Нана

Нана или мента је космополитски род зељастих биљака из фамилије уснатица

(Lamiaceae) са око 30 врста.

Опис
Нана је широко распрострањена биљка. Висока је и до тридесет центметара.
Има пријатан мирис. Најчешће се користи код стомачних тегоба. Постоје дивља
и питома нана. Дивља нана има длакаве листове.
 Мајчина душица
Мајчина душица је род вишегодишњих зељастих биљака и полужбунова из
фамилије Lamiaceae. Врсте овог рода јако личе једна другој и подједнако се користе као
лековите биљке, док се једна врста, тимијан, узгаја и користи као зачинска. Опис мајчине
душице најчешће значи опис врстеThymus serpyllum: збијено и густо бусење састоји се од
полеглих, врло танких, местимично за земљу прираслих, црвено-мрких изданака и врежа
из којих се дижу многобројни усправни огранци обрасли ситним јајастим листићима и
округлим цвастима; цветићи су двоуснати углавном ружичасте боје; цвета преко целог
лета. Цела биљка је пријатног и врло ароматичног мириса и укуса. Друга народна имена за
ове биљке су: бабина душа, бабја душица, бакина душица, буковица, вресковина, врисак,
дивљи босиљак, душичина, душичка, материна душица, матерка, тамјаника итд.

Лековита својства мајчине душице

Лековити састојци налазе се једино и искључиво у листу и цвету мајчине душице. Треба
напоменути да мајчину душицу треба брати пажљиво. Никако се не сме чупати, јер се тиме
биљка уништава. Треба одсецати само горњу половину лиснатих гранчица у цвету и то
маказама.
Састав: тимол и карвакрол, два фенолска једињења од којих потичу лековитост,
антисептичка моћ и својствен мирис ове биљке, имају својство изврсног и
нешкодљивог конзерванса.
Употреба: мајчина душица је омиљен лек не само у народној, него и у научној медицини.
Код нас се вековима употребљава, пре свега, као лек за лечење органа за варење, ређе и
органа за дисање. Мајчина душица улази у састав многих лековитих препарата који се
израђују било у апотекама, било у фармацеутској индустрији, а њено етарско уље и тимол
дају се против цревних паразита, нарочито против дечјих глиста. Треба нагласити да не
треба кувати мајчину душицу, јер се лековити састојци ове веома мирисне и лековите
биљке кувањем брзо и потпуно изгубе. Због тога се препоручује да мајчину душицу само
попарите кључалом водом, одмах поклопите, оставите да стоји 2 сата. Такође може се
слободно припремати и јачи чај јер мајчина душица ни дужом употребом не изазива
никакве знаке нелагодности нити навикавања.
Жалфија
Жалфија, кадуља или питоми пелим (Salvia officinalis) је вишегодишња
разграната биљка из фамилије уснатица (Lamiaceae). Стабло је високо 50—90 cm, делом
одрвенело и четвороугласто на попречном пресеку.Листови су сребрнозелени због
обиља длака. Цветови су плаво-љубичасти, понекад ружичасто-беличасти, изразито
двоуснати и налазе се удружени уцвасти (класасте пршљенове) на врховима стабљика и
огранака. Цела биљка је врло ароматична и својственог мириса.
Жалфија је једна од најстаријих лековитих биљака. Наводе је сви антички медицински писци.
Познато је да је од свег лековитог биља Карло Великинајвише ценио жалфију. То се види и по
оном његовом строгом историјском закону, Капитуларима, у којима велики владар наређује
свим државним имањима (а то су углавном били манастири) да морају гајити стотинак разних
врста лековитог биља од којих је на првом месту била жалфија.

Садржај
[сакриј]

 1Име биљке
 2Медицинска употреба
 3Литература
 4Спољашње везе

Име биљке[уреди]
Латински назив читавог рода Salvia потиче од латинске речи salvare, што значи спасти,
спасавати, излечити, јер су је Римљани још пре 2000 година веома ценили и на разне начине
употребљавали за лечење. Латински назив врсте, officinalis значи "који се користи".
У Црној Гори и Херцеговини ову ароматичну, лековиту и медоносну биљку називају
најчешће пелим, у средњој Далмацији кадуља, у северном Приморју куш, у источној
Србији калавер и џигер-трава, док се у градском говору назива жалфија. Осим ових, има и
других народних имена, као што су: бели џигер, вртни жајбел, голопер, жавбеј, жајбл, жалвија,
жалфа, јановденче, кадиља, кадуја, кадуља-крижатица, кадуна, калопер, калупер, крастатица,
крижна кадуља, љековита кадуља, љековита славуља, немачки калопер, пелин, перушина,
питоми пелин, права кадуља, славља, славуља, узани калопер, црни калопер, црногорски
пелен, шалвија.

Медицинска употреба[уреди]
Од жалфије се користи искључиво лист. Најлековитији лист се добија кад жалфија почне
цветати, а то је најчешће у мају. Лист се бере, суши и чува пажљиво. Главни лековити састојак
листа жалфије је испарљиво мирисно етарско уље, кога има од 1,5 до 2,5 %. Опорост и
лековитост листа потиче од танина. И горке материје у жалфији делују лековито.
Жалфија улази у састав великог броја лекова, који се употребљавају за испирање уста и грла
кад настану упале икатари, јер су то добра и безопасна средства која јачају слузокожу (дејство
танина) и делују антисептично (дејство етарског уља).
До открића антибиотика жалфију су вековима употребљавали у облику чаја против знојења за
оболеле одтуберкулозе, јер смањује лучење знојних жлезда. Чај и други лекови начињени од
жалфије употребљавају се и за јачање организма.

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење

у вези са темама из области медицине (здравља).
Вранилова трава

Вранилова трава (Origanum vulgare; oригано, црноврх, мравинац,

џоџан, бакина душица, враниловка, мравинац, оригањ) је
вишегодишња зељаста биљка из породице уснатица (Lamiaceae,
Labiatae).
Оригано (такозвани бели оригано) се у сушеном стању користи
као зачин засалате, сосове и преливе за: пицу, шпагете, макароне, л
азање...