Уједињење Италије

Послије слома револуције 1848. године, Аустрија је имала превласт у италијанским

земљама: задржала је под својом влашћу Ломбардију и Венецију и по многим
мјестима средње Италије размјестила своје гарнизоне. У свим државама у Италији,
изузимајући Краљевину Сардинију, завладали су назадни режими од којих је
најсвирепији био режим у Краљевини двеју Сицилија под влашћу Бурбонца
Фердинанда II. Уставни режим, успостављен 1848. године, задржао се само у
Пијемонту, који је због тога уживао велики углед код свих Италијана.

Улога Пијемонта постала је веома активна 1852. године, када је Камило Кавур,
познати родољуб и либерални политичар, постао премијер. Он је стао на чело
покрета Ризорђименто, тј. препорода за уједињење Италије и њено политичко
уређење на основу буржоаских реформи. Кавур их је упорно спроводио, најприје у
самом Пијемонту. Сматрао је да се Италија може ослободити стране власти и
ујединити само војним дејством Пијемонта и војном подршком неке стране силе.

Насупрот таквом Кавуровом схватању, истицало се схватање Мацинија, који је још

тридесетих година преко организације Млада Италија указивао на револуционарни
пут ослобођења и уједињења Италије. Према овом схватању, дјелатношћу
демократских снага у склапању завјера и дизању устанака, распарчани дијелови
Италије ујединили би се у „демократску“ републику. Мацинијеве присталице
организовале су атентате на Франческа II у Напуљу, покушале да дигну устанак
у Ђенови и Ливорну, али без успјеха. Кавур је сматрао да би прије почетка борбе за
уједињење Италије требало обезбиједити савез са Француском против Аустрије, јер
је био увјерен да ће Аустрија бити главна препрека уједињењу Италије. Да би се
приближио великим силама, Кавур је 1855. године увео Пијемонт у Кримски рат.
Пијемонт није имао никаквог интереса за питања која су решавана овим ратом, али
се за време мировних преговора у Паризу (1856.) и његов представник нашао међу
преговарачима. То је била прилика да и европске силе упознају италијански
проблем. Само двије године касније Наполеон III и Кавур тајно су се састали. Том
приликом Пијемонту је обећана војна помоћ у борби против Аустрије. Кавур је
заузврат пристао да Француској уступи Савоју и Ницу.

Покушај европских сила да сазивањем конгреса отклоне ратни сукоб Пијемонта и

Аустрије није успио, јер је Аустрија 1859. године објавила рат Пијемонту. Чим су
аустријске трупе стигле на границу Пијемонта, Француска је ступила у рат на страни
Пијемонта. Удружене француско-пијемонтске трупе поразиле су Аустријанце у
двјема крвавим биткама: 4. јуна код Мађенте и двадесет дана касније код Солферина.
То је изазвало снажне револуционарне покрете на цијелом Апенинском полуострву.
Наполеон III је увидио да ће ослободилачка и револуционарна борба италијанског
народа довести до стварања велике и јединствене италијанске државе, а то му није
ишло на корист. Зато је 11. јула са аустријским Царом Францом Јозефом склопио мир.
Француска је добила Савоју и Ницу, Пијемонт Милано и целу Ломбардију, а Млетачка
област је и даље остала под Аустријом.

Дјелимичан успјех борбе за уједињење Италије 1859. године разочарао је многе

Италијане. Живнули су и Мацинијеви следбеници. У Модени, Парми, Фиренци и
Болоњи избили су устанци и створене привремене Владе, које су прогласиле
припајање Пијемонту. Тако се завршила прва фаза борбе за италијанско уједињење.

У априлу 1860. године, избио је устанак сељака на Сицилији против владавине

краља Франческа II. Устанике је подржао Ђузепе Гарибалди, који се 1848. године
истакао у борби против Аустрије. Он се са 1.200 добровољаца - црвенокошуљаша -
убрзо придружио устаницима на Сицилији. Сједињени гарибалдинци и побуњени
сељаци убрзо су побједили краљевску војску и овладали цијелим острвом. Са војском
чији се број попео на 25.000 бораца, Гарибалди се пребацио са Сицилије у јужну
Италију и 17. септембра 1860. године ослободио Напуљ. Док је Мацини безуспјешно
наговарао Гарибалдија да крене на Рим, који је још био под папском влашћу, и да
тамо прогласи Републику, пијемонтска војска је ушла у јужну Италију и спојила се са
Гарибалдијевим трупама. Франческо II је побегао код папе у Рим, а Гарибалди је
предао власт пијемонтском краљу Виторију Емануелу. Плебисцитом који је затим
организован, народ јужне Италије се у целини изјаснио за уједињење са Пијемонтом.
На основу свих тих догађаја, фебруара 1861. године у главном граду Пијемонта -
Торину се састао први италијански парламент који је 14. марта прогласио
уједињену Краљевину Италију. Друга фаза борбе за уједињење Италије била је
завршена. Ван Италије остали су још Рим и Венеција. Иако је Рим у марту 1861.
године, проглашен за пријестоницу уједињене Италије, он се налазио у Папској
држави. Гарибалдијев покушај 1862. године, да силом заузме Рим није успио. И
Млетачка област са Венецијом још је била под аустријском влашћу. И Рим и Млетачка
област припојени су Италији за време два међународна сукоба. Улазећи у Аустријско-
пруски рат 1866. године, на страни Пруске која је побједила Аустрију, Италија је
добила Венецију. Од тада се границе Италије и Аустрије више неће мењати до
краја Првог светског рата.

После пораза Француске у рату са Пруском и збацивања са власти Наполеона III,

који је био папски заштитник, 20. септембра 1870. године италијанска војска
умарширала је у ослобођени Рим. Све борбе за уједињење успјешно су приведене
крају. Некадашњој моћној папској држави остављена је мала територија у центру
града Рима - Ватикан. Италија је била уједињена, а Рим постао краљевска
престоница. Посебним законом регулисани су односи са Ватиканом, али папа тај
закон није признао. Изјавио је да се повлачи у „добровољно сужањство“ у Ватикан,
што ће трајати до међународног признања Ватикана 1929. године.