(Uzeto iz knjige: Horhe Luis Borhes,

“Borhes usmeno” Burgera, Barselona, 1980.)

Jorge Luis Borges “Borges oraal”
Burguera, Barcelona, 1980.

ХОРХЕ ЛУИС БОРХЕС:

ЕМАНУЕЛ СВЕДЕНБОРГ1

Волтер је рекао да је најизузетнији човек чије име бележи историја Карл

XII. Ја бих рекао: можда је тај најизузетнији човек - ако допустимо ове
суперлативе - најтајанственији међу поданицима Карла XII, Емануел
Сведенборг. Желим да кажем неколико речи о њему, а потом ћу
говорити о његовој доктрини која је за нас важнија.
Емануел Сведенборг се родио у Штокхолму 1688. године, а умро у
Лондону 1772. Дуг живот, утолико дужи кад помислимо на ондашњу
кратковечност. Готово да је могао напунити сто година. Његов живот се
дели на три раздобља. Та раздобља су набијена радиношћу. Свако од
њих траје израчунато је двадесет осам година. У почетку имамо човека
посвећеног студијама. Отац овог Сведенборга био је лутерански бискуп
и Сведенборг је одгајен у духу лутеранизма чији је темељ, како је
познато, спасење кроз милосрђе, у шта Сведенборг не верује. У његовом
систему, у новој религији коју је проповедао, говори се о спасењу кроз
дела, иако та дела наравно нису ни мисе, ни обреди: то су права дела,
дела која садрже читавог човека, то јест његов дух, а што је још
занимљивије, и његов ум. Е па лепо, тај Сведенборг почиње као
свештеник, а онда се заинтересује за науку. Она га пре свега занима са
практичне стране. Касније је откривено да се приближио многим
потоњим проналасцима. На пример, замршеној Кант- Лапласовој
хипотези. Затим је Сведенборг, као Леонардо да Винчи, скицирао возило
за кретање кроз ваздух. Он је знао да је то узалуд, али је видео могућу
полазну тачку за оно што ми данас зовемо авионима. Нацртао је и возило
за кретање под водом које је предвидео Френсис Бекон. Затим га је
занимала што је такође изузетна чињеница - минералогија. Био је
саветник за рударску трговину у Штокхолму, занимао се и за анатомију.
И, као Декарта, занимало га је где се тачно дух сједињује с телом.
Емерсон вели: “Жалим што морам да кажем да нам је оставио
педесет томова”. Педесет томова од којих је најмање двадесет пет
посвећено науци, математици, астрономији. Одбио је да заузме место на
Катедри за астрономију Универзитета у Упсали јер се клонио свега

1
Под овим насловом Борхес је на позив Универзитета у Белграну, Аргентина, одржао једно у
циклусу од пет предавања маја-јуна 1978. Наслови осталих предавања су “Књига”, “Бесмртност”,
“Криминалистичка прича” и “Време”. На питање зашто је одабрао теме које нису у међусобној
вези одговорио је: “То су теме тесно повезане, теме које заокупљају моју мисао”. У таквом светлу
и његов оглед о Сведенборгу добија нове конотације. (Прим. прев.)
теоријског. Био је практичар. Био је војни инжењер Карла XII који га је
и одликовао. Њих двојица су били веома блиски: херој и будући
визионар. Сведенборг је измислио справу за превожење бродова по
сувом, у једном од оних готово митских ратова Карла XII о којима је тако
лепо писао Волтер. Бојни бродови су транспортовани на даљину од
двадесет миља.
Касније је прешао у Лондон где је изучавао тесарски, столарски,
словослагачки и занат градитеља инструмената. Цртао је и мапе за
глобусе, што све говори да је био превасходно практичар. А присећам се
једне Емерсонове реченице; каже да “нико није водио стварнији живот
од Сведенборга”. Неопходно је то да знамо, да објединимо целокупно
његово научно и практично дело. Био је још и политичар; био је
краљевски сенатор. Са педесет пет година већ је објавио око двадесет
пет књига о минералогији, анатомији и геометрији.
Онда се збио најважнији догађај у његовом животу. Најважнији
догађај његовог живота било је једно откровење. Доживео је то
откровење у Лондону, пошто су му претходили снови забележени у
његовом дневнику.
Нису објављени, али знамо да су снови били еротски. А после је
дошла посета коју су неки сматрали нападом лудила. Но, луцидност
његовог дела то оспорава, чињеница да ни једног тренутка не осећамо да
смо пред лудаком.
Кад излаже своје учење, пише увек веома јасно. У Лондону му је
неки незнанац, који га је пратио улицом, ушао у кућу и рекао за себе да
је Исус, да је Црква у распаду - као јеврејска црква када се појавио Исус
Христос - и да је његова дужност да обнови Цркву стварајући трећу
цркву, јерусалимску.
Све ово изгледа бесмислено, невероватно, али ми имамо
Сведенборгово дело. А то дело је веома опширно, писано веома
смиреним стилом. Он ни једног тренутка не умује. Можемо се сетити оне
Емерсонове реченице која каже: “Аргументи никога не уверавају”.
Сведенборг све излаже ауторитативно, смиреном ауторитативношћу.
Елем, Исус му рече да му поверава мисију обнове Цркве и да ће му
бити допуштено да посети други свет, свет духова са његовим
небројеним небесима и пакловима. Да му је дужност да изучи Свето
писмо. Пре него што је ишта написао, посветио је две године учењу
хебрејског језика јер је хтео да чита изворне текстове. Поново је
проучавао текстове и поверовао да је у њима нашао основ за своје учење,
донекле слично кабалистичком, које доказе за оно што тражи проналази
у Светом писму.
Погледајмо пре свега његово виђење другог света, његово виђење
личне бесмртности у коју је веровао, и видећемо да се све заснива на
слободној вољи. У Дантеовој “Божанственој комедији” - тако лепом
делу у књижевном смислу - слобода воље престаје у часу смрти. Суд је
осудио мртве и они заслужују небо или пакао. С друге стране, у
Сведенборговом делу се не дешава ништа слично. Он нам каже да човек
у тренутку смрти не схвата да је умро, будући да је све што га окружује
исто. Налази се у својој кући, посећују га пријатељи, хода улицама свога
града, не мисли да је умро; али онда почиње нешто да примећује.
Почиње да примећује нешто што га у почетку радује, а затим
узнемирава: све је на том другом свету изоштреније него на овом.
Ми увек мислимо на други свет некако магловито, но Сведенборг
нам каже да је управо обрнуто, да су примљени утисци много оштрији
на другом свету. На пример, има више боја. А ако се сетимо да су на
Сведенборговом небу анђели, ма где да су, лицем увек окренути
Господу, можемо помишљати и на неку врсту четврте димензије. У
сваком случају, Сведенборг нам понавља да је други свет много
изоштренији од овога. Има више боја, има више облика. Све је
стварније, све опипљивије него на овом свету. Чак толико - каже он - да
је овај свет, у поређењу са светом који сам видео на мојим небројеним
лутањима по небесима и пакловима, попут какве сенке. Као кад бисмо
ми живели у сенци.
Овде се присећам једне мисли Светог Августина. У “Цивитас Деи”
Свети Августин каже да је чулно уживање несумњиво јаче у Рају него
овде јер се не може претпоставити да је пад и мало ублажен. Исто каже
и Сведенборг. Он говори о телесним уживањима на небесима и у паклу
другог света и каже да су далеко живља него овдашња.
Шта бива кад човек умре? У почетку не примећује да је умро.
Наставља са својим уобичајеним пословима, посећују га пријатељи,
разговара са њима. А затим, мало по мало, људи узнемирено виде да је
све изоштреније, да има више боја. Човек мисли: “Цело време сам живео
у сенци, а сад живим на светлости”. И то га на тренутак може обрадовати.
А онда му прилазе непознати и разговарају с њим. И ти непознати
су анђели или демони. Сведенборг каже да анђеле није створио Бог, да
демоне није створио Бог. Анђели су људи који су се уздигли до
анђеоског бића, демони су људи који су се спустили до демонског бића.
Тако је читаво становништво небеса и пакла сачињено од људи, а ти
људи су час анђели, час демони.
Елем, умрлом приђу анђели. Бог никада не осуђује на пакао. Бог
жели спасење свих људи.
Но, у исто време, Бог је човеку доделио слободну вољу, страшно
право да себе осуди на пакао, или да заслужи небо. Што ће рећи да учење
о слободној вољи - коју ортодоксно учење укида после смрти -
Сведенборг задржава за после смрти. Затим, постоји једна међу област,
област духова. У тој области су људи, душе умрлих, и оне разговарају са
анђелима и демонима.
Тада долази онај час који може трајати недељу, може трајати месец
дана, може трајати многе године; не знамо колико може потрајати. У том
часу човек одлучује да буде демон - или да постане демон, или анђео. У
једном од тих случајева заслужује пакао То је област долина, па потом
распуклина. Пукотине могу бити ниже, па се спајају са паклом, или
више, па се спајају са небесима. А човек тражи, разговара и проводи у
друштву оних који му се свиђају.
Ако је демонске ћуди, више воли друштво демона. Ако је анђеоске
ћуди, друштво анђела. Желите ли тумачење свега тога, свакако много
речитије од мога, наћи ћете га у трећем чину “Man and Superman”
Бернарда Шоа.
Занимљиво је да Шо нигде не спомиње Сведенборга. Верујем да је
своје дело створио захваљујући сопственом учењу. Јер, Сведенборгово
учење се помиње у систему Џона Танера, али није именовано.
Претпостављам да није у питању Шоово непоштење, него искрена вера.
Претпостављам да је Шо до истих закључака дошао преко Вилијема
Блејка који поучава наук о спасењу какав проповеда Сведенборг.
Е па добро. Човек поразговара са анђелима, човек поразговара са
демонима и привуку га више једни од других, у зависности од његове
нарави. Они који себе осуде на пакао - пошто Бог никога не осуђује -
осећају да их привлаче демони. Да видимо сада шта је то пакао. Пакао
према Сведенборгу има различите изгледе. Изглед који би имао за нас
или за анђеле. То су мочварне области, области са градовима који као да
су уништени у пожарима; но, тамо се проклетници осећају срећнима.
Осећају се срећнима на свој начин, то јест пуни су мржње и то је царство
без владара; непрекидно су у завери једни против других. То је свет
подле политике, завереништва. То је пакао.
Затим имамо небо које представља супротност, оно што
симетрично одговара паклу. Према Сведенборгу - и то је најтежи део
његовог учења - постоји нека равнотежа између снага паклених и снага
анђеоских, неопходна да би свет опстао. У тој равнотежи увек је бог онај
који заповеда. Бог допушта да пакленски духови бораве у паклу јер су
само у паклу срећни.
И Сведенборг нам прича о случају једног демонског духа који се
попне у небо, удахне небески миомирис, чује небеске разговоре и све му
изгледа грозно. Миомирис му личи на смрад, светлост му се чини црном.
Онда се врати у пакао јер је само у паклу срећан. Небо је свет анђела.
Сведенборг додаје да цели пакао има облик демона, а небо уобичајени
облик анђела. Небо чине друштва анђела и тамо је Бог. А Бог је
представљен сунцем.
Тако је сунце саобразно Богу, а најгори пакао је на западу и на
северу. Насупрот њему, на истоку и југу, пакао је питомији. Нико није
на њега осуђен. Свако тражи друштво које хоће, тражи другове које хоће
и тражи их према прохтевима који су овладали његовим животом.
Они који долазе у небо гаје погрешне представе. Мисле да ће се у
небу само молити; и пусте их да се моле, али се кроз неколико дана или
недеља уморе: увиде да то није небо. Тада ласкају Богу; славе га. Бог не
воли да му се ласка. Па се ти људи Уморе од ласкања Богу. Затим мисле
да их може усрећити разговор са својим вољенима и после неког времена
схвате да вољена бића и дични јунаци могу бити исто толико досадни у
другом животу као и у овом. То их замори и онда приступе правом
небеском послу. Овде се присећам једног Тенисоновог стиха; каже, душа
не жуди за златним престољем, напросто жуди за даром да прати и да
никад не престане.
Што ће рећи да је Сведенборгово небо небо љубави и изнад свега
небо рада, алтруистичко небо. Сваки анђео ради за друге; сви раде за
остале. То није пасивно небо. Нити је каква награда. Ако је неко анђеоске
нарави, има такво небо, и удобно му је на њему. Но, постоји друга
разлика која је веома важна у Сведенборговом небу: његово је небо
превасходно интелектуално.
Сведенборг прича повест, патетичну, о човеку који је себи за
живота наложио да заслужи небо; тад се одрекао свих чулних уживања.
Повукао се у самоћу. Лишио се свега. Молио се, молио за небо. То јест,
полако је себе осиромашивао. А кад умре, шта се деси? Кад умре, дође
у небо и у небу не знају шта ће с њим. Настоји да прати анђеоске
разговоре, али их не разуме. Покушава да се научи уметностима.
Покушава све да чује. Покушава све да научи, а не може јер је себе
осиромашио. То је напросто човек праведан и духовно сиромашан. А
онда му као поклон дају моћ да створи једну слику: пустињу. У пустињи
се молио као што се молио на земљи, али не одвајајући се од неба, јер он
зна да се својим покајништвом учинио недостојним неба, јер је он
осиромашио свој живот, јер се он одрекао животних задовољстава и
уживања, што је такође лоше.
Ово је Сведенборгова новина. Зато што се увек сматрало да је
спасење етичке природе. Подразумева се да је човек спасен ако је
праведан. “Небеско је царство духом сиромашних”, итд. То говори Исус.
Али Сведенборг иде даље. Он каже да то није довољно, да човек мора и
духовно да се спасе. Он замишља небо пре свега као низ теолошких
разговора међу анђелима. Па ако човек не може да прати те разговоре,
није достојан неба. Тако мора да живи сам. А после ће доћи Вилијем
Блејк који додаје треће спасење. Он каже да можемо - да морамо - да се
спасемо и путем уметности. Блејк објашњава да је и Христос био
уметник јер није проповедао речима већ параболама. А параболе су без
даљег естетички изрази. Што ће рећи, спасење би дошло кроз дух, кроз
морал и кроз упражњавање уметности.
И овде се присећамо неколико реченица којима је Блејк на неки
начин сажео дуге Сведенборгове мисли; кад на пример каже: “Будала
неће крочити на небо ма какав светац била”. Или: “Треба одбацити
светост; треба се снабдети памећу”.
Дакле имамо та три света. Имамо свет духа, а затим, после извесног
времена, неко је заслужио небо, неко је заслужио пакао. Паклом у ствари
управља бог коме је та равнотежа потребна. Сатана је просто име једне
области. Демон је просто превртљива личност, будући да је читав свет
пакла свет завера, особа које се мрзе, које се здружују да би напале неког
другог.
Затим Сведенборг разговара са разним људима у рају, са разним
људима у паклу. Све му је то дозвољено да би основао нову цркву. А шта
ради Сведенборг? Не проповеда; објављује књиге, анонимно, писане
једним суздржаним и сувопарним латинским. И дели те књиге. Тако
пролази последњих тридесет година Сведенборговог живота. Живи у
Лондону. Води веома једноставан живот. Храни се млеком, хлебом,
поврћем. Понекад му доде неки пријатељ из Шведске и тада пусти себи
на вољу неколико дана.
Када је отишао у Енглеску, желео је да упозна Њутна јер га је веома
занимала нова астрономија, закон гравитације. Али, никада га није
упознао. Веома га је заинтересовала енглеска поезија. У својим списима
помиње Шекспира, Милтона и друге. Хвали њихов дух; што ће рећи,
овај је човек имао смисла за лепо. Знамо да је приликом својих путовања
- а путовао је по Шведској, Енглеској, Немачкој, Аустрији, Италији -
посећивао фабрике, сиротињске четврти. Веома је волео музику. Био је
прави господин ондашњег доба. Постао је богат. Послуга му је живела у
приземљу куће у Лондону (кућа је недавно срушена) и видела га како
разговара са анђелима или расправља са демонима.
Током разговора никад није хтео да наметне своје идеје. Наравно,
није допуштао да исмевају његове визије; али није
хтео ни да их наметне: пре би настојао да скрене разговор са тих
тема.
Постоји једна суштинска разлика између Сведенборга и других
мистичара. У случају Хуана де ла Круса2 имамо веома живе описе
екстазе. Екстаза је исказана терминима еротског искуства или
метафорама вина. На пример, човек који се среће са Богом, а Бог је
једнак себи самом. Постоји систем метафора. С друге стране, у
Сведенборговом делу нема ничег таквог. То је дело путника који је
пропутовао непознатим земљама и који их описује смирено и исцрпно.
Зато није баш забавно читати га. Задивљујуће је и постепено забавно. Ја
сам прочитао четири Сведенборгове књиге које су преведене на
енглески и које је објавила Еверyман’с Либрарy. Рекли су ми да постоји
и шпански превод, један избор који је објавила Едитора Национал.
Видео сам и неке белешке о њему, о целом оном сјајном предавању које
је одржао Емерсон. Емерсон је одржао серију предавања о
репрезентативним људима. Записао је: “Наполеон или светски човек;
Монтењ или скептик; Шекспир или песник; Гете или хуманиста;
Сведенборг или мистичар”. То у Сведенборгово дело које сам прочитао.
То Емерсоново предавање, које је чувено, у крајњој линији није баш у
сагласности са Сведенборгом. Било је нечега што га је одбијало: можда
зато што је Сведенборг био тако исцрпан, тако догматичан. Јер,
Сведенборг у више наврата инсистира на чињеницама. Понавља исту
идеју. Не трага за аналогијама. Путник је који је пропутовао по веома
чудној земљи. Који је пропутовао небројене паклове и небеса и који о
њима приповеда. Да видимо сада другу Сведенборгову тему: учење о
саобразности. Ја лично мислим да је он измислио те саобразности да би
2
Хуан де ла Крус, 1542-1591, шпански песник мистичар, припадао реду кармелићана.
своје учење пронашао у Библији. Она каже да свака реч у Библији има
најмање два смисла. Данте је сматрао да има четири смисла за сваки
одељак.
Све треба да буде прочитано и протумачено. На пример, ако се
говори о светлости, светлост је за њега метафора, очити симбол истине.
Коњ означава ум, јер нас коњ преноси са једног места на друго. Он има
читав систем саобразности. У томе доста подсећа на кабалисте.
После тога, дошао је на идеју да све на свету почива на
саобразностима. Стваралаштво је тајно писмо, криптографија коју
морамо тумачити. Јер све су ствари уистину речи, осим ствари које не
можемо разумети и које прихватамо дословце.
Сећам се оне страшне мисли Карлајла који је плодоносно читао
Сведенборга и који каже: “Историја света је писмо које морамо да
читамо и непрекидно пишемо”. И учесници смо у њој. И ми смо слова, и
ми смо симболи: “Божански текст у који нас уписују”. Имам код куће
један речник саобразности. Човек може потражити ма коју реч из
Библије и видети какво јој је духовно значење које јој је дао Сведенборг.
Он је несумњиво веровао првенствено у спасење кроз дела. У
спасење не само кроз дела духа него и ума. У спасење кроз разум. Небо
је за њега пре свега небо дугих теолошких разматрања. Анђели пре свега
разговарају. Али, небо је и пуно љубави. У небу је допуштено венчавање.
Допуштено је све оно што је чулно на овом свету. Он ништа неће да
оспори нити осиромаши.
Данас постоји сведенборговска црква. Мислим да негде у
Сједињеним Државама постоји једна стаклена катедрала. И има
неколико хиљада ученика у Сједињеним Државама, Енглеској (нарочито
у Манчестеру), у Шведској и у Немачкој. Знам да је отац Вилијема и
Хенрија Џејмса био сведенборговац. Ја сам пронашао сведенборговце у
Сједињеним Државама где постоји једно удружење које још објављује
његове књиге и преводи их на енглески.
Занимљиво је да Сведенборгово дело, иако преведено на многе
језике - чак и на хинду и јапански - није извршило већи утицај. Није
постигнута обнова какву је он желео. Намеравао је да оснује нову цркву
која би хришћанству била оно што је протестантска црква била цркви у
Риму.
Делимично се одрекао обеју. Међутим, није извршио онако широк
утицај какав је требало да изврши. Ја верујем да је све то део
скандинавске судбине у којој се, изгледа, све догодило као у неком сну
и под стакленим звоном. На пример, Викинзи су открили Америку
неколико векова пре Колумба, па ништа. Уметност романа створена је
на Исланду са сагом, а тај проналазак није распрострањен. Имамо
фигуре које би морале бити светске - Карл XII на пример - али памтимо
друге освајаче који су остварили можда мање важне војне подухвате од
Карла XII. Сведенборгова мисао је требало да обновни цркву у свим
крајевима света, али припада тој скандинавској судбини која је попут
сна.
 Ја знам да се у Националној библиотеци3 налази један примерак
књиге “О небу, о паклу и њиховим чудесима”. Али у
неким теозофским књижарама нема Сведенборгових дела. Он је,
међутим, мистичар много слојевитији од других; они су нам само
саопштили да су искусили екстазу и настојали да ту екстазу пренесу на
један истовремено књижевни начин. Сведенборг је први истраживач
другог света, истраживач кога морамо схватити озбиљно.
У случају Дантеа који нам такође нуди опис Пакла, Чистилишта и
Раја, сматрамо да је реч о књижевној фикцији. Не можемо стварно
поверовати да се све оно што он прича односи на лично животно
искуство. Уосталом, ту је и стих који га спутава: он није могао искусити
стих.
У случају Сведенборга имамо обимно дело. Имамо књиге као што
је “Хришћанска религија у Божијем Провиђењу”, а пре свега ону о небу
и паклу коју препоручујем свима вама. Та књига је преведена на
латински, енглески, немачки, француски, а мислим и на шпански. Учење
је у њој изнето веома луцидно. Бесмислено је и помислити да је написао
лудак. Лудак не би могао да пише тако јасно. Осим тога, Сведенборгов
живот се променио у том смислу што је он оставио све своје књиге из
науке. Сматрао је да су научна проучавања била божија припрема за
суочење са другим делима.
Одао се посећивању небеса и пакла, разговорима са анђелима и са
Исусом, а онда преношењу свега тога нама у једној ведрој прози, прози
пре свега јасној, без метафора и претеривања. Има много личних
анегдота вредних помена, као она коју сам вам испричао о човеку који
жели да заслужи небо, али може да заслужи само пустињу, јер је
осиромашио свој живот. Сведенборг нас све позива на спас богатијим
животом. Да нас спасе праведношћу, врлином, а и духом.
И после ће доћи Блејк који додаје да човек мора бити и уметник да
би се спасао. То јест, спасење је троструко: морамо се спасти добротом,
праведношћу, апстрактном интелигенцијом; а затим, бављењем
уметношћу.

9. јуни 1978.

3
Мисли се на библиотеку у Буенос Ајресу. (Прим. прев.)