
мешах.« Седнем прекјуче с мојом бабом да пијем
чај и . . . не дај боже, ни капљице, ни мрвице,
просто да легнем и издахнем . . . Сркнем мало . . .
и не могу да издржим! А не само у самом зубу,
већ и цела ова страна. .. Само сева и штрецка!
Заболи и уво, да простиш, као да је у њему ексер
или неки други предмет: само сева, сева! Сагреши-
смо и учинисмо безакоње . . . Јер срамним гресима
окаљах душу своју и у лењости живот свој прове-

60
д о х . . . Због грехова је то, Сергије Кузмичу, због
грехова. . . Отац попа ме кори после литургиЈе:
»Омутавио си, Јефиме, и уњкаш. Певаш, а ништа се
не разуме.« А какво ми је, помислите и сами, то
појање, кад не могу да отворим уста, све отекло,
да простите, и целу ноћ нисам спавао . . .
— М-да . . . Седите . . . Отворите уста!
Вонмиглаоов седе и отвори уста.
Курјатин се мршти, гледа у уста, и међу зу-
бима, пожутелим од година и дувана, утледа један
украшен црном шупљином.
— Отац ђакон су рекли да привијам ракију
с реном . . . није помогло. Гликерија Анисимовна,
нека им бог да здравље, дали су ми да нооим око
руке узицу из Свете Горе и рекли су да топлим
млеком испирам зуб, а ја сам, право да кажем,
метнуо узицу, а што се тиче млека, нисам послу-
шао: бојим се бога, пост је . . .
— Предрасуда . . . (Пауза.) Треба га извадити,
Јефиме Михејичу.
— Ви боље знате, Сергије Кузмичу. Зато сте
школу учили да ове ствари разумете онако како
је, шта треба вадити, а шта капљицама или неким
другим.. . Зато сте ви, добротвори, и постављени,
нека вам бог да здравље, да се ми за вас дан и ноћ
молимо, оци рођени . . . до гроба . . .
— Ситнице. . . — изиграва помоћник скром-
ност, приилази орману и претура по инструменти-
ма. — Хирургија је оитница . . . Ту ти је све навика,
чврстина руке . . . Док пљунеш . . . Ето прекјуче, као
и ви, дошао у болницу спахија Александар Иванич
Египатски . . . такође због зуба . . . Образован чо-
век, за све се распитује, у све се удубљује; како
и зашто . . . Рукује се и назива по имену. . . Живео
је седам година у Петрограду, све профеооре уни-
верзитета обиш ао. . . Дуго смо се ми с њим ов-
д е . . . Преклиње ме Христом богом: извадите ми
га, Сергије Кузмичу! Зашто да га не извадим? То
се може. Само ту треба разумети ствар, без разу-
мевања нема ништа. . . Има разних зуба. Један

61
вадиш клештима, други »козјом ножицом«, трећи
кључем . . . Како коме . . .
Помоћник узима »козју ножицу«, гледа је упит-
но један минут, затим је оставља и узима клешта.
— Де, отворите мало више уста . . . — говори
он и прилази црквењаку с клештима. — Сад ће-
мо ми њега . . . зачас . . . док пљунеш . . . Само да
расечем десни . .. да начиним тракцију по верти-
калној оси и готово . . . (реже десни) и готово . . .
— О, добротвори наши . . . Нама будалама
ни на крај памети, а вас је господ прославио. . .
— Не филозофирајте, сад су вам уста отво-
рена . . . Овај се лако може извадити, али има и
таквих од којих је остала само шкрботина. 'Овај
је готов . . . док пљунеш . . . (намешта клешта). Ста-
ните, не мичите се . . . Седите мирно . .. За трен
ока . .. (прави тракцију). Главно је да га што дубље
захватим (вуче). . . да се круница не сломи . . .
— Ах, оци наши . . . Мајко пресвета . . . Ввв . . .
— Није баш . . . није лако . . . како да га? Не
хватајте рукама! Пустите руке! (Вуче). Сад ће .. .
Ево, ево .. . није то баш лака ствар . ..
— Родитељи .. . старатељи .. . (јауче). Анђели,
јао-јао. .. Ама чупај га, чупај! Зашто вучеш пет
година?
— Е, то није проста ствар . . . то ти је хирурги-
ја . .. Не може то одједаред . .. Ево .. . ево .. .
Вонмигласов диже колена до лаката, мрда пр-
стима, буљи очи, испрекидано дише . . . На поцрве-
нелом лицу избија зној, у очима сузе . . . Курјатин
стење, тапка пред црквењаком и вуче . .. Пролази
мучно пола минута, . . и клешта се оклизну са зу-
ба. Црквењак скаче и трпа прсте у уста. У устима
налази зуб на старом месту.
— Зар се тако вуче! — говори он плачним и
истовремено подсмешљивим гласом. — Дабогда
тебе тако вукли на оном свету. Хвала лепо! Кад
не умеш да вадиш, онда немој ни да почињеш. ..
Ништа не би . . . Не видим .. .

62
 — А ти, што хваташ рукама? — љути се бол-
ничар. — Ја вучем, а ти ми руку гураш и говориш
разне глупости . .. Будало!
— Сам ои будала!
— Ти мислиш, гејаче, да је лако зуб изва-
дити? Пробај само! Није то да се попнеш на зво-
нару и да звониш у звоно! (Подражава.) »Не умеш,
не умеш!« Ти ћеш да ме учиш! Гле, т и . . . Вадио
сам зуб . . . господину Египатском, Александру Ива-
ничу, а он ништа ни речи. Финији човек од тебе,
па не хвата рукама. . . Седи! Седи, кад ти кажем!
— Ништа не видим . . . Пусти да дахнем ду-
шом . . . Ох! (Седне.) Само не вуци, него вади.. .
Одмах!
— Учи пиле коку! Боже, боже, ала је ово не-
образован свет! Живи са таквима, па ћеш поша-
шавити!. . . Отвори уста . . . (намешта клешта). Хи-
рургија, брате, није мала . . . Није то певати за пев-
ницом . . . (прави тракцију). Не мрдај. . . То ти је
неки стари зуб, пустио дубоко корен . . . (вуче). Не
мичи . . . тако . . . тако . . . не мичи се . . . тако . . .
тако. . . (чује се неко крцкање). Знао сам да ће
тако бити.
Вонмигласов седи тренутак непомично, као без
свести . . . Ошамућен је . .. Очи му тупо гледају
у даљину, на бледом лицу зн о ј. ..
— Требао сам »козју ножицу« . . . — мрмља
болничар. — Види ти невоље!
Кад дође к себи, црквењак стрпа прсте у уста
и наместо оболелог зуба нађе два оштра окрњка.
— Ђаволи шугави. . . — виче он. — Ко вас
постави овде, Ироди једни, за нашу несрећу!
— Само ти псуј! . . . — мрмља болничар ос-
тављајући клешта у орман. — Глупаче. . . Мало
си ти батина појео у богословији! Господин Еги-
патски, Александар Иванич, живео је седам го-
дина у Петрограду . . . Образовање . . . Само одело
кошта сто рубаља.. . И он није псовао! А каква
си ти зверка? Неће ти бити ништа, нећеш црћи!
Црквењак узима са стола своју поскурицу и,
држећи се руком за образ, одлази кући. . .
63
 КОД ПОКОЈНИКОВЕ ЖЕНЕ

Првог фебруара сваке године, на дан свето-

га мученика Трифуна, на имању удове бившег сре-
ског вође племства Трифуна Љвовича Завзјатова
настаје необична живост. На тај начин удовица
вођина Љубов Петровна приређује парастос покој-
нику, а после парастоса благодарење Господу бо-
гу. На парастос се слегне цео срез. Ту ви видите
садашњег вођу племства Хрумова, председника сре-
ске самоуправе Марфуткина, сталног члана По-
трашкова, и једног и другог среског примирителног
судију, шефа полиције Кринолинова, два полициј-
ска пристава, самоуправног лекара Дворњагина, ко-
ји мирише на јодоформ, све спахије велике и мале,
итд. Свега око педесет људи.
Тачно у дванаест часова гости, издужених ли-
ца, скупљају се из свих одаја у дворану. На поду
простирачи, и кораци се не чују, али евечани тре-
нутак захтева да се инстинктивно иде на прстима и
маше рукама у ходу. У дворани је већ све готово.
Отац Јевменије, мален старчић у виоокој олиња-
лој камилавци, облачи црне одежде. Ђакон Кон-
кордијев, црвен као рак и већ обучен, прелистава
тихо требник и ставља у њ хартијице ради лакшег
налажења текста. На вратима, која воде у пред-
собље, клисар Лука, надувши образе и избуљивши
очи, распаљује жеравицу у кадионици. Дворана се
лагано пуни плавичастим прозирним димом и ми-
рисом тамјана. Учитељ основне школе Хеликонски,
млад човек у новом широком капуту и с великим
бубуљицама на застрашеном лицу, раздаје на слу-
жавнику од алпака воштане свеће. Домаћица Љу-

64
бов Петровна стоји напред код сточића с кољивом
и унапред приноси лицу марамицу. Унаоколо ти-
шина прекидана покаткад уздасима. Лица код сви-
ју развучена, свечана . . .
Парастос почиње. Из кадионице струји плави
танак дим и поиграва на косом сунчаном зраку,
упаљене свеће помало трепере. Појање, с почетка
оштро и громко, ускоро, кад се певачи мало-по-
мало навикну на акустичке услове одаје, бива тихо
и екладно. Мотиви све жалоснији и сетнији . . . Го-
сти постепено и сами падају у меланхолично ра-
сположење и тону у размишљања. По глави им
се врзмају мисли о краткоћи човечјег живота, о
ништавилу, о таштини светској.. . Сећају се по-
којног Завзјатова, пуног, црвених образа, који је
надушак испијао боцу шампањца и разбијао челом
огледала. А кад запеваше »со свјатими у покој«
и кад се зачу јецање удовице, гости се почеше
тужно врпољити с ноге на ногу. Оне који беху
осетљивији поче нешто голицати у грлу и око оч-
них капака. Председник среске самоуправе Мар-
футкин, желећи да угуши непријатно осећање, на-
гиње се уху шефа полиције и шапуће:
— Био сам синоћ код Ивана Ф одорича. . .
Петар Петрович и ја одиграли смо без адута . . .
Ех, боже .. . А Олга Андрејевна толико се узбу-
дила да јој је из уста испао лажни зуб.
Сад се пева »Вечнаја памјат«. Хеликонски сми-
рено гаси свеће и парастое се завршава. Затим
настаје минут ужурбаности, пресвлачење одежда и
помен. После помена, док се отац Јевменије свла-
чи, гости трљају руке и кашљу, док домаћица прича
о доброти покојног Трифуна Љвовича.
— Изволите, господо, да се прихватите! —
завршава она своју причу уздахнувши.
Гости, трудећи се да се не гурају и да не згазе
један другом на ногу, полазе у трпезарију . . . Ту
их очекује доручак. А тај доручак је тако обилан
да ђакон Конкордијев сваке године кад га угледа
сматра да му је дужност да размахне рукама, да
одмахне зачуђено главом и да каже:
5 Ч ех о в: И забран е п ри че 65
 — Натприродно! Ово, оче Јевменије, више ли-
чи на жртву која се приноси боговима него на
људску храну.
Доручак је заиста необичан. На столу је све
што могу да даду флора и фауна, натприродно је
у њему само једно: на столу је све, осим. . . ал-
кохолних пића. Љубов Петровна заветовала се да
неће држати у кући карте и алкохолна пића —
две ствари које су дошле главе њеном мужу. И
на столу стоје само бочице са сирћетом и зејти-
ном, просто као подсмех и казна гостима, који су
сви од реда очајне бекрије и испичутуре.
— Служите се, господо! — објављује жена бив-
шег вође племства. — Само, извините, код менс
нема ракије . . . Не држим . . .
Гости се приближују столу и с оклевањем се
прихватају пирога. Али јело не иде. У звецкању
виљушака, у сечењу, у жвакању, примећује се не-
ка лењост, апатија . . . Види се да нешто недостаје.
— Осећам као да ми нешто фали . . . — ша-
пуће један примирителни судија другом. — Ово
исто ооећање имао сам кад ми је жена побегла
с инжењером .. . Не могу да једем!. . .
Марфуткин, пре но што је почео да једе, дуго
је баратао по џеповима и тражио марамицу за
нос.
— А гле, марамица ми је у бунди! А ја јс
тражим — сећа се он на сав глас и одлази у
предообље где виси бунда. Из предсобља враћа
се с ужагреним очима и одмах с пуно апетита
наваљује на пирог.
— Шта, не иде јело на суво? — шапуће он
оцу Јевмевију. — Иди, попе, у предообље, тамо
је у мојој бунди бочица. Само пази, пажљиво, да
не звечи боца.
Отац Јевменије сећа се да има нешто да кажс
Луки и одлази у предсобље.
— Попе, две речи . . . насамо! — сустиже га
Дворњагин.

66
 — Да видите, господо, што сам купио бунду
испод руке! — хвали се Хрумов. — Вреди хиљаду,
а ја дао . . . нећете веровати . . . двеста педесет. Ни
паре више!
У друтој прилици гости би дочекали равно-
душно ову изјаву, али сад се диве и не верују. На
крају крајева, сви излазе у гомили у предообље да
виде бунду и гледају све дотле док докторов Микша
не изнесе крадом пет празних б о ц а . . . Кад се из-
несе кувана јесетра, Марфуктин се сети да је за-
боравио своју кутију с цигаретама у саоницама и
одлази у коњушницу. Да му не би било досадно
да иде сам, води са собом и ђакона, који бајаги
треба да види коње.
Увече, тог истог дана, Љубов Петровна седи
у свом кабинету и пише писмо својој старој пет-
роградској другарици.
»Ове године, као и прошлих«, пише она изме-
ђу осталог, »давала сам парастос покојнику. На
парастосу су били сви моји суседи. Свет груб, прост,
али каква срца! Угостила сам их царски, али, ра-
зуме се, као и ранијих година, алкохолних пића —
ни капи. Одонда, откако је он умро због претери-
вања у пићу, ја сам се заклела да уведем у наш
срез трезвеност и тим самиМ да искупим његове
грехе. Проповедање трезвености почела сам из сво-
ј.е куће. Отац Јевменије је одушвљен овим мојим
задатком и помаже ме речју и делом. Ах, т а сћеге,
само да видиш како ме воле моји медведи! Пред-
седник среске самоуправе Марфуткин, после до-
ручка, узео је моју руку и дуго је држао на својим
уснама и смешно климајући главом заплакао се:
много осећања, али без речи! Отац Јевменије, тај
дивни старина, примакао се уз мене, гледао ме
очима пуним суза и тепао је дуго нешто, као дете.
Нисам разумела његове речи, али умем да појмим
искрно осећање. Шеф полиције, онај дивни го-
сподин о коме сам ти писала, пао је преда ме на
колена и хтео да ми чита неке своје стихове (он
овде важи за песника), али . .. издаде га снага. . .
заљуља се и паде . . .
5* 67
 Великодостојник пао у хистерију . . . Можеш
да замислиш моје усхићење! Уосталом, није про-
шло ни без непријатности. Јадни председник сре-
ског суда части Алаликин, човек пун и склон кап-
љи, оеетио се рђаво и одлежао је на дивану у бе-
свесном стању два сата. Морали су га поливати
водом. . . Нека је хвала доктору Дворњагину: до-
нео је из своје апотеке боцу с коњаком и наквасио
му слепоочнице. Од тога се он брзо повратио и
одвезоше га . . . «
 ВЕШТИЦА

Приближавала се поноћ. У свом стану у црк-

веној кућици, на пространој посгељи лежи црк-
вењак Савелије Гикин, али не спава мада је имао
обичај да заспи заједно с кокошкама. Иепод пр-
љавог покривача сашивеног од разнобојних цица-
них исечака вири његова риђа и крута коса, а
испод другог поруба покривача штрче му велика,
богзна откад неопрана стопала. Он слуша. . . Ње-
гова кућица, утиснута у ограду, имала је један
једини прозор пробијен на спољњем зиду према
путу. А напољу се водила права битка. Тешко је
било разабрати ко кога гони са земље и ради чије
п отбл и ее у природи закувала ова каша, али су-
дећи по неуморном и злоелутном хучању, неко је
био у жестокој невољи. Нека победна сила јурила
је некога преко поља, урлала у шуми и на црк-
веном крову, пакосно ударала песницом о прозор,
чупала га и засипала, а нешто побеђено завијало
је као вук и плакало . . .
Жалосно плакање чуло ее час поред прозора,
час на крову, час у пећи. Не одзвања ником за
помоћ него јечи тужно и свесно да је већ касно
за спас. Снежни сметови танком поледицом зако-
рели тло, на дрвећу дрхтале су сузе, путањама и
стазама разливала се сумрка брчкавица од блата
и растопљеног снега. Речју, на земљи је настало
пролећње копњење. Али небо, кроз мрклу ноћ,
није то могло да види, па на окопнелу земљу још,
из све снаге, сипа хрпе новога снега. . . А ветар
брекће као пи'ан. . . Не да мира новоме снегу,
него га завитлава у помрчини како му се прохте.

71
 Гикин ослушкује ту музику и мргоди се. Јер
он зна, или бар погађа, нашто иде сва та трка и
гужва око његовог прозора, и чији је то посао.
— Ја зна-ам! — дунђа он и некоме прети
прстом испод покривача. — Све ја знам!
Код прозора, на столици без наслона, седи
црквењакова жена, Раиса Ниловна. Лимена лам-
пица на другој столици као да се прибојава и не
верује у своје моћи, те слабу и жмираву светлост
просипа на њена широка плећа, на лепе и при-
мамљиве рељефе њена тела, на густу и дебелу
косу која се до земље спуштала. Раиса шије тор-
бице од грубога платна. Руке су јој се брзо кре-
тале, а цело тело, бели врат, пуне усне, обрве, израз
очију, као обамрли, утонули у једнолик механички
рад, и рекло би се да спавају. Само покаткад Раиса
подигне главу да мало одмори свој погнути врат,
летимице погледа на прозор, иза кога бесни ме-
ћава, и опет се сагне над платно. Ни жељу, ни тугу,
ни радост, ништа не показује њено лепо лице са
мало уздигнутим носићем и са јамицама на обра-
зима. Тако и лепи водоскок ништа не казује ако
из њега не бије жива вода.
Раиса остави готову торбицу на страну, слатко
се истегне и свој мутан, непомичан поглед заустави
на прозору. . . Низ окна клизе сузне капље и беле
кратковечне пахуљице. Чим пахуљица падне на ста-
кло и погледа у црквењаковицу, одмах се истопи.
—- Хајде, спавај! — прогунђа Савелије.
Жена ћути. Али намах њене трепавице мрд-
нуше и у очима јој засија свесна пажња. Савелије,
који је испод покривача непрестанце посматрао
израз њена лица, промоли главу и запита:
— Шта је?
— Ништа.. . Чини ми се неко путује . . . —
мирно одговори она.
Црквењак очас и рукама и ногама збаци са
себе покривач, клече на постељу и погледа у же-
ну тупо. Плашљива светлост лампе оеветли му кос-
мато и рохаво лице, еклизну по разбарушеној уско-
врџаној коси.
72
 — Чујеш ли? — запита га жена.
Кроз једначито фијукање и хучање он раза-
знаде, слуху једва осетно, танко цвиљење као кад
комарац зуји кад хоће да седне на лице, па се
љути што му сметају.
— Пошта — прогунђа Савелије и седе на пете.
На три километра далеко од цркве налази се
поштанска станица. Кад год ветрина главним пу-
тем удара на цркву, онда се у кућици чује звекет
прапораца.
— Господе, и неко сад путује по оваквоме вре-
мену! — уздахну црквењаковица.
Државна ствар. Хтео не хтео, мораш на п у т . . .
Цвиљење се задржа неко време у ваздуху и умуче.
— Оде! — рече Савелије лежући поново.
Али није се још ни покрио а до слуха му допре
већ јасан звук прапораца. Он узнемирено погледа
у жену, скочи с постеље и гегајући се затабана го-
ре-доле дуж пећи. Прапорци зазвекеташе мало, па
опет умукоше као прекинути.
— Не чује се . . . — промрмља црквењак па
застаде и упиљи поглед у жену.
Али баш тада ветар груну у прозор и опет
донесе танко и звонко цвиљење. Савелије пребледе,
закашља се и поново поче босим ногама тапкати
по патосу.
— Заварава пошту! — прокркољи он и злоб-
но се испречи на жену. — Чујеш ли, ти? Заварава
пошту!. . . Ја . . . ја знам! Зар ја . . . ништа не разу-
мем? Све ја знам, цркла дабогда!
— Шта ти знаш? — мирно запита жена не
скидајући ока с прозора.
— Знам то, да је све ово твоје масло, ђаволски
породе. Твоје масло, цркла дабогда!. . . И ову олу-
ју и што пошта лута, све си ти то починила! Ти!
— Лудујеш, глупаче! — мирно напомену жена.
— Одавно сам ја то запазио! Чим сам Се оже-
нио, од првога дана сам запазио! У тебе је псе-
ћа крв!
— Иии! — зачуди се Раиса, слежући раме-
нима и крстећи се. — Прекрсти се, будало!
73
 — Вештица остаје вештица — настави Саве-
лије промуклим, плачним гласом и журно се об-
риса доњим порубом од кошуље. — Ако си ти моја
жена, ако си од духовнога чина, свеЈедно, ја ћу
опет и на исповести казати ко си ти и шта си. Него
шта? Заштити, Господе, и помилуј! Лане, уочи про-
рока Данила и три отрока, беше опет оваква олуја,
— па, миелиш да ја не знам зашто? Да дође мај-
стор, да се огреје. Само да се овде увуче! Па по-
сле, на дан Алексија божјег човека начини се про-
лом на реци, и занесе полицију, и донесе га ђаво
овамо. Сву ноћ је, проклетник, с тобом торокао,
а чим је ујутру изашао и чим сам га погледао, од-
мах сам му видео модрине испод очију и иепијене
образе. А? У Спаоовци двапут била олуја, и оба
пута дошао ловац да преноћи. Све сам ја видео,
пропао он дабогда! Све! А, црвенија си од ра-
ка! Аха!
— Ништа ниси имао да видиш.
— Јесам, богами! А ове зиме пред Божић, на
дан десет мученика у Криту, кад је мећава дан и
ноћ трајала.. . сећаш ли се? — писар вође плем-
ства залутао па се овамо довукао, пас један. . . А
нашта си се полакомила! Фуј, на писара! Баш је
вредело ради њега божје време узмутити! Ђавол-
ски пород, шмокљан, нема шта да се погледа, ће-
лава њушка, кривоврата. . . Бар да је леп, хајде
де, него права сатана, — пих! . . .
Црквењак одахну, обриса уста и стаде ослу-
шкивати. Прапорци се више не чују, али ветар опет
груну на кров и кроз помрчину напољу опет вазвец-
каше прапорци.
— И сад ће исто да буде! — настави Саве-
лије. — Не чини се ово узалуд!. . . Треба пошта
да залута! Пљуни ме у очи ако постиљон тебе не
тражи! О, зна злодух шта чини, има доброг по-
магача! Заводиће па, заводити мало, па ће га ов-
де довести! Зна-ам ја! Ви-идим ја! Не можеш ти
од мене сакрити, ђавоља клепетушо, похото без-
божна! Почела си као олуја, али ја сам одмах
знао шта си наумила!
74
 — Ви'ш како је ћакнут! — насмеја се жена.
— По твојој лудој глави, то ја правим олују!
— Х м . . . Подсмевај се! Не знам ко, само ја
видим: чим теби крв узаври, одмах настане руж-
но време, а чим је ружно време, оно одмах овамо
донесе неког манитњака. Сваки пут се то деои! Па
мора бити нико други него ти!
И да би то поткрепио, црквењак етави прст
на чело, затвори лево око и певајућим гласом из-
ГО В О рИ :
— О, безумље-е! О, Јудино притворство-о! Ако
си ти заиста човек а не вештица, онда би ти у тво-
јој глави помислмла: а шта ћемо ако то не буде
ни мајстор, ни ловац, ни писар, него само злодух
у њи'номе облику? А? То би ти помислила!
— Па ти си глуп, Савелије! — узахну жена
гледајући у мужа еа жаљењем. — Док су татица
били живи и док смо заједно становали, онда је
код њега долазило много људи, разнога света, и
са села, и из засеока, и са јерменеких имања, јер
су татица знали од грознице лека. Скоро сваки дан
су долазили, и нико их није називао злодухом. А
сада, кад год ко једном у години зађе код нас да
се еклони од ветрине и да ее мало оЛреје, а ти,
глупаче, одмах свашта помислиш.
Женина логика дирну Савелија. Он раскорачи
своје босе ноге, еаже главу и замисли се. У своја
нагађања не беше тврдо уверен, а збунио га искрен
и равнодушан тон његове жене, и то му помете
мисли, али опет се мало промисли, махну главом
и рече:
— Ама, ниеу то неки старци, нити кривоноги
Татари, него све неки млади људи долазе на но-
ћиште . .. Како то? Па бар да их пустиш да се
само огреју, него они, видиш, ђавола веселе. Ни-
је, жено, него нема на свету ништа препреденије
од вашег женског рода! Немате памети ни колико
чворак, а злодуховог лукавства имате — ууу! —
сачувај боже и царице небесна!. . . Ето, опет звони!
Ама, чим је мећава отпочела, ја сам већ знао све
шта ти мислиш! Извештила си се ти, стоного!
75
 — Ама, што си ме заокупио, проклетињо! —
прасну црквењаковица већ ван стрпљења. — Што
се непрестано лепиш, смоло једна!
— Е, заго, што ако се ноћас, не дај боже, дееи
штогод . . . слушај, ти! .. . ако се деои штогод, ја
ћу одмах сутра чим зора забели отићи оцу Нико-
диму у Ђађкино и еве ћу му казати. Тако и тако,
рећи ћу, оче Никодиме, опростите великодушно,
али она је вештица. Како то? Хм . . . желите да зна-
те? Молим!. .. Тако и тако. Па тешко теби, жено!
Не само на страшноме суду него и у земаљскоме
животу бићеш кажњена. Нису у требнику залуду
написане оне молитве на рачун твојих друга. Нису.
Наједном на прозору се зачу куцање тако ја-
ко и необично да Савелије од страха пребледе и
чучну. Његова жена скочи, такође бледа.
— За име бога, пустите нас да се огрејемо! —
зачу ее споља уздрхтан крупан бас. — Кога има
ту? Учините љубав! Изгубили смо пут!
— А ко сте ви? — запита жена бојећи се да
у прозор погледа.
— Пошта! — одговори други глас.
— Није залуду ђаволила! — махну Савелије
руком. — Тако је то! Имам ја право! Деде, по-
гледај ме!
Црквењак двапут подскочи пред постељом док
се ували у перину, и срдито дувајући, окрете се
зиду. Али убрзо зима и хладноћа обузеше га с ле-
ђа: врата шкрипнуше, и на прагу се појави човек
виоок, од главе до пете засут снегом, Иза њега се
мицао и други човек, исто тако сав бео.
— Да унесемо и торбе? — запита други про-
муклим гласом.
— Тамо се не могу оставити!
Ово рече први човек и стаде дрешити своју
башлику, па и не чекајући да је сасвим одмота, он
је смаче с главе заједно с качкетом, и јетко је од-
баци према пећи. Затим скиде капут, па и њега
такође баци, и не поздравивши се с домаћинима,
поче ходати по соби.

76
 То је био млад поегиљон, плав, скоро бео, у
изношеном поштанском капуту и жутим прљавим
чизмама. Загрејан мало од ходања, он ееде за сто,
каљаве чизме испружи према торбама а песницом
подупре главу. Његово бледо лице с црвеним пе-
чатима 10 ш је носило трагове малочас претрпљених
физичких и душевних мука. Нагрђено јеткошћу,
са свежим траговима мука и страха, са раскравље-
ним снегом на обрвама, брковима и округлој бра-
дици, то лице беше лепо.
— Псећи живот! — прогунђа постиљон пре-
лазећи погледом по зидовима и као не верујући
да се налази под топлим кровом. — Замало што
нисмо пропали. Да не беше тог вашег прозора, не
знам шта би с нама било. И чума га његова знала
кад ће се све ово свршити! Нема краја ни конца
овом псећем животу! Где смо? — запита нижим
гласом, бацајући погледе на жену црквењакову.
— На Гуљајевском брегу, на имању генерала
Каљиновског — одговори она тргнувши се и цр-
венећи.
— Чујеш ли, Степане? — окрете се постиљон
возару, који је у вратима дрхтао под великом кож-
ном торбом на леђима. — Ми смо зашли на Гу-
љајевски брег!
— Да . . . подалеко!
Рекавши то као да је промукло и испрекидано
уздахнуо, човек с торбом уђе, после унесе и другу
торбу, помању, па изађе још једном и унесе по-
стиљонову сабљу са широким ременом, од оних што
личе оним дугачким пљоснатим мачевима на на-
родним сликама Јудите у Холофернову шатору.
Спусти торбу поред зида, па изиђе у предворје, се-
де тамо и запали лулу.
— Хоћете ли мало чаја, с пута сте.
— Какав чај! — натмури се постиљон. Треба
на брзу руку да се огрејемо па да путујемо, јер
ћемо иначе задоцнити за поштански воз. Поседе-
ћемо десетак минута, па идемо. Само учините љу-
бав да нам покажете пут .. .

77
 — Пустио бог време, за казну. . . — уздахну
црквењаковица.
— Х ммм. . . да . . . А шта сте ви овде?
— Ми? Овдашњи, при цркви. Ми смо из чина
духовничког. Ено мог мужа тамо, спава! Савелије,
устани забога, ходи да се поздравиш! Пре је ово
била парохијска црква, па су то укинули, има годину
и по дана. Оно, додуше, кад су овде господа жи-
вели, онда је било и људи, па је вредело имати и
парохијску цркву; а сада, сами судите, од чега ће
свештенство да живи кад еу господа отишла и кад
је најближе село Марковка, па и оно је пет кило-
метара далеко одавде! Савелије сад није у државној
служби, и . . . служи овде место чувара. Дали му
да надгледа цркву.
Постиљон сазнаде, даље, да кад би Савелије
отишао до генералице и замолио је да преосвеће-
номе напише писамце, онда би му дали добро ме-
сто; али он неће да иде генералици јер је лењ и
боји се људи.
— Али опет зато ми смо духовног чина — до-
даде жена.
— Па од чега живите? — запита постиљон.
— Црква има ливаду и врт. Само, ми од тога
мало добијамо . . . — уздахну она. — Отац Нико-
дим, из Ђађкина, служи овде на летњега Св. Ни-
колу, а и о зимњем, и зато готово све узме себи.
Нема ко да нас заштити?
— Лажеш! — закрешта Савелије. — Отац Ни-
кодим је света душа, кандило црквено, па ако узи-
ма, узима по закону!
— Много ти је срдит муж! — насмеја се по-
стиљон. — А јеси ли одавно удата?
— Од прошле недеље настала четврта година.
Пре је овде мој татица био црквењак, а после,
кад му је дошао суђени дан, он оде у канзисторију
и замоли да за мене пошаљу каквог нежењеног
црквењака, те да место остане мени, и тако сам се
удала.

78
 — Аха, ти си једним ударом две муве убио!
— рече постиљон гледајући у Савелијева леђа. —
Добио и место и жену.
Савелије нестрпљиво тргну ногом и приби се
уз зид. Постиљон устаде од стола, истегну се и
седе на поштавску торбу. Мало се промисли, па
онда руком дотера мало торбу, помери сабљу на
друго место и пружи се да легне, скупивши једну
ногу.
— Псећи живот!. . . — промрмља он подме-
ћући једну руку под главу и склопивши очи. — Ни
најгорем Татарину не желим овакав живот.
Убрзо настаде тишина. Чуло се само како Са-
велије дува и како постиљон, који је већ заспао,
дише одмерено и лагано, и уз то дебело и отег-
нуто »к—х—х—х .. .« испушта при издисању. По-
каткад шкрипуће му неки точкић у грлу, и шушка
му нога која се трзала по торби.
Савелије се ускомеша испод покривача и оба-
зре се лагано. Његова жена седи на столици, при-
тисла образ длановима и гледа у постиљоново ли-
це. Поглед јој непомичан као у задивљеног и упла-
шеног створења.
— Еј, што си се забленула? — прошапта Са-
велије љутито.
— Т т о те се тиче? Лези! — одговори жена
не скидајући ока са плавокоое главе.
Савелије љутито издахну сав ваздух из груди
и нагло се окрете зиду. Кроз три минута он се
опет немирно преврте, клече у постељи, одупре
се рукама на подглавље и искоси се на жену. А
она се још не миче и гледа у госта. Образи јој бле-
ди а у погледу пламса нека необична ватра. Црк-
вењак застења, потрбушке склизну с постеље и
пришавши постиљону, покри му лице марамом.
— Шта то радиш? — запита га жена.
— Да му светлост не бије у очи.
— А ти угаси лампу!
Савелије неповерљиво погледа у жену, прима-
че уста лампици, али се одмах предомисли и пље-
сну рукама.
79
 — Кажем ли ја да је ово ђавоље лукавство?
— узвикну он. — А? Је ли, има ли ишта на свету
лукавије од женског рода?
— Их, сатано дугорепа! — плану жена и на-
мршти се од срџбе. — Чекај д е !
Па се намести угодније и опет стаде гледати
у постиљона.
Ништа то што му је лице сакривено. Ј1ице је
и не занима толико колико цела појава овога чо-
века, новога човека. Груди широке и снажне, руке
лепе, фине и мускулозне, ноге сразмерне и витке,
мушке, кудикамо лепше од Савелијевих ступа.
— Ако сам ја дугорепи нечисти дух — прого-
вори Савелије после малог застоја — не вреди му
што овде спава . . . Јест . . . Они су пошли држав-
ним послом, па ћемо ми одговарати што их овде
задржавамо . . . Еј, ти! — довикну Савелије момку
у предворју. — Ти, м ом че. . . шта мислиш? Треба
ли путовати, а? Устај, нема спавања кад се пошта
носи!
Савелије се устумара, прискочи постиљону и
дрмну га за рукав.
— Еј, ваше благородије! Ако ће се путовати
да се путује, а овако не може да буде! Нема спа-
вања!
Постиљон скочи, седе, облете собу мутним по-
гледом и опет леже.
— А кад ће да се путује? — затандрка јези-
ком Савелије, вукући га за рукав. — Зато је пошта
да се на време стигне, чујеш ли? Ја ћу да те от-
пратим.
Постиљон отвори очи. Загрејан и клонуо под
слатким првим сном, а још се није сасвим пробу-
дио, он као кроз маглу улледа бели врат и за-
сјактале непомичне очи у жене, па зажмури и ос-
мехну се као у сну.
— А како да се путује по оваквом времену!
— зачу се мек женски глас. — Вама се спава, па
пријатно спавање!

80
 — А пошта? — запита Савелије узнемирен. —
А ко ће пошту да носи? Да нећеш ти? Ти?
Постиљон опет отвори очи, угледа узигране ја-
мице на црквењаковичином лицу, сети се где је и
разумеде Савелија. Помисао да мора ићи у хладну
помрчину прође му целим телом као хладна језа,
па се сав згрчи.
— Бар још пет минута да поспавам — рече
он зевнувши. — И онако смо задоцнили.
— Можда ћемо опет стићи баш на време —
зачу се глас из предворја. — Мало да <се не поду-
даримо, али и воз за нашу срећу може задоцнити.
Постиљон устаде, слатко <се истеже м поче на-
влачити капут.
Видећи да се гости спремају, Савелије чисто
зарза од задовољства.
— Помози; хоћеш или нећеш? — довикну му
возар подижући торбу с патоса.
Савелије прискочи и заједно с њиме изнесе
поштански пртљаг. Постиљон почне дрешити чвор
на башлици. Црквењаковица му завирује у очи као
да хоће у душу да му се увуче.
— Бар један чај да попијете — рече она.
— Не бих се љутио . . . али, ето, они су готови1
— одговори он. — Свеједно, и онако смо задоц-
нили.
— Па останите! — прошапута она оборених
очију и дотаче му рукав. Напокон постиљон од-
реши башлику и неодлучно је пребаци преко руке.
Топло је стајати поред ове жене.
— Како ти је . . . леп врат.
И са два прста дотаче се њена врата. Кад опа-
зи да га она не одбија, он јој помилова и врат и
рамена.
— Иј, како је . . .
— Останите, чај да попијете.
— Где то мећеш? Слатка медовино! — зачу
се споља возарев глае. — Метни то попреко.
— Останите. . . Гле како ветар урла!
Постиљон, још сањив, још под чулном опије-
6 Чехов: Изабране приче 81
ношћу од сна млада човека, одједном би савла-
дан жељом због које се заборављају поштанске
торбе и возови, све на свету. Уплашено, као да
жели да побегне или да се сакрије, он погледа
на врата па обухвати црквењаковицу око стаса и
већ се саже да лампу угаси, кад уто, у предворју,
неко залупа чизмама и на прагу се појави његов
м омак. .. Преко његовог рамена извириваше Са-
велије. Постиљон брзо опусти руке и оста као за-
мишљен.
— Све је готово! — рече момак.
Поетиљон постоја малко, махну главом као
сасвим расањен и оде за њима. Црквењаковица
оста сама.
Лењиво звецну један прапорац, па други, и,
даље од куће, звецкање се настави као ситан и
дугачак ланчић.
Кад се звека лагано сасвим утиша, црквења-
ковица се одвоји од места на коме је остала и по-
че нервозно ходати с краја на крај собе. Испрва
беше бледа а после црвена. Лице јој нагрђено пре-
зиром, дисање јој усколебано, очи сева,у дивљом
и свирепом срџбом, и ходајући тако као по кавезу,
личила је на тигрицу коју плаше усијаним жара-
чем. Заустави ее часком и погледа своје обитали-
ште. Мало је требало па да постеља заузме пола
собе, дуж целог зида, са својом прљавом перином,
сурим грубим узглављем, покривачима и разним
безименим старудијама. Постеља је била само јед-
на ружна безоблична гужва, готово онаква гужва
каква је на Савелијевој глави штрчала кад год му
се хтело да своју косу намести. Од постеље па до
врата за хладно предворје пружала се тамна зем-
љана пећ са лончићима и неким извешаним крпа-
ма. Све, па и Савелије, који још не беше ушао, би-
ло је да не може бити прљавије, чађаво и масно,
тако да беше необично у тој средини видети бео
женеки врат и танку, меку и нежну кожу. Цркве-
њаковица притрча постељи, испружи руке као да
би желела све то да искида, изгази и у прах пре-

82
твори; али после као да се уплашила од додира са
том прљавштиином, она одскочи и опет поче хо-
дати.
Кад се Савелије вратио, засут снегом и на-
мучен, она већ беше легла. Очи су јој затворене,
али по лаким и кратким трзајима на лицу Саве-
лије погоди да је будна. Враћајући се кући, беше
се зарекао да до сутра ћути и да је не дира, али
сада није се могао уздржати да је не пецне.
— Пропаде ти враџбина: он оде! — рече он
смешкајући се злурадо.
Црквењаковица ћути, само јој подбрадак уз-
дрхтава. Савелије се полако свуче, побауљке пређе
преко жене и приби се уза зид.
— Да знаш, сутра ћу оцу Никодиму цсприча-
ти каква си ти жена! — промрмља он и сави се у
клупче.
Жена му хитро окрете своје лице и севну очи-
ма на њ.
— Можеш — рече она — али сутра потражи
себи жену у шуми! Што, каква сам? Пук'о дабог-
да! Још ми се пење на главу, несрећа једна, звекан,
медведина, боже опрости!
— Е, де, де . . . Спавај!
— Несрећница, ја — зајауче жена. — Да није
тебе било, можда бих се удала за трговца, или за
неког господина. Да није тебе било, ја бих свога
мужа волела! Што те снег не замете, што се на
путу не смрзну, проклетниче!
Дуго је плакала. Напослетку дубоко уздахну
и утиша се. Иза прозора олуја још једнако бесни.
У пећи, у димњаку, около зидова као да нешто
плаче, а Савелију се чинило као да то плаче у
њему, и у његовим ушима. Вечерас, ево, потпуно
се уверио у оно што је о својој жени мислио. Она
је то помоћу нечисте силе распоредила ветрове и
поштанске тројке. У то више није сумњао. Али на
његову двогубу жалост, та натприродност, тајан-
ственост, та дивна моћ давала је особиту лепоту
жени која поред њега лежаше, особиту, несхват-
6*
83
љиву лепоту, коју раније није никад опазио. И због
тога што је он њу, из простоте своје ни сам не
знајући како, опоетизирао, она му се чинила не-
како беља, светлија, неприступачнија . . .
— Вештица! — љутж» се Савелије. — Фуј, ка-
ко је одвратна!
А међутим, он сачека док се она умири и поче
уједначено дисати, па се онда прстом дотаче ње-
нога потиљка, и подржа у руци њену дебелу пле-
теницу. Она то не осети. . . Тада се он осмели и
помилова је по врату.
— Мир! — викну она и удари га лактом у
нос, тако да му севнуше светлаци.
Бол га прође брзо, али се искушење ипак на-
ставило и даље.
 ОГЛЕДАЛО

Вече уочи Нове године. Нели, млада и лепуш-

каста кћи спахије-генерала, која и дан и ноћ мисли
на удају, седи у својој ооби и уморним, полузатво-
реним очима гледа у огледало. Она је бледа, уко-
чена и непомична као и огледало.
Нереална, али видљива перспектива, налик на
уски, бескрајни ходник, ред безбројних свећа, слика
њеног лица и руку, рам огледала — све се то већ
давно завило у маглу и слило у једно неодређено
сиво море. Море се нија, трепери, понекад букне
као пожар.
Кад се гледа на непомичне очи и на отворена
уста Нелина, тешко се може разабрати да ли она
спава или је будна, али то јој ништа не смета да
види. Пре свега, она види само осмех и мек, пун
лепоте израз нечијих очију, затим у заниханој си-
вој позадини оцртавају се постепено контуре главе,
лица, обрва, браде. То је он, њен суђеник, идол
дугих снова и нада. Нелин суђеник обухвата у себи
све: смисао живота, личну срећу, каријеру, суд-
бину. Ван њега су, као и на сивој позадини —
мрак, пустош, бесмислица. А затим, видећи јасно
поред себе лепу, љупку, насмејану главу, она осећа
насладу, неисказани слатки кошмар, који ое не да
речмма ни описати. После тога, она чује његов
глас, види себе како живи са њим под једним
кровом, како се њен живот постепено стапа са ње-
говим. На сивој позадини пролазе меоеци, годи-
не . . . И Нелм разговетно, у свима појединостима,
гледа своју будућност.

85
 На сивој позадини трепери слика за сликом.
Сад Нели види себе како једне хладне зимске ноћи
куца на капију код среског лекара Стјепана Луки-
ча. Иза капије лењо и промукло лаје стари пас.
Докторови прозори замрачени. Унаоколо тишина.
— Тако вам б о г а . .. Тако вам бога! — шапуће
Нели.
И, ево, најзад се чује шкрипање капије и Нелм
види пред собом докторову куварицу.
— Је ли доктор код куће?
— Спава . . . — шапуће лагано куварица као
да се боји да не пробуди свога грсподара. — Ма-
лочас је дошао из заразног павиљона. Не емем да
га будим.
Али Нели не слуша куварицу. Одгурнувши је
руком, она, као да је полудела, јури у докторов
стан. Протрчавши кроз неколико мрачних и загуш-
љивих ©оба и оборивши уз пут две-три столице,
она најзад стиже у докторову спаваћу собу. Стјепан
Лукич лежи на постељи обучен, али без капута,
скупио усне и дише у свој длан. Поред њега слабо
светли ноћни жижак. Нели не говори ни речи, седа
на столицу и почиње да плаче. Плаче горко и тресе
се целим телом .. .
— М у ж .. . муж ми се разболео! — прогово-
ри она.
Стјепан Лукич ћути. Он се лагано диже, под-
бочи главу руком и гледа у гошћу сањиво и не-
помично.
— Муж ми се разболео! — настави Нели, уз-
државајући се да не зајеца. — Тако вам бога, хај-
д е м о . .. Што пре .. . што је могуће пре.
— А? — стење доктор, дувајући у дланове.
— Хајдемо! Овог часа! У противном . . . у про-
тивном . . . страшно је и рећи . . . Тако вам бога!
И, бледа, измучена Нели, гутајући сузе и гу-
бећи дах, почиње да описује доктору изненадну
мужевљеву болест и свој неописив страх. Њене пат-
ње кадре су да гану камен, али доктор гледа у
њу, дува у дланове и — не миче се.

86
 — Сутра ћу д о ћ и . . . — мрмља он.
— Немогуће! — пренерази се Нели. — Ја
знам, код њега је . . . тифус! Сад . . . овог тренутка
сте потребни!
— Ја овај. . . тек што сам дошао . . . — мрмља
доктор. — Три дана обилазим заразне болеснике.
Уморан сам и болестан. . . Апоолутно не могу! Ап-
солутно! Ја . . . ја сам се и сам заразио^. . . Ево!
И доктор показује Нели термометар.
— Температура се пење на четрдесет. . . Ап-
солутно не могу! Ја ча к. . . ниеам у стању ни да
седим. Опростите, хоћу да легнем . . .
Доктор леже.
— Али ја вас молим, докторе! — очајно за-
стења Нели. — Преклињем вае! Помозите ми, тако
вам бога. Скупите сву снагу и хајдемо . . . Ја ћу
вам платити, докторе!
— Боже м о ј . . . та.већ сам рекао! Ах!
Нели скаче са столице и нервозно хода по спа-
ваћој соби. Она хоће да објасни доктору, да про-
тумачи. . . Чини јој се да би он, кад би еамо знао
колико она воли свог мужа, колико је несрећна,
заборавио и на свој умор и на своју болест. Али
где да нађе речи, па да му све то искаже.
— Идите самоуправном лекару. . . — чује она
глас Стјепана Лукича.
— Немогуће. Он живи на двадесет и пет ки-
лометара одавде, а време је скупо. И коњи не би
издржали: од нас довде је четрдесет километара,
а одавде ићи еамоуправном лекару исто је толи-
ко .. . Не, то није могуће! Хајдемо, Стјепане Лу-
кичу! Ја тражим од вас жртву. Жртвујте ее! Имај-
те милости!
— До ђавола . . . ватра. . . глава ми у буни-
лу . . . а она не разуме. Не могу. Идите!
— Али ви сте обавезни да пођете! И не мо-
жете да не пођете! То је себичност! Човек је ду-
жан да жртвује свој живот за ближњег, а ви . . .
ви одбијате да пођете! Ја ћу вас тужити суду!

87
 Нели осећа да говори увредљиву и незаслу-
жену лаж, али ради мужевљевог спасења, она је
кадра да заборави и на логику и на добро пона-
шање и на самилост према оеталом евету. . . Као
одговор на њену претњу доктор жудно испија чашу
хладне в о д е . . . Нели почиње опет да преклиње,
да богоради као најгора просјакиња . . . Најзад док-
тор попушта. Он лагано устаје, хукће, кркља и тра-
жи евој капут.
— Ево капута — помаже му Нели. — Допу-
стите, ја ћу вам га навући . . . Ето тако . . . Хајде-
мо . . . Ја ћу вам платити . .. целог живота бићу
вам захвална.
Али залуд труд! Обукавши капут, доктор опет
леже. Нели га диже и гура у предсобље . . . У пред-
собљу дуго мучно натезање с каљачама и бун-
д о м .. . Нигде капе . . . Али ето, Нели најзад седи
у колима. Поред ње је доктор. Сад остаје само
да се превали четрдесет километара и њен ће муж
имати лекарску помоћ. Земљу је обавила помрчина,
не види се прст пред око м. . . Дува хладан зимски
ветар. Под колима смрзнуто блато. Кочијаш овда-
-онда застаје и размишља којим ће путем. . .
Нели и доктор ћуте све време. Кола се стра-
шно труцкају, али они не осећају ни хладноћу, ни
труцкање.
— Терај! Терај! — моли Нели кочијаша.
У пет сати изјутра измучени коњи улазе у дво-
риште. Нели види познату капију, бунар са ђермом,
дуги низ коњушница и стаја . . . Најзад је код куће.
— Сачекајте, сад ћу ј а . . . — вели она Стје-
пану Лукичу, сместивши га у трпезарији на диван.
— Загрејте се, ја идем да видим како му је.
Кад се поеле једног минута вратила од мужа,
она затиче доктора да лежи. Лежи на дивану и
нешто мрмља.
— Извол'те, докторе . . . Докторе!
— А? Питајте Домину. . . — мрмља Стјепан
Лукич.
— Шта?

88
 — Говорили су на скупштини . . . Власов је го-
ворио . . . Кога? Шта?
И Нели у свом ужасу види да је доктор у
исто таквом бунилу као и њен муж. Шта да ради?
— Самоуправном лекару! — одлучује она.
Затим опет помрчина, оштар хладан ветар, за-
мрзло, тврдо блато. Она пати и душом и телом, а
да је награди за све ове патње, лажљива природа
неће имати ни средстава, ни илузије.
Даље она види у маглуштини како муж еваког
пролећа тражи новац да плати интерес у банци у
којој је заложено њихово имање. Не спава он, не
спава она, и обоје размишљају до бола у глави
како да избегну посету судског извршитеља.
Види она и своју децу. Ту је вечити страх од
назеба, шарлаха, дифтерије, јединица, растанака.
Од пет-шест кепеца сигурно ће један умрети.
Сиве маглуштине ниеу заштићене од смрти.
То је и разумљиво. Муж и жена не могу умрети
у исто време. Једно од двоје, ма шта било, мора
да преживи сахрану другога. И Нели види како
јој умире муж. Та страшна несрећа приказује јој
се у свим појединостима. Она види мртвачки сан-
дук, свеће, црквењака, па чак и трагове ногу, које
је у предообљу оставио продавац сандука.
— Зашто то? Зашто? — пита се она, нетре-
мице гледајући у лице мртвом мужу.
И сав пређашњи живот с мужем изгледа јој
само као глуп, непотребан предговор за ову смрт.
Нешто испаде из Нелиних руку и тресну о
под. Она уздрхта, одскочи и разрогачи очи. Она
виде једно огледало како лежи крај њених ногу,
друго стоји као и пре на столу. Она погледа у
огледало и виде своје бледо, уплакано лице. Сиве
маглуштине више није било.
»Чини ми се, да сам заспала. ..« — мисли она
уздахнувши.

89
 1НАЈ1А

Ведро, зимско подне .. . Мраз чврст, пуца, и

Нађењки, која ме држи испод руке, хвата се сре-
брнасто иње по коси на слепоочницама и маљама
изнад горње усне. Ми стојимо на високом брегу.
Од наших ногу па до саме земље пружа се стрма
раван, у којој се еунце огледа као у огледалу. Крај
нас су мале санке, обложене отвореноцрвеном чо-
јом.
— Спустимо се доле, Надежда Петровна! —
молим ја. — Само једанпут! Верујте ми, остаћемо
читави и неповређени.
Али Нађењка ое боји. Сав проетор од њених
малих каљача до краја леденог брега изгледа јој
као страшна, бескрајно дубока провалија. Она уми-
ре од страха и преетаје да дише кад гледа доле,
чим је ја само понудим да седне у еанке; али шта
ће бити ако она рескира да се сручи у провалију!
Умреће, полудеће.
— Преклињем вас! — велим ја. — Не треба
се плашити! Знајте, то је малодушност, кукавич-
лук.
Нађењка најзад попушта, и ја по лицу видим
да она попушта с опаеношћу по живот. Ја је на-
мештам бледу, уздрхталу у санке, обавијам је ру-
ком, и ми се заједно отискујемо у бездан.
Санке лете као куршум. Пресецани ваздух ши-
ба у лице, хукће, звижди у ушима, еече болно,
штипа од гнева, хоће да смакне главу с рамена.
Од притиска ветра немамо снаге да дишемо. Из-
гледа да нас је сам ђаво загрлио канџама и уз хуку
вуче нас у пакао. Све око нас слива ее у једну

90
дугу пругу која нагло јури. . . Гле, гле, још тренут
само и изгледа — ми ћемо пропасти.
— Ја вас волим, Нађа! — велим ја полугласно.
Санке почињу све лакше да клизе, хука ветра
и зврка шина нису више тако страшни, не заустав-
ља се дисање од страха, и ми смо, најзад, доле.
Нађењка није ни жива ни мртва. Она је бледа, јед-
ва дише .. . Ја јој помажем да устане.
— Низашта на свету други пут не смем —
вели она гледајући ме крупним очима пуним стра-
ха. — Низашта на свету! Ја замало што нисам
умрла!
Мало доцније, она долази к себи и већ ми
упитно пиљи у очи: да ли сам ја казао све четири
речи или су јој се оне само причиниле у хуци зи-
хора? А ја стојим поред ње, пушим и пажљиво
пссматрам своју рукавицу.
Она ме узима под руку, и ми дуго шетамо око
брега. Загонетка, по свој прилици, не да јој мира.
Да ли су речене оне речи или не? Да или не? Да
или не? То је питање самољубља, части, живота,
среће, питање врло значајно, најзначајније на све-
ту. Нађењка нестрпљиво, тужно, проницљивим по-
гледом загледа ми у лице, одповара кад не треба,
чека, нећу ли ја отпочети. О, колико израза на
том драгом лицу, колико израза! Видим, она се
бори са собом, њој је потребно нешто да каже, о
нечему да пита, али она не налази речи, њој је не-
згодно, страшно, смета радост .. .
— Знате шта? — вели она, не гледајући у
мене.
— Шта? — питам ја.
— Хајте још једном . . . да пројуримо.
Ми се пењемо уз степени на брег. Опет наме-
штам бледу, уздрхталу Нађењку у санке, опет ле-
тимо у страшну провалију, опет хучи ветар и стру-
жу шине, и опет кад санке најсилније и најхучније
лете ја говорим полугласно:
— Ја вас волим, Нађењка!
Кад се санке заустављају, Нађењка баца по-

91
глед на брег низ који тек што се спустисмо, затим
дуго загледа у моје лице, прислушкује мој глас,
равнодушан и нимало страсан, и сва, сва, чак муф
и капуљача њена, сва њена појава — изражава
крајњу недоумицу. А на лицу јој је исписано:
— У чему је ствар? Ко је изговорио оне речи?
Он, или ми се само причинило?
Та неизвесност је узнемирује, изводи је из стрп-
љења. Сирота девојчица не одговара на питања,
тушти се, готова је да заплаче.
— Да нИј'е време да идемо кући? — питам ја.
— А мени . . . мени се допада ово санкање —
вели она, црвенећи. — Како би било још један-
пут?
Њој се »допада« ово санкање, а, међутим, се-
дајући у санке, она је као и пре тога, бледа, једва
дише од страха, дрхти.
Ми се спуштамо трећи пут, и ја видим како
ме она гледа у лице, прати моје усне. Али ја став-
љам на усне марамицу, кашљем, и кад стижемо
до средине брега, успевам да процедим:
— Ја вас волим, Нађењка!
И загонетка остаје загонетка! Нађењка ћути,
о нечему мисли . . . Ја је испраћам са санкама ку-
ћи, она се стара да иде лакше, успорава кораке и
стално чека да ли ћу јој рећи оне речи. И ја ви-
дим како пати њена душа, како се она упиње само
да не каже:
— Није могуће да их је изговарао ветар! И
ја нећу да то говори ветар!
Сутрадан ујутру ја добијем цедуљу: »Ако по-
ђете данас на санкање, свратите по мене. Н.« И од
тада ја и Нађењка почињемо сваки дан да идемо
на санкање и, спуштајући се санкама доле, ја сва-
ки пут изговарам полугласно једне исте речи,-
— Ја вас волим, Нађењка!
Убрзо Нађењка се навикава на ту фразу као
на вино или морфијум. Она не може да живи без
ње. Додуше, летети са брега страшно је исто као
и пре, али сад већ страх и опасност придају на-

92
рочиту драж речима о љубави, речима које као
и пре представљају загонетку и муче душу. При-
чињава се увек оно двоје: ја и ветар . . . Ко јој од
нас двОје изјављује љубав, она не зна, али њој је,
по свој прилици, већ свеједно; ма из кога пехара
пио — свеједно, само да будеш пијан.
Једном у подне одох на санкање сам; поме-
шан у гомилу, ја видим како брегу прилази На-
ђењка, како ме тражи очима. . . Затим се она бо-
јажљиво пење косом. . . Страшно је да иде сама,
о, како је страшно! Она је бледа, као снег, дрхти,
иде као на губилиште, али иде, иде не осврћући
се, одлучно. Она је по свој прилици решила да
покуша: да ли ће се чути оне заносне, слатке ре-
чи, кад мене нема? Ја видим како она, бледа, са
отвореним устима од страха, седа у санке, затва-
ра очи и, праштајући се заувек са земљом, полази
с места . . . »Зззз« . . . зврје шине. Чује ли Нађењка
оне речи, ја не з н а м. . . Ја видим само како она
устаје из санки изнемогла, слаба. И види се по
њеном лицу да и сама не зна чу'е ли нешто или
не. Страх, док се спуштала доле, одузео јој је спо-
собност да слуша, да разликује звуке, да ехвата . . .
Али долази и пролећни месец март. . . Сунце
постаје љупкије. Наш ледени брег се мрачи, губи
свој сјај и крави се најзад. Престајемо да се сан-
камо. Сирота Нађењка не може више да чује оне
речи, па и нема ко да их изговара, јер се ветар
не чује, а ја се спремам у Петроград — на дуже,
можда, заувек.
Некако пред одлазак, на два дана, седим у
сутону у баштици, а од дворишта, у коме станује
Нађењка, та баштица је одвојена високом огра-
дом са гвозденим шиљцима. . . Још је прилично
хладно, на ђубрету има још снега, дрвеће је мртво,
али већ мирише на пролеће, и, спремајући се на
починак, живо гракћу грачци. Ја прилазим огради
и дуго гледам кроз пукотину. Ја видим како На-
ђењка излази на степенице и диже тужни, очај-
нички поглед у н е б о . . . Пролећни ветар јој дува

93
право у бледо сетно л ице . . . Он је подсећа на
онај ветар који нам је хујао онда на брегу, кад је
она слушала оне четири речи, и лице јој је по-
ста,ало жалосно, жалосно, низ образе ће потећи
суз а. . . И сирота девојчица пружа обе руке као да
моли тај ветар да јој донеое још једном оне речи.
И ја, кад престаде ветар, изговарам полугласно:
— Ја вас волим, Нађа!
Боже мој, шта ли се збива с Нађењком! Она
кличе, емешка се целим лицем и пружа у сусрет
ветру руке, радоена, срећна, необично дивна.
А ја идем да се пакујем. ..

Давно је то било. Сад је Нађењка већ удата;

удали су је, или је сама пошла — свеједно, за
секретара племићког масалног фонда и сад већ
има троје деце. Оно, како смо ја и она некад ишли
на санкање и како је ветар доносио до ње речи »ја
вас волим, Нађењка« није заборављено; за њу је то
сад најсрећнија, најнежнија и најлепша успомена
у животу.
А мени сад, кад сам постао старији, није ви-
ше јасно зашто сам изговарао оне речи, зашто сам
се шалио . . .
КАКО САМ СТУПИО У ЗАКОНИТИ БРАК

Кад су попили пунч, родитељи ее шапатом до-

говорише и оставише нас.
— Навали! — шапну ми тата одлазећи. —
Упорно!
— Ама како ја њој могу рећи да је волим
— прошапутах — ако је не волим?
— То није твој посао . . . Ти, будало, ништа
не разумеш , . .
Отац то рече, одмери ме љутитим погледом
и изађе из вењака. Нека старачка рука показа се
кроз одшкринута врата и однесе свећу.
Ми остадоемо у тамм.
»Што је суђено, то не можеш избећи!« поми-
слио сам, кашљуцнуо и рекао бодро:
— Околности ми иду наруку, Зоја Андрејевна,
најзад смо еами, и тама ми помаже, јер скрива стид
на мом лицу. . . Тај стид је плод осећања од којих
гори моја душа . . .
Али ту сам стао. Чуо сам како је срце Зоје
Желвакове куцало и како јој цвокоћу зуби. Дрхта-
ло је цело њено тело и то дрхтање се осећало по
подрхтавању клупе. Несрећна девојка ме није во-
лела. Она ме је мрзела као псето батину и пре-
зирала, ако се само може поверовати да су глупи
људи способни да мрзе. Ја сам и сад сличан оран-
гутану, ружан, мада ме красе чин и ордење, а та-
да сам личио на звер: дебеле њушке, бубуљичав,
чупав . .. Од вечите кијавице и алкохола нос ми
је био црвен и натечен. Мојој окретности не би ни
медведи могли позавидети. Да и не говоримо о
духовним особинама. А од ње сам, то јест од Зоје,

95
док још није била моја вереница, узео неправедни
данак. Зауставио сам се зато што ми је било
жао ње.
— Да изађемо у парк — рекао сам. — Овде
је загушљиво . . .
Изашли смо и пошли алејом. Родитељи, који
су прислушкивали иза врата, побегоше у жбуње
кад се ми појависмо. По Зојином лицу затрепта
месечева светлост. Био сам глуп тада, а ипак сам
умео да прочитам на том лицу сву сласт ропства!
Уздахнуо сам и наставио:
— Славуј пева . . . женку своју забавља . . . А
кога ја самотан могу забавити?
Зоја је поцрвенела и оборила очи. Било јој
је наређено да тако одглуми. Сели смо на клупу,
окренути реци. Преко реке се белела црква, а иза
цркве се уздизао дом господина грофа Кудларова,
дом у коме је живео писар Бољницин, кога је Зоја
волела. Како је села на клупу, Зоја се упила погле-
дом у тај дом . . ,
Срце ми се стегло од жалости. Боже мој, бо-
же мој! Нека бог да царство небеско нашим ро-
дитељима, а л и. . . кад би бар недељу дана у паклу
поседели!
— Од једне оообе зависи сва моја срећа —
наставих. — Ја према тој особи осећам посебну
љубав. . . Ја њу волим, и ако она мене не воли,
ја сам, значи, пропао . . . Та особа сте ви. Можете
ли ви мене волети? А? Волите ли ме?
— Волим — прошапута она.
Ја сам, признајем, обамро од те њене речи.
Мислио сам раније да ће се заинатити и одбити
ме, пошто другог много воли. Много сам се уздао
у то, а испало је обрнуто . . . Није имала снаге да
иде против родитељске воље.
— Волим — повика и заплака.
— То не може бити! — рекох ни сам не зна-
јући шта говорим и дрхтећи целим телом. — Зар
је то могуће? Зоја Андрејевна, драга моја, не ве-
рујте! Не верујте, тако вам бога! Не волим ја вас!

96
Дабогда трипут био проклет ако те волим! А и ви
мене не волите! Све је то просто бесмислица . . .
Скочио сам и узмувао се око клупе.
— Не треба! Све је то обична комедија! На
силу нас жене и удају, Зоја Андрејевна, због имо-
винских интереса. Каква ту може бити љубав! Ме-
ни би било лакше да ми камен о врат обесе него да
вас узмем, ето тако! Кога врага! Какво право има-
ју они? Шта смо ми за њих? Кметови? Псине? Не-
ћемо поћи једно за друго! Њима упркос! Гадови
једни! Доста смо ми попуштали! Сад ћу отићи и
казати да нећу да се оженим вама, и готово!
Зојино лице одједном престаде да плаче и за
трен ока се осуши.
— Отићи ћу и рећи! — наставио сам. — И
ви ћете рећи. Казаћете им да ме уопште не во-
лите, а да волите Бољницина. И ја ћу Бољницину
ићи наруку. . . Ја знам како га ви страсно во-
лите!
Зоја се насмеја од среће и пође поред мене.
— Па и ви волите другу — рече она трљајући
руке. — Ви волите мадмоазел Дебе.
— Да мадмоазел Дебе. Иако није православне
вере, ни богата, ја је волим због памети и душев-
них особина. . . Нека ме куну колико хоће, ја ћу
се ипак њоме оженити. Ја је волим, можда више
од живота! Без ње не могу да живим! Ако се не
оженим њоме, ништа ми живот не треба. Овог
трена и д е м . . . Хајдемо да кажемо оним комеди-
јашима . . . Хвала вам, драга . . . Како сте ме уте-
шили!
Душу ми је запљуснула срећа, и ја сам почео
да захваљујем Зоји, а Зоја мени. И обоје смо срећ-
ни и захвални почели једно другом љубити руке и
називати једно друго племенитим створењима. . .
Ја њој љубим руке, а она мене у главу, у моју
чекињу. Чини ми се да сам је, заборављајући ети-
кецију, чак и загрлио. И могу вам рећи да је ово
признање да се не волимо било срећније од било
које љубавне изјаве. Пошли смо> радосни, румени
7 Ч ехов: И забран е при че 97
и устрептали кући да саопштимо своју вољу роди-
тељима. Идемо и једно друго храбримо.
— Нека нас изгрде — рекао сам — истуку,
нек истерају из куће, ми ћемо бити срећни!
Улазимо у кућу, а тамо на вратима етоје роди-
тељи и чекају. Гледају нас, виде да смо срећни
и махнуше руком лакеју. Лакеј долази са шампањ-
цем. Ја почињем да протестујем, машем рукама,
лупам . . . Зоја плаче, вришти . . . Подиже се граја,
галама, и нису успели да испију шампањац.
Али су нас ипак натерали да ступимо у брак.
Данас празнујемо сребрну свадбу. Четврт века
смо проживели заједно! У почетку је било страшно.
Грдио сам је, тукао, настојао да је волим од не-
воље . .. И децу смо од невоље изродили . . . А по-
сле смо . .. навикли. А овог тренутка моја Зоја ми
стоји иза леђа и наслоњена рукама на моја рамена,
љуби ме у ћелу. . .
 ПЕЧЕЊЕГ

Једног врелог летњег дана враћао се кући из

града Жмухин, Иван Абрамич, кооачки официр у
оставци, који је некад служио на Кавказу, а сад
живи на своме поседу. Некада је то био млад,
здрав и јак човек, а сад је стар, сув и погрбљен,
чупавих обрва и седих зеленкастих бркова. Он се
у граду причестио и налисао код бележника тес-
тамент (пре две недеље ударио га је лаки шлаг),
и сад у вагону, за све време док је путовао, нису
га остављале тужне, озбиљне мисли о скорашњој
смрти, вечној таштини, о пролазности свега што
је земаљско. На станици Проваље — таква ста-
ница постоји на Доњецкој прузи — у његов вагон
уђе господин плаве косе, средњих година, пун, са
изношеном кожном торбом, и седе преко пута
њега. Почеше да разговарају.
— Да — говорио је Иван Абрамич, гледајући
замишљено кроз прозор. — Оженити се није ни-
кад доцкан. Ја сам се оженио кад ми је било че-
трдесет и осам година, говорили су ми — доцка-н
је, а испало је ни доцкан ни рано, већ ипак, боље
би било да се ниеам уопште ни женио. Жена
брзо досади свакоме, само неће свако и да каже
истину, јер, знате, сви се стиде несрећнога поро-
дичнога живота, и крију га. Покеко око жене-.
»Мања, Мања«, а да од њега зависи, он би ту
Мању у џак, па у воду. Са женом је досадно и
глупо. Па и са децом није боље, уверавам вас.
Имам их двоје, ниткова једних. Овде у степи не-
ма где да уче, а да их пошаљем у Новочеркаск у
7* 99
школу — немам пара, па живе као вучићи. Само
што не закољу неког на путу.
Плавокоси господин слушао је пажљиво, на
питања одговарао тихо и кратко, био је по свој
прилици тихе и скромне нарави. Представио се
као адвокат и рекао да путује у село Ђујевку
пословно.
— Па то је десет километара од мене, за име
бога! — рече Жмухин гласом као да су се пре-
пирали. — Али, молим вас, сад на станици нећете
наћи кола. Знате, ја мислим да је најбоље да од-
мах пођете са мном, код мене ћете ноћити, знате,
па ћете сутра ујутру кренути мојим колима, бо-
же здравља.
Адвокат промисли мало и пристаде.
Кад су приспели на станицу, сунце се било
спустило над степом. Целога пута од станице до
поседа ћутали су: сметало им је труцкање. Кола
су одскакала, шкрипала, чинило се као да јецају,
као да им је подскакивање причињавало велики
бол, и адвокат, коме је било неудобно, тужно је
гледао испред себе да ли се види посед. Возили
су се осам километара док се у даљини не поја-
више омалена кућа и двориште, ограђено огра-
дом од тамног плочастог камена; кров на кући
био је зелен, малтер се био огулио, прозори мали,
узани, као зажмирене очи. Посед се налазио на
месту изложеном сунцу, и нигде унаоколо није
се видео ни бунар, нити дрвеће. Суседне спахије
и сељаци звали су га Печењегов посед. Пре мноћо
година, некакав геометар, пролазећи туда, прено-
ћи на поседу, целу је ноћ разговарао са Иваном
Абрамичем, остао незадовољан, и ујутру одлазе-
ћи, рекао му грубо: »Ви сте, господине мој, Пе-
чењег.« И отад се и зове Печењегов посед, и тај
се назив још више учврстио кад дорастоше деца
Жмухинова и почеше да врше нападе на суседне
воћњаке и баште. А Ивана Абрамича звали су
»знате«, јер 1е он махом говорио врло много и
често употребљавао ово »знате«.

100
 У дворишту око шупе стајали су синови
Жмухинови,- један од деветнаест година, други
— још дечко, обојица боси, гологлави, и баш тада
кад су кола улазила у дворишге, млађи баци
увис кокош, која закокодака и полете описујући
у ваздуху дугу; старији опали из пушке, и ко-
кош, погођена, тресну о земљу.
— То се моји уче да гађају у лету — рече
Жмухин.
На улазу путнике дочека омалена, сувоњава
жена, бледа лица, још млада и лепа; по одећи
могло се помислити да је служавка.
— А то је, дозволите да представим — рече
Жмухин — мати моје пашчади. Па, Љубов Оси-
повна — обрати јој се он — пожури се, мајко,
угости госта. Дај да се вечера! Брзо!
Кућа се састојала од две половине,- у једној
је била »сала« и до ње спаваћа соба старца Жму-
хина — загушљиве собе, са ниским таваницама,
пуне мува и осица, а у другој је била кухиња, у
којој се кувало, прало и у којој су јели радници;
ту под клупама гуске и ћурке лежале су на јаји-
ма, и ту се налазио кревет Љубов Осиповне и оба
њена сина. Намештај у сали био је необојен,
очигледно правио га је дунђерин; по зидовима су
висиле пушке, јатагани, камџије, све оно старо
ђубре, давно зарђало, и изгледало је сиво од
прашине. Ниједне слике, у углу почађала табла,
која је некада била икона.
Млада малоруска сељанка постави сто и до-
несе шунку, а затим чорбу. Гост не хтеде ракије,
него поче јести само хлеб и краставце.
— А шунке, нећете? — упита Жмухин.
— Захваљујем, не једем — одговори гост. —
Уопште не једем месо.
— Зашто?
— Ја сам вегетаријанац. Клање животиња про-
тивно је мојим убеђењима.
Жмухин се замисли за тренутак и затим рече
лагано уздишући:

101
 — Јесте . . . Тако је . . . Ја знам у граду јед-
ног човека који такође не једе меоо. Сад је то
мода. Па шта? Добро је то. Неће се, ваљда, увек
клати и убИјати, знате треба се смирити једном,
дати и животињама мира. Грех је убијати, грех,
то је тачно. Понекад погодиш зеца, раниш га у
ногу, а он се дере као дете. Значи да га боли!
— Наравно да га боли. Животиње трпе исто
као и људи.
— То је тачно — потврди Жмухин. — Ја то
све добро разумем — насгави он, размишљајући:
— само, признаћу вам, једно не могу да схватим:
ако, рецимо, сви људи престану јести меоо, зна-
те, онда куд ћемо са домаћим животињама, на
пример кокошкама и гуекама?
— Кокоши и гуске живеће у слободи, као
дивљач.
— Сад разумем. Заиста, живе вране и чавке
па могу без нас. Да . . . И кокоши, и гуске, и зе-
чеви, и овце, сви ће живети у слободи, радоваће
се, знате, и бога славити, и неће се од нас пла-
шити. Завладаће мир и тишина. Само, знате, јед-
но само не могу да разумем — настави Жмухин,
погледавши у шунку. — Шта ће бити еа свиња-
ма? Куда ћете њих?
— И оне ће тако исто као и сви, то јест у
слободу.
— Да. Тако је. Али допустите, ако их не бу-
дете клали, оне ће се намножити, знате, и онда
збогом ливаде и баште. Јер, ако свињу пустите
на слободу и не пазите на њу, за један дан све
ће вам покварити. Свиња је свиња, нису је људи
узалуд свињом прозвали . . .
Вечераше. Жмухин се диже од стола и дуго
је ходао по соби и стално причао . . . Волео је да
говори о важним и озбиљним стварима и да раз-
мишља,- па и желео је да се под старост заустави
на нечем, да се смири, да му смрт не би била
страшна. Желео је смирености, душевнога мира
и самоуверености, као што ју је имао' овај гост

102
који се најео краставаца и хлеба и мисли да је
због тога постао савршенији. Ето га, седи на сан-
дуку, здрав, пуначак, ћути и стрпљиво проводи
досадно време, и кад га у сумраку, из предсобља,
погледаш, личи ти на велики камен, који не мо-
жеш помаћи е места. Има човек ослонац у жи-
воту — и добро му је.
Жмухин кроз доксат изиђе пред кућу, и за-
тим се зачу како уздише и размишљајући говори
сам себи: » Да . .. тако је.« Већ се смркавало, ов-
де-онде на небу појавиле се звезде. У собама још
није било осветљења. Неко, нечујно, као сенка,
уђе у салу и застаде крај врата. Била је то Љу-
бов Осиповна, Жмухинова жена.
— Јесте ли ви варошанин? — упита она пла-
шљиво, не гледајући у госта.
— Да, живим у вароши.
— Може бити да сте ви школовани господин,
научите нас, будите тако добри. Ми треба да
упутимо молбу.
— Коме? — упита гост.
— Ми имамо два сина, добри господине,
одавно је време да пођу у школу, а код нас нико
не долази па немамо с ким да се посаветујемо.
Ја еама ништа не знам. Јер, ако их не будемо
гаколовали, поћи ће у војску као прости козаци.
Не ваља, господине! Неписмен човек гори је од
сељака, па чак и Иван Абрамич их се гнуша, не
пушта их у ообе. А зар су они криви? Бар да
млађега дам у школу, богами, тако ми је жао!
— Ништа ти, мајко, не разумеш, и није то
твој посао — рече Жмухин појављујући се на
вратима. — Не досађуј госту својим глупим при-
чама. Одлази, мајко!
Љубов Осиповна изиђе у трем и још једном
понови танким гласићем:
— Ах, тако ми је жао!
Госту наместише постељу у сали на дивану,
и да му не буде мрачно, упалише кандило. Жму-
хин леже у својој соби. И, лежећи, мислио је о

103
својој души, о старости, о скорашњем шлагу, ко-
ји га је толико преплашио и јасно му предочио
смрт. Он је волео да филозофира кад остане сам,
у тишини, и тад му се чинило да је он врло оз-
биљан и дубок човек, и да га на овом свету ин-
тересују само важна питања. И сад је непрестано
размишљао, хтео је да се заустави на једној ми-
сли, значајној, која не би личила на друге и која
би га руководила у животу, хтео је да створи
себи неке принципе, тако да и његов живот буде
исто тако озбиљан и дубок као што је и сам. Ето,
добро би било кад би се и он, старац, одрекао
меса и других сувишних ствари. Доћи ће пре или
после време кад ће људи престати да се узајам-
но убијају и да убијају животиње, друкчије и
не може бити, и он је замишљао то време, и ја-
сно замишљао себе како живи у миру са свима
животињама и, наједном сети се опет свиња, и
у глави му се све смути.
— Тако је то, боже мој — промрмља он те-
шко уздишући. — Спавате ли? — упита он.
— Не.
Жмухин се диже с постеље и застаде у вра-
тима на прагу, само у кошуљи, показујући госту
своје ноге, жилаве и суве као штапови.
— Ето сад, знате — поче он — пронашли су
разне телеграфе, телефоне и, једном речју, разна
друга чудеса, али људи нису постали бољи. Кажу,
да су у наше доба, пре тридесет до четрдееет го-
дина, људи били груби, сурови; али зар и сад
није тако? Заиста, у моје време се живело без
устручавања. Сећам ее, на Кавказу, читава четири
месеца логоровали смо код једне реке, без икак-
вог посла — ја сам тада још био наредник —
десио се један догађај, готово читав роман. Баш
на обали те речице, знате, где је логоровала на-
ша чета био је сахрањен један черкески кнез,
кога смо ми убили пре извесног времена. И пре-
ко ноћи, знате, долазила је његова удовица кне-
гиња на гроб и плакала. Кука ли кука, јауче ли

104
јауче, и тако нас ражалости да уопште нисмо
могли спавати. Не спавамо једну ноћ, не спавамо
другу; па досади нам. И, логички да говоримо,
можемо ли заиста да не спавамо, ђаво би га знао
зашто, да извините за израз. Дохватимо ти ми ту
кнегињу, истучемо је — и она престаде да дола-
зи. Дабоме. Наравно, сад не постоји више она
категорија људи, не туку, чистије живе, и наука
има више, али знате, душа је иста, никакве про-
мене. Ето видите, живи овде један спахија код
нас, има руднике, знате. Радници му немају па-
соше, разне скитнице, које немају куд да се де-
ну. Суботом треба радницима вршити исплату, а
да плати неће, жао му пара. Нашао ти он посло-
вођу, исто неку екитницу, мада носи шешир. »Ти,
каже му, немој им ништа платити; они ће те ту-
ћи, каже, и нека те туку, ти трпи, а ја ћу ти зато
сваке суботе плаћати по десет рубаља.« Увече у
суботу, како је то ред, долазе радници за обра-
чун; пословођа им вели,- »Нема!« Реч по реч, по-
чиње пеовка, туча. . . Бију га, бију, и рукама и
ногама — знате, свет од глади подивља — бију
га док ое не онесвеети, а затим одлазе куд који.
Власник наређује да га полију водом, затим му
баца десет рубаља, а овај узима, и још је задово-
љан, јер у суштини не за десет рубаља него и за
три би пристао и на вешала. Д а . . . А у понеде-
љак долази нова група радника; долази, нема се
куд . . . У суботу опет иста прича . . .
Гост се преврте на другу страну, лицем на-
слону од дивана и промрмља нешто.
— А ево вам други пример — наетави Жму-
хин. — Једном је овде владала сибирска куга,
знате; липсавала је стока, тако рећи, као муве,
долазили ветеринари, строго је било наређено да
се липсала стока закопава даље, дубоко у земљу,
да се полива кречом и тако даље, знате, на осно-
ву науке. Црче и мој коњ. Ја сам га закопао и
предузео све мере, самог креча полио сам по ње-
му преко сто шездесет килограма. И шта мисли-

105
те? Моје делије, знате, моји драги синчићи, пре-
коноћ ти ископају коња, одеру му кожу и про-
даду је за три рубље. Дабоме. Дакле, људи нмсу
постали бољи, и дакле, ма како хранио вука а
он све у шуму гледа. Дабоме. Треба и о томе
размислити! А? Шта мислите?
На једној страни кроз прозоре, кроз пуко-
тине од капака, севала је муња. Била је запара
пред олују, комарци су уједали, Жмухин је ле-
жао у својој ооби и, размишљајући, уздисао, сте-
њао и говорио сам са собом: » Д а . . . тако је« —
било је немогуће заспати. Негде врло далеко тут-
њала је грмљавина.
— Спавате ли?
— Не — одговори гост,
Жмухин ее диже и кроз салу и трем, лупа-
јући петама, оде у кухињу — да се напије воде.
— Знате, глупост је нешто најгоре на свету
— рече он кад се мало доцније вратио са ведри-
цом. — Моја Љубов Осиповна клечи и богу се
моли. Моли ее сваку ноћ, знате, и до земље се
клања, прво да децу пошаље у школу; боји се да
не пођу у војску као прости козаци, и да ће их
тамо сабљама тући. Али за школу потребно је
пара, а где да их нађем? Могу под челом разби-
ти, а кад нема — нема. Друго, моли се јер, знате,
свака жена мисли да је најнесрећнија на свету.
Ја сам вам искрен човек, и нећу од вас ништа да
кријем. Она је из сиромашне породице, попова
кћи, тако рећи, из црквењачког звања; оженио
сам се њоме кад јој је било седамнаест година,
и дали су ми је више зато што нису имали шта
да једу, немаштина, а ја, као што видите, имам
земљу, економију и како год узмете, ипак сам
официр; ласкало јој је, знате, да се уда за мене.
Од првога дана кад смо се венчали она је плака-
ла, а затим свих двадесет година плаче — очи су
јој на мокром месту. И све време седи и мисли,
мисли. А на шта мисли, да се питате? На шта
жена може да миели? Ни на шта. Ја жену, приз-
најем, не сматрам за човека.
106
 Адвокат се нагло диже и седе.
— Опростите, загушљиво је — рече он. —
Изићи ћу.
Жмухин настави да говори о женама, у тре-
му диже резу, и обојица изиђоше. У то време из-
над дворишта по небу пловио је пун месец, и на
месечини кућа и шупе изгледаху бељи него да-
њу,- и по трави међу црним сенкама пружале су се
светле пруге, тако исто беле. Десно, недалеко, ви-
дела ее степа, изнад ње, сијале су звезде — све
је било тајанствено, бескрајно далеко, као да гле-
даш у дубоку провалију,- лево, изнад степе, над-
нели се један изнад другог тешки и као гар црни
облаци, који носе непогоду; ивице су им осветљене
месечином и чини ти се да су тамо брда по вр-
хрвима покривена белим снегом, тамне шуме, мо-
ре,- сева муња, чује се тиха грмљавина, и чини ти
се да ее у брдима борба води . . .
Око саме куће, мала ноћна сова крешти мо-
нотоно: »кукувју, кукувју!«
— Колико је сати? — упита гост.
— Један прошло.
— Како је, ипак, далеко до сванућа!
Вратише се у кућу и опет легоше. Требало
је спавати, и обично пред кишу се тако добро
спава, али старац се зажелео узвишених, озбиљ-
них мисли; зажелео се да размишља а не просто
да мисли. И он је размишљао, како би било до-
бро, пошто му је смрт близу, душе ради да пре-
крати нерад, који му тако неопажено, не остав-
ља,ући трага за собом, краде дан за даном,
годину за годином; да за себе измисли неко испа-
штање, на пример, да пепшце оде некуд далеко, да
се одрекне меса, као овај млади господин. И он
је опет замишљао оно време кад људи неће више
убијати животиње,. замишљао је јасно, прецизно,
као да је то време сам преживљавао; али му се
наједном опет све смеша у глави и све постаде
нејасно.

107
 Олуја се разиђе, облаци захватише само кра-
јем, падала је киша и лагано добовала по крову.
Жмухин се диже и, стењући од старости, протеже
се и погледа у салу. Опази да гост не спава и рече:
— Ми смо на Кавказу, знате, имали једног
потпуковника, био је такође вегетаријанац. Није
јео меео, никада није ишао у лов, и није дозво-
љавао војницима да лове рибу. Наравно, ја ра-
зумем. Свака животиња треба да живи у слобо-
ди, да користи живот; само не разумем како
може свиња да иде куд хоће, без надзора . . .
Гост се диже и седе. Његово бледо, подбуло
лице изражавало је нераеположење и умор,- ви-
дело ее да је измучен, и само благост и душевна
доброта сметали су му да и речима изрази своје
нераеположење.
— Већ свиће — рече он благо. — Наредите,
молим вас, да ми спреме кола.
— Зашто? Причекајте да престане киша.
— Не, молим вас — рече гост молећиво и
уплашено. — Потребно ми је одмах.
И поче журно да се облачи.
Кад еу довели кола, сунце се већ рађало. Ки-
ша тек што је престала, облаци су пловили брзо,
и на небу се видеЛо све више плаветнила. Доле у
барицама плашљиво еу се огледали први зраци.
Адвокат са својом торбом прође трем да седне
у кола, у то време Жмухина, бледа, изгледа, бле-
ђа него јуче, уплакана, гледала је у њега пажљиво,
не трепћући, с наивним изразом као у девојчице,
и по њеном тужном лицу видело се да му завиди
на његовој слободи — ах, са каквим би она за-
довољетвом и еама отишла одавде! — и да би
желела да му нешто каже, сигурно да га запита
за савет о деци. Како је бедна. То није жена, нити
служавка, већ пре готованка, сирота, ником по-
требна рођака, ништавило. . . Њен муж није пре-
стајао да говори послујући и трчкарајући око го-
ста, кога је испраћао, а она се као крива плашљиво
прибијала уза зид и стално ишчекивала згодан
тренутак да отпочне да цовори.
108
 — Молим вас, изволите и други пут! — по-
нављао је сггарац непресгано. — Што је бог дао,
тиме ћемо и услужити, знате!
Гост се журно попе у кола, очигледно са ве-
ликим задовољством, као да се бојао да га не за-
држе. Кола почеше да одекакују, да пиште као
јуче, кофа везана позади поче страховито да лу-
па. Адвокат се осврте на Жмухина с неким наро-
читим изразом; изгледало је да је и он, као некад
онај геометар, зажелео да га назове Печењегом
или некако друкчије, али благост је надјачала, он
се уздржао и није ништа рекао. Али на капији
наједном није више могао да се уздржи, подиже
се, па гласно и љутито довикну:
— Дојадили сте ми.
И нестаде га иза вратница.
Около шупе етајали су Жмухинови синови:
старији је држао пушку, а млађи је у рукама имао
сивог петлића с лепом црвеном крестом. Млађи
из све снаге хитну петлића, овај се изви изнад
куће и преврте у вазДуху, као голуб; старији опа-
ли, и петлић паде као камен.
Старац, збуњен, не знајући како да објасни
овај чудни, неочекивани узвик свога госта, пола-
ко се врати у кућу. И ту, седећи за столом, раз-
мишљао је дуго о садашњим ехватањима, о оп-
штем неморалу, о телеграфу, о телефону, о вело-
сипедима, о томе како све то није потребно, уми-
ри се постепено, затим се заложи, лагано попи пет
чаша чаја и леже да спава.
 ТУГА

Коме да изречем жалост своју?.. .

Вечерњи сутон. Крупан и влажан снег лага-

но кружи око тек упаљене светиљке, и као танак
и мек слој покрива кровове кућа, леђа у коња,
људска рамена и капе. Кочијаш Јона Потапов
сав ее бели као привиђење. Пресавио се толико
колико год се може савити живо тело, седи на
свом седишту и не миче се. Да на њ напада и
читава хумка снега он, како се чини, не би ни
тада помислио да га стресе. И његово коњче бе-
ло је и непокретно. Својом непокретношћу, угла-
стим облицима, ногама правим и уштапљеним,
оно чак и изблиза личи на вашарски колач од
гроша. По свој прилици и оно је утонуло у своје
мисли као и његов госа. И мора да се замисли
кад су га одвојили од плуга, од познатих слика
из поља, сурих, обичних, на које је навикао; и
довели га овамо у ову долину плача, пуну чудо-
вишних пламенова, неуморне хуке и буке, и усту-
мараних људи . . .
Откад се већ Јона и коњ не мичу с ме-
ста. Још јутрос изишли су из свога склоништа,
а одмора још никако нема па нема. Већ се и ве-
черња магла спушта на град. Бледе светиљке сме-
њују се живом бојом, а улична гужва и врева
све је јача.
— Кочијашу, у Виборшку улицу — зачу Јо-
на позив. — Кочијашу!
Јона се трже и кроз трепавице улепљене сне-
гом угледа човека у војној униформи, у шињелу
и са капуљачом.

110
 — У Виборшку улицу! — понови униформа.
— Ти, ваљда, спаваш? У Виборшку!
У знак пристанка Јона затеже узде, а од тога
потеза осуше се читаве снежне наслаге са коњских
леђа и његових плећа. Униформа седа у еаоиице.
Кочијаш цокће уснама, врат истеже као лабуд,
попридиже се и маше бичем више из навике него
из потребе. И коњ истеже своју шију, савија уштап-
љене ноге и неодлучно се креће са свога места.
— Куд си забасао, шумски ђаволе?! — већ
на првом кораку чује Јона срдите узвике из там-
не гомиле која се кретала унапред и назад. —
Куд те ђаво тера? Држи деоос-но!
— Па ти не умеш ни да возиш! Држи десно!
— љути се униформа.
Са једних каруца грди га кочијаш, гледа љу-
тито и рукама стреса снег; био се укрстио с ње-
говим санкама и раменом ударио о коњску њушку.
— Све су то неваљалци! — говори униформа
заједљиво. — Само траже прилику да се сударс
и да налете на коње. Договориди се, ниткови.
Јона се осврће на њега и миче уснама. Жели
нешто да каже, али из грла се не чује ништа друго
него промукло шиштање.
— Шта је? — пита униформа.
Јона развлачи уста у осмех, напреже своје гр-
ЛО И шушти:
— Ето, син ми умро, господине, овај . . . умро
ове недеље.
— Х м ! . . . А од чега је умро?
Јона се целим трупом окреће своме путнику
и започиње:
— А ко ће га знати? Мора да је од врући-
ц е . . . Три дана полежао у болници, па умро . ..
Божја воља . ..
— Скрећи, ђаволе! — одјекну у сумраку. —
Јесу ли ти очи испале, псу матори? Отварај очи!
— Потерај, потерај. . . — вели путник. — Ова-
ко ни до сутра нећемо стићи. Ошини де!

111
 Кочијаш опет извија врат, попридиже се са
седишта и са тешком грацијом узмахује бичем.
После се неколико пута осврће на путника, али
овај затвори очи и, како изгледа, није вољан да
слуша. Доведе га у Виборшку улицу, па онда
окрете и стаде пред крчму, пови се на седишту и
опет поста непомичан. . . Влажни снег опет по-
бељује и њега и коња. Пролази један час, други. . .
Три млада човека, двојица виооки и танки,
трећи мали и грбав, иду тротоаром, тупкају ка-
љачама и препиру се.
— Кочијашу, Полицијски мост! — виче гр-
бавко промуклим глаоом. — Троје!. . . Два гроша!
Јона затеже узде и цвокће. Мало је два гро-
ша, али њему није стало до цене . . . Рубља, пе-
т&к, сад му је то свеједно, само да има човека.
Младићи, гурајући се и псујући ружно, прилазе
санкама, пењу се и сва тројица одједном седају
на седиште. Отпочиње расправљање: која ће дво-
јица седети, а ко ће стајати? После дуге препирке,
пркоса и пребацивања, одлуче да стоји грбавко,
он је најмањи.
— Сад, потерај! — крешти грбавко наместив
се иза Јона и дувајући му за врат. — Удри! А што
имаш капу, братац! У свем Петрограду не би се
могла наћи гора!
— Хи-хи . . . хи-хи. . . — смеје се Јона. — Ка-
ква је, таква је. Тога има.
— Деде, ти, каква-таква, потерај! Мислиш ли
ти једнако тако возиги? А? Једну за врат п а . . .
— Глава ми трешти — прича један дугоња.
— Јуче смо код Дукмасових ја и Васка попили
четири боце коњака . . .
— Не разумем, нашто лагати! — љути се дру-
ги дугоња. — Лаже као скот.
— Убио ме бог, ако лажем . . .
— То је тако истина као жабљи кашаљ.
— Хи-хи! — смешка се Јона. — Ве-есела го-
спода!

112
 — Фуј, нек те ђаво носи! — ускипе грбавко.
— Хоћеш ли потерати, стара колеро, или нећеш?
Зар се овако вози? Швићни де тим бичем! Деде,
до ђавола! Деде! Побоље удари!
Јона осећа како се иза њега врти грбавково
тело и како му глас трепери. Слуша грдњу којом
га обасипа, види људе, и зато му се мало-помало
поче скидати с душе осећање усамљености. Гр-
бавко грди дотле докле га не загрцну чудовишна,
простачка поовка. Дугоње поведу разговор о не-
кој Надежди Петровној. Јона се осврће на њих.
Сачекава кратку паузу, осврће се још једном и
мрмља.-
— Син ми је у м р о . . . овај. . . умро ове не-
де е!
— Сви ћемо умрети — уздише грбавко бри-
шући уста после кашља. — Него потерај, поте-
рај! Господо, ја, просто, не могу да се возим
овако! Кад ће нас он довести?
— А ти га малко подстакни . . . за врат!
— Чујеш ли ти, стара колеро? Шију ћу ти
заврнути! Кад се човек пред овим људима циф-
ра, мора пешке ићи. Чујеш ли ти, змају са пла-
нине? Или ти не хајеш за наше речи?
И Јона више чује него што осећа ударац по
врату.
— Хи-хи . . . — смеје се он. — Весела госпо-
да, бог им дао здравља.
— Кочијашу, јеси ли ожењен? — пита ду-
гоња.
— Ја? Хи-хи. . . ве-села господа! Сада имам
ја једну жену, земљу црну .. . Хи-хо-хо! . . . Гроб
.. . Син ми је умро, а ја сам остао ж и в . .. Чудно-
вата ствар, смрт погрешила врата. .. Уместо да
дође к мени она отишла сину моме . . .
И Јона се окреће на седишту да прича како
му је син умро, али грбоња лако уздахну и про-
мрмља да су једва једном стигли, хвала богу. Јо-
на прима два гроша и дуго гледа за ноћницима
8 Чехов: Изабране приче 113
који неетају у мрачним вратима. Опет остаје сам
и опет за њега настају тишина и м и р . . .
Туга, стишана за кратко време, јавља се по-
ново и са још већом снагом растрзава му груди.
Његове очи узнемирено и мученички лутају по
гомили на обе уличне стране; неће ли се између
хиљаде људи наћи бар један једини који би хтео
да чује за његов бол. Али гомиле иду и пролазе,
не запажају ни њега, ни његову тугу . . . Огромну
тугу, бескрајну. . . Да му груди прсну, па да је
излиију, цео свет би поплавила, па опет се не би
могла видети ни догледати. Умела је тако да се
смести у ништавну љуску да се ни на беломе
дану не би могла сагледати.
Јонине очи опазише покућара с торбом; па
ће е њиме да поразговара.
— Драги пријатељу, колико је сати? — пи-
та он.
— Де сет.. . А што ти стојиш овде? Хајде
даље!
Јона одвезе малко своје саонице, погну се
на седишту и предаде се својој туз и. . . Сад већ
види да му је узалуд људима говорити о њој . . .
Али не пролази ни пет минута а он се исправља,
узмахује главом као да оштар бол осећа, и за-
теже узде . .. Нема више моћи.
— У склониште! У склониште! — досећа се
он. А и мали коњ, као да разуме шта мисли ње-
гов госа, полази касом. Након пола часа Јона
седи крај велике и запрљане пећи. На зиданој пе-
ћи, на патосу, по клупама, хрчу људи. У ваздуху
загушљиво и запарно. Јона посматра спаваче, че-
шка се и жали што се рано вратио кући.
»Нисам »и за овас ишао. Зато ми је овако
тешко«, — мисли Јона. »Кад човес зна своју ду-
жност. . . и сам је сит, и коњ му с и т . . . па је за
свагда миран и спокојан . . . «
Млад човек, кочијаш, устаје из једног кутка,
сањиво кркља и пружа руку за ведро с водом.

114
 — Пије ти се вода? А? — запиткује Јона. —
Жедан си?
— Па жедан, ваљда.
— Е . .. па пријатно . . . А, ви'ш, брате, мени
син у мр о . . . Да ли си чуо? Ове недеље, у болни-
ци . . . Да ти само причам!
Јона посматра утисак својих речи али не ви-
ди ништа. Млади се покрива до преко главе и
већ тоне у сан. Стари уздише и чешка се. Као
што је млади био жедан воде, тако он осећа по-
требу да се повери. Скоро ће недеља како му је
син умро а он још ни с ким није могао да пораз-
говара о своме губитку. Јер треба поразговарати
паметно, темељно, полагано, од срца. Треба ис-
причати како се син разболео, како се мучио,
шта је пред смрт рекао, шта је говорио, како је
умро . . . Треба описати сахрану и одлазак у бол-
ницу по одело покојниково. У селу остала ћер-
чица Анисја. . . И о њој треба поразговарати. Зар
би се мало шта имало казати и поразговарати?
Слушалац би морао само хуктати, уздисати, и пла-
кати е њиме заједно . . . А још је боље са женама
разговарати. Оне су, иетина, неуке и глупе, али
кукају од прве речи.
»Треба коња обићи«, мисли Јона. »Има , се
кад спавати . . . Немај бриге, наспаваћеш се ...«
Јона се облачи и иде у коњушницу. Миели
на зоб, на сено, на ово времиште. . . На сина,
овако сам, не може да мисли. Може само да раз-
говара, с ким било, да разговара, али да сам о
њему мисли, да га се сећа, да њепову слику за-
мишља, то му је неиздржљиво тешко и горко. . .
— Грицкаш ли? — пита он свога коња, ви-
дећи његове сјајне очи. — Е па, грицкај, грицкај.
Кад нисмо ишли со зоб, онда је и сено д о б р о . . .
Да . . . А стар сам већ и да возим . . . Син би во-
зио, а не ј а . . . Он је био прави кочијаш . . . Само
да је жив . . .
Јона поћути мало, па настави:
8
*
115
 — Богами јест, кобилице, брате мој . . . Само
да је жив . . . Али нема више Кузме Јонича . . .
Смрт га уграбила. .. Разболео се и умро на прав-
ди бог а. . . Рецимо сада да ти имаш једно ждре-
бенце, и ти си му рођена мати. И одједном, ре-
цимо, твоје ждребенце смрт уграби. . . Је ли да
је то жалост?
Кобилица грицка сено, слуша и дише на ру-
ке свога госе.
Јона заборавља свет, тоне у тугу и прича
ј ој . ..
 СЛАБА ЖЕНСКА СТРАНА

Иако је напад костобоље од прошле ноћи био

необично јак, иако су му сви живци после тога
вибрирали, Кистунов ипак оде изјутра на дужносг,
и у одређени час отпоче пријем молилаца и кли-
јената банке. Имао је болан, измучен изглед, а и
говорио је једва чујно, скоро не дишући, као са-
мртник.
— Шта сте желели? — обрати се он моли-
тељки у препотопском либадету, која је с леђа
необично личила на бубу-котрљана.
— Изволите видети, ваше превасходство —
поче убрзано молитељка. — Мој муж, чиновник
осме класе Штукин, био је болестан пет месеци,
а док је он, да простите, лежао код куће и лечио
се, они га без икаквог повода отпуете, ваше пре-
ваеходство, и кад сам отишла по његову плату,
они ми, извол’те видети, опциговали од његове
плате двадееет четири рубље и тридесет шест ко-
пејака! А зашто то? питам ја. »Е, веле, он је то
узео из потпорног фонда, а други чиновници су
гарантовали за њега.« Шта то има да значи? Ка-
ко је могао он без мог питања да их узима? То
не може да буде, ваше превасходство. И откуд то
има смисла? Ја сам жена сирота; једино што
имам то ми је кирија од самаца. . . Ја сам једна
слаба женска страна, без заштите. . . Сви ме са-
мо вређају, а нико да би ми лепу реч рекао . . .
Молитељка поче да трепће очима, па се ма-
ши у либаде по марамицу. Кистунов узе од ње
молбу, па поче да чита.
117
 — Али, молим вас, па шта је ово? — слеже
он раменима. — Ја ништа не разумем. Ви сте,
госпођо, очевидно, погрешили адресу. Јер, ваша
молба се по својој садржини ниуколико не од-
носи на нас. Изволите отићи у оно надлештво у
коме је ваш муж служио.
— Јао, лепи мој господине, не знате ви, на
пет места сам већ била, па нигде ни молбу да ми
приме! — рече Штукина. — Сасвим сам била из-
губила главу, али да кажем хвала, бог му здрав-
ља дао, мом зету Борису Матвеичу, он ме к вама
упутио. »Отидите ви, мама, вели, код господина
Кистунова: он је утицајна личност, ако вам он то
не сврши, нико неће« . . . Помозите ми, ваше пре-
васходство!
— Не можемо ми, госпођо Штукина, за вао
ништа учинити . . . Та то бар морате разумети: ваш
је муж, колико ја видим, служио у војном сани-
тету, а наша је установа потпуно приватна, ко-
мерцијална, ово је банка. Зар вам то није јасно?
Кистунов још једном слеже раменима, па се
окрете господину у војној униформи са повеза-
ним образом.
— Ваше преваеходство — жалостивним гла-
сом отеже Штукина — имам ја и докторско уве-
рење да ми је муж био болестан! Ево, извол'те,
погледајте и сами!
— Врло добро, госпођо, верујем ја вама —
рече Кистунов љутито — али, понављам вам, то
се апоолутно не односи на нас. Ово је чудновато,
па чак и смешно! Зар ваш муж не зна коме се
треба обратити?
— Не зна он, ваше превасходство, ништа. За-
пео, па само говори: »Ниеу то твоја посла! Марш
напоље!« па квит!. . . Него чија су посла, кад
нису моја? Јер он виси о мом врату! О мо-ом!
Кистунов се поново окрете Штукиној, па узе
да јој тумачи разлику између војносанитетске уста-
нове и приватне банке. Ова га пажљиво саслуша,
климну главом у знак саглаоности, па рече:

118
 — Тако је, тако је . .. Разумем ја то све, ле-
пи мој господине, разумем. У том елучају, ваше
превасходство, наредите да ми исплате макар сто
петнаест рубаља! Пристајем ја ,и да не буде све
одмах.
— Ух! — уздахну Кистунов, забацујући главу
уназад. — Вама се баш не може објаснити! Ама,
разумите, забо-га, да је та ваша молба, упућена
нама, исто тако немогућна као кад би неко поднео
молбу за развод брака, на пример, апотекарској
комори или заводу за мспитивање намирница. До-
бро, вама су нешто одбили од примања, али откуд
ми ту?
— Ваше превасходство, довека ћу се молити
богу за вас, сажалите се на мене, јадну сиротицу
— раеплака се Штукина. — Ја сам једна женска
страна, слаба, без заштите . . . Намучила сам се као
мученица. . . Те суђење са самцима, те ово трчка-
рање због мужа, код куће посла до гуше, а сем
тога још и постим, па и зет ми је незапослен. . .
Једем и пијем тек еамо да се каже, а једва се на
ногама држим . .. Целе ноћи ока нисам склопила.
Киетунов осети како му лупа срце. Начинив-
ши мученички израз и приневши руку к срцу, он
поче поново Штукиној тумачити, али га издаде
глас . . .
— Не, извините, не могу да разговарам са
вама — рече он одмахнувши руком. — Врти ми
се у глави. Ви не еамо што нама сметате, него и
сами узалуд губите време. У ф ! . . . Алексије Нн-
колаичу — обрати се он једном од службеника
— молим вас, објасните т госпођи Штукиној!
Кистунов, обишавши еве молиоце, оде у свој
кабинет и потписа већ неких десетак предмета,
а Алексије Николаич ее још непреетано натезао
са Штукином. Кистунов је, седећи у свом каби-
нету, дуго још чуо два гласа: једнолични уздржани
бас Алексија Николаича и плачевни, подврискују-
ћи глас Штукине . . .

119
 — Ја сам једна слаба женска страна, без за-
штите, ја сам болешљива жена — говорила је
Штукина. — Можда сам на изглед и снажна, али
кад би ме неко раставио, не би у мени ниједне
здраве жилице нашао! Једва се на ногама држим,
па и апетит сам већ изгубила. .. Ето, пијем ју-
трос кафу, а као да је за врат сипам.
Алексије Николаич јој је тумачио разлику из-
међу појединих установа, и замршени систем ко-
јим се крећу акта и молбе. И он се убрзо умори,
а замени га књиговођа.
— Изузетно одвратна жентурача! — узбуђи-
вао се Кистунов, нервозно кршећи прсте и сваки
час прилазећи боци с водом. — Ама то је кретен-
чина, дрво дрвено! Мене је евег измучила, а и
њих ће угњавити, погана женетина! Гле, како ми
срце лупа!
После пола сата, Киетунов зазвони. Дође Алек-
сије Николаич.
— Како иде тамо? — запита Кистунов бол-
ним гласом.
— Па да зовнемо вратара, Петре Александри-
чу, пропадосмо јутрос са њом. Ми у клин, она
у плочу . . .
— Ја . . . ја не могу да поднесем више њен
глас . . . Фрас ће ме ухватити!. . . не могу да је
чујем више . . .
— Па да зовнемо вратара, Петре Александри-
чу, нека је изведе напоље.
— Не, не, никако! — поплаши се Кистунов.
— Почеће да вришти, а овде има пуно станова,
па ће још богзна шта о нама помислити. . . Него,
драги мој, молим вас, потрудите се, па ј ој . . . об-
јасните некако.
Тренутак доцније зачу се поново басирање
Алексија Николаича. Кроз четврт сата дође му
на смену књиговођин снажни тенор.
— И-з-у-зетно одвратна жентурача! — узбу-
ђивао се 1^стунов, нервозно трзајући раменима.

120
— Глупа је као крља, ђаво је њен однео! Ево,
изгледа да опет добијам напад. . . Опет ме глава
б ол и. . .
У суседној ооби Алексије Николаич, изму-
чен, немајући више куд, најзад куцну по столу,
па по свом челу.
— Ви, једном речи, немате главу на раменима
— рече он — него ево ово . . .
— Де, полако, нолако. . . — нађе се жена
увређена. — То ти твојој жени тако лупкај, рђо
једна! Припази дер ти мало шта радиш рукама.
А Алексије Николаич, гледајући је пакосно,
острвљено, као да би да је прогута, рече тихим,
пригушеним гласом:
— Напоље се чисти!
— Шта-а? — цикну наједном Штукина. —
Коме ви то? Ја сам једна слаба женска страна,
без заштите, али^ђго нећу дозволити! Мој муж је
чиновник осме класе! Рђо једна! Само кад одем
код адвоката Димитрија Карлича, летећеш ти,
бато, из службе, све ће се прашити за тобом! Ја
сам три самца у апс отерала, па ћеш и ти, ђидо,
још доћи да ми љубиш скуте због тих твојих дрс-
ких речи! Доћи ћу ја и до вашег генерала, не
бој се! Ваше превасходство! Ваше превасходство!
— Губи се одавде, куго! — прошишта Алек-
сије Николаич.
Кистунов одшкрину врата, па провири у
канцеларију.
— Шта је то ту? — запита он плачевним
глаоом.
Штукина је, црвена као рак, стајала насред
собе па је, колутајући очима бола прстом кроз
ваздух. Чиновници банке су стајали по страни,
па су се и они црвени, очигледно измучени, збу-
њено згледали.
— Ваше превасходство! — полете Штукина
према Кистунову. — Ево овај, овај овде .. . ево
баш овај. . . (она показа на Алксија Николаи-
ча) . . . куцнуо се по челу, па онда по столу. . .

121
Ви сте му наредили да види моју ствар, а он се
шегачи са мном! Ја сам једна слаба женска стра-
на, без заштите.. . Муж ми је чиновник осме
класе, а ја сам мајорска кћерка!
— Добро, госпођо — јекну Кистунов. — Ви-
дећу . . . наредићу . . . Само сад идите . . . а то ће-
мо ми после.
— А кад ћу ја моје паре добити, ваше пре-
васходство? Мени паре још данас требају!
Кистунов превуче дрхтећом руком преко че-
ла, уздахну, па јој поново поче разлагати.
— Ама, рекао сам вам већ једном, госпођо.
Ово је овде банка, приватна, комерцијална уста-
нова. . . Шта хоћете ви од нас? И увидите већ
једном да нам сметате.
Штукина га слуша, па уздахну.
— Јесте, знам, тако је . .. — сложи се она.
— Само вас ја као бога молим, ваше превасход-
ство, будите ми као отац рођени, заштитите ме,
довека ћу се богу за вас молити. Ако ово док-
торско уверење није доста, ја ћу вам донети уве-
рење од кварта. . . Наредите да ми се даду моје
паре!
Кистунову заигра пред очима. Он издахну
сав ваздух, колико.год га је имао у плућима, па
се изнемогло спусти на столицу.
— Па колико то хоћете да вам се да? — за-
пита он слабим глаеом.
— Двадесет четири рубље и тридесет шест
копејака.
Кистунов извади из џепа новчаник, извади
из њега новчаницу од двадесет пет рубаља, па је
пружи Штукиној.
— Узмите, па . . . се губите!
Штукина замота новац у марамицу, тури је
у џеп, па набравши лице у сладак, деликатан, чак
кокетан осмешчић, запита.-
— Ваше превасходство, а зар не би мој муж
могао опет добити службу?

122
 — Ја и д е м. . . болестан сам . . . — рече Кис-
тунов болним гласом. — Страховито ми лупа срце.
Пошто он оде, Алексије Николаич посла Ни-
киту да донесе капљице против срчаних болесги,
те еви, узевши по двадесет капи, седоше за посао,
а Штукина је још читава два сата седела у пред-
ообљу и разговарала са вратарем, чекајући кад
ће се Кистунов вратити.
Долазила је и сутрадан . . .
 ИСТРАЖНИ СУДИЈА

Срески лекар и судски иследник путовали су

једног лепог пролећног јутра на увиђај. Иелед-
ник, крепак човек од својих тридесет и пет го-
дина, замишљено је гледао у коње и говорио:
— У природи има веома м н о р о загонетног и
тамног, али и у обичном животу, докторе, често
се наилази на појаве које се ни на какав начин
не могу објаснити. Ето, ја знам неколико заго-
нетних, чудних смрти, чији се узрок труде да
објасне једино спиритисти или миетици; човек
здраве памети у недоумици одмахне само руком
и — крај. На пример, ја знам једну веома инте-
лигентну даму, која је себи предсказала смрт и
умрла без икаквог видног узрока, тачно у дан
који је означила. Рекла је да ће умрети тад и тад
и умрла.
— Нема последица без узрока — рече док-
тор. — Чим је смрт, онда је ту и узрок. А што
се тиче предсказања, ту, богами, нема нимало
чудноватног. Све наше даме и све бабе обдарене
су способношћу за пророчанства и предосећања.
— Како му драго, али моја је дама, докторе,
била сасвим нешто друго. У њеном предсказа-
њу смрти кије било ничега ни бапског ни жен-
ског. Млада жена, здрава, паметна, без икаквих
предрасуда. Имала је тако паметне, ведре, пош-
тене очи; лице отворено, разумно, са лаким, чи-
сто руским осмехом у погледу и на уснама. Од
женскости, ако баш хоћете, имала је само једно
— лепоту. Била је витка, грациозна као ова бре-

124
за овде, имала је дивну косу. Да бисте је боље
разумели, додаћу да је она била створ пун неке
заразне веселости и безбрижности и оне лаке и
умне лакомислености, која <се налази једино код
мисаоних, простодушних, веселих људи. Може ли
ту бити речи о мистицизму, спиритизму, дару пре-
досећања, или о ма чему сличном? Она се свему
томе смејала.
Докторове каруце се зауставише код кладен-
ца. Иследник и доктор напише се воде, протегну-
ше се и почекаше да кочијаш напоји коње.
— Па добро, од чега је умрла та ваша дама?
— упита доктор кад каруце понова полетеше
путем.
Чудно је она умрла. Једног лепог дана дошао
к њој муж и вели јој да не би било рђаво кад би
у пролеће продали стара кола и на место њих
купили нешто новије и лакше и да не би било
згорег променити левака, а Бопчивског (тако се
звао један његов коњ) ставити у средину.
Жена га је саслушала и рекла: — Ради како
знаш, меви је сад свеједно. Ја ћу на лето бити
већ на гробљу.
Муж, наравно, слегао раменима и осмехнуо се.
— Ја се нимало не шалим — рекла је она.
— Кажем ти озбиљно да ћу уекоро умрети.
— Како то ускоро?
— Одмах после порођаја. Родићу и умрећу.
Муж није придавао овим речима никаквог
значаја. Није веровао ни у каква предоеећања, а
уз то је врло добро знао да еу жене у другом ста-
њу ћудљиве и да воле да се баве црним мислима.
Прође један дан, а жена опет о томе како ће да
умре одмах после порођаја, и после, свакога да-
на, све о том. Он се смејао, називао је сељанком,
врачаром, говорио да је хиетерична. Блиска смрт
постала је женина фикс-идеја. Кад је муж не би
слушао, одлазила је у кухињу и тамо говорила о
својој смрти с дадиљом и куварицом:

125
 — Нећу ти ја дуго још живети, драга дади-
це. Чим родим, одмах ћу умрети. Не ваља умрети
тако рано, али таква ми је судбина.
Дадиља и куварица, наравно, у плач. Некад
јој дође попадија или спахиница, а она их одве-
де у неки кут и онда им отвори срце — све о
томе, о блиској смрти. Она је то говорила озбиљ-
но, с неким непријатним осмехом, чак с љутњом
на лицу, не допуштајући да јој се противречи.
Раније је била помодарка, неговала се, но сад у
очекивању блиске смрти, оставила је све и поче
ићи небрижљиво обучена; није више ни читала,
није се смејала, нити о чему сањала. . . Ускоро
потом оде с тетком на гробље и тамо изабра ме-
сто за свој гроб, а пет дана пред смрт написа те-
стамент. А узмите у обзир да је све то радила
при одличном здрављу, без и најмањих наговеш-
таја болести, или какве било опасности. Порођај
је тешка ствар, понекад смртоносан, но у овом
случају о коме вам говорим, све је било добро
и апсолутно није имало чега се бојати. Мужу се
на крају крајева доеадила цела та комедија. Јед-
ном за ручком он се наљути и упита:
— Слушај, Наташа, кад ће бити краја тим
глупоетима?
— То нису глупости; ја говорим озбиљно.
— Којешта! Ја бих ти саветовао да престанеш
да будеш глупа, да се после сама не стидиш.
Уто Дође и порођај. Муж довео из града нај-
бољу бабицу. Порођај је био код жене први, али
је испао не може бити боље. Кад ее све свршило,
породиља зажеле да види новорођенче. Погледа-
ла га и рекла:
— Тако, сад могу да умрем.
Опростила се, затворила очи и после пола
часа предаде богу душу. До последњег тренутка
била је при свеети. Тако, да кад су јој место воде
дали млека, она је тихо прошаптала:

126
 — Зашто ми место воде дајете млека?
— Ето вам те историје! Као што је предска-
зала, тако је и умрла.
Иетражни судија заћута, уздахну и рече:
— Ето, па сад објасните од чега је умрла?
Уверавам вае, на часну реч, да то није измишљо-
тина, већ факат.
Размишљајући, доктор погледа у небо.
— Требало је секцирати — рече он.
— Зашто?
— Зато што би се сазнао узрок смрти. Није
она умрла од свог предсказања. Отровала се, по
свој прилици.
— Из чега ви закључујете да се она отро-
вала?
— Ја не закључујем, ја претпостављам. Је ли
она добро живела с мужем?
— Х м . . . не саевим. Неепоразуми су почели
одмах после свадбе. Био несрећан стицај околно-
сти. Покојница је једном затекла мужа с једном
да мо м. . . Уоеталом, она му је одмах опростила.
— А шта је било раније, неверство мужа,
или мисао о смрти?
Истражни судија погледа пажљиво доктора,
као да је хтео да погоди зашто му поставља так-
во питање.
— Дозволите — не одговори он одмах. —
Дозволите, пустите да се сетим. — Иетражни су-
дија скиде шешир и превуче руком преко чела.
— Да, да, . . . она је почела да говори о смрти
ускоро после тог случаја. Да, да.
— Па ето, видите . .. По свој прилици, она
је онда решила да се отрује, но како, вероватно,
није хтела да заједно са ообом убије и дете, од-
ложила је самоубиство до порођаја.
— Сумњам, сумњам . . . То је немогуће. Она је
тада опростила.
— Одмах опростила, значи да је помишљала
на нешто што није добро. Младе жене не опраш-
тају тако брзо.

127
 Истражни судија се усиљено осмехну и, да
би сакрио своје одвише приметно узбуђење, за-
пали цигарету.
— Сумњам, сумњам. . . — продужи он. —
Мени ни на памет није падала помисао на такву
могућност. . . А уз то . . . он баш и није био крив,
као што изгледа. . . Преварио ју је некако чуд-
новато, није ни сам хтео: дошао кући ноћу са
неке седељке, хтело му се да неког помилује, а
жена у другом стању. . . а ту, ђаво нека је носи,
излази му у суорет једна дама, која је дошла у
госте на три дана. Женска залудна, глупа, руж-
на. То чак и не треба називати неверством. И
сама жена је гледала тако на то и одмах.. . опро-
стила; после тога о томе није више било ни речи.
— Људи не умиру без узрока — рече доктор.
— То је све тако, па ипак. . . не могу да до-
пустим да се она отровала. Чудновато је како ми
досад није пала напамет могућност такве смрти!
И нико није ни помишљао на то! Сви су били за-
чуђени што се испунило њено предсказање, и сва-
ка помисао о могућности такве смрти била је да-
леко. Да, немогуће је да се она отровала. Не!
Истражни судија утону у мисли. Помисао
на ту жену, која је чудновато умрла, није га остав-
љала ни за време секције. Записујући оно што му
је доктор диктирао, он је мрачно мрштио обрве
и трљао чело.
— А зар има и таквих отрова који убијају
мало-помало за четврт сата, без икаквих болова?
— упита он доктора док је овај сецирао лубању.
— Да, има. Морфијум, на пример.
— Хм . . . Чудно . . . Сећам се, она је имала
нешто слично . . . Али сумњам . . .
При повратку истражни судија ]е изгледао
малаксао, гризао је бркове и нерадо говорио.
— Хајде мало да идемо пешке — замоли он
доктора. — Доеадило ми седење.
Пошто су прешли око стотину корака, ис-
тражни судија се учини доктору тако изнемогао

128
као да су се пели на неку виооку планину. Он се
заустави и погледа доктора чудшш очима, баш
као у пијанца, и рече:
— Боже мој, ако је ваша претпоставка тач-
на, онда је то .. . страшно, нечовечно! Отровала
се да би казнила другог! Па бар да је грех тако
велики! Ах, боже мој! И зашто ми улисте ту про-
клету мисао, докторе.
Истражни судија ее у очајању ухвати за гла-
ву и пррдужи:
— Ја сам то причао о својој жени, о себи.
О, боже мој! Добро, ја сам кривац, ја сам је
увредио, али зар је лакше умрети него опростити?
Ето, то је права женска логика, груба, немило-
срдна логика. О, она је и у животу била груба!
Сад се сећам! Сад ми је све јасно!
Истражни судија је говорио и чае је слегао
раменима, час се хватао за главу. Час би сео у
кола, час би силазио и ишао пешке. Изгледало
је да га је нова мисао, коју му је рекао доктор,
збунила, отровала; био је расејан, ослабио душом
и телом, и кад се вратише у град, опрости се с
доктором одбивши да оде на ручак иако је пред
полазак био обећао доктору да ће заједно с њим
ручати.

9 Ч ехов: И забран е приче

 СЈТУЧАЈ ИЗ ЛЕКАРСКЕ ПРАКСЕ

Професор је добио телеграм из фабрике Ља-

ликова,- молили су га да дође што пре. Била је
болесна кћи неке госпође Љаликове, очевидно,
власнице фабрике, и више се ништа није могло
разумети из тог дугог, збрканог телеграма. И про-
фесор није отишао лично, него је послао свог аси-
стента Корољова да га замени.
Требало је путовати две станице од Москве,
а затим четири врсте коњском запрегом. По Ко-
рољова су послали на станицу тројку; кочијаш
је имао шешир са пауновим пером и на сва пи-
тања је одговарао громко, војнички »Нипошто!«
— »Разумем!« Било је суботње вече, сунце је за-
лазило. Од фабрике према станици ишли су рад-
ници у гомилама и поздрављали кочије којима
се возио Корољов. А њега је заносило вече, и ма-
јури, и летњиковци крај пута, и брезе, и то крот-
ко расположење унаоколо, када се чинило да се,
заједно са радницима, сада, уочи празника, спре-
мају да отпочину и поље, и шума, и сунце — да
отпочину и, можда, да се моле . ..
Он се родио и одрастао је у Москви, село
није познавао, а фабрике га нису никад занима-
ле и није их поеећивао. Али му се догађало да
чита о фабрикама и да буде у гостима код фа-
бриканата и да разговара с њима; и кад год би
видео неку фабрику издалека или изблиза, свагда
је мислио о томе како је, ето, споља све тихо и
мирно, а унутра, вероватно, царују преиспољно
незнање и туп егоизам газда, чемеран и нездрав

130
рад радника, зађевице, вотка, гамад. И сада, док
су се радници уљудно и бојажљиво уклањали
пред кочијама, он је у њиховим лицима, по кач-
кетима, у ходу, препознавао физичку прљавшти-
ну, пијавство, раздражљивост, сметеност.
Провезли су се кроз фабричку капију. Са обе
стране промицале су радничке кућице, лица же-
на, рубље и покривачи на степеништима. »Чувај
се!« викао је кочијаш, не задржавајући коње.
Ево широког дворишта без траве, на њему пет
големих зграда са димњацима, подалеко једна од
друге, стовариште робе, бараке, а на свему нека
сива наслага, као од прашине. Овде-онде, као
оазе у пустињи, кукавни вртићи и зелени или цр-
вени кровови кућа у којима живе службеници.
Кочијаш нагло заустави коње и кочије стадоше
пред кућом обојеном сиво; ту је била баштица
са јоргованом, покривеним прашином, а на жу-
том степеништу осећао се јак мирис боје.
— Изволите, господине докторе — говорили
су женски глаоови у трему и предсобљу; а при
томе су се чули уздаси и шапат. — Изволите, на-
чекали смо с е . . . сушта невоља. Изволите овамо.
Госпођа Љаликова, пуна, времешна дама, у
црној свиленој хаљини модерних рукава, али, су-
дећи по лицу, проста и неука, брижно је гледала
у доктора и устручавала се да му пружи руку,
није се усуђивала. Крај ње јс стајала особа крат-
ке косе, са ропсе-пег1, у шареној блузи, мршава
и не тако млада. Послуга ју је звала Христина
Дмитријевна, и Корољов се досети да је то гувер-
нанта. Вероватно је њој, као најобразованијој у
кући, било поверено да дочека и прими доктора,
јер она сместа поче журно да излаже узроке бо-
лести, са ситним, досадним појединостима, али
не говорећи ко је болестан и у чему је ствар.
Доктор и гувернанта су седели и разговара-
ли, а газдарица је стајала непомично крај врата
1 Цвикер (франц.) — (Прим. прев.ј
9* 131
и чекала. Из разговора Корољов је разумео да је
болесна Лиза, двадесетогодишња девојка, кћи је-
диница гоепође Љаликове, наследница; она је већ
одавно боловала и лечили су је разни лекари, а
прошле ноћи, од вечери до јутра, имала је такво
лупање ерца да нико у кући није спавао; бојали
су се да не умре.
— Она нам је, може се рећи, од малена била
болешљива — причала је Христина Дмитријев-
на мелодичним гласом, непрестано бришући уене
руком. — Доктори кажу да су то живци, али кад
је била мала, доктори су јој затворили шкрофу-
ле, па мислим да је, можда, од тога.
Пошли су болесници. Већ сасвим одрасла,
крупна, лепо грађена, али ружна, налик на мај-
ку, са иетим ситним очима и широким, претерано
развијеним доњим делом лица, неочешљана, по-
кривена до подбратка, она је у првом тренутку
оставила на Корољова утисак несрећнице, сиро-
тице, коју су из сажаљења овде пригрлили и са-
крили, и тешко је било поверовати да је она на-
следница пет големих зграда.
— А ми к вама — поче Корољов — дошли
смо да вас лечимо. Добар дан!
Он се представи и стисну јој руку, крупну,
хладну, ружну руку. Она седе и, очевидно, већ
одавно навикнута на лекаре, равнодушна на то
што су јој откривена рамена и груди, пусти га да
је прегледа.
— Имам лупање срца — рече она. — Целе
ноћи било је тако страшно . . . само што ниеам
умрла од страха! Дајте ми нешто.
— Даћу вам, даћу, вам! Умирите се.
Корољов је прегледа и слегну раменима.
— Срце је како треба — рече он. — Све је
у најбољем стању, све је у реду. Живци су, си-
гурно, мало оманули, али то је уобичајено. На-
пад је, по свој прилици, већ престао. Спавајте.
Уто су у спаваћу ообу донели лампу. Более-
ница зачкиљи на светлост и одједном обујми

132
главу рукама и зарида. И утисак о сиротом и ру-
жном бићу одједном нестаде, и Корољов више
нмје запажао ни ситне очи, ни грубо развијен
доњи део лица; он је видео благ патнички израз,
који је био тако разумљив и потресан, и сва му
се она учини складна, женетвена, природна, и он
зажеле да је умири не лековима ни саветом, него
једноставном љубазном речју. Мајка јој обгрли
главу и приљуби је уза се. Колико очајања, ко-
лико жалости на старичином лицу! Она, мати,
отхранила је и одгојила кћер не жалећи ништа,
сав живот је посветила томе да она научи фран-
цуски језик, игре, музику, позивала је ради ње
десетине наетавника, најбоље лекаре, држала је
гувернанту, и сада није схватала откуда те сузе,
због чега толике муке, није схватала и била је
збуњена, а на лицу јој се оцртавала кривица, за-
бринутост, очајање, као да је пропустила још не-
што врло важно, нешто још није учинила, неког
још ни;е позвала, а кога — не зна се.
— Лизањка, ти опет. . . ти опет — говорила
је, стежући кћер уза се. — Рођена моја, мила,
чедо моје, реци шта ти је. Сажали се на мене и
реци.
Обе су горко плакале. Корољов седе на крај
постеље и ухвати Лизу за руку.
— Којешта, чему плакати? — рече он љуба-
зно. — Па ништа на свету не заслужује те сузе.
Де, нећемо плакати, није то потребно. . .
А сам ПОМИСЛИ:
»Време јој је да се уда . .. «
— Наш фабрички лекар давао јој је кали-
бромате — рече гувернанта — али запажам да
јој је од њих само горе. Ја мислим да ако јој треба
давати за срце, онда капи. . . заборавила сам ка-
ко се з о в у . . . Од ђурђевка, или тако нешто.
И опет почеше свакојаке појединости. Она је
прекидала доктора, сметала му да говори, а на
лицу јој се оцртавала ревност као да је сматрала
како је, као најобразованија жена у кући, дужна

133
да води непрекидан разговор са доктором, и то
неизоставно о медицини.
Корољову доеади.
— Нисам открио ништа нарочито — рече он
излазећи из спаваће собе и обраћајући ое мајци.
— Ако је вашу кћер лечио фабрички лекар, нека
и настави да је лечи. Лечење је досад било пра-
вилно, па не видим потребу да мењате лекара. За-
што га мењате? Болест је сасвим обична, није
ништа озбиљно . . .
Говорио је лагано и навлачио рукавице, а го-
спођа Љаликова је стајала непомично и посматра-
ла га уплаканим очима.
— До воза који полази у десет часова оета-
ло је пола часа — рече он — надам се да нећу
закаснити.
— Зар не бисте могли да останете код нас. —
запита она и опет јој сузе потекоше низ образе.
— Незгодно ми је да вам досађујем, али будите
тако д о б р и. . . тако вам бога — наетавила је по-
луглаено, осврћући се према вратима — преноћите
код нае. Само њу имам . . . она ми је јединица . . .
Уплашила ме је прошле ноћи, не могу да дођем
к себи . . . Не одлазите, тако вам бога . . .
Он хтеде да јој каже како у Москви има
много посла, како га код куће очекује породица;
било му је мучно да проведе без потребе у туђој
кући цело вече и целу ноћ, али погледа њено
лице, уздахну и поче ћутке да скида рукавице,
У дворани и салону у његову част упалише
све лампе и свеће. Он је седео крај клавира и
прелиставао ноте, затим је разгледао слике на
зидовима, портрете. На сликама насликаним уља-
ним бојама, у златним рамовима, били су пејза-
жи са Крима, бурно море са бродићем, калотич-
ки калуђер са путиром, а све то сувопарно,
налицкано, недаровито . . . На портретима нијед-
но лепо, занимљиво лице, све саме широке јаго-
дице, зачуђене очи; на Љаликову, Лизину оцу,
малено чело и самозадовољно лице, мундир стоји

134
као џак на његовом крупном телу без црта коле-
новића, а на грудима медаља и знак Црвеног крста.
Убога култура, случајна раскош, неразумна, не-
зграпна као тај мундир; подови раздражују својим
сјајем, лустер раздражује, и сећаш се, ко зна за-
што, приче о трговцу који је одлазио у купатило
са медаљом о врату . . .
Из предообља је допирао шапат, неко је тихо
хркао. И одједном из дворишта се разлегоше
оштри, испрекидани, метални звуци, какве Коро-
љов никад раније није чуо и које сада није схва-
тио; они одјекнуше у његовој души чудно и не-
пријатно.
»Чини ми се да нипошто не бих остао овде
да живим.. .« — помисли он и опет се лати нота.
— Докторе, изволите да презалогајите! — по-
зва полуглаено гувернанта.
Он пође на вечеру. Сто је био велик, са мно-
го предјела и вина, али вечерало је само двоје:
он и Христина Дмитријевна. Она је пила мадеру,
брзо јела и говорила, погледајући у њега кроз свој
ртпсе-пег.
— Радници су врло задовољни нама. У на-
шој фабрици се сваке зиме одржавају приредбе,
сами радници играју, па читање уз чаробну лам-
пу, изванредна кантина, рекло би се, шта би још.
Врло су нам привржени, и кад су дознали да је
Лизањки позлило, наручили су малу молитву. Не-
уки, а такође осећају.
— Изгледа да у кући немате ниједног муш-
карца — рече Корољов.
— Ниједног. Петар Никанорич је умро пре
годину и по, те смо остале саме. Тако и живимо
утроје. Преко лета овде, а зими у Москви, на
Пољанки. Код њих живим већ једанаест година.
Као домаћа.
За вечеру су изнели кечигу, кокошје котле-
те и компот. Вина су била скупа, француека.
— Докторе, молим вас, без устручавања —
говорила је Христина Дмитријевна, једући и оти-

135
рући уста ситном песницом. Видело се да је овде
живела сасвим по свом ћефу. — Молим вас, једите.
После вечере доктора одведоше у собу где
му је била припремљена постеља. Али њему се
није спавало. Било је загушљиво и у соби је ми-
рисало на боју. Он обуче капут и изађе.
Напољу је било свеже. Већ се раздањивало
и у влажном ваздуху јасно се оцртавало свих пет
зграда еа својим дугим димњацима, као и бараке
и стоваришта. Због празника нису радили, про-
зори су били мрачни и само у једној згради још
је горела пећ, два прозора су била пурпурна, а
из димњака је са димом с времена на време из-
бијао пламен. Далеко ван дворишта крекеталс су
жабе и певао је славуј.
Док је посматрао зграде и бараке где су спа-
вали радници, он опет поче да мисли о ономе о
чему је увек миелио кад би видео фабрику. Упр-
кос приредбама за раднике, чаробним лампама,
фабричким лекарима, разним побољшањима, ипак
се радници које је ерео данас путем од станице
на изглед ни по чему не разликују од оних рад-
ника које је видео давно, у детињству, док још
није било фабричких приредби и побољшања. Он
је, као лекар који правилно суди о хроничним бо-
лестима, чији је главни узрок био несхватљив и
неизлечив, и фабрике сматрао неспоразумом, чији
је узрок такође био нејасан и неотклоњив, и мада
побољшања у животу фабричких радника није сма-
трао сувишним, изједначавао их је са лечењем
неизлечивих болести.
»То је, наравно, неспоразум...« мислио је,
посматрајући пурпурне прозоре. »Хиљаду и по,
две хиљаде фабричких радника раде без одмора,
у нездравим условима, израђују рђав циц, живе
гладујући и само се каткад у крчми трезне од
тог кошмара; стотина људи надгледа рад и сав
живот те стотине протиче у записивању глоба, у
грдњама, неправди, а само двоје-троје, такозване
газде, користе добит, иако уопште не раде и пре-

136
зиру рђав циц. Али каква је добит, како се кори-
сте њом? Љаликова и њена кћи су несрећне, жа-
лосно их је и погледати. По свом ћефу живи
једино Христина Дмитријевна, постарија, приглупа
девојка са ртсе-пег. И тако, дакле, излази да
се у свих тих пет зграда, израђује и на источним
тржницама продаје рђав циц само зато да би
Христина Дмитријевна могла јести кечигу и пити
мадеру.«
Одједном се разлегоше чудни звуци, исти они
које је Корољов слушао пре вечере. Крај једне
од зграда неко је лупао у металну плочу, лупао
и одмах заустављао звук, тако да су настајали
кратки, оштри и неправилни звуци, налик на
»дер . . . дер . . . дер . . . « Затим пола минута тиши-
не, па се код друге зграде разлегоше звуци, исто
тако испрекидани и непријатни, само нижи, у
басу — »дрн . . . дрн . . . дрн . . . « Једанаест пута.
Очевидно, то су чувари ударали једанаест чаоова.
Одјекну поред треће зграде: »цак. . . ц а к. . .
ц а к. . . « и тако крај свих зграда, а затим иза ба-
рака и ван капије. И изгледало је као да усред
ноћне тишине те звуке испушта само чудовиште
пурпурних очију, главом ђаво, који је ту владао
и газдама, и радницима, и варао и једне и друге.
Корољов изађе из дворишта у поље.
— Ко иде? — довикнуше му на капији гру-
бим гласом.
»Баш као у затвору. . . « помисли он и ништа
не одговори. Овде су се јаче чули славуји и жа-
бе, осећала се мајска ноћ. Са станице је допирала
бука воза; негде су крештали сањиви петлови, па
ипак ноћ је била тиха, свет је мирно спавао. У
пољу, недалеко од фабрике, стајао је скелет брв-
наре и била је сложена грађа за њено довршење.
Корољов седе на даске и продужи да размишља:
»Овде се добро осећа једино гувернанта, и
фабрика ради за њено задовољство. Али то се та-
ко чини — она је ту подметнуто лице. А глав-
ни за кога се све овде ради — то је ђаво.«

137
 И он је размишљао о ђаволу, у кога није ве-
ровао, и освртао се према два прозора у којима
је еветлела ватра. Чинило му се да га тим пур-
пурним очима посматра сам ђаво, она тајанстве-
на сила која је створила односе међу јакима и
слабима, ту грубу грешку која се сада ничим не
може исправити. Неопходно је да јак смета сла-
бом да живи, такав је закон природе, али то је
разумљиво и близу памети само у новинском
чланку или уџбенику, а у оној каши какав је
свакодневни живот, у збрци свих ситница од ко-
јих су саткани људски односи, то више није за-
кон него логичка бесмислица кад јак и слаб
подједнако падају као жртве својих узајамних
односа, повинујући се нехотице некој сили која
управља, незнаној, која се налази ван живота и
туђа је човеку. Тако је размишљао Корољов, се-
дећи на даскама, и, мало-помало, обузе га осећа-
ње као да је та непозната, тајанствена сила ствар-
но у близини и посматра га. Међутим, исток је
био све блеђи, време је брзо протицало. Пет
зграда и димњаци на сивој позадини освита, док
унаоколо није било ни живе душе, као да је све
изумрло, изгледали су нарочито, не онако као
дању; сасвим му је ишчилело из сећања да се ту
унутра налазе мотори на парни погон, електрика,
телефони, него му се некако стално наметала
мисао о сојеницама, о каменом добу, осећало се
присуство грубе, несвесне силе . . .
И опет одјекну:
»Дер . . . дер . . . дер . .. «
Дванаест пута. Затим тишина, пола минута
тишине, па се разлеже на другом крају дво-
ришта:
»Дрн . . . дрн .. . дрн . .. «
»Ужасно непријатно!« помисли Корољов.
»Цак . . . цак . ..« разлеже се на трећем месту,
испрекидано, оштро, као са зловољом »цак. . .
ц а к. . . «

138
 И док је откуцало дванаест часова, прошла
су четири минута. Затим се утиша; и опет утисак
као да је све унаоколо изумрло.
Корољов поседе још мало и врати се у кућу,
али још дуго није легао. У суседним собама су
шапутали, чуло се тапкање папуча и босих ногу.
»Да није опет добила напад?« помисли Ко-
рољов.
Он изађе да погледа болесницу. У собама је
већ било сасвем светло, а у дворани на зиду и
поду треперила је слаба сунчана светлост, која се
пробила овамо кроз јутарњу маглу. Врата у ЈТи-
зину собу била су отворена, а она је седела у
наслоњачи поред кревета, у кућној хаљини, умо-
тана у шал, неочешљана. Завесе на прозорима би-
ле су спуштене.
— Како се осећате? — запита Корољов.
— Хвала, добро.
Он опипа било, затим јој поправи косу која
јој је падала на чело.
— Не спавате — рече он. — Напољу је див-
но време, пролеће, певају славуји, а ви седите у
мраку и размишљате о нечему.
Она га је слушала и гледала га у лице; очи
су јој биле сетне, паметне, и видело се да хоће
нешто да му каже.
— Да ли вам се то често догађа? — запи-
та он.
Она покрену усне и одговори:
— Често. Скоро сваке ноћи ми је тешко.
У том часу чувари напољу почеше да отку-
цавају два часа. Одјекнуло је »дер . . . дер . . . « и
она се трже.
— Вас узнемирава ова лупа? — запита он.
— Не знам. Мене овде све узнемирава — од-
говори она и замисли се. — Све ме узнемирава.
У вашем гласу чујем саосећање. Чим сам вас
угледала, однекуд ми се учинило да се са вама мо-
же разговарати о свему.

139
 — Говорите, молим вас.
— Желим да вам кажем своје мишљење. Ме-
ни ее чини да висам болесна, него сам узнемирена
и бојим се, јер мора да буде тако и никако друк-
чије. Чак и најздравији човек не може а да се не
узнемири ако му, на пример, под прозором шета
разбојник. Мене често лече — продужи она —
ја сам, наравно, врло захвална и не поричем ко-
рисност лечења, али бих желела да поразговарам
не са доктором, него са блиским човеком, са при-
јатељем, који би ме разумео, који би ме уверио
јесам ли у праву или нисам.
— Зар немате пријатеља? — запита Короллв.
— Усамљена сам. Имам мајку, волим је, али
сам ипак усамљена. Тако је судбина хтела. . .
Усамљени много читају, али мало говоре и мало
слушају, живот је за њих тајанствен; они су ми-
стици и често виде ђавола тамо где га нема. Љер-
монтовљева Тамара је била усамљена и видела је
ђавола.
— Вероватно, много читате?
— Много. Па, мени је све време слободно,
од јутра до вечери. Дању читам, а ноћу, празна
глава, уместо мисли неке сенке.
— Нешто вам се привиђа ноћу? — запита
Корољов.
— Не, али осећам . . .
Она се опет осмехну, и подиже очи ка док-
тору, посматрала га је тако сетно, тако паметно,-
и њему се чинило да му она верује, да жели с њим
да разговара искрено и да мисли исто као он. Али
она је ћутала и, можда, чекала неће ли он почети
први да говори.
А он је знао шта да јој каже; било му је јасно
да она треба што пре да напустг летзграда и ми-
лион, ако га има, да напусги тог ђавола који ноћу
посматра; било му је јасно, такође, да и она ми-
сли тако, и да само чека да то потврди неко коме
верује.

140
 Али није знао како да то каже. Како? Људи
се устежу да питају осуђенике зашто су осуђени.
Исто тако је незгодно и врло богате л>уде питати
нашто им толики новац, зашто тако рђаво ра-
еполажу својим богатством, зашто га не напуш-
тају чак ни кад схвате да им оно доноси несрећу,-
па ако се и заподене разговор о томе, он обично
испадне срамежљив, смушен и отегнут.
»Како да јој кажем?« двоумио се Корољов.
»Па и треба ли говорити?«
И он рече оно што је хтео, не непосредно,
него заобилазно:
— Ви сте као власница фабрике и богата
наследница, незадовољни, не верујете у своје пра-
во и сада, ето, не спавате. То је, наравно, боље
него кад бисте били задовољни, чврсто спавали
и мислили да је све у реду. Ваша несаница је
достојна поштовања; било како било, она је до-
бар знак. Заиста, међу нашим родитељима био
би незамислив овакав разговор као што је сада
међу нама; они ноћу нису разговарали, него су
чврсто спавали, а ми, наше поколење, рђаво спа-
вамо, мучимо се, много говоримо и стално насто-
јимо да сазнамо јесмо ли у праву или нисмо. А
за нашу децу и унуке, то питање — јесу ли у пра-
ву или вису — биће већ решено. Њима ће све
бити јасније него нама. Леп ће бити живот кроз
педесет година, штета је само што га ми нећемо
доживети. Било би занимљиво погледати.
— А шта ће радити наша деца и унуци? —
зипита Лиза.
— Не з н а м . . . Вероватно, напустиће све и
отићи ће.
— Куда ће отићи?
— Куда? . .. Па, било куда — рече Корољов
и поче да се смеје. — Зар мало куда може да оде
ваљан и паметан човек.
Он погледа на чаооввик.
— Охо, сунце је већ изгрејало — рече. —
Вама је време да спавате. Свуците се и пријатно

141
спавајте. Врло ми је драго што сам се упознао
с вама — продужи он, стежући јој руку. ■— Ви
сте мио и занимљив човек. Лаку ноћ!
Он пође у своју ообу и леже да спава.
Сутрадан ујутру, кад су довезли кочије, сви
изађоше на степенице да га иопрате. Лиза је била
празнично одевена, у белој хаљини, са цветом у
коси, бледа и сетна. Посматрала га је тужно и
паметно као јуче, осмехивала се, говорила и при
томе јој је стално на лицу био такав израз као
да хоће да му каже нешто нарочито, важно — и
то само њему. Чуло се како певају шеве, како
звоне звона са цркве. Прозори на фабричким
зградама весело су сијали, те док се возио двори-
штем и затим на путу до станице, Корољов се
више није сећао ни радника, ни сојеница, ни ђа-
вола, него је мислио на оно време, можда већ
блиско, када ће живот бити исто тако светао и
радостан као ово тихо недељно јутро; и разми-
шљао је о томе како је пријатно у такво јутро,
у пролеће, возити се у тројци, у добрим кочијама
и грејати се на сунцу.
III
 ДАМА СА ПСЕТАНЦЕТОМ

Говорило се да се на морској обали појавило

ново лице: дама са псетенцетом. Дмитрије Дми-
трич Гуров, који је провео у Јалти већ две недеље
и који се ту већ беше навикао, поче се такође
интересовати за нова лица. Седећи у павиљону
код Вернеа, он виде како по морској обали прође
млада дама, плавуша омањег раста, са береом*;
за њом трчаше дугодлакасто бело псетанце.
А после су је виђали у варошком парку и на
скверу, по неколико пута преко дана. Она се ше-
тала сама, увек у оном истом береу, са белим псе-
танцетом; нико не знађаше ко је она, и зваху је
просто тако: дама са псетанцетом.
— Ако је она овде без мужа и без познани-
ка — размишљаше Гуров — онда не би било зго-
рег упознати се са њом.
Њему још не беше четрдесет, али је већ имао
кћер од дванаест година и два сина гимназисте.
Рано су га оженили, још кад је био студент дру-
ге године, и сад му је жена изгледала један и по
пут старија од њега. То беше жена висока, са
угаситим обрвама, правог држања, важна изгле-
да, солидна и, као што она сама себе називаше,
мислећа. Она много читаше, у пиемима није пи-
сала т>, мужа је звала — не Дмитрије, него Ди-
митрије, а он ју је потајно сматрао за ограничену,
уских погледа, ружну, бојао је се и није волео
бити код куће. Одавна је већ почео да је изне-
верава; изневеравао ју је често, и по свој прилици
* Женски шешир без обода.
10 Ч ех о в : И забран е п ри че 145
 стога је о женама скоро увек имао и исказивао
рђаво мишљење, а кад се у његовом присуству
говорило о њима, он их је називао овако:
— Нижа раса!
Њему се чинило да је он доста научен гор-
ким искуством и да има право називати их како
хоће, али ипак без »ниже расе« он не би могао
проживети »и два дана. У мушком друштву му
је бивало досадно, незгодно, с њима је био не-
разговоран, хладан, али кад би се нашао међу
женама, он се осећао слободно и знао је о чему
да говори с њима и како да се држи,- па чак му
је лако падало и да ћути у њиховом друштву. У
његовој спољашњости, у карактеру, у свој њего-
вој нарави, беше нешто привлачно, неуочљиво,
нешто што је жене мамило, што је чинило да им
је био еимпатичан; он је знао то, а и њега је са-
мог некаква снага вукла к њима.
Често понављано искуство, збиља горко ис-
куство, беше га одавно научило да свако збли-
жење са женом, које на почетку чини живот за-
нимљивијим и изгледа као мио и лак догађај, код
часних људи, нарочито код Московљана, тешких
на покрете и неодлучних, неизоставно расте и
развија се у читав проблем, необично заплетен, и
положај, на крају крајева, постаје тегобан. Но
при сваком новом састанку са занимљивом же-
ном то искуство би му некако »исклизнуло«, ума-
кло би му из памћења, и он би зажелео да живи,
и све би му изгледало тако просто и занимљиво.
Елем, једаред пред вече, он је ручао у баш-
ти, а дама са береом је прилазила, не журећи се,
да заузме суседни сто. Њен израз, ход, хаљина,
фризура говорили су му да је она из бољег дру-
штва, да је удата, да је сад овде у Јалти први
пут, и то сама, и да јој је досадно . . . У причама
о нечистоћи овдашњих нарави има много неисти-
не; он их је презирао и знао је да таква причања
у већини случајева измишљају људи који би и
сами врло радо грешили кад би само умели —

146
али кад дама седе за суседни сто на три корака
од њега, он се сети тих прича о лаким добедама,
о излетима у планине, и саблажњива мисао о
скорој, пролазној вези, о роману са непознатом
женом, којој не знаш имена ни презимена, наје-
даред га узе у своју власт.
Он љубазно дозва себи псетанце, и кад му
оно приђе, он му припрети прстом. Псетанце за-
режа. Гуров му опет припрети.
Дама га погледа и одмах обори очи.
— Он не уједа — рече она и поцрвене.
— Смем ли му дати кост? — и кад она одо-
бравајући климну главом, он је запита љубазно:
Јесте ли одавно изволели доћи у Јалту?
— Пре пет дана.
— А ја већ довршавам овде другу недељу.
Поћуташе малко.
— Време брзо пролази, а међутим, овде јс
тако доеадно? — рече она не гледајући у њега.
— Само је тако уобичајено говорити да је
овде досадно. Маловарошки становник живи где
билО1, у Бељеву или у Жиздри, и није му досадно,
а кад дође овамо: »Ух, како је досадно! Ух, каква
је прашина!« Рекао би човек да је из Гранаде
дошао!
Она се засмеја. Затим обоје наставише да је-
ду ћутећи, као непознати; после ручка, међутим,
пођоше једно поред другог — и започе шаљив,
лак разговор људи слободних, задовољних, који-
ма је свеједно куда ће ићи и о чему ће говорити.
Они се шетаху и разговараху о томе како је море
чудновато осветљено; вода беше јоргованске бо-
је, тако меке и топле, а поврх ње се испружила
златна пруга — одсјај од мееечине. Говораху ка-
ко је запара после врелог дана. Гуров исприча да
је он Московљанин, по образовању филолог, али
служи у банци; спремао се негда да пева у при-
ватној опери, али је то напустио, има у Москви
две куће. . . А од ње је дознао да је она одрасла
у Петрограду, али се удала у Серпухов, где живи
10* 147
већ две године; да ће провести у Јалти још месец
дана и да ће по њу можда доћи муж, који би
такође хтео да се одмори. Она никако није могла
да објасни где служи њен муж — да ли у губер-
нијској управи, или у губернијској самоуправној
канцеларији, и то је и њој самој било смешно.
И Гуров дознаде још да јој је име — Ана Сер-
гејевна.
Затим је у својој соби мислио о њој и како
ће се она сутра јамачно састати са њим. Тако
мора бити. Лежући да спава, он се сети да је она
још тако недавно била институтка, да је учила
школеке предмете, исто као сада његова кћи: се-
ти се колико је још бојажљивости, везаности би-
ло у њеном осмеху, у разговору са непознатим
човеком — мора да је она то сад први пут у
животу сама, у таквим околностима кад за њом
иду, у њу гледају и са њом говоре само са јед-
ном намером, коју она мора знати. Он се сети
њеног танког, слабог врата, лепих, сивих очију.
»Ипак има у ње нешто што изазива жаље-
ње«, помисли он, и сан га стаде заносити.I

II
Прође недеља дана откако се упознаше. Бе-
ше празничан дан. У собама беше оморина, а на
улицама је вихор разносио прашину и скидао ше-
шире с главе. Цео дан се жеднело, и Гуров је
често свраћао у павиљон и нудио Ани Сергејев-
ној час воде са сирупом, час сладоледа. Никуд
се није могло ићи.
С вечера, кад се мало утиша, они пођоше на
пристаниште да гледају долазак лађе. На при-
станишту беше мното шетача, скупили су се да
некога дочекају, у рукама држаху ките цвећа. И
овде су падале у очи две особености свечано обу-
ченог света: даме у годинама беху обучене као
младе, и беше много генерала.

148
 Због таласа на мору, лађа дођс доцкан, кад
већ беше зашло сунце; и пре него што стаде крај
обале, дуго се окретала и намештала. Ана Серге-
јевна је гледала кроз лорњет лађу и путнике, као
да је тражила има л’ кога познатог међу њима,
и кад се окретала Гурову, очи јој се сијаху. Она
је много говорила, питања јој беху испрекидана,
и одмах би и сама заборављала шта је питала;
затим у оном метежу изгуби лорњет.
Свечано обучена светина се разилазила, ли-
ца се већ не разазнаваху у мраку, ветар се сми-
ри сасвим, а Гуров и Ана стајаху, као да очеки-
ваху неће ли још ко изићи из лађе. Ана Серге-
јевна већ ћуташе и мирисаше цвеће, не гледајући
у Гурова.
— Време се пред вече поправило — рече он.
— Куд ћемо сада? Како би било да се одвезсмо
некуд?
Она ништа не одговори.
Тада се он пажљиво загледа у њу и најед-
ном је загрли и пољуби у усне, и њега запахну
мирис и влага цвећа, и он сс одмах бојажљиво
осврну: да их није ко видео?
— Хајдемо код вас. . . — проговори он тихо.
И обоје пођоше брзо.
Код ње је у соби била запара, мирисало је
на парфеме, које је она купила у јапанском ду-
ћану. Гуров, гледајући је, мишљаше: каквих свс
у животу не бива састанака и познанстава! Из про-
шлости му је остала успомена о безбрижним, до-
бродушним женама, које беху веселе од љубави
и благодарне му за срећу, макар и кратку; и ус-
помена на такве — као што је, на пример, ње-
гова жена — које су га волеле без искрености,
са сувишним разговорима, извештачено, са хисте-
ријом, са таквим изрозом као да то није љубав,
нити страст, непо нешто значајније: затим успо-
мена на две-три, врло лепе, хладне, код којих би
наједном прелетео преко лица грамзив израз, упор-
на жеља да отму, да истргну од живота више него

149
што живот може дати. То беху жене не сасвим
младе, ћудљиве, неразумне, обесне, приглупе —
и кад би Гуров охладнео према њима. њихова би
лепота изазивала у њему мржњу, а чипке на њи-
ховом рубљу изгледале би му тада као крљушти.
Али овде непрестано она иста бојажљивост,
неумешност неискусне младости; осим тога, ути-
сак збуњености — као да је неко за време овог
састанка закуцао на врата. . . Ана Сергејевна, та
»дама са псетанцетом«, осећала се и држала пре-
ма оном што се десило некако нарочито, врло
озбиљно, баш као према свом паду — тако изгле-
даше, и то беше чудновато и чисто неумесно. Црте
јој се опустише и клонуше, и са обе стране лица
тужно је висила дуга коса. Она се замисли у сетном
положају, као грешвица на старинекој елици.
— Није лепо ■— рече она. — Па ви ме сад
први не уважавате.
На столу у хотелској соби беше лубеница.
Гуров одсече себи кришку и поче да једе, не жу-
рећи се. Прође најмање пола сата у ћутању.
Ана Сергејевна беше дирљива, она одисаше
чистотом честите, наивне жене, која је још мало
живела. Једина свећа, што је горела на стол>', јед-
ва осветљаваше њено лице, али се могло видетк да
јој није добро око срца.
— А откуд бих ја могао престати да тс ува-
жавам? — запита је Гуров. — Баш не знаш шта
говориш!
— Нека ми бог опрости! — рече она, и очи
јој се напунише сузама. — То је страшно.
— Ти баш као да за нешто саму себе изви-
њаваш.
— Чиме да се извињавам? Ја сам рђава, ни-
ска жена, ја себе презирем и на оправдање и не
мислим. Нисам ја мужа преварила, непо саму се-
бе. И не само сад, него већ одавно га варам. Мој
муж је можда и частан, добар човек, али је лакеј.
Ја не знам шта он тамо ради, како служи, али

150
знам само да је лакеј. Мени је, кад сам се удала
за њега, било двадесет година, мене је морило љу-
бопитство, ја еам хтела нешто лепше; та мора да
поетоји — говорила сам себи — неки други живот.
Хтело ми се да живим! Да живим, да живим. . .
Љубопитство ме је пекло. .. ви то не разумете,
али, кунем вам се богом, ја већ нисам могла вла-
дати собом, са мном се нешто збиваше, немогућно
ме је било задржати, ја рекох мужу да сам боле-
сна, и пођох овамо. . . И овде сам непрестано
ишла као у заносу, као безумна . .. и сад сам, ето,
постала ниска, ништавна жена, коју свако може
презирати.
Гурову беше већ досадно да је слуша, њега је
једио тај наивни тон, то покајање, неочекивано и
неумесно; да није била сва уплакана, могло би се
помиелити да се шали или да глуми.
— Ја не разумем — рече он тихо — шта би
ти хтела?
Она сакри лице на његове груди и приљуби
се уз њега.
— Верујте, верујте ми, молим вас . . . — го-
вораше она. — Ја волим частан, чист живот, а
грех ми је гадан, ја ни сама не знам шта радим.
Прост свет каже: нечисти ју је завео. И ја сад
могу о себи рећи да ме је завео нечисти . . .
— Доста, доста . . . — мрмљаше он.
Он јој гледаше у непомичне, уплашене очи,
љубљаше је, говораше јој тихо и умиљато, и она
се мало-помало умири, и веселост јој се поврати;
обоје се почеше смејати.
Затим, кад су изашли, на обали морској нс
беше ни живе душе, варош са евојим чемпресима
имађаше сасвим мртав изглед, али мсре је још
жуборило и пљускало о обалу; један велики ча-
мац се љуљушкао на мору, а на њему је дрем-
љиво светлуцао један фењсрчић.
Нађоше кочијаша и одвезоше се у Ореанду.

151
 — Ја малочас доле у предообљу дознадох тво-
је презииме: на табли је написано: фон Дидериц
— рече Гуров. — Је л' твој муж Немац?
— Не, њему је, канда, деда био Немац, но
он је православни.
У Ореанди су седели на клупи, недалеко од
цркве, гледали су доле на море и ћутали. Јалта
се једва видела кроз јутарњу маглу; над врховима
планинским непомично стајаху бели облаци. Лиш-
ће се на дрвећу не мицаше, цврчци су цврчали,
а једнолик, потмуо жубор мора, који допираше
одоздо, говораше о миру, о вечном сну што нас
очекује. Тако је шуморило тамо доле кад још ту
није било ни Јалте, ни Ореанде, шумори и данас,
и шумориће тако исто равнодушно и потмуло и
кад нас више не буде. И у тој сталносги, у тој пот-
пуној равнодушности према животу свакога од нас
крије се, можда, јемство нашег вечног спасења не-
престаног кретања живота на Земљи, непрестаног
усавршавања. Седећи сасвим близу младе жене, ко-
ја сад у свануће изгледаше тако лепа, умирен и
очаран при погледу на ту басновиту околину —
мора, планина, облака, широког поднебесја — Гу-
ров мишљаше о томе, како је збиља, кад се човек
добро замисли, све на овоме свету дивно, све ошм
онога што ми сами мислимо и чинимо, кад забо-
рављамо више сврхе битисања, своје човечанско
достојанство.
Приђе некакав човек — вероватно чувар, по-
гледа их и оде. И та ситница се учини тако та-
јанствена и такође лепа. Видело се како дође лађа
из Феодосије, осветљена јутарњим руменилом, већ
без светиљки.
— Роса је на трави — рече Ана Сергејевна,
после неког ћутања.
— Да. Време је да се иде кући.
Вратише се у варош.
Затим су се сваки дан налазили на морској
обали, доручковали заједно, шетали се, усхићавали
се морем. Она се тужила да рђаво спаза и да јој

152
срце узнемирено бије, постављала је себи све иста
питања, узбуђујући се час љубомором, час страхом
да је он недовољно уважава. А он би је често на
скверу, или у парку, кад у близини не би било ни-
кора, наједаред привлачио к себи и љубио страсно.
Потпуно ленствовање, ти пољупци усред бела
дана, са освртањем и страхом да их ко не види,
врућина, мирис мора и непрестано тумарање пред
очима му доконих, свечано обучених, ситних људи
— као да га препородише: он говораше Ани Сер-
гејевној како је она лепа, како је заносно примам-
љива, био је нестрпљиво страстан, није се одмицао
од ње ни један корак, а она се често замишљала и
непрестано га је молила да призна да он њу не
пошту>е, да је нимало не воли, него еамо види у
њој ниску, вулгарну жену. Скоро свако вече, мало
касније, они би се одвезли куд било изван вароши,
у Ореанду, или на водопад; и шетња би им испа-
дала по вољи, утисци су сваки пут бивали дивни,
величанствени.
Очекиваху да ће јој доћи муж. Али од њега
дође писмо, у ком он извештаваше да му се по-
јавила некаква болест у очима, и молио је жену
да се што пре врати кући. Ана Сергејевна се
ужурба.
— То је добро што одлазим — говорила је
она Гурову. — То је баш судбина.
Она пође на колима, а он ју је пратио. Пу-
товаху цео дан. Кад је седала у вагон експресног
воза и кад изби друго звоно, она рече:
— Дед’те да вас још једаред погледам. . . Да
вас погледам још једаред. Ето тако.
Она не плакаше, али беше тужна, као боле-
сна, и лице јој дрхташе.
— Ја ћу о вама мислити . . . сећаћу вас се —
говораше она. — Збогом остајте. Немојте ме по
злу помињати. Ми се сад занавек праштамо, то
тако треба да буде, јер није требало ни да се срет-
немо. Но, збогом остајте.

153
 Воз оде брзо, његов огањ и светиљке брзо
ишчезоше, и после једног тренутка већ се није чу-
ла врева од света, баш као да се све нарочито
договорило да се што пре прекрати тај слатки за-
нос, то безумље. И, оставши сам на перону и гле-
дајући у мрачну даљину, Гуров слушаше грају
од зрикаваца и брујање телеграфских жица са тач-
вим осећањем као да се малочас пробудис. И он
мишљаше о том како се у његовом животу опет
десила једна авантура или догађај, па се, ето, и он
већ свршио, и остала му је само успомена.. . Он
беше веома ганут, тужан и осећаше као неко ома-
ње покајање; јер та млада жена, са којом се он ви-
ше никада неће видети, није била са њим срећна,-
он је био предусретљив са њом и срдачан, али
ипак у понашању према њој, у његовом тону и ми-
лошти избијало је као сенка лако исмевање, уоб-
раженост, доста груба охолост срећног мушкарца,
који је уз то скоро двапут старији од ње. За све
време она га називаше добрим, необичним, узви-
шеним; очевидно, она га је држала за неког какав
он није био у самој ствари: он ју је, дакле, и не-
хотице варао . . .
Овде на станици већ мирисаше на јесен, вече
беше хладовно.
»Време је и мени за север«, мишљаше Гуров,
одлазећи са перона. »Време је!«

III

Код куће је у Москви већ све било као зими:

ложиле су се пећи, и изјутра, кад се деца спре-
мају у гимназију и пију чај, био је још мрак, и
дадиља је на кратко време палила свећу. Већ по-
чињаху мразеви. Кад почне да пада први снег, пр-
вог дана санкања, пријатно је видети белу земљу,
беле кровове, дише се меко, славно, и у то доба
човек се сећа младих дана својих. Старе липе и
брезе, беле од иња, имају добродушан израз, оне

154
су ближе срцу него чемпреси и палме, и у њихо-
вој близини човек чисто неће да помишља на пла-
нине и на море.
Гуров је био Московљанин, вратио се у Мо-
скву једнот лепог студеног дана, и кад је обукао
бунду и топле рукавице и прошетао се Петров-
ком*, и кад је у суботу увече чуо како звоне црк-
вена звона — недавни пут и места у којима )е бо-
равио изгубише за њега сву чаровитост. Мало-по-
мало, он се загњури у московски жизот, вгћ по-
жудно читаше по троје новине дневио а товорио
би да московске новине не чита из начела. Зећ га
је нешто вукло у ресторане, у клубове, на оучкове
са званицама, на јубилеје, и већ му је ласкало што
код њега долазе чувени адвокати и уметници, и
што се у лекарском клубу карта са универзитет-
ским професором. Већ је могао појести читаву пор-
цију сељанке** у шерпи . . .
Проћи ће месец, два дана, а Ана Сергејевна,
мишљаше он, покриће се у његовој успомени ма-
глом, и тек ће је понекад сањати са њеним дир-
љивим осмехом, као што је сањао и друге. Али
прође више од мееец дана, настаде дубока зима,
а у сећању му беше све јасно, као да се са Аном
Сергејевном растао тек јуче. И успомене се ра-
спламсаваху све јаче. Било да су му у вечерњој
тишини у кабинет долетали гласови његове деце
која су учила школске лекције, било да је слу-
шао романсу или оргуље у ресторану, било да је
фијукао зимски ветар у димњаку — тек би наје-
даред ускроавало у његовој успомени све: и оно
што је било на пристаништу, и рано јутро са ма-
глом у планини, и лађа из ФеодОСије, и пупољци.
Он би дуго ишао по соби и сећао се и смешио се,
а затим му успомене прелажаху у сањарије, и про-
шлост се у уобразиљи мешала са оним што ће
бити. Ана Сергејевна му сад већ не долажаше у
сан, него је ишла за њим свуда, као сенка, и пра-
* Једна од најраскошнијих улица у Москви.
** Рибљи ђувеч.
155
 тила га. Зажмуривши, он би је видео као живу.
и она му сад изгледаше лепша, млађа, нежнија
но што је била; и он сам је себи изгледао бољи
но што је био тада, у Јалти. Она би вечером гле-
дала у њега из ормана са књигама, из камина, из
угла; чуо би њено дисање, умилно шуштање њене
хаљине. На улици је он пратио погледом жене,
тражио је да није која налик на њу . . .
И већ га је мучила јака жеља да подели с
неким своје успомене. Али код куће му не беше
могућно говорити о својој љубави, а изван куће
— није имао с ким. Тек ваљда неће са суседима,
или у банци? И о чему да говори? Зар ју је он
волео тада? Зар је било нешто лепо, поетично,
или поучно, или просто макар нешто занимљиво
у његовим односима према Ани Сергејевној? И
морао је да говори неодређено о љубави, о же-
нама, и нико се не досећаше у чему је ствар, и са-
мо му је његова жена мигала својим угаситим обр-
вама и говорила:
— Теби, Димитрије, никако не личи улога раз-
метљивог хероја.
Једаред, ноћу, излазећи из докторског клуба
са својим партнером у картама, једним чиновни-
ком, он се не могаде уздржати те рече:
— Кад бисте само знали са каквом сам се
дивном женом летос упознао у Јалти!
Чиновник седе у саонице и пође, али сс на-
једаред осврну и довикну:
— Дмитрије Дмитричу!
— Ој?
— Право ви рекосте малочас: јесетра је била
малко при пециву закађена!
Те речи, тако обичне, однекуд наједаред раз-
љутише Гурова, показаше му се понижавајуће, не-
чисте. Какве дивље нарави, каква лица! Какве бе-
смислице, глупачке ноћи, какви незанимљиви, не-
приметни дани! Помамно картање, прождрљивост,
пијанство, непрестани разговори све о једном те
једном. На непотребне послове и разговоре све о

156
једном те истом тр оти се најбољи део времена,
најбоље снаге, и, на крају крајева, остаје некакав
куси живот са скресаним крилима, некаква -бесми-
слица, а отићи и побећи од ње није могућно, као
да седиш у лудој кући или у војним хапсеничким
четама!
Гуров није спавао по читаве ноћи и гнушао
би се себе, а после би цео дан провео у главобо-
љи. И идућих ноћи би опет спавао рђаво, непре-
стано би седео у постељи и мислио, или би ходао
преко ообе — из угла у угао. Деца му беху доса-
дила, банка му досадила, није имао воље никуд
да иде, ни о чем да говори.
У децембру о празницима он се спреми на
пут и рече жени да одлази у Петроград, да се за-
узме за једног младог човека, али оде — у Сер-
пухов. Зашто? Ни сам није знао тачно. Хтео је да
се види и да разговара са Аном Сергејевном, да
удеси састанак, ако је могућно.
Он дође у Серпухов изјутра и узе у гостио-
ниЦи најбољу собу, где је сав под био превучен
сивим солдачким сукном, а на столу беше масти-
оница, сва сива од прашине, са коњаником на ко-
њу, који беше подигао руку са шеширом, а глава
му беше одби,ена. Вратар му даде потребне по-
датке: фон Дидериц живи у Старо-Лончарској ули-
ци, у својој кући — то није далеко од гостионице,
живи лепо, богаташки, има своје коње, сви га у
вароши знају. Вратар изговараше: Дридириц.
Гуров се полако упути у Старо-Лончарску, на-
ђе кућу. Баш пред кућом отезала се тараба, сива,
дугачка, са горе побијеним ексерима.
»Од оваке ограде мора човек безобзирце ма
куд побећи!« — размишљаше Гуров, погледајући
час прозоре, час ограду.
Он размишљаше: данас није канцеларијски дан,
и муж јој је, по свој прилици, код куће. А и све-
једно — било би нетактично ући у кућу и напра-
вити забуну. А ако пошље писмо, оно још може
доспети у руке мужу, и тада се све може поква-

157
рити. Најбоље је ослонити се на случај. И он не-
престано иђаше улицом и око ограде и вребаше
такав случај. Он виде како на капију уђе просјак
и како га нападоше пси, затим, после једног са-
та, зачу свирку на клавиру, а звуци долетаху слаби,
нејасни. То мора да је Ана Сергејевна свирала.
Главна врата се наједаред отворише и из њих иза-
ђе некаква старица, за њом трчаше познато му
бело псетанце. Гуров хтеде да позове псетанце,
али му срце наједном поче јаче да лупа, и он од
узбуђења заборави како се псетанце зове.
Он ходаше, и сива му ограда биваше све мр-
скија, и већ љутито мишљаше да је Ана Сергејевна
заборавила на њега, па се можда забавља са не-
ким другим, и то је тако природно у положају мла-
де жене која је приморана да од јутра до мрака
гледа ту проклету тарабу. Он се врати у своју хо-
телску собу и дуго је седео на канабету, не зна-
јући шта да ради, затим руча, па леже и дуго
спаваше.
»Како је све то глупо и незгодно«, мишљаше
он пробудивши се и гледајући у мрачне прозоре.
Беше већ вече. »Не знам шта ми би, те се сад
испавах. Шта ћу ноћас радити?«
Он је седео на постељи, покривеној јевтиним,
сивим, као неким болничким јорганом, и љутито
заједаше самога себе:
»Ето ти твоје даме са псетанцетом. . . Ето ти
догађаја . . . Ето ти сад, па седи ту.«
Још јутрос, на железничкој станици, пала му
је у очи објава са врло крупним словима: давала
се први пут »Гејша«. Он се сети тога и пође у по-
зориште.
»Врло је могућно да она долази на прве пред-
ставе«, размишљаше он.
Позориште беше пуно. И овде, као и уопште
у свим губернијским позориштима, беше магла из-
над полијелеја, шумно се мувала и грајала је га-
лерија,- у првом реду пред почетак представе ста-
јали су месни кицоши, са рукама на леђима; и

158
овде је, у губернаторској ложи, на првом месту
седела губернаторова кћи, а сам губернатор се
скромно крио иза завесе, и виделе су му се само
руке; колебала се завеса, оркестар је дуго удеша-
вао инструменте. За све време док је публика ула-
зила и заузимала места Гуров је жељно тражио
очима.
Уђе и Ана Сергејевна. Она седе у трећем ре-
ду, и кад Гуров погледа у њу, срце му се стеже,
и он јасно разумеде да за њега сад на целом све-
гу нема ближег, милијег и важнијег створа од ње;
она, изгубљена у паланачкој гомили, та мала жена,
сасвим безначајна, са обичним лорњетом у рукама,
испуњаваше сад сав његов живот; она беше ње-
гова туга, радост, једина срећа коју је сад себи же-
лео; и уз звуке рђавог оркестра, паланачких вио-
лина, он размишљаше о томе како је она лепа.
Размишљаше и машташе.
Заједно са Аном Сергејевном уђе и седе до
ње један млад човек са омањим залисцима, врло
висок, погурен. Он на сваком кораку климаше гла-
вом и канда ое непрестано клањаше и поздравља-
ше. То јој јамачно беше муж, кога је она тада у
Јалти, у нападу јаког осећања, назвала лакејем.
И доиста, у његовој дугачкој појави, у залисцима,
у омањој ћели — беше нешто лакејски скромно,-
он се смешио слатко, у рупици од капута сијаше
се некаква факултетска значка, као нека лакејска
нумера.
После првог чина муж оде да пуши, она оста-
де у фотељи. Гуров, који је такође седео у пар-
теру, приђе њој и рече уздрхталим гласом, силом
се смешећи:
— Добро вече!
Она га погледа и пребледе, затим га још јед-
ном погледа са страхом, не верујући својим очи-
ма, и снажно стиште у рукама и лепезу и доглед,
очевидно борећи ее са собом да не падне у не-
свест. Обоје ћутаху. Она је седела, он стајао, упла-
шен њеном збуњеношћу, не решавајући се да сед-

159
не до ње. Загудише виолина и флаута, које су сви-
рачи удешавали; наједаред му дође страшно, чини-
ло му се да из свих ложа гледају у њих. Тада она
устаде и брзо пође ка излазу,- он за њом, и обоје
иђаху некако бесмислено, по ходницима, по ба-
самацима, час пењући се, час силазећи, а пред
очима им се указиваху и ишчезаваху некакви љу-
ди у судијским, учитељским и другим мундирима,
и све са некаквим значкама; промицаху даме, бун-
де на чивилуцима, дуваше промаја, запахњивао их
задах од бачених цигарета. А Гуров, коме срце
јако лупаше, мишљаше:
»О, Господе! И нашто ти људи, тај оркестар« . . .
И у том тренутку он се наједном сети како
је онда увече, на станици, кад је испраћао Ану
Сергејевну, говорио себи да се све свршило и да
се они више никад неће видети. А гле, како је
још далеко било од краја!
На узаним, мрачним степеницама, где је било
написано »улаз у амфитеатар«, он застаде.
— Како сте ме уплашили! — рече она тешко
дишући, сва још бледа, пренеражена. — О, како
сте ме уплашили! Једва сам жива. Зашто сте до-
шли? Зашто?
— Али разумите, Ана, разумите. . . — про-
говори он полугласно, журећи се. — Молим вас,
разумите.
Она га гледаше са страхом, са молбом, са љу-
бављу, гледаше га пажљиво, да би што јаче задр-
жала у успемни његове црте.
— Мени је тако тешко! — настављаше она
не слушајући га. — Ја сам за све ово време ми-
слила само о вама, ја сам живела у мислима на
вас. И хтела сам да заборавим, али зашто, зашто
сте дошли?
Мало више, на платформи пред улазом, дво-
јица гимназиста су пушили и гледали доле, но
Гурову беше свеједно, он привуче к себи Ану Сер-
гејевну и стаде јој љубити лице, образе, руке.

160
 — Та шта то радите, шта то радите! — го-
вораше она уплашена, одстрањујући га од себе.
— Ја и ви смо полудели. Идите још данас, идите
о д ма х . . . Преклињем вас свим што вам је свето,
молим вас . .. Неко иде!
По степеницама неко се пео.
— Ви морате отпутовати. . . — настављаше
Ана Сергејевна шапатом. — Чујете ли, Дмитрије
Дмитричу? Ја ћу доћи код вас у Москву, ја ни-
кад нисам била срећна, ја еам и сад несрећна, и
никада, никада нећу бити срећна, никада! Не на-
гоните ме да патим још више! Кунем вам се, ја
ћу доћи у Москву. А сад — растанимо се! Мој
мили, добри, драги мој, растанимо се!
Она му стиште руку и поче брзо да силази
низ степенице, непрестано се осврћући на њега, и
по очима јој се видело да она збиља није била
срећна. Гуров остаде неко време где је био, ос-
лушну, затим кад се све утиша, нађе вешалицу са
с е о ји м капутом и оде из позоришта.

IV

И Ана Сергејевна му поче долазити у Москву.

Једанпут у два-три месеца она би одлазила из Сер-
пухова и говорила би мужу да иде да се посаве-
тује са професором у погледу своје женске боле-
сти — а муж је и веровао, и није веровао. Дошавши
у Москву, она би одседала у »Славенском базару«,
и одмах би слала Гурову човека у црвеној капи.
Гуров је ишао к њој, и нико у Москви није знао
за то . . .
Једанпут је он тако у зимско јутро ишао к њој
(служитељ је био код њега вече пре тога, али га
није нашао). С њим је ишла његова кћи, коју је
хтео да отпрати до гимназије — то му беше уз
пут. Падаше крупан, мокар снег.
— Сад је три степена топлоте, а, међутим, па-
да снег — говораше Гуров кћери. — Али то је
11 Ч е х о в : И з а б р а н е п р и ч е 161
топло само на површини земље, а у горњим сло-
јевима атмоефере сасвим је друга температура.
— Папа, а зашто зими нема грмљавине?
Он објасни и то. Он говораше са кћерком, а,
међутим, мишљаше како сад иде на састанак са
женом, и нико живи за то не зна, нити ће, по свој
прилици, икад сазнати. Он је имао два живота:
један јавни> који су видели и знали сви, којима је
го било потребно, пун условне истине и условне
обмане, потпуно сличан животу његових познаника
и пријатеља, и други — који је пролазио тајно.
И по некаквом чудном стицају околности, можда
случајном, све оно што је за њега било важно, за-
нимљиво, неопходно потребно, у чсму је он био
искрен и није себе варао, што је сачињавало јез-
гро његовог живота — све је то пролазило потајно
од других, а све оно што је било његова лаж, ње-
гова маска, љуштура, у коју се он увлачио да би
сакрио истину, као на пример, његова служба у
банци, препирке у клубу, његова »нижа раса«, од-
лазак са женом на јубилеје — све је то било јавно.
И он је по себи судио о другима: он нијс вгровао
ономе што би видео, и увек је замишљао да код
сваког човека, под покривачем тајне, под покрива-
чем ноћи, пролази његов прави, најзанимљивији
живот. Свако лично битисање држи се на тајни, и
културни човек се, можда, унеколико баш и стога
тако нервозно заузима за то да се поштује лична
тајна.
Испративши кћер у гимназију, Гуров се упу-
ти у »Славенски базар«. Он скиде бунду доле, попе
се горе и тихо закуца на врата. Ана Сергејевна,
обучена у његову омиљену сиву хаљину, очекива-
ше га још од синоћ; она беше бледа, гледаше га
и није се смешила, и тек што он уђе она му паде
на груди. Као да се нису видели две године, пољу-
бац им беше дуг, отегнут.
— Но, па како живиш тамо? — запита је он.
— Шта има ново?
— Причекај, одмах ћу ти казати. . . Не могу.

162
 Она не могаше говорити јер је плакала, Окре-
ну се од њега и притиште мараму на очи.
»Но, нека је, нек се исплаче, а ја ћу поседе-
ти«, помисли он и седе у наслоњачу.
Затим зазвони и нареди да му се донесе чај,
и после, док је пио чај, она непрестано стајаше
окренута прозору. . . Она плакаше од узбуђења,
од тужног осећања да је њихов живот тако жалосно
испао; они се виде само тајно, крију се од људи,
као крадљивци! Па зар њихов живот није скоро
уништен?
—• Но, немој више, престани! — рече он.
За њега је било очевидно да се та њихова лу-
бав неће свршити скоро, не зна се кад. Ана Сер-
гејевна се приљубљиваше уз њега све јаче, обо-
жаваше га, и он није могао ни помислити да јој
каже да све то ипак мора имати свога краја; она
не би ни веровала у то.
Он јој приђе и узе је за рамена, да је мало
помази, да се пошали са њом, и у исти мах опази
себе у огледалу.
Глава му већ беше почела да седи. И њему
се учини чудноватно да је он тако остарео по-
следњих година, да је тако поружњао. Њена ра-
мена на којима су лежале његове руке беху топла
и подрхтаваху. Он осети сажаљење према том жи-
воту, још тако топлом и лепом, али који, по свој
прилици, беше већ близу да и сам почне бледети
и венути, као и његов живот. Зашто га она тако
воли? Он је увек изгледао женама друкчији него
што јесте у ствари, и оне су у њему волеле не њега
самога, него човека кога им је стварала њихова
уобразиља и кога су оне у свом животу жељно тра-
жиле; и после, кад би опазиле своју погрешку, оне
би га ипак и даље волеле. И ниједна од њих не
беше са њим ерећна. Време је ишло, он се упозна-
вао, зближавао, растајао, али ниједанпт није волео;
било је све што хоћете, само не љубав.
И тек сад, кад му је глава оседела, он је за-
волео како треба, озбиљно — први пут у животу.
11» 163
 Ана Сергејевна и он волели су једно друго као
врло блиски, сродни људи, као муж и жена, као
нежни пријатељи; њима се чинило да их је сама
судба наменила једно другом, и било је непојмљи-
во зашто је он ожењен, а она удата; и баш као да
то беху две птице селице, мужјак и женка, које
су људи ухватили и приморали да живе у одвоје-
ним кавезима. Они опростише једно другом оно
чега су се стидели у својој прошлости, праштаху
једно другом све у садашњици и осећаху да их је
та њихова љубав обоје изменила.
Пре, у тужним тренуцима, он би умиривао
себе свакојаким размишљањима, која би му само
падала на ум, сада му, пак, не беше до размиш-
љања, он осећаше дубоко сажаљење, хтеде да буде
искрен човек . ..
— Престани, лепа моја — говорио је он. —
Плакала си, па сад доста. . . А сад дед' да се раз-
говоримо, да нешто смислимо.
Затим се дуго саветоваху, говораху о томе ка-
ко да се избаве од потребе да се овако крију, од
потребе да обмањују, да живе у разним варошима,
да се дуго не виде. Како да се ослободе тих не-
издржљивих окова?
— Како? Како? — питаше он, хватајући се за
главу. — Како?
И изгледаше да још само мало — па ће се
наћи решење, и тада ће се отпочети нов, диван
живот; али и њој и њему беше јасно да је до краја
још далеко, далеко, и да најзаплетеније и најтеже
тек сад почиње . . .
 САДРЖАЈ

Мирко Магарашевић; Савршеисгво Чсховљеве крат-

ке п р и ч е .................................................................. 5

ИЗАБРАНЕ ПРИЧЕ

I
Кад је неко срећан. .. (Превео Митар Максимовић) 27
Упутство кандидатима за женидбу (Превео Петар
Митропан) ...................................................................33
Неуспех (Превео Митар Максимовић)..................................38
Дебели и мршави (Превео Милосав Бабовић) . . . 41
Скупоцени пас (Превео Александар Терзић) . . . 44
На летовању (Превео Петар Митропан) . . . . 48
Врана (Превео М. М. П е ш и ћ ) ............................................... 54
Хирургија (Превео Милосав Бабовић)..................................60
Код покојникове жене (Превео Драгослав Илић) . . 64

II
Вештица (Превела Косара Цветковић)..................................71
Огледало (Превео Драгослав И л и ћ ) .................................. 85
Шала (Превео М. М. П е ш и ћ ) ...............................................90
Како сам ступио у законити брак (Превео Милосав
Б а б о в и ћ ) ......................................................................... 95
Печењег (Превела Људмила Михаиловић) . . . 99
Туга (Превела Косара Цветковић).......................................110
Слаба женскка страна (Превео Митар Максимовић) 117
Истражни судија (Превео Драгослав Илић) . . . 124
Случај из лекарске праксе (Превео Јован Јанићи-
ј е в и ћ ) ..............................................................................130

III
Дама са псеганцетом (превео Јован Максимовић) . 145

165