Španska društvena revolucija 1936. godine (šp.

Revolución social española de

1936; katalonski: Revolució social espanyola de 1936), skraćeno Španska revolucija, je izraz
kojim se opisuju događaji u Španiji u prvih nekoliko mjeseci građanskog rata na dijelu područja
koja su ostala pod republikanskom vlašću, prije svega pokušaj da se na njima izvrši radikalni
preobražaj ekonomskog i društvenog poretka kroz ukidanje kapitalizma i tradicionalnih
institucija države, odnosno masovnu eksproprijaciju privatnog vlasništva te kolektivizaciju zemlje
i industrijskih poduzeća, te stvaranje komuna. Iza tih nastojanja su uglavnom stajali
predstavnici radikalne ljevice, odnosno u Španiji tada relativno snažnog anarhističkog pokreta
okupljenog u sindikat CNT-FAI, a čije je glavno uporište bilo u Kataloniji. Pristaše CNT-FAI, koji
su na predratnim izborima bili dio široke lijeve koalicije Narodnog fronta, su na samom početku
rata organizirali radničke i druge milicije te u mnogim područjima Španije uspješno
suprostavile desničarskim pobunjenicima pri njihovom pokušaju da izvedu državni udar. U
mnogim područjima Španije su te milicije postale de facto vlast, odnosno tek nominalno
priznavale legitimnu republikansku vladu u Madridu, smatrajući kako je puč, u kome su
sudjelovali veliki dijelovi vojske i drugih državnih institucija, u potpunosti kompromitirao
dotadašnji društveni poredak, odnosno stvorio preduvjete da se zamijeni novim. Nakon što se
nekoliko mjeseci republikanska vlada konsolidirala, u njoj su došle su do izražaja nesuglasice
između CNT-FAI i drugih radikalno lijevih grupa na jednoj, te umjerenih socijalista i komunista na
drugoj strani, pri čemu su potonji držali da je vojna pobjeda nad neprijateljem važnija od
revolucije, te da će revolucionarne mjere na kraći rok naškoditi Republici, otjeravši od nje
dijelove stanovništva kao i potencijalne saveznike u liberalno-demokratskim zapadnim
državama. Do početka 1937. godine se republikanska vlada počela sve više oslanjati i
na SSSR pod vodstvom Staljina, koji je, pak, u Španskoj revoluciji vidio "potpis" svog smrtnog
neprijatelja Lava Trockog i njegove doktrine o permanentnoj revoluciji. Madridska vlada je tokom
prvih nekoliko mjeseci počela milicije CNT-FAI raspuštati ili uključivati u redovnu republikansku
vojsku, a potom, pod optužbom za subverziju progoniti i hapsiti zagovornike revolucije. Dio
pristaša revolucije je tome pružio oružani otpor, a koji je slomljen u tzv. Majskim danima u
Barceloni, koji se smatraju krajem revolucije.
Nepune dvije godine kasnije, nacionalistički pobunjenici pod Francom su pobijedili u ratu, srušili
Republiku i uspostavili fašistički/autoritarni režim koji će Španijom vladati sljedećih nekoliko
decenija. Među historičarima je široko uvriježeno mišljenje kako je tome značajno doprinio sukob
između radikalnih revolucionara i republikanske vlade, koji je značajno oslabio Narodni front

Троцкизам је назив за марксистичку теорију према тумачењу руског револуционара Лава

Троцкога, која је по њему добила име. Троцки је себе сматрао ортодоксним
марксистом и бољшевиком-лењинистом, те је подржавао успоставу авангардне
партије радничке класе. Његови су се политички ставови значајно разликовали
од стаљинистичких, пре свега у инсистирању на перманентној револуцијинасупрот
концепту социјализма у једној земљи, за којег је сматрао да представља одступање
од пролетерског интернационализма, као и у веровању да аутентична диктатура
пролетаријата мора да се темељи на самоеманципацији радничке класе и масовној
демократији, а насупрот јачању никоме одговорне бирократије која се развила у СССР-у
после Лењинове смрти.[1][2]
Троцки, који је за време руске револуције био идеолошки и лично близак Лењину, играо је
важну улогу у тим догађајима, па се понекад назива су-вођом револуције.[3] Своје виђење
званичне марксистичко-лењинистичке идеологије је почео да формулише 1920-их након
Лењинове смрти, али је због тога дошао у сукоб с другим партијским и револуционарним
вођама, од којих је најјачи постао Стаљин. Ти су сукоби своју ескалацију добили када је
Троцки избачен из КПСС, а његови ставови званично забрањени у СССР-у. Троцки је
отишао у егзил, али је захваљујући угледу стеченом у револуцији и грађанском рату
задржао део следбеника, поготово у иностранству, где је понекад долазило до
раскола комунистичких партија на правоверне стаљинистичке и троцкистичке фракције.
Потоње су од 1938. године почеле да се организују у Четврту интернационалу; у
међувремену је раскол између троцкиста и стаљиниста добио и своју насилну компоненту.
Троцки је у СССР-у проглашен народним непријатељем, а
наводна троцкистичка субверзија је 1936. године постала поводом за Велику чистку, као
и крвави обрачун про-совјетских власти шпанске Републике са
троцкистичким револуционарима из странке ПОУМ који је значајно допринео њеном
поразу у грађанском рату. Убиство Лава Троцког 1940. године, као и Други светски рат су
довели до маргинализације Четврте интернационале, и њеном распаду на неколико
супротстављених група.
У контексту теорије лењинистичке револуционарне борбе, авангардизам је стратегија
према којој највише класно свесни и политички напредни делови пролетаријата или
радничке класе, описани као револуционарна авангарда, формирају организације како
би привукли веће делове радничке класе према револуционарној политици и служе као
манифестације пролетерске политичке моћи против својих класних непријатеља .
Битка за Сому је била највећа битка Првог светског рата, имала је више од милион
зараћених војника избачених из строја. Британске и француске снаге су покушале да се
пробију кроз немачке линије које су се протезале дуж 40 km дугачког фронта који је ишао
северно и јужно од реке Соме у северној Француској. Један од циљева ове битке био је да
одвуче немачке снаге из битке за Верден или попусти њихов притисак (циљ који је на крају
и био испуњен); али, на крају су губици ове битке премашили губитке битке за Верден.
Сећање на битку се највише везује за њен први дан, 1. јул 1916. године, у којем је из строја
британске армије избачено 57.470 војника, од којих је било 19.240 убијених или умрлих од
последица рањавања. До данас је ово дан са највећим губицима у историји британске
армије.
Иако је у британском памћењу, Битка на Соми остала у стравичном сећању, она је такође
била страховит ударац за немачку војску; један официр је описао битку познатим ријечима
као „муљевити гроб њемачке копнене војске“. Током битке на Соми, британске снаге су
научиле пуно лекција о модерном ратовању, док су њемачке снаге претрпјеле
ненадокнадиве губитке. Званични британски историчар, Сер Џејмс Едмондс, је изјавио да
„није превише тврдити да су темељи завршне побједе на западном фронту постављени
током битке на Соми године 1916."
Цивилно становништво у Британији је по први пут видјело ужасе модерног рата са
издањем пропагандног филма, Битка на Сомикоји је користио снимке првог дана битке.

1. јул — 18. новембар 1916. Soma, Pikardija, Francuska, Sever