Preface – Уводна реч

(David Birch, Provocations, Philosophy for Secondary School)

Док сам радио у школи, директор ме је упутио на то да однос наставника и ученика

треба да буде сличан односу који имају адвокат и његов клијент. Та замисао, ма колико
деловала добронамерно и које је се веома тешко ослободити, при чему и сам покушај
делује блесаво и утопистички, говори о томе да су наставници само стручњаци у својој
области и да је подучавање ствар професионализма; замисао за коју ја дубоко верујем
да је углавном погрешна. Професионализам подразумева препознавање и разликовање,
при чему се адолесценти битно разликују од свих са којима желите да их упоредите.
Наставник професионалац јесте цар без одела (цар је го) испред невероватне публике.
Немогуће је остати прибран и хладно образлагати читав дан особама које уопште нису
заинтересоване. Смиреност ишчили веома брзо.

Стручњак је неко у белом мантилу, неко ко увек остаје изнад. Они никада нису унутар
збивања, никада нису у нереду. Доводећи у сумњу упутство које ми је директор олако
дао о односу ученика и наставника морамо се запитати шта је то у самом појму
адолесценције што захтева да буде редефинисано. Шта је то што нас присиљава да се
понашамо на овакав начин, да тражимо од својих ученика и одељења да се понашају
као професионлци? Чини нам се нужним да ученицима доделимо улоге које су
невероватно лоше замишљене; последње што желимо јесте да они буду оно што јесу
( то што ми желимо често је оно што они управо не желе; ми тако постајемо саучесници
у њиховом самоскривању; као да постоји нешто забрињавајуће заразно у самој
адолесценцији).

У стручњаку, зачуђујуће, истовремено постоје и страх и потреба. Наставници не треба

да размишљају о себи као о некоме ко је потребан (нити су они потребни да би их се
неко плашио). Опет можете рећи себи да радите све оно што је у најбољем интересу
ваших ученика без обзира да ли то они схватају или не. Ипак је тешко говорити о
нечијем најбољем интересу уколико не знате шта је то што они доживљавају као
најгоре. Веома је тешко рећи: «То је за твоје добро.» а да при томе не звучите као
садиста. Нужност и казна потичу са истог извора.

Како би изгледало образовање ако бисмо занемарили ову идеју нужног, ако бисмо га
посматрали као нешто на шта полажемо апсолутно право, ако не бисмо били толико
заокупљени страхом да нешто не крене по злу? Шта би се десило ако бисмо занемарили
да у сваком тренутку јасно знамо како оно треба да изгледа и ако бисмо га посматрали
као слободну активност?

О лекарима и адвокатима мислимо као о стручњацима јер они имају контролу у свом
подручју рада. Лекарима су познате последице њихових третмана, адвокати вам могу
дати добру процену о томе какве су вам шансе да добијете у неком спору.

Шта је то у чему наставници имају контролу? Сматра се да су они стручњаци у

преношењу – они знају да пренесу вештине и да дају знање. Другим речима,
наставници имају контролу над количином знања. Дакле, ако адвокати управљају
правним системом, ако лекари имају контролу над оним што се дешава у нашем телу,
онда наставници имају контролу над оним што се дешава у свести адолесцената.
Наравно да ово звучи смешно. Свима нам је познато, али то тешко признајемо, да
ученике не можете научити ономе што они не желе да знају; захтеви школских управа
за „доказима о нивоу усвојеног знања“ јесте управо пример оваквог порицања.

Стицање знања проистиче из жеље, а не из свесне одлуке; пре је то магнетизам него

механизам. Да ли би се подучавање променило ако ми не бисмо јасно знали шта тачно
радимо, ако не бисмо радили у складу са задатим циљевима већ из радозналости; ако

1
бисмо престали да учионицу посматрамо као припрему за будућу канцеларију, већ као
оно што је изван те канцеларије, као свет сам? Чини ми се да би то личило на
филозофију.

Нема ничега посебно доброг у томе што се филозофија изучава у школама – ученици
исто тако могу учити да сурфују или да се баве баштованством – као што тога нема ни у
учењу енглеског или хемије. Не предајем филозофију како би пренео ученицима неке
вештине, чак и не сматрам да их поседујем (радије говорим о склоностима, него о
способностима). Не предајем филозофију као знање којег нема (радије дајем подстицај
него готову информацију). Ако одузмем готово знање и вештине преостају ми сами
ученици. Приступ образовању који ћу заступати у овој књизи јесте онај који се не
заснива на подучавању већ на слушању: слушању које нема циљ да учврсти или
оправда, већ да шири и отвара што више могућих приступа проблему. (да ломи ствари
остављајући их широко отвореним)

Слушање уноси у говор стварност и стварност допуњава говором. Охрабрујући ученике

да доводе свет у питање помажете им да увиде да је он пре нешто што треба да буде
прилагођено него чему се треба прилагођавати. Нудећи разговор уместо инструкција
филозофија показује да у свету још увек има места за преговарање. Она настоји да ојача
оно унутрашње светло које представља извор активирајућег осећаја кривице, који нас
изводи из стања непокретне апатије и ушушканости и доводи у царство жеља,
несигурности и промене.

Филозофија каже да је сасвим у реду бити непотпун, она се управо и заснива на тој
несавршености. Витгенштајн је написао да се проблем филозофије и налази у том „ Ја
не познајем свој пут.“ То је једно сјајно мерило. Наставнику може бити познат правац у
ком ће се расправа кретати, могу му бити позната питања која изоштравају дискусију,
али он не може знати где све разговор може одвести и како ће се завршити. Питања
имају свој сопствени живот. Наставник није неко ко је у позицији да даје готове
закључке, предмет расправе је ствар заједничког чуђења, несигурност је ток којим се
креће разговор. Филозофија јесте начин да се поново научимо да говоримо.

Стручњак говори течно. Он има врло мало тога да научи. За њега готово да нема ничег
новог. Он је све видео раније и ништа га не може зачудити. Толико зна да је скоро једва
присутан. Ово никако не може бити улога наставника. Наставник не показује само оно
шта треба научити, већ и како научити. Наставник показује ученицима како да буду
заинтересовани за свет, како да буду отворени и пријемчиви за његове лепоте.

Ако је несавршеност неопходна за подучавање онда је једна од тих ствари које се не

могу тако једноставно научити и сам начин како се учи. Што више знате, то мање
можете подучавати. Ако престанемо да посматрамо образовање као процес у којем је
наша улога искључиво да дајемо и почнемо да га схватамо као нешто из чега ћемо и
сами моћи да добијемо, ако сагледамо час као могућност да на њему научимо нешто,
попут наших ученика, школе ће постати много боље место за све.