821.163.41-94.09 Петровић Н.

Приказ

Александра Д. Матић1
Универзитет у Крагујевцу
Филолошко-уметнички факултет
Катедра за српску књижевност

СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКИ РАТ – СВЕДОЧАНСТВО И

ТРАУМА
(Нинко Петровић, Сећања из трагичних дана Србије 1914–1918,
Народна библиотека Осечина, 2014.)

Први светски рат је, својом вишеструком деструктивношћу, поред

милиона погинулих, произвео и генерације преживелих трауматизова-
них индивидуа, што је оставило последице колективних размера. Поку-
шај да се разуме искуство рата, да се стави под контролу свести, те да се
разреши и прихвати директно сучељавање са смрћу, на индивидуалном
плану, као и потреба за комеморацијом жртава и одржавања културе
сећања, на колективном плану, захтева стално преиспитивање догађаја,
њихово претакање у приче, у наративну меморију која треба да транс-
понује оно што је заувек заробљено у трауматизованој психи. Међутим,
прекорачујући замисливо, могуће, представљиво, траума Великог рата
осујећује његову непосредну репрезентацију, те је у сваком наративу о
Првом светском рату, било да је белетристички, документаристички или
какав други формат бележења, увек остајало нешто недоречено, мада
је потреба, пре свега, за обнављањем и систематизовањем сећања стал-
но производила нове приповести и приповедаче. У тежњи да обликују
своја сећања, аутори су се на различите начине дистанцирали од њих,
потврђујући структуру трауме која не може бити непосредно спозната.
Као један од учесника Првог светског рата, припадник чувеног
„Ђачког батаљона” српске војске, Нинко Петровић (1896–1981) из Бе-
лотића код Осечине, носилац Карађорђеве звезде, а касније и први
изабрани градоначелник Београда, покушао је своја сећања да прето-
чи у записе под насловом Сећања из трагичних дана Србије 1914–1918.
Петровићева књига објављена је 2014. године у издању Народне биб-
лиотеке из Осечине, а приредио ју је мр Бранко Матић, нагласивши
у Предговору да Петровићев опис рата има карактер аутобиографског
писања, да догађаје приказује из угла појединца, што је веома важно за
разумевање Великог рата.
Аутор, међутим, осим сопствене визије рата, коју форма сећања
претпоставља, укључује и приче које други приповедају (прича о борби

1 matic.aleksandra@yahoo.com

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XVIII / Volume 62 235
 Александра Д. Матић

на Мачковом Камену) или записују (приређивач у Предговору сачињава

списак литературе дате у фуснотама) – истичући тиме величину исто-
ријског тренутка, али их поставља и као допуну у сопственом писању, те
се наратив поставља између историографског и мемоарског дискурса,
у расцеп из којег проговара траума приповедача. Много је коренитије,
стога, од онога што се да упризорити кроз текст, кроз податке касније
преузете из послератних хроника, статистичких и војностратегијских
података, ослушнути управо тај сегмент сећања који треба да ухвати
лутајуће искуство, осветлити трагање за изразом који би могао ослобо-
дити трауму.
Свест опседнута изнененадним и болним упливом трауме у пси-
ху исказује се променом времена приповедања, па се најдраматич-
нији тренуци исказују у садашњем времену, док је већина текста дата
у прошлом. То су тренуци поновног проживљавања, изван времена –
прошлост у садашњости: „Борба је све ближа нашем селу. Митраљези
штекћу, пушчана ватра све гушћа, гледамо са брда од ‘Ђедова гроба’
распрскавање гранате испред Завлаке. Рањеника све више пролази дру-
мом и причају о тешким борбама. Непријатељ ће, вероватно, ускоро
стићи к нама.”
Текст не поседује превише интроспекције, али се зато у ретким
изливима она исказује низањем реторичких питања која читаоцу омо-
гућавају урањање у тренутак дилема, страхова, неизвесности пред оним
незамисливим што ће уследити.
Отварајући своја сећања поглављем Пред буру, у лето 1914. годи-
не, приповедач ниже питања која јесу и појединачног, али и колективног
карактера: „Зар поново у рат? У трећи рат за три године? У највећем
јеку пољских радова да остављају дом и домазлук, нејач код куће?“, да
би низом питања отворио и последњи одељак књиге, заокружујући тра-
гичне дане Србије: „Да ли је отац жив...? Шта је са осталима...? Од пуне
куће до рата, шта ћу сада у њој затећи?”.
Петровићева Сећања компонована су у три дела: На своме тлу,
Солунски фронт, На разореном огњишту, која хронолошки прате ток
догађаја – уочи рата, ратна дешавања и повратак кући, али да нису у
питању искључиво ратни мемоари сведочи и преплитање временских
перспектива и у најдужем, другом делу, како би се указало на однос
предратног и ратног доба, или како би се разјаснили поједини догађаји
из рата. Петровић отуда представља и хроничара свога времена, при-
купљањем података, бележењем историјских догађаја, те и анегдота
о значајним појединцима, описивањем начина живота становништва,
гимназијских дана и ђачких враголија, економских, политичких, кул-
турно-просветних прилика предратног Шапца и Србије.
Пасторалне слике сеоског живота у Рађевини, на које баца сенку
стрепња од новог рата, потом описи игранки и забава у предасима из-
међу битака – који се доимају као међучинови у овој трагедији, логоро-
вање војника по селима који се забављају са сеоским девојкама, уносе и

236 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVIII / Број 62
 СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКИ РАТ – СВЕДОЧАНСТВО И ТРАУМА

штогод од нашег менталитета и ведрине духа коју није могло сасвим по-
тиснути ни свеколико страдање. У том сегменту приповедања, као и кроз
анегдоте о Опанчарском батаљону, симболичким представама Аустро-
угарске монархије као „црно-жуте хидре”, о улози аустроугарске штам-
пе у подстицању злочина над Србима, Петровићева запажања домашују
визије Душана Ковачевића у драми Свети Георгије убива аждаху,
Од тренутка када приказује како „достојни синови својих славних
предака” крећу на фронт надаље се нижу описи масовних страдања,
морбидни детаљи о измасакрираним и распаднутим лешевима, било да
је аутор сам очевидац, било да преноси туђе доживљаје. Веома вешто
приповедач дочарава општу ужурбаност, метеж и панику која настаје у
тренутку када Аустроугарској у помоћ доспева и Немачка и Бугарска,
те се користи и библијском приповешћу о Давиду и Голијату не би ли
осветлио ситуацију пред којом се Србија затекла и која је њену мла-
дост и интелигенцију – Ђачки батаљон, уз осталу војску, натерала пут
Албаније. Страховит призор уништавања возила, оружја, стоке, архиве,
језива слика ломаче „читавог културног блага Србије”, како не би пали
у руке непријатељу, дочарава се представама јаких емотивних набоја и
проживљавања овог мучног чина, који је проузроковао и самоубиство
једног потпуковника.
Занимљиво је пратити кретање преко Албаније, од тренутка пре-
ласка Везировог моста, „чудне камене грдосије”, јер аутор, поред тога
што истиче глад, хладноћу, страх од шиптарских напада, објашњава да
су и шиптарске породице осећале исти страх пред наоружаним војни-
цима који су им долазили на врата и тражили храну, као и да су неке
породице биле пријатељски наклоњене нарочито према ђацима.
Одељак о Солунском фронту отвара се веома прецизним и обим-
ним подацима, сведочанствима и интерпретацијама замршених ратних
циљева и интереса савезника, и уопште светских политичких прилика.
Петровићев преглед збивања и чињеница о односима савезника на Со-
лунском фронту и њиховим превирањима, неиспуњавање савезничких
обавеза према Србији, представља значајан контраст према држању
српске војске који су једини „хтели да се истински и до краја боре и
гину. Јер је тамо, са друге стране фронта била Србија, њихова поробље-
на домовина”.
Припрема за фронт, регрутска обука, живот у логору, напади не-
мачких авиона и одлазак на положај, драматичност борбе на Кајмакча-
лану и велики губици, поред историографског дискурса зачињени су и
психолошким проживљавањима:

„Јутрос, када је отпочињало, пред оним што нас чека, хватао нас је луди
страх. Устрептано смо очекивали моменат када будемо морали искакати
из ровова у пакао који је створен. Међутим, уколико је дан одмицао, пакао
био све жешћи и то трајало, наша осетила су се тупила.”

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XVIII / Volume 62 237
 Александра Д. Матић

Тумачење историјских прилика, попут Октобарске револуције,

те долазак Југословенске дивизије као једне од најава идеолошких и
политичких праваца којима ће се кретати држава након рата, потом
сведочанство о технолошком осавремењивању оружја (немачки це-
пелин и француски митраљез), дају ширу слику збивања, која су свој
одјек имала и на Солунском фронту, том „космополитском ратном
мравињаку”, како га је аутор назвао због сустицања различитих раса,
народа, језика. Ипак, својим психолошким, естетским, наративним
квалитетима издваја се посве јединствена прича о Зори Курјаковој и
Вардар-мали, сликовити исечак рата представљен кроз судбину жена,
које су у борби за сопствену егзистенцију и основне животне потребе
прелазиле пут од смерних сеоских девојака, домаћица и супруга, до
проститутки у јавним кућама.
Иако сам приповедач није учествовао у пробоју фронта, јер је др-
жава имала друге планове за гимназијалце, након матуре, неочекива-
ним обртом, поново су враћени на фронт уместо да буду послати на ев-
ропске универзитете. Тај сегмент дешавања на фронту за време којих је
Петровић проводио своје школске дане у Волосу, приповедач допуњује
белешкама и извештајима војних команданата, али и сопственом има-
гинацијом, којом је једино могао бити представљен тежак моменат од-
луке војводе Живојина Мишића да се крене у офанзиву:

„Оставши сам, крупним корацима је прелазио са једног краја собе на

други. [...] Одлука је већ била сазрела, знао је да је мора за који тренутак
изрећи. Али је још мало одлагао, као и у сличној ситуацији пред Колу-
барску битку пре четири године. Не задуго. Наједаред застаде, мало се
усправи, затим крупним корацима приђе столу са телефоном, одлучно
дохвати слушалицу, па нешто снажнијим и одлучнијим гласом изручи у
њу: ‘Пошаљите два официра и шест војника!’
Био је то уговорени знак за дан и час отпочињања напада.”

Трећи део књиге На разореном огњишту представља свођење сли-

ка трагичних дана, домовину опустошену вишегодишњом окупацијом,
угашене домове, усамљене удовице, „које су од јутра до вечера кукале
и нарицале”, „што се сливало у јединствени ноћни хор кукњаве и једа”.
Подсећајући да су многи ратници погинули далеко од куће, неки чак и
далеко од домовине, аутор у последњем поглављу истиче значај крајпу-
таша, у камен урезиваних јада, на коме су невешто бележени основни
подаци о страдалом, као и позив пролазнику: „...Стани... Прочитај...”.
Тим позивом приповедач поентира и своја сећања, уписујући у свој
рукопис значење меморијалног споменика, уз јак морални императив,
подсећајући читаоца да застане над прочитаним и посвети се овом про-
говору о преживљеном ужасу, како би се однеговала представљена сли-
ка догађаја, а проживљеном осигурало колективно памћење.
Писан једноставним стилом, марљиво и педантно бележећи све
важне аспекте рата – од интимних проживљавања до светских дешавања,

238 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XVIII / Број 62
 СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИКИ РАТ – СВЕДОЧАНСТВО И ТРАУМА

Петровићев опис догађаја има вишеструки значај јер употпуњује никада

целовит мозаик збивања у Првом светском рату, и још једном потврђује
хероизам српског народа као значајан чинилац идентитетског ткања.

Примљен: 15. марта 2017.

Прихваћен за штампу марта 2017.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XVIII / Volume 62 239