Poglavlja iz knjige ’Sankhya’ Ivana Antića

http://www.ivantic.net/moje_knjige.htm

PROBUĐENJE KAO INVERZIJA

SPOLJAŠNJEG I UNUTARNJEG

Sve što je do sada rečeno o probuđenju ostalo bi nejasno ako ne bih izneo i ovo što se kao
poslednje može reći o tome, što je sadržano u gornjem podnaslovu, a što je, ipak, najteže za
razumevanje:
Čin probuđenja je događaj u kome čovek celokupan spoljašnji svet, celu prirodu i sav
kosmos, prepoznaje kao svoju sopstvenu unutrašnjost, kao svoje biće, tačnije, sve spolja vidi
kao sredstvo za kristalizaciju svesti o sebi kroz objektivizaciju.
Apsolut aktuelizuje sebe kroz svekoliko postojanje (kosmos i život) sve do najfinijeg oblika
spoznaje, svesnog subjekta. Ta spoznaja u subjektu mora isprva proći kroz iluziju izdvojenosti od
celine da bi se uopšte formirao subjekt. To je iluzija da, iako smo oduvek celina, jer ništa dugo i ne
možemo biti, i ništa drugo osim celine i ne postoji, svest nam je tako sužena da se uvek
identifikujemo sa telom i sadržajima uma. Kada njegovo formiranje dozri, subjekt spoznaje da nije
različit od celine koja ga je stvorila, da je on samo njen najfiniji činilac, njen ishod. Tada se događa
paradoks da subjekt i nestaje kao izdvojen entitet, i ostaje kao individualno oličenje celine.
Ova je činjenica nagoveštavana na mnoge načine.
Zato što je sva spoljašnjost čovekova unutrašnjost teorija Jačeg antropičkog principa (SAP)
može da tvrdi da sav univerzum postoji sa svrhom stvaranja svesnog subjekta. U tom smislu
univerzum nije različit od subjekta.
Zato se kaže da je čovekovo telo mikrokosmos jer je stvoreno od šire celine i bez nje ne bi ni
trena opstalo.
Zato je Hermes Trismegistos mogao da iznese kao jednu od ključnih tvrdnji u Corpus
hermeticum-u da "ništa nije spolja, niti je išta iznutra, jer sve što je spolja, iznutra je".
Iz istog razloga je i u Katha upanišadi rečeno: "Ono što je u nama takođe je i izvan nas. Ono
što je izvan nas takođe je i u nama. Onaj ko vidi razliku između onog što je unutra i onog što je
spolja, zauvek prelazi iz smrti u smrt." A u Bhagavad Giti da je "oslobođen onaj ko sve stvari vidi u
sebi i sebe u svim stvarima".
Zato je i Ramana Maharši rekao da 'čovekova prava mera i veličina počinju tamo gde on kao
individua prestaje da postoji', i stalno je naglašavao da mi nismo telo – jer smo sve.
Zato sav budizam uči o tome kako da neposredno i slobodno napustimo sebe kao individuu
da bismo se probudili.
U Rig vedi je takođe iz istog razloga rečeno da "u suncu boravi puruša, i da je taj isti puruša
u čovekovom srcu".
Zato sve duhovne tradicije uče da spoznajom sebe čovek spoznaje božansko koje
omogućava svekoliko postojanje, i da sebe zaista spoznaje tek napuštanjem sebe i predajom višoj
sili, tj. široj celini.
Zato je "carstvo nebesko u nama" i njega prvo treba da tražimo napuštanjem svega što
držimo za 'svoje'.
Zato što je spoljašnjost naše biće, rečeno je da za probuđenoga nestaje objektivni svet. Nije
rečeno da nestaje sâm svet kao takav, već svet kao objektivan, tj. kao nešto drugo, različito i izvan
nas. Njega probuđeni više ne vidi kao takvog iz istog razloga što ni oko ne može videti sebe samog.

1
 Takvo probuđenje je suština Propovedi na gori (Matej: 5.6.7): ne-pridavanje vrednosti
objektima koje ovi nemaju, i nerazlikovanje objektivnog sveta od Sopstvenosti. Zato treba 'oprostiti
drugima da bi bilo oprošteno nama', 'okrenuti i levi obraz kad nas udare po desnom', 'voleti i
neprijatelje svoje', dati uvek više nego što nam potraže. To je sve moguće samo onome ko nadilazi
sve pojedinačno i celokupnu spoljašnost doživljava kao sopstveno biće; kad se prakrti prepozna
kao prakrti tada se puruša prepoznaje kao puruša. Prestanak njihovog mešanja je budnost.
Lako je to videti u prirodnim pojavama, ali kada i osobu koju najviše mrzimo vidimo kao prirodnu
pojavu i deo celine prakrti, tada smo zaista budni jer razlikujemo sebe kao purušu i postajemo
nezavisni, ne vezujemo se za prirodne pojave jer im ne pridajemo vrednost koje one nemaju. One
nisu ništa same po sebi i za sebe; cela prakrti ne postoji zbog sebe, već služi Duhu čovekovom,
puruši, za ogledanje sopstvene različitosti i nezavisnosti, a to znači da sve neprijatnosti koje
doživljavamo od ljudi i događaja su iskušenja i poruke s kojima prakrti kristališe Duh u nama. To
su sve načini kojima nas priroda tera da se okrenemo k sebi, unutra, da se ne projektujemo van sebe.
Patimo zbog nepoželjnih događaja i sukobljavamo se sa drugim ljudima samo zato jer napuštamo
sebe i projektujemo se van, identifikujemo se sa prakrti.
Zato što je spoljašnjost naša unutrašnjost stalno je na delu osnovni zakon psihodinamike:
projekcija nesvesnih sadržaja van, u vanjske objekte i 'druge ljude'. Ljudi su jedni drugima ogledala.
Zato postoje sukobi među njima, i postojaće sve do njihovog probuđenja. Sve što vidimo u drugima
kao loše, i što nam smeta, to je upravo ono što je u nama, a čega ne možemo da se oslobodimo.
Borimo se protiv 'drugih' ljudi u onoj meri u kojoj smo ograničeni iluzijom o 'sebi', i zatvoreni u
sebe. Koliko smo nesvesni sebe, toliko smo nesvesni da i drugi nisu svesni. Koliko sebi pogrešno
pripisujemo ’svesno delanje’ iako radimo nesvesno, toliko to činimo i drugima. Koliko sebi
pripisujemo da imamo moć delanja po svojoj volji, iako je nemamo, toliko je pripisujemo i
drugima, pa zato dolazimo u sukob gde i jedni i drugi ne znamo šta radimo. Koliko sebi pripisujemo
neku ličnost i ’svesnog subjekta’ iako to nismo već smo gomila Ja pod spoljašnjim uticajima, toliko
nam drugi izgledaju kao ’svesni subjekti’ koji nešto rade ’po svoj volji’ iako zapravo ne znaju šta
rade i nemaju svoju volju. Koliko sebe pogrešno doživljavamo kao posebnu individuu, toliko to isto
stanje projektujemo na druge. Drugi za nas postoje onako kako postojimo mi. Drugi je samo odraz
našeg Ja i ne postoji objektivno. Druge osuđujemo onoliko koliko sami nismo svesni da su oni
nesvesni. Ratujemo zbog različitih verskih ideala s ciljem nekakvog 'oslobođenja' zato što su upravo
ti ideali ono što nas porobljava. Zato tako emocionalno reagujemo prema 'drugima' jer nas njihovi
postupci 'lično pogađaju'. Sve je to zato što smo jedno. Zato će svet biti ispravan tek kada sebe
promenimo, tj. probudimo. Život u svetu će biti destruktivan sve dotle dok budemo pokušavali
spolja da ga promenimo, da menjamo 'druge'.1 Svet nam izgleda tačno onoliko nesavršen, tuđ i zao,
koliko smo sebe nesvesni. Nema drugog sveta osim nas samih: mi sačinjavamo svet. Svet nema
nikoga osim nas. Mi smo njegovi subjekti.
Zato što je sva spoljašnjost naše biće, nesvesni ljudi se uopšte ne vide i oni su uvek u
sukobu, dok se svesni ljudi uvek prepoznaju kao ’srodne duše’ i njihov odnos prema svemu uvek se
ispoljava kao čista i bezuslovna ljubav, razumevanje i dobrota.
Uvek kada napravimo jedan korak ka sebi, ka spoznaji sebe, spolja nam stiže iskušenje da
taj uvid proverimo u praksi. To se događa zato jer se put u našu unutrašnjost odigrava spolja. Svet je
naše biće. Ako smo zaista krenuli ka sebi, ka samospoznaji, spoljašnjim događajima ćemo biti
nemilosrdno terani da se ne vezujemo za vanjske stvari i da tu nevezanost dokažemo. U tome će
učestvovati cela okolina, i ljudi i događaji.
Postoje vrlo aktivne sile i entiteti koji čoveka iskušavaju u samospoznaji. U astralu to su
demoni, a na fizičkom planu njihovi hibridi u obliku ljudi koji vladaju svetom (Iluminati,
aristokratija). Sva njihova strategija oko čoveka svodi se na to da ga navedu da bude identifikovan s
nečim van sebe, da mu um bude okrenut spolja i zarobljen objektima. To se postiže pre svega
identifikacijom sa telom i umom. Koliko mi sami sebi izgledamo kao individue, toliko nam iz te
subjektivne perspektive svet izgleda kao nešto spolja. Identifikacije se kreću od banalnih objekata
želja do suštinskih sadržaja koji se podvode pod ’duhovnost’, sve do najbitnijeg, do Boga i

1
Sve spoljašnje promene sveta završavale su se u diktaturama i katastrofama, kao već poznati eksperimenti sa
komunizmom, fašizmom i Američko-masonskom ’demokratijom’. Jedini pravi način razvoja sveta je povećanje kritičke
svesti pojedinca, svesti o sebi, objektivne svesnosti.
2
božanskog. Tako se pojačava subjektivnost i egocentričnost. Budući da je suština čovekova
božanskog porekla, sav se njihov trud svodi na to da navedu čoveka da svoju božansku suštinu
projektuje van i na taj način da bude otuđen od nje. Božanska suština čovekova ne može se poreći
niti potisnuti. Ali zbog prirode uma da kao ogledalo odražava sve stvari – može se prikazati
naopako, kao da je spolja a ne u sebi samoj, u čoveku, u svemu. Zato su vladari oduvek ljude
porobljavali religijama i projekcijama Boga izvan, u hram (crkvu), ritual i simbol (vere). Svaka
religijska predstava božanskog kao nečeg izvan čoveka, kao vanjskog autoriteta kome čovek treba
da bude potčinjen, ima funkciju kontraefekta. Predstavljajući i nametajući Boga spolja, one ga
otuđuju od čoveka i time čoveka od božanske celine. Sve institucionalne religije postoje zbog
izazivanja tog kontraefekta. Da bi se ta otuđenost i iluzija individualnosti stalno održavala, isti
gospodari su tokom cele istorije održavali i međusobne sukobe, strah, ratove, borbu protiv ’drugih
individua’ i svakako, drugih religija, pa i borbu sa samom prirodom u vidu ekološkog zagađenja.
Uvek kada smo u sukobu s nečim ili nekim spolja, mi smo zapravo u sukobu sa svojom
pravom prirodom koja je sáma Celina koja sve omogućava.
Zato što je sva spoljašnjost naša unutrašnjost neorgansko područje prirode deluje kao naše
nesvesno, u njemu boravimo tokom sanjanja, a kada u njega stupimo svesno tada se nađemo izvan
tela. Izlazeći iz tela ulazimo u svoju unutrašnjost i postajemo objektivniji prema sebi i prema svetu
oko sebe. Tako je neorgansko područje ujedno i činilac objektivnog sveta i naših unutarnjih
duševnih stanja.
Da nismo jedno s celinom, kako bismo osećali jedinstvo s bilo čim? Kako bismo osećali
tuđa raspoloženja? Kako bismo ikoga voleli da on nije deo nas? I kako drugačije volimo nešto
'spolja' ili nekog 'drugog' ako ne u sebi, 'celim svojim bićem'? To je moguće samo zato što je sve
spolja unutar nas. Da nije tako, kako bismo opažali i razumeli bilo šta? Nijedna nauka ne može da
objasni kako se događa tačan predosećaj, intuicija i ljubav, upravo zato što ne zna ovo jedinstvo.
Nauka razara čoveka i prirodu upravo zato što ne zna da je čovek subjekat celog prirodnog zbivanja
i svih prirodnih zakona; da je cilj naučnog usavršavanja u čoveku, a ne izvan.
Osnovno poznavanje fizičkih zakona je dovoljno da nam pokaže kako za prirodu ne postoje
nikakve granice. Ona je čisto jedinstvo. Naša nesvesnost je ta koja nam daje privid individualnosti,
a to je podela na 'ja' i 'drugi', tj. 'vanjski svet'. Ovoga trena naše telo je u potpunom jedinstvu sa
kosmosom, ali mi za 'sebe' smatramo samo ovaj oblik koji je obavijen kožom. To temeljno
razgraničenje je okosnica svih ljudskih sudbina, a sva drama čovekovog oslobađanja nije ništa
drugo do razobličenje ovih lažnih granica. 2
Naši snovi, sve naše misli i unutarnji dijalozi, sva briga i strepnja postoje jedino zbog ove
lažne podele, zato što mislimo da smo individue, zato što nismo svesni da je sva spoljašnjost naša
unutrašnjost. Samo kada toga postanemo svesni, dolazimo do bezvremenog božanskog mira i tišine
koja nije različita od sámog postojanja. Mnoštvo misli, kao i ostale aktivnosti, postoje samo usled
iluzije da smo izdvojeni od celine. Misliti znači osmišljavati ono što se ne zna, pokušavati da se
razume, preispitivati. Misao je razmak, otuđenosti subjekta od objekta i pokušaj da se on premosti.
Ako smo jedno sa svim, onda osećamo i znamo sve i misli su nam nepotrebne. Otuda su probuđenje
i jedinstvo sa svim isto što i smirenje uma.
Zato je događaj probuđenja zapravo događaj nadilaženja sebe. Tada sebe vidimo i spolja, ali
ne (samo) u prostornom značenju, zbog čega smo u početku zbunjeni, već u značenju duhovne
zrelosti i objektivnosti. Kao što roditelj objektivno vidi i razume svoje dete, tako i probuđeni vidi
individualno biće za koje je nekada verovao da je on sam. Probuđenje je nadilaženje
egzistencijalnog detinjstva.
A na koji konkretan način je "sve spoljašnje naša unutrašnjost"?
Na taj način što probuđeni postaje čist ili apsolutni subjekt. Njegovo Sopstvo postaje centar
univerzuma - zato što ono jeste sam univerzum. Ono je to oduvek i bilo, a čin probuđenja je samo
aktuelizacija te stvarnosti. Tako čist subjekt je apsolutno objektivan. On nije ništa izdvojeno, nema
ništa individualno ili egocentrično, zna da ništa nije njegovo, da on sam nije nešto po sebi i za sebe
već da je on samo svestan subjekt objektivnog sveta. Na taj način njegova svest je potpuno
objektivna, on je čista objektivnost koncentrisana ili oličena na jednom mestu; objektivnost koja je
svesna sebe kao 'Ja jesam'.

2
O tome videti u sjajnoj knjizi Kena Vilbera "Bez granice"; Ken Wilber: No boundary; Babun, Beograd, 2002
3
 Sve dotle priroda se oblikovala tako da kroz sva životna iskustva kristalizuje svesnog
subjekta. U ljudskom obliku on je kristalizovan kao Ego ili subjektivnost ograničena na telo i svoja
individualna iskustva. Zato su njegova Ja bila razdeljena u mnoštvo, nepostojana i promenljiva.
Konačna kristalizacija je kada subjekt postane potpuno objektivan uvidom da nije ništa po sebi i za
sebe, da nije ograničen na sebe samoga, već je samo čista svest svega objektivnog oličena na
jednom mestu, u svesti 'Ja jesam'; kada postane objedinjen i trajno utvrđen u tome. Tada nestaje
nadmoć prirode i spoljašnjih uticaja na tog subjekta, jer on je sada nadmoćan, on je bio cilj cele
prirode, on se konačno rodio i postao. Svrha celokupnog univerzuma izražava se svešću 'Ja jesam'.
Sav proces probuđenja, i duhovne evolucije uopšte, je zapravo smanjenje nadmoći spoljašnjih
uticaja i prevaga unutarnje centriranosti i autentičnosti. Tada mu priroda postaje poslušna (siddhi),
zato on poseduje ogromnu privlačnost na okolinu, jer on je njen ishod, njeno srce. Probuđeni je
duša sveta. On se ne kreće, već se sav svet kreće i okreće oko njega. On je ishodište svega i zato su
sva njegova dela ljubav koja sve omogućava. Zato je probuđeni uvek potpuno opušten, miran i tih.
Zato je judeo-hrišćanski Bog svoj identitet izneo rečima: "Ja sam onaj koji jesam". Zato je
Ramana Maharši uporno ponavljao: "Svest 'Ja jesam' je Bog". Zato je iz istog razloga Budina
poslednja poruka na samrti bila: "Ne tražite uporišta izvan sebe. Budite sami sebi uporište."
Zato sva vredna duhovna učenja jednako naglašavaju naizgled suprotno: da čovek treba da
spozna sebe, ali i da ne bude egocentričan već da se preda Bogu. Ishod svega jeste u njemu, ali do
toga ne može doći dok ne spozna da on sam nije ništa sam po sebi, već da je ishod svega. Bez takve
spoznaje njegov Ego postaje demon koji ga razara uobraženjem da je on sam, takav kakav je dat
pukim rođenjem, centar svega. Zato je ova istina čuvana od javnosti i čak osuđivana kao satanizam,
jer ju je nemoguće razumeti bez umiranja 'starog čoveka' i novog rođenja. Ego mora potpuno da
nestane da bi čovek zaista postao ishod i centar svega. Bez nestanka on ispunjava mit o Luciferu,
onome koji uobražava da je kao individua izdvojen i nezavisan od celine (Boga). Takva izdvojenost
daje neophodnu svest o razlici subjekta i objekta (Lucifer je onaj koji daje svetlost subjektivne
svesti naspram objekata), ali ako se drži samo sebe donosi i otuđenost, sukob sa celinom. Otuda
najčistija doktrina probuđenja, budizam, isključivo stavlja naglasak na potpuno nadilaženje i
utrnuće Ega razotkrivanjem njegove prave prirode.
Zaista, sve postaje jasno tek s uvidom da fizičkim rođenjem nismo uistinu rođeni, i da je
ovaj život tek priprema za istinsko rođenje. Osnovna pretpostavka sânkhye je da čovek (puruša) tek
treba da se rodi i kroz disciplinu postane ono što uistinu jeste: duh koji sve omogućava. Ovakav
kakav je, prirodno nastao, on nije ni počeo da postoji, on se uopšte ne razlikuje od ostale prirode
(prakrti). Zato je njome i uslovljen. Zato i pati.
Tek kada ovako postane kroz objektivnu svesnost, razumeće konačnu istinu da sve što je
dosad rečeno da univerzum stvara svesnog subjekta i da je sve spoljašnje naša unutrašnjost - samo
pola rečenog, da je druga neizreciva istina - neizreciva jer se ona samo postaje, a ne i saznaje –
istina da samo svesni subjekt postoji, da nema nikakvog objektivnog sveta koji oblikuje subjekta, da
se ništa ne oblikuje, ne stvara niti aktuelizuje. Ničeg nema tako što je sve samo Ja jesam.
Zato što je sva spoljašnjost naša unutrašnjost kao Ja jesam, i zato što zaboravljamo sebe jer
projektujemo i sebe i svet zbog identifikacije sa sadržajima razuzdanih misli, proces probuđenja
subjekta kao ishodišnog središta univerzuma sastoji se u povlačenju te projekcije disciplinovanim
obuzdavanjem i nadilaženjem bića nastalog spontanom, prirodnom reprodukcijom, radi istinskog
rođenja u Duhu koji sve omogućava.
To je tema narednog poglavlja.

4
 KAIVALYA

Čovek je jedino pogodno mesto gde se može dogoditi probuđenje univerzuma, prosvetljenje
bića. Jedino za tu svrhu kosmos ga je i oblikovao. Da bi je valjano ispunio, mora lično doživeti sve
osnovne činjenice egzistencije onakve kakve jesu, bez psihomentalnog, simboličkog ili mitskog
iskrivljavanja. Brzina ovog doživljavanja ne zavisi od vanjskih činilaca, već od prisustva svesti o
njima. Prisustvo svesti na čudesan način određuje vreme i vanjske događaje, privlači ih i ubrzava u
ispoljavanju suštinskih činilaca egzistencije. One bi prepuštene prirodnom odvijanju i same prošle
kroz čovekovo iskustvo tokom njegovog života (jednog ili više), dok prisustvo svesti ubrzava i
sažima vreme njihovog neminovnog iskušavanja na mnogo kraći period. Njihovo svesno
ustanovljavanje, kakve zaista jesu, oslobađa i razrešuje sve čvorove u srcu čovekovom i čini ga
podobnim da bude pravo mesto kroz koje će se ispoljiti Duh koji sve omogućava.
Reč kaivalya označava stanje onoga što je prosto, neumešano ni sa čim, autentično, čisto, pa
otuda sadrži ideju savršenstva i potpunosti. Zato se koristi da označi savršenstvo pročišćenja Duha-
čoveka (puruša) njegovim izdvajanjem iz svega što mu nije autentično. U tom smislu ona označava
izdvojenost i otcepljenje čovekove suštine, puruše, od prolaznog bivstvovanja u vremenu, čovekovo
vaskrsenje iz smrtnog u besmrtno i nerođeno, iz nepostojanja u postojanje.
Nema pročišćenja i oslobođenja bez razumevanja afektivnog vezivanja u svim dimenzijama
bića. Kako je čvor zavezan tako se mora i razvezati. To je jedini put da se pročisti Duh čovekov od
svake neautentičnosti bivstvovanja, prevlada žalost, patnja i iluzija sreće, da se konačno dođe do
kraja vremena tokom kojeg čovek nije ono što oduvek jeste, a što kroz vreme uzalud očajnički traži
da postane u budućnosti.
Budnost (buddhi), koja se na ovde prikazan način ostvaruje, jeste prisustvo svesti u samom
biću. Kako biće već jeste energija svesna sebe, čovekova budnost nije ništa drugo do opušteno
dopuštanje da ona to i bude kroz njegovo živo iskustvo, dopuštanje da univerzum bude svestan sebe
kroz čoveka. Čovek to dopušta tek kada odvrati svoju svesnost od robovanja objektivaciji koja se
ostvaruje kroz telo, osećaje, opšta stanja uma i svaku misao. Ovakva objektivacija uspavljuje
potencijal svesti koji svaki čovek prirodno ima, uspavljuje ga iluzijom o supstancijalnosti zbivanja i
o njegovoj izdvojenoj individualnosti. Ništa čoveka ne uspavljuje toliko kao izvesnost da će se
svakog jutra probuditi u istoj sobi u kojoj je zaspao i nastaviti dotadašnji život, da će posle svakog
koraka učiniti još jedan, da će nakon svakog izdisaja ponovo udahnuti, da život kakav mu je poznat
sigurno neće nestati. Najtvrđi san je ubeđenje da će spolja dobiti ono što mu je suštinski neophodno.
Ova sigurnost mu omogućava da svakodnevno mehanički živi u fizičkom svetu iako je nesvestan
njegove prave prirode. Da je nema, i da je svesniji, lako bi prelazio u druge dimenzije. Ali takođe ga
ovakva izvesnost čini neodgovornim, destruktivnim i zlim u svojoj nesvesnosti. Čovek je tačno
onoliko destruktivan, zao i nesvestan koliko je ubeđen da je svako biće „čvrsto” i da postoji samo
po sebi kao posebna individua koja dela po svojoj volji, da je ono „neko” ili da je „nečije” pa mu
shodno tome može i učiniti „nešto”; koliko ne uviđa da je sve što biva, svako biće, samo talas
trenutno oblikovane jedinstvene energije univerzuma; da čovek tek treba da se rodi. Jedino kada mu
se čvrstina bića raspadne pred očima, on se budi ili se sam psihički raspada ako je previše
poistovećen sa njegovom iluzornom supstancijalnošću, sa onim što se raspada. Čovek se budi samo
kada nema izbora, izvesnosti i nade da utočište može naći spolja, u biću kakvo objektivistički i
čulno doživljava, kada shvati da postoji zato da bi se život svesno iskušao, prepoznao i prosvetlio u
njemu, a ne da bi on našao utočište u biću. Duh čovekov treba da bude oslobođen od svih zavisnosti
i od svih briga za opstankom, jer neuslovljenost koja omogućava sam opstanak bića njegova je bit.
Suština duhovnog oslobođenja ili probuđenja jeste u pravom odnosu prema bivstvujućem, u
autentičnom odnosu čoveka (puruše) prema biću (prakrti). Kada se među njima uspostavi pravi
odnos, događa se prepoznavanje iskonske nezavisnosti Duha-čoveka od prakrti. Čovek svojom
5
budnošću ispravlja taj odnos i postavlja ga u pravo stanje. Biće nije problem, već neuviđanje
njegove stvarnosti od strane neprobuđenog čoveka. Nezavisnost svoga Duha čovek ne treba da
stvara, jer ona oduvek postoji, nego samo da je prepozna i da se svesno usaglasi s njom. Jedini
način da čovek ustanovi svoju nezavisnost od prakrti, koja suštinski već postoji, jeste da u
potpunosti osnaži potencijal budnosti (buddhi) koji je prirođen svakom zdravom čoveku; dakle da
osvesti ono što već jeste. Budnost se ne jača nikakvim koncentracijama (osim ako se koncentracija
ne praktikuje samo kao mera disciplinovanja nemirnog uma). Tako se samo do ekstrema jača već
postojeća vezanost i neuravnoteženost prirodnog bivstva izdvajanjem jednog svesnog stava na
račun nesvesnih sadržaja. Dok ima bilo kakvih vezanosti i jednostranosti - nema budnosti. Budnost
se jača jedino postojanim prisustvom u svim pojavama i dimenzijama bivstvovanja. Tako postojana
pažnja mora biti oslobođena svakog mentalnog prosuđivanja (manas) i ličnog određenja (aham-
kâra), inače neće biti prisutna u svim dimenzijama bivstva (tanmâtrâ i maha-bhűtâni). Sámo njeno
prisustvo je nezavisnost (kaivalya). Svako ko je ikada bio budan zna da je tada bio i nezavisan u toj
meri da jedino može reći kako je sáma nezavisnost upravo budnost.
Već smo videli kako su sve dimenzije prirode izražene kroz „velika počela”, maha-bhűtâni.
Njihove vibracije stvaraju različite gustine zbivanja i brzine vremena koje oblikuju sav kosmos.
One su mikrokosmički sažete u ljudskom biću tako što sačinjavaju njegovo fizičko telo (zemlja),
osećanja (voda), opšta stanja uma (vatra) i svaku misao (vazduh). Od svih dimenzija kosmosa
sačinjen je, dakle, i čovek, pa on zato svoju budnost mora ustaljivati u skladu sa njima, a ne nekako
drugačije. Dakle, svoju budnost mora osnaživati na četvorostruk način: naspram (1) tela, (2)
osećanja, (3) opštih stanja uma i (4) svake misli. To su četiri osnove na kojima se pažnja mora
postojano sabrati i učvrstiti u razumevanju svake posebno. Svaka se od ovih dimenzija bića svesnim
upoznavanjem rastvara od iluzije supstancijalnosti i svodi se na njen ishod - akašu. Kada se to učini
sa svima zajedno, nastaje trajna budnost. Čovekov je život u tolikoj meri nesvestan i neuravnotežen
da on i ne uviđa šta ga određuje i sačinjava, gotovo nikada ne razlikuje prirodu svoga mentalnog
stava od osećaja i fizičkog stanja, a kada to i čini, onda samo privremeno i bez trajnog
ustanovljenja. Međuzavisnost ovih sačinitelja uslovljava svest da se smatra identičnom s njima i
sadržajima njihovog iskustva o svetu. Njihovo razumevanje putem međusobnog razlikovanja sámo
po sebi uravnotežuje (zbog guna) neujednačene tokove životne energije (prâna) u svakoj dimenziji
zbivanja, i time oslobađa prisustvo iskonske neuslovljenosti. Za to nije potrebno ništa drugo do
objektivno razumevanje. Ono ima dve faze. Prva je razlikovanje četiri dimenzije bivstvovanja koje
su dotle delovale međuzavisno i zato uslovljavajuće, i temeljno upoznavanje svake od njih posebno.
Druga je spontana primena uvida (vipassana) o ova četiri sačinitelja bez određenog vežbanja, onako
kako se u životu zbivaju svi zajedno.
Sve četiri dimenzije jačanja uvida predstavljaju progresivno čišćenje svesti od raznih
fiktivnih sadržaja i obmana, i njeno osposobljavanje da se suoči i sjedini sa bićem kakvo ono zaista
jeste. Stalna prisutnost pažnje (satipatthâna) nije ništa drugo do intenzivno sažimanje vremena
bolnog lutanja u prostorima neautentičnog bivstvovanja, i samoubrzanje procesa koji je imanentan
prirodi kao i svakom biću: da dođe do slobode u kojoj može autentično da bude. Postojanom
sabranošću pažnje mudro se ostvaruje ono jedino što se inače mora ostvariti u životu: uvećava se
prisustvo svesti o Duhu koji sve omogućava (o neuslovljenosti postojanja) u čovekovom biću, i
time se briše patnja. Sáma svesnost predstavlja ubrzanje vremena zbivanja i dovodi ga do krajnjeg
ishoda u budnosti. Osvešćenje, kao sažimanje vremenskog iskustva, praktično se svodi na
postizanje nezavisnog prisustva usred psihofizičkih procesa sopstvenog bića i razumevajućem
pragmatičnom odnosu prema njima. Baš kao što se to čini sa vanjskim stvarima, jer Duh je
nezavisan od svih dešavanja u biću. Samo takva objektivnost omogućava istinsko upoznavanje bića
u svim njegovim dimenzijama, a rezultat toga neće više biti neki zaključak, stav ili mit, kako je to
uvek bivalo sa drugačijim upoznavanjem bivstvovanja od ovde opisanog, već jednostavna budnost i
oslobođenje.
Ne radi se, dakle, o objektivnosti koja deli i otuđuje čoveka od sveta, već o zrelosti njegovog
Duha s kojom on svet dovodi do autentičnog ishoda. Kao što roditelj doživljava sazrevanje svoga
deteta, tako i čovek u ovoj vežbi sagledava svoje psihofizičko biće kakvo jeste i time ga
transformiše do duhovne zrelosti. Što je čovek stariji i zreliji, utoliko manje spava, vreme mu brže
prolazi i manje se vezuje za iskustva fizičkog života koja su tako privlačna mladim ljudima. Što je
čovek zreliji to je budniji i nezavisniji od zbivanja. Ovde opisano osvešćenje nije ništa drugo do
6
ovladavanje stihijom prirodnog zbivanja u telu, osećanjima i umu direktnim suočavanjem sa njima
samima kakvi jesu - a ne sa njihovim sadržajima, kao uvek do tada. Stoga je ovo suočavanje veoma
neprivlačno, nezanimljivo i odbojno jer ne donosi nikakve nove sadržaje, zaključke, ubeđenja i nade
koje bi bile privlačnije od prethodnih. Ova praksa ih sve ruši da bi se omogućila iskonska sloboda
koju je čovekov Duh imao pre rođenja tela, pa i nastanka samog sveta. Svest ove iskonske slobode
je utoliko prisutnija, ukoliko je Duh neuslovljenosti nadmoćniji od mehanizama stečenih navika u
ponašanju, govoru i mišljenju. Taj prirodni mehanizam je u dosadašnjem životu uvek imao nadmoć
i zloupotrebljavao je svesnost za pasivno osvetljavanje svoga delovanja. Ovde se zahteva preokret
takve situacije: da se s neuslovljenom svešću čovek u svakom trenutku izdvaja i čisti (kaivalya) od
svega što trenutno uslovljava njegovu autentičnost i slobodu, od svega što nije on sâm u apsolutnom
smislu, što ga odvaja od prisustva u transcendentalnom Duhu.
Čovek, dakle, može živeti na dva načina. Prvi mu je prirodno dat, spontan i nesvestan kao
kod većine ljudi, životinja i svih ostalih bića. Sve prirodne funkcije se mogu nesvesno ispunjavati,
kao što nam pokazuje funkcionisanje našeg organizma koje se obavlja bez naše svesti, dok nam
čovek pod hipnozom pokazuje da je moguće obavljati i mnoge složene funkcije bez svesti o njima.
Upravo tako funkcioniše život prosečnog čoveka; on je hipnotisan raznim fikcijama i konceptima
verskih ili društvenih ubeđenja. To je način Meseca. On vodi iz rođenja u starost i smrt. Nigde
drugde. Drugi je nadilaženje prvog ličnim stremljenjem protiv bujice života, uzvodno od toka
opšteg prepuštanja prirodnim zbivanjima, to je put pobednika nad stihijom, put Čoveka koji postoji
na način Sunca. 3 Ovim putem kreću ljudi koji su dovoljno senzitivni da osete kako prvi, nesvestan
način življenja nije autentičan, i da proizvodi samo patnju. Međutim, njihovo kretanje 'protiv bujice'
je samo spontana reakcija na to stanje, a svaka reakcija je nesvesno uslovljen čin. Oni najčešće
negiraju život, ili na konstruktivan način, odlaženjem u manastir, odricanjem i podvrgavanjem
nekoj disciplini, ili na razne devijantne načine. Ali, onaj koji kreće ka probuđenju ne ide protiv
struje života, već prelazi na drugu obalu, on savladava nesvesnu stihiju bivstvovanja njenom
transcendencijom, a ne borbom protiv nje; jer borba podrazumeva prihvatanje nesvesnosti kao sebi
svojstvenog stanja - a da je nesvesnost naša prava priroda, nikada ne bismo mogli da budemo
svesni. Mi smo već na drugoj obali; samo treba toga da budemo svesni.
Stalnim osvešćenjem tela, osećaja, opštih stanja uma i nastanka svake misli, biće se
uravnotežuje i čisti od starih, prirodno uslovljenih načina ponašanja, čovek se oslobađa svoje
vezanosti za život jednako kao i odbojnosti prema njemu, upravo zbog spoznaje njegove prave
prirode. On sreći i nesreći okreće leđa, radosti i tuzi prošlih vremena. Ravnodušan je u svim
okolnostima i smiren u pročišćenom prisustvu sopstvene neuslovljenosti.
Ovde izneti opisi načina za postizanje trajne budnosti samo su osnovni i neophodni uslovi za
njeno postizanje. Tek kada se oni ispune može se doći do individualnog iskustva probuđenja koje je
neponovljivo i za svakog čoveka jedinstveno. Kao i osnovna shema sânkhye koju smo do sada
osvetljavali, i ovo je samo mapa za lakše snalaženje na putu probuđenja kojim svaki čovek mora
sam da prođe na svoj način, a ne recept za njegovo ostvarenje koji je namenjen svima. Celo ovo
poglavlje zasnovano je na Buddhinom Velikom govoru o temeljima sabranosti (Mahasatipatthâna
sutta) i predstavlja njegovu proširenu verziju, uključujući i Kratak govor o ništavilu (Culasunnata
sutta) na kraju. Iako sažet, ovaj prikaz puta je univerzalno važeći, jer se ne bavi akademskim
raspravama o tome šta je sânkhya a šta budizam, niti nametanjem bilo kakvog stava, već
pročišćenjem svesti od svih sadržaja i stavova koji uslovljavaju slobodu bivstvovanja kao takvog.
Spremnost za ovakav put pročišćenja je osnovna pretpostavka za razumevanje oba sistema.
Put pročišćenja ima samo dva principa:
1) Postojano opažanje svih zbivanja u telu, osećajima, umu i sadržajima uma - a naročito
osećajima koji prate ostala tri zbivanja.
2) Nereagovanje na ta zbivanja vezivanjem, odbojnošću ili zaboravom, i zadržavanje
ravnodušnog ustanovljavanja svega kako jeste.

3
Spominjanje nesvesnih ljudi ovde se odnosi na značenje Meseca u astrologiji i njegove receptivne pasivnosti, naspram
voljne i stvaralačke aktivnosti Sunca. Pomenuta dva načina su u karmičkoj astrologiji poznata u razlikovanju južnog
(Ketu) od severnog mesečevog čvora (Rahu).
7
 Sva bića reaguju na zbivanja i tako se upliću u njih i žive u ropstvu. Put slobode je da se
najpre vide zbivanja kakva jesu i, kada se to ispravno učini, tada se čovek oslobađa spontanog
reagovanja na sve utiske (samskare) koje one izazivaju, jer vidi da to nije on, niti je to njegovo. To
je sve svojstvo prakrti, a ne njegovog Duha. On je oduvek iskonski slobodan i, da bi bio to što jeste,
treba samo da osvesti zbivanje i prestane da, zbog identifikacije s njim, slepo reaguje na njegova
uslovljavanja. Jer nesvesna reakcija na postojeća zbivanja, izaziva nova, i tako se stvara lanac
uslovljenosti. Tek kada se oslobodi slepe reakcije, čovek počinje svesno i spontano da dela u skladu
sa Duhom koji sve omogućava.
Ovde su dati opšti principi probuđenja čovekovog, a ne ostvarenja bilo kakvog ideala iz
oblasti religija i verovanja.
Suština meditacije, i duhovne kulture uopšte, jeste u tome da se svest, koja inače menja
svoja stanja, učini stalno prisutnom tokom svih zbivanja tela, osećanja i uma 24 časa. Dakle, i za
vreme sna - to su, videli smo, lucidni snovi. Ovaj proces zahteva izuzetan napor samospoznavanja
(đnana) i potpunu posvećenost. To je ujedno i proces ocelovljenja u jedno Ja. Onog trenutka kada
se uspostavi kontinuitet svesti bez većih oscilacija, sámo se zbivanje pokazuje kao energetski
fenomen koji je svestan sebe. Sámo bivstvovanje se pokazuje kao svesno samo po sebi bez ikakvog
čovekovog napora, i on je sada stalno budan. On, dakle, postaje budan tek predajom celini koja je
svesna sebe. Svaki napor tada prestaje, jer trajna budnost je čin predaje (bhakti) i opuštenosti. Kao
što postojanje uvek postoji, tako je i budan čovek uvek svestan, jer njegova svest je isto što i
postojanje. On je uvek budan jer nije identifikovan s bićem, koje ima različita stanja, već se predao
onome što biće omogućava, a najpre svest o njegovom postojanju. Budnost nastaje sama od sebe
kada nestane napor za održavanjem prisustva svesti u prolaznom i promenljivom zbivanju, jer se
uviđa da je svest već prisutna kao ishod ili temelj sámog postojanja, večnog bivstva iz kojeg sve
izvire. Ali, do slobodne budnosti se dolazi samo nakon vrhunskog napora za održanje prisustva
svesti - odnosno sopstvenog ličnog prisustva u zbivanju. Svest je kroz uobičajeno postojanje
neprosvećenog čoveka bezlično prisutna. Svrha meditativnog napora je u tome da se toj bezličnoj
svesti postojanja dâ oličenje našeg bića, da svest postane lično iskustvo ovde i sada.
Najveći paradoks je u tome da se napor osvešćenja bića odvija kroz iskustvo „to nisam ja” i
„to nije moje svojstvo” koje se odnosi na telo, osećaje, opšta stanja uma i svaku misao. (1.Kor. 4:7)
Razlog za ovaj paradoks je u tome što je suština svesti u nadilaženju (transcendiranju) onoga što se
osvešćava. Činjenica da smo nečega objektivno svesni znači da smo iznad toga, isto kao što
moramo da budemo izvan onoga što želimo da vidimo u celosti. Da bismo se videli celi u ogledalu
moramo biti izdvojeni od njega. Zato za ono što smo postali svesni, možemo jedino reći da nije
naše. Sloboda od poistovećenosti sa svakim zbivanjem je čista budnost. Dakle, svesnost se jača
oslobađanjem od poistovećenosti. Osvešćavajući telo, osećanja i um, mi ih nadilazimo postajući
ono beskrajno i neuslovljeno što ih omogućava. Jedini način da se to ostvari jeste da ih sagledamo
kakvi zaista jesu. Kada to učinimo, postajemo veći, širi i moćniji od njih. Kada biće osvestimo
kakvo jeste, i tako ga nadiđemo, tada tek možemo da ga prihvatimo. Dotle je ono nas držalo i zato
smo bili njime porobljeni, a sada smo slobodni jer smo isto što i Duh koji biće omogućava.
Ovaj paradoks će postati manji ako imamo u vidu da se meditacija sastoji iz dve faze. Prva
je dolaženje do posmatrača sticanjem potpune svesti o zbivanju tela, osećanja i uma. Taj najviši
posmatrač je aham-kâra kome svesnost daje buddhi. Kada se to ostvari, postaće jasno ono što
omogućava posmatrača, a to je svedok cele prakrti, puruša. Ključna je spoznaja da posmatrač nije
svedok, da su buddhi i puruša različiti. Otuda iskustvo „to nisam ja, to nije moje”.
Kontemplativna praksa, čiji su osnovni principi ovde izneti, predstavlja čovekov prvi pravi
okret ka duhovnoj slobodi i probuđenju, ka spasonosnoj diferencijaciji puruše i prakrti, čime se
oboje ostvaruju u smislu. Apsolutno sve što je čovek činio pre ove prakse odnosilo se na iskustvo
bivstvovanja (prakrti) i karmičko dozrevanje u njemu. S ovom praksom on po prvi put u čitavoj
svojoj karmičkoj evoluciji istinski okreće pažnju k sebi ili svojoj autentičnosti, ka puruši.
Negovanje takve pažnje, okrenute k sebi, pod kojom dozreva on sam kao nezavisan Duh, jeste ono
što ga čini slobodnim, uvek budnim i zaista beskrajnim. Ništa drugo.
Prema Buddhinim rečima „u ovom ograničenom telu, ne većem od rukohvata, sadržan je
svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta” (Anguttara-nikayo, 4,45). U čoveku koji
meditira dovršava se ishod univerzuma.

8
 Ovde izneto osvešćenje ima četiri dimenzije, u skladu s dimenzijama prirode. Posmatrane
piramidalno, najniža i najgrublja dimenzija zbivanja je telo, zatim, nešto finija, osećaji, pa opšta
stanja uma ili raspoloženja kao još finija, i same misli kao najfinija dimenzija zbivanja našeg bića.
Da bi se biće transcendiralo i čovek predao Duhu koji ga omogućava, i koji je njegov ishod, to se
mora učiniti na njegovoj najfinijoj dimenziji zbivanja, nastanku misli. Ali, ako se meditacija zasniva
samo na transcendenciji misli, ona je nepotpuna, ako se u tome i uspe, to iskustvo nije trajno, čovek
se stalno iz njega vraća u ranija niža stanja svesti - zato što nije osvestio celo biće, sve njegove
dimenzije. Tako se od cele prakse pravi ritual i još jedna navika. Svaka dimenzija zbivanja ima
svoje samskare, svoja T-polja koja je oblikovala ponavljanjem, i ta polja imaju svoju gravitaciju,
privlačnu snagu koja nas zavodi i opčinjava. Zato se svaka dimenzija mora posebno osvestiti,
uvideti kakva zaista jeste i razobličiti sve njene samskare. I druge duhovne tradicije osećaju
neophodnost da se biće osvesti u svim dimenzijama, ne samo u sferi misli (ideja), ali to izražavaju
na nejasan i maglovit način, kroz razne (božije) zapovesti, tabue, moralne norme, propise koji
obuhvataju sve, pa i jelovnik. Judeo-hrišćanske moralne obaveze se uglavnom bave fizičkom
dimenzijom zbivanja (ponašanjem), a manje mentalnom, i nigde dovoljno jasno ne naglašavaju
jedinstvo fizičkog, osećajnog i mentalnog. Tradicija verske predanosti (bhakti) uglavnom naglašava
osećajnu dimenziju bivstvovanja. Jedino je u tradiciji joge neophodnost osvešćenja celog bića
oslobođena svakog demonizma i idolopoklonstva, i svedena je na praksu, na opšta pravila ispravnog
postupanja (yama), i specifično jogističke obaveze (niyama). Buddha je na osnovu njih izneo
celovit proces osvešćenja (meditacije) jer je zahvatio sve dimenzije bića, od najgrublje do najfinije.
Žalosno je što i danas postoje mnoge budističke škole, ili sekte, koje ne uviđaju neophodnost
celovitog osvešćenja, nego naglašavaju samo neke njegove aspekte (disanje, osećaje ili um
zasebno).
Ključ oslobođenja je u celovitom osvešćenju bivstvovanja, u svim njegovim dimenzijama
(telo, osećanja, opšta stanja uma i svaka misao). Ako previdimo jednu dimenziju, njeno
neosvešćeno zbivanje će biti uzrok naše patnje i osećanja ropstva. Ako naglasimo samo jednu, na
primer, mentalnu (baveći se nekom meditativnom 'tehnikom', molitvom ili ponavljanjem mantre),
ma kakve uvide i iskustva imali, padaćemo uvek iznova natrag u niža stanja povučeni težinom
ostalog dela neosvešćenog bivstvovanja, i uzalud ćemo ponavljati tu jednostranu praksu u nadi da
ćemo ponovo dostići uzvišeno stanje.
Na kraju ovog opšteg uvoda moramo naglasiti sledeće ključne stvari.
1. Ovde se radi o transformaciji kvaliteta samog bivstvovanja čovekovog, a ne o sticanju
nekog znanja ili nove 'vere'. Biće se transformiše na viši nivo postojanja samim osvešćenjem.
Svetlost svesti sama po sebi preobražava bivstvovanje na više nivoe, a ne bilo kakva aktivnost s
namerom postizanja takvog cilja.
2. Svest se stiče najpre posmatranjem strukture zbivanja uma, osećanja i tela, a zatim
naporom da se zaustave nepovoljne navike i stanja, i omoguće povoljna. Jedino borbom protiv
starih navika i načina bivanja stičemo više svesti. Uvek kada odolimo nekoj stihiji koja nas je
uslovljavala da delujemo po njenom diktatu, postajemo jači u budnosti i blaženstvu. Sámo
posmatranje ili svedočenje neće nam dati više svesnosti, već će nam jedino omogućiti uvid kako da
se borimo protiv struje mehaničkih navika tela, osećaja i uma kojima smo porobljeni. Jer, mi nismo
zarobljeni u telu, osećanjima niti umom. Zarobljeni smo jedino svojom identifikacijom s njihovim
nesvesnim navikama u delovanju koje se mehanički održavaju.

1. Osvešćenje tela

Telo je zbirno mesto svih zbivanja bića, svih osećaja i mentalnih stanja. Stoga, da bismo bili
svesni osećaja i uma, moramo najpre biti savršeno svesni tela. Kada smo obuzeti osećanjima i
mentalnim sadržajima uvek zaboravljamo na sámo telo, tako da ono ostaje najnesvesnije područje
bivstvovanja, iako je osnovno. Uvek smo svesniji onoga što zamišljamo nego svog disanja ili sitnih
pokreta lica i ruku. Da bi se ovaj temeljni zaborav bivstvovanja suspregnuo i svest po prvi put u
životnom iskustvu sjedinila sa njegovim zbivanjem, sa svim telesnim postupcima, najpre je treba
vezati za disanje.
Osvešćenje tela sačinjava prvi dodatni 'svesni šok' s kojim se nakuplja energija potrebna za
kristalisanje višeg, energetskog tela.
9
 a) Sabranost pažnje na dah

Osvešćenje disanja služi kao visak koji usmerava pažnju na telo i odvraća je od dotadašnjeg
lutanja za psihomentalnim sadržajima i drugim objektima. Sabranost pažnje na dah održava težište
svesti na objektivno sagledavanje celine samog područja svakog zbivanja, na telo, i odvraća je od
stare navike da bude opčinjena i zavedena apstraktnim sadržajima pojedinih zbivanja. Ovde se
događa začetak potpune odvraćenosti Duha od uslovljenog bivanja u vremenu (prakrti), svesnost
disanja sigurno nas drži u sadašnjosti, u stvarnosti ovde i sada. Zato ga treba dobro usaditi.
Sabranost pažnje na dah, nezavisno od ostalih vežbi, donosi obilne plodove u duhovnom
pročišćenju ako se istrajno primenjuje. Sama po sebi ova je vežba dovoljna jer direktno izaziva
odvraćenost Duha od uplitanja u sadržaje prirodnog zbivanja i uz istrajnost može dovesti do
prepoznavanja potpune izdvojenosti puruše od prakrti. (Pored vezivanja pažnje za disanje postoje i
drugi metodi da se svest odvrati od sadržaja misli i objektivnog sveta. To se može učiniti
koncentracijom na određeni oblik, kao što je yantra, ili na određenu reč, mantru. Iako su efikasni, ti
metodi su, međutim, vezani za određenu tradiciju i ideologiju, dok je osvešćenje disanja nezavisno
od svega toga i prirodno je dostupno svakom čoveku.)
Vežba se obavlja na izdvojenom i mirnom mestu, par puta dnevno, najmanje pola časa,
sedeći u ispravnom položaju, a to znači pravih leđa, ali udobno. Budnog uma treba opažati disanje
bez ikakvog remećenja, onako kako se ono sámo odvija. Jasno treba ustanoviti svaki udisaj i svaki
izdisaj, kada je dah kraći, a kada je duži. Ustanovljavanje se obavlja ravnodušno, bez ikakvog
mentalnog uplitanja i prosuđivanja. Osvešćenje disanja služi da odvrati svest od stalne i
opterećujuće vezanosti za psihičke sadržaje koji se tiču ličnog iskustva ili sveta, prošlosti ili
budućnosti, i smiri se u bezazlenosti sámog bića koje opušteno miruje i diše ovde i sada. Disanje je
put kojim se vraćamo iskonskoj nevinosti našeg bića, bezazlenom postojanju, i oslobađamo svih
tereta životnog iskustva. Svakim udisajem telo treba da postane svesnije, svakim izdisajem
opuštenije i mirnije. To je osnovni zahtev ove vežbe.

b) Osnovni položaji tela

Svesnost cele površine tela, koja je stečena u polučasovnoj vežbi sabranosti pažnje na dah,
mora se zadržati i u svakodnevnom kretanju. Da bi se u tome uspelo, najpre treba razviti sposobnost
da se uvek bude svestan četiri osnovna položaja tela: hodanja, stajanja, sedenja i ležanja. Svaki od
ovih osnovnih položaja mora biti jasno ustanovljen, a prelazak iz jednog u drugi mora se obavljati
kao unapred svesna namera.

c) Svi pokreti

Kada smo bez napora postali svesni smenjivanja četiri osnovna položaja tokom celog dana,
možemo lakše preći na osnaženje prisustva pažnje na sve važnije pokrete koje činimo svojim telom.
(Oni najsitniji nisu važni za vežbu.) Kada menjamo pravac hodanja; kada gledamo pravo, a kada u
stranu; kada savijamo a kada ispružamo svoje udove; kada oblačimo i svlačimo odeću i šta nosimo
u rukama; dok jedemo, pijemo, žvaćemo doživljavajući ukus i gutamo, kada obavljamo sve
fiziološke potrebe tela, kada nameravamo da zaspimo i kada se budimo; kada govorimo i kada
ćutimo, primenjujemo sabranost pažnje.
Ravnodušno ustanovljavajući sve opisane postupke stičemo jasan uvid u svrsishodnost i
opravdanost svakog postupka, da li je samo proizvod mehanizma navike ili je objektivno opravdan,
pa tako prestajemo da gubimo energiju u nepotrebnim i često besmislenim aktivnostima. Zatim
jasan uvid u najprikladniji način obavljanja svakog postupka u skladu sa trenutnim okolnostima,
nezavisno od stečenih navika i običaja, plahovitosti i žudnji. Ustanovljavanje svih postupaka tela
treba da nas održava sabranim i samosvesnim za sve što činimo tokom celog dana; svaka aktivnost
može i mora biti uključena u sabranost pažnje, makar u osnovnim elementima.
Po prvi put u životnom iskustvu ovakvim vežbanjem dolazimo do spoznaje: „Ja sam činilac
svakog svog pokreta i dela.” To je, prema shemi, integracija svesti iznad indriyâni, u aham-kâru i
kristalizacija jednog Ja. Ovo znači da je ujedno integrisan i manas. Dotle je svest o sebi kao
10
jedinom činiocu svih ponašanja bila prisutna, ali manas je bio dezintegrisan na sadržaje pojedinih
zbivanja, u mnoštvo Ja, i zato je takva svest bila slaba i pasivna, nije bila prisutna u celosti kao
odlučujući i odgovorni činilac. U aham-kâri se integriše svest posmatrača kao i jedno stalno Ja koje
je uslov za stalnu prisutnost svesti. Odgovornom spoznajom sebe kao jedinog tvorca svakog
postupka u mislima, rečima i delima, stiče se objektivna svest o sebi s kojom se uviđa da je i onaj
koji čini dela (a to je telo, indriyâni) uslovljen i sačinjen kao i sama dela. Tako se na samom sebi
praktično uviđa istina da je svaka individualna tvorevina u prirodi zavisna, nepostojana i prolazna,
dok je ličnost koja to opaža nezavisna od tela i njegovih dela. Dakle, potpunim osvešćenjem i
ustanovljenjem psihofizičkog činitelja nužno dolazi do njegovog nadilaženja, zato što je svesnost
uvek sám čin nadilaženja ustanovljenog sadržaja, dok je nesvesnost oduvek bila poistovećenost s
njim. Tako potpuna integracija svesti o činjenju dovodi do nadilaženja subjektivne poistovećenosti
sa činiteljem (indriyâni). Važno je razumeti da ovo nadilaženje dolazi samo kao potpuna zrelost i
odgovornost subjekta za svoje aktivnosti, a ta zrelost je upravo nadilaženje subjektivnosti. Subjekt
koji je poistovećen sa sobom nikada ne može imati odgovornost za svoje postupke niti objektivnu
svest o njima. Jedino prihvatanjem stvari kakve jesu, kada se indriyâni potpuno osvesti, ličnost
postaje objektivno svesna tela i samim tim nezavisna od njega, jer se tada energija preliva u aham-
kâru, a i shema nam pokazuje da je ličnost već u samom prirodnom poretku takva - nezavisna od
tela.
Kada bi ličnost bila u jedinstvu s telom ne bi mogla da se razlikuje od njegovih delanja, i
celodnevno ustanovljavanje postalo bi preveliki teret zbog identifikacije svesti. To bi izazvalo
neuravnoteženu centripetalnu upotrebu energije oko svakog umišljenog „svojstva ličnosti” i svakog
postupka, što bi pokrenulo proces bezizlazne racionalizacije tako nastalih entiteta. Ovakvo vežbanje
će vrlo brzo pokazati da je nemoguće biti objektivno svestan svih svojih postupaka pri zadržavanju
stare ličnosti i njenog mehanizma postojanja putem identifikacije sa telom i smenom mnoštva Ja. U
tom slučaju ličnost bi se samo neumorno delila na posmatrača i posmatrano ili učinjeno. Nedostatak
odgovornosti i objektivnosti za učinjeno, svedočiće o ovakvoj šizoidnoj podeli. Svesnost
preobražava i oslobađa od svakog tereta ustaljenog i subjektivnog načina postojanja. Zato je ovakvo
vežbanje zapravo proces odumiranja dotadašnje ličnosti (što nije ništa drugo do prestanak njene
identifikacije sa telom) i otvaranja prostora sve većoj slobodi Duha u kojoj se za celo biće jasno
uviđa: „To nije moje svojstvo, to nisam ja.” Svi položaji i pokreti koji se u ovoj vežbi
ustanovljavaju izgledaju kao tuđi, a takođe i osećanja i stanja uma u narednim vežbama. Postajući
izdvojeni i tuđi, vlasništvo prirode (prakrti), a ne biti čovekove (puruše), oni se, međutim, ne
osamostaljuju kao u šizoidnoj podeli bivstvovanja koja nastaje nesvesnošću, odbacivanjem i
negacijom, nego se objedinjuju u smislu pod svetlošću svesti kao jedinog odlučujućeg činioca,
objedinjuju kao jedinstvena zbivanja prakrti, i nadilaze u slobodi Duha koji ih sve omogućava.
Dejstvo svesti se ogleda u sposobnosti preobražaja svih navika u kretanju i mišljenju, u moći
odustajanja od njih, kao i adekvatnog učešća u njima.
Napuštanjem poistovećenosti Duha čovekovog s telom, osećajima i umom, njihove
aktivnosti nastavljaju svrsishodno da se odvijaju i to sa još snažnijom i čistijom energijom i
inteligencijom prirode kojoj su u celosti oduvek i pripadali. Za nezavisan Duh kretanje tela i
mišljenje pripadaju istom području prirodnih fenomena kao tok reke, pad požutelog lista, let ptice ili
kristalno presijavanje sunčeve svetlosti na snegu. Nikada se priroda ne pokazuje tako zdrava i
potpuna u svom savršenstvu kao u nesputanom pogledu izdvojenog i nezavisnog čovekovog Duha.
Suvišno je pitanje da li priroda postiže svoju svrhu i savršenstvo tek s buđenjem Duha
neuslovljenosti u čoveku, ili probuđeni tek tada zapaža iskonsko savršenstvo i potpunost prirode.
Zbog relativnosti vremena prirodnog zbivanja oba ova događaja su uzajamna, oni se istovremeno
događaju zato što su podjednako stvarni. Nema suštinske razlike u tome da li priroda postaje
savršena tek u probuđenom čoveku, ili je on postao probuđen zato što je uvideo savršenstvo prirode.
U trenutku probuđenja sabija se sve vreme razvoja prirode u jedan događaj.

d) Odvraćanje od tela

Što se više naslućuje sloboda, više se Duh odvraća od tela kao od sopstvenog bića. Ojačana
objektivna svesnost je takvog kvaliteta da sve manje identifikuje Duh sa telom, sve manje idealizuje
telo kao nešto svoje, celovito i postojano i sve ga jasnije uviđa kakvo zaista jeste, kao biološki
11
mehanizam zatvoren u kožu koji se sastoji od raznih organa: kostiju, mesa, creva, jetre, srca, pluća,
bubrega, krvi, mokraće, pljuvačke, izmeta, malja, noktiju, zuba, mozga u lobanji i ostalog. Baš kao
da se radi o vreći ispunjenoj raznim predmetima.
Na ovaj način treba bar jednom dnevno sagledati svoje telo, u svome duhu ga ravnodušno
secirati na sastavne organske delove. Ne samo kao živu celinu već i kao leš u svim fazama
raspadanja, što će se kroz izvesno vreme toj živoj celini neminovno dogoditi. To vreme treba jasno
da bude predočeno. Tako se Duh polako odvraća od privrženosti telu, kao i nepotrebne odbojnosti
od tela. Ko stalno ima smrt u vidu, na ovakav, objektivan način, neće pogrešiti ni u čemu, neće
gubiti vreme, uvek će uviđati život kakav jeste jer će ga doživljavati u potpunosti i s ljubavlju.

e) Osnovni elementi tela

Na kraju sabranosti pažnje na telo stoji uvid o osnovnim elementima koji sačinjavaju ono što
smatramo našim telom. Ovo je finiji način odvraćanja od prethodnog. To su element zemlje,
element vode, element vatre i element vazduha. Oni simbolično prikazuju osnovne osobine
materije: čvrstinu, prianjanje, toplotu i kretanje. Objektivan i bezličan pogled na telo otkriva da je to
biće samo njihova kombinacija na delu, i da se uvek može prepoznati kao takvo. Što češće svoje
telo treba prepoznavati na ovaj način, sve dok ne postane i jedini. Tako će se uvideti jedinstvo tela
sa celom prirodom u svim njenim dimenzijama koje su prikazane istim elementima.
Na ovako opisan način treba praktikovati osvešćenje tela. Pri tome treba imati na umu
činioce nastanka tela, a to su spontana delatnost uzročnog nastajanja svega u prirodi i hrana,
odnosno cirkulacija prâne. Dok se to čini, ne treba mešati predmet svoje sabranosti sa drugim
područjima bivstvovanja, sa osećanjima ili stanjima uma za koja postoje posebne vežbe, već se
isključivo držati tela. Tek sa njegovim osvešćenjem svesnost treba proširiti sledećom vežbom. Da bi
se osvestile više dimenzije bića, osećanja i misli, mora se najpre svesno ovladati osnovom njihovog
dešavanja, samim telom. Za početak je dobro da se sabranost pažnje na telo u svim vidovima (a, b,
c, d, e - svaka posebno) intenzivno vežba samo u određeno vreme tokom dana u odabranim
uslovima, pri čemu se pokreti mogu izvoditi malo usporeno radi lakšeg održavanja pažnje na njima.
Kada svesnost svih telesnih zbivanja postane lakše prisutna, može se osnaživati u svakodnevnom
radu neprimetno za druge. Pri tome ne treba prisiljavati pažnju niti prilagođavati pokrete, nego
održavati njihovo jedinstvo. To što se događa, treba da bude predmet budnog opažanja: kada se
hoda, onda hodanje; kada se radi nešto rukama, onda ruke; kada se govori, onda govor, a kada se
sedi i ne radi ništa, onda sedenje i disanje.
Potpuno osvešćenje tela biće već na početku olakšano ako svoju pažnju stalno vezujemo za
središte njegovog zbivanja, za gravitacioni centar u donjem stomaku (pri osnovnim položajima),
kao i na celu površinu tela (pri svim pokretima). Osobina nesvesnog delovanja tela je njegova
nepostojanost i necentriranost u svom prirodnom središtu, težište njegovog delovanja podignuto je
naviše, ka glavi i mislima, i stoga je neuravnoteženo kao kod iskrivljenog točka kome osovina nije
uglavljena u središtu. U gravitacionom središtu bića sažima se vitalna energija i odatle deluje kroz
celo telo. Kada je taj proces delovanja iz središta kristalisan svešću, vreme njegovog delovanja je
brže, što se ispoljava kao veća snaga i moć ostvarenja. 4
Dosadašnji opis vežbanja prisutnosti svesti (pod a, b, c, d, e) i usredištenje u gravitacionom
centru predstavlja samo unutarnji i stoga nepotpuni vid osvešćenja bića. Ono će postati potpuno tek
kada ga spojimo sa spoljnim vidom. On se postiže tako što ćemo pri kretanju kroz prostor (hodanju,
vožnji...) uvek imati duboko uverenje da se mi, sa svojim središtem, ne krećemo, nego ostajemo
apsolutno nepokretni dok se prostor, sva bića i ceo univerzum kreću i okreću kraj nas. Na ovaj

4
Koiči Tohei u svojoj knjizi „Book of ki” daje koristan savet da se osvešćenje energije univerzuma sažima na pola, sve
dok se to sažimanje na polovinu ne skupi u nevidljivo malu tačku u našem donjem stomaku, oko četiri santimetara
ispod pupka (jap. tan-den). Treba jasno osećati da, iako beskrajno sažet u jednu tačku, univerzum nije izgubio moć, da
je ona samo sabijena na jednom mestu, u gravitacionom središtu zbivanja našeg bića. I to neće biti iluzija. Odatle se
može izvući ogromna snaga koje iznemogao i psihički poražen čovek nije bio svestan, jer mu je težište delovanja bilo
pomereno naviše i zato slabo. Delotvornost vitalne energije povećava se imaginacijom kako se ona s udisanjem podiže
iz tla kroz središte stopala sve do tan-den centra, dok se izdisanjem širi po telu i kroz ruke, koje tako dobijaju pojačanu
snagu, izlazi van na objekat s kojim se rukuje.
12
način se direktno ukida ropstvo objektivizaciji. 5 Meditacija pokreta je potpuna tek sa spoznajom da
se nijedno biće ne kreće svojom voljom, već da je sastavni deo svekreta kosmosa (jagrat), da se to
prakrti kreće, da je svaki naš pokret koji smo u životu učinili nošen opštim kretanjem životne
energije (prane) kao list maticom potoka.6
Ovo uverenje o ne-delanju usred delanja treba ostvarivati i u vežbama osvešćenja osećaja i
uma, kao da se oni kreću u svom događanju, a ne mi. Potpuna autentičnost i nezavisnost puruše biće
ispoljena onda kada jasno doživimo da se naša suština ne kreće u životnom zbivanju, da čak nikada
nije ni učestvovala u njemu, nego da se telo, osećanja, raspoloženja ili stanja uma, i sve misli, sami
zbivaju i kreću svojim putem kao oblici prakrti, vođeni istim zakonima kao i sve ostalo u prirodi. S
postizanjem konačne diferencijacije puruše i prakrti ovo stanje će biti trajno i prirodno.
Sabranost pažnje na telo primenjuje se na sebi i na drugome, naizmenično a zatim
istovremeno i na sebi i na drugome. Koliko smo svesniji svojih postupaka, toliko ćemo bolje
opažati koliko su drugi toga nesvesni, i uočavati razliku u plemenitosti koju donosi svesnost, od
bede i ružnoće koju izaziva nesvesnost. Glavna odlika osvešćenog tela je opuštenost i ujednačenost
govora i svih pokreta. Svesnost harmonizuje sve tokove energije poništavanjem svih afekata, pa
takav čovek smirujuće deluje i na okolinu.
Sabranost pažnje na telo je toliko uspešna koliko osnažuje nezavisnost Duha od tela. Ona se
ogleda u sposobnosti ovladavanja svim sklonostima tela i spremnosti za njihovo napuštanje. Suština
ove vežbe je u tome da se svest oslobodi svih umišljenih predstava o telu i dovede do uvida da ne
postoji drugačiji telesni opstanak od ovde opisanog. Zato sabranost pažnje na telo treba
ustanovljavati sve dok ne iščeznu sve iluzije o nekakvom drugačijem opstanku i jedino preostane
ovde opisani, uvek savršeno jasan u neposrednom uvidu.
Uvidevši da je to sve delatnost prirode a ne njegova, čovek se više ne brine za ono što nije
njegovo, on više ne prianja za telesni oblik koji živi u svetu, kao što iz istog razloga nema ni
odbojnost prema svetu niti telu, ravnodušan je i smiren u nezavisnosti sopstvenog pročišćenja
(kaivalya).

2. Osvešćenje osećanja

Nešto finija dimenzija bivstvovanja od grubog tela jesu osećanja. Ona su direktno vezana za
iskustvo telesnog zbivanja. Postoje samo tri stanja u kojima se osećanja ispoljavaju: prijatno, bolno
i neutralno. Svako od ovih stanja može biti ovozemaljsko, odnosno vezano za život u svetu (čulne
prirode), ili uzvišeno, što znači naklonjeno odvraćenosti od uslovljenog bivstva u svetu (duhovne
prirode). Slično fizičkom telu i astralno, o čijem je dejstvu ovde reč, može u svom kretanju biti
naklonjeno nečemu (zbog prijatnog stanja), odbojno od nečega (usled bolnog iskustva) ili neutralno
u nekim periodima.
Ovde se ne radi o emocijama i upoznavanju njihovih beskrajnih složenosti i nerazrešivosti,
već o sámim osećanjima kao takvim, ovde i sada. Uvek problematične emocije su složene tvorevine
koje nastaju tek mešanjem osećanja sa fizičkim zbivanjem, opštim stanjima uma i pojedinačnim
mentalnim sadržajima, koji su ovde predmet posebnih vežbi.

5
Zbog personalističkog karaktera univerzuma, da stvara subjekta, kada se čovek pomeri dva metra unapred, univerzum
neće za njega postati za toliko kraći u tom pravcu. Čovek je subjekat univerzuma i on se zato ne kreće kroz njega niti
može kretanjem doći do njegovog kraja. Univerzum se saobražava prema njemu, čovek je uvek u središtu univerzuma
koji se kreće i saobražava kako bi u njemu kristalisao svoju budnost - nigde drugde. Prema Buddhinim rečima „u ovom
ograničenom telu, ne većem od rukohvata, sadržan je svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta”
(Anguttara-nikayo, 4,45).
6
Ponovimo još jednom: Na koji način prostor sačinjava naše telo? Kretanjem najvećih objekata koji sačinjavaju prostor
- kretanjem planeta i zvezda, jer šira celina sačinjava manju. Sve postojeće sačinjeno je od životne energije, a životna
energija na Zemlji potiče od magnetne indukcije koja nastaje kruženjem Meseca i drugih planeta oko Zemlje, kao i
kruženjem Zemlje oko Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode životnu energiju i sva
kretanja živih bića. Kretanje Zemlje pokreće naše telo. Kada bi Zemlja i Mesec stali, i naše telo bi sámo stalo i raspalo
se u prah. Tako, neprobuđena bića se nikada ne kreću svojom voljom; ona su u potpunosti sačinjena i pokretana od
strane šire celine.
13
 Treba uvek jasno prepoznati kakvo je osećanje na delu: da li je to prijatno, bolno ili
neutralno osećanje; da li je to prijatno ovozemaljsko osećanje ili prijatno uzvišeno osećanje
(zadovoljstvo zbog uvida u stvarnost bića i nezavisnost Duha); da li je bolno ovozemaljsko ili je
bolno uzvišeno osećanje (kajanje zbog svojih slabosti koje ometaju izbavljenje); da li je neutralno
ovozemaljsko ili neutralno uzvišeno osećanje (ravnodušnost zahvaljujući uvidu u nezavisnost Duha
i neugroženosti ishoda sveg bivstvovanja).
Tako se vežba postojana sabranost ili trajna prisutnost pažnje u sebi i u drugome, uočavajući
razliku u plemenitosti i smirenju kada su osećanja jasno ustanovljena u nama prema opisanom
modelu, i bedi koju izazivaju kod drugih kada su konfuzno izmešana i poistovećena sa raznim
sadržajima uma i telesnim iskustvima. Pri tome se jasno moraju imati na umu činioci nastanka
osećanja, a to su uzročno nastajanje svega u prirodi, želja i čulni utisci, kao i razlaganje svih ovih
činilaca tokom vremena. Osećanja su, kao i telo, nepostojana i prolazna, pa se zato treba osloboditi
iluzija o njihovim trajnim svojstvima. Vežbamo tako što sebi konkretno predočimo: „U meni je
sada takvo osećanje.” U prijatnom osećanju treba napustiti sklonost ka pohlepi; u neprijatnom
osećanju treba napustiti sklonost ka odbojnosti i mržnji; a u neutralnom sklonost ka neznanju i tupoj
lenjosti. Dok se ovako ustanovljavaju osećanja kao takva, onako kako se sáma javljaju u
svakodnevnom iskustvu, ne treba lutati na ostale predmete sabranosti pažnje (telo, stanja uma) već
se isključivo držati njih kao odabranog predmeta za ustanovljavanje. Zato što ne postoje drugačija
osećanja od ovde opisanih, jasno ih treba razlikovati i ustanovljavati sve dok ne iščeznu sve iluzije
o raznim osećanjima i njihovim svojstvima, koja nastaju konfuznim mešanjem osećanja sa umom i
telesnim stanjima, i ne preostanu samo ovde opisana, uvek jasna uvidu.
Sabranost pažnje na osećanja, kakva ona sama jesu, bez prosuđivanja o njima, toliko će biti
uspešna koliko osnažuje nezavisnost Duha od osećanja, njegovo neprianjanje ni za šta bivstvujuće u
vremenu preko osećanja, kao i neprianjanje za odbojnost od bilo čega; njegovu ravnodušnost i
smirenost u pročišćenju.

3. Osvešćenje opštih stanja uma

Kao što se prve dve vežbe uspostavljanja pažnje bave isključivo kretanjem i opstankom tela
(indriyâni) na grubljem (fizičkom) i finijem nivou (osećanja), tako se i sledeće dve vežbe bave
grubljim (opštim) i finijim (svakim pojedinačnim) stanjima uma. Odavde se osvešćuje trojstvo
manas, aham-kâra i buddhi.
Kada se u umu javi požuda, treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, ustanoviti da je
odsutna; kada se javi mržnja treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, treba predočiti njenu
odsutnost; kada se u umu javi obmanutost,7 treba jasno ustanoviti takvo stanje, a kada je nema,
osnažiti jasnoću u kojoj svest obasjava predmet ili objekat svog opažanja (telo, osećanja ili um) bez
fiktivnih obmana koje ga krivotvore svojstvima koja ne postoje i odvraćaju od stvarnosti sámog
objekta ili zbivanja.
Požuda (vezanost), mržnja (odbojnost) i zabluda (neznanje ili nesvesnost) tri su osnovna
stanja uma koja porobljavaju čoveka.
Takođe, kada se u umu pojavi strepnja treba jasno ustanoviti da je to strepnja (od nečeg
posebnog što izaziva napetost i sputanost uma); kada se pojavi rastresenost, da je to rastresenost
(usled nepovoljnog uticaja mnoštva sadržaja ili objekata, što izaziva uznemirenost i stalnu potrebu
za promenom); kada se u umu javi proširena svest, da je to svest nastala izvan iskustva
trodimenzionalnog tela (pisane ili vančulne informacije, sećanja, ideje, stečeno znanje iz udaljenih
mesta, prošlosti ili budućnosti); kada se javi sužena svest, da je svest sužena (na neko posebno i
čulima dostupno opažanje iz neposrednog okruženja u sadašnjem trenutku); kada se u umu događa
svesnost koja nadilazi čulna iskustva i kreće se u astralu, da je to svest koja nadilazi telesno iskustvo
(tokom vizije ili astralne projekcije), a kada je u umu svest koja ne nadilazi fizičko iskustvo
(indriyâni), da je to svest koja zavisi od tela i čula; kada je um koncentrisan na ono što se događa,
da je koncentrisan, a kada je dekoncentrisan, da svest raspršava na više procesa koji se smenjuju;
kada je svest oslobođena svih sadržaja kojim je um uslovljen (u meditaciji, dhyânam), da je
oslobođena (od misli i prisutna je u biću bez njih), a kada nije oslobođena, treba jasno ustanoviti da

7
U obmane spadaju sećanja, fantazije, i nametanje fiktivnih svojstava predmetima i zbivanjima.
14
je neoslobođena i uslovljena mislima (koje objekti izazivaju u umu - izvan jednočasovnog
kontemplativnog zadubljenja, dhyânam).
Tako se osnažuje postojanost pažnje na sva opšta stanja u kojima se um (manas) uopšte
može naći. Na ovaj način treba ih ustanovljavati sve dok ne iščeznu sve iluzije da stanja uma mogu
biti drugačija, beskrajno različita ili uvek ista, i ne preostanu samo ovde navedena, uvek izložena
znanju i jasnom uvidu.8 Samo tako se postiže svrha ove vežbe da omogući prepoznavanje čovekove
nezavisnosti od svih stanja uma. Osvešćenje se primenjuje na sebi i drugome, naizmenično, a zatim
istovremeno na sebi i drugome. Pri tome se uočava razlika između osvešćenih stanja u nama i
njihovog nesvesnog smenjivanja kod drugih. Takođe treba jasno uočiti činioce koji omogućavaju
um, a to su opšta delatnost prirodno nastalog tela (indriyâni), neznanje o nezavisnosti i želja za
ličnim učestvovanjem u bivstvovanju kroz vreme, i da će um opstajati samo dok su njegovi činioci
na okupu.
Osvešćenje svih opštih stanja uma toliko je uspešno koliko omogućava prepoznavanje
nezavisnosti čovekovog Duha od svih mogućih stanja u kojima se um može naći, njegovo
neprianjanje za svet preko uma, kao i neprianjanje za odbojnost od sveta i uma, koliko osnažuje
njegovu ravnodušnu prisutnost u slobodi koja omogućava i svet i um koji ga spoznaje.

4. Osvešćenje uzroka nastajanja svakog pojedinog mentalnog sadržaja (svake misli)

U ovoj, četvrtoj dimenziji vežbanja, prisustvo budnosti (buddhi) konačno se čisti i od

najfinijeg uplitanja mentalnih sadržaja (manas) i ličnih iskustava (aham-kâra).
Za razliku od dosadašnjeg neutralnog ustanovljavanja, ovde se zahteva obustavljanje
ustanovljenih uzroka koji su nepovoljni i podsticanje povoljnih. Dakle, trajno preuzimanje
odgovornosti i slobodne volje. Najveći broj ljudi može da kontroliše svoje fizičko ponašanje. Na to
ih navodi gotovo sva dosadašnja kultura. Nešto manji broj je u stanju da kontroliše i osećanja, ali je
zaista najmanje onih koji kontrolišu svoje misli, koji ne misle šta im padne na pamet u pojedinom
trenutku, nego su svesni objektivnih uzroka onoga što im se dešava u umu i ne poistovećuju se s
njim, koji misle tako da ih to vodi u slobodu, a ne u ropstvo. To je vrhunac čovekove kulture i on je
kompletno i detaljno iznet jedino u ovde opisana četiri uporišta pažnje (prema Buddhinom govoru
Mahasatipatthâna sutta).
Svaki pojedini mentalni sadržaj, odnosno svaka moguća misao sama po sebi nije bitna, ona
je tek posledica vanjskih ili unutarnjih uzroka. Važni su, dakle, uzroci nastajanja misli koje
određuju ponašanje i sudbinu ličnosti. Svi su ti uzroci, u ovom poslednjem delu vežbanja sabranosti
pažnje, identifikovani za svesno ustanovljavanje. Najveći broj uzroka misli nalazi se u zbivanjima
tela, osećanja i opštih stanja uma. Zato, ako ne uspemo da prepoznamo uzroke svojih misli u ovoj,
četvrtoj vežbi, treba da ih potražimo u prethodnim, najpre u fizičkim i osećajnim zbivanjima, kao i
u okolnostima u kojima biće prebiva i koje deluju na stvaranje individualnog fizičkog iskustva.
Uzroci najsloženijih misli su često banalno prosti, materijalni i niski. Zato svojim mislima nikada ne
možemo ovladati dok ne ovladamo svojim telom; u njemu se sve zbiva.
Ego je jedini izvor svih misli, koje su prirodan fenomen, kao i sam ego. Ali, ego nije
kategorija prakrti, i zato se o njemu ne može ni govoriti kao o nečem realnom. 9 On je prividan
fenomen, kao vatreni obruč koji nastaje brzim okretanjem baklje. Stoga ego nema supstancijalnost
nego različita stanja. Ta stanja su ovde opisana kao uzroci misli.
Uzroci se dele na povoljne i nepovoljne, kao što postoje povoljna i nepovoljna psihofizička
iskustva (karma) koja oni proizvode. Nepovoljni uzroci ovde su predstavljeni kao: pet prepreka, pet
vrsta prianjanja i šest unutarnjih i šest vanjskih osnova čula; dok su povoljni uzroci sedam činilaca
probuđenja i četiri osnovne istine o prirodi bivstvovanja koje objedinjuju i razotkrivaju ishod
zbivanja uopšte.

8
Ima ih, dakle, pored tri osnovna, ukupno deset.
9
Da je ego jedna od kategorija prakrti tada bi bio kod svih ljudi jednak, kao i čulni organi, koji, kada su zdravi, kod
svih bića jednako izgledaju i obavljaju svoj posao. Međutim, primećujemo da je ego kod svake individue različit, ne
samo po karakteru, već i po snazi: kod nekog čoveka je toliko snažan da uništava i njega i druge, dok je kod drugog
slab, tako da ga ili čini podatnom žrtvom tuđih uticaja, ili sposobnim za duhovnu predaju i nesebičnost.
15
 a) Pet glavnih prepreka (nivarana)
koje su smetnje oslobođenju svesti od mentalnih sadržaja

Prva prepreka je želja za čulnim iskustvom sa bilo kojim od šest oblika čula (buddhindriye i
manas). Kada se bilo koja čulna želja javi, treba je jasno ustanoviti kao takvu, a kada je nema,
ustanoviti da je nema. Treba dobro uvideti kako još nepostojeća želja za čulnim iskustvima nastaje i
deluje na misao, kako se postojeća čulna želja napušta i kako se napuštena želja u budućnosti više
ne pojavljuje, kao ni misli na njihovoj osnovi.
Druga prepreka je ljutnja i mrzovolja. Kada se javi, treba je jasno ustanoviti kao takvu, a
kada je nema, biti svestan da je odsutna. Dobro treba uvideti na koji način još nepostojeća ljutnja i
odbojna mrzovolja nastaju i obuzimaju misao, kako se postojeća ljutnja napušta i u budućnosti više
ne javlja, kao ni misli koje nisu milosrdne.
Treća prepreka je lenjost i tromost. Jasno ih treba ustanoviti kada su tu i kada ih nema, kako
nastaju i oblikuju mišljenje i kako se napuštaju da se ni u budućnosti više ne jave.
Četvrta prepreka je uznemirenost i zabrinutost za svoj opstanak. Kada se oni jave, treba ih
jasno ustanoviti kao takve i kako deluju na mišljenje, a kada ih nema, jasno ustanoviti da je um
oslobođen od njih. Dobro treba uočiti kako se još nepostojeća uznemirenost i zabrinutost javljaju i
deluju na um, kako se postojeća napuštaju i u budućnosti više ne pojavljuju.
Peti i najteži uzrok psihomentalnog uslovljavanja nastaje kao sumnja da je sloboda moguća i
da uopšte postoji. Kad god se takva sumnja javi, treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, uvideti da
je nema i ostati nepokolebljiv. Treba uvideti kako se još nepostojeća sumnja javlja, kako se
postojeća napušta i kako se napuštena sumnja i budućnosti više ne pojavljuje.
Tako se vežba postojanost pažnje na pet prepreka koji su uzrok nastanka psihomentalne
uslovljenosti, u sebi a zatim u drugome, naizmenično pa istovremeno u sebi i u drugima. Pri tome se
mora imati u vidu da su uzroci prepreka u opštoj prirodnoj uslovljenosti i nepostojanosti. Vežba se
dosledno obavlja na opisani način sve dok neposredno ne omogući celovit uvid u prepreke i
spoznaju da nema drugih prepreka za pročišćenje svesti od psihomentalnog uslovljavanja do ovih
pet. Tako čovek oslobađa svest od vezanosti za pojavni svet i odbojnosti od sveta, smirujući je u
duhovnom pročišćenju.

b) Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela

Postoji pet vrsta međusobnog prianjanja koja sva zajedno čine tvorevinu (skandha) koja se
privremeno ponaša kao telesna ličnost jedne prosečne individue, ili empirijsko iskustvo ja-stva,
uverenje „Ja sam telo.” Vezana za njih, điva uzrokuje preporađanje i održava individualno životno
iskustvo na okupu.
Prvo prianjanje odnosi se na sam materijalni oblik tela (rűpa-skandhâ). Jasno treba predočiti
kako telo nastaje sticanjem za to neophodnih uzroka, kako traje u nepostojanim uslovima i kako
nestaje, da bi tako i privrženost za njega bila napuštena.
Drugo se prianjanje odnosi na čulne sposobnosti (vedana skandhâ). To su: sluh, vid, dodir,
okus, njuh i mišljenje (razum). Jasno treba predočiti kako čulne sposobnosti nastaju i uslovljene
opstaju, i kako nestaju, da bi se i privrženost za njih napustila.
Treće prianjanje tiče se opažanja (samđna) na osnovu šest čula (buddhindriye i manas).
Treba jasno predočiti prirodu opažanja, kako ona nastaju u zavisnosti od čula i kako će nestati
zajedno sa njima. Tako će i privrženost za nepostojana i uslovljena čulna opažanja biti napuštena, a
svest postati nezavisna od njihovog ograničenog delovanja.
Četvrto prianjanje događa se u vidu izražavanja podsticaja ili volje za reaktivnim
delovanjem (karmendriye) zasnovanom isključivo na podsvesnoj zavisnosti od individualnog
čulnog opažaja (buddhindriye). Jasno treba ustanoviti kako je svaka nesvesna reakcija (samskara),
kao izraz volje za bilo kakvim zbivanjem tela (da nešto učinimo u datom trenutku), uslovljena
područjem čulnog iskustva, kako nastaje i kako nestaje. Zatim, treba uočiti da se volja za
uslovljenim reagovanjem i delanjem održava iluzijom da ćemo biti u gubitku ako joj ne udovoljimo;
to ne važi samo za opsesije i navike (fizička dela), već, u blažem obliku, i za svaku misao. Takvim
uvidom se napuštaju podsticaji za učešćem u prolaznom i nepostojanom bivstvovanju.
16
 Peto prianjanje se odnosi na identifikaciju sa umom (manas), njegovim zaključcima,
predstavama i koncepcijama. Takva je svesnost (viđnana) direktno zavisna od područja čulnog i
delatnog iskustva. Tu zavisnost svesti od uma treba jasno ustanoviti kada je ima, kako nastaje i kako
nestaje. Jedino tako se čovek oslobađa privrženosti za nepostojani i zavisni empirijski um.
Tako se vežba sabranost pažnje na pet vrsta privrženosti koje uslovljavaju i sputavaju čistu
svest o biću (buddhi), a koje uvek deluju zajedno kao skupina koja se ponaša kao privremeni entitet
u vidu Ja (ego). Ne postoje drugi činioci empirijskog Ja-stva od ovih pet prianjanja, i samo dok su
svi oni na okupu Ja opstaje u svom prepoznatljivom ponašanju. Dok je ova skupina neosvešćena
kao takva, dakle pre ove vežbe, i Ja koje ova skupina sačinjava bilo je dezintegrisano i podeljeno,
nikada nije moglo biti celovito jer je njegova životna energija bila neuravnoteženo ulagana u
različite privrženosti, zavisno od okolnosti i izazvanog ponašanja tela. Ovakvim osvešćenjem se po
prvi put Ja integriše uravnoteženjem svih energetskih tokova, i postaje celovita ličnost (aham-kâra)
koja nadilazi neautentičnu privrženost za telo (indriyâni), što sputava Duh. Integracija i
individuacija ličnosti (aham-kâra) nemaju drugu svrhu do nadilaženja individualne izdvojenosti
(indriyâni) i oslobođenje čoveka od svih spona koje sputavaju Duh neuslovljenosti u njemu.
Jasno treba ustanoviti na sebi a zatim na drugome, naizmenično kao i istovremeno na sebi i
na drugome, kako sve ove privrženosti uvek međusobno deluju jedna na drugu, kako pokret jedne
(tela) povlači sve ostale (uma) i u međusobnoj dijalektici se ispoljavaju kao Ja. Treba vežbati
dosledno na opisani način sve dok se ne dođe do celovitog uvida kako deluje petostruko prianjanje
kao uzrok mentalne uslovljenosti, i da nema drugačijeg prianjanja čoveka za neautentično
bivstvovanje od ovde opisanog prianjanja za telo.

c) Šest unutarnjih i šest spoljašnjih osnova čula

Sledeći uzrok za nastanak mentalnih sadržaja odnosi se na povezanost između čulnih

sposobnosti (buddhindriye) sa svojim spoljašnjim prototipovima (tanmâtrâ).
Ovde se ustanovljavaju kao uzajamni: oko sa vidljivim oblicima, uho sa zvucima, nos sa
mirisima, jezik sa ukusima, telo sa dodirima i um sa objektima uma (fizičkim ili imaginarnim).
Jasno treba uvideti kako svako od ovih čulnih sposobnosti postoji nerazdvojivo od svojih
spoljašnjih osnova i kako zajedno stvaraju deset okova za svest kojim porobljavaju slobodan Duh
čovekov: 1. verovanje u postojanost tela i uma u njemu; 2. sumnja u oslobođenje; 3. verovanje u
mogućnost oslobođenja na osnovu metafizike, dogme, morala i rituala; 4. strasti; 5. zlovolja i
mržnja; 6. žudnja za egzistencijom u idealnim uslovima na ovom svetu (indriyâni); 7. žudnja za
večnom egzistencijom u idealnim nebeskim svetovima (tanmâtrâ); 8. taština; 9. nespokojstvo i 10.
neznanje o neuslovljenom Duhu kao imanentnom ishodu sveg bivstvovanja. Ovih deset okova
svesti mogu se javiti kroz nekontrolisano opažanje putem bilo kog od šest čula. Jasno treba
ustanoviti kako se nepostojeći okov pojavljuje, kako se postojeći napušta tako da se napušteni okov
u budućnosti više ne pojavi.
Ova se kontemplacija obavlja u sebi i u drugome, naizmenično kao i istovremeno. Pri tome
se zna da su činioci nastanka fizičkih osnova čula neznanje, želja za bivstvovanjem u vremenu,
hrana i opšte osobine uzročnog nastajanja svega u prirodi, i da će čula postojati sve do razlaganja
njihovih činilaca. Takvo osvešćenje oslobađa čoveka i od želje za svetom i od žalosti zbog
iskustava u svetu, omogućava mu prepoznavanje prisustva nezavisnog Duha neuslovljenosti u
njemu, kao i u svemu.

d) Sedam činilaca probuđenja

Sedam je činilaca koji pročišćuju svest i bude (buddhi) čoveka od svih sadržaja
psihomentalnog uslovljavanja.
1. Sabranost pažnje (satipatthâna, ovde opisana vežba osvešćenja četiri dimenzija bića).
Uvek jasno treba znati kada je prisutna a kada nije, dobro treba ustanoviti kako se još nepostojeća
sabranost pažnje javlja i kako se nastala pažnja dalje do savršenstva osnažuje tako da uvek bude
prisutna.

17
 2) Putem sabranosti pažnje istražuje se stvarnost i jača uvid u prirodu svih fizičkih i
mentalnih pojava. Jasno treba uočiti razliku kada je istraživanje stvarnosti, kao činilac probuđenja,
prisutno a kada nije, i dobro ustanoviti kako se istraživanje započinje i sve više i više razvija.
3) Kao posledica sve dubljeg uvida u stvarnost raste volja za nezavisnošću, kao treći činilac
probuđenja. I takvu volju treba svesno ustanoviti, kada je ima i kada je nema, kako se nepostojeća
volja jačanjem uvida razvija i kako se postojeća dalje do savršenstva osnažuje.
4) Osnažena volja za nezavisnošću izaziva sve veće duhovno ushićenje i prijatnost usled
jasne vizije jedinog ishoda i slobode. I ushićenje kao činilac probuđenja treba ustanoviti kada je
prisutno a kada nije, kako se ushićenje začinje sabranošću pažnje, i kako se postojeće dalje do
blaženstva u slobodi osnažuje.
5) Kada čovek jednom prepozna slobodu i nezavisnost, telo se smiruje i um stišava. Tada se
smirenost tela i uma, kao peti činilac probuđenja, učvršćuje. Treba jasno ustanoviti kako se ovo
tihovanje ostvaruje, kada ga ima i kada ga nema, i kako se, na osnovu prethodnih činilaca, potpuno
učvršćava.
6) Kada telo i um miruju i tihuju, vreme i prostor sveg zbivanja sabiru se u jedno (samadhi).
To je svesna sabranost sveg iskustva bivstvovanja u jedinstvu prostorvremena, kao šesti činilac
probuđenja. Od presudnog je značaja da se ovakva sabranost ustanovi u sebi, da se jasno vide
posledice odsustva sabranosti, da se nepostojeća sabranost na osnovu prethodnih činilaca ostvari i
ostvarena dovede do savršenstva.
7) Kada je jedinstvo svih dimenzija i prostorvremena bivstvovanja postalo svestan događaj,
kao jedina stvarnost opstanka čoveka i sveta, kada čovek tu stvarnost jasno prepozna kao svoju
sopstvenu suštinu i jedinu sudbinu, on tada budno i ravnodušno (upekkha) gleda na razdeljeno
bivstvovanje mnoštva obličja u vremenu. Tako ravnodušna pročišćenost (kaivalya) od svih
uslovljenosti prolaznog bivstvovanja (prakrti), kao sedmi činilac kojim se ostvaruje probuđenje,
postaje prepoznata od strane čoveka jednom zauvek.
Svi aspekti postojanja (prakrti) za nas tada postaju jednaki, više se ne dešava da nam neki
zavode svest u identifikaciju manje (meditacija), a neki više (akcija). Svi su jednaki jer uviđamo
da su svi samo prakrti, i da smo uvek nezavisni od sveg zbivanja (puruša). Otuda ravnodušnost.
Za razliku od ostalih činilaca probuđenja, ravnodušna pročišćenost od svake uslovljenosti
prakrti ne može se ustanoviti kada je ima, a kada je nema, nego se ostvaruje s prethodnim činiocima
i jednom ostvarena zauvek ostaje u čoveku kao prvi uslov i svesti i samog bivanja.
Na ovaj način se postojano ustanovljavaju sedam osnovnih činilaca koji bude i oslobađaju
čoveka od svakog psihomentalnog uslovljavanja prakrti.

e) Četiri osnovne istine o bivstvovanju

Nakon dosadašnjeg osvešćenja uzroka svih mentalnih sadržaja može se doći jedino do prve
istine o biću, a to je da su svi njegovi činioci lišeni bilo kakvog trajnog svojstva, da su sačinjeni,
uslovljeni i nepostojani, pa je otuda i psihomentalna vezanost čoveka za bilo koji oblik bivstvovanja
(prakrti) uzaludna, protivprirodna i zato u svom krajnjem ishodu uvek izaziva jedino patnju i
gubitak, i za čoveka i za prirodu.10 Jer, kako je već rečeno, suštinska je težnja prirode da dođe do
svog razrešenja i smisla u nezavisnom Duhu čovekovom, a ne da Duh čovekov traži utočište u
prirodi. Ako to čini, iskušava patnju rađanja i starenja, bolovanja i umiranja, biva združen s onima
koje ne voli, a razdružen od onih koje voli, ne postiže ono što želi, a događa mu se ono što ne želi.
Ukratko rečeno, pet vrsta prianjanja (b) za životno iskustvo izazivaju patnju: za telo, osećaje,
opažanje, izraze volje i um. Oni su privremeni entiteti prirodnog zbivanja i ne dotiču Duh čovekov.
Sami po sebi ovi entiteti nisu problem, nego je vezanost čovekova za njihovo područje
problematična. Čoveku je bolno samo ono što mu nije primereno i autentično, naime, to da prianja
uz nepostojanost i prolaznost pojedinačnih oblika bivstvovanja, i to najpre onih koji su mu
iskustveno najbliži, koji sačinjavaju telo. Kada sagleda celinu procesa prirode, čovek ne prianja više

10
Patnja, kao prva istina, ovde je izneta iz Buddhinog termina dukha koji u najširem smislu označava neautentičnost,
nesavršenstvo, da stvari nikada nisu u idealnom stanju već uvek malo drugačije, kakve ne bi trebalo da budu, da se
nikada ne ispunjavaju do kraja po ljudskim željama. Zato je ovaj termin Buddha upotrebio da označi osnovnu činjenicu
života, da je on poput točka (kha) koji je netačno (du) centriran na osovinu. Tek s duhovnim naporom o kome je ovde
reč, život postaje ispravno (su) centriran i zato ugodan (sukha).
18
uz njih, jer istovremeno vidi da je nezavisan, da to nije on i da ništa tu nije njegovo, da uopšte i
može biti svestan prirodnog zbivanja kao jedinstvene celine zato što je njegov Duh nadilazi.
Patnja, kao izraz neuviđanja jedinstvene prirodne uzročnosti i poistovećenja s njom, može
biti trovrsna: subjektivno izazvana, objektivno nametnuta, ili ispoljavanje sudbine. Ako je neko biće
i srećno, ta će sreća biti samo privremena i potpuno zavisna od svojih uzroka. Pored toga, uvek se
može naći više onih koji nisu zadovoljni životom, koji život u mnogo većoj meri trpe nego što
uživaju u njemu - i zato beže u iluzije. Čovek može uživati jedino u estetskom doživljaju objektivne
prirode, u njenim lepotama, a nikako u ličnim željama i prohtevima. Koliko je opušteniji i
jednostavniji, toliko jasnije uviđa jednostavnu lepotu prirode. S potpunom opuštenošću može
uvideti i krajnju istinu o patnji, a to je da patnja sama po sebi ne postoji; ona je samo reakcija na
prisilno potiskivanje ega i iluzija od strane Duha. Naime, Duh ne može da čeka da se sam ego
preobrazi i nestane - jer on to nikada i neće sam da učini zato što je svaka njegova kretnja u cilju
očuvanja sebe - već mora da stvara situacije u kojima će čovek hteo ne hteo biti suočen sa
stvarnošću, sa jedinstvom bivstva u kome individue ne postoje. Takve situacije razbijaju iluziju ega,
koncepcije o individualnosti i supstancijalnosti, i to se doživljava kao patnja. Ona, dakle, postoji
samo za ego.
U suštini, identifikacija subjekta sa objektom, sa životom, je patnja zato što on tada gubi
sebe. Naime, kada bi stvari bile tako postavljene da čovek može da nađe večno utočište, ispunjenje i
ljubav u drugome, spolja, u vanjskim objektima, tada bi sebe potpuno zapustio i zaboravio, potpuno
bi se degenerisao, nikada se ne bi okrenuo ka unutarnjem smislu, ka srcu svega. Vanjski oblik i
vidljivo bili bi sve što postoji za njega. Prestao bi da bude ličnost, jer to može da bude samo subjekt
koji je otvoren za svoju suštinu, koji omogućava nevidljivom i unutarnjem da se ispolji. A to
nevidljivo je daleko nadmoćnije nad vidljivim - ono ga omogućava. Zato su sve stvari (cela prakrti)
postavljene tako da svojom prolaznošću i nepostojanošću nateraju čoveka (purušu) da se okrene k
sebi, da uvek doživi patnju kada se vezuje za nešto spolja. Ako i nađemo ljubav u drugome, iako je
ona privremena u sebi nosi kvalitet večnosti koji nas upućuje na našu zajedničku unutarnju suštinu.
Zato je na početku svoga naučavanja Buddha rekao da je sve bolno i nepostojano, a na kraju, na
samrti, da ne tražimo utočište u drugome, nego u sebi samima.
Nakon ovakvog uvida u prvu istinu, nepristrasnom Duhu se otkriva i druga istina, da patnja
proistekla iz prianjanja ima uzrok svoga nastanka. To je ona žeđ spontanog delovanja prirode s
kojom izaziva uvek novo zbivanje radi obnavljanja i rađa nova bića s radošću i strašću, bića koja,
slepa za celinu i krajnji ishod, svoju radost nalaze sad tu, sad tamo (u pojedinačnim objektima
relativnog sveta), nošena požudom svojih nagonskih potreba, vezana iluzijom o večnom životu
jednog oblika (tela) i o svojoj sopstvenoj moći. Ova žeđ spontanog delovanja prirode u njenom
obnavljanju izvire u čovekovom iskustvu iz čulnih sposobnosti tela (buddhindriye), iz identifikacije
sa telom, i vezanosti čulnih iskustava za vanjsku osnovu čula (tanmâtrâ). Ljudima su oko, uho, nos,
jezik, telo i um ugodni i u toj privrženosti ta žeđ nastaje. Njima su vidljivi oblici, zvuci, mirisi,
ukusi, telesni nadražaji i sadržaji uma ugodni, i u toj privrženosti nastaje žeđ za bivstvovanjem koja
uzrokuje patnju. Ljudima je svesnost koja nastaje viđenjem, slušanjem, mirisanjem, kušanjem,
dodirivanjem i mišljenjem ugodna, i u toj privrženosti za tako uslovljenu svesnost rađa se neutaživa
žeđ za uslovljenim bivstvovanjem. Ljudima su takođe osećanja, opažanja, izražavanja volje i stanja
uma koja nastaju viđenjem, slušanjem, mirisanjem, kušanjem, dodirivanjem i mišljenjem ugodna, i
te privrženosti su uzroci patnje čovekovog neautentičnog života.
Treća istina vezana je za drugu i kaže da patnja ima svoje okončanje i da je ono moguće
okončanjem (transcendencijom) njenih uzroka, okončanjem želje za uslovljenim bivanjem. Tu
prirodnu strast za svojim obnavljanjem treba pročišćenjem svesti okončati bez ostataka, napustiti je
i odustati od nje, potpuno se odvratiti od njenog privlačnog dejstva kao od nečega što se
neuslovljene suštine čoveka uopšte ne tiče, već je samo zaklanja i obmanjuje. Gde god se javi
privrženost za bivstvovanjem u vremenu, tu se ona može i mora napustiti i iskoreniti. Oko, uho,
nos, jezik, telo i um su ugodni i izazivaju privrženost koja se može i mora napustiti i iskoreniti.
Vidljivi oblici, zvuci, mirisi, ukusi, telesni nadražaji i sadržaji uma izazivaju privrženost koja se
mora dokinuti. Svesnost koja biva uslovljena sa ovih šest čulnih područja, a takođe i osećaji,
opažanja, izražavanja volje i sva mentalna stanja uzrokovana šestostrukim čulnim područjem,
izazivaju privrženost koja se mora dokinuti pri samom nastajanju. Ne dokida se, dakle, sámo
bivstvovanje i čulne sposobnosti, već slepa i ograničavajuća privrženost svesti za njih, kako bi se
19
pročistila za refleksiju Duha neuslovljenosti ni od čega koji prethodi kao prvi uslov ispoljavanja
svega - sámog bića i njegovih čula, koja tek u takvoj neuslovljenosti postaju savršeni posrednici,
nesputani otvori bića za iskušenje prisustva večnog Duha.
Kada je neophodnost prestanka privrženosti svesti za uslovljeno bivanje u vremenu postala
jedina izvesnost, otvara se četvrta istina koja kaže da postoji samo jedan nepogrešivi put koji vodi
do prestanka celog neautentičnog i prolaznog opstanka u poniženju pred stihijom sudbine i do
stvaralačke pobede Čoveka nad nesvesnim prirodnim zbivanjem. To je osmostruki put sačinjen od:
ispravnog razumevanja; ispravnog mišljenja; ispravnog govora; ispravnog delovanja; ispravnog
življenja; ispravnog napora; ispravne sabranosti pažnje (satipatthâna) i ispravne kontemplacije
(dhyânam).
Razumevanje je ispravno kada se uvide četiri osnovne istine o bivstvovanju.
Mišljenje je ispravno kada je lišeno požude (privrženosti), mržnje (odbojnosti) i zablude
(fikcije i metafizike).
Govor je ispravan kada se izbegavaju laži, ogovaranje, grdnje i brbljanje.
Delovanje je ispravno kada ne ugrožavamo život nijednog živog bića, kada ne uzimamo ono
što nam nije dato i što nam je nepotrebno, i kada ne varamo nikoga.
Ispravan način života je onaj koji omogućava čestitost u svakom pogledu.
Ispravan napor nastaje kada se javi želja da se izbegnu loša, nepovoljna stanja i da se
prevaziđu ona koja su već nastala, zatim napor da se podstaknu korisna stanja koja još nisu nastala,
i da se ona koja su prisutna održe i dovedu do savršenstva.
Ispravna postojanost pažnje (satipatthâna) je ovde opisana celodnevna praksa osnaženja
prisustva svesti u telu, osećanjima, opštim stanjima uma i uslovima nastanka svake misli, kada se
ona izvodi marljivo, s jasnim shvatanjem i postojano, čime se prevazilazi vezanost za svet kao i
odbojnost prema njemu - ukratko: neznanje o svetu.

Rűpa-dhyânam

Tek sa potpunim učvršćenjem u svakoj od ovih sedam ispravnosti moguće je doći do osme,
s kojom se jedino put spasenja ispunjava i do kraja privodi, do ispravne kontemplacije ili meditacije
(dhyânam).
Meditativna sabranost (samadhi) je drugi dodatni 'svesni šok' s kojim se energetsko telo
aktuelizuje u svim dimenzijama.
Meditacija se, za razliku od celodnevne postojanosti pažnje, sprovodi samo u određeno
vreme, oko jedan sat, i na određenom, izdvojenom i odgovarajućem mestu. To je intenzivno
zadubljenje u kome se za kratko postiže potpuna sabranost (samadhi) prostorvremena bivstvovanja
uopšte, što je neophodan uslov da se u neposrednom doživljaju prepozna opstanak bića u
potpunosti. To je trenutak čovekovog potpunog i svesnog prisustva u samom biću kakvo jeste,
trenutak najneposrednijeg suočavanja sa njim. Samo u takvom trenutku prepoznaje se iskonska
nezavisnost Duha od svih oblika uzročnog zbivanja u vremenu. Drugačije rečeno, ovde se sámo
biće u potpunom mirovanju tela i uma obustavlja i odriče sebe, zapravo svoje projekcije u
vremenskom sledu koja sačinjava objektivni svet, svih sadržaja temporalnih zbivanja, kako bi od
njih poštedelo svest (buddhi) radi njene nesmetane propusnosti za neuslovljenost Duha. Svest
propušta prisustvo Duha samo kada se smiri i suoči s čistim bićem, a to se događa kada se ono ne
projektuje (izbegava, zaboravlja) kroz vreme i prostor, pri čemu se ispoljava kao objektivni svet,
nego se sažme u svoj ishod, čovekovu Sopstvenost za vreme meditacije. Tada biće postaje prozirno
i duhovno, postaje oživljeni Duh. U prisustvu čiste svesti (buddhi) sâm Duh se direktno aktuelizuje
kroz bivstvovanje. Samadhi je obustavljenost horizontale vremenskog bivstvovanja i spoznaja
vertikale večnosti koja je uvek prisutna ovde i sada, jer preseca svaki trenutak (tačku) horizontalne
vremenosti. Zato je suština svesti nadilaženje vremena. Potpuna svest je moguća jedino u budnom
mirovanju tela i uma, samo u takvim uslovima je toliko pročišćena od sadržaja projektovanih kao
svet, da može direktno da se okrene svom izvoru koji propušta i stvaralački sprovodi slobodu koja
prethodi biću i vremenu, neuslovljenost koja ih prožima i omogućava. Bez potpunog povlačenja,
smirenja i suzdržavanja od upletenosti u sve sadržaje vremenskog bivstvovanja, dakle, nema ni

20
objektivnog uvida u pravu prirodu svega što se kao ispoljeno zbiva, niti stvaralačkog učešća u
zbivanju.
Kontemplacija (dhyânam) nije toliko nekakvo postizanje koliko je opuštenost od svih težnji
za nekakvim postignućem, i čisto mirovanje tela i uma pri kome se spontano uravnotežuju i smiruju
sve suprotnosti i napete jednostranosti, svi izvori patnje.11 Čovek se dhyânom leči od delovanja
ploda razlikovanja dobra i zla, i vraća u rajsko stanje jedinstva svega stvorenog. On se tu po prvi put
opušta od svih ideja i predstava o svetu, o tome šta je on sâm i šta bi trebalo da bude, od sebe
sámog, od svih napetosti i borbi za njihovo ostvarenje, i prepušta se dotle neprimećenom ali uvek
prisutnom savršenstvu onoga koji sve omogućava od iskona. Suština kontemplativne sabranosti
(samadhi) je u potpunoj obustavljenosti zbivanja bića, u odlaganju svih tekovina iz pređašnjeg
iskustva (utisaka i navika - samskara i vasana). Time se postiže redukcija bivstva na prapočetak,
njegovo kompletno čišćenje od svih grehova neautentičnog života, koji je nužno takav usled
dinamike guna, čija neravnoteža od iskona izaziva nepostojanost svih vidova bivstvovanja.
Prapočetak je prvobitno stanje bića u idealnoj harmoniji i ravnoteži svojih konstitutivnih činilaca
(guna). To je materia prima kod alhemičara. Ova redukcija (smrt „starog čoveka”) neophodna je za
potpuni preobražaj bića ka duhovnoj slobodi (rođenje „novog čoveka”) jer se to ne može izvesti sa
oblicima bivstvovanja već utvrđenim kroz vreme (Jovan, 10:17-18). Oni su pogrešni i moraju se
rastvoriti, na nepostojanom i neuravnoteženom temelju ne može se održati savršenstvo večnog
Duha. Samadhi je ujedno i čovekova najizvornija Sopstvenost i to pokazuje da se pročišćenje o
kome je reč praktično odnosi na čovekovo bivstvo i njegov sopstveni preobražaj. Čovek je
mikrokosmos, što znači da se ishod kosmosa razrešava u njemu, a ne spolja. Ne može se, dakle,
ishod bića ostvariti nikakvim promenama u svetu, naukom, (verskom) metafizikom, niti religijskom
institucionalizacijom, već samo tihom, ličnom samospoznajom.

Kontemplacija ima četiri stepena.

Prvi stepen se odnosi na mirovanje tela. Sedeći u ispravnom položaju ono se mora naučiti da
bude apsolutno mirno i opušteno, bez ikakvog pokreta izuzev disanja, najmanje pola, a najviše
jedan čas. Pri tome su prisutni zamišljanje i razmišljanje koji projektuju vreme. Drugačije rečeno,
prisutno je iskustvo sveta i lične prošlosti. Zamišljanje je sećanje na prošla iskustva, osmišljavanje
sadašnjih i predviđanje budućih. Razmišljanje je razrada jedne određene ideje koja ne mora biti u
vezi sa ličnim iskustvima. Sa mirovanjem rađa se zadovoljstvo zbog pobede nad nesvesnim
kretanjem tela u starim navikama, i ono prožima celo biće. Zaustavljanjem ustaljenih navika u
kretanju i ponašanju rađa se po prvi put vizija o mogućnosti potpune pobede nad celim područjem
uslovljenosti i robovanja vremenu, iluzijama budućnosti i teretom prošlosti. Takav uvid ispunjava
ovo sabrano mirovanje ushićenjem i zadovoljstvom. Osećaj zadovoljstva u nadilaženju samovolje
tela kroz disciplinu manifestuje se kao prijatna toplota, žarenje u pleksusu koje prožima celo telo.
Ovo žarenje se od starine nazivalo tapas, i odnosilo se na uspešan asketski napor. Bez njega to će
biti samo nasilna ukočenost koja zamara i oneraspoložava, a ne opušta Duh u slobodi od tela.
Sposobnost mirovanja bića je osnovni pokazatelj umne zrelosti (manas) u integrisanoj ličnosti
(aham-kâra) i prisustva neuslovljene svesti (buddhi). Podeljena i umno nezrela ličnost neće moći ni
minut da bude mirna. Opuštenost bića je mera duhovne zrelosti.
Drugi stepen nastaje kada se fizičko mirovanje toliko lako i beznaporno ustali da sámo po
sebi smiruje i misli. Telo biva mirno kada se Duh oslobodi identifikacije s njim i prevlada ga. Isto
tako se i mišljenje smiruje kada prestane poistovećenje onog ko misli sa misaonim sadržajima, sa
onim što je zamislio; kada čovek prepozna autentičnost svoga bića koje postojano prebiva
osvešćeno u prvom stepenu kontemplacije, i na osnovu toga uvidi nepostojanost i neautentičnost
sveg prošlog i budućeg života zasnovanog na misaonim sadržajima, koji se stalno smenjuju u
linearnom nizu i tako projektuju vreme; kada iza vrtloga (vrtti) misli prepozna sebe kao bivstvo
koje bezvremeno ovde i sada uvek jeste, i kome se sve raznolike misli pojavljuju kao prolazne
iluzije. Odlika drugog stepena su prvi okreti ka mentalnom mirovanju, odnosno prvi proboji
vertikale večnosti u horizontali našeg življenja tokom vremena.

11
Kontemplacija etimološki označava dostizanje uzvišenog mesta (templum) sa koga je viđenje dovoljno objektivno i
tačno.
21
 Misli su najfinija zbivanja prakrti, toliko fina da nam se čini da nisu od prakrti, već naša, da
su misli koje imamo naše. To je poslednja iluzija s kojom priroda uslovljava Duh čovekov. Kada
nadiđemo misao i prepoznamo sebe kao čistu svest - samo tada smo zakoračili u slobodu i
probuđenje. Prvi takav korak je moguć jedino u meditaciji, u drugom stepenu zadubljenja.
Najpre se treba odvratiti od lutajućeg prianjanja za mnoštvo uvek novih sadržaja i zamisli
tako što se pažnja čvrsto veže za samo jedan misaoni sadržaj uobličen u pitanje: „Ko sam ja?” ili
„Ko misli?” (Pažnja se može vezati i za mantru, ali tada postoji sklonost da se previdi onaj ko misli
mantru, a to se ovim pitanjem direktno otkriva. Svrha ponavljanja mantre je da se spreči da um
stalno luta s objekta na objekt, i da mu se dâ jedan oblik kako bi tada lakše uvideli da smo različiti
od uma, da smo čista svest koja sve omogućava zajedno sa umom. Međutim, malo je Učitelja koji
ukazuju na ovakvu svrhu mantre, kao što je Ramana Maharši; mantra se danas uglavnom koristi
kao objekt predanosti, koncentracije ili mentalne discipline, a ponekad i za autohipnozu, bez znanja
o njenoj pravoj svrsi.) Ma kakva se misao pojavila ne treba je slediti, niti se boriti protiv nje, već
pažnju okrenuti ka sebi, ovde i sada, s ovim pitanjem, ka onome ko misli, tj, ka onome ko je svestan
sadržaja svake misli. Ključ uspeha je, dakle, u ostvarenju takvog okreta od misli, i učestvovanja u
njenim sadržajima, ka sebi; ni u kakvom drugačijem „postizanju” na osnovu neke ideje, vere ili
koncentracije. Ne treba zato tražiti odgovor na ovo pitanje, nego ga samo upotrebiti za okret ka
sebi; mi smo odgovor na njega.
Okretanje pažnje ka sebi u meditaciji praktično započinje smirenjem pogleda. Oči su, naime,
otvor kroz koji um opaža svet. Zato se oči kreću zajedno sa umom, one su najfiniji čulni organ, i
kroz njih najviše spoznajemo od sveta. Kada potpuno smirimo oči (iz praktičnih razloga
posmatrajući tačku između očiju), tada se pažnja automatski okreće natrag, ka izvoru uma, čistoj
svesti, i um se smiruje. Kada je spontano prepuštena samoj sebi, pažnja se kreće od subjekta, kroz
oči, ka vanjskom objektu. Kada joj to onemogućimo smirenjem pogleda (na tačku između očiju),
energija koja je spontano izbijala van sada se automatski okreće natrag, svome izvoru. Jer, ona ne
može da stane, energija je sámo kretanje. Isti efekat se postiže ako meditiramo otvorenih očiju.
Tada pogled treba da je spušten i bez fokusa, difuzan. Dok se pogled bavi nekim oblikom, tada je i
um angažovan. Kada se ne gleda ni u jedan oblik, tada um nema čime da se bavi i smiruje se.
Smirenje očiju u meditaciji je završni čin smirenja celog bića - s kojim nastupa transcendencija.
Tada tek počinje meditacija, ili istinska predaja. Ovaj završni čin će biti ostvaren samo kada
budemo dovoljno zreli da napustimo svoju ličnu prošlost, nade u budućnost, ubeđenje o svojoj
individualnosti i predamo se onome što sve omogućava. Naime, sve što nas vezuje za relativni svet
neznanja i patnje (samsara) manifestuje se kretanjem našeg psihofizičkog bića (a kretanje misli,
unutarnji dijalog, je najfiniji vid tog kretanja). Zato njegovim potpunim smirenjem automatski
nadilazimo to područje (prakrti). Da bi se 'oslobodio' puruša od prakrti, nije potrebno ništa drugo
do smirenje prakrti.
Postizanje transcendencije, ili razlikovanje puruše i prakrti, svodi se na kraju jedino na
razlikovanje pokretnog od nepokretnog, nedelatnog svedoka od delatnog psihomentalnog zbivanja,
sebe od svega što nam se događa. Sabranost pažnje na tačku između očiju je samo praktičan način
da se vratimo sebi, da budemo prisutni u sebi. Jer, koliko smo prisutni u sebi, toliko smo slobodni
od misli. Koliko smo u mislima, toliko smo nesvesni sebe.
Misli se nikada ne mogu zaustaviti kroz direktan pokušaj, već se može jedino napustiti
područje njihovog dešavanja, one nemaju stvarnost po sebi, već uvek nastaju zaboravom onoga ko
misli i identifikacijom sa određenim sadržajima. Misli su najfiniji pokret bića od sebe ka objektu
(psihičkom ili fizičkom), one su refleksija (ogledanje) učestvovanja subjekta u objektima, one su
rezultat vezanosti za svet. Zato se misli stišavaju na indirektan način: okretanjem ka sebi, ka izvoru
misli i ostajanjem u njemu. Ako nastojimo da smirimo misli na neki drugi način, meditativnom
kontrolom ili naporom koncentracije, tada im samo dajemo realnost koju one sáme nemaju, i tako
stvaramo kontraefekat. Tada se naše Ja (ego) deli na misao i onoga ko misao kontroliše. Misli se
mogu jedino nadići spoznajom njihovog izvora, da one izviru iz našeg Ja, ali da nisu naše - nikako
borbom protiv njihovih sadržaja. Mi dajemo realnost svim misaonim sadržajima - oni nemaju
realnost sami po sebi, a to činimo uvek kada nismo u stvarnosti (sopstvenog) bivstva. Nikada nismo
prisutni u sebi kada mislimo; prisutni smo u sebi samo pri budnoj tišini uma. Jedino se ovako
postepeno usporava, suzbija i gasi svako novo zamišljanje i, kada ostane samo ova odabrana misao
(upitanost: Ko sam ja?), čovek dolazi do sebe samoga. On je tada miran i tih upravo zato što jasno
22
uviđa da su sav teret prošlosti, kao i sve nade u buduće rasterećenje, ista iluzija koju misao stvara
bežeći od sadašnjosti, koja je večnost i čista neuslovljenost. Um je uvek u pokretu i u nekoj
imaginaciji prošlog ili budućeg, nikada ne može biti prisutan u sadašnjem trenutku, jer tada njegova
konstrukcija vremenskog zbivanja propada u večnosti same neuslovljenosti, koju biće prepoznaje
kao svoju jedinu stvarnost. Zato, kada bivamo prisutni u sadašnjosti, misli same nestaju i um se
smiruje. Sabranost bivstvovanja u sadašnjosti, potpuna prisutnost u sebi, u jedinoj stvarnosti, naziva
se samadhi. Takvu bezvremenu sabranost u stvarnosti čovek doživljava kao svoju Sopstvenost ili
autentičnost. To je vrhunac kristalizacije svesti jer je biće došlo do svoga ishoda, prakrti tu
dovršava svoje oblikovanje kroz vreme i potpuno se otvara puruši kao večnoj prisutnosti. Otuda
mir. Posle samadhija, priroda se pokazuje kao živa večnost Duha.
Drugi stepen je proces nadilaženja manasa i kristalizacija aham-kâre u svetlosti čiste svesti,
buddhi. To se događa kao unutarnja tišina s kojom se uviđa da, iako mentalne aktivnosti izviru iz
nas, ne moramo da učestvujemo u njihovoj iluziji. Iako se misli događaju u nama, one nisu naše,
kao što ni telo nije naša suština. Tada se buka misli i robovanje vremenu obustavlja u slobodnoj
tišini sadašnjosti usled jedinstva onoga ko misli i onoga kome je misao bila upućena u unutarnjem
dijalogu.
Tišina probuđenja u čoveku nastaje kada uvidi da u njemu nema dva bića niti dva uma, nego
da je svaka aktivnost i svaka misao on sam, i da se zaboravom sebe samoga angažuje u stvaranje
tog misaonog sadržaja i saobražava s tom aktivnošću; i kada prepozna svoju moć odlučivanja da li
će stvarati misli i poistovećivati se sa njima, bežati s njima u vreme i san, ili će i bez toga ostati onaj
koji uvek jeste, ovde i sada, i preuzeti odgovornost da to bude.
Tišina u nama nastupa onda kada uvidimo da je sve što se u umu zbiva, cela naša psiha,
sastavni deo bića prirode, isto kao i organi, kao kosa na našoj glavi. Ako možemo da smirimo telo
ne poistovećujući se s njim, tako isto možemo i um smiriti jačajući nezavisnost od njega. Sa
učvršćivanjem takve svesti o svojoj autentičnosti čovek će uvideti da on uvek postoji iza svega: u
aktivnostima i u tihovanju, sa mislima i bez njih. Ali, svest o tome se trajno učvršćuje jedino
suzdržanošću od aktivnosti uma, jer se tako dokazuje njegova sloboda od tog najfinijeg
uslovljavanja. Jedino iz ostvarenja slobode od učešća u bivstvovanju stiče se puna odgovornost,
moć i sloboda za učešće u svakom zbivanju. Jer, dolazeći do čiste svesti i samog bivstva u
meditaciji, uviđamo da su i misli sastavni delovi tog istog bića. Tada nam misli više ne smetaju,
same se smiruju jer smo prihvatili celinu bića. Tada smo opušteni i tihi.
Spoznaja sebe samoga kao odgovornog tvorca svakog fizičkog i mentalnog zbivanja izaziva
odbojnost i beg pred takvom odgovornošću i njeno preuzimanje odlaže se za budućnost. Tada misao
opet nastupa i zato mentalno mirovanje u drugom stepenu traje vrlo kratko zbog nemogućnosti da
se trajno preuzme odgovornost za ono što donosi, i ostavlja samo inspiraciju i ushićenje zbog svog
egzistencijalnog značaja. Uvidevši za trenutak sebe kao odgovornog za svako delo i psihičko stanje,
čovek odmah beži natrag u sigurnost stare uslovljenosti, u neodgovornu prepuštenost starim
zavisnostima od spoljnih uticaja i navika. Stare navike odnose prevagu jer su stvarane tokom celog
dotadašnjeg životnog iskustva i negovane kulturnim i religijskim tradicijama koje naglasak stavljaju
na spoljne uticaje. Njih treba razbijati tako što ćemo boravak u unutarnjoj tišini hrabro produžavati
uprkos buci celog sveta.
Može se uopšteno reći da jedan deo odgovornosti u stvaranju misli leži na nama, a drugi,
mnogo veći deo na spoljnim uticajima, ili da u nama ima dve vrste uma: naš i onaj koji nam je
stvorilo društvo i prirodna celina. Naše misli su obnavljanje i preispitivanje spoljnih uticaja, od
kojih stvaramo unutarnji dijalog, utiske, sadržaje, koncepte i sve vrste sukoba i sumnji. U svakom
slučaju misli su fenomen prakrti, a ne Duha.
Psihomentalna uslovljenost je moguća samo usled neprihvatanja odgovornosti za svoju
slobodu, i zato ništa čoveka ne može da oplemeni i oslobodi kao ovo ćutanje uma postignuto u
drugom stepenu. Ono ispunjava i prožima celo telo prijatnim osećanjem ushićenja, zadovoljstva i
ostvarenja nastalog usled prepoznavanja slobode od uma, tako da nijedan deo tela ne ostaje
nezahvaćen tim osećanjem. Unutarnja tišina izaziva ushićenje u čoveku zato što on tada svoje
individualno biće prepoznaje u holističkom jedinstvu sa celinom univerzuma. Tada, naime, telo
nestaje kao zasebna celina, dolazi do stapanja njegove individualno oblikovane energije sa
energijom celine i svest o tom jedinstvu prožima ga ushićenim blaženstvom. To može biti
propraćeno različitim doživljajima: snažnom jezom koja prožima celo telo, ekstazom, jasnoćom
23
koja prerasta u dotle neviđenu svetlost pri čemu nestaje dotadašnje iskustvo prisustva tela, ili
(ukoliko je još preostalo mentalnih sadržaja u dubljim slojevima) vizijama božanstava čije ime i
oblik zavise od kulturnog podneblja u kome je čovek odgajan. Telo je u trenucima ostvarenja
drugog stepena potpuno smireno kao da je od kamena, ali je i lagano kao da nema težine. Pokreti su
tada nemogući, a disanje je gotovo neprimetno, zato što se smirenje daha događa uporedo sa
smirenjem uma. Dah je grublji, a um finiji vid cirkulacije jedne iste energije. Ovakvo smirenje u
unutarnjoj tišini moguće je jedino kada uporište za svoju Sopstvenost čovek svesno nađe izvan tela i
uma, izvan sveg pojavnog bivstvovanja u vremenu. Ovo nadilaženje se uobičajenom egoičkom
iskustvu čini kao napuštanje svoga bića i umiranje, zato što je telo i um dotle neopravdano držalo za
sopstvena trajna svojstva. Svesno suočeno sa sobom, u drugom stepenu zadubljenja, celo biće za
trenutak staje, jer je veliko delo njegovog stvaranja tada došlo do svog bezvremenog ishoda. Ono
što umire je zapravo stari um i bez njegove smrti nema čoveku vaskrsenja u slobodu koja je sâm
život.
Kristalizacija aham-kâre je ključ za razumevanje drugog stepena, kao i meditativne prakse
uopšte. Naime, aham-kâra je izvor čovekove individualnosti, njegovog Ja. Sva objektivna priroda,
fizička i nadfizička, u svim dimenzijama, na shemi kategorija stoji ispod aham-kâre. To znači da joj
čovekovo Ja prethodi. Prvo nastaje Ja, pa onda objektivni svet. Ovo znači da se osvešćenje celog
bivstvovanja u njegovoj autentičnosti događa u Ja. Ja je centar ili otvor kroz koji se sažima ishod
svega u svetlosti čiste svesti, buddhi. Ja je ono jedino što treba da bude osvešćeno. Ja (ego) je
zapravo um. Misli su samo vibracije uma, oblici koje je on trenutno uzeo. Zato se identifikujemo sa
mislima, postajemo ono što mislimo, ono čime smo opsednuti (što u krajnjem obliku predstavlja
psihozu, a u blažem vidu svakodnevni život prosečnog čoveka). Mi uvek vibriramo u skladu s
vibracijama uma, tj. mislima koje nisu naše, kao plesač koji se usklađuje s muzikom. Cilj meditacije
je da um postane miran, da prestane da proizvodi misli, a to znači da prestanemo da se krećemo
(vibriramo) u skladu sa mislima, tj. da Ja prestane da se kreće. Meditacija je prestanak kretanja Ja.
Otuda je važno da se smiri najpre telo. Ovo praktično znači da kada Ja (aham-kâra) postane čisto,
bez kretanja, tj. projektovanja bilo kakvih objekata s kojima zaboravlja sebe, ono postaje apsolutno
svesno sebe, a na taj način i čiste svesti koja ga omogućava, buddhi, nadličnog ili apsolutnog ishoda
bivstvovanja uopšte, i tada nestaje. Zato je rečeno da faza aham-kâre traje kratko, da se odmah
premeće u buddhi. Kada individua potpunim smirenjem prepozna svoju pravu prirodu, odmah
prestaje da biva individua (aham-kâra) i postaje ono što jeste u apsolutnom smislu (buddhi), tj.
sjedinjuje se s onim što sve omogućava (puruša). Ja, ili um, će prestati da se kreće, tj. da proizvodi
misli, onda kada samim smirenjem uvidi da ga je na pokret navodila privlačnost ka objektima koji,
opet, nisu ništa drugo do misaone projekcije, i da objekti nisu ništa sami po sebi. Cela prakrti je
čisto Jedno, tako da u njoj nema izdvojenih i posebnih objekata - jedino um stvara objekte i daje im
individualnost i karakteristike. Um se kreće u zatvorenom krugu: sâm proizvodi svet posebnih
objekata koji ga izazivaju u akciju. Kao u snu. U um ili ego ulagana je životna energija. Zato ego
postaje samostalan entitet, kao živo, neorgansko biće, koje teži opstanku po svaku cenu. On se brani
kao zver i kao čarobnjak. Spreman je i da ubija da bi sačuvao iluziju svoje posebnosti. Svoj
opstanak održava poturajući ispred sebe iluziju da su objekti koje sâm projektuje realni i neophodni,
da je kretanje koje sâm čini samostalno i samodovoljno, da je on uslov života i da je naša
individualnost realna samo u njegovim okvirima. Zato nam smirenje uma uvek izgleda kao
umiranje, i to zaista tako i doživljavamo. Ali, jedino njegovim odumiranjem rađa se u nama istinski
život Duha koji sve omogućava. Napuštajući svoju individualnost, mi individualnost ne uništavamo
i ne postajemo 'bezlični', nego je pretvaramo u oličenje Duha koji sve omogućava - i nas i sve
iluzije ega (Jovan, 12:24-25).
Sa stanovišta meditativne prakse, ovo znači da sve ovde opisane faze treba doživeti u svome
Ja ('Ja mislim', 'Ja dišem', 'Ja sam miran i tih' - radi se o nemom i direktnom doživljaju, a ne o još
jednom obliku mišljenja). Sámo Ja treba da postane nepokretno, tiho, sabrano, svesno sebe i misli
koje stvara svojim kretanjem. Svest o Ja je prisustvo u sebi. Ja se osvešćava tako što se sva
zbivanja, koja se nužno manifestuju kroz Ja, ustanovljavaju kao takva, kakva jesu, iz trena u tren,
bez njihovog zadržavanja i projektovanja u neke nove sadržaje. Jer, kad god projektujemo iskustvo
zbivanja u neki novi sadržaj, mi nismo svesni ni svoga Ja (sebe), ni prave prirode tog iskustva, već
samo tog sadržaja. (Od gomile tih sadržaja sastoji se slika sveta prosečnog čoveka, od koje on
nikada ne vidi stvaran svet.) Ako se ovako ne učini, meditacija će se pretvoriti u još jedno
24
apstraktno zaluđivanje (koje ćemo ovog puta zvati 'meditacija'). Tek kada se sva četiri stepena ovde
opisana dožive kao svoja sopstvena, u svome Ja-stvu, individualnost će biti nadiđena.
Usmerenje ove prakse suprotno je od svih drugih meditacija, koje se uvek bave nečim što Ja
projektuje, nekom idejom, predstavom ili vizijom, sa nečim što je od (ovog ili onog) sveta, dok se
ovde čovek okreće ka onome što sve stvara, koje projektuje sve što ima ime i oblik, ka svome Ja,
ide uvek unazad, iza svega, i uvlači se u sebe, kroz Ja do Ja-stva ili Sopstva (buddhi), do onog
apsolutnog u sebi. Ja se nadilazi njegovom spoznajom. Nikada ga nećemo nadići nekakvom
objektivizacijom tog čina, već jedino osvešćenjem sebe (Ja) u svemu. Na taj način će Ja postati
prozirno i nestaće. Nestaće zato što je i postojalo jedino kao zaborav i nesvesnost sopstvenog
bivstva, kao ubeđenje. Nestaće tako što više neće biti naše Ja, nego će i ono postati oličenje Duha
koji sve daje. Stvarnost je stanje bez Ja, i upravo zato ne možemo mi da odbacimo svoje Ja, jer to će
morati da učini opet neko Ja. Ono se uvek deli pri takvim pokušajima. Ja se sámo rastapa kada ga
potpuno osvestimo, odnosno, doživimo kakvo jeste. Čovekov najveći problem i izvor svih nevolja
je to što nije svestan prave prirode svog Ja. Čovekova prava mera, sloboda i duhovna autentičnost
počinju tamo gde on (kao ego) nestaje (Jovan, 10:17-18).
Od presudne je važnosti da se dobro i što češće (svakodnevno) ustanovljava ovo plemenito
ćutanje koje isprva traje kratko, jer se u njemu dokidaju i najfinije psihomentalne uslovljenosti koje
povlače sve ostale sa grubljim posledicama. Njihova stihija je isuviše moćna da bi se zaustavila
odjednom. Sve treba učiniti, bez odlaganja, da se svest ustali i sabere u bezmisaonoj unutarnjoj
tišini drugog stepena. Kada čovek jednom pronađe unutarnju tišinu u sebi, kada on postane tišina,
ona mu daje nezaboravno osvedočenje da je iskonska neuslovljenost ni od čega, koja omogućava
postojanje svega, uvek dostupna, i to u njemu samom, kao njegova sloboda. Sav daljni trud svodi se
na proširivanje njene dostupnosti i prisustva iz sopstvenog bića ka bivstvovanju uopšte.
Treći stepen nastaje kada se prvobitno ushićenje usled smirenja u unutarnjem jedinstvu i
tišini prevaziđe i čovek u njemu boravi ravnodušan, pažljiv i sabran, bez napora tokom dužeg
perioda, kao u svojoj pravoj prirodi, ispunjen spokojstvom unutarnjeg smirenja tako da mu nijedan
deo tela ne ostane nezahvaćen tim spokojstvom. U trećem stepenu se sve više smanjuje potreba za
bekstvom od odgovornosti u zbivanju, za bekstvom od slobode, i čovek se sve više na nju privikava
kao na svoju pravu prirodu. Procesom osvešćenja produbljujemo uvid o sebi, zajedno s time na
površinu izbijaju nesvesni sadržaji, stresovi, kompleksi, ubeđenja i implanti. Kada svesno dođemo
do njih, oni se ispolje, kao da eksplodiraju. To može da se ispolji kao mentalno stanje, emocionalna
reakcija ili fizička senzacija ili akcija. Prirodno je da na njih reagujemo prianjanjem i zaboravom
unutarnje tišine. To je sve znak napretka, to pokazuje da osvešćenje deluje i da se sve više čistimo
iznutra.
Napredak u trećem stepenu se ne ogleda samo u pročišćenju od unutarnjih identifikacija,
nego i od spoljnih. Sabranost koju smo stekli u drugom stepenu dolaziće u iskušenje s raznim
spoljnim izazovima. Sve situacije i osobe koje su nam svest sužavale i s kojima smo gubili budnost
i prisebnost sada bivaju sagledane iz novog ugla, oni prestaju opčinjavajuće da deluju na nas,
postajemo sve objektivniji prema njima i, samim tim, više nezavisni i budni.
Učvršćivanjem iskustva unutarnje tišine stičemo sve veće nepoverenje prema svemu što um
projektuje i zamišlja, i sve veće poverenje prema sámom biću i njegovom izvoru, Duhu koji ga
omogućava. Unutarnju tišinu možemo da produžimo i zadržimo samo u onoj meri u kojoj imamo
poverenja u biće i Duh koji ga omogućava, i potpuno mu se predamo. Mislima smo obuzeti samo
onoliko koliko smo nesigurni u moć Duha koji daje postojanje, koliko ne uviđamo da postojanje
opstaje bez misli, bez cele naše psihe, bez nas samih, i da Duh odlučuje o svemu, i o nama i o
postojanju. Treća faza je jačanje ovakvog poverenja u Duh koji je beskrajno veći od nas i našeg
uma, i uviđanje da se njegova stvarnost vidi samo čistom svešću bez uma.
A zatim, kada ovakvo spokojstvo dovoljno sazri, napuštaju se sva stanja, i zadovoljstvo i
nezadovoljstvo, u četvrtom stepenu zadubljenja. Tu je konačno nadiđena svaka mogućnost za
šizoidnu podelu bića uopšte (ne samo povodom mišljenja kao u drugom stepenu), tako da
iščezavaju sve dotadašnje radosti i žalosti, sva dotadašnja životna iskustva nestaju u potpunom
stapanju sa neuslovljenošću koja omogućava sav život. Čovek je tada nadišao staru ličnost i svoja
individualna iskustva, suočen sa neuslovljenošću celine postao je potpuno ravnodušan prema
svakom obliku pojedinačnog zbivanja u vremenu. Ravnodušnost je glavna odlika četvrtog stepena,
ona nije ni pozitivna ni negativna, već je sáma neutralnost kao izraz potpune pročišćenosti u
25
kontemplaciji. Ta pročišćenost obuzima i prožima prosvetljenjem celo telo, tako da nijedan deo tela
ne ostaje nezahvaćen njenom slobodom. Telo u četvrtom stepenu postaje potpuno prožeto slobodom
Duha i potčinjeno toj slobodi. Telo je sa svojim ponašanjem jedino područje ispoljavanja duhovne
slobode u čoveku. Zato mentalno mirovanje neće biti ostvareno sve dok se svest potpuno ne ustali u
sámom telu, u prvoj vežbi satipatthâne. Jedini uzrok mentalne aktivnosti jeste gubitak prisustva u
biću, što izaziva lutanje uma od tela i sadašnjosti. (Prisustvo u biću je svest da nismo biće, već Duh
koji ga omogućava.) Naša navika da uvek zaboravljamo sebe i sadašnjost vezuje nas za misli, ona
upravo stvara misli. One ne nastaju nekom svojom ili tuđom snagom, već jedino snagom našeg
samozaborava. Kad god se um ne smiruje treba se vratiti prvoj vežbi sabranosti pažnje na telo i
disanje. Jedino osvešćenjem i ovladavanjem tela možemo osvestiti um i nadići ga, jer um je samo
najfinija funkcija tela. Četvrti stepen je samadhi, sabranost pažnje u ishodu bivstvovanja uopšte,
svesno prisustvo u iskonskoj ravnoteži i jedinstvu svih moći bivstva. Iz tog jedinstva sve proističe i
ceo kosmos teži da se dogodi njegova svesna obnova. Ona se događa jedino u čoveku koji miruje u
samadhiju.
U samadhiju se sažima prostornost vremena. Prostornost se skuplja na sámo telo i Ja, a i
vreme se sažima i nestaje tako da pola časa prolazi kao jedan tren. Ovakvim sažimanjem bivstva u
čistoj budnosti biće se preobražava i pročišćava od svih taloga starih uslovljavanja u delima, rečima
i mislima. To je neposredan doživljaj alhemijskog preobražaja bića u savršenije stanje. Budnošću
mi na lokalnom nivou, u području svoga tela i Ja, ubrzavamo i sažimamo prostorvreme kojim biće
na globalnom planu i u dužem vremenskom periodu postiže savršenstvo pod privlačnim dejstvom
Duha (puruša). Usled relativnosti bića i vremena, i njihove uzajamnosti, naše lokalno ostvarenje
ravnopravno je sa globalnim. Čak možemo reći da se globalno postiže na lokalnom, ili da među
njima nema razlike.
Neuspeh u meditaciji je projektovanje vremena i odlaganje suočavanja sa sobom kao
principom slobode u prirodi, stalno zamišljanje da se taj ideal prisustva stvaralačkog principa nalazi
negde objektivno izdvojen, kao Bog, ili je u nekakvom „postizanju” tokom vremena, u budućnosti,
ili je zadat u prošlosti, kao da on već nije sáma izvorna i bezvremena stvarnost koja naše biće
omogućava ovde i sada. U nama je oduvek tišina neuslovljenosti u čijoj slobodi se oglašava samo
postojanje. Bez te tišine u sebi ne bismo nikada stekli sluh za ono što biva, niti bez mirovanja u njoj
možemo biti svesni ikakvog zbivanja.
Prvi stepen, dakle, sadrži zamišljanje (raznih) i promišljanje (odabranih sadržaja), ushićenje,
zadovoljstvo i sabranost u mirovanju. Drugi nema mentalnih aktivnosti i ostaju samo ushićenje,
zadovoljstvo i sabranost. Treći stepen je lišen aktivnog i kratkotrajnog ushićenja i ostaju samo
spokojno zadovoljstvo i sabranost. U četvrtom stepenu prisutna je, osim sabranosti, jedino
ravnodušnost. Posmatrajući shemu prakrti, možemo reći da prvi stepen predstavlja ovladavanje
indriyâni smirenjem tela; drugi, prva iskustva nadilaženja manasa neutralnim posmatranjem svake
misli koja se pojavi; treći, kristalizaciju aham-kâre u svetlosti čiste svesti, buddhi, i četvrti,
nadilaženje svih ličnih iskustava u potpunom pročišćenju osvešćenog bića, afirmaciju buddhi.
Ceo proces meditacije je postepeno saživljavanje sa Duhom kao našom pravom prirodom. U
početku meditativnih iskustava čistu svest o Duhu doživljavamo kroz napor kao neko izuzetno
otkriće i, stoga, kroz ekstazu. Postepeno se smanjuje ushićenje i Duh sve više doživljavamo kao ono
na čemu počiva priroda celokupnog postojanja. Kada to postane prirodno stanje, kakvo u stvarnosti
i jeste, meditativna praksa je završena. Inače, često se dešava da se čovek ukoči na nekom nivou
svesnosti Duha, pa ga nekritički obožava kao nekog boga. Duh nema svojstava.
Čista ili transcendentalna svest, buddhi, nije ništa drugo do svesno prisustvo u sebi, iza
misli, tela, dotadašnjeg životnog iskustva i celog sveta. Objekti su misli, telo, iskustva i svet, a čista
svest je sâm subjekt bez objekata. Svest je uvek svest o nečemu, a čista ili transcendentalna svest je
svest sáma po sebi, čista budnost ili prisutnost, i takva svest tada nije različita od samog bivstva.
Subjekat, tj. biće, tada budno prebiva u sebi sámom kao čisto postojanje, neposredno, bez objekata
(sveta) i vremena. To stanje lako je prepoznati po tome što izaziva blaženstvo, opuštenost u
konačnoj pronađenosti sebe. Meditacija je navikavanje da se na taj način bude u sebi, neposredno,
nepodeljeno i autentično bivstvujući, potpuno budan kao subjekt bez ikakvih objekata, bez misli,
telesnosti, prošlosti, budućnosti i sveta, budan kao sámo večno bivstvo, ovde i sada. Samo tako se
bivstvovanje osvešćava i njegova stvarnost neposredno spoznaje. Subjekt postoji samo u odnosu na
objekt. Kada nestanu objekti, nestaje i subjekt i preostaje čisto, apsolutno bivstvo. Stoga, ovakva
26
meditacija nije zatvaranje u subjektivnost, već otvaranje prema onome što omogućava i subjekta i
sve objekte istovremeno. (Samo se uslovno ovo može nazvati meditacija zbog odomaćenosti tog
izraza, jer on podrazumeva koncentrisanu udubljenost s nekim misaonim sadržajem. Ovo je pre
sámo sedenje, koje se u zenu naziva šikan-taza.)
U prvom stepenu zadubljenja čovek prvi put u životu doživljava slobodu od nagonske stihije
telesnog kretanja, nadišavši ga njegovim smirenjem. U drugom stepenu čovek prvi put spoznaje da
nije um i da može biti slobodan od njegovih određenja i sadržaja, da može biti izdvojen i nezavisan
svedok svake misli i psihičkog doživljaja. Iako je od presudnog značaja, taj stepen traje kratko zato
što je zbog dotadašnje nezrelosti ovo stanje budnog svedočenja propraćeno ranijim iskustvima,
stresovima i sadržajima koji osvešćenjem izbijaju na videlo, tako da nezavisnost svedočenja brzo
nestaje. Ne može se biti slobodan i uslovljen starim navikama individualnog iskustva istovremeno.
Treći stepen odlikuje odvikavanje čovekove svesti od ličnih uslovljenosti, lične prošlosti, dakle,
nadilaženje Ja, pretapanje ličnog u slobodno i nadlično, u apsolutno. Četvrti stepen je pobeda
apsolutnog Duha nad samovoljom tela i uma i potpuna ravnodušnost prema njima, kao trajno stanje.
Sva četiri stepena odlikuje sve veće buđenje blaženstva zato što u tom procesu telo i um ne bivaju
odbačeni, nego dozrevaju u svojoj svrsi i rascvetavaju se u svome ishodu, postaju oličenje slobode
koja omogućava sâm svet.
Usavršavanjem sva četiri stepena rűpa-dhyânam postižemo savršenstvo satipatthâne. Samo
tako možemo jasno i zauvek spoznati transcendentalnu prirodu svoga Duha, odnosno Duha u nama.
Činjenica da možemo biti sasvim svesni svoga tela i ovladati njegovom stihijom, kazuje da nismo
telo, da smo iznad njega. Činjenica da možemo biti sasvim svesni svojih osećaja i nezavisni od
njihovih uticaja, kazuje da nismo osećaji, da smo iznad njih. Činjenica da smo svesni svih stanja
uma kazuje da ne moramo da budemo identifikovani sa stanjima uma, da smo iznad njih. I činjenica
da možemo biti svesni svake misli kazuje nam jasno da nismo misao, niti smo onaj koji misli (ego),
jer i njega možemo biti svesni.
Sve je to prakrti.

Plodovi

Kada je svest (buddhi) tako sabrana, pročišćena i razbistrena u meditaciji (dhyânam), za

ispoljavanje Duha neuslovljenosti, njena moć stvaranja u prirodi, iako i ranije velika, sada je mnogo
veća, u potpunosti je ostvarena. Svest sada osvetljava biće u svim dimenzijama, a ne samo iz
područja fizičkih čula (indriyani). Koliko je svojim smirenjem i pročišćenjem prisustva bliža
principu neuslovljenosti, toliko je njena stvaralačka moć veća - toliko je manje oblika bivstvovanja
koji imaju sputavajuću moć nad njom. Ukoliko je svest prisutnija kao činilac, utoliko je suženije
prostorvreme između uzroka i posledice, ishod je svim stvarima bliži. Dok je nesvesnost, s druge
strane, stanje veće razdvojenosti uzroka i posledice u prostornosti vremena. Samo se uslovno može
govoriti o 'stvaralačkoj moći svesti'; čista svest, zapravo, otvara sve mogućnosti bivstva, a ne
'stvara' ništa novo.
U dhyânam smo naučili da možemo postojati i bez misli, da nismo um nego bivstvo, da um
sužava svest o bivstvovanju bića i uslovljava je svojim sadržajima. Kada smo naučili da bez misli
budemo svesni i postojimo kao sámo bivstvo koje uvek jeste, tada smo uvek budni i prisutni u sebi
pri svim zbivanjima. Zato je prvi plod čiste svesti pojava lucidnih snova i vantelesna iskustva. Ona
su ključni nagoveštaj konačne nezavisnosti puruše od prakrti. Bez toga njegova nezavisnost se neće
aktuelizovati u čovekovom iskustvu, ili će duhovna priprema za nju biti potrebna sve do kraja
života fizičkog tela. Mnogo je mudrije ubrzati vreme tog procesa, koji je inače neminovan,
osnaženjem svesti (satipatthâna i dhyâna). Stoga što nagoveštava i priprema veliko buđenje, ovaj
plod je na prvom mestu po važnosti. Sve druge sposobnosti svesti (siddhi) od sporednog su značaja
i svode se na egzibicije. One se u astralnom telu mogu uvežbavati, a zatim tako stečeno iskustvo
preneti na fizički plan. Tako je moguće uvežbati da se iz fizičkog tela pređe u energetsko; da se vidi
i čuje kroz fizičke prepreke i na daljinu; da se fizički elementi po volji preobražavaju u različite

27
tvorevine;12 da se savlada zemljina teža i leti u prostoru; u energetskom telu se može putovati po
celom kosmosu jer se ono kreće po višim dimenzijama gde se prostorvreme sažima, njegovo
putovanje je zapravo ulazak u ovo sažimanje viših dimenzija; da se vide raniji životi - ali ne kao
svoji već samo kao pri-vremeni oblici prirodnog bivstvovanja. To su bila rađanja i umiranja
prirodnih otelovljenja, podsticana višim kategorijama koje sačinjavaju đivu, i Duh čovekov nikada
nije bio dodirnut njihovom dramom, on je nezavisan od svih bivstvujućih oblika prakrti. Jedino s
prepoznavanjem njegove nezavisnosti uvid u prošle živote je moguć, i samo je takav uvid
verodostojan. Bez njega je to samo još jedna krajnje ubedljiva iluzija s kojima neorgansko područje
obiluje.
Kada je svest tako sabrana, pročišćena i razbistrena, čovek uviđa da se ceo lanac uzročnosti
bivstvovanja sastoji iz dvanaest karika.

1. Usled neznanja o neuslovljenosti ni od čega, kao prvom uslovu samog postojanja,

spontano nastaju nesvesne reakcije na zbivanja.
2. Na spontanim i nesvesnim reakcijama (samskare) nastaje svesno iskustvo prosečnog
čoveka.
3. Na takvoj svesnosti nastaje njegov um (identitet) i telesni oblik.
4. Na umu i telu nastaje iskustvo šest čulnih područja.
5. Na čulnom području zasniva se dodir sa predmetima i objektima.
6. Dodir izaziva osećaje, a
7. osećaji žeđ za životom.
8. Žeđ izaziva privrženost za obnavljanjem iskustva življenja.
9. Ova privrženost i vezanost za obnavljanjem čulnih iskustava stvara iluziju postojanja
u stvarnosti.
10. Iluzija stvarnog i trajnog opstanka u čulnom i telesnom obliku uzrokuje
11. Novo rađanje koje vodi jedino u
12. starost i smrt, u propadanje svega što nastaje.

Nestankom neznanja i nesvesnosti u potpuno pročišćenoj svesti, nestaju nesvesne reakcije

koje dalje stvaraju uslovljeno zbivanje i čitav ovaj lanac posledica neautentičnog bivstvovanja. Sve
ovo prestaje kada se svesno obustave nesvesne reakcije, kada se ostane miran i sabran radi jasnog
uvida u prirodu zbivanja. Naše celokupno dotadašnje postojanje svodilo se na nesvesne reakcije,
one su bile lanac našeg ropstva. Taj lanac se sastojao od dve vrste karika: od prianjanja i odbojnosti
(žudnji i mržnje). I jedno i drugo donosilo je loše rezultate i patnju. Postizanjem svesti svedočenja
ili transcendentalne svesti, mi ne odustajemo od zbivanja, kako to neiskusnom kritičaru izgleda, već
odustajemo od nesvesnog reagovanja i tako postižemo psihičku objektivnost prema zbivanju; ne
reagujući spontano možemo ga videti kakvo ono zaista jeste, i tada delovati na odgovarajući način,
u skladu sa stvarnošću i Duhom. Tome nas ne mogu naučiti nikakve 'božije zapovesti', nikakav
moral, ni razum, ni logika, ni znanje, politička niti ekonomska prinuda. Bez transcendentalne svesti
ne možemo ispravno da delujemo; bez nje uvek nesvesno reagujemo. Bez iskustva čiste svesti mi ne
možemo uopšte da delamo, i nismo nikada ni delovali. Sve naše (re)akcije su bile prirodne akcije,
sastavni deo prirode, od naših misli, reči, snova i juče obavljenog posla, do lišća na vetru i kretanja
Zemlje oko Sunca sa ostalim planetama. 13 Tek se sa transcendentalnom svešću rađamo i počinjemo
da postojimo. Sve dotle je postojala samo priroda, i sve je ona radila - kroz telo, osećanja i misli,
koji su njeni proizvodi, a za koje smo u zabludi mislili da su naši - na svoj spontani, uslovljeni
način, i sva naša patnja nastajala je zbog identifikacije s njom. Od svih plodova meditativnog
pročišćenja svesti, najbolji je onaj kojim dozreva potpuni uvid o četiri osnovne istine. Njime se
čovek budi iz nesvesnog opstanka koji odlikuje sve prirodne tvorevine.

12
Preobražaj elemenata pripada istoj sposobnosti svesti s kojom ona odlučuje o preobražajima drugih oblika
bivstvovanja, kao što su navike i ponašanje uopšte, od misli do tehnike. Kako se elementi prirode i sami stalno
preobražavaju, delovanje svesti na njihovu promenu samo je alhemijsko sažimanje vremena tog procesa.
13
Nauka astrologije detaljno pokazuje kako nas prirodna celina sačinjava i uslovljava naše kretanje kroz život. Jedino
iskustvom transcendencije nadilazimo sudbinu i stičemo slobodnu volju, ali ne kao svoju, tj. svog ega, nego volju
slobode koja sve omogućava, slobodnu volju Duha.
28
 Ali, moramo ovde naglasiti još jednu vrlo važnu činjenicu. Svaka meditativna praksa, ovde
izneta ili druga, sve discipline i tehnike samorazvoja samo su imitacije idealnog stanja. Njima se
čovek malo po malo usklađuje s autentičnim stanjem, s Duhom. Imitacijom on postepeno postaje
podoban da bude saobražen s Duhom. Meditacija je samo priprema za probuđenje. Nijedna
meditacija ili duhovna praksa ne dovodi čoveka do 'prosvetljenja', već ga samo pročišćava od ličnih
elemenata, od subjektivnosti i iskrivljavanja autentičnog stanja, čisti ga od njega samoga, čini ga
podobnim za objektivna, viša stanja svesti, i oslobađa svih uporišta u toj meri da ga dovodi do kraja
samoga sebe. Tek tada, kada dođe do kraja sebe i svog života, gde apsolutno ništa više ne preostaje,
čovek može da vidi cilj, autentičnost Duha i kako to zaista izgleda. Nikada ranije uz pomoć učenja i
tuđih uputstava to nije mogao da vidi. Cilj se može videti samo lično, kao nemi svedok, i to se
iskustvo ne može nikome preneti. Svako ga može videti samo za sebe. Upravo je u tome njegova
objektivna vrednost. U tome je njegova transcendentalna priroda. Da je to nešto što svi mogu da
dele i do čega mogu doći na isti način, nekom tehnikom, prodavalo bi se na trgu. Sve tehnike služe
za lično pročišćenje. Tek kada napusti sav svoj dotadašnji život i sva saznanja, čovek može da vidi
cilj i da krene ka Duhu.
Plodovi meditativne prakse ne nastaju, dakle, na regularan i predvidljiv način, prema
kojemu, nakon dovoljne prakse, sledi odgovarajući rezultat, 'prosvetljenje'. Ovde se radi o
transcendenciji, a to znači da ništa nije predvidljivo, a još manje unapred shvatljivo i poznato. Sve
što je poznato, nije transcendencija. Rezultat će biti sasvim nepredvidljiv i doneće ga sam život na
svoj jedinstven način, u skladu s karmičkom zrelošću svake individue. Doneće ga na najmanje
očekivan i, najverovatnije, na najmanje poželjan način. Ali, da bi se došlo do tog rezultata,
neophodan je napor meditacije. On pročišćava svest da bi mogla da se suoči s prosvetljenjem, sa
onim što jeste. Ono što jeste uvek je tu, problem je jedino u našoj spremnosti da ga prihvatimo.
Meditacija nas priprema za to. Ne samo mentalno nego i fizički; iskustvo probuđenja zahvata celo
biće, ono menja energetski kvalitet našeg tela. Suočavanje s takvom promenom može biti bolno za
onoga ko je nedovoljno pripremljen. 14 Ne samo energetski, već i duhovno. Neophodno je, naime,
poznavanje celog plana ili sheme o smislu transcendencije, koju najbolje daje sânkhya, znanje o
tome šta se transcendira i zašto, šta je transcendencija i ko transcendira. Tako, razlikovanje
buddhija od puruše, koje čovek konkretno doživljava kao sopstveno podvajanje ili raspolućivanje,
po svemu bi ličilo na šizofreniju ako ne bi bilo uvida da ono što u tom trenutku otpada s nas, a to je
um i sva njegova životna istorija, nikada nije ni bilo svojstvo čiste svesti i Duha koji sve
omogućava, i da Duh preostaje kao mi sámi. Pri razlikovanju buddhija i puruše vidimo da sve
psihofizičke aktivnosti nikada nismo činili, niti činimo mi sámi, već da su se one oduvek same
odvijale pod privlačnim dejstvom čiste svesti koja je naša suština. Iza uma i individualnosti koji
otpadaju s nas otkrivamo svoju pravu prirodu - postajemo oličenje Duha koji sve omogućava.
Jedino je to vizija autentične duhovnosti. Da bi Duh sebe prepoznao, da bismo postali njegovo
oličenje, ne sme biti nikakvih primesa starih koncepcija - 'stari čovek' mora sasvim da umre, a on
umire spoznajom da još nismo rođeni - a samo doktrina probuđenja nudi takvu čistotu; u svim
ostalim sistemima um provlači i pervertuje svoje koncepcije u svim mogućim religijskim i
metafizičkim oblicima.
Duhovno probuđenje koje nastaje meditativnom praksom ide sledećim redom koji je
najbolje opisao Gurđijev: Osvešćenje-umiranje-rođenje. Najpre čovek upoznaje koliko je nesvestan
i nemoćan, da ništa nije njegovo i da tek treba da bude svestan, da tek treba da se rodi. Tako se
razvija osvešćenje: upoznavanjem nesvesnosti. Zatim uviđa da nikakvim svojim naporom niti
'tehnikom' ne može da bude potpuno svestan, i tada se predaje i umire, tj. zauvek napušta
identifikacije s mnoštvom svojih Ja, sva svoja uporišta. Tek kada umre on može da se rodi (Jovan
12:24-25) kao jedno Ja, autentična ličnost koja je oličenje Duha.
„Sve nove moći i ostvarenja dolaze na jedan te isti način. Prvo se pojavljuju u obliku bljeska
u retkim i kratkim trenucima; zatim se pojavljuju češće i traju nešto duže, da bi konačno posle
dužeg rada postale postojane. Isto se može primeniti na buđenje. Nije moguće probuditi se
odjednom. Čovek se prvo mora buditi na kratko.”

14
Svaka meditacija ostaje tek mentalna avantura ako životna energija nije transformisana na najviši nivo bića, pomoću
taoističke ili tantričke alhemije. Bez dovoljno energije u najvišim centrima (ađna i sahasrara) ne možemo da sačuvamo
čistu svest postignutu u meditaciji.
29
 Ulazak u budno stanje svesti je proces, a ne trenutni događaj. Trenutni su samo skokovi u
budno stanje koji se javljaju povremeno kao bljeskovi uvida. Taj proces je individualan i ne može
se razgraničiti, kao ni prelazak iz mladosti u starost, iz nezrelosti u zrelost. Tako se i viša svest
postepeno razvija otapanjem niže. Koliko se niža, egoička svesnost rastvara, toliko se viša svest
učvršćuje.
Ovde, dakle, možemo razlikovati dve faze: prva je učenje, kontrolisana meditacija i
disciplina koja se okončava najvećom egzistencijalnom krizom kakvu čovek dotle nije mogao ni da
zamisli, koja je po svemu nalik iskustvu smrti, u kojoj propadaju svi planovi, sve ideje i nade.
(Iskušenje smrti, sopstvene ili smrti bližnjeg, najefikasnije vodi do sazrevanja ove faze.) Prva je
kristalizacija aham-kâre, a druga nadilaženje ega, napuštanje sebe i predaja onome zbog koga sve
postoji. Smisao života - celokupno karmičko sazrevanje koje se dovršava u meditativnoj praksi -
vodi do samo jednog ishoda: napuštanja sebe i predaje Duhu koji sve omogućava (Jovan, 10:17-18).
To će biti propraćeno krizom u onoj meri u kojoj se čovek drži uma i njegovih koncepata, a ne
čistog bivstva koje omogućava i um i svet. Cela ova drama odvija se samo u umu.
Drugu fazu je Buddha razlučio govoreći o arűpa-dhyânam.

Arűpa-dhyânam
Dovde se na različite načine oblikovalo (rűpa) zadubljenje (dhyânam) tokom posebne
prakse. Ona se činila u telu, njegovim obuzdavanjem i mirovanjem. Dovde se kristalisao posmatrač,
buddhi. Arűpa-dhyânam se odnosi na kontemplativnu spoznaju koja je nezavisna od tela i bilo
kakve vežbe koja se bavi njime ili umom. Ona se ne oblikuje (arűpa), već dolazi sáma, kao plod
oblikovanja. Odavde počinje afirmacija svedoka, puruše.
Satipatthâna predstavlja rad na sebi koji spada u četvrti nivo svesti (ili religioznosti), četiri
stepena rűpa-dhyânam je dovršenje tog rada na petom nivou, a njegovi plodovi su šesti. Arűpa-
dhyânam je uzdizanje na sedmi nivo.
Intenzivno zadubljenje tokom sedenja u meditaciji (dhyânam) stoji prema stalnom prisustvu
svesnosti u svim zbivanjima (satipatthâna) kao upiranje nogom o tlo prilikom hodanja. Bez
povremenog upiranja o tlo (jednočasovnog zadubljenja u meditaciji) radi odraza, ni hodanje
(celodnevna budnost) ne bi bilo moguće. U rűpa-dhyânam čovek dolazi do neuslovljenosti kao
temeljnog ishoda svih tvorevina, pa i svesti koja ih spoznaje, ali takvu svest i slobodu od svih
tvorevina nije moguće stalno održati, jer ih različita zbivanja tela, osećanja i mentalnih stanja
remete svojom dinamikom. Zato je neophodno da se satipatthânom sva ta zbivanja međusobno
razluče i spoznaju kakva zaista jesu u svim dimenzijama i oblicima, kako ne bi imala uslovljavajuće
i obmanjujuće dejstvo na budnost. U arűpa-dhyânam tu neuslovljenost, koju spoznaje u
unutarnjoj tišini sebe samog, čovek prepoznaje spolja u svemu i u svakoj akciji, unutarnje
postaje spoljnje, i obratno. Kada dođe do Sebe, svestan subjekt postaje u toj meri objektivan
da spoljnje i unutarnje, mirovanje i kretanje svega su jedno u toj meri da mir svoga Sopstva,
buddhi, prepoznaje u svemu što postoji, celoj prirodi i svakom pokretu i delu. Ovo jedinstvo
spoljnjeg i unutarnjeg, pokreta i mirovanja, imalo se u vidu kada se o probuđenju govorilo kao o
nestanku spoljnjeg, objektivnog sveta. Svet nestaje kao spoljni svet, a ne kao svet sam po sebi,
takođe i sve suprotnosti koje sačinjavaju iskustvo objektivnog sveta, a počivaju na temeljnoj
suprotnosti između subjekta i objekata, Ja i svega drugog. Nestaje zapravo subjekt, a s njim i
objektivni svet koji samo subjekt može da projektuje. Ostaje ono-što-jeste, celina postojanja koja je
dotle koristila individualno telo kao pogodno mesto za svesnog subjekta radi sticanja najfinijih
iskustava o sebi, a ta najfinija iskustva konačno dozrevaju kada se svest u subjektu ispolji kao čista
ljubav i dobrota.
Rűpa-dhyânam se odnosi na individualno pročišćenje svesti (buddhi) od svih taloga
uslovljenosti subjektivnog iskustva. Tu je čovek raščistio s tim ko je on u apsolutnom smislu, tu
subjekt postaje objektivno svestan sebe. Kada je to učinjeno u dovoljnoj meri, kada je osvestio biće,
događa se spontano pročišćenje uvida o suštini bivstvovanja uopšte, o univerzumu (mahat-buddhi
ili „veliko buđenje”), o onome što omogućava i biće i svest o njemu. Tu se čovek suočava sa
istinom o tome šta je sámo biće u apsolutnom smislu, nezavisno od svakog oblika (rűpa)
bivstvovanja. Ono što je otkrio u sebi, u mirovanju, sada prepoznaje spolja u svemu, u akciji.
Suočavanje s ovom krajnjom spoznajom se zato i naziva arűpa-dhyânam, bezoblična ili razobličena
30
kontemplacija koja zauvek razvezuje i oslobađa čoveka od svega što obmanjuje prisustvo
neuslovljenosti (puruša), koja ga sačinjava zajedno sa svetom. U ispravnoj sabranosti (samadhi)
’stari’, prirodni čovek je umro. U arűpa-dhyânam novi, duhovni čovek se rađa kao oličenje slobode
iz koje sve postojeće uopšte i biva. Nestankom ’starog čoveka’ nestaje i svet kakvog je dotle bilo, i
s ’novim čovekom’ sviće novi svet. To je svet čistog Duha u kome je svaki trenutak večan i svaki
oblik živi izraz beskrajne slobode.
Pre arűpa-dhyâne čovek je bio individua unutar beskrajne celine. Pet stepena arűpa-dhyâne
pokazuju kako individua trajno nestaje i samo beskrajna celina ostaje, ali ovog puta ne bezlična kao
što je bila, već sa svim osobinama individualnosti i ličnosti. Individua postaje oličenje Duha koji
omogućava celinu. Kada čovekova ličnost nestane u Duhu celine, time omogućava da Duh celine
postane individua i ličnost. Drugim rečima, apsolutno i relativno, spoljnje i unutarnje, prestaju da
bivaju nešto različito za čoveka, i obelodanjuju se u njegovom iskustvu kao jedno, kao on sâm.
Za uspešan prelazak iz starog u novo neophodno je, nakon ostvarenog smirenja u rűpa-
dhyânam, do jednog časa dnevno, slobodno učestvovati u svakodnevnim aktivnostima. Izmena
mirovanja i aktivnosti sama po sebi izvešće potreban preobražaj, a ne naglašavanje jedne od tih
krajnosti. Bez učestvovanja u aktivnostima sámo mirovanje bilo bi puko poništenje i umrtvljavanje
života. Takođe sama aktivnost bez mirovanja u zadubljenju bila bi lišena perspektive, smisla i
duhovnog ishoda, to bi bila nesvesna stihija prakrti kao i sve drugo što se zbiva. Mirovanje unosi
svest i prisustvo Duha u aktivnost koja, s druge strane, Duh oživljava i aktuelizuje u čoveku i svetu.
Jedino s uporištem u mirovanju biće se pokreće ka slobodi. Bez njega se kreće u sopstvenom
zatvorenom krugu.

Arűpa-dhyânam ima pet stepena.

1. Neposredno pri završetku zadubljenja (dhyânam) zapažamo da tako smiren Duh u nama
ostaje nezavisno prisutan, dok se samo telo pokreće da ustane iz vežbe. Ako zadržimo unutarnju
tišinu i za vreme kretanja posle sedenja, možemo videti da telo pripada jedinstvu okolnog prostora
prirode i njenom opštem kretanju, da je ono za nas isto što i odeća koju nosimo, dok je Duh bio
nezavisan od svega toga za vreme sedenja, pa tako ostaje i posle. S takvom nezavisnošću Duha
uviđamo da su svi postojeći oblici uzročnog zbivanja sveta oko nas samo različite modifikacije
jednog istog prostora (akaša) bivstvovanja prakrti. Vidimo da svi oblici, i našeg tela i svih stvari
koje sačinjavaju svet, nisu ništa sami po sebi, nego su ispoljavanje celine prirode, i da u suštini
jedino njen beskrajan prostor postoji.15
Čovekov Duh se tako oslobađa privlačnog dejstva svih raznolikih posebnih pojava koje
nemaju podršku u sebi, koje su nepostojane i prolazne svakog trena, i zato vezanost za njih vodi
jedino u gubitak i bol. Svoju pažnju čovek ovde proširuje i redukuje sa svih posebnih oblika na širu
celinu ili kontekst (geštalt), na sâm beskrajni prostor koji proizvodi sve oblike, u toj meri da su
oblici poništeni i ostaje stvaran jedino prostor. Takvom spoznajom beskrajnog prostora on prožima,
bistri, stišava um i oslobađa se u Duhu. Tada primećuje da su sve brige nastale na osnovu posebnih
oblika zbivanja nestale, i da je preostao još samo beskonačan prostor kao njihov jedini ishod.

2. A zatim, kada je Duh tako pročišćen za prisustvo jedinstvenog i beskrajnog prostora, kao
celine i jedine žive stvarnosti svega što se zbiva, uviđamo da je sáma svest o beskrajnom prostoru
njegov suštinski činilac. Svaki poseban oblik, kao modifikacija beskrajnog prostora, je in-formacija
za obrazovanje svesnog uviđanja u subjektu - jednako kao što je uzrok za nastajanje novog oblika u
objektivnoj prirodi. Modifikacije uma su najfinije modifikacije istog prostora koji sačinjava sve
ostalo. Uviđanje o zbivanju je najfiniji vid ili stecište sveg zbivanja prirode u prostoru. Tu, u
svesnom subjektu, zbivanja svih oblika svrsishodno uviru u svoj ishod, sažimajući se kao iskustvo
ili znanje (đnana) o prirodi. Ovde se uviđa da misli i stanja svesti nisu lična tvorevina niti vlasništvo

15
Na koji način prostor sačinjava naše telo? Kretanjem najvećih objekata koji sačinjavaju prostor - kretanjem planeta i
zvezda, jer šira celina sačinjava manju. Sve postojeće sačinjeno je od životne energije, a životna energija na Zemlji
potiče od magnetne indukcije koja nastaje kruženjem Meseca i drugih planeta oko Zemlje, kao i kruženjem Zemlje oko
Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode (indukuju) životnu energiju i sva kretanja živih bića.
Kretanje Zemlje pokreće naše telo. Kada bi Zemlja i Mesec stali, i naše telo bi sámo stalo i raspalo se u prah.
Ova napomena je morala biti ponovljena zbog njenog značaja.
31
subjekta, nego su stanje odnosa između subjekta (manas) i svih bivstvujućih entiteta u lokalnom
prostorvremenu. Subjekat je samo saborno mesto smisla njihovog zbivanja, u njemu se
prostorvreme ubrzavanjem sažima ka svom ishodu, i to sažimanje zbraja informacije svih
oblikovanih zbivanja tako da, po principu konverzije, kao kod nastanka zvezda, sama maksimalna
sažetost in-formacija proizvodi sve(tlo)st iskustva o njima. Tako priroda samu sebe osvetljava.
Njeno sažimanje se događa pod privlačnim dejstvom čiste neuslovljenosti, i svest je samo izraz
njene blizine, a ne svojstvo prirode.
Drugim rečima, ovde se uviđa da beskrajni prostor stvara svesnog subjekta, s ciljem da ne
bude više bezličan, nego da postane ličnost, a to znači da njegova svest o sebi bude najkonkretnije
izražena, i potpuno diferencirana. Kao što subjekta nema bez prostora u kome prebiva, tako ni
prostor ne može da postoji bez subjekta koji ga je svestan.
Dok u prostornosti objektivne prirode oblici uzrokuju nova zbivanja, u subjektu se ovaj
proces toka prostorvremena savija i ubrzavanjem sažima ka zaokruženju svog ishoda u svesnoj
spoznaji i utrnuću cele te bujice bivstvovanja. Tako vidimo da sâm prostor ili celina prakrti oblikuje
spoznaju o sebi u subjektu, da je svest suština prirode, i da svet samog sebe spoznaje kroz nas.
Vidimo da je svest identifikacija (nama) oblika (rűpa) svakog bivstvovanja i da zato nije odvojena
od tih oblika - da se oni međusobno određuju. Objekti vida, slušanja, osećaja i mentalnog
spoznavanja nisu odvojeni i nezavisni od samog čina viđenja, slušanja, osećaja i od samog čina
spoznaje. Oblici su stvorili oko, zvuci uho. Zato je čovek svestan i budan samo kada je prisutan u
onome što se zbiva, i ne luta u izmišljanje onoga što je bilo, što jeste ili će biti. Jedino se u takvoj
budnosti biće pokazuje kakvo jeste, kao čovekova Sopstvenost. Onaj ko spoznaje ne postoji bez
onoga što se spoznaje. Oni su ista celina, tako da nema subjekta. U krajnjem ishodu sama celina je
subjekat i on je zato beskrajan.
Prethodno smo uvideli da naše telo nije „naše”, već je modifikacija beskrajnog prostora.
Sada uviđamo da ni naša individualna svesnost nije „naša”, nego je ishodište prostornog zbivanja.
Ovakvim uviđanjem sve brige nastale na osnovu beskrajnog prostora i njegovih pojavnih
oblika više ne postoje. Oni su ništavni i sada je stvarno jedino prisustvo u području neograničene
svesti, kao suštine svih pojava. Takvim prisustvom u čistoj svesti, kao egzistencijalnom izrazu
celine i jedinstva bića, čovek prožima, bistri, smiruje um i oslobađa se u Duhu.

3. A zatim, uvidevši da svest određuje pojavnost sveta, čovek doseže do ispraznosti sveta
samog po sebi, do ni-čega. Savršenom svešću svet se spoznaje kakav jeste, da je ništa po sebi i za
sebe. Kada svest miruje, i svet nestaje. Svest pokreće svet. Ne postoji objektivan svet nezavisno od
svesti – svest je ishod objektivnog sveta. Kada je svest neuslovljeno prisutna kao čista budnost, svet
nije ništa sam po sebi - zato što se otkriva kao naša unutrašnjost. Svet postaje „nešto” izvan nas
samo kada svest učestvuje u tome napuštajući prisustvo u suštini bića. On je „nešto” objektivno
samo za onog čoveka koji bivstvuje tako kao da je svet supstancijalan i stvaran sam po sebi, dakle,
za nesvesnog čoveka. Svet nikada nije ni postojao kao objektivna stvar i problem; objektivan svet
kakav znamo postoji samo kao naša predstava, dok spolja, kao svet kakav jeste, izvan naše
subjektivnosti, oduvek postoji samo neuslovljeni Duh ('živi Bog'; zato onaj ko spozna Boga sve vidi
jedino kao Boga; zato nam se događa ono što zaslužujemo delima; zato postoji karma). Za smirenog
i probuđenog svet nestaje jer postaje jedno s njim. Ako je svest njegova Sopstvenost, tada je to i
svet. Kada je čovek u potpunom jedinstvu sa celinom, sa kosmosom, tada ne vidi ništa izvan sebe,
kao nešto drugo, ili posebno. Njemu je sve ništa, jer sve je on sâm, njegova Sopstvenost. Kao što
oko ne može sebe videti, tako ni probuđeni ne vidi predmetni svet, jer je celina sveta postala
njegova probuđena Sopstvenost, njena aktuelizacija. Tako smirujući svest, čovek boravi u području
ničega i time prožima, bistri, smiruje um i oslobađa se u Duhu. Za njega su nestale sve brige koje
nastaju od stanja svesti i od objektivnog sveta.

4. A zatim, uvidevši da svet nije ništa objektivno, da je prazan (sunyam) s prestankom

projektovanja svesti, jer sve je samo naša Sopstvenost, dolazimo do ni-predočavanja-ni-
nepredočavanja kao još višem području. Ono nadilazi dualizam svest-nesvest i svet-ništa, i vodi
odustajanju da bilo šta predočavamo o stvarnosti. Ovde, nakon uvida da je spoljašnjost naša
unutrašnjost, potpuno prestajemo da učestvujemo u svetu kao individua, jer se pretapamo u ono što
prividne individue omogućava. Videvši da možemo biti ili smireni u sebi, sasvim budni i nezavisni
32
u toj meri da objektivni svet nestaje, ili da aktivno projektujemo svest u predmetni svet i
učestvujemo u njemu kao istinskoj stvarnosti (tj. kao u snu), mi napuštamo taj dualizam koji
uslovljava, i boravimo u području ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja stvarnosti kao istinskom
području Duha (puruša) koje nadilazi spoznavanje (svet) i nespoznavanje (ništa), to je područje u
kome svet nikada ne nastaje, pa zato nikada ne može ni nestati. Ako biće nikada i nije bilo nešto
objektivno i supstancijalno, onda i ništavilo ne može postojati. Tada uviđamo da je ništavno sve što
je u području uma i njegovih projekcija sveta, kao i sve što je u području ničega (koje nastaje
prestankom projektovanja uma u „nešto”), da je to sve područje prakrti, njeno sažimanje u
bezvremeno Sopstvo, i rasprostiranje u vreme predmetnog sveta, da su 'nešto' i 'ništa' međusobno
uslovljeni kao pokret i mirovanje bića, i da je viša stvarnost boravak izvan njihove smene. Tek smo
tada uvek budni za Duh (puruša) koji je nezavisan od opažanja i neopažanja, mirovanja i aktivnosti,
od svakog dualizma koji omogućava svesnost ili nesvesnost, postojanje ili nepostojanje. Time smo
nadišli prirodnu izmenu uslova koji su određivali kada je prisutna budnost, a kada ne. Jer, ovde je
naša budnost ono što omogućava i pokret i mirovanje, i sve i ništa.
Uvidevši da telo i njegova delanja nisu naše svojstvo, već svojstvo prakrti, a zatim da ni
individualna svest nije naša, već ishodište prostornog kretanja životne energije, i najzad da ta
individualna svest (ego) određuje šta je svet a šta ne, dolazimo do uvida da ni to nije naše, već je
samo proizvod prethodnih modifikacija.
Ovde uviđamo da neuslovljenost nije ništavilo nesvesnosti i ne-bića samo zato što nadilazi
svaki oblik bića i svesnosti, već da je ishod bivstvovanja uopšte. Uviđamo da možemo biti slobodni
i od bića i od ne-bića, od svesti i od nesvesti, jer puruša je iza svih ovih mogućnosti. Sama njihova
izmena, u koju smo se prethodno uverili, ukazuje na Duh u nama koji je nezavisno prisutan jer
nadilazi sve to kao svedok: i eternalizam supstancijalnosti i ništavilo. S njime tek vidimo da svet
nije ni bio nešto sam po sebi kada je već mogao da nestane u ništa, kao i da ništa zavisi od
pojavnosti sveta, i da zato, kao takvo, ne postoji samo po sebi.
Iskušavajući područje ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja, kao jedinu neuslovljenu stvarnost,
nadilazimo sve brige koje se mogu spoznati ili su ostale nespoznatljive, sve je nebitno naspram
neuslovljenosti koja je jedina prisutna.

5. I tada, ne obraćajući više pažnju ni na dualizam svet-ništa, niti na nadilaženje tog

dualizma kao ni-spoznavanje-ni-nespoznavanje, vidimo da se prisustvo neuslovljenog Duha može
ostvariti jedino u sabranosti svesti bez sadržaja, i to kroz šest područja čulnosti našeg tela - da je
ljudsko telo jedino pogodno mesto za to - i nigde više - i da nema ničeg drugog da se učini. A to
znači ovde i sada, u aktuelnom bivanju kakvo jeste. Svi prethodni uvidi ovde postaju konkretno
ostvareni kao naše bivstvovanje, prestaju da bivaju samo uvidi. Tada nestaje kao nevažno sve
prethodno spoznato i sabranost pažnje se vezuje jedino za prisustvo Duha neuslovljenosti (puruša)
u telu i njegovo milosrdno i nežno ispoljavanje kroz šest područja čulnosti. Time ostvarujemo
najvišu odgovornost za bivstvovanje. Neuslovljenost koja omogućava svet i život tada prestaje da
biva apstraktna i postaje konkretna živa stvarnost, koja ima svoje telo i čula, stvarnost koja diše i
dela kao naše biće. Tako Duh postaje čovek i čovek postaje puruša. Nikako drugačije.
Tako, dolazimo do velikog buđenja kroz uvid da je sve ono što je postignuto i ostvareno kao
novo, pa i sama ova budna prisutnost Duha, ovde opisana, tek nepostojana i prolazna pojava, da je
to događaj prakrti, njenog pročišćenja, a ne puruše, jer on je oduvek budan i slobodan. Potpunim
probuđenjem nismo postigli ništa novo, već smo otkrili ono što oduvek jesmo. Ništa se objektivno
ne događa niti menja. S probuđenjem čovek celokupno postojanje, sav svoj život, svoje telo, um i
ceo svet, prepoznaje kao san koji čak nije ni bio njegov, nego prakrtin - jer nesvesno postojanje
svojstveno je prakrti, a ne njegovom Duhu, puruši. Sve što je dobijeno kao rezultat kroz vreme,
nužno je uslovljeno vremenošću, i kroz igru suprotnosti pruža jedino iluziju njegovog utrnuća.
Autentičnost neuslovljenog Duha čovekovog ne zavisi od utrnuća vremena i nadilaženja uslovnosti
bivanja (čemu smo težili ranije), jer nikada i nije bila njime ugrožena, ona nije suprotnost ničemu
što bi bilo neautentično. Zato ne može biti proizvod nikakve aktivnosti usavršavanja ka oslobođenju
ili spasenju, već jedino utrnuća strasti za postojanjem u neznanju i nesvesnosti slobode koja
omogućava sámo postojanje. Oslobođenje u bezvremenoj budnosti je prestanak i utrnuće učešća u
iluziji i neznanju, a ne postizanje i ostvarenje nečeg objektivno novog, zato što je budnost sáma
neuslovljenost ni od čega, koja prethodi svakoj stvarnosti i omogućava svako postojanje. Sav
33
herojski napor za postizanje oslobođenja, koji se mora preduzeti, svodi se na kraju na oslobođenje
od svih napora koji nastaju i zbog sveta i zbog njegovog nadilaženja, svodi se na opuštenost. Tako
oslobođen čovek prihvata sve stvari onako kako se pojavljuju u svome trenutku, i vidi ih kakve jesu,
a ono čega nema i ne traži da bude. Bivajući slobodan i od imanja i od nemanja, od delanja i od
nedelanja, on sámo postojanje doživljava kao afirmaciju slobode i njenu živu autentičnost. On vidi
da je Duh neuslovljenosti jedina stvarnost nedodirnuta pojavnim svetom. Kao što filmsko platno, na
kome se odigravaju poplave i požari, ostaje nedirnuto tim pojavama, kojima omogućava da se
projektuju ili manifestuju, ili kao što na ogledalo ne deluju osobine likova koje odražava, tako i na
Duh neuslovljenosti, koji je čovekova suština, ne deluju pojave prakrti, njene stihije i požari, ne
samo spoljni već i oni u telu i psihi - iako omogućava njihovu pojavnost.

Čudesan se preokret, dakle, dogodio u čoveku. Ranije je živeo kao prirodno uslovljeno biće
rođeno u smrtnom vremenu. Da bi se oslobodio tog uzročnog lanca rađanja-i-umiranja, upoznavao
je takav život kroz patnju i meditativni napor i video ga kakav jeste: da nije ništa sam po sebi, da
nije razdeljen na mnoštvo već je jedna jedina celina koja počiva na neuslovljenosti ni od čega, čiji
Duh je omogućava. Video je da uslovljenost uzročnošću (patnja) postoji samo za delove celine
(bića) koji su nesvesni svog jedinstva sa svim (za bića koja misle da su izdvojena), ali da je sama
celina bivstvovanja neuslovljena i neuzrokovana, i da je ona čisto blaženstvo. Tada je taj večni Duh
neuslovljenosti prepoznao kao svoju suštinu, da je to zapravo on sâm, i da nije ništa od prirode, da
su ovo smrtno telo i iluzorni um njene prolazne tvorevine i da to sve nije njegovo, da uopšte nije ni
rođen da bi ostvario prirodne nagone nego, naprotiv, prirodni nagoni su ga rodili da bi se kroz njega
ostvarilo prisustvo bezvremenog Duha neuslovljenosti koji celu prirodu omogućava. Tada priroda
nestaje za njega kao san za probuđenoga, i samo beskrajna, bezvremena i svemoćna sloboda ostaje
kao njegova Sopstvenost i budnost. I zatim, takva je budnost počela da se u njemu učvršćuje i
postaje živa i delotvorna tako što je u njenom svetlu sámo bivstvovanje prirode prepoznavao kao
ostvarenje slobode koja je omogućava, kao njeno oživljavanje kroz sve oblike koji čine iskustveni
svet - a najpre kroz svoje ljudsko telo, kroz njegov dah i pogled, pokret i misao. Sav fizički svet
tada postaje čvrsto uobličena energija svesti koja izvire iz neuslovljenog Duha.
Dakle, najpre je svaki oblik bivstvovanja postao prazan, čovek je konačno iskoračio iz njega
i dostigao slobodu od svakog ropstva pojavnom svetu, a zatim je ta praznina postala sâm oblik, svet
je postao (samo za tog čoveka) sloboda bivstvovanja. Tačnije rečeno, nije 'postao', nego je
prepoznat kakav oduvek uistinu jeste. I tako je načinjen pun krug: najpre od nesvesne stihije
bivstvovanja ka slobodi od njegovih uslovljavajućih oblika, ka čistoj svesti, a zatim ka samom biću,
koje ovog puta nije više nesvesno već prosvetljeno. Zato to nije krug već spirala, jer se bivstvovanje
sada odvija na višem nivou.
Kao što bića ne bi bilo bez svemoćne slobode koja ga omogućava, tako ni te slobode ne
može biti bez bivstvovanja kakvo upravo jeste; ona se mora ostvariti kroz sve oblike života, inače
će ostati puka apstrakcija i delovaće jedino tama prirodnih nagona u borbi za opstanak. Duh
svemoćne slobode i ranije se povremeno probijao kroz tamu u život čovekov, obasjavao ga večnom
svetlošću i tada je doživljavan kao Sveti Duh (u hrišćanstvu) ili Šiva (u hinduizmu). Sada je čovek
trajno ispunjen njime kao svojom suštinom.
I samo takav život - koji nije više podstican borbom za opstanak nego, naprotiv, večnim,
svemoćnim i nestvorenim Duhom slobode, koji život u svemu nadmašuje jer ga celog omogućava i
drži kao malo vode na dlanu - samo takav život postaje za čoveka moguć, autentičan i blažen.
Čoveku život postaje prihvatljiv samo kada svoje uporište ne traži u njemu, u ispoljenom svetu, već
u Duhu koji ga omogućava.
Jedino što nakon svega preostaje probuđenom čoveku jeste vazda slobodan život prirode
koji se nesputano ispoljava kao doživljaj ljubavi. Ali, za razliku od ostalih ljudi koji nisu prošli put
pročišćenja ovde iznet, on svakog trenutka i u svim dimenzijama život prožima smislom, isceljuje
ga i stišava od zaludnih vrtloga strasti, bistri ga od neznanja i oslobađa u spoznaji njegovog ishoda.
On zrači dobrotom koja omogućava svet.
Takav čovek to može jedino zato što vidi da od ishoda svega nikada i nije bio različit, da je
puruša oduvek nezavisan od prakrti i da bi grešio ako bi nastojao da svoj Duh učini autentičnim
naspram prirode, ako bi tražio sopstveno spasenje. To je nepotrebno, jer nije porobljen. Da jeste, ne
bi imao Duha ni svesti u sebi - ne bi ni postojao. Kako je već slobodan, to svoje iskonsko stanje
34
može potvrditi i oživeti u iskustvu samo kada s ljubavlju podstiče sav život prirode, svih njenih
bića, a ne svoju slobodu, pa čak ni svoj život. Priroda nikada ne sputava Duh. To i ne može, jer on
nju celu omogućava. Ona u celosti služi njegovoj samospoznaji, i zato on samospoznaju i slobodu
ostvaruje jedino kada bezgranično podržava život svih bića i cele prirode, a ne svoj. Samo tako će
moći da s čistom ljubavlju doživi sve što postoji, sa svim suprotnostima (Matej, 5.6.7). Tek kada to
doživi, biće potpuno svestan postojanja kakvo zaista jeste. I tada će biti ono što sâm u suštini jeste:
Duh koji omogućava i postojanje i svest o njemu.
Nikako drugačije se čovek ne može prepoznati, probuditi i živeti u nerođenom i besmrtnom
Duhu koji omogućava život. Nikako drugačije.

35