Najtova Kriza Identiteta

Džordž Najtova kriza identiteta
ili kako čitati Džordža Najta?
Beograd, 2018.
Autor: Miloš Bogdanović, mishabogdanovic@gmail.com

Lektor: Marija Bogdanović, +381-(0)64-15-15-092
Recenzenti: Dr Dojčin Živadinović

Dr Edwin A. Noyes
Janet Lundeen Neumann, govornik za “Operation Iceberg”,
“Amazing Discoveries” i “Secrets Unsealed”.

Miloš Bogdanović
DŽORDŽ NAJTOVA
KRIZA IDENTITETA
ILI KAKO ČITATI DŽORDŽA NAJTA?
Beograd, 2018
4 Džordž Najtova kriza identiteta
RECENZIJE
Dr. Džordž Najt je uveliko pridoneo razvoju adventističke istorije i
istoriografije. Međutim, nijedan čovek nije savršen pa tako ni Dr. Najt.
Ova knjiga kritikuje neke od Najtovih istorijskih i teoloških slabosti te
pruža balansirajući pogled na Adventističku teologiju i istoriju. (Dojčin
Živadinović, Ph.D Istorija Hrišćanstva, Andrews University. Professor
of Religion, Weimar Institute, California)
“Džordž Najtova kriza identiteta” autora Miloša Bogdanovića pru-
ža veoma potrebnu kritičku analizu dela Džordža Najta, odgovarajući
na njegovo široko rasprostranjeno obezvređivanje značaja spisa Elen G.
Vajt i na njegov revizionistički pogled na adventističku istoriju. Autor
afirmiše Dar proroštva kao veliku svetlost kojom Bog vodi svoj narod
kroz prevare i iskušenja poslednjeg vremena. Ovu knjigu preporučujem
svima onima koji čeznu za jasnijim razumevanjem značaja i uloge Elen
G. Vajt. (Janet Lundeen Neumann, govornik za “Operation Iceberg”,
“Amazing Discoveries” i “Secrets Unsealed”. Internacionalni govornik
na temu uticaja pokreta “Emergent church” na savremeni adventizam.)
Čitajući različita dela o istoriji adventističke crkve, zapazio sam da
su njihovi autori više puta isticali drugačija shvatanja u odnosu na shva-
tanja istih događaja od strane Džordža Najta. Njegova karakterizaci-
ja ovih istorijskih događaja, akcija, namera pojedinaca, itd, takođe bi
se često razlikovala i od mog razumevanja. U kritičkom delu “Džordž
Najtova kriza identiteta” Miloša Bogdanovića pronašao sam odgovore
na svoja pitanja zašto su neki autori istakli svoje drugačije tumačenje
istorijskih događaja i nastanka crkve u odnosu na Džordža Najta. Pre-
zentovano je da Džordž Najt vidi osnivanje, razvoj i misiju crkve kao
da je više izraz ljudskog izuma, a ne toliko direktnog Božjeg vođstva.
Uticaj Elen Vajt je minimiziran. Poslanica 1. Korinćanima 12,10 navodi
“razlikovanje duhova” kao jedan od darova postavljenih u crkvu. U delu
“Džordž Najtova kriza identiteta” ja vidim taj dar razlikovanja kod auto-
ra Miloša Bogdanovića. Iznesena je na svetlost sklonost autora Džordža
Najta da piše i interpretira događaje i radnje na način koji omogućava
onima koji su skloni kritikovanju crkve da pronađu u raznim istorij-
skim događajima tumačenja koja odgovaraju njihovoj agendi. (Edwin A.
Noyes M.D., MPH Loma Linda University, autor “Exposing Spirituali-
stic Practices in Healing”)
Uvodna reč 5
UVODNA REČ
Ovaj rad predstavlja kritički osvrt na seriju zabluda adventi-
stičkog istoričara Džordža Najta. Kao glavni razlog formiranja
adventističkog verovanja, on ne vidi Božju nameru da Njegova
crkva adekvatno odgovori na postojeća iskušenja sveta i crkvene
zajednice, već vidi pokušaj samih vernika da nađu odgovor na
nepreporođenu potrebu svoje pale ljudske prirode za sopstvenim
identitetom. Najt ne objašnjava da je snaga adventnog pokreta
u Bogu, već da je ona u ubeđenju i predstavi o sopstvenoj po-
sebnosti. Zato on koristi pojam “krize identiteta” koji vezuje za
godinu 1844, zatim 1888, a potom i za vernike našeg vremena,
smatrajući da adventistička crkva danas ima krizu identiteta.
Objasniću da je reč o projekciji lične krize identiteta ostalim ver-
nicima crkve. U toj krizi se nalazi i objašnjenje zašto je njegovo
tumačenje adventističke istorije lišeno svog duhovnog smisla.
Iako iznosi dragocene istorijske fakte, on ih interpretira na način
lišen duhovnog smisla. Istoriju adventizma objašnjava kao da je
plod uticaja različitih tradicija koje su pioniri uneli sa sobom u
adventizam, a ne Božjeg nadahnutog vođstva gde Nebo obasjava
zemlju upravo onom svetlošću istine koja je odgovor na realna
iskušenja koja ljudi imaju. Celokupno Najtovo delo je, da upo-
trebim njegov rečnik, “duhovno kastrirano”, bez odavanja slave
Bogu, Njegovoj milosti i moćnoj ruci koja vodi i spasava.
Značaj Duha proroštva u formiranju doktrine adventističke
crkve Džordž Najt obezvređuje smatrajući da su vizije Elen Vajt
bile uglavnom potvrda već otkrivenih istina, a ne njihovo objaš-
njenje ili čak otkrivenje. Upozorenja Elen Vajt o suptilnim pre-
varama poslednjeg vremena Džordž Najt čini bespredmetnim,
tvrdeći da one istine, koje nisu sasvim jasne na osnovu samog
Svetog pisma, nisu ni bitne da bismo se njima bavili. Time Najt
obesmišljava razlog postojanja prorečenog Duha proroštva u glo-
balu.
Da bi relativizovao verovanje crkve, Džordž Najt u svojim de-
lima koristi više pojmova i fraza koji ne postoje ni u Svetom
pismu, ni u delima Elen Vajt, niti u njima imaju svoje sinonime.
To su, pre svega, pojmovi “dinamične” istine, istine koja se “me-
nja” i “potraga za identitetom”, dok pojmu “sadašnja istina”,
koji se sreće u delima Elen Vajt, Džordž Najt pridaje iskrivljeno
relativizujuće značenje, kao da istina može da se menja. Kao što
ćemo videti, upotreba tih pojmova i njihovo značenje ima za cilj
da relativizuje adventističko verovanje, kao da crkvena doktrina
može da se menja, što otvara vrata zabludama otpalog hrišćan-
stva, kao i Omega otpadu unutar same adventističke zajednice
koji je Elen Vajt opisala sledećim rečima:
“Neprijatelj duša je pokušao da ubaci pretpostavku da će se
velika reformacija, koja treba da se desi među adventistima
sedmog dana, sastojati u odbacivanju doktrina koje stoje kao
stubovi naše vere i u pokretanju procesa reorganizacije. ...”
(EGW, 1SM 204)
Takođe ćemo dokumentovati posledice shvatanja Džordža
Najta na primeru jednog adventističkog profesora teologije, da
bismo praktično pokazali kako njegove zablude pružaju izgovor
za odbacivanje temeljnih međaša istine i za prihvatanje zabluda
Duhovne formacije.
Analiziraćemo i primer pobunjeničkog odnosa samog Džor-
dža Najta prema Generalnoj konferenciji u promovisanju ruko-
polaganja žena, gde predsednika Generalne konferencije, kroz
svoje insinuacije, poredi sa papom, Hitlerom i Staljinom, iako
on, kao predsednik, nema moć da se suprotstavlja volji delegata
koji su većinom izglasali i dalju zabranu rukopolaganja žena za
pastore.
U sledećim rečima Elen Vajt čitamo alarmantni poziv na pre-
ispitivanje i odbacivanje klica takvog otpadništva koje se može
začeti u srcima svakoga od nas:
“Duše svoje radi, braćo moja, gledajte samo na slavu Božju.
Potisnite sopstveno „ja” iz svojih misli što je moguće više.
Približavamo se kraju svega. Preispitajte svoje pobude u sve-
tlu večnosti. Znam da vas moram upozoriti na opasnost, jer se
udaljujete od „starih međa.“ Vaše takozvano „znanje” potko-
pava temelje hrišćanskih načela. Pokazan mi je put kojim ćete
Uvodna reč 7
neizbežno nastaviti ako se odvojite od Boga. Ne oslanjajte se
na svoju mudrost. Svedočim vam: nalazite se u ozbiljnoj opa-
snosti da izgubite večni život. Hrista radi, preispitajte sami
sebe i vidite zašto imate tako malo ljubavi prema verskom
životu. ... Znam u čemu vam preti velika opasnost. Ako izgu-
bite poverenje u Svedočanstva, udaljićete se i od Biblijske isti-
ne. Strahujući da će mnogi od vas zauzeti tako negativan stav
sumnjičenja i stalnog ispitivanja, i u ozbiljnoj zabrinutosti za
vaše spasenje, želim da vas opomenem. Koliko će vas primiti
ovu opomenu?” (EGW, 5T 94)
Da Džordž Najt svojim tumačenjem istorije adventnog naro-
da obezvređuje ulogu Elen Vajt, veoma jasno otkrivaju reakcije
mnogih bivših adventista na njegove knjige. Neki tvrde da su
napustili adventizam posle čitanja njegovih knjiga, dok su drugi
čitali njegove knjige posle svog izlaska iz adventizma i u njima
našli opravdanje za svoj izlazak. Da Najta za adventizam ne ve-
zuje potreba za identitetom on bi verovatno bio otvoreni kritičar
adventizma, ali kako sam tvrdi da se ne moramo sasvim slagati
sa doktrinom crkve kojoj pripadamo, on nalazi izgovor da ostane
u adventizmu i da svoje delo radi unutar same crkve.
Prirodno, iako se bivši adventisti uglavnom oduševljavaju
Najtovim kritikama pozicije Elen Vajt u adventističkoj crkvi, oni
mu zameraju što nije dosledan onome što je shvatio, pa je i da-
lje vernik adventističke crkve. Njima se sviđa Najtovo zapažanje
da mnogi adventisti stavljaju Elen Vajt u istu ravan sa Svetim
pismom i da zato imaju prema Elen Vajt kultni odnos. Ali ako
neko ima kultni odnos prema Elen Vajt, on će ga imati i prema
apostolu Pavlu i prema starozavetnim prorocima. Ko slepo po
slovu tumači Elen Vajt, on će tako slepo tumačiti i Sveto pismo.
Džordž Najt daje svojim čitaocima izgovor da odbace Elen Vajt
navodeći primere fanatičnih interpretacija njenih tekstova, ali
ako se takva logika primeni i na Sveto pismo, pružiće im se iz-
govor da i njega odbace, kada se suoče sa fanatičnim primerima
interpretacije biblijskih tekstova kroz koja su mnoga zla u istoriji
učinjena. Kroz celu istoriju se zloupotrebljavaju pojmovi istine,
ljubavi i pravde, pa to ne znači da zato treba prezreti težnju ka
istini, ljubavi i pravdi. No, kao što ćemo videti na primeru same
biografije Džordža Najta, razlog zastranjenja u fanatizam nije u
tome što ljudi nisu imali na raspolaganju svetlost koja ih je mo-
gla sačuvati od zablude, već što su imali prezriv stav prema njoj.
Formalizam i fanatizam su načini borbe protiv razuma i sopstve-
ne nečiste savesti.
Najveća zaštita od iskrivljenog tumačenja Svetog pisma nalazi
se u samom Svetom pismu. Džordž Najt izgovara svoj pad u for-
malizam i privremeno napuštanje zajednice pozivanjem na Elen
Vajt i M.L. Andreasena. Takođe, kao što ćemo dokumentovati,
najveća zaštita od krivog tumačenja Elen Vajt i M.L. Andreasena
nalazi se upravo u njihovim sopstvenim spisima. Zato je Najt na-
stavio sa borbom protiv te svetlosti i kada se vratio u adventizam.
On je ispravna načela istine proglasio izvorima formalizma da bi
mogao da ih odbaci i tako pred svojom savešću da opravda što
ih ne živi.
POTRAGA ZA IDENTITETOM JE ZAPRAVO UZROK KRIZE
IDENTITETA
Sam naziv Najtove knjige “Potraga za identitetom” jeste skre-
tanje sa suštine poruke crkve i sa smisla crkve kroz istoriju. Oso-
ba koja propoveda Jevanđelje se ne bavi time ko je ona sama,
već se bavi Onim koga propoveda i potrebom onoga kome treba
otkriti Isusa. Hrišćanin ne postavlja pitanje “Ko sam ja?” (2.Moj-
sijeva 3,11), već “Ko si ti Gospode?” (Dela 9,5) “Jer mi ne pro-
povedamo sebe, nego propovedamo Isusa Hrista, Gospoda naše-
ga, i kažemo da smo vaše sluge, Isusa radi.” (2.Korinćanima 4,5)
Crkva koja ima Hrista u srcu i koja predstavlja Hristovo telo na
zemlji, nije u potrazi za identitetom već u potrazi za dušama koje
će osvojiti za Hrista i samim tim za večnost.
Neko bi pod pojmom potrage za identitetom pomislio da je reč
o potrebi za definisanjem verovanja (kreda), što bi moglo isprav-
no da se shvati ako bi se pod time mislilo na potragu za razu-
Potraga za identitetom je zapravo uzrok krize identiteta 9
mnim odgovorima na ona iskušenja koja ima onaj kome crkva
svoju vest propoveda.
No, sam pojam “potrage za identitetom” predstavlja dosta
više od potrebe za definisanjem sopstvenog verovanja. Potraga za
identitetom je najčešće izraz potrebe za sopstvenom vrednošću i
posebnošću koju čovek često pokušava da stekne identifikujući
se sa vrednostima zajednice kojoj pripada. Ta zajednica može
biti nacionalna, sportska, politička, religiozna, itd. Sve uspehe i
vrednosti koje zajednica ostvari, postaju i lična vrednost onoga
ko se oseća pripadnikom te zajednice. Ako se osećamo da smo
niko i ništa, mi ćemo se kroz identifikaciju sa vrednostima za-
jednice osećati da smo postali neko i nešto. Ne kažem da je greh
imati svoj identitet, ali potreba za identitetom kroz predstavu o
svojoj posebnosti, vrednosti i veličini jeste potreba nesahranje-
nog sujetnog Ego. Umesto zadovoljavanja svoje sujetne potrebe
za osećanjem sopstvene vrednosti i veličine, naš motiv treba da
bude da odgovorimo na potrebe drugih ljudi. Dakle, nismo ad-
ventisti da bismo zadovoljili potrebe svog Ega, već da bismo od-
govorili na Božje zahteve i na realne potrebe bližnjih. U tome
nema mesta bavljenju sobom. Ono odvaja od Boga i menja smi-
sao naše poruke, tako da ona nije više odgovor na potrebe onih
kojima se propoveda, već je odgovor na potrebe sopstvenog Ega.
Kako istoričar Džordž Najt često svoja predavanja i teksto-
ve prožima autobiografskim izveštajima da bi kroz njih našao
put do ljudskih srca i dobio razumevanje i odobravanje za svoja
shvatanja, iznećemo i ovde bitne momente iz njegovog života da
bismo dublje razumeli motive njegove borbe za relativizaciju ad-
ventističkog verovanja i borbe protiv autoriteta Elen Vajt.
Kada se kao mladić krstio, Džordž Najt je “obećao Bogu da”
će “biti prvi savršeni hrišćanin nakon Isusa.” (Džordž Najt, Apo-
kaliptička vizija i kastracija adventizma, 8) Ovo citiram ne samo
zbog kasnije Najtove opsesije u nameri da dokaže da savršenstvo
nije ostvarivo, već zbog namere da bude prvi posle Hrista, što
predstavlja onu istu megalomaniju zbog koje sebe identifikuje sa
Martinom Luterom i piše 9,5 teza kojima optužuje Generalnu
konferenciju sličnim argumentima kojima je i Luter optuživao
papu. Spor je nastao zbog toga što Generalna konferencija ne pri-
staje na rukopolaganje žena, pa Najt sebe identifikuje Luterom, a
predsednika Teda Vilsona sa papom.
No, da se vratimo na iskustvo mladog Džordža Najta, koji po-
sle skoro osam godina adventizma i više godina pastorske službe
biva razočaran u svoje savršenstvo i napušta crkvu:
“U roku od tri meseca od mog krštenja prihvatio sam teologiju
poslednje generacije i obećao Bogu da ću biti prva bezgrešno
savršena osoba od Isusa. Sve što sam trebao da uradim je bilo
da se trudim dovoljno naporno ... Posle osam godina stremlje-
nja, još sam bio u haosu. Osim toga, nisam upoznao ni jednog
bezgrešno savršenog adventistu. Kao rezultat toga, odlučio
sam da napustim službu, da odustanem od adventizma i ono-
ga što sam smatrao da je hrišćanstvo, i na kraju se vratio
hedonizmu koji je oblikovao mojih prvih devetnaest godina.”
(George R. Knight, End-time events and the last generation:
the explosive 1950s)
Kao što vidimo, Najt je pokušavao da oslanjanjem na sebe
ostvari savršenstvo, pukim naporom volje i zato je doživeo neu-
speh. U svojoj knjizi “End-time events and the last generation:
the explosive 1950s” Džordž Najt prebacuje na Elen Vajt odgo-
vornost svog neuspeha objašnjavajući da je posle osam godina
napora da živi po savršenstvu koje ona od vernika zahteva, zbu-
njen i razočaran napustio crkvu.
No, kako je moguće da upravo u svetlosti kojom je Bog oba-
sjao crkvu kroz Elen Vajt, nije našao ukor za svoj legalizam i
rešenje svog problema? Centralna tema mnogih njenih tekstova
jeste kritika upravo njegovog problema. Kako je moguće da on
to nije zapazio? Kako je moguće da nije imao nijednog prijatelja
koji mu je na to ukazao? Kako je moguće da ga Sveti Duh nije
usmeravao na osvedočenje o problem i rešenje problema?
Ako nije hteo da čita Elen Vajt, kako na osnovu Svetog pisma
i osnovnih adventističkih verovanja koja govore o opravdanju ve-
rom nije to mogao da shvati?
Zar dilema savršenstva na osnovu koje su Isusovi učenici
uzviknuli “Ko se dakle može spasiti?” nije našla odgovor u Isu-
sovim rečima:
“Ljudima je ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće.” (Matej
19,26)
Zar mladi propovednik Džordž Najt nije čitao Pismo?
Ako mu samo Sveto pismo nije bilo jasno, zar to nije upravo
pokazatelj koliko su mu bili neophodni spisi Elen Vajt?
Najt je svoje grehe samo sputavao u ispoljavanju i prirodno
je zbog toga bio sklon uverenju da su i svi ostali licemeri, pa je
imao potrebu da ih sumnjiči i da im projektuje svoje nepobeđene
grehe, što Elen Vajt jasno raskrinkava kao iskušenje biblijskih
fariseja:
“Uvidevši da nisu sposobni da drže Zakon, oni nastoje da iz-
misle svoja pravila i propise da bi se prisilili na poslušnost.
Sve to im odvraća misli od Boga i nagoni ih da se bave so-
bom. Božanska ljubav u njihovim srcima se gasi, a s njom
nestaje i ljubav prema bližnjima. Sistem ljudskih izmišljotina,
s mnogobrojnim strogim zahtevima, navodi svoje zastupnike
da osuđuju svakoga ko ne uspeva da ispuni propisana ljudska
merila. Sebični, uskogrudi kriticizam guši plemenita i veli-
kodušna osećanja i pretvara ljude u samožive sudije i uho-
de dostojne prezira. Fariseji su pripadali takvim ljudima. ...
Odeveni u odeću sopstvene pravednosti, sedali su na sudijsku
stolicu da bi kritikovali i osuđivali.” (EGW, MB 123)
Elen Vajt ukorava oslanjanje na sebe umesto na Boga u poku-
šaju da držimo zakon:
“Oni ne gledaju na Boga i ne traže da ih podržava Njegova
sila, već se oslanjaju na svoju budnost prema iskušenjima i na
izvršavanje određenih dužnosti kako bi našli pristup Bogu.
Nema pobede u takvoj vrsti vere. “ (EGW, CCh 49.2)
Oslanjanje na sebe prirodno vodi u obeshrabrenje:
“Sve što je u Njemu nadahnjuje nas nadom, verom i hrabro-
šću. On je naša pravda, naša uteha i radost. Oni koji u sebi
traže utehu, umoriće se i razočarati. Osećaj naše slabosti i
bezvrednosti treba da nas ponizna srca navede da preklinjemo
za Hristovom žrtvom očišćenja. Dok se oslanjamo na Njegove
zasluge, mi ćemo naći odmor, mir i radost. On spasava sve
koji dođu ka Bogu kroz Njega - u potpunosti.” (EGW, 5T 199-
200)
Dakle, optužbe Džordža Najta da ga je Elen Vajt navela da
u svojoj sili vodi borbu za svoje savršenstvo jesu samo izgovor,
jer ona jasno raskrinkava njegovo sopstveno iskušenje. Džordž
Najt se, pored Elen Vajt, poziva i na adventističkog teologa M.
L. Andreasena tvrdeći da ga je on opteretio teologijom poslednje
generacije u kojoj navodno čovek mora svojom silom, bez Boga,
da ostvaruje savršenstvo karaktera. Džordž Najt o tome piše sle-
deće:
“U stvarnosti, prema njegovoj teologiji, ljudi moraju doći do
mesta gde im ne treba Hristos, gde oni mogu stajati bez po-
srednika na osnovu sopstvenih dostignuća. M. L. Andreasen
je došao do tog tumačenja kada je pročitao izjave Elen Vajt o
tome da stoji bez posrednika u smislu stajanja bez Spasitelja.”
(George R. Knight, End-time events and the last generation :
the explosive 1950s)
Međutim, te tvrdnje o M.L. Andreasenu su laž, jer Andreasen,
isto kao i Elen Vajt, zastupa sledeće:
“Ali, iako je Hristos završio Svoje posredovanje, sveti su i da-
lje predmet Božje ljubavi i brige. Sveti anđeli bdiju nad njima.
Bog im pruža utočište od neprijatelja; On im pruža hranu,
štiti ih od uništenja i snabdeva ih milošću i snagom za sveti
život. (Vidi Psalam 91) Ipak, oni su i dalje na svetu, i dalje u
iskušenju, u bolu, muci. Hoće li izdržati test? Ljudskim oči-
ma to se čini nemoguće. Ako bi samo Bog došao da ih spase,
sve bi bilo dobro. Oni su odlučni da se odupru zlome. Ako je
potrebno, oni će umreti, ali neće grešiti. Sotona nema moć - i
nikada nije imao - da natera bilo kog čoveka da greši. On
može da iskušava, može da zavodi, može da preti; ali ne može
da prisili.
A sada Bog pokazuje kroz najslabije od slabih da nema izgo-
vora za greh, i da ga nikada nije ni bilo. Ako ljudi u posled-
njoj generaciji mogu uspešno da odbiju sotonin napad; ako to
mogu da učine uprkos svim pritiscima protiv njih i sa zatvore-
nom svetinjom, koji izgovor mogu imati ljudi što su ikada po-
grešili?” (Milian Lauritz Andreasen, The Sanctuary Service,
Volume 74, 318)
Posle ovako ohrabrujućih reči o pobedi nad grehom uzdanjem
u Boga, vratimo se na poražavajuće iskustvo mladog Džordža
Najta, koji napušta uzvišene ideale savršenstva, a zatim i sam
adventizam:
“Sve što sam želeo jeste da izađem iz adventizma i iz hrišćan-
stva. Moja jedina želja bila je da se vratim srećnom životu na
hedonistički način, kako sam živeo pre nego što sam postao
hrišćanin.” (Džordž Najt, Apokaliptička vizija i kastracija ad-
ventizma, 8)
On tvrdi da nije sreo nijednog savršenog adventistu, što znači
da je kroz svoj um ograničen sopstvenim iskustvom, bezuspešno
pokušavao da vidi kod drugih ono što nije imao u sopstvenom
iskustvu.
Kako je sam bio formalista, on u tuđem iskustvu nije mogao
da vidi ništa više od sopstvenog formalizma, i taj pristup će po-
stati temelj Najtovog kriticizma u svim njegovim delima.
Ideal savršenstva je zahtevao od mladog Najta da pobedi he-
donizam, isto kao kada je ideal savršenstva Isus uputio bogatom
mladiću:
“Reče mu Isus: Ako hoćeš savršen da budeš, idi i prodaj sve
što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde
za mnom.” (Matej 19,21)
Na žalost, mladi Najt je odbio taj nalog isto kao i mladić iz
Isusovog primera:
“A kad ču mladić reč, otide žalostan; jer beše vrlo bogat.”
(Matej 19, 22)
Činjenica je da Najt nije ostvario iskustvo obraćenja srca i po-
bedio hedonizam, pa je zato ideal savršenstva prirodno opteretio
njegovu savest i naveo ga da ustane u borbu protiv tog ideala. Ne
znamo da li je bogati mladić prestao da se moli, ali Džordž Najt
piše o sebi:
“Narednih šest godina nisam čitao Bibliju, šest godina se ni-
sam molio, šest godina sam duhovno lutao »u daljnoj zemlji«
(Luka 15,13).” (Džordž Najt, Apokaliptička vizija i kastracija
adventizma, 9)
Najt je svoj život tada posvetio pokušaju da studirajući filozo-
fiju pronađe smisao života koji nije našao u hrišćanstvu, što se
završilo neuspehom. A onda se dešavaju prelomni događaji koji
ga navode da se posle šest godina vrati u adventizam.
Pomislili bismo da je Džordž Najt napokon shvatio tajnu savr-
šenstva, onu istu istinu koja se vidi iz nastavka diskusije između
Hrista i učenika, po odlasku bogatog mladića:
“A Isus reče učenicima svojim: Zaista vam kažem da je teško
bogatome ući u carstvo nebesko. I još vam kažem: Lakše je
kamili proći kroz iglene uši nego li bogatome ući u carstvo
Božije. A kad to čuše učenici, divljahu se vrlo govoreći: Ko se
dakle može spasiti? A Isus pogledavši na njih reče im: Ljudi-
ma je ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće.” (Matej 19,23-26)
Pouka Isusovih reči jeste da je savršenstvo nemoguće onome
ko traži snagu u svojoj ljudskoj moći, ali je moguće onome ko
se uzda u Boga. Biti savršen ne znači biti bezgrešan, ali znači u
potpunosti odgovoriti na Božji nalog ovoga trenutka. Nema neke
duboke filozofije. Ko ne pobedi iskušenje, iskušenje će pobediti
njega.
No, da Džordž Najt ne veruje u moć istinske pobede nad gre-
hom, otkriva njegovo tumačenje reči apostola Pavla:
“Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest u telu mom. Jer hteti
imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro što hoću
ne činim, nego zlo što neću ono činim.” (Rimljanima 7,18-19)
Ovim rečima apostol Pavle govori o uzaludnosti traženja do-
brote u sebi. No, Džordž Najt te reči tumači kao ograničenje
čoveka sopstvenom grešnom prirodom, koja ga ometa da živi
pravedno. U svom delu “Walking With Paul Through the Book of
Romans” on objašnjava:
“Pavle je u ranijim stihovima rekao da ne može prestati da
čini postupke koje ne odobrava. Međutim, ovde dodaje da ne
može da uradi ni ono što odobrava.” (Komentar na Rimljani-
ma 7,18)
U svom delu “Exploring Romans: A Devotional Commentary”
u komentaru istog 7. poglavlja poslanice Rimljanima iznosi svoje
dublje viđenje reči apostola Pavla:
“Njegov zaključak je siguran. On ga potvrđuje iz oba smera.
On čini zlo i ne uspeva da čini dobro iz istog razloga - zbog
greha koji boravi u njemu. ... Na osnovu čega greh ostaje? U
Rimljanima 7, 14 apostol ističe da je telo (sarks) ropski veza-
no za greh. Služeći se slikom ropstva, apostol izražava misao
da je greh i dalje moćna sila i da nije uspeo da mu se odupre
u svakom trenutku. ... On priznaje da, uprkos najboljim na-
merama, ostaje ‘zarobljenik zakona greha’ koji se posebno
izražava preko ‘udova njegovog tela’.” (George R. Knight,
Exploring Romans: A Devotional Commentary)
Vidimo da Najt iskrivljeno tumači stihove kojima apostol
Pavle želi da obeshrabri svakoga ko bi pokušao da snagu isprav-
nog života nađe u sebi umesto u Bogu. Takvi stihovi koji govore
o slabosti ljudske prirode imaju za svrhu da nas sačuvaju od osla-
njanja na sebe. Uopšte nije bitno što smo u telu sklonom grehu,
ako se na svoje telo ne oslanjamo, već se uzdamo u Boga.
Iako zadržavamo svest o grešnosti, mi ne grešimo, dokle god
nas svest o grešnosti drži “zalepljenima” za Isusa. Iako smo po
prirodi grešni, greh nema moć nad nama, dokle god se na na sebe
ne oslanjamo, već se oslanjamo samo na Isusa. Тu istinu apostol
Pavle objašnjava svojim rečima:
“Kada sam slab onda sam silan.” (2.Korinćanima 12,10)
“Živite u Duhu pa nećete izvršiti požudu tela.“ (Galatima 5,16)
“Da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po telu
nego po duhu; Jer koji su po telu telesno misle, a koji su po
duhu duhovno misle. Jer telesno mudrovanje smrt je, a duhov-
no mudrovanje život je i mir. Jer telesno mudrovanje neprija-
teljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijem niti može.
A koji su u telu ne mogu Bogu ugoditi. A vi niste u telu nego u
duhu; jer Duh Božji u vama živi. A ako ko nema Duh Hristov,
on nije Njegov. A ako je Hristos u vama, onda je telo mrtvo
greha radi a duh živ pravde radi.” (Rimljanima 8,4-10)
Na žalost, Džordž Najt nikada nije shvatio smisao tih reči.
Zato on nigde ne opisuje kako je pobedio svoje iskušenje hedo-
nizma. Naravno, bilo bi prepotentno da Najt govori o sebi kako
je konačno ostvario savršenstvo jer osoba koja je savršena, nije
svesna svog savršenstva. Elen Vajt objašnjava:
“Mi smo opravdani verom. Duša koja razume smisao ovih
reči nikada neće biti zadovoljna sobom.” (EGW, 6BC 1073)
“Dok budete gledali iznad sebe, neprekidno ćete imati oseća-
nje slabosti ljudske prirode.” (EGW, DA 493)
Ali bilo bi očekivano da nam Najt ukaže na Isusa kao na svog
spasitelja od greha.
No, Džordž Najt se nije vratio Isusu već adventizmu.
Njega nije privukao Isus svojim uzvišenim karakterom, već
su ga privukle čari adventističkog identiteta:
“Negde u tom periodu moj glavni profesor, agnostički egzi-
stencijalista jevrejskog porekla, rekao mi je jednog dana da
ako ne bi bio Jevrejin, onda bi on bio niko i ništa. Ova izjava,
koja je došla od čoveka koji je rutinski na času negirao religi-
ju, u potpunosti me je zatekla. »Šta pod tim podrazumevaš?«,
pitao sam ga. Odgovor koji mi je Džoš dao bio je odlučan i
nezaboravan u isto vreme. Još uvek pamtim njegov žar kada
je izjavljivao da upravo njegovo jevrejstvo njemu daje smisao
- da nije samo jedan od miliona ljudi na planeti, već da je član
jedne zajednice. U stvari, zajednica nije Džošu obezbedila
samo orijentaciju za život, već ga je slala po celom svetu kao
govornika. Dok je Džoš govorio, ja sam bio u potpunosti za-
panjen, misleći u sebi da Džoš nije Jevrejin nego adventista.
... Razmišljajući o mom razgovoru sa Džošom mnogo godina
kasnije, shvatio sam da ako sam rođen kao adventista i ako
je moj otac bio pastor, moja majka učiteljica u crkvenoj školi,
i moj deda predsednik oblasti, onda najteža i najradikalnija
stvar koju bih ja mogao da uradim bila bi da ostavim crkvu
koja mi je obezbedila društveni smisao života. Bilo bi mi lakše
da ostanem nego da odem iz crkve, čak i ako ne verujem više.
U stvari, u takvim okolnostima postati pastor, administrator
ili biblijski učitelj bi bila bolja opcija nego da presečem svoje
kulturološke korene i odvojim se od šire porodice. Uostalom,
ne morate ni da verujete sve što vernici adventističke crkve
veruju. Postoji određen nivo utehe i sigurnosti u »igranju cr-
kve«.” (Džordž Najt, Apokaliptička vizija i kastracija adven-
tizma, 9-10)
Dakle, potreba nepreporođene ljudske prirode za identitetom
jeste glavni razlog zašto je Džordž Najt postao adventista. Elen
Vajt govori o osobama koje “Kad uvide da ne postoji nikakav
način da utkaju sebe u to delo, odbacuju ponuđeno spasenje.”
(EGW, DA 280.1). Očigledno je Najt našao načina da utka sebe
u svoje spasenje i u svoje shvatanje adventizma. Prvo je to bila
želja za elitnim savršenstvom, a potom potreba za identitetom
inspirisana Džošovim putovanjima po svetu i držanjem preda-
vanja.
Biti savršen u smislu “biti prvi posle Hrista” nije onaj zdra-
vi pojam savršenstva koji treba da odlikuje svakog hrišćanina
u pobedi nad svakodnevnim iskušenjima života. Ni savršenstvo
144000 nije utemeljeno na ideji da se bude “prvi posle Hrista”,
već će takvo savršenstvo biti nužnost opstanka. Iskušenja će
tada biti tako jaka, da će pobeda nad njima biti jedini način da se
izbegne pad i propast. “Prvi posle Hrista” neće biti tada motiv
borbe, već njen spontani rezultat. No, kako je Najta pokretala
elitistička motivacija za savršenstvom, a kako je doživljavao neu-
speh u praktičnom ostvarenju tog savršenstva, možemo razumeti
njegovu potrebu da sada tu ideju o savršenstvu ospori.
“Ako ne možeš da bude savršen (bezgrešan), odustani od pra-
vednog života!” šapuće sotona mnogim mladima u veri, posebno
na prekretnici života. Gorde osobe imaju dodatni problem stresa
u susretu sa uzvišenom Hristovom pravednošću, jer ne mogu da
trpe konstantno osećanje sopstvene slabosti i zavisnosti od Božje
milosti. Ta potreba ih navodi da, ako ne mogu da ostvare doživljaj
sopstvenog savršenstva, obezvrede sve zahteve za savršenstvom,
a zatim da predstavu o svojoj vrednosti zadovolje u doživljaju
svog identiteta i svom poređenju sa onima “ispod” sebe.
Na koji način je Najt eliminisao opterećujući poziv na savr-
šenstvo da bi mogao da se sada oseća adventistom, a da mu sa-
vest ne bude više uznemirena i ponos ponižen što nije savršen?
Najt opisuje povratak u crkvu posle susreta sa pastorom za
koga ne kaže da mu je otkrio i jednu istinu koja mu je pomogla
da krene putem savršenstva, već otkriva ono što je ideal svih koji
traže spasenje u identitetu - crkvu koja im ne “trlja nos” svojom
doktrinom. Džordž Najt, koji je godinama gunđao što ne može
da pronađe savršenog adventistu, konačno pronalazi pastora kroz
čiju ličnost smatra da se susreo sa samim Hristom.
Da li je to pastor koji je otkrio savršenstvo karaktera?
Ne, već je to pastor koji Najta nije ukoravao za njegovo nesa-
vršenstvo:
“Međutim, on mi tada nije propovedao, niti me je savetovao,
niti osuđivao. On je samo odavao utisak umirujuće sigurnosti
u svoju veru i odnosio se prema meni sa ljubaznošću i ljubav-
lju. Tada sam sreo Isusa u ličnosti Roberta V. Olsona. Kada
je otišao, rekao sam ženi da on ima nešto što je meni tada tre-
balo. Tog dana, 14 godina nakon što sam postao adventista,
postao sam hrišćanin. Da to izrazim drugim rečima, moj ad-
ventizam se krstio. U tom trenutku sam postao ponovo aktivan
u adventizmu. Razlog mog ponovnog povezivanja sa adventiz-
mom nije bilo to što je adventistička teologija bila savršena,
već zato što je adventistička teologija bliža Bibliji nego bilo
koja teologija ijedne crkve koju sam ja poznavao. Ukratko, ja
sam bio i još uvek jesam adventista, po uverenju pre nego po
izboru.” (Džordž Najt, Apokaliptička vizija i kastracija ad-
ventizma, 11)
No, Isus i dalje svakome od nas upućuje poziv na savršenstvo,
da se odreknemo svojih lažnih bogova i da budemo savršeni.
Kako učenje adventističke crkve moralno i duhovno obavezuje,
Džordž Najt biva primoran da se opredeli - da li će krenuti u rat
protiv sebe, ili protiv videla koje ga poziva na savršenstvo:
“Hristova svetlost razgoni tamu koja prikriva njihove grehe i
neophodnost reforme postaje očigledna. Dok oni koji se potči-
ne uticaju Svetoga Duha počinju da ratuju sami sa sobom, do-
tle oni koji se drže greha ustaju protiv istine i njenih pred-
stavnika.” (EGW, DA 306)
U skladu sa prethodnim rečima, nameće nam se pitanje da li
Najt kreće u rat sa sobom, da bi zatim drugima otkrio Isusa kao
pobednika u svom životu koji mu je konačno pomogao da ostvari
svoje ideale o savršenstvu, a koje ranije nije mogao da ostvari
kada se oslanjao na sebe? Ili, pak, Najt kreće u doživotnu borbu
sa doktrinom crkve koja ga guši, posebno protiv Elen Vajt, želeći
da put spasenja učini dovoljno širokim da ima mesta i za njega sa
njegovim nesavršenstvom?
Na žalost, Najt kreće u borbu protiv ideje savršenstva, pro-
jektujući zastupnicima savršenstva ideju elitizma koja je njega
samog ranije pokretala. Pogledajmo sa kakvim cinizmom on go-
vori o pojmu savršenstva:
“Ne znam da li ste ikada videli nekog ko je savršen. Ponekad
zatvorim svoje oči i vizualizujem neke od savršenih ljudi koje
poznajem. Evo, dolazi sada neko na ekranu moje mašte. Ona je
veoma zadovoljna zato što je odnela pobedu nad sirom. Evo do-
lazi i drugi. Ovaj je farisej iz prvog veka. Ovaj momak je stvarno
“religiozan”. On tačno zna kakve veličine je kamen koji on sme
da nosi u subotu i koliko daleko može da ga nosi, a da time ne
učini greh.” (George R. Knight, I Used to Be Perfect)
Na taj način Najt kompromituje ideju savršenstva i bori se
protiv Duha proroštva čiji zahtevi sami po sebi jesu zahtevi sa-
vršenstva.
Umesto da adventistička crkva bude i ostane “crkva Boga ži-
voga, stub i tvrđava istine” (1.Timotiju 3,15), koja svojom na-
ukom raskrinkava iskušenja i zablude ovoga veka, ona izgleda
po Najtu treba da otupi mač istine umanjujući značaj Elen Vajt,
tako da postane široka za svaku zabludu palog Vavilona, jer će se
tako u njoj naći mesta za mnoge neobraćene vernike, a da njihov
identitet time ne bude ugrožen.
No, onaj ko se uzda u ljude umesto u Boga, prirodno će u lju-
de i da se razočara. Potraga za identitetom jeste sama po sebi i
izvor krize identiteta. Kao i svaka druga želja proistekla iz tela,
tako je i potreba za identitetom neutoljiva. Ona prirodno dovodi
do razočarenja na isti način kako je epoha romantizma (epoha
zloupotrebe osećanja radi satisfakcije) proizvela epohu realizma
(kritikovanja okolnosti kao izvora sopstvene nesreće). Kada čo-
vek prida drugom čoveku ili crkvenoj zajednici ono mesto koje
pripada samo Bogu, snalazi ga jednoga trenutka razočarenje u
drugog čoveka ili zajednicu, razočarenje što nisu u stanju da ga
zadovolje. Umesto da sebe preispituje i da se kaje za svoje grehe,
čovek dolazi u stanje da se bavi tuđim gresima i da za svoju ne-
sreću optužuje druge.
Možemo se čuditi kako Najtove knjige mnoge njegove čitaoce
ostavljaju oduševljenim, kada u njima on nigde ne slavi Boga,
niti otkriva Njegovu moćnu ruku, niti Njegov uzvišen karakter!
Ali je, na žalost, očit izvor njihovog oduševljenja duh “crkvenog
realizma” tj. duh upiranja prstom na drugoga, prožet nepoštova-
njem, ruganjem i ciničnim okrivljavanjem drugih ljudi.
Paloj ljudskoj prirodi godi da se poredi sa drugim grešnicima
jer se tada oseća pravednije, a ne sa Isusom, jer poređenje sa
Isusom ugrožava sopstveno samozadovoljstvo i samopravednost.
Od takvog duha nema koristi, ali pomračen um vidi korist u psi-
hološkoj satisfakciji koju pruža lažno moralisanje.
Prava duhovna literatura čitaoca osvedočava o sopstvenu greš-
nost i hrabri ga otkrivenjem Božje milosti koja se vidi u svakom
istorijskom događaju, dok knjige Džordža Najta prožima slepilo
pred Božjim vođstvom i otrovan duh nezahvalnosti i gunđanja,
što možemo zapaziti i u njegovom odnosu prema svojoj braći u
crkvi iznad koje se uzdiže kada im upućuje sledeće reči, kao da
nije jedan od njih:
“Moje traganje za smislom moglo bi da pomogne čitaocima da
shvate zašto sam bio u stanju da propovedam pod naslovom
»Zašto mi se adventisti ne dopadaju?« ... Ne tako davno video
sam nalepnicu na automobilu koja je izražavala sličnu mi-
sao. »ISUSE SPASI ME«, pisalo je velikim slovima. »Od tvog
naroda«, bilo je dodato malim slovima. Smatram da bi ova
izjava bila sasvim odgovarajući naslov jedne knjige. Ateistički
filozof, Fridrih Niče, jednom je izjavio nešto što je bila temelj-
na istina moje mladosti: »Najbolji argument protiv hrišćan-
stva su sami hrišćani.« U većini slučajeva ista izjava se može
primeniti kao najbolji argument protiv adventizma.” (Džordž
Najt, Apokaliptička vizija i kastracija adventizma, 11)
Duh nepoštovanja je očigledan, kada Džordž Najt adven-
tističku crkvu u svojoj knjizi “Debela dama i Carstvo” naziva
debelom ženom koja ne može da uđe na vrata carstva jer su joj
ruke pune kesa jer se vraća iz velikog šopinga. Isus ne naziva
svoju crkvu pojmom debele žene već pojmom neveste. U Najto-
vim delima nalazimo pojmove kao što su “kastrirano Jagnje” i
“kastriran Lav” koji u suštini predstavljaju kršenje Treće Božje
zapovesti. Takav duh motiviše čitaoca da se sa podsmehom bavi
gresima drugih, a ne da sebe sa strahopoštovanjem pred Bogom
preispituje.
Tumačeći stanje crkve kroz svoje sopstvene motive i svoju po-
trebu za identitetom, Džordž Najt zaključuje da je adventistička
crkva u krizi identiteta. Otkuda njemu ideja o krizi identiteta
crkve, ako ne projekcijom sopstvene krize identiteta?! Razočara-
nost crkvom jeste uvek prateća odlika onih koji traže spasenje u
zajednici, umesto u Bogu.
Pravi hrišćanin ne polazi od svoga Ja, da li mu se sviđaju ili ne
sviđaju ljudi sa kojima se druži. Svako ko dođe u sferu njegovog
uticaja, dolazi u sferu Božjeg blagoslova, jer on razmišlja o tome
šta može za drugoga da uradi, a ne razmišlja o tome da li ima
kakve koristi od njega.
Istoričar Džordž Najt to ne razume. Tumačeći postupke dru-
gih ljudi kroz sopstvene komplekse i opterećenost identitetom,
on zaključuje da i druge vernike pokreće ista potreba, dok motiv
ljubavi kao pokretač i delo Svetoga Duha, on ne razume. Sud
ljudskog razuma, ograničenog oslanjanjem na sopstvenu nepre-
porođenu prirodu, dobro je opisan biblijskim stihovima:
“Telesni čovek ne razume šta je od Duha Božjega; jer mu se
čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se ra-
zgleda.” (1.Korinćanima 2,14)
“Jer koji su po telu telesno misle, a koji su po duhu duhovno
misle. Jer telesno mudrovanje smrt je, a duhovno mudrovanje
život je i mir. Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu,
jer se ne pokorava zakonu Božijem niti može.” (Rim. 8,5-7)
Na primer, kada govori o prvim adventistima svetkovateljima
subote, Džordž Najt misli da su oni istraživali Sveto pismo ne
zato da bi spoznali Božju volju koju bi iz ljubavi prema Njemu
ispunjavali, već im projektuje svoje lične komplekse vezane za
sopstveni identitet:
“U tom početnom razdoblju bili su u malo čemu jedinstveni
osim u potrazi za identitetom. U kontekstu haotičnih prilika
nakon milerizma iz 1844. zadatak im je bio da ispočetka istra-
že Bibliju kako bi otkrili svoje mesto u proročkoj istoriji (v.
MF 295-325). Zbog toga je u produženom prelaznom periodu
od milerizma ka sabatarijanizmu njihov prvi zadatak bio da
odrede šta je u adventizmu adventističko.” (Džordž Najt, Po-
traga za identitetom, 51)
Naravno, osobu pokrenutu ljubavlju ne zanima ni sopstveni
identitet, niti mesto u proročkoj istoriji, niti šta je u adventiz-
mu adventističko, već je zanima samo kako da na ispravan način
služi Bogu i bližnjem, i da straži nad svojim verovanjem da ono
bude Božje, a ne ljudsko. Pogledajmo koliko narcisoidnosti i me-
galomanije ima u sledećem Najtovom tumačenju pionira adven-
tnog pokreta:
“U zaključku je potrebno da ponovim da su osnivači adventiz-
ma pronašli značaj svog pokreta u proročkom paketu Otkri-
venja... . Osnivači adventizma su smatrali sebe kao pozvani
narod sa posebnom porukom za poslednje vreme koja je tre-
balo da se predstavi svetu. Upravo proročko razumevanje je
bilo ono što je dalo posebnu snagu adventizmu sedmog dana i
napravilo od njega jednu dinamičnu silu.” (Džordž Najt, Apo-
kaliptička vizija i kastracija adventizma, 58)
Po Najtu se ne vidi da je Bog pokrenuo i dao snagu adventnom
pokretu, već je njihova snaga bila u tome što su sebe prepoznali
u Pismu, što su sebe smatrali kao “pozvani narod sa posebnom
porukom” i što su imali jako ubeđenje. U sledećem tekstu se vidi
da Najt smatra da su adventisti bili spremni na velike žrtve za
svoju misiju ne zato što su imali veliku ljubav prema Hristu koga
su verovali da će uskoro ugledati na oblacima, već zato što su
imali duboko uverenje:
“U nekom opštem smislu, zašto bi neko od nas rizikovao svoj
život za Delo? Zašto živeti za to? Zašto su rani adventisti žr-
tvovali svoja sredstva i svoju decu za misiju? Samo zato što su
imali duboko uverenje da imaju poruku koja dolazi pravo iz
srca knjige Otkrivenje i koju ceo svet treba da čuje pre nego
što Isus ponovo dođe.” (Džordž Najt, Apokaliptička vizija i
kastracija adventizma, 18)
Umesto dela Svetoga Duha koji menja ljudska srca i tako daje
ljudima valjanu motivaciju, Džordž Najt vidi rešenje u pobuđiva-
nju ljudske prirode odgovarajućim umnim motivisanjem:
“Takvo posvećenje nije jedan uobičajen poduhvat. Potrebno
je uverenje koje će motivisati delo požrtvovanosti; uverenje
da adventizam ima poruku koja nije samo istinska i važna,
već ona koju svet mora da čuje kako bi se pripremio za drugi
Hristov dolazak. ... Da li imamo nešto čime bismo mogli da
inspirišemo mlade ljude? Da li imamo nešto čime bismo ih
poveli ka tome ne samo da ostanu adventisti nego i da posvete
svoje živote adventističkoj nauci? Šta će ih inspirisati? Svaka-
ko ne činjenica da smo mi kao i svi drugi, već da adventizam
zastupa nešto značajno, da se bude adventista sedmoga dana
znači da se bude u stanju da se stvari menjaju nabolje u sva-
kom pogledu. Mladi ljudi po svojoj prirodi su idealisti, čak i
u suočavanju sa starijima koji su prošli sito i rešeto. Mladi
ljudi su pokrenuti vizijama koje životu daju smisao. To je ta-
kođe bio slučaj sa osnivačima adventizma. To se i meni desilo
kada je razumevanje apokaliptičke vizije transformisalo moju
mlitavost i hedonističku besciljnost u smisao i misiju. Takođe
smatram da je to još uvek slučaj sa mladim adventistima u da-
našnje vreme.” (Džordž Najt, Apokaliptička vizija i kastracija
adventizma, 64)
Na žalost, istu psihološku motivaciju zasnovanu na pobuđiva-
nju motiva pale ljudske prirode Najt pridaje i samom Gospodu
Isusu Hristu:
“Međutim, davanje problematičnih izjava nije bila Isusova je-
dina poteškoća. On je, takođe, bio pogođen onim što se može
nazvati ’sveta arogancija’. On je tako verovao u sebe i svoju
politički nekorektnu vest da je rekao dvanaestorici relativno
neobrazovanih ljudi da prenesu njegovu vest celome svetu. ...
Niko ne radi tako nešto bez nekog tvrdog uverenja. Niko ne
daje svoj život i svoja svetovna dobra a da ne zna da ima isti-
nu. Da je Isus bio politički korektan i da nije imao tu svetu
aroganciju, onda bi hrišćanstvo postojalo samo nekoliko go-
dina kao zaostala jevrejska sekta, a zatim bi se pomešalo na-
zad u bliskoistočnu anonimnost.” (Džordž Najt, Apokaliptička
vizija i kastracija adventizma, 17)
Zbog pomenute površnosti u razumevanju razlike između bo-
žanskog i ljudskog pati i sama Najtova analiza adventističke isto-
rije, u kojoj Najt “cedi komarca, a propušta kamilu”.
Umesto da u liberalizaciji verovanja vidi uzroke prodora se-
kularizma u zajednicu, kao i zabluda Duhovne formacije, te da
Ko je vodio adventni narod u formiranju doktrine? 25
upozori crkvu na Omega otpad, on se bavi teološkim raspravama
koje nemaju veze sa praktičnim iskušenjima adventističkih ver-
nika. Jednoga trenutka i sam priznaje to iskušenje:
“Zbog svoje nesofisticirane prirode smatram da je dobar deo
teološke diskusije zabavan, ali da teološke diskusije nisu neop-
hodno smisaone.” (Džordž Najt, Apokaliptička vizija i kastracija
adventizma, 61)
Kako problem vidi u pogrešnom ubeđenju, a ne u odsustvu
lične zajednice čoveka sa Bogom, on i svoje rešenje nudi u urav-
noteženim shvatanjima o značaju istine o sudu, zveri i palom
Vavilonu: “Đavo je prilično pametan. On je naveo adventiste i
njihove pastore da napuste uravnoteženi pogled na apokaliptiku
u skoro svakom pravcu.” (Džordž Najt, Apokaliptička vizija i ka-
stracija adventizma, 65)
Stvarna uravnoteženost je plod susreta sa Bogom i umiranja
sebi, a nije plod ravnoteže uverenja u kojem se trudimo da ne bu-
demo ni previše liberalni niti previše fanatični. Čovek može i bez
Boga da ostvari balans, tako što se trudi da bude 50% liberalan i
50% fanatičan, ali to ga ne može učiniti ispravnim pred Bogom
koji gleda na srce, ispod naših “uravnoteženih” uverenja.
KO JE VODIO ADVENTNI NAROD
U FORMIRANJU DOKTRINE?
“Istorija drevnog Izrailja je zapanjujuća ilustracija prošlog
iskustva adventističkog tela. Bog je vodio svoj narod u adven-
tnom pokretu kao što je vodio decu Izrailja iz Egipta. U veli-
kom razočarenju njihove vere, oni su kušani isto kao i Jevreji
na Crvenom moru. ...” (EGW, GC 457.2)
U tumačenju adventističke istorije od istoričara Džordža Naj-
ta nema Boga kao Onoga koji vodi svoj narod i koji daje ljudima
upravo onu svetlost istine koja je odgovor na njihova realna isku-
šenja, već je istorija formiranja crkvene doktrine predstavljena
kao plod uticaja različitih tradicija koje su pioniri lično uneli sa
sobom u adventizam. Ko je već svetkovao subotu, uneo je subo-
tu. Puritanizam je uneo strogost u adventizam. Izlazak iz Vavi-
lona nije plod Božjeg poziva preko drugog anđela iz Otkrivenja
18,4. već Najt naglašava teološko objašnjenje jednog čoveka:
“Teško se može prenaglasiti uticaj koji je na adventistički po-
kret izvršio Fičev poziv na izlazak iz Vavilona.” (Džordž Najt,
Potraga za identitetom, 43) Zatim, Najt tvrdi “Elen Vajt je
donela u adventizam Veslijevsko/metodističko naglašavanje
posvećenja i savršenstva.” (Džordž Najt, Potraga za identi-
tetom, 33)
Dakle, kada Elen Vajt u svojim delima naglašava posvećenje i
savršenstvo, to nije Bog preko nje otkrio kao istinu važnu za cr-
kvu ostatka, već je to ona unela u adventizam kao deo sopstvene
metodističke tradicije. Da je njena tradicija bila drugačija, sledilo
bi, po Najtu, da u svojim delima ona ne bi naglašavala posvećenje
i savršenstvo.
Ako treba posebno objasniti da su neki uticaji došli u adven-
tizam sa strane, usput, a ne kao Božji odgovor na potrebu, jeste
pojava antitrinitarskih shvatanja koja su u adventizam došla iz
zajednice koja je sebe nazivala pokretom “Hrišćanska konekci-
ja”. Zajednica “Hrišćanska konekcija” je nastala kao reakcija na
katolički i anglikanski uticaj u Americi. Sve što je u protestantiz-
mu ličilo na katolicizam oni su odbacili, od pojma trojstva, preko
definisanja kreda, verovanja u besmrtnost duše, do globalne cr-
kvene uprave. Njihova uloga je svakako bila pozitivna, jer su bili
glavni nosioci otpora nastupajućoj dekadenciji i kompromisu sa
otpalim hrišćanstvom. U njihovom zvaničnom časopisu “Chri-
stian Palladium” iz 1836. godine čitamo:
“Čujemo mnogo o katoličkoj religiji na (američkom) Zapadu i
o njenom pretećem napretku. ... Formiranje mračnog doba, ne
može da opstane pred svetlošću. U ovoj zemlji uglavnom ono
(katoličanstvo) ne nalazi svoje pomoćnike ni u kakvim okol-
nostima, entuzijazmu ili institucijama. Katolicizam je nepo-
kretan, a pokret i inovacija su ovde zapovest dana. Ono odbija
ideju napretka, a ovde strast za napretkom zapaljuje umove
svih. Ono zauzima stanovište u prošlosti, a ova generacija živi
u budućnosti. Ono teži ka formama koje su ovdašnji umovi
prevazišli. Ono neće da modifikuje doktrinu u kojoj inteligen-
cija ovog doba ne može a da ne prepozna pečat pređašnjeg
neznanja. Ono zabranjuje slobodno istraživanje, a istraživanje
je duh ovoga doba, najsmelije istraživanje koje se nigde ne
zaustavlja, koje napada svaku oblast mišljenja. ...” (The Chri-
stian Palladium, Vol. 5, 1836)
Kao odgovor na svoju slobodoumnu potragu, mnogi članovi
“Hrišćanske konekcije” prepoznali su Božji odgovor u Trostru-
koj anđeoskoj vesti. Čitave lokalne zajednice su postale adventi-
stičke kada su čule za trostruku anđeosku vest, pa su se i mnogi
njihovi propovednici tako našli među vodećim pionirima adven-
tnog pokreta. Suprug Elen Vajt, Džejms Vajt, bio je rukopoloženi
propovednik “Hrišćanske konekcije”.
Dakle, antitrinitarizam se u adventizmu nije pojavio kao plod
individualnog adventističkog istraživanja Svetog pisma, već su
ga mnogi vodeći pioniri adventizma “automatski” preneli iz
“Hrišćanske konekcije” u adventizam, iako niko od njih od toga
nije pravio probni kamen, niti smatrao da je to pitanje bitno za
spasenje.
Kritičan odnos prema kredu je takođe došao u adventizam
iz “Hrišćanske konekcije”. Kritika kreda je bila dobra u ranom
adventizmu, jer je pripravila put svetlosti koju je Bog dao adven-
tistima kroz Elen Vajt, ali kada je ta svetlost vrlo jasno definisala
adventističko verovanje, kredo je i te kako postao potreban da bi
sačuvao crkvu od jeretičkih zabluda poslednjeg vremena i omo-
gućio da adventistička crkva zaista postane stub i tvrđava istine.
Po Džordžu Najtu, istinu o suboti Elen Vajt nije prihvatila na
osnovu Božjeg otkrivenja, već čitajući Bejtsovu knjigu o suboti:
“Elen i njen suprug (Džejms Vajt) su iste godine, ali nešto
kasnije, prihvatili značaj sedmog dana - subote, verovatno
nakon proučavanja dokaza u Bejtsovom “The Seventh Day
Sabbath, a Perpetual Sign”.” (Džordž Najt, Potraga za iden-
titetom, 59)
Međutim, Elen Vajt upravo suprotno Najtu tvrdi da iako je od
Bejtsa čula za istinu o suboti, i svakako razumela da je subota
biblijski dan od odmora, to još uvek nije bio razlog da tu istinu
proglasi bitnom i da svetkuje subotu, već je bila odlučujuća vizija
koju joj je Bog dao:
“Starešina Bejts je svetkovao subotu i snažno dokazivao njen
značaj. Ne shvatajući još uvek značaj i važnost ovoga, misli-
la sam da starešina B. greši kada četvrtoj zapovesti pridaje
veću važnost nego ostalim devet, ali mi je Gospod dao jedno
viđenje nebeske svetinje. Hram Božji se otvori na nebu i ja
ugledah kovčeg Božji zaklonjen prestolom milosti. ... Hristos
podiže poklopac iznad kovčega i ja ugledah kamene ploče na
kojima su ispisane Deset zapovesti. ... Pokazano mi je da ni-
kada ne bi bilo nijednog nevernika ni ateiste, da je istinska
subota uvek svetkovana. Svetkovanje subote sačuvalo bi svet
od idolopoklonstva.” (EGW, 1T 75-76)
Kao što vidimo, nepoštenim podmetanjima Džordž Najt po-
kušava da predstavi adventističku istoriju lišenu Božjeg vođstva
i značaja videla koje nam je Bog dao kroz Elen Vajt.
Čak i one univerzalne protestantske istine toga vremena, kao
što je bio naglasak na razumu, on pokušava da obezvredi i da
uzdigne značaj osećanja, koji je odlika savremenog otpalog pro-
testantizma, kao i pokreta Duhovne formacije u samom adven-
tizmu. Džordž Najt tvrdi da je naglasak na razumu ušao u adven-
tizam preko Viljema Milera, jer je on ranije, pre obraćenja, bio
deista:
“Deizam je za svoj vrhovni autoritet uzimao razum, a ne Bi-
bliju. Ovo je vrlo bitno za razumevanje adventističkog teološ-
kog nasleđa zato što je Vilijam Miler bio deista. Miler i nje-
gova generacija su živeli u svetu koji je visoko cenio razumski
pristup svemu, pa i religiji. ... Milerovi evangelistički metodi
su, povodeći se time, otvoreno ciljali na razum slušalaca, a
ne na njihovo srce ili osećanja.” (Džordž R. Najt, Potraga za
identitetom, 34)
Protestanti su do odbacivanja trostruke anđeoske vesti nagla-
šavali značaj razuma isto kao i Elen Vajt, dok su u izazivanju
osećanja prepoznavali manipulativne metode katoličanstva. Čak
su barokni stil u umetnosti mnogi protestanti nazivali pojmom
“jezuitski stil”. Razum nije uzdizan iznad Biblije, ali je smatran
jedinim sredstvom razumevanja Biblije.
No, “ciljanje na razum slušalaca, a ne na njihovo srce ili ose-
ćanja” istoričar Džordž Najt pokušava da, kao i savremeni otpa-
li protestanti, prida uticaju deizma i da na taj način obezvredi
oslanjanje samo na razum, što predstavlja izvrtanje istorijskih
činjenica.
Istorijski izvori nam otkrivaju da su protestanti, sve do od-
bacivanja trostruke anđeoske vesti, imali prezriv stav prema ro-
mantizmu i verskom misticizmu. Onaj ko ima istinski novoro-
đeno srce, nema potrebe da dodatno sebe pokreće izazivanjem
osećanja. To je razlog zašto su protestanti bili nezainteresovani
za ukrašavanje i zadovoljni jednostavnošću klasicizma u umet-
nosti, i isto tako nezainteresovani da se opijaju čitanjem ljubav-
nih romana:
“Inkvizicija nikad nije uspela da spreči da po Španiji kruže
knjige protivne religiji većine. Carstvo većine u Sjedinjenim
Državama uspeva više: oduzelo je ljudima čak i pomisao da
ih objavljuju. ... Viđaju se vlade koje se upinju da moral za-
štite time što osuđuju pisce razvratnih knjiga. U Sjedinjenim
Državama nikoga ne osuđuju zbog takvih dela; jer niko nije
ni u iskušenju da ih piše. Ne znači da su svi građani besporoč-
ni, ali većina je dosledna.” (Aleksis De Tokvil, Demokratija u
Americi, 1835. god)
Odnos protestanata prema Bogu, drugom čoveku, braku,
umetnosti, bio je utemeljen na zdravom razumu, koji se neprote-
stantima činio hladnim, ali koji ih je istovremeno ostavljao zadiv-
ljenim u njihovoj spremnosti da se pomognu i “najnedostojnija”
ljudska bića, u čednosti i čistoti tadašnjeg braka, nezaintereso-
vanosti za rituale i ceremonije u religioznoj službi, i stabilnosti
duha u najtežim krizama života. Razum je čuvao američke pro-
testantktinje od iskušenja koja su danas temelj raspada braka i
porodice:
“U skoro svim protestantskim nacijama devojke su neizmer-
no samostalnije u svojim postupcima nego kod katoličkih na-
roda. ... Često sam bivao iznenađen i skoro uplašen videći s
kakvom neobičnom visprenošću i krasnom smelošću te ame-
ričke devojke umeju vladati svojim mislima i rečima usred
zamki kakvog vragolastijeg razgovora; i poneki filozof stoput
bi se spotakao na tesnom putu kojim one šetaju bez nezgoda i
bez po muke. ... Lako je odista uvideti da u toj nezavisnosti od
rane mladosti Amerikanka nikad ne prestaje sasvim vladati
sobom; ona uživa u svim dopuštenim uživanjima ne prepušta-
jući se nijednom od njih, a razum joj nikad ne ispušta uzde.
... Kad dođe vreme da izabere sebi muža, taj hladni i strogi
razum, koji je slobodno posmatranje sveta uputilo i učvrstilo,
upozorava Amerikanku da je lakomislen i nezavisan duh u
braku povod večitog nemira, a ne zadovoljstva, da devojačke
zabave ne mogu postati razonode udate žene i da su za ženu
izvori sreće u porodičnom domu. ... Tada nema devojke koja
ne veruje da ne može postati supruga čoveku koji je voli; i
zato su sva kršenja morala pre braka veoma retka. Jer, ma
koliko strasti bile naivne, žena teško može da ubedi sebe da je
muškarac voli kada je on sasvim slobodan da se njome oženi,
a ipak odbija da to učini.” (Aleksis De Tokvil, Demokratija u
Americi, 1835. god)
Naglasak na razumu i prezriv stav prema manipulaciji ose-
ćanjima u svakodnevnom životu i u samom bogosluženju su bili
odlika većine protestantskog sveta, a ne samo deista.
U svom predavanju na temu svoje knjige, Džordž Najt otkriva
kritički odnos prema oslanjanju samo na razum, kao da on nije
dovoljan u propovedanju da bi rezultovao obraćenjem ljudskih
srca:
“Ja bih nagovestio da je deizam i danas veoma prisutan u
adventističkim krugovima. ... U našem pristupu evangeliza-
ciji. ... Ali Biblija ima mnogo više nego što je razumevanje,
jer Biblija podrazumeva celokupnu ličnost, srce isto tako kao
i razum. Ali vrlo često mi adventisti mi ciljamo samo na ra-
zum.” (Džordž R. Najt, Istorija adventističke teologije, http://
www.svetlostistine.org)
Ovde se vidi da sam Džordž Najt ne shvata da je razumno ra-
zumevanje dovoljno za izbor Boga. Kada čovek razumom spozna
Boga (kroz Njegov karakter), tada voljom može izabrati Boga,
što prirodno rezultuje novorođenim srcem. Ne postoji potreba da
čovek dodatno izaziva svoja osećanja ako je svoje srce zaista pre-
dao Bogu. Prava ljubav se ne pobuđuje u srcu, jer nije deo ljudske
prirode, već se prihvata verom od Boga. Sklonost ka pobuđivanju
ljudske prirode i izazivanju osećanja je odlika upravo onih osoba
koje ne pokreće prava ljubav i koje zbog kamenosti srca razuman
nalog ostavlja ravnodušnim. Umesto da reformišu grešne motive
srca, oni reformišu svoja osećanja i tako sebe zavaravaju da su
obraćeni. Elen Vajt to iskustvo opisuje kao odliku lažnih probu-
đenja otpalog protestantizma:
“Probuđenje se često izaziva na taj način što se budi mašta,
uzbuđuju osećanja i zadovoljava želja za onim što je novo i
uzbudljivo. Oni koji se obraćaju na ovaj način malo žele da
slušaju o biblijskim istinama i ne pokazuju naročito intere-
sovanje za svedočanstva proroka i apostola. Ako bogosluže-
nje ne sadrži ništa uzbudljivo, onda ih ne privlači. Vest koja
je upućena na zdrav razum ne nailazi ni na kakav odziv.
Jasne opomene Božje reči, koje se odnose na njihovo večno
dobro, ostaju nezapažene.
U onim crkvama koje će sotona moći da pokori pod svoju laž-
nu moć izazvaće uverenje da je na njih izliven naročiti Božji
blagoslov; u njima će se pokazati veliko religiozno probuđe-
nje. Mnogi će klicati od radosti što Bog radi tako divno za
njih, a u stvari to delo potiče od sasvim drugog duha. Sotona
će pokušati da pod plaštom vere proširi svoj uticaj na ceo hri-
šćanski svet. ... Uzbuđivaće se osećanja, istina će se pomešati
sa lažju, što će ljude lako zavesti.” (EGW, GC 463-464)
Možemo konstatovati da su se ove proročke reči Elen Vajt o
lažnim probuđenjima ispunile. Romantičarski duh je u međuvre-
menu, kroz XX vek, prožeo čitav protestantizam:
“Uprkos negativnim silama, protestantizam je do 1900. go-
dine pokazao upečatljivu vitalnost. Odbacujući racionalizam
prosvetiteljstva, protestanti su prigrlili romantizam, sa nagla-
skom na lično i nevidljivo ... Racionalizam kasnog 19. veka je
izbledeo, a pojavio se novi naglasak na psihologiji i osećanjima
pojedinca...”. (Kenneth Scott Latourette, Christianity in a Re-
volutionary Age, II: The Nineteenth Century in Europe: The
Protestant and Eastern Churches (1959) pp 428-31)
To pogrešno očekivanje da Boga osetimo i doživimo nije
samo temelj prevare otpalog protestantizma već može biti izvor
obeshrabrenja i za iskrene:
“Mnoge dragocene duše, želeći iskreno da budu hrišćani, još
uvek se spotiču u mraku, čekajući da se njihova osećanja snaž-
no pokrenu. Oni čekaju da se posebna promena desi u njiho-
vim osećanjima. Oni očekuju neku neodoljivu silu, nad kojom
oni nemaju nikakvu kontrolu, da ih savlada. Oni su prevideli
činjenicu da vernik u Hristu treba da radi na svom spasenju sa
strahom i drhtanjem.” (Elen Vajt, Ms55-1910)
Jasno nam je da je Džordž Najt u sukobu sa određenim shvata-
njima Elen Vajt i učenjima same crkvene doktrine koja pokušava
da obezvredi kao da su plod ljudskih umovanja, a ne Božjeg vo-
đstva. To vidimo i kada želi da predstavi da je Elen Vajt za vreme
života svog muža Džejmsa Vajta i starešine Džozefa Bejtsa, u
formulaciji posebnih adventističkih doktrina, navodno bila pod
njihovim uticajem, a ne pod uticajem Svetoga Duha.
Tek je navodno kasnije, posle 1890. godine (posle njihove
smrti), izvršila teološku reformulaciju doktrina, za šta Džordž
Najt navodi tvrdnju da je promenila doktrinu crkve od antitri-
nitarstva u prilog trojstva (vidi Čežnja vekova, poglavlje br. 74).
Na taj način Najt dovodi u pitanje Božje vođstvo u dotadašnjoj
istoriji adventizma u globalu:
“Upravo je Elen Vajt ona čiji su spisi predvodili put u teološ-
koj promeni. Za razliku od njenog iskustva u periodu posle
1844, tokom kojeg je ona sledila vođstvo svog muža i Bejtsa
u formulaciji posebnih adventističkih doktrina, u godinama
nakon 1890. ona je bila na čelu akcije povezane sa teološkom
reformulacijom, kroz svoje glavno delo o Hristu i Njegovom
učenju ... Treba biti očigledno našim čitaocima da je adventi-
zam iskusio glavnu teološku promenu u toku svoje istorije i da
je Elen Vajt imala ulogu u toj promeni.” (G. Knight, Ministry,
Oct, 1993. p.10,11. Art. Adventists and Change)
Zabluda koja prožima Najtovo razumevanje crkvene istorije
jeste da je crkva, navodno, menjala svoje verovanje, a ne da ga
je vremenom samo produbljivala. Takvo shvatanje on uzima kao
izgovor i za buduće promene, čime otvara vrata legalizovanju
jeresi kroz crkvenu instituciju koju je Elen Vajt prorekla pod na-
zivom Omega otpada.
Kod Džordža Najta se srećemo sa marginalizovanjem uloge
Duha proroštva kroz Elen Vajt u formiranju doktrine adventi-
stičke crkve, kroz tvrdnju da vizije Elen Vajt navodno nisu imale
bitan značaj u ranom adventizmu, zato što Elen Vajt nije imala
autoritet:
“Iako je vizija Elen Harmon bila u skladu sa biblijski ute-
meljenim zaključcima Krosiera i ostalih, ipak ne smemo za-
boraviti da ona u tadašnjem adventizmu nije imala nikakav
autoritet. Tadašnjim glavnim učesnicima u stvaranju teologije
o Svetinji, ona je bila potpuno nepoznata. Za njih je ona bila
samo sedamnaestogodišnja devojka koja je tvrdila da ima vi-
zije, samo jedan glas među mnogim protivrečnim glasovima
u “adventizmu zatvorenih vrata”, preplavljenom mnoštvom
pojedinaca koji su tvrdili kako imaju harizmatske darove.”
(Džordž Najt, Potraga za identitetom, 59)
Džordž Najt ne shvata da se poruke takve vrste ne usvajaju na
osnovu poverenja u prethodno izgrađeni autoritet koji ih zastu-
pa, već na osnovu smisla same poruke koji je prepoznatljiv kao
od Boga nadahnut samim tim što je odgovor na potrebu, a pod
osvedočavajućom silom Svetoga Duha. Ako je neka poruka po
smislu očigledan odgovor na potrebu, ljudi bi je prihvatili i ako
bi je magarica, pa i kamenje progovorilo.
Naime, u vreme kada je postojalo duboko obeshrabrenje zbog
toga što Isus nije došao prorečenog datuma, postojala je potreba
da se objasni da Isus nije prevario Svoje čekaoce, već da se toga
datuma zaista desio važan događaj u nebeskoj Svetinji, koji su
Njegovi čekaoci pogrešno pripisali Njegovom Drugom dolasku.
Istina o tome je sama po sebi jasna, i prepoznatljiva kao razuman
odgovor na potrebu, tako da Eleni Vajt zaista nije bio potreban
nijedan drugi autoritet, do smisla same vizije, da bi odgovorila
na potrebu razočaranih vernika. No, to što je bilo neophodno da
Elen Vajt dobije viziju, nije protivrečno istini da je adventističko
verovanje u nebesku Svetinju utemeljeno na Svetom pismu. Elen
Vajt je zahvaljujući Božjim otkrivenjima kroz vizije samo tu bi-
blijsku istinu jasnije objašnjavala. Ona je bila manje videlo koje
je vodilo ka većem, manje videlo bez koga bi veće videlo teže
bilo prepoznato kao istinito, razumljivo i jasno. No zapazimo da
Džordž Najt tumači pojam manjeg videla kao umanjenje videla
koje nam dolazi kroz Bibliju:
“Svrha postojanja Svedočanstava nije da nam pruže novu
svetlost o predmetu savršenstva i drugim temama, nego da
pojednostave “slavne istine već objavljene” u Bibliji. Prema
pisanju Elen Vajt, Bog je Adventističkoj crkvi dao “manje vi-
delo [njene spise] da ljude i žene povede ka većem videlu [Bi-
bliji]. Jedan od najozbiljnijih problema u adventizmu je taj što
je on vrlo često koristio “manje videlo” da bi udaljio ljude od
Biblije, umesto da ih dovede ka njoj.” (Džordž Najt, Farisejski
vodič u savršenu svetost, 169-170)
Shodno prethodnim rečima, Džordž Najt govori sledeće o
značaju Elen Vajt:
“Pre nego što se udaljimo iz ovog dela o daru proroštva, tre-
balo bi da zapazimo da dar Elen Vajt nije igrao istaknutu ulo-
gu u razvoju adventističke doktrine. Isto bi se moglo reći za
svaku od velikih doktrinalnih pozicija adventizma.” (George
R. Knight, A Brief History of Seventh-day Adventists, 37)
Da bi obezvredio ulogu Elen Vajt, Džordž Najt iznosi tvrdnju
da vizije Elen Vajt nisu imale ulogu iniciranja već jedino potvr-
đivanja, kao da su to jedine moguće svrhe vizija:
“Viđenja koja je Elen Vajt primila u tom procesu izvršila su
ulogu potvrđivanja, a ne iniciranja (v. primer WLF 18-20,12).”
(Džordž Najt, Potraga za identitetom, 75)
Ta Najtova izjava je vrlo nepošten način da se obezvredi zna-
čaj vizija Elen Vajt, jer u adventnom pokretu različiti pojedinci
su verovali svašta, i vizije od Elen Vajt su uvek mogle da budu
potvrda za verovanja onih pojedinaca koja su u tom trenutku po-
stajala svetlost za tadašnje vreme.
Kada je Elen Vajt dobila viziju o bitnosti podele hrane na čistu
i nečistu, to je zaista potvrđivalo ispravnost takvog shvatanja kod
onih pojedinaca koji su tu svetlost već imali, ali su njene vizije u
tim slučajevima značile da je došlo vreme da se te istine obzna-
ne crkvi i svetu, jer su postale bitne kao odgovor na potrebu tog
trenutka: “Treći anđeo vodi i čisti narod koji treba sa Njim da ide
u slozi [...] Videla sam da Božji anđeo neće voditi Božji narod
brže nego što on bude mogao da primi važne saopštene istine i
da po njima postupa.” (EGW, 1T 207) “Hrišćanska konekcija”
je kritikovala verovanje u bezuslovnu besmrtnost duše još pre
pojave adventnog pokreta, ali je bitnost te istine otkrivena kroz
vizije Elen Vajt tek kada se javila realna potreba da se zbog po-
jave modernog spiritizma ta istina promoviše. Dakle, vizije Elen
Vajt su bile veoma značajne, ali ne zbog potvrđivanja već radi
objašnjavanja i skretanja pažnje na potrebu za promovisanjem
tih istina. Elen Vajt opisuje kako joj Bog kroz vizije daje svetlost
na one istine koje pioniri adventnog pokreta kroz proučavanje
Svetog pisma i molitvu nisu mogli sami da dokuče:
“Često smo ostajali zajedno do duboko u noć, a ponekad i to-
kom cele noći, moleći se za svetlost i proučavajući Reč. Opet i
iznova, ta braća su se okupljala da bi proučavali Bibliju kako
bi mogli da spoznaju njeno značenje i pripreme se da je pro-
povedaju sa silom. Kada su oni došli do tačke u svom prou-
čavanju gde su rekli: “Mi ne možemo da učinimo ništa više”,
Duh Gospodnji bi sišao na mene. Ja bih bila uzneta u viziji, i
jasno objašnjenje pasusa koje smo proučavali bili bi mi dati,
sa uputstvom kako da delotvorno radimo i naučavamo. Tako
nam je data svetlost koja nam je pomogla da razumemo Pismo
u pogledu Hrista, Njegove misije, i Njegovog sveštenstva. Li-
nija istine koja se protezala od tog vremena do vremena ulaska
u grad Božji, postajala bi mi jasna, i ja sam drugima davala
uputstva koja je meni davao Gospod.” (Ellen G. White to the
delegates at the 1905 General Conference, Review and Herald
25th May 1905 ‘The Work for this Time’)
“Istorija Božjeg naroda u ovim poslednjim danima se ne ra-
zlikuje mnogo od apostolskih vremena. Sveti Duh je bio taj
koji je vodio crkvu ka sve jasnijem shvatanju božanske istine
za ovo vreme. Naši pioniri nisu bili izuzeti od opasnosti jeresi
i doktrinalnih zabluda. Ipak, svaki put kada je crkva zauze-
la pogrešan smer, Sveti Duh je, kroz proročku poruku, vodio
vernike nazad ka istini. “ (EGW, VOTS 20.3)
“U prvim danima ove vesti, kada smo još bili malobrojni, mi
smo marljivo proučavali da bismo shvatili značenje mnogih
delova Svetog pisma. Ponekad se činilo da se ne može dati
nikakvo objašnjenje. Činilo mi se da je moj um zaključan za
razumevanje Reči; ali kada bi naša braća koja su se sastala za
proučavanje, došla do tačke u kojoj nisu nikako mogli da idu
dalje, i kada bi se usrdno molili, Duh Božiji bi se spustio na
mene, i ja bih bila uzneta u viziji i upućena što se tiče odnosa
Pisma sa Pismom. Ova iskustva se ponavljala iznova i opet
iznova. Tako su uspostavljene mnoge istine trostruke anđeo-
ske vesti, tačku po tačku.” (EGW, VOTS 21.4)
To što manje videlo (Duh proroštva) ukazuje na veće (Sveto
pismo) ne osporava da je upravo i na takav način adventistič-
ko verovanje bilo utemeljivano na Svetom pismu. Manje videlo
objašnjava veće. Istina se mora razumeti, a ne slepo prihvatiti
samo zato što je tako napisana. Kada Elen Vajt objašnjava meto-
de razgovora sa neistomišljenicima, tada otkriva značaj urazu-
mljivanja:
Pojam dinamičnosti istine samo u njenom pojašnjenju 37
“U susretu sa protivnikom, naš najusrdniji napor treba da
bude da predstavimo temu na takav način da probudi uvere-
nje u njegovom umu, umesto da tražimo da on samo poveruje
verniku.” (EGW, Sluge Jevanđelja 299)
POJAM DINAMIČNOSTI ISTINE MOŽE BITI SAMO U NJENOM
DUBLJEM POJAŠNJENJU A NE U NJENOJ PROMENI
Niti u Svetom pismu, niti u delima Elen Vajt ne nailazimo na
pojam “dinamične” istine niti na kakav sinonim koji nam ukazu-
je na navodnu dinamiku istine u smislu istine ili verovanja koji
se menjaju. Srećemo se sa pojmom istine koja po svojoj spoznaji
i jasnom definisanju postaje nepromenjiva:
“Kada Božja moć osvedoči o tome šta je istina, onda ta istina
treba zauvek da stoji kao istina. Nikakve naknadne pretpo-
stavke suprotne svetlosti koju je Bog dao ne treba da budu
uzete u razmatranje.” (EGW, CW 31.2)
Džordž Najt koristi pojam dinamičkog koncepta “sadašnje
istine” ne da bi predstavio dinamičku snagu istine, niti da bi uka-
zao na njeno otkrivenje koje je adekvatno određenoj potrebi, već
da bi predstavio kao da istina navodno može da se menja:
“Mnogi adventisti sedmog dana verovatno nisu razmišljali
o tome da su se crkvena verovanja tokom vremena menjala.
Većina verovatno veruje kako su osnivači adventnog pokreta
imali isto doktrinalno razumevanje koje ima sadašnji adven-
tizam na početku 21. veka. Prvo poglavlje ove knjige ukazuje
na verovanje adventističkih pionira kako je „sadašnja istina”
dinamična, a ne statična, i kako se može promeniti dok Sve-
ti Duh bude vodio Crkvu u proučavanju Biblije. I savremeni
adventizam ima isto gledište. ... Jasno je da su osnivači Crkve
adventista sedmog dana imali dinamičan koncept „sadašnje
istine”, suprotstavljali se rigidnosti kreda i bili otvoreni za
nova teološka razumevanja izgrađena na doktrinalnim međa-
šima koji su ih učinili narodom. Njihovo shvatanje je istovre-
meno omogućavalo prostor i teološkom kontinuitetu i prome-
nama.” (Džordž Najt, Potraga za identitetom 10, 24)
Da bi dokazao navodnu promenljivost verovanja kao kakav
princip, Džordž Najt navodi primer razlike između prilično ne-
defisanog verovanja pionira adventnog pokreta i vrlo jasno defi-
nisanog verovanja današnjih adventista.
Naravno da postoji drastična razlika između adventnog po-
kreta i adventističke crkve. Pripadnike adventnog pokreta, pro-
buđene čekaoce Drugog Hristovog dolaska, pored zajedničke
vere u skori Hristov dolazak odlikovalo je i jedinstvo u zajed-
ničkim protestantskim verovanjima toga vremena. Međutim, oko
dve decenije kasnije formiranu adventističku crkvu odlikovalo
je prepoznavanje iskušenja tadašnjeg protestantizma kroz veću
svetlost istine, kojom je adventistička crkva bila sačuvana od one
sudbine koja je snašla druge razočarane čekaoce Drugog Hristo-
vog dolaska.
Naime, kada je nastalo veliko razočarenje 1844. godine, mno-
gi pripadnici adventnog pokreta su svojom reakcijom pokazali
da prethodno probuđenje nisu iskoristili za istinsko preispitiva-
nje, pokajanje i zidanje na Hristu.
Veći deo od njih se vratio u svet svom grešnom življenju, dok
je manji deo nastavio da stalno iznova određuje novi datum Dru-
gog Hristovog dolaska da bi tako buđenjem fanatizma nastavio
sebe da motiviše na versku revnost. Od ostataka tog manjeg dela
onih koji se nikada nisu zaista obratili, ili su se obratili pa otpali,
formirani su kasnije Jehovini svedoci.
No, oni koji su se istinski obratili, nisu bili nezahvalni zbog
svoje zablude da će Isus doći prorečenog datuma, već su na osno-
vu svog iskustva duhovnog novorođenja shvatili da je Bog isko-
ristio grešku u proračunu radi njihovog obraćenja:
“Mi smo potpuno osvedočeni da je Bog, u svojoj mudrosti,
dopustio da Njegov narod doživi takvo razočaranje, da bi oni
koji su tvrdili da radosno očekuju Hristov dolazak pokazali šta
im je u srcu i da bi ispoljili svoj pravi karakter. Oni koji su po-
ruku prvog anđela (vidi Otkrivenje 14,6.7) prihvatili iz straha
od Božjeg suda i Njegove kazne, a ne zato što su voleli istinu i
želeli nasleđe u carstvu nebeskom, sad su se pokazali u pravoj
svetlosti - među prvima su počeli da ismevaju razočarane ver-
nike koji su iskreno želeli da Hristos dođe. ... Licemeri, koji su
mislili da svojim lažnim kajanjem i obličjem pobožnosti mogu
i Boga prevariti kao što su varali sebe, sada su se oslobodili
straha od opasnosti i počeše otvoreno da napadaju ono što
su donedavno zastupali. ... Ovaj drugi veliki test razotkrio je
masu bezvrednog nanosa koji je bio povučen snažnom stru-
jom adventističkog verovanja i jedno vreme nošen zajedno sa
pravim vernicima i usrdnim radnicima.” (EGW, 1T 53.1, 56.2)
Od takvih vernika, koji su prošli test, formirana je adventi-
stička crkva. Ta crkva je definisala svoju doktrinu svetlošću koja
će je sačuvati od zablude ponovnog određivanja datuma Isuso-
vog Drugog dolaska ali i od zabluda tadašnjeg liberalnog prote-
stantizma.
No, taj proces formiranja verovanja adventističke crkve ne
podrazumeva promenu istine, već dublje pojašnjenje istine. Be-
smisleno je verovati da bi se definisanje verovanja nastavilo isto
onako radikalno kakvo je bilo između nedefinisanog verovanja
adventnog pokreta 1844. godine (zajednička verovanja protesta-
nata tog vremena) i definisanog verovanja adventističke crkve
kakvo je ona zastupala, na primer, 1863. godine (trostruka anđe-
oska vest). Ali ni ta promena nije bila promena u samoj suštini
verovanja, već samo u njenom dubljem pojašnjenju.
“U svakom dobu se javlja nov razvoj istine, Božja poruka
ljudima tog pokoljenja. Stare istine su sve i te kako suštin-
ske; nova istina nije nezavisna od stare, već predstavlja njeno
objašnjenje. Samo ukoliko razumeno stare istine, možemo ra-
zumeti nove. Kad je Hristos svojim učenicima želeo da otkrije
istinu o svoje vaskrsenju, On je počeo ”od Mojsija i od sviju
proroka” i ”kazivaše im što je za njega rečeno u svemu Pismu”
(Luka 24, 27). Ali svetlost koja blista u novom objašnjenju
istine je ta koja veliča staru. Onaj ko odbacuje ili zanemaruje
novu istinu, ne poseduje zaista ni staru. Ona gubi za njega
svoju vitalnu snagu i postaje samo beživotna forma. Ima onih
koji tvrde da veruju i propovedaju istine Staroga zaveta, dok
odbacuju Novi zavet. Međutim, odbijajući da prihvate Hristo-
vo učenje, oni pokazuju da oni ne veruju ni u ono što su patri-
jarsi i proroci govorili.” (EGW, COL 127.4-128.1)
Da bi dokazao promenjivost verovanja, Džordž Najt tvrdi:
“Većina osnivača adventizma sedmoga dana ne bi mogla da
se pridruži današnjoj crkvi kada bi morala da se složi sa 27
osnovnih verovanja.” (Džordž Najt, Potraga za identitetom, 15)
I zatim iznosi tvrdnju da su većina pionira adventnog pokreta
zastupali antitrinitarna shvatanja.
Nameće se pitanje, da li bi pioniri adventnog pokreta koji ne-
giraju trojstvo smatrali toliko bitnim pitanje trojstva, da bi od
njega pravili probni kamen i zbog njega odbacili učenje naše cr-
kve? Da li bi oni koji su prethodno poverovali u vest Viljema Mi-
lera, koji je bio trinitarac, sada oko toga pravili ključno pitanje?
Iako su mnogi rani adventisti, koji vode poreklo iz pokreta
“Hrišćanska konekcija”, imali kritički odnos prema trojstvu, oni
nisu od tog pitanja pravili probni kamen. Posebno ne oni koji su
se od njih priključili svetkovateljima subote. Sam Najt to priznaje
citirajući Džejmsa Vajta kako su neki vernici „skloni odvlače-
nju od velikih istina povezanih sa trećom [anđeoskom] porukom
ka tačkama koje nisu od životne važnosti” (RH, 31.12.1857, 61).
Džejms Vajt je smatrao da pitanje trojstva nije bilo bitno da bi se
oko njega raspravljalo, ili da bi se kritikovalo kao kakva navod-
na zabluda Vavilona, niti da bi se od njega pravio ikakav probni
kamen:
„U Božijem zakonu i u Jevanđelju božanskog Sina nalazi se
ispit hrišćanskog karaktera. Žalosno je što se neki u XIX veku
cepaju na male sekte zbog oblika crkvene uprave, pitanja do-
ličnosti, besplatnog ili ograničenog spasenja, trojstva ili jed-
nosti, pitanja da li u crkvi možemo da pevamo ikakvu dobru
crkvenu himnu ili samo Psalme Davidove, i drugih pitanja
koja ne predstavljaju ispit spremnosti za Nebo. Oni sada na-
valjuju na nas i pokazuju veliku količinu verskog zgražanja,
jednostavno zato što mi verujemo da su striktni sklad sa Bo-
žijim zapovestima i vera Isusova jedini pravi ispit hrišćanskog
karaktera.“ (iz članka Džejmsa Vajta “Hrišćansko jedinstvo”)
James White, RH, October 12, 1876, p. 116.
Zato ne možemo tvrditi da bi pioniri adventnog pokreta žr-
tvovali svoje jedinstvo oko onih pitanja koja su smatrali veoma
bitnim, radi zastupanja onih shvatanja koja su smatrali manje
bitnim, a koja zbog nevažnosti nisu ni planirali da tada uzmu
u ozbiljno razmatranje. I na kraju, da se vera u trojstvo u vreme
adventističkih pionira njima otkrila onim istim argumentima ko-
jima se definiše danas, zar bi oni bili drugačijeg duha nego mi
danas, pa da tu istinu odbace?!
Savremenih 28 verovanja se ne usvajaju kao kakve slepe do-
gme, da bi pionire adventnog pokreta mogli da testiramo njiho-
vim stavom prema kritici trinitarstva, negiranju subote kao dana
od odmora ili stavu prema zabrani nečiste hrane. Nova svetlost
je uvek dolazila sa razumnim pojašnjenjem. I što je još važnije, a
što Džordž Najt potpuno gubi iz vida, nova svetlost je uvek dola-
zila kao odgovor na novu potrebu sveta, crkve i ostatka, o čemu
ćemo govoriti kada budemo objašnjavali pojam sadašnje istine.
Dakle, iako su u početku mnogi pioniri adventizma kao poje-
dinci imali negativan stav prema određenim tačkama verovanja
savremenih adventista (po pitanju trojstva, subote, zabrane neči-
ste hrane, itd), mi ne možemo tvrditi da su oni te svoje stavove
zastupali kao bitne i zvanične stavove adventnog pokreta. Sa-
mim tim, ne možemo ni tvrditi da je postepenim definisanjem
svog verovanja adventistička crkva menjala svoje verovanje. Ona
ga je jednostavno jasnije definisala, i dalje zadržavajući svoje cr-
kveno jedinstvo. Elen Vajt je zastupala princip da se manje bitna
pitanja ne smeju stavljati kao prepreka crkvenom jedinstvu koje
se formira oko onih istina koja su u određenom trenutku bitne,
te da se razlike oko manje bitnih pitanja tada moraju žrtvovati:
“Ne zadržavajući se na pitanjima koja nisu bila tako važna a
o kojima su postojala različita gledišta, nastojali smo da naše
nesuglasice dovedemo na što je moguće manju meru. ... Oni
koji misle da nikad neće morati da se odreknu omiljenog gle-
dišta, da nikad neće imati prilike da promene neko svoje mi-
šljenje, biće razočarani. Sve dok se držimo sopstvenih ideja i
mišljenja sa odlučnom upornošću, ne možemo imati jedinstvo
za koje se Hristos molio.” (EGW, Svedočanstva za propoved-
nike, 25, 30)
“Kada god Gospod posebno radi među svojim narodom, kada
god On podigne umove da razmišljaju o životnoj istini, sotona
radi da odvrati um uvođenjem manje važnih pitanja razlike,
kako bi stvorio problem koji se tiče doktrina koje nisu od su-
štinskog značaja za razumevanje praktičnih pitanja, i na taj
način stvorio raskol i odvratio pažnju od suštinskog pitanja.
Kada se to desi, Gospod radi tako što utiče na srca ljudi onim
što je neophodno za njihovo spasenje. Onda, ako sotona uspe
da odvrati um ka nekom nevažnom pitanju, i podeli ljude po-
vodom neke neznatne teme, tako da u njihovim srcima zakloni
svetlost i istinu, on likuje u zluradom trijumfu.” (EGW, RH
October 18, 1892, par. 14)
“Diskusija o nevažnim tačkama okupirala je vreme koje je
trebalo da bude potrošeno u objavljivanju Jevanđelja. Masa
ljudi je ostavljena neupozorena.” (EGW, TT 304.1)
No, hajde sada da definišemo šta je bitno, a šta nebitno.
Razumevanje pojma bitnog je neophodno da bismo razumeli
pojam “sadašnje istine” tj. “istine za naše vreme” i razlikovali ga
od lažnih reformnih pokreta koji odvraćaju vernike od one poru-
ke koja je zaista odgovor na iskušenje koje oni imaju.
POJAM “SADAŠNJA ISTINA”
ODGOVARA ONOM VIDELU KOJE JE ODGOVOR
NA ISKUŠENJA SADAŠNJEG TRENUTKA
Džordž Najt proglašava da su nebitne one istine koje nisu ja-
sno definisane Svetim pismom. To uverenje on pokušava da pod-
metne i samoj Elen Vajt, iskrivljeno interpretirajući njene sledeće
reči:
“Neka se čuvaju ovih sporednih problema koji imaju sklonost
da udalje um od istine.” (EGW, CWE, 47)
Pojam “sadašnja istina” - odgovor na sadašnje iskušenje 43
Pozivajući se na te reči, Džordž Najt nastavlja:
“Ovo je još uvek dobar savet. Zdrav adventizam će se uvek ba-
viti centralnim temama svoje poruke, a postaće nezdrav kada
bude nastojao da se bavi problemima za koje Biblija nema
jasna učenja i kada u središte adventističkog nastojanja stavi
stvari koje su sa Božje tačke gledišta nebitne. Crkvu stalno
treba podsećati kako se stvari koje Biblija ne uči jasno nikako
ne mogu kandidovati za postajanje doktrinom.” (Džordž Najt,
Potraga za identitetom, 182)
Dakle, po Džordžu Najtu, nebitne su one istine koje u samom
Svetom pismu nisu već jasno objašnjene. No, naša odgovornost
je da preispitamo da li postoji realna životna potreba za dubljim
objašnjenjem onih istina koje se nalaze u Svetom pismu, a da u
njemu nisu jasno objašnjene.
Možemo primetiti da je kroz istoriju svako novo videlo dolazi-
lo kao odgovor na konkretna iskušenja u kojima se neko nalazio,
upravo zato što prethodno otkrivena svetlost nije bila dovoljno
jasno objašnjena da bi pomogla onome ko je u iskušenju. Zato
se sadržaj spisa Svetog pisma proširivao sa svakom novom obja-
vom.
Bog je dao Deset zapovesti na kamenim pločama, ali da bi
smisao tih zapovesti bio jasan, Bog je kroz Mojsija objašnjavao
smisao zakona jasnije nego što je to otkriveno u samom Deka-
logu.
Dok Dekalog kaže: “Ne čini preljube” (2.Mojsijeva 20,14),
Mojsije objašnjava da Božji zakon gleda na same motive srca: “I
da se ne zanosite za srcem svojim i za očima svojim, za kojima
činite preljubu;” (4.Mojsijeva 15,39)
Dok Dekalog kaže: “Ne ubij” (2.Mojsijeva 20,13), Mojsije
objašnjava smisao te zapovesti: “Ne idi kao opadač po narodu
svom, ... Nemoj mrzeti na brata svog u srcu svom; ... Ne budi
osvetoljubiv i ne nosi srdnju na sinove naroda svog; nego lju-
bi bližnjeg svog kao sebe samog; ja sam Gospod.” (3.Mojsijeva
19,16-18)
Dakle, iako je svetlost otkrivena kroz Mojsijeve reči veća, ona
jeste u skladu sa zapovestima Dekaloga i predstavlja zapravo
samo jasnije i veće objašnjenje Dekaloga, a ne nekakvu dina-
mičnu istinu koja je u odnosu na otkrivene zapovesti Dekaloga
drugačija.
Da je svako novo videlo kroz istoriju sukoba između dobra
i zla dolazilo kao odgovor na konkretna iskušenja u kojima se
neko nalazio, vidimo kroz analizu sadržaja otkrivenja svakog no-
vog videla.
Kako su se razlikovale potrebe ljudi, razlikovala su se i videla
koja su objašnjavala istinu. A razlike u potrebi za različitim vide-
lom su bile adekvatne razlikama u iskušenjima.
Kada su Izrailjci otvoreno kršili zakon, za njih je lekovita isti-
na bila - otvoren ukor za bezakonje (za otvoreno idolopoklonstvo
i blud). A kada su posle izlaska iz Vavilonskog ropstva Izrailj-
ci pali u iskušenje formalizma, legalizma i lažnog moralisanja,
bilo im je potrebno dati drugačiju svetlost, ali sa istim ciljem,
da postanu svesni potrebe za reformom motiva srca i za svojim
izmirenjem sa Bogom:
“Vas dan pružah ruke svoje narodu nepokornom, koji ide za
svojim mislima putem koji nije dobar, narodu, koji me jednako
gnevi u oči, koji prinosi žrtve u vrtovima i kadi na opekama;
koji sede kod grobova i noće u pećinama, jedu meso svinjsko
i supa im je nečista u sudovima; koji govore: Odlazi, ne do-
hvataj me se, jer sam svetiji od tebe, ti su dim u nozdrvama
mojim, dim koji gori vas dan.” (Isaija 65,2-5)
Ako su ljudi zaboravili na Boga baveći se sobom (pokušava-
jući da se spasu dobrim delima) ili Ga nisu nikada ni upoznali,
oni će biti u iskušenju da kada čuju za moralne zahteve, da snagu
za njihovo ispunjenje traže u sopstvenom grešnom srcu i svojoj
samopravednoj savesti. Takvi pokušaji su opterećujući pokušaji,
i prirodno vode ili u obeshrabrenje sobom ili u fanatizam. Jedini
motivi pokajanja koje čovek može da nađe u sebi jesu kajanje iz
sramote povređene gordosti, straha nečiste savesti ili tuge sebič-
nog sentimenta. Sveto pismo iznosi lek za takvo iskušenje:
“Zato reče Gospod: Što se ovaj narod približuje ustima svojim
i usnama svojim poštuje me, a srce im daleko stoji od mene,
i strah kojim me se boje zapovest je ljudska kojoj su naučeni,
zato ću evo još raditi čudesno s tim narodom, čudesno i div-
no.” “Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski;
jer sam ja Bog, i nema drugog.” (Isaija 29,13-14; 45,22 )
Da bi ljude sačuvao od takvog iskušenja da u sebi traže sna-
gu za držanje zakona, Bog prvo Izrailjce izbavlja iz egipatskog
ropstva, pa im tek onda otkriva zahteve zakona. Prvo izbavlja iz
vavilonskog ropstva, pa ih onda podseća na zahteve zakona koje
su prekršili. Na taj način, podižući pogled njihovog uzdanja ka
Nebu, snaga njihovog pokajanja biva utemeljena na svesti o Bož-
joj dobroti, a ne na fanatizmu sopstvenog samopouzdanja.
“Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trplje-
nja, ne znajući da te dobrota Božja na pokajanje vodi?” (Ri-
mljanima 2,4)
U vreme Isusovog rođenja, stanje izrailjskog naroda je bilo
takvo duhovno mrtvilo da je prvo Jovan Krstitelj morao svojom
nazirejskom skromnošću da ukori hedonizam ljudi toga vremena
i da oštrim ukorima pokrene uljuljkanu ljudsku savest:
“Porodi aspidini! Ko vam kaza da bežite od gneva koji ide?
Rodite dakle rodove dostojne pokajanja, i ne govorite u sebi:
Oca imamo Avraama; jer vam kažem da Bog može i od ovog
kamenja podignuti decu Avraamu. Jer već i sekira stoji drvetu
kod korena; i svako drvo koje dobar rod ne rađa seče se i u
oganj se baca. I pitahu ga ljudi govoreći: Šta ćemo dakle či-
niti? On pak odgovarajući reče im: Koji ima dve haljine neka
da jednu onome koji nema; i ko ima hrane neka čini tako. Do-
đoše pak i carinici da ih krsti, i rekoše mu: Učitelju! Šta ćemo
činiti? A on im reče: Ne tražite više nego što vam je rečeno.
Pitahu ga pak i vojnici govoreći: A mi šta ćemo činiti? I reče
im: Nikome da ne činite sile niti koga da opadate, i budite za-
dovoljni svojom platom. (Luka 3,7-14)
Da Jovan Krstitelj nije izneo ukor adekvatan potrebi, koji bi
pokrenuo uljuljkanu savest, Jevreji ne bi bili spremni da u Hristu
prepoznaju odgovor na svoje duhovne potrebe. Elen Vajt to jasno
objašnjava:
“Vest koju mu je Bog dao da je nosi bila je određena da ih
probudi iz uspavanosti i pokrene da zadrhte zbog svoje velike
zloće. Pre nego što seme Jevanđelja pronađe mesto, zemljište
srca mora da se obradi. Pre nego što potraže isceljenje od Isu-
sa, morali su da postanu svesni opasnosti od rana greha. Bog
ne šalje vesnike da laskaju grešnicima. On ne šalje vest mira
da bi kobnom sigurnošću uljuljkao neposvećene. On optereću-
je savest prestupnika teškim bremenom i probada dušu stre-
lama osvedočenja. Anđeli koji služe iznose mu strašne Bož-
je sudove da bi produbili osećanje potrebe i podstakli ga da
uzvikne: »Šta mi treba činiti da se spasem?« Tada Ruka koja
ga je ponizila do praha, podiže pokajnika. Glas koji je ukora-
vao greh i posramio gordost i slavoljublje, pita sa najnežnijim
saosećanjem: »Šta hoćeš da ti učinim?«“ (EGW, DA 104.1)
Da bi Isusova žrtva iskupljenja mogla biti prepoznata kao je-
dini put pomirenja čoveka sa Bogom, bilo je neophodno da Je-
vreji prethodno shvate zanemaren duh i smisao Božjeg zakona.
Pored savesti koju je pokrenuo Jovan Krstitelj, bila je neophodna
mudrost da bi ljudi shvativši duh zakona, postali svesni svoje
grešnosti. Zato, tokom tri i po godine svog dela na Zemlji Isus
Hristos ne propoveda i ne objašnjava svoju žrtvu kao suštinsku
poruku za taj trenutak, već duh zakona, a svoju žrtvu spominje
samo kao istinu koja će se prepoznati po smislu tek kada se bude
ispunila. Isus težište stavlja na objašnjenje da Božji zakon gleda
na motive srca i na smisao ponašanja, dok o svojoj žrtvi ne ra-
spravlja ni sa učenicima, ni sa farisejima.
Bez ispravnog razumevanja duha zakona, Jevreji bi, zadovolj-
ni svojom formalnom samokontrolom i spoljašnom ispravnošću,
sasvim ugušili svest o svojoj grešnosti i krivici, a samim tim i
potrebu i za Duhom Svetim koji menja ljudska srca, kao i potrebu
za Isusovom žrtvom iskupljenja. I kasnije, u vreme apostola, vi-
dimo da je svaka poslanica bila odgovor na konkretna iskušenja
onih kojima je bila upućena.
Svaka crkva u istoriji je propovedala onu nauku koja je bila
odgovor na iskušenje ljudi svoga vremena. Svaka od sedam crka-
va iz otkrivenja predstavlja po jednu epohu sa specifičnim isku-
šenjima i specifičnim odgovorom na iskušenje.
Nova svetlost je objašnjavala one istine koje na osnovu pret-
hodne svetlosti nisu bile jasne, ali je usklađenost nove svetlosti sa
prethodno otkrivenom bio kriterijum da li je nova svetlost zaista
od Boga. Apostoli objavljuju Jevanđelje rečima koje su veća sve-
tlost i jasnije objašnjenje istine od one koja je otkrivena u vreme
Starog zaveta, ali su knjige Starog zaveta test da li su reči apo-
stola istinite, pa zato apostoli pohvaljuju one vernike koji spisima
Starog zaveta proveravaju istinitost onoga što im oni sami pro-
povedaju: “Ovi pak bijahu plemenitiji od onih što žive u Solunu;
oni primiše reč sa svim srcem, i svaki dan istraživahu po Pismu
da li je to tako” (Dela 17,11). Isto tako i Duh proroštva koji je
prorečen kao odlika crkve poslednjeg vremena, predstavlja veli-
ku svetlost istine, adekvatnu tami poslednjeg vremena, bez koje
teško možemo biti sačuvani od sotonskih zabluda ovog vremena.
Аli ta svetlost Duha proroštva mora biti podložna proveri kroz
usklađenost sa već prethodno otkrivenom svetlošću Svetog pi-
sma. To što su se apostoli pozvali na spise Starog zaveta kao na
test ispravnosti onoga što oni govore, ne znači su time rekli da je
njihovo videlo nepotrebno kada već postoji Stari zavet. Tako isto
i mi treba da razlikujemo pojam autoriteta od pojma objašnjenja
kada je reč o spisima Elen Vajt u odnosu na Bibliju.
Možemo zapaziti da samo Sveto pismo, iako je autoritet isti-
nitosti svakog drugog videla, ne predstavlja samo po sebi najveće
i najjasnije otkrivenje istine, inače ne bismo imali potrebe da ga
svojim rečima objašnjavamo, niti bismo imali potrebe za darom
mudrosti, poučavanja, i darom proroštva.
“A u svakome se pojavljuje Duh na korist; Jer jednom se daje
Duhom reč premudrosti; a drugom reč razuma po istom Duhu;
... Držite se ljubavi, a starajte se za duhovne darove, a osobito
da prorokujete. ... A koji prorokuje govori ljudima za poprav-
ljanje i utehu i utvrđenje.” (1.Korinćanima 12,7-8; 14,1.3)
“Kad nema utvare, rasipa se narod; a ko drži zakon, blago
njemu!” (Priče 29,18)
Ako se reči Svetog pisma citiraju bez dodatog objašnjenja,
one mogu ostati nejasne ili se mogu iskrivljeno shvatiti, često
“po slovu” a ne po svom stvarnom smislu. Zato, umesto pukog
citiranja Svetog pisma, mi smo odgovorni da Sveto pismo objaš-
njavamo svojim rečima tako nadahnuto da ono bude razumno
shvatljivo po svom smislu:
“I čitahu knjigu, zakon Božji, razgovetno i razlagahu smisao,
te se razumevaše šta se čitaše.” (Nemija 8,8)
Iz srca posvećenog Bogu, Sveti Duh će lako progovoriti dobru
reč umornome ili oštar ukor samozadovoljnome: “Čovek sprema
srce, ali je od Gospoda šta će jezik govoriti.” (Priče 16,1) Dakle,
naše reči objašnjenja, a ne reči Svetog pisma po slovu, biće naj-
veća svetlost nekoj osobi u trenutku teškog iskušenja.
Kada sam u jednoj diskusiji izneo ove prethodne tvrdnje, jed-
na osoba se sablaznila na shvatanje da neke reči koje nisu iz Sve-
tog pisma mogu biti veća svetlost objašnjenja od samog Svetog
pisma. Zamolio sam je da od sada umesto svojih ličnih reči, na-
stavi sa citiranjem stihova iz Svetog pisma, “da ne bi svoje reči
stavljala iznad Božjih”, kako iz njene logike prirodno sledi.
Slično sam odgovorio osobi koja mi je na moje citiranje Elen
Vajt odgovorila da njoj Elen Vajt nije autoritet. Rekoh joj “Ni ti
meni nisi autoritet, pa prema tome, da li treba da zatvorim uši
pred tvojim rečima?!”.
Džordž Najt isto tako iskrivljeno tumači citate Elen Vajt kada
ona govori da se njeni spisi ne smeju stavljati u isti rang sa Sve-
tim pismom po autoritetu, kao da to znači da ih ne treba citira-
ti uopšte, a zapravo, citirati nekoga kao da je vrhovni autoritet
istine ili citirati ga kao onoga ko objašnjava šta govori vrhovni
autoritet istine, nije isto.
Ako citiram Elen Vajt to ne znači da je citiram kao nekoga
kome slepo treba verovati, već to znači da je citiram kao nekoga
ko daje razumne odgovore na postojeće potrebe.
Prava ljubav je razuman odgovor na potrebu 49
Ljudi slabo prave razliku između autoriteta istine i razumnog
objašnjenja istine, posebno kada se sami plaše da koriste razum i
kada sopstvene tvrdnje ne argumentuju objašnjenjem smisla već
pozivanjem na svoje sopstveno uverenje da oni tako misle. No,
istina koja se ne razume po smislu, i koja ne može da se odbrani
argumentima zdravog razuma ništa ne vredi, jer ne pomaže čo-
veku da u vreme iskušenja razlikuje dobro od zla.
A da li ćemo, u nameri da istinu bolje objasnimo, citirati Elen
Vajt, reči nekog poznanika ili možda reči nekog nehrišćanskog
pisca ili sopstvene reči, nije bitno.
Bitno je da odgovorimo na potrebu te osobe, da joj uzvišeni-
jim otkrivenjem istine pomognemo u njenom izboru, da može ja-
snije da razlikuje dobro od zla, da bi iskušenje mogla da pobedi.
PRAVA LJUBAV JE RAZUMAN ODGOVOR NA POTREBU
Mi smo pozvani da odgovorno i razumno preispitujemo koje
su realne potrebe onih kojima propovedamo, da bismo im pružili
adekvatan odgovor na njihova iskušenja:
“I tako razlikujući jedne milujte. A jedne strahom izbavljajte i
iz ognja vadite; a karajte sa strahom, mrzeći i na haljinu opo-
ganjenu od tela.” (Juda 1,22-23)
Potreban je odgovoran odnos prema tom pitanju, jer ona istina
koja je za jedne ljude lek, za druge može biti otrov.
U vreme Martina Lutera glavno iskušenje katolika je bilo
opravdanje delima i upotreba oproštajnica, pa je zato Bog po-
digao Lutera da kroz njega odgovori na potrebe trenutka. Da je
Martin Luter propovedao katolicima poruku proroka Jone “Još
40 dana, pa ćete propasti” samo bi ih naveo na veći fanatizam.
Katolici bi veće sume novca davali sveštenicima i više puta
dnevno ponavljali “Ave Maria”. Ali Luter je propovedao ono što
je bio pravi odgovor na iskušenje tih ljudi - nauku o opravdanju
verom, ukoravajući uz to lažnu nauku. A da je, recimo, prorok
Jona propovedao Ninevljanima poruku “Bog vas voli! Spasenje
je verom bez dela zakona!” niko od njih se ne bi pokajao za svoje
bezakonje, već bi u takvoj poruci našli izgovor za svoje bezako-
nje. Ninevljani bi se složili sa idejom da je Bog ljubav, ali bi je
shvatili kao izgovor za nepokajanje. Onima koji žive bezakono,
propovedati poruku o krstu znači pružiti im izgovor za još veće
bezakonje, što je u svoje vreme primetio i Martin Luter:
“Bezbožnik iz jevanđelja crpi samo telesnu slobodu i time po-
staje gori; dakle, ne Jevanđelje, nego zakon pripada njemu. Ili
kao kada je moj mali sin Johan bezobrazan, a ja ga ne išibam,
nego ga pozovem za sto i dam mu šećerne šljive, time bih ga
načinio gorim, da, sasvim bih ga pokvario.” (Martin Luter,
Razgovori za stolom, CCLXXXVII)
Dakle, onima koji otvoreno krše zakon, lek je otvoren ukor
za bezakonje. To je sadržaj poruka trostruke anđeoske vesti (Ot-
krivenje 14,7-12). A onima koji zakon drže formalno, ukor za
otvoreno bezakonje bio bi samo otrov kojim bi sebe zavaravali da
su ispravni. Ako mlakoj crkvi Laodikeji, čiji vernici drže zakon
ali u svojoj sili, iznesemo ukor protiv neispravnog življenja koji
je adekvatan hladnoj, a ne mlakoj crkvi, takav ukor će samo da
pothrani farisejsko samozadovoljstvo većine. Formalisti i legali-
sti vole da slušaju ukoravanje otvorenog bezakonja, jer u ukoru
ne prepoznaju sebe, već druge, pa se sami osećaju pravednije u
odnosu na njih.
Čak i ako Laodikejac prepozna sebe kao otvorenog prekrši-
oca zakona, to nije garancija njegovog stvarnog pokajanja. On
će možda tada čak rado prihvatiti ukor i korigovanjem svog po-
našanja postati još samozadovoljniji Laodikejac. (Zar ne čezne
svaki farisej za savetom koji će mu pomoći da postane još bolji
farisej?!) Njegovo shvatanje savršenstva je često otrov za njegov
sopstveni duh. Zato Isusova poruka Laodikeji ukorava problem
vernika crkve u njihovom korenu:
“Znam tvoja dela da nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili
vruć! Tako, budući mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću
te iz usta svojih. Jer govoriš: bogat sam i obogatio sam se, i
ništa ne potrebujem; a ne znaš da si ti nesrećan, i nevoljan, i
siromah, i slep i go.” (Otkrivenje 3,15-17)
Problem Laodikejca su motivi srca i zato Elen Vajt objašnjava
da formalna kritika nije duhovna hrana za one pojedince i čitave
crkve koje imaju iskušenje laodikejstva:
“Božja je namera bila da porukom upućenom Laodikeji oslo-
bodi Zajednicu od uticaja fanatizma; ali sotona ulaže krajne
napore da poruku izopači i neutrališe njen uticaj. Njemu bi
više odgovaralo da fanatički nastrojene osobe prihvate sve-
dočanstvo i upotrebe ga kako on želi, nego da ostanu u stanju
mlakosti. Pokazano mi je da svrha ove poruke nije da brat
brata osuđuje i da mu propisuje šta treba da radi i kuda da ide,
nego da svaki pojedinačno preispituje svoje srce i pazi na sebe
i svoje postupke.” (EGW, 2 SG 223)
Kao što vidimo, niti je ispravno poruku za svet koja ukora-
va otvoreno bezakonje propovedati onim vernicima koji imaju
iskušenje laodikejskog legalizma, niti je ispravno poruku za cr-
kvu propovedati svetu. Dok je trostruka anđeoska vest poruka za
svet, dotle je poruka Laodikeji poruka za crkvu. No, mi imamo i
poruku za ostatak.
Šta se dešava kada Laodikejac postane svestan svog iskuše-
nja, da je zapravo siromah, go i slep?
Kako je navikao da veruje u sebe i da pravednost traži u sop-
stvenom srcu, umesto verom u Bogu, svest da je siromašan du-
hom ga dovodi u teško obeshrabrenje sobom, jer je naučio da
veruje samo u sebe. Dok je bio zadovoljan sobom, sotona ga je
kušao samozadovoljstvom. Sada, kada je postao svestan da je
grešan, sotona ga kuša obeshrabrenjem. I posle možda puno go-
dina oslanjanja na sebe, Laodikejac konačno shvata da nema po-
verenja u Boga i da Ga ne poznaje, jer se godinama bavio sobom,
a ne Bogom. Bio je zadovoljan sobom i svojom laodikejskom pra-
vednošću, i Bog mu nije bio suštinski potreban.
Ali, Bog ima isceljujuću poruku za ostatak koji je postao sve-
stan svog duhovnog siromaštva. U poglavlju “Rešetanje” knjige
“Rani spisi” od Elen Vajt nalazimo Božje ohrabrenje onima koji
su postali svesni svoje samoobmane. Božja poruka za njih je da
ne spuštaju pogled sa Hrista na sebe da ne bi propali:
“Zli anđeli su ih okruživali i obavijali tamom, da bi im onemo-
gućili pogled na Isusa i primorali ih da gledaju u tamu... Oni
su bili sigurni sve dotle dok su svoje poglede upirali gore.”
(EGW, “Rani spisi” 290-294)
Dakle, Bog ima poruku koja je odgovor na iskušenje svakoga
- i sveta, i crkve, i ostatka.
Danas iskušenje većine ateista kao i vernika otpalog hrišćan-
stva nije opravdanje delima zakona, već otvoreno bezakonje. U
svim hrišćanskim crkvama se vide pokreti lažne reformacije koji
propovedaju da je Božji zakon teret i da je ukinut na krstu, dok
pojam ljubavi predstavljaju na izopačen način, kao da je ljubav
neko osećanje. Takođe smo svedoci i zloupotrebe muzike za vre-
me bogosluženja koja se koristi kao metoda opijanja i ugušivanja
svesti čoveka o potrebi za Bogom. Zabavna muzika isto kao i
marihuana ili meditacija izaziva skok dopamina i endorfina koji
blokiraju orbitofrontalni korteks zadužen za odgovorno mišljenje
i odlučivanje, pa čovek više nije svestan svoje neizmirenosti sa
Bogom. Zapazimo da “Hristos može da spase samo onoga koji
je upoznao sebe kao grešnika. Kada uvidimo svoju potpunu bes-
pomoćnost i kada se odreknemo samopouzdanja, možemo da se
dohvatimo božanske sile.” (EGW, MH 455).
Takvo stanje sveta i otpalog hrišćanstva zahteva onu svetlost
istine koja je odgovor na njihovo iskušenje.
Ona istina koja je adekvatan odgovor na iskušenja sadašnjeg
trenutka, jeste “istina za sadašnje vreme” tj. “sadašnja istina”.
Ljubav je uvek adekvatan odgovor na potrebu:
“Različiti periodi u istoriji crkve su bili svi posebno obeleženi
razvitkom neke specijalne istine, prilagođene potrebama Bož-
jeg naroda toga vremena.” (EGW, GC 609)
Džordž Najt smatra da sadašnja istina jeste istina koja se ovo-
ga trenutka prepoznaje kao spoznata istina, dok kod Elen Vajt
sadašnja istina je istina koja je odgovor na potrebe ljudi danas.
Zastupnici Najtove filozofije tumače svetlost istine o opravdanju
verom koja je 1888. godine došla preko Vagonera i Džonsa, kao
da je ta svetlost bila izraz prirodnog progresa u razvoju istine, a
ne odgovor na potrebu i iskušenje crkve toga vremena. U skladu
sa time neki od njih obezvređuju dela Elen Vajt koja su napisana
pre 1888. smatrajući da su neispravna, jer potenciraju zakon, a
ne opravdanje verom. Oni ne shvataju da se istina nije promeni-
la. Ne shvataju da je naglasak na istini o zakonu bio lekovit za
dekadentni svet i crkvu u prethodnom periodu crkvene istorije,
ali da se vremenom formiralo novo iskušenje - iskušenje legaliz-
ma i formalizma koje je zahtevalo stavljanje naglaska na istinu
o opravdanju verom. Naravno, i onim savremenim adventistič-
kim crkvenim zajednicama kojima je ovladao liberalizam, više
odgovora vest koju je adventizam propovedao pre 1888. godine,
nego posle, jer je težište na istini o zakonu lek za one koji imaju
iskušenje otvorenog bezakonja.
U svakom slučaju, godine 1888. je od revolucionarnog značaja
bilo pod pojmom sadašnje istine promovisati istinu o opravdanju
verom. Iako je ta istina bila obznanjena zapadnom čoveku od
same pojave reformacije i tako poznata adventistima i pre 1888.
godine, ona je tada postala lekovita za novonastalo iskušenje le-
galizma. Elen Vajt je rekla delegatima u Mineapolisu da Vago-
nerovo učenje o „Hristovoj pravednosti” nije „nova, već stara
svetlost koju su mnogi umovi izgubili iz vida” (MS 15, 1888. 47).
No, danas je teže vernicima da se opravdaju verom nego 1888.
godine, ne zato što im nauka o opravdanju verom nije poznata,
već zato što zbog liberalnijeg odnosa prema zakonu manje ra-
zumeju dubinu njegovih zahteva nego vernici iz 1888. godine.
Sama istina o opravdanju verom nema nikakvu magijsku moć da
sama po sebi čoveka navede na opravdanje verom, ako čovek nije
prethodno u svetlosti Božjeg zakona postao svestan svog duhov-
nog siromaštva i na taj način svestan potrebe za Hristovom pra-
vednošću. Zato, bez prihvatanja poruke Laodikeji, nije moguće
biti opravdan verom.
Istovremeno, pored “sadašnje istine” koja je odgovor na realne
potrebe osobe u sadašnjem iskušenju, postoje i “sadašnje zablu-
de” koja pružaju ljudima izgovor da padnu u iskušenje u kojem
se nalaze. U vreme opšteg bezakonja to je zabluda da je Isus
ukinuo Božje zapovesti na krstu. Naravno, pod pojam “sadaš-
nja zabluda” možemo da svrstamo i poruke koje jesu istinite po
slovu, ali nisu odgovor na naša iskušenja. Jovovi prijatelji su pra-
vednom Jovu, koji je bio u velikoj teskobi, iznosili mudre istine,
ali koje nisu bile odgovor na njegovo iskušenje. Isto tako, neke
zablude mogu biti nadahnuto iskorišćene tako da predstavljaju
“sadašnju istinu”, iako su po slovu neistine. Vest da će Isus doći
1844. godine je bila netačna, ali je bila od Boga nadahnuta tako
da je predstavljala poziv na preispitivanje i pokajanje. Isto tako
netačno su Jevreji tumačili Isusovu propoved o carstvu Božjem,
kao da će On da oslobodi Jevreje od rimskog ropstva, ali Sveti
Duh je tu zabludu iskoristio da usmeri njihovu pažnju da bi od
Isusa čuli istinu o večnom spasenju. Iako neistine po slovu, to su
opet istine po duhu, jer kada umremo, Isus je za nas već došao,
za nas je tada došlo carstvo Božje.
Neke neistine se javljaju u takvom kontekstu da ne zahtevaju
da Bog interveniše tako što će da ih raskrinkava.
Zabluda o predestinaciji nije bila smetnja duhovnom rastu u
vreme reformacije, kada je predstava o zakonu bila uzvišena. Ali
danas, u takozvanom “evanđeoskom hrišćanstvu” koje je lišeno
uzvišenih zahteva Božjeg zakona, vera u predestinaciju postaje
temelj zablude “jednom spasen, zauvek spasen” kojom se verni-
ci oslobađaju od svakodnevne borbe protiv greha, jer veruju da
nikada neće moći da izgube jednom ostvareno spasenje jer su
uvereni da ih je Bog “izabrao”.
Ni Luterovi antisemitski govori protiv Jevreja nisu uspeli da
pobude mržnju naroda prema njima u vreme kada je nauka Je-
vanđelja već donosila svoje plodove. Luter je bio ogorčen što su
Jevreji odbili da prihvate reformisanu hrišćansku veru pa je iz-
gubio dotle blagonaklon odnos prema njima. Jevrejsku sklonost
ka bavljenju trgovinom i zelenašenjem (koje je utkano u temelje
savremenog bankarstva) on je smatrao opasnom zbog promo-
visanja neproduktivnog rada, a njihovu versku isključivost (što
nejevreje nisu smatrali ljudima u punom smislu te reči) smatrao
dovoljnim razlogom za donošenje dekreta za spaljivanje njihovih
verskih škola i njihovo proterivanje. No, kada ljudi imaju ljubav
u svojim srcima, tada im nije problem da vole druge, iako se
sa njima ne slažu, iako ne odobravaju njihove postupke. Vođa
nemačkih Jevreja je shvatio da kod protestanata autoritet Sve-
tog pisma nadilazi autoritet samog Martina Lutera, pa je uspeo
da pozivanjem na reči Pisma „izdejstvuje poništenje značajnog
broja protivjevrejskih dekreta u ovoj protestantskoj zemlji, čak
uprkos Luterovim savetima” (Šarl Etinger, Istorija jevrejskog na-
roda, str. 254). Uprkos govoru mržnje, nigde drugde na svetu
Jevreji nisu našli bolje i sigurnije utočište nego u protestantskim
zemljama, jer su Luterovi dekreti protiv Jevreja ubrzo poništeni
kao suprotni evanđeoskom duhu tadašnjeg protestantizma. Ali
isti Luterovi govori protiv Jevreja, postali su izgovor za nacistič-
ke zločine, onda kada je autoritet Svetog pisma zamenjen auto-
ritetom Majn Kampfa. Kad god se duh Hristove ljubavi, zameni
duhom licemerne samokontrole i usiljene discipline, potreba za
lažnim moralisanjem i osuđivanjem prirodno izopačava kritiku
u oruđe psihičkog pražnjenja, umesto u oruđe dobronamernog
služenja drugima.
Antitrinitarstvo nije predstavljalo nikakav problem kod pio-
nira adventnog pokreta, jer se iza njega nije krio duh arogancije,
bunta i mržnje. Ali danas, kada antitrinitarstvo kod većine svojih
zastupnika podrazumeva da onaj ko veruje u trojstvo time krši
Prvu Božju zapovest i da je pripadnik Vavilona, te da je to pita-
nje probni kamen vere u Boga, antitrinitarstvo postaje problem
koji otkriva formalističko shvatanje zahteva Božjeg zakona i to-
talno nerazumevanje opomene Laodikeji koja je jedini stvarni
lek za iskušenje crkve. Zapravo, i u ranom adventizmu je isto bilo
takvih antitrinitaraca koji su od tog pitanja pravili probni kamen,
ali oni su odbili da prihvate svetlost o nebeskoj svetinji, pa nisu
ni ušli u adventiste sedmog dana, već su, zadržavajući duh for-
malnog cepidlačenja i izraženog bunta protiv ostalih protestana-
ta i katolika, formirali uskoro zajednicu Jehovinih svedoka. Duh
savremenih adventističkih antitrinitaraca je veoma sličan duhu
Jehovinih svedoka. Omega otpad (Duhovna formacija, i sl) je
mnogo opasniji od antitrinitarstva jer dolazi kroz samu crkvenu
upravu, ali prethodno crkva, kroz jeres antitrinitarizma, mora da
se očisti od svih onih buntovnih i sumnjičavih ljudi koji bi unoše-
njem nepreporođenog Ja učinili nedelotvornim borbu protiv za-
bluda Omega otpada. Oni najčešće kritikuju zabludu površnim
argumentima koji ne pomažu zavedenom da shvati svoj problem,
a često u odsudnom momentu, zbog svog nepobeđenog gneva,
nemaju čistu savest da ukor iznesu lično osobi kojoj je potrebno
izneti ukor. Bog čisti crkvu od takvih ljudi putem jeresi:
“Bog će probuditi Svoju decu. Ako to ne bude uspelo drugim
sredstvima, pojaviće se jeresi koje će odvojiti plevu od pšeni-
ce.” (EGW, GW 299)
“Može izgledati da je Crkva pred padom, ali ona neće pasti.
Ona će ostati - dok će grešnici u Sionu biti izrešetani i pleva
odvojena od dragocenog zrna. To je bolan proces, ali će ipak
morati da se obavi. (EGW, 2SM 380, 1886)
Ove reči Elen Vajt otkrivaju da adventistička crkva neće pasti,
iako će morati da sačeka teška iskušenja gde će jeresi, nevolje i
progonstva isterati iz njenih redova neobraćene i neposvećene.
Nekada čak i jasna biblijska istina može biti štetna kao kakva
zabluda, ako je iznosimo u neodgovarajućem kontekstu i trenut-
ku, kada ona nije odgovor na goruću potrebu: “Mudrost izrečena
iz usta luda čoveka ne vredi, jer je ne kazuje u pravo vreme.”
(Sirah 20,20) Mi smo zavisni od Svetog Duha koji jedino može
da nam prosvetli razum da sa sigurnošću prepoznamo pravu po-
trebu druge osobe, iako nam u tome pomažu i očigledna razu-
mna saznanja. Na primer, ako tradicionalnom hrišćaninu, koji
je neobraćenog srca, propovedamo istinu o suboti, možemo ga
time navesti da formalno svetkovanje nedelje samo zameni sa
formalnim svetkovanjem subote, i da subotu drži iz onih istih
samopravednih motiva (krivice, sujete, sebičnog sentimenta) iz
kojih formalno drži ostale zapovesti. Isus nas upozorava da vodi-
mo računa o temeljima na kojima će osoba da prihvati naš nalog:
“I niko ne prišiva novu zakrpu na staru haljinu; inače će oda-
dreti nova zakrpa od starog, i gora će rupa biti. I niko ne sipa
novo vino u mehove stare; inače novo vino prodre mehove,
i vino se prolije, i mehovi propadnu; nego novo vino u nove
mehove sipati treba.” (Marko 2,21-22)
Tek kada takve osobe, spoznajom elementarnijih istina pro-
mene temelje sa oslanjanja na sebe na oslanjanje na Boga, i isku-
se duhovno novorođenje svojih srca, tada će imati smisla da im
se propoveda istina o suboti, a da im ona ne bude jaram koji ne
mogu da nose, već blagoslov od Boga:
“Ne smatrajte da ste, u razgovoru sa ljudima, dužni da izno-
site dokaze u prilog subote. Ako ljudi to spomenu, recite im
da to sada nije vaš zadatak. Ali kada Bogu predaju svoja srca,
misli i volju, biće spremni da donesu nepristrasan sud o tim
svečanim, probnim istinama.” (EGW, Letter 77, 1895.)
Ako se istina iznosi više nego što Sveti Duh može osobi da
je objasni i da je preko nje usmeri ka Gospodu, čovek će se u
nepoverenju u Boga osloniti na sebe i pobuditi fanatične motive
svoje prirode da bi je držao. Snažni dokazi primoravaju čoveka
da postane pobožan iako to možda ne želi.
Zanimljivo je kojim rečima Elen Vajt objašnjava zašto Bog
nije u vreme Martina Lutera otkrio svu istinu koja je bila zabo-
ravljena kroz hiljadugodišnje crkveno otpadništvo:
“Bog je rasvetlio um ovih izabranih ljudi, tako da su im mno-
ge zablude Rima bile jasne. Ali, oni nisu primili svu svetlost
koja je namenja svetu. Preko ovih svojih slugu Bog je izvo-
dio narod iz mraka rimskih zabluda, pažljivo korak po korak,
vodeći računa o mnogobrojnim i ozbiljnim preprekama koje
je još trebalo prebroditi. Kao što puni sjaj podnevnog sunca
zaslepljuje one koji su dugo bili u tami, tako bi i njih zaslepilo
videlo kad bi im bilo najedanput u punini otkriveno. Zato je
Bog otkrivao ovim vođama istinu malo po malo, koliko ju je
narod mogao primiti. U budućim vekovima su imali da dođu
drugi verni radnici, koji će voditi narod dalje na putu refor-
me.” (EGW, GC 103)
Prevelika svetlost istine bi u tom istorijskom trenutku pobu-
dila fanatizam. Ne zato što su oduševljeni istinom o Božjem ka-
rakteru navedeni na pokajanje, već pod uticajem velike svetlosti
koju ne mogu da ospore, mnogi bi se priključili Božjem narodu,
i zatim bi radom u svojoj sili, umesto u Božjoj, nanosili štetu
Božjem delu unutar same zajednice. Neobraćeni vernici stavljaju
naglasak na nebitne pojedinosti i tako skreću pažnju sa one isti-
ne koja je odgovor na iskušenje. Elen Vajt upozorava na njihov
loš uticaj kao najveću prepreku Božjem delu i razlog zašto Bog
zatvara vrata crkve za ljude iz sveta:
“Mi imamo daleko više razloga, da se bojimo onih u crkvi
nego onih izvan crkve.” (EGW, 1SM 122)
“Ipak, treba da budemo veoma oprezni prilikom primanja no-
vih vernika u crkvu; sotona ima svoje metode prevare kojima
namerava da napuni crkvu lažnom braćom kroz koju može da
radi još uspešnije na slabljenju Božjeg dela.” (EGW, Review
and Herald, 10.01.1893) (Evangelizam 313)
“Bog je svet i neće privoditi duše k istini da bi došle pod takav
uticaj kao što je u toj skupštini. Naš nebeski Otac je isuviše
mudar da bi priveo duše istini i time ih izložio uticaju tih ljudi
koji su neposvećeni u srcu i životu.” (EGW, Svedočanstva za
zajednicu IV, 238)
“Gospod danas ne radi da bi mnoge duše priveo istini zbog
članova zajednice koji se nikada nisu obratili, kao i zbog onih
koji su jednom bili obraćeni, ali su zatim ponovo upali u raniji
greh i otpadili se. Kakav uticaj mogu imati na nove obraćeni-
ke ovi neposvećeni članovi? Neće li oni učiniti nedelotvornom
vest Božju koju treba da objavljuje Njegov narod?” (EGW,
Svedočanstva za zajednicu 6, 370)
Tek kada postoji jeretička zabluda vrlo slična originalu, prava
crkva biva sačuvana od takvih vernika rešetanjem i odlaskom tih
vernika u jeretičke zajednice i pokrete: “Jer treba i jeresi da budu
među vama, da se pokažu pošteni koji su među vama.” (1.Korin-
ćanima 11,19) Dok istina pomaže da se očistimo od greha sostve-
nih srca i da budemo istinski posvećeni, zabluda pomaže da se
crkva očisti od onih koji su neposvećeni u srcu.
Vidimo princip Božjeg nadahnuća u interpretaciji istine uvek
na takav način da ona osobu čini svesnim potrebe za pobedom
iskušenja koje trenutno ima. Dok naša poruka treba nepokaja-
nima da uznemiri savest, dotle onima koji su priznali potrebu
duše, treba da podigne pogled uzdanja ka Hristu i besplatnom
daru spasenja. Sotona, pak, iskrivljeno interpretira evanđeoski
poziv tako da navodi čoveka da se osloni na sebe i pobudi motive
sopstvene pravednosti (svoja osećanja, sujetu...), a da glas savesti
ućutka, ili ga navodi da opterećene savesti, lišen zdravog prosu-
đivanja, vodi borbu na pogrešnom planu (da se kaje za simptome
greha u ponašanju, umesto za greh na nivou motiva srca). Zato
treba da budemo mudri da propovedamo poruku koju će ljudi
prihvatiti, ne zato što ona izgovara njihove omiljene grehe, već
zato što im pomaže da te grehe pobede.
Sveto pismo opisuje lažne proroke koji uljuljkuju savest onima
kojima treba ukor, a ukoravaju one koji ukoravaju zlo:
“Jer od malog do velikog svi se dadoše na lakomstvo, i prorok
i sveštenik, svi su varalice. I leče rane kćeri naroda mog ovlaš,
govoreći: Mir, mir; a mira nema.” (Jeremija 6,13-14)
“Jer žalostiste lažju srce pravedniku, kog ja ne ožalostih, i
krepiste ruke bezbožniku da se ne vrati sa svog zlog puta da
se sačuva u životu.” (Jezekilj 13,22)
U vreme opšteg bezakonja ogromna većina hrišćana svojom
otpadničkom naukom podilazi iskušenju većine, obezvređujući
zahteve Božjeg zakona ili čak tvrdeći da su zapovesti ukinute
na krstu. Nameće nam se pitanje - koja crkva svojom sadašnjom
istinom predstavlja pravi odgovor na iskušenje današnjeg vre-
mena? Koja crkva ovom svetu koji živi u prorečenom bezakonju,
propoveda značaj zanemarenog Božjeg zakona? Koja crkva u ovo
vreme hedonizma, iznosi svojom doktrinom ukor neumerenosti
i poročnosti? Koja crkva bezbrižnima koji govore “Neće moj
Gospodar još zadugo doći” (Matej 24,48), iznosi ukor o skorom
dolasku Božjeg suda? Mi tvrdimo da adventistička crkva jeste
ona prava crkva koja je “stub i tvrđava istine” (1.Timotiju 3,15)
upravo zato što svojom naukom predstavlja odgovor na iskušenja
koja ljudi danas imaju. Onima koji danas uljuljkuju svoju savest
rečima “Neće moj Gospodar još zadugo doći” (Matej 24,48) naša
crkva iznosi upozorenje “Bojte se Boga i podajte mu slavu” (Ot-
krivenje 14,7). Onima koji žive u bezakonju, naša doktrina iznosi
istinu o važnosti i svoj dubini zahteva Božjeg zakona. Onima
koji žive u iskušenju hedonizma, naša doktrina iznosi principe
zdrave ishrane i načela umerenosti.
Mnogi danas žive u Vavilonu koji predstavlja skup otpalih cr-
kava. Te crkve svojom krivom naukom predstavljaju takvu opa-
snost za iskrene vernike, da im Bog upućuje poziv da napuste
svoje zajednice, sa obrazloženjem “da vam ne naude zla njezina”
(Otkrivenje 18,4), “jer otrovnim vinom kurvarstva svojega na-
poji sve narode” (Otkrivenje 14,8). Sva ta specifična iskušenja i
obmane poslednjeg vremena zahtevaju odgovor koji je Bog dao
kroz proročki dar Elen Vajt.
SVETLOST DUHA PROROŠTVA JE
NEOPHODNA ZAŠTITA OD ISKUŠENJA
POSLEDNJEG VREMENA
Kao što je svako novo videlo u istoriji dolazilo da jasnije otkri-
je onu svetlost istine koja na osnovu ranijeg videla nije bila jasno
otkrivena, tako nam je Bog kroz Elen Vajt dao otkrivenje onih
istina za naše vreme, koje će nam pomoći da se odupremo teškim
zabludama i iskušenjima poslednjeg vremena, a koje nam nisu
otkrivene kroz Sveto pismo, jer u biblijskoj istoriji nisu postojala
kao iskušenja.
Jednom prilikom sam se sreo sa grupom baptista koja je bila
duboko nezadovoljna liberalnim duhom njihove baptističke cr-
kve, da su odlučili da osnuju novu baptističku crkvu na temelju
baptističke konvencije iz 1689. godine (1689 Baptist Confession
of Faith). Oni su bili uvereni će povratak na istinu iz 1689. da
bude rešenje protiv krize u kojoj se nalazi njihova crkva danas.
Odmah sam sastavio i održao predavanje u adventističkoj crkvi,
čiji snimak sam im potom poslao. Objasnio sam da je svetlost
koju su baptisti definisali 1689. godine bila Božji odgovor na
Zaštita od iskušenja poslednjeg vremena 61
iskušenja tog vremena, ali da je ta svetlost nemoćna da odgovori
na iskušenja današnjice.
Zar je Bog stao sa reformacijom u XVIII i XIX veku?
Ne, Bog je sve vreme imao svoj ostatak i crkvu koja je imala
progresivno veću svetlost istine koja je predstavljala odgovor na
svaki stepenik dekadencije savremenog čoveka. Koja svetlost je
odgovor na iskušenja baptističke crkve i ostalih evanđeoskih cr-
kava danas? Da bismo to saznali, hajde da prvo definišemo koja
to iskušenja oni imaju danas, a nisu ih imali pre tri veka?
Koja iskušenja odmah zapažamo na bogosluženjima evanđeo-
skih hrišćana? To su:
Zavođenje vernika sentimentom i ugušivanje savesti zabavom;
Preterana međusobna bliskost; Zanemareni zahtevi Božjeg
zakona (Zastupanje da su Deset zapovesti ropski jaram i da su
ukinute na krstu); Kriva predstava o pojmu prave ljubavi i obra-
ćenju srca; Traženje dokaza zajednice sa Bogom u znacima, ču-
dima i lažnim duhovnim darovima; Prebacivanje sopstvene od-
govornosti izbora na Boga; i Zloupotreba muzike.
Pomenuta iskušenja nisu postojala 1689. godine i zato sam
baptistima morao da objasnim da baptistička konvencija iz te go-
dine nema lek za njihov današnji problem. To su iskušenja savre-
menog doba i svetlost koja ih jasno raskrinkava nalazimo isklju-
čivo u daru Duha proroštva crkve poslednjeg vremena. Isto važi
i za iskušenje Duhovne formacije gde srećemo još neke dodatne
zablude:
Zloupotrebu osećanja kroz mistično iskustvo (kontemplacija,
meditacija...); Oslanjanje na grupe za podršku; Oslanjanje na
drugu osobu koja misli umesto nas samih; Traženje spasenja u
ispovedanju tajnih greha drugim ljudima; i mnoge druge savre-
mene zablude nisu bile iskušenje ljudi u biblijsko vreme da bi u
Svetom pismu bile navedene i raskrinkane.
Ali te zablude jesu danas iskušenje Vavilona i iskušenje Ome-
ga otpada koji se javlja u samoj adventističkoj crkvi, i zato nam
je Duh proroštva, otkriven kroz dela Elen Vajt, neophodan da bi
ta iskušenja raskrinkao.
Elen Vajt raskrinkava krivu funkciju osećanja:
“Kad se sopstveno ja potčini Hristu, istinska ljubav spontano
izvire. Ona nije emocija ili podsticaj već odluka posvećene
volje. Ona se ne sastoji u osećanju već u preobraćenju čitavog
srca, duše i karaktera, koji su mrtvi sebi a žive Bogu.” (EGW,
6BC 1100)
Elen Vajt kritikuje propovedi koje izazivaju osećanja koji-
ma se čovek opija i ugušuje potrebu za Bogom:
“Možda će propovednik misliti da je svojom maštovitom slat-
korečivošću obilno nahranio Božje stado; možda će slušaoci
reći da nisu nikada ranije čuli tako nešto lepo, da nikada nisu
videli istinu odenutu tako divnim jezikom. Kad im je Bog bio
predstavljen u svoj svojoj veličini, oni su osetili žar uzbuđenja.
Ali, proučite podrobno sve ove zanose osećanja nastale ta-
kvim maštovitim pričanjem. Tu može biti istine, ali ona često
nije hrana koja ce ih učvrstiti za svakodnevne bitke života.”
(EGW, Manuscript 59, 1900)
Elen Vajt upozorava na lažne duhovne darove koji izaziva-
ju nezdravo uzbuđenje:
“Neke od ovih osoba imaju manifestacije koje oni zovu daro-
vima i kažu da ih je Gospod smestio u crkvu. Oni imaju be-
smisleno brbljanje koje oni nazivaju nepoznatim jezikom, koji
je nepoznat ne samo čoveku već i Gospodu i celom Nebu. Ovi
darovi su napravljeni od strane muškaraca i žena uz pomoć
velikog varalice.
Fanatizam, lažno uzbuđenje, lažno govorenje u jezicima i buč-
ne manifestacije se smatraju darovima koje je Bog smestio u
crkvu. Neki su ovde prevareni. Rodovi svega ovoga nisu do-
bri. “Po rodovima njihovim poznaćete ih.” Fanatizam i buka
se smatraju posebnim dokazima vere.
Neki nisu zadovoljni sastancima dok ne dožive upečatljive i
srećne trenutke. Oni rade na tome i uzdižu uzbudljivost oseća-
nja. Ali uticaj takvih skupova nije koristan. Kad iščezne sreća
ushićenih osećanja, oni tonu dublje nego što su bili pre sastan-
ka jer njihova sreća ne dolazi sa pravog izvora.
Najkorisniji skupovi za duhovno napredovanje su oni koje ka-
rakterišu svečanost i duboka potreba srca; kad svako traži da
pozna sebe i ozbiljno, u dubokoj poniznosti, teži da uči od
Hrista.” (EGW, 1T 412, 1864)
Elen Vajt upozorava na sklonost traženja spasenja u oseća-
nju bliskosti sa drugim ljudima.
Elen Vajt kritikuje one koji “Nemaju u sebi moći da budu sreć-
ni već očekuju svoju sreću od drugih...” (EGW, Poruka mladi-
ma 430) “Vi možete biti srećni u Njemu čak i ako nemate ni-
jednog prijatelja u ovome svetu.” (EGW, Lt 2b, 1874. HC 259)
“Ne mislite da je sentimentalizam religija. Otresite sa sebe
sva ljudska pomagala i oslonite se čvrsto na Hrista.” (EGW,
HS 137.5)
“Ljubav i saosećanje koju bi Isus hteo da mi pružamo drugi-
ma, nema ukus sentimentalizma, koji je zamka za dušu; to je
ljubav nebeskog porekla.” (EGW, SDG 147)
“Hristos je u svom životu izvršavao svoje božansko učenje. ...
Ispoljavao je doslednost bez tvrdoglavosti, dobročinstvo bez
slabosti, blagost i saosećanje bez sentimentalnosti. Bio je izu-
zetno društven; ipak, odlikovao se uzdržanim dostojanstvom
koje nije dopuštalo preteranu bliskost.” (EGW, MS 132, 1902)
“Sebičnost je najjači i najosnovniji ljudski impuls, borba duše
između saosećanja i žudnje je neravnopravna utakmica; jer
dok je sebičnost najjača strast, ljubav i čovekoljublje je preče-
sto najslabija, i kao po pravilu zlo odnosi pobedu nad dobrim.
Zato u našim naporima i darovima za Božje delo, nije bezbed-
no da se upravljamo osećanjima ili impulsima. Davati ili ula-
gati napor kada su pokrenute naše simpatije, ili uskratiti naše
darove ili službu kada osećanje nisu pobuđena, to je nemudar
i opasan put. Ako se upravljamo nagonom ili samo ljudskom
naklonošću, tada će biti dovoljno da u par slučajeva naši na-
pori za druge budu uzvraćeni nezahvalnošću, ili naši darovi
budu zloupotrebljeni ili protraćeni, pa da presahnu izvori na-
šeg dobročinstva.” (RH 7. decembar 1886)
Elen Vajt upozorava na sklonost čoveka da se oslanja na
druge koji će da misle umesto njega samog:
“Sotona stalno nastoјi da obrati pažnju na čoveka umesto na
Boga. On navodi ljude da gledaјu na biskupe, pastore i profe-
sore teologiјe kao na svoјe savetnike, umesto da sami istražuјu
Sveto pismo da bi saznali svoјu dužnost. Tada, upravljaјući
umovima ovih vođa, on može po svoјoј volji da utiče na mnoš-
tvo. (EGW, GC 595)
Elen Vajt ukorava ispovedanje tajnih greha drugoj osobi,
što je jedna od temeljnih zabluda Duhovne formacije kao i
popularnog programa 12 koraka:
“Pokazano mi je da mnoge ispovesti nisu trebale nikada biti
izrečene da ih čuju smrtnici; jer rezultat je takav, kakav ogra-
ničeno rasuđivanje smrtnih bića ne može da shvati. Semena
zla su posejana u umovima i srcima onih koji čuju, i kada oni
budu u iskušenju, ova semena će proklijati i doneti plod, i isto
tužno iskustvo će biti požnjeveno, zato što, misle oni koji su u
iskušenju - “Ovi gresi ne mogu biti tako tragični; zar oni koji
su se ispovedili, dugogodišnji hrišćani, ne rade ove iste stva-
ri?” Na taj način otvoreno priznanje tajnih greha u skupštini
postaje miris smrti za smrt, a ne miris života za život.
Nadam se da niko neće i dalje misliti da se Božje odobravanje
može zadobiti ispovedanjem greha ljudskim bićima ili da u
tome ima neke naročite vrline. ... Svoje tajne grehe ispove-
dite samo pred Bogom. Zablude i zastranjivanja svoga srca
priznajte Onome koji savršeno zna kako treba da tretira vaš
slučaj.” (EGW, T5 645, 649, 1889)
“Svako sam za sebe treba da ima praktično iskustvo vere u
Boga. Neka nijedan čovek ne postane tvoj ispovednik.
Otvori srce Bogu. Reci Njemu svaku tajnu svoje duše. Iznesi
pred Njega svoje teškoće, male i velike, i on će ti pokazati
izlaz iz njih. Jedino On može znati kako da ti pruži pravu po-
moć koja ti je potrebna.” (EGW, GV 418.3)
“Ponekad mi sipamo naše probleme u ljudske uši, govorimo
o svojim teškoćama onima koji ne mogu da nam pomognu, a
zanemarujemo da poverimo sve Isusu, koji može da promeni
tužan put u staze radosti i mira.” (EGW, St, 17 mart 1887. HC 97.)
Elen Vajt upozorava na zloupotrebu muzike:
“Sotona će učiniti da muzika postane zamka načinom na koji
se izvodi.” (EGW, Letter 132)
“Davidov ples u radosti dubokog poštovanja pred Bogom citi-
raju ljubitelji zadovoljstva da bi opravdali moderni ples ovog
vremena, ali nema osnove za takav argument. ... Muzika i ples
u radosnoj hvali Bogu prilikom prenošenja kovčega zaveta
nisu imali ni najmanje sličnosti sa raskalašnošću savremenog
plesa. Prvi je težio sećanju na Boga i uzvisivao Njegovo sveto
ime. Drugi je sotonino oruđe koje navodi ljude da zaborave na
Boga i koje ga sramoti.” (EGW, PP 707.2)
“Biće vikanja sa bubnjevima, muzikom i plesom. Čula razu-
mnih bića postaće tako zbrkana da im se ne može poveriti do-
nošenje ispravnih odluka. A to se naziva podsticajem Svetoga
Duha. Sveti Duh se nikada ne otkriva takvim metodama, u
takvoj ludoj buci. To je izmislio sotona da bi prikrio svoje lu-
kave metode za poništavanje uticaja čiste, iskrene, uzdižuće,
oplemenjujuće, posvećujuće istine za ovo vreme. ... Ljudi su
postajali uzbuđeni i njima je upravljala sila za koju se mislilo
da je sila Božja.” (EGW, Letter 132, 1900)
Elen Vajt upozorava na iskušenje traženja dokaza zajedni-
ce sa Bogom u bavljenju sobom i svojim osećanjima:
“Utisci i osećanja nisu nikakav dokaz da je čovek vođen od
Gospoda. Sotona će, ako se na njega ne posumnja, pružiti i
osećanja i utiske.” (EGW, RH AUG.03, 1886)
“Drugi padaju u još opasniju grešku. Njima upravljaju impul-
si. Njihove simpatije su pokrenute i oni smatraju ovaj polet
osećanja kao dokaz da su prihvaćeni od Boga i obraćeni. Ali
principi njihovog života nisu promenjeni...” (EGW, Ms55-1910)
“Zdrav i uspešan čovek, koji iz dana u dan polazi na posao ra-
dosna duha dok zdrava krv kola njegovim venama, ne privlači
svojim zdravljem pažnju onih koje susreće. Zdravlje i snaga
prirodno su stanje njegovog života i on je jedva i svestan da
uživa tako veliki blagoslov.
Isti slučaj je i sa istinski pravednim čovekom. On nije svestan
svoje dobrote i pobožnosti.” (Elen Vajt, Biblijsko posvećenje 11)
Elen Vajt upozorava na opasnost savremenih sotonskih
čuda:
“Bilo mi je pokazano da će kroz spiritizam i mesmerizam ovi
moderni čudotvorci činiti ista čuda koja su bila vršena od na-
šeg Gospoda Isusa Hrista, i mnogi će verovati da su sva silna
dela Božjeg Sina kada je bio ovde na zemlji, bila vršena pomo-
ću ove iste sile.” (EGW, Ew 86, 1850)
“Božja reč kaže da će sotona činiti čuda. On će činiti da se
ljudi razboljevaju, a onda će ih iznenada osloboditi svoje so-
tonske sile. Tako će se smatrati da su izlečeni.” (EGW, 2SM
53, 1903)
“Ljudi će biti prevareni stvarnim čudima, koja će sotonska
oruđa zaista moći da čine, a ne onima koja izgleda da čine.”
(EGW, GC 553)
“Sotona se neće pojaviti samo kao ljudsko biće, već će on imi-
tirati Isusa Hrista, a svet koji je odbacio istinu primiće ga kao
Gospodara nad gospodarima i Cara nad carevima.” (EGW,
5BC 1105.8)
“Sotona se bori da stekne svaku prednost ... Prerušen u anđe-
la svetlosti on će hodati zemljom kao čudotvorac. Predivnim
rečima on će predstaviti uzvišena osećanja; izgovaraće dobre
reči i činiće dobra dela. Hristos će biti imitiran. Ali u jed-
noj tački biće istaknuta razlika - Sotona će odvraćati ljude od
Božjeg zakona. Bez obzira na to, on će tako dobro falsifikovati
pravednost da bi, ako to bude bilo moguće, prevario i same
izabrane. Krunisane glave, predsednici, vladari na visokim
mestima će se pokloniti njegovim lažnim teorijama.” (EGW,
Fundamentals of Christian Education, 471, 472, 1897)
”Ako bolujete od tvrdoglavosti srca, i usled oholosti i uve-
renja u vlastitu pravednost ne priznajete svoje pogreške, bi-
ćete ostavljeni sotoni da vas kuša... Mnoštvo zamki koje su
svojstvene poslednjim danima okružiće vas i vi ćete prome-
niti vođu a da ni sami toga nećete biti svesni.” (EGW, RH,
16.12.1890)
Elen Vajt ukorava propovednike koji zataškavaju proble-
me i vernike koji su kukavice da ustanu protiv zabluda (Ome-
ga otpada, Duhovne formacije...) koje dolaze od strane propo-
vednika na odgovornim položajima:
“Oni propovednici kojima je stalo da se dodvore ljudima, koji
viču mir, mir! premda Bog to nije rekao, treba da izađu sa
skrušenim srcem pred Boga moleći usrdno da im oprosti nji-
hovu neiskrenost i nedostatak hrabrosti. ... Oni koji imaju tu
ljubav neće prećutkivati istinu da bi izbegli neprijatne posle-
dice svoje iskrenosti. ... O kad bi svaki propovednik shvatio
svetost svoje službe i ispoljavao Ilijinu hrabrost!” (EGW, PK
141-142)
“Bog smatra ravnodušnost i neutralnost u verskom sukobu kao
najteži zločin ravan najvećem neprijateljstvu protiv Boga.”
(EGW, S3 280-281)
“Naši su lekari godinama bili obučavani da misle kako ne
smeju izraziti stavove koji se razlikuju od onih koje zastupaju
njihove vođe. O, da su barem slomili taj jaram! ... Lekari, da
li ste radili delo svoga Gospoda kad ste slušali maštovita i
spiritualna tumačenja Svetog pisma, tumačenja koja potkopa-
vaju temelje naše vere, bez da ste išta progovorili? Bog kaže:
„Neću više biti s vama ako se ne probudite i ne obranite čast
svog Spasitelja.“ Poruka koju vam želim reći jeste: Nemojte
više pristajati na to da bez negodovanja slušate izopačavanje
istine. Demaskirajte ohola mudrovanja koja će, budu li prihva-
ćena, navesti propovednike i lekare da zanemare istinu. Sada
svako treba da ustane na oprez.” (EGW, 1SM 196)
“I kad ljudi koji stoje na položaju vođa i nastavnika rade pod
silinom spiritualističkih ideja i izvrnutih tumačenja, da li
ćemo ćutati, iz straha da ćemo ih povrediti, dok duše bivaju
obmanute?” (EGW, Manuscript 72, 1904)
“Aktivne vrline moraju biti kultivisane isto kao i pasivne.
Hrišćanin, dok je spreman da pruži blag odgovor koji utišava
gnev, mora posedovati i hrabrost heroja da bi se odupro zlu.”
(EGW, CM 62)
“Oni koji nemaju dovoljno hrabrosti da ukore greh, ili koji
zbog nemarnosti ili nedostatka zanimanja ne ulažu napore da
oplemene porodicu ili Božju crkvu, smatraju se odgovornim
za zlo koje može uslediti iz njihovog zanemarivanja dužnosti.”
(Elen Vajt, Patrijarsi i proroci, str. 486)
Ukoliko se vernici crkve ne suprotstave propovednicima
na odgovornim crkvenim položajima koji propovedaju zablu-
de, Bog će dozvoliti progonstvo kao oruđe da bi se oni skloni-
li, ali će tada crkva morati da Božje delo obavi u mnogo težim
uslovima:
“Ukoliko se Crkva, koja je sada prožeta duhom odmetništva,
ne pokaje i ne obrati, moraće da jede plodove svojih dela sve
dok se ne zgadi sama sebi.” (EGW, 8T 247 - 21. april 1903)
“Delo, koje je Crkva propustila da obavi u vreme mira i na-
pretka, moraće da završi u doba strašne krize, pod najtežim i
najžalosnijim okolnostima. Opomene koje su usled prilagođa-
vanja svetu utihnule ili bile zaboravljene, moraće da se objave
usred najžešćeg protivljenja neprijatelja vere. U to vreme će
površni, bojažljivo-oprezni vernici, čiji je uticaj stalno uspo-
ravao napredovanje dela, odbaciti svoju veru.” (EGW, 5T 463
- 1885)
”Oni koji staju u odbranu Božje časti i zalažu se za čistotu
istine po bilo koju cenu imaće mnogobrojna iskušenja, kao i
naš Spasitelj u pustinji kušanja. Dok će oni koji imaju narav
sklonu popuštanju, koji nemaju hrabrosti da osude zlo, već
ćute kada je potreban njihov uticaj da stanu u odbranu onog
što je pravo uprkos svim pritiscima, možda izbeći mnoge ža-
losti i uteći od mnogih nevolja, ali će takođe izgubiti bogatu
nagradu, ako ne i sopstvene duše. Oni koji su u skladu sa Bo-
gom i koji kroz veru u Njega dobijaju snagu da se odupru zlu
i stanu u odbranu onoga što je istinito, uvek će imati bolne
sukobe i često će stajati gotovo sami. Ali dragocene pobede
biće njihove dok Bog bude njihovo pouzdanje. Njegova milost
biće njihova snaga.” (EGW, 3T 302.303)
Na osnovu samo ovih malih inserata iz obilnog dela Elen Vajt
možemo odgovorno da tvrdimo da ona predstavljaju jasnije ot-
krivenje istine za naše vreme od onog otkrivenja koje nam pruža
samo Sveto pismo za naše vreme. Bog nam je obećao posebnu
mudrost u sukobu sa posebnim zabludama Božjih neprijatelja:
“Jer ću vam ja dati usta i premudrost kojoj se neće moći protiviti
ni odgovoriti svi vaši protivnici.” (Luka 21,15) “A kad vas pre-
dadu, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti; jer će vam se
u onaj čas dati šta ćete kazati. Jer vi nećete govoriti, nego Duh
Oca vašeg govoriće iz vas.” (Matej 10,19-20) Ali to ne znači da
princip Sola Scriptura ne važi. Istina ne može da bude sama sebi
protivrečna. Usklađenost Duha proroštva sa Svetim pismom je-
ste test autentičnosti Duha proroštva, dok zahvaljujući samom
Duhu proroštva, istine Svetog pisma još jasnije blistaju svojim
duboko objašnjenim značenjem.
Svakako da će savesne osobe koje prepoznaju sebe u pome-
nutim citatima Elen Vajt biti zaintrigirane da detaljno preispita-
ju svoje duhovno iskustvo u svetlosti kojom ih je Bog obasjao.
Savesna osoba će uz post i molitvu vapiti Bogu za mudrost da
shvati razliku između ispravnog i lažnog duhovnog iskustva. No,
shvatanja Džordža Najta o Elen Vajt bi je na tom planu mogla
samo obeshrabriti:
“Kad god ljudi konzistentno provode više vremena sa spisi-
ma Elen Vajt nego što provode sa Biblijom, oni zapravo ko-
riste njene spise da ih odvedu daleko od Biblije.” (George R.
Knight, Reading Ellen White: How to understand and apply
her writings, 17)
Istoričar Džordž Najt pokušava da obezvredi videlo koje nam
Bog daje kroz Elen Vajt, tako što svako pozivanje na Elen Vajt
povodom pojmova koji u Svetom pismu nisu jasno objašnjeni,
predstavlja kao stavljanje Elen Vajt iznad Svetog pisma. Pogle-
dajmo kako Najt obezvređuje potrebu za delom Elen Vajt u svom
objašnjenju kako treba čitati Elen Vajt: “1. Fokusirajte se na cen-
tralna pitanja. Osoba može da čita spise Elen Vajt na najmanje
dva načina. Jedan je da traži njene centralne teme; drugi je da
traži one stvari koje su nove i različite. Prvi način vodi ka tač-
nom razumevanju, dok drugi vodi ka iskrivljavanja autorovog
značenja i često ka ekstremima koje je Elen Vajt prezirala.” (Ge-
orge R. Knight, Reading Ellen White in the 21st Century, Oct
01, 2015) Pod jedan, nadahnuti spisi se ne čitaju da bi se u njima
tražile centralne teme ili nove teme, već da bi se upoznao Bog
i pronašao pravi odgovor na potrebe kojih je osoba svesna. Pod
dva, suprotna kategorija od centralne teme jeste sporedna tema,
a ne nova i drugačija. Centralna tema nekog teksta od Elen Vajt
može biti tema koja je nova i drugačija. Zapravo, Duh proroštva
se i daje zbog onih novih i drugačijih tema, koje ranije nisu kroz
Sveto pismo dobile odgovor jer nisu postojale. Tačka 5. upravo
objašnjava razloge zašto treba da se bavimo novim i drugačijim
temama: “5. Uzmite u obzir vreme i mesto. Zbog promene u vre-
menu i prostoru, važno je razumeti istorijski kontekst mnogih
saveta Elen Vajt.” (George R. Knight, Reading Ellen White in the
21st Century, Oct 01, 2015) Iskušenja današnjice svakako nisu
ista kao pre dve hiljade godina i zato upravo treba da se bavimo
novim i drugačijim temama. Zatim, tvrdnja da traženje central-
ne teme vodi tačnom razumevanju nije tačna. Čovek može da
se bavi centralnim temom i da dođe do neispravnog razumeva-
nja. Ispravno razumevanje je uslovljeno poštenjem prema isti-
ni, a ono podrazumeva borbu sa sobom, protiv izvora sopstvene
subjektivnosti koji se nalazi u našim nepobeđenim slabostima
karaktera. Ako njih ne pobeđujemo, teško ćemo izbeći prevaru,
jer je pisano:
“Jer svaki koji zlo čini mrzi na videlo i ne ide k videlu da ne
pokaraju dela njegova, jer su zla.” (Jovan 3,20)
“Jer ljubavi istine ne primiše da bi se spasli. Zato će im Bog
poslati silu prevare da veruju laži, da se osude svi koji ne ve-
rovaše istini, već zavoleše nepravdu.” (2.Solunjanima 2,10-12)
Po Džordžu Najtu, spisi Elen Vajt nam uopšte nisu ni potrebni
jer je Biblija dovoljna:
“Moramo da budemo jako oprezni kada pokušavamo da kori-
stimo Elen Vajt da bismo naglasili učenja koja nisu jasno na-
učavana u Svetom pismu. Takođe, mi treba da zapamtimo da
sve što je neophodno za spasenje se već pojavljuje u Bibliji.”
(George R. Knight, Reading Ellen White: How to understand
and apply her writings, 25)
Dakle, sve one istine koje su nam neophodne da bismo ra-
skrinkali zloupotrebu osećanja i razne druge zablude našeg vre-
mena, sve te istine koje nam je Bog dao kroz Elen Vajt, Džor-
dž Najt proglašava nebitnim istinama, samim tim što nisu jasno
objašnjene u Svetom pismu. No, upravo nam je Duh proroštva i
dat zato da bi nam te istine postale jasne i da bismo njima bili sa-
čuvani od teških iskušenja poslednjeg vremena. Sama Elen Vajt
upozorava:
“Protiv svedočanstava će se raspaliti mržnja sotonskog pore-
kla. Sotona će raditi na tome da potkopa poverenje crkava u
njih iz sledećeg razloga: sotona ne može imati tako čist put
za uvođenje svojih prevara i zarobljavanja duša svojim obma-
nama ako vernici paze na upozorenja, ukore i savete Božjeg
Duha” (EGW, Pismo 40, 1890, 1SM 48)
“Sotonina poslednja prevara biće poništavanje uticaja svedo-
čanstva Duha Božjeg. ‘Kad nema vizije rasipa se narod’ (Priče
29,18). Sotona će domišljato delovati na različite načine i pre-
ko različitih pomoćnika da potkopa poverenje Božjeg naroda
ostatka u istinitost svedočanstava.” (EGW, Pismo 12, 1890)
Za ovo vreme smo preko samog Pisma upozoreni:
“Jer će biti nevolja velika kakva nije bila od postanja sveta
dosad niti će biti; da se oni dani ne skrate, niko ne bi ostao; ali
izbranih radi skratiće se dani oni.
Tada ako vam ko kaže: Evo ovde je Hristos ili onde, ne veruj-
te. Jer će izići lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake
velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane.”
(Matej 24,21-24)
Da bismo se mogli održati u sukobu sa velikim zabludama,
potrebna nam je velika svetlost, koja nam je obećana:
“I biće u poslednje dane, govori Gospod, izliću od Duha svog
na svako telo, i proreći će sinovi vaši i kćeri vaše, i mladići
vaši videće utvare i starci vaši sniće snove; Jer ću na sluge
svoje i na sluškinje svoje u te dane izliti od Duha svog, i pro-
reći će.” (Dela 2,17-18)
Nigde pod suncem nije data tako velika svetlost adekvatna
iskušenjima i prevarama poslednjeg vremena kao kroz dela Elen
Vajt i zato bismo trebali da budemo veoma zahvalni Bogu.
IMA LI SMISLA IKADA SE POZIVATI
NA ELEN VAJT KAO NA AUTORITET?
Pozivanje na usklađenost sa Svetim pismom ima smisla za one
koji deklarativno tvrde da su u Svetom pismu prepoznali istinu,
da bi tim poređenjem sa Svetim pismom njih naveli na preispi-
tivanje smisla i ispravnosti sopstvenog verovanja, zato što nova
svetlost nikada ne može da dođe u sukob sa već otkrivenom sve-
tlošću, jer istina ne može da bude sama sebi protivrečna.
Ako razgovaramo sa ateistom, besmisleno je da se pozivamo
na Sveto pismo kao autoritet, jer on u taj autoritet ne veruje, ali
ima smisla da mu na osnovu smisla Svetog pisma pomognemo
da stekne poverenje u Boga i Sveto pismo kao Njegovu objavu.
Ako razgovaramo sa Jevrejinom, nema smisla da se pozivamo na
Ima li smisla ikada se pozivati na Elen Vajt kao na autoritet? 73
autoritet Novog zaveta, jer to njemu nije autoritet, ali ima smisla
da mu razumnim objašnjenjem smisla Novog zaveta pokažemo
da je u skladu sa Starim zavetom, kao autoritetom i kriterijumom
istine. Ako razgovaramo sa hrišćaninom koji nije adventista,
nema smisla da se pred njime pozivamo na autoritet Elen Vajt, jer
on nju ne smatra autoritetom, ali ima smisla da mu objašnjenjem
smisla dela Elen Vajt ukažemo na njenu nadahnutost i usklađe-
nost sa Svetim pismom.
Ako pak razgovaramo sa adventistom koji je u delima Elen
Vajt prepoznao nadahnutog pisca, onda nema smisla da se po-
zivamo na sopstveni autoritet i da tvrdimo da smo u pravu zato
što mislimo za sebe da smo u pravu, jer mu mi nismo autoritet.
Ali ima smisla da mu razumnim objašnjenjem svoga shvatanja
ukažemo da je ono u skladu sa spisima Elen Vajt koje je on već
prepoznao ka ispravno i nadahnuto od Boga.
Pozivanje na autoritet je, kao što vidimo, stvar konvencije.
Ali ono samo po sebi nije nikakva garancija ispravnog razu-
mevanja autoriteta. Jevreji se pozivaju na Stari zavet, ali odba-
civanjem Novog zaveta, otkrivaju da Stari zavet ne razumeju
ispravno. Adventisti se pozivaju na celo Sveto pismo, ali ukoliko
odbacuju spise Elen Vajt, oni otkrivaju da su daleko od isprav-
nog razumevanja Svetog pisma. Ima adventista koji se pozivaju
na spise Elen Vajt, ali istovremeno se oduševljavaju zabludama
Duhovne formacije ili knjigama Džordža Najta, što je dokaz da
spise Elen Vajt ne razumeju ispravno.
KAKO ČITATI DŽORDŽA NAJTA?
“Čitanje Elen Vajt - Kako razumeti i primeniti njene spise?”
jeste naziv jedne knjige Džordža Najta. A šta bismo odgovorili
na pitanje - Kako čitati Džordža Najta? Treba ga čitati i razumeti
kao kakvog skeptika, koji bi, da se rodio u vreme Isusa Hrista,
smatrao da Isus i apostoli nisu ništa inicirali već su samo potvr-
dili ono što je pisano u vreme Mojsija, te da poslanice i Jevan-
đelja ne smeju da se uzimaju za kriterijum istine i stavljaju u isti
rang sa Starim zavetom, jer su se i sami apostoli pozivali na Stari
zavet (vidi Dela 17,11) u nameri da ispitaju i dokažu ispravnost
svog verovanja.
Džordža Najta treba čitati i razumeti i kao skeptika koji bi, da
se rodio u vreme Mojsija, zastupao da su Deset zapovesti skup
prepisa iz Hamurabijevog zakona i drugih tadašnjih tradicija, te
ga na kraju treba shvatiti kao skeptika koji, iako sumnja u versku
doktrinu, ipak odlučuje da se pridruži Jevrejima ili da postane
hrišćanin zbog svoje jake potrebe za identitetom.
Džordža Najta treba čitati i razumeti i kao Trojanskog konja,
koji je zbog potrebe za identitetom zauzeo visok položaj u Bož-
jem narodu, što mu je dalo slobodu da svoj skepticizam iznosi
unutar Božjeg naroda, što nijednom drugom skeptiku do sada
nije pošlo za rukom.
Dakle, kako treba čitati Najta? Ne treba nikako!
DA LI JE SUMNJIČAVOST VRLINA ILI MANA?
“On (sotona) će nam davati lažna viđenja, zavoditi i mešati
laž sa istinom i tako izazvati nezadovoljstvo u ljudima kako
bi sve što nosi naziv viđenje bilo smatrano fanatizmom, ali
poštene duše koje upoređuju istinu i laž biće osposobljene za
njihovo razlikovanje. Kada se sumnja u Svedočanstva kojima
se nekada verovalo ili se ostavljaju, Sotona zna da prevareni
neće tu stati i on udvostručuje svoje napore dok ih ne odvede
u otvorenu pobunu koja postaje neizlečiva i završava unište-
njem.” (EGW, FLB 296)
Možda se pojedini ne bi složili sa tvrdnjom da neprekidno is-
pitivanje, o kome govori Elen Vajt u sledećem tekstu, može imati
loše posledice:
“Znam u čemu vam preti velika opasnost. Ako izgubite pove-
renje u Svedočanstva, udaljićete se i od Biblijske istine. Stra-
hujući da će mnogi od vas zauzeti tako negativan stav sum-
njičenja i stalnog ispitivanja, i u ozbiljnoj zabrinutosti za vaše
spasenje, želim da vas opomenem. Koliko će vas primiti ovu
opomenu?” (EGW, 5T 98.2)
Da li je sumnjičavost vrlina ili mana? 75
Činjenica je da mnogi ne shvataju da sumnjičavost jeste greh,
pa se iskušenju sumnjičavosti ne odupiru, već pokušavaju da se
sumnje oslobode neprestanim traženjem novih dokaza. No, iako
mi treba da budemo radoznali, i iako je naša odgovornost da pro-
veravamo ispravnost svog verovanja, motiv naše radoznalosti
treba da bude ljubav prema istini, a ne strah od zablude. Kao
što je greh ako činimo dobro drugim ljudima iz straha umesto
iz ljubavi, tako je greh i ako smo radoznali iz straha od zablu-
de, umesto iz ljubavi prema istini. Nije isto biti istinoljubiv i za-
bludostrašljiv (sumnjičav). Ako sumnjičavost nama ovlada, tada
ćemo sumnjati u ono što je jasno, baš zato što je jasno, dok ćemo
za istinu prihvatiti ono što je nejasno, jer provocira i zadovoljava
našu sumnjičavost. Nismo li već zapazili da su mnogi, koji su
krenuli sa sumnjom prema Elen Vajt ili trojstvu, uskoro završili
sa sumnjom prema samom Svetom pismu i sa verom u zemlju
kao ravnu ploču?! Zato, sumnjičavosti se ne oslobađamo većim
saznanjem istine, već obraćenjem srca, zato što je sumnja greh,
a nejasnoća istine samo povod za manifestaciju greha sumnje.
Ako smo pod uticajem Džordža Najta pali u greh sumnjičenja,
možemo to iskušenje pobediti ako greh nazovemo pravim ime-
nom i priznamo da smo zgrešili što smo posumnjali u to da Bog
vodi istoriju svoga naroda. Možda smo, baveći se svojim sop-
stvenim identitetom, umesto Gospodom, izgubili razumevanje
smisla naše istine. Na žalost, osobe koje kao Džordž Najt ne ana-
liziraju smisao Božje poruke i njenu adekvatnost potrebi života,
nemaju sidro koje će ih sačuvati u adventizmu. Ko god identitet
svog verovanja temelji na tačnosti poruke, a ne na nadahnutosti
smisla (dakle, prepoznavanju da je verovanje odgovor na realnu
potrebu sveta i crkve), naći će bezbroj povoda da svoj adventi-
stički identitet odbaci. Pre svega, tačnost se uvek može sumnji-
čiti jer sadrži uslove koji su neproverljivi. Mi ne znamo da li je
neki spis Elen Vajt ispravno preveden ili nije. Možda nemamo
moć da to lako proverimo. Ne znamo ni da li je original auten-
tičan ili prepravljen. To je teže proveriti. Ne znamo ni da li je u
samom pisanju oskrnavljen ljudskim faktorom ili nije. Ta pitanja
se isto tako mogu preusmeriti i ka Svetom pismu, pa se možemo
pitati da li su prevodi Biblije ispravni i da li je najstariji sačuvani
prepis Biblije autentičan, i na kraju, da li je sve to što su biblijski
proroci pisali lišeno ljudskog faktora. Povoda za sumnju uvek
ima, a kada čovekom ovlada sumnja, ona je neutoljiva. Mi nismo
bili svedoci pisanja svetih spisa niti istorije njihovih prepisa i
prevoda do ovoga trenutka. I na kraju, ako nam je cilj tačnost, a
ne nadahnutost, šta ćemo činiti kada se suočimo sa time da su
isti istorijski događaji u Svetom pismu u različitim knjigama opi-
sani sa drugačijim podacima? Ako nam je cilj tačnost, naša do-
slednost u proveravanju će hraniti našu sumnjičavost sve dok ne
izgubimo identitet vernika koji veruje u istinitost Svetog pisma.
Ali, ako nam je cilj nadahnutost Svetog pisma ili Duha proroš-
tva ili bilo kod drugog duhovnog materijala, uopšte nema potre-
be da znamo način na koji je spis došao do nas, niti je potrebno
da imamo poverenja u njegovu sačuvanu autentičnost, niti nam
je potrebno poverenje u onoga ko nam svetlost istine iznosi. Do-
voljna nam je razumna analiza smisla samog otkrivenja.
Ako je smisao tog otkrivenja odgovor na realna iskušenja koja
mi sami ili drugi ljudi imaju, mi možemo biti sigurni da je otkri-
venje od Boga nadahnuto.
Neke osobe govore: “Ne mogu verovati Elen Vajt jer ne znam
kakav je život ona zaista imala i da li je dostojna poverenja!”
No, mi nismo odgovorni prema nosiocu videla, već prema
smislu otkrivenog videla. Mi nismo u stanju da objektivno utvr-
đujemo stvarni karakter osobe koji nam iznosi objavu, ali jesmo
u stanju da analizom smisla njene objave utvrđujemo da li je nje-
na poruka od Boga ili nije. Dakle, mi poruku usvajamo kao od
Boga danu, ne zato što slepo verujemo samom proroku koji
nam poruku iznosi, već zato što sam sadržaj poruke, time što
je adekvatan i razuman odgovor na postojeće iskušenje, jeste
dokaz da je od Boga dan. Zato, ako nas za naše grehe ukori
najpokvarenija osoba u gradu, mi smo pred Bogom odgovorni
za videlo koje nas je tada obasjalo na osnovu samog njegovog
Da li je sumnjičavost vrlina ili mana? 77
smisla, bez obzira da li je to videlo za nas došlo iz usta prijatelja
ili neprijatelja.
“Nije važno po kome je svetlo poslano, mi treba da otvorimo
naša srca da ga primimo u Hristovoj poniznosti, ali mnogi to
ne rade.” (EGW, GW 301)
Klevete koje slušamo su obično srazmerne svetlosti koja nas
obasjava i pružaju nam slobodu izbora da odbacimo videlo ako
tražimo izgovor da ga odbacimo. Za svakoga ko iznosi nepopu-
larnu svetlost istine, Isus je objasnio da će njegova ličnost biti
predmet klevetanja od strane onih koji su tom istinom ukoreni:
“Blago vama ako vas uzasramote i usprogone i kažu na vas
svakojake rđave reči lažući, mene radi. Radujte se i veselite
se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili
proroke pre vas.” (Matej 5,11-12)
Još za života, Elen Vajt je trpela sumnjičenja i klevetanja zbog
istine koje je propovedala:
“Pokazano mi je da oni koji ustaju protiv dela na koje nas Duh
Božji pokreće već dvadeset i šest godina i koji žele da ugu-
še naše svedočanstvo ne ratuju protiv nas, nego protiv Boga
koji nam je stavio u zadatak to delo koje nije dao drugima.
Oni koji sumnjaju iznalazeći nedostatke u svemu, i misle da
je sumnjičenje neka vrlina, koji nastoje da nas obeshrabre, da
otežaju naš rad, da nam oslabe veru, nadu i hrabrost, upravo
su ti koji naslućuju zlo, sumnjiče naše pobude i budno traže
pogodnu priliku da ustanu protiv nas. Činjenicu da imamo
ljudskih slabosti oni uzimaju kao očevidan dokaz da smo mi
na pogrešnom putu, a da su oni u pravu. I ako im se ukaže
i najmanja prilika da nam napakoste oni to čine vrlo rado u
duhu likovanja, spremni da naš rad na ukoravanju i osudi zla
proglase surovošću i diktatorskim duhom. ... Pokazano mi je
da su i sluge Božje od najstarijih vremena doživljavali ista
razočaranja i obeshrabrenosti kao i mi siroti smrtnici. Mi ni-
smo usamljeni u tome, ali nam to ipak ne predstavlja nikakav
izgovor. Dok je moj suprug bio uz mene, pomažući me u mom
zadatku i iznoseći jasna svedočanstva praćena uticajem Duha
Božjeg, mnogi su mislili da ih on lično vređa svojim ukorima,
dok je sam Gospod stavio taj teret na njega kao na svog vernog
slugu, težeći da ih na taj način navede da se pokaju za svo-
je bezakonje i da ponovo zadobiju Njegovo odobravanje. Oni
koje je Bog izabrao za neko značajno delo uvek su nailazili na
nepoverenje i sumnjičenje.” (EGW, 3T 260)
Kako je Elen Vajt bila sumnjičena za života, tako je borba pro-
tiv njenoga dela nastavljena i posle njene smrti. Borba koju vodi
Džordž Najt protiv nje je samo jedan suptilniji oblik borbe protiv
videla koje poziva na sopstvenu reformu.
U slučaju odbacivanja poruke koja ukorava greh, odbacu-
je se prvo nadahnut smisao poruke, dok se često poruka i dalje
prihvata po slovu. No, kada njen smisao postane isuviše jasan
i nedvosmislen, osoba ima potrebu da poruku otvoreno odbaci
jer je i slovo poruke opterećuje. Kako je nemoguće sam smisao
Božje poruke osporiti argumentima zdravog razuma, osoba če-
sto pokušava da se obruši na ličnost nosioca poruke ili na samu
tačnost poruke. Kada su adventisti propovedali da će Isus doći
određenog datuma, napadana je netačnost njihovog tumačenja i
sam princip određivanja datuma Drugog Hristovog dolaska, ali
je stvarna pozadina kritike bila borba protiv ukora za njihovo
shvatanje kojim su zavaravali sopstvenu savest: “Neće moj Gos-
podar još zadugo doći” (Matej 24,48)
Često kritičari Svetog pisma iznose kritiku nenaučnih tvrđe-
nja Svetog pisma koja su zapravo bila sastavni deo verovanja lju-
di drevnih vremena, ali koja nisu umanjivala nadahnutost poruka
Svetog pisma. Nadahnutost poruke je u smislu poruke, najčešće
u njenom ukoru protiv greha, a to što poruka proroka može biti
prožeta uverenjem da se Sunce okreće oko Zemlje, a ne Zemlja
oko Sunca, ni na koji način ne umanjuje nadahnut smisao poruke.
Da je Bog kojim slučajem intervenisao i ispravljao takve greš-
ke, skrenuo bi pažnju sa lekovitog smisla poruke na nebitne poje-
dinosti, a predrasude naroda prema otkrivenim naučnim sazna-
njima bi zatvorile vrata njihovih srca da prihvate sam duhovni
smisao poruke.
Implikacija potrage za identitetom jeste otpadništvo 79
Osoba koja ne razlikuje tačnost od nadahnutosti će biti sklona
da kroz svoju tobožnju istinoljubivost otkriva shvatanje koje gla-
si: “Biću ti, Gospode, veran samo ako me na to primoraš tako ja-
snim dokazima kakve ja neću moći ni na koji način da osporim!”
Ona će biti Bogu odana samo ako to mora. Ali, osoba koja
umesto tačnosti traži nadahnutost, ona samo traži dokaze da je
Bog ljubav i da će joj Bog pružiti ruku milosti u njenom iskuše-
nju. Pred ukorima za greh, ona samo treba da prestane da drži
čvrsto zatvorene oči i svest o Božjoj ljubavi će za nju postati
spasonosna istina. Prihvatanjem Božje ruke milosti, ona pred so-
bom ima otvorene sve riznice nebeske mudrosti kao odgovor na
potrebe sopstvenog života i svoje sfere uticaja.
IMPLIKACIJA POTRAGE ZA IDENTITETOM
JESTE OTPADNIŠTVO OD ADVENTISTIČKOG
IDENTITETA
Tamo gde je Džordž Najt stao, tu su drugi nastavili i došli
do odbacivanja Elen Vajt i naših fundamentalnih istina. Jedno-
stavno, zablude Džordža Najta rezultuju skupom prirodnih im-
plikacija koje vode u duhovno otpadništvo, što se može doku-
mentovati primerima više teologa koji inače promovišu zablude
Duhovne formacije. Krenućemo od same potrebe za identitetom
koja nalazi uporište u popularnoj psihologiji gde se svrstava u
fundamentalne ljudske potrebe. Ideju da se te fundamentalne
ljudske potrebe moraju zadovoljiti pre okretanja ka duhovnim
potrebama zastupa i više adventističkih psihijatara, zastupnika
Duhovne formacije. Nepreporođene potrebe pale ljudske prirode
oni pokušavaju da predstave kao realne ljudske potrebe i zado-
voljavajući potrebu čoveka za osećanjem sopstvene vrednosti i
veličine, oni ne shvataju da samo hrane veliki sujetni Ego, čineći
osobu time opterećenom, preosetljivom i uvredljivom. Uz priču
Džordža Najta o potrebi za identitetom, takve zablude rezultuju
katastrofalnim posledicama.
Profesor jednog našeg adventističkog teološkog fakulteta, u
svom predavanju pod nazivom “Sadašnja istina” nastavlja raz-
mišljanje tamo gde je Džordž Najt stao, i tvrdi da budući da je
potreba za identitetom osnovna ljudska potreba, mi moramo da
odbacimo koncept “velike borbe”, jer ne možemo da zadovolji-
mo potrebu za identitetom i za tuđim odobravanjem, ako smo u
sukobu sa katolicima. Sledeći logiku Džordža Najta o potrebi za
identitetom, on zastupa da su naše osnovne adventističke istine
nastale kao plod kompleksa pionira adventnog pokreta koji su se
osećali odbačeni od Isusa zato što On nije došao 1844. godine:
“E sad, kako su oni preživeli, kako su preživeli ovaj krah,
kako im se vratila nada? Pa tri doktrine koje su im vratile
nadu upravo su bile doktrine o sudu (dakle, istražni sud u
nebeskoj svetinji), doktrina o zakonu (dakle, da nemaju više
samo devet, već plus jedna, subota, deseta zapovest) i dok-
trina o uslovnoj besmrtnosti. Oko ove tri doktrine se razvio
nov identitet. Oni su se za te tri doktrine uhvatili. Davljenik
za slamku mnogo relaksiranije to radi. Oni su skočili na ovo.
Te tri doktrine su njima bile lek za dušu. Njima. Pojas za spa-
savanje. Voda novorođenja, koja je sprala, donekle, tu ljagu
koja im je ostala nakon 22. oktobra 1844.” (M.L. Sadašnja
istina, 21. 10. 2017.)
Profesor teologije M. L. tumači ponašanje adventista u vre-
me razočarenja kao ponašanje neobraćenih ljudi. Njegov uzor je
Džordž Najt koji na isti telesan način tumači iskustvo Božjeg
naroda u vreme velikog razočarenja 1844. godine:
“Iako je očekivanje Drugog dolaska sve vreme bilo napeto,
22. oktobra 1844. bio je vrhunac milerizma. Ali, Isus nije do-
šao. Taj dan je došao i prošao! Ohrabrio je rugače i strašljiv-
ce, a milerite je ostavio u potpunoj pometnji. Tačan dan i nji-
hovo bezgranično poverenje u njega samo su povećali njihovo
razočaranje. ... Već je dovoljno strašno bilo što su vernici bili
razočarani, a uz to im je krajem oktobra život otežavao i do-
datni teret suočavanja sa svetom koji im se ruga. ... „Zbunje-
nost” i „smetenost” su dve reči koje pomažu boljem razume-
vanju raspoloženja i strukture mileritskog adventizma nakon
22. oktobra 1844. godine. ... Došlo je vreme smetenosti. Nakon
oktobra 1844. milerizam se našao u stanju krize. Tokom me-
seci i godina koje su usledile nakon oktobra 1844. adventisti
su se našli u potrazi za identitetom na zadatku za koji nikada
nisu mislili da će morati da obave i za koji su na više načina
bili nepripremljeni. ... Glavni zadatak različitih milerita to-
kom poslednjeg dela 1844. i cele 1845. bio je pronaći smisao
ili otkriti šta znači biti adventista.” (Džordž Najt, Potraga za
identitetom, 46-48)
No, verni Božji nisu izgubili veru u Hrista da bi ispraznost
svog duha imali potrebu da nadomeste potrebom za identitetom,
već su sebe još više duhovno izgradili kroz razočarenje kada Isus
nije došao prorečenih datuma. Elen Vajt to objašnjava:
“Gorko razočaranje snašlo je malo stado vernika, čija je vera
bila tako jaka a nada tako postojana. Međutim, i sami smo bili
iznenađeni što smo se osećali tako slobodnim u Gospodu i
tako snažno podržani Njegovom snagom i Njegovom milošću.
... Duboko razočarani, ali ne i obeshrabreni, mi odlučismo da
se strpljivo podvrgnemo procesu pročišćavanja koje je Bog
smatrao neophodnim za naše dobro, i da u nadi strpljivo če-
kamo Spasitelja da oslobodi svoje prokušane vernike.” (EGW,
1T 55.4, 56.3)
U istom predavanju naš profesor teologije tvrdi da istina o
sudu plaši ljude, te da istina o zakonu navodno ne doprinosi isce-
ljenju i spasenju, i da zato, umesto istine o zakonu, mi treba da
propovedamo istinu o Božjoj ljubavi - “da nas Bog bezuslovno
voli”, te istinu da ćemo se “opravdati bez dela zakona” i istinu
“o budućoj slavi carstva, koje Bog priprema za one koji su mu se
predali”. On zamera što je naše verovanje utemeljeno ne na “ove
tri koje leče dušu, nego na istini o sudu, na istini o zakonu i na
istini o uslovnoj besmrtnosti. To su tri istine na kojima… dakle
nema veze sa ove prve tri. To su istine koje ne leče dušu. One ne
vode ka novorođenju i ako ih postavimo na mesto one tri cen-
tralne, rezultat će biti strah od suda.” (M.L. Sadašnja istina, 21. 10. 2017.)
Na te tvrdnje sam odgovorio da bi stavljanje težišta na propo-
vedanje ljubavi svetu koji živi u bezakonju imalo iste posledice
koje bi imalo da je prorok Jona umesto poruke “Jošte četrdeset
dana, pa će Ninevija propasti.” (Jona 3,4) propovedao poru-
ku “Bog vas voli! Spasenje je verom bez dela zakona!”. U tom
slučaju, niko od njih se ne bi pokajao za svoje bezakonje. Tako i
danas, ista takva propoved u ovom veku bezakonja bi samo pred-
stavlja umirenje savesti bezakonika, koja u otkrivenjima Božje
ljubavi traži dokaz Božjeg odobravanja, a ne snagu pokajanja.
Takvu poruku “ljubavi” već propovedaju sve otpale crkve i kada
bismo mi to ponavljali, naša poruka ne bi imala uzvišeniju funk-
ciju od one koju ima kod njih, a to je izgovor za bezakonje. Kada
mi kažemo ljudima iz sveta da je Bog ljubav, mi im ništa novo ne
govorimo što oni već nisu čuli od strane tradicionalnih hrišća-
na. Zar ne shvatamo da oni taj pojam ljubavi tumače na sasvim
iskrivljen način, kao da je ljubav emocija i oruđe užitka?! Oni
pojam ljubavi tumače najčešće onako kako je Elen Vajt opisala
da taj pojam tumače zastupnici zablude:
“Biblija se tumači na takav način koji se sviđa nepreporođe-
nom srcu, a njene svečane i važne istine se smatraju bezvred-
nim. Ljubav se ističe kao glavna Božja osobina, ali ona se
prikazuje kao raznežena sentimentalnost, koja ne pravi razli-
ku između dobra i zla. Božja pravednost, Njegovo gnušanje
na greh, zahtevi Njegovog svetog zakona - sve se to smatra
nevažnim. Narod se uči da Deset zapovesti smatra mrtvim
slovom.” (EGW, GC 558)
Upravo istina o sudu i zakonu kada se stavi u prvi plan naše
poruke definiše pojam ljubavi na pravi način - da ona nije u zado-
voljavanju naših grešnih želja, već u rasterećenju od njih i ospo-
sobljavanju čoveka da živi za druge ljude. Lako je shvatiti da te
neko voli ako te ne vidi kao prekršioca zakona. Takvo shvatanje
ljubavi imaju i neobraćeni između sebe. Samo u kontekstu zako-
na, pojam Božje ljubavi dobija uzvišeno značenje koje vodi na
pokajanje.
Tvrdnja da istina o sudu i zakonu ne doprinosi isceljenju jeste
pogrešna zato što bez svesti o grešnosti mi nismo svesni potrebe
za reformom srca i za izmirenjem sa Bogom. A svest o grešnosti
dolazi kroz zahteve zakona: “Nego ja greha ne poznah osim kroz
zakon; jer ne znadoh za želju dok zakon ne kaza: ne zaželi.” (Ri-
mljanima 7,7) Zakon nam je dat “da greh bude odviše grešan za-
povešću” (Rimljanima 7,13). Zato nam je zakon neophodan da bi
nas držeći nas svesnim grešnosti, držao “zalepljenim” za Isusa.
Elen Vajt je objasnila ulogu zakona sledećim rečima:
“Propovedajte ljudima zakon i jevanđelje otkrivene u Božjoj
reči. Kad se zakon i jevanđelje stope, osvedočavaće ljude o
grehu. Božji zakon svojom osudom greha upućuje na jevanđe-
lje i otkriva Isusa Hrista u kome “živi sva punina božanstva
telesno” (Kol.2,9).” (EGW, Manuscript 21, 1891)
“Po završteku nekog dobro vođenog posla, naučimo one koji
su uvideli svoje grešno stanje, da se uhvate za Božju ruku.”
(Manuscript 83, 1901) (Evangelizam 211)
Zašto zastupnici Duhovne formacije imaju prezriv stav pre-
ma zakonu? Zato što ga, zbog oslanjanja na svoju nepreporođenu
prirodu, umesto na Boga, doživljavaju kao teret ropstva, a zbog
neizmirenosti sa Bogom i kao sen suda koji ih čeka.
Strah od istine o sudu, jeste strah nečiste savesti. Taj strah
nije dokaz da je vest neispravna, već da su ljudi i dalje nepokaja-
ni za svoje grehe. Nepokajanje rezultuje nečistom savešću zbog
koje se mnogi plaše Boga i zakona, jer ih podsvesno podsećaju
na sud koji ih zbog nepokajanja zaista čeka. No, umesto da se
pokaju za svoje bezakonje i tako ispune uslov opravdanja Hri-
stovim zaslugama, neki od njih pokušavaju da predstave da je
taj strah od Boga posledica trauma koje su u detinjstvu doživeli
od strane svojih strogih roditelja, a ne posledica greha koje su u
srcu zadržali. Da bi izbegli strah nečiste savesti, oni predstavu o
Bogu iskrivljuju tako da je lišavaju svake pravednosti i Njegovu
ljubav predstavljaju kao kakav sentiment koji ne razlikuje dobro
od zla. Oni formiraju tako iskrivljenu predstavu o Bogu da kroz
nju Sveti Duh ne može da ih ukori za grehe srca i učini svesnim
potrebe za sopstvenom reformom.
Mnogima smeta zakon zato što su egocentrični, a ne Hristo-
centrični. Kada se neko uzda u Boga, njega svest o grešnosti još
više prianja za Isusa, a kada se neko uzda u sebe, njega svest o
grešnosti dovodi do očaja. Osoba koja sledi želje svog srca, pri-
rodno traži snagu za držanje zakona u sebi samoj, pa joj zahtevi
zakona deluju kao težak teret, a ne kao lak jaram kako Isus otkri-
va kada kaže: “Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako.”
(Matej 11,30) ili kada apostol Jovan tvrdi da “zapovesti Njegove
nisu teške” (1.Jovanova 5,3).
Džordž Najt je kontraverzan u svom odnosu prema zakonu.
Iako deklarativno zastupa ispravna načela zakona, dovoljno ih
iskrivljeno interpretira da osobi u iskušenju bezakonja pruži iz-
govor da odbaci glas savesti kao negativno i uznemirujuće isku-
stvo koje dolazi od sotone i poziva na licemerstvo.
U knjizi “Farisejski vodič u savršenu svetost” Džordž Najt
tvrdi da je bogatom jevrejskom plemiću Isus “s “negativnih” de-
set (zapovesti), skrenuo pažnju na pozitivni zakon ljubavi”. Isto
tako i u svojoj knjizi “Bio sam savršen” Najt kritikuje “negati-
van” pristup zakonu, iz čega sledi da je sam Bog pogrešio što je
dao zapovesti koje počinju sa negacijom:
“Negativan pristup religiji proističe iz negativnog pristupa
zakonu. Svet je video previše negativne religije. Jedan mladi
pastor mi je jednom rekao da je za mnoge ljude “glavna kva-
lifikacija da se bude hrišćanin sposobnost da se kaže “ne”.”
Nažalost, ta karikatura je previše tačna za mnoge ljude koji
imaju potrebu da se konfrontiraju sa višim standardom. Rela-
tivno je jednostavno da izbegnem krađu, ubistvo ili preljubu u
poređenju sa beskrajnim izazovom da se brinem za sve moje
bližnje kao za sebe.” (George R. Knight, I Used to Be Perfect)
No, upravo je suprotno. Ako se oslanjamo na sebe, relativno je
lako činiti dobra dela. To je svojstvo telesnog čoveka da iz lične
sujete, gordosti, nečiste savesti ili sebičnog sentimenta čini dobro
drugima, ali držati zapovest “Ne zaželi” oslanjanjem na sebe je
nemoguće, jer bez Boga čovek ne može da zaista pobedi grešne
želje svoga srca već može samo da ih sputa u ispoljavanju. Čak
i ostale zapovesti koje zabranjuju preljubu, laž i krađu, teže je
spolja držati nego u svojoj ljudskoj sili pomagati drugima. No,
pogrešno je uopšte postavljati pitanje da li je nešto teško ili lako
iz pozicije vere u sebe. Jasno nam je da se Najt obraća onima
koji se oslanjaju na sebe, a ne na Boga, zato što gleda kroz sebe
i sopstveno iskustvo. Najt pokušava da predstavi kao da mi mo-
žemo držati neke Božje zapovesti, bez Boga u srcu. Time otkriva
farisejsku površnost u predstavi o zakonu.
Istina je da bez zajednice sa Bogom mi ne možemo držati ni-
jednu Božju zapovest, jer zapovesti gledaju na motive srca i zato
zahtevaju reformu motiva srca da bi se mogle držati.
Najt tvrdi da motiv držanja zapovesti “Ne zaželi” treba da
bude ljubav pa kaže: “Zato što volim svog bližnjeg, ja neću zaže-
leti automobil svog bližnjeg, kuću, ženu ili supružnika.” (George
R. Knight, I Used to Be Perfect) To shvatanje je pogrešno jer raz-
dvaja zakon od ljubavi. Mi ne možemo ni imati pravu ljubav dok
prethodno ne pobedimo želju. Emotivna naklonost nije dokaz da
nekoga zaista volimo. Ako zbog emotivne naklonosti ja sputa-
vam ispoljavanje svoje želje, ja ću želju u srcu i dalje zadržati.
Najt predstavlja kao da želja nije loša sama po sebi, već je loša
samo zato što ugrožava drugoga. Iz takvog shvatanja sledi da mi
samo treba iz obzira prema drugima da pazimo na svoje ponaša-
nje, a ne da se pokajemo za same grešne želje. U takvoj filozofiji
Bog nam nije potreban.
Ako zaista verujemo u Boga, nećemo govoriti kako je teško
držati neke zapovesti. Mi znamo da je nemoguće držati i jednu
zapovest bez Boga, ali kako verujemo u Boga, nemamo nika-
kav izgovor za kršenje zakona. Tada smo svesni da je lako držati
Božje zapovesti, jer je to Božje delo u nama, ali samo izabiranje
Boga uvek ostaje više ili manje teško jer se naša grešna priroda
suproti Bogu.
Samom Najtu nije jasno razgraničenje sopstvene ljudske od-
govornosti u odnosu na Božji udeo u planu spasenja. On kri-
tikuje ideju da sam Bog sve čini: “Izgleda da neki hrišćanski
pisci podrazumevaju da “Isus radi sve”. ... Biblija je svezana
rečima i pričama koje podrazumevaju ljudske napore.” (George
R. Knight, I Used to Be Perfect) A isto tako naglašava da čo-
vek ne može bez Boga: “Ali ni Biblija ne podučava efikasnost
ljudskih napora odvojenih od Božjeg osnaživanja. “Bez mene”,
rekao je Hristos, “ne možete činiti ništa” (Jovan 15: 5).” (George
R. Knight, I Used to Be Perfect)
No, Najt ne objašnjava šta je čija odgovornost, što u prak-
si može rezultovati totalnom zamenom odgovornosti. Ljudi su
skloni da sami sebe spasavaju od greha tako što svojom voljom
sputavaju njegovo ispoljavanje, a da odgovornost izbora Boga
predaju samom Bogu, čekajući da On u njihovim srcima zapali
uzbuđenje na osnovu kojeg će oni odlučiti da žive ispravno.
Istina je suprotna. Mi treba mimo svog grešnog srca da svo-
jom voljom izabiramo Boga i da onda uzdajući u Njega verom
prihvatamo snagu ispravnog življenja. To znači da ćemo zadržati
na sebi svakodnevnu, ne uvek prijatnu odgovornost izabiranja
Boga kroz molitvu i proučavanje Pisma:
“Zar, dakle, uzalud čistim srce svoje, i umivam bezazleno-
šću ruke svoje, dopadam rana svaki dan, i muke svako jutro?”
(Psalam 73,13-14)
“Bori se u borbi vere, muči se za večni život na koji si i po-
zvan.” (1.Timotiju 6,12)
“Potčinjavanje volje prikazano je vađenjem oka ili odseca-
njem ruke. Često nam se čini da pokoravanje volje Bogu znači
pristajanje da kroz život prođemo unakaženi ili osakaćeni. Ali
bolje ti je, kaže Hrist, biti unakažen, ranjen i osakaćen ako
tako možeš ući u život. Ono što smatraš propašću zapravo te
vodi najvećem blagoslovu.” (EGW, Misli sa Gore Blaženstva, 25)
“Moramo svim srcem da se predamo Bogu da bi nastupila
promena koja će učiniti da postanemo slični Bogu. ... Borba sa
samim sobom je najveća borba koja se ikada vodila. Odricanje
od samoga sebe, potčinjavanje Božjoj volji celokupnog svog
bića, iziskuje teške napore; čovek se mora poniziti pred Bo-
gom da bi se nanovo rodio u svetosti.” (EGW, Put Hristu, str. 30)
Tu odgovornost izbora treba 100% na sebi da ponesemo, a
rezultat takvog svakodnevnog izbora će biti 100% Božji udeo
u našem držanju zakona, kao spontan izraz prisutnosti Božjeg
Duha u nama:
“I sići će na tebe Duh Gospodnji i postaćeš drugi čovek.”
(1.Samuilova 10,6)
“Ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih bo-
gova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas,
i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno.
I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim ured-
bama i zakone moje da držite i izvršujete.” (Jezekilj 36,25-27)
Dok Sveto pismo zastupa podelu odgovornosti po principu
“Predaj Gospodu put svoj, i uzdaj se u Njega, On će učiniti.”
(Psalam 37,5), dotle se iz Najtovog objašnjenja naslućuje druga-
čija predstava:
“Iako napor ne dovodi do spasenja, on sigurno proističe iz
njega. ... Prvo dolazi predanje, potom dolazi duhovno osnaže-
na akcija koja zahteva ljudske napore i saradnju.” (George R.
Knight, I Used to Be Perfect)
Nerazumevanje svrhe zakona i ispravnosti doktrine o spase-
nju rezultuje nerazumevanjem osnovnih problema crkve. Kada
govori o problemu sekularizacije u crkvi, Džordž Najt uopšte ne
vidi problem u samoj krivoj interpretaciji doktrine, u zanemare-
nim zahtevima Božjeg zakona, već odgovornost za krizu preba-
cuje na Boga, na kašnjenje Isusovog Drugog dolaska:
“Problem? Isus nije došao! Osim toga, neki adventisti su po-
čeli da se pitaju da li će On ikada doći. Nastavak vremena je
doneo rod sekularizacije, dezorijentacije i institucionalizma
u crkvi. Produžetak vremena je rodio svaki problem sa kojim
se trenutno sreću adventisti sedmog dana. Ipak, vreme teče li
teče.” (George R. Knight, If I Were the Devil, 9)
Elen Vajt objašnjava izvore sekularizacije i bezakonja društva
njenog vremena kao plod zanemarivanja zahteva Božjeg zakona,
što se može odnositi i na objašnjenje istog zla u samoj današnjoj
crkvi:
“Zašto se to sve dešava? Zašto takav duh bezakonja prožima
društvo a mešavina čudnih doktrina crkve? Nije li zato što
velika masa hrišćana ne shvata težinu greha kršenja Božjeg
zakona? Čak i sveštenici sa propovedaonice obezvređuju taj
zakon. Rezultat je opšte snižavanje zahteva pravednosti, kraj-
nja težnja ka bezakonju, kriminalu svake vrste. Ne treba ni da
se čudimo. Kada se ljudi ne pokoravaju Božjem zakonu, kako
možemo očekivati od njih da poštuju ljudske zakone?” (EGW,
SW 1909-03-01)
”Mi ne treba da budemo iznenađeni ničim što bi i sad moglo
da se desi. Ne treba da se čudimo nikakvom razvoju grozota.
Oni koji Božji zakon bacaju pod svoje nesvete noge imaju isti
duh kao i oni koji su izdali i zlostavljali Hrista. Bez ikakvog
ustezanja ili griže savesti, oni će činiti dela svoga oca, đavola.
Ponavljaće pitanje koje se čulo sa izdajniĉkih Judinih usana:
Šta ćete mi dati da vam izdam Isusa Hrista? Ĉak i sada mnogi
izdaju Hrista u licu u Njegovih svetih.” {EGW, 5BC 1106.4}
POZADINA BORBE ZA RUKOPOLAGANJE ŽENA ZA PASTORE
Relativizacija doktrine adventističke crkve, shvatanje da se
istina menja, dala je Džordžu Najt neopisivu hrabrost da sebe
proglasi Martinom Luterom adventističke crkve, u nameri da
ustane protiv Generalne konferencije koja je na osnovu stava
većine delegata izglasala i dalje zabranu rukopolaganja žena za
pastore.
Posle višemilenijumske biblijske i hrišćanske istorije javila se
ideja da žene treba da podele iste odgovornosti u crkvi kao i muš-
karci. Izjednačavanje pozicije oba pola je dostiglo svoj vrhunac
u ideji da žene rukopolaganjem podele sa muškarcima pravo da
krštavaju, vode obred večere Gospodnje i da preuzimaju na sebe
funkciju crkvenih vođa. Crkva je već poklekla pred pritiskom da
te funkcije žene mogu da vrše kao rukopoložene crkvene stareši-
ne, a pokušaj da tu funkciju vrše kao pastori, odbačen je voljom
većine delegata.
Pozadina borbe za rukopolaganje žena 89
Šta se to desilo pa se javila potreba za promenom položaja
žene u crkvi? Da li se posle 6000 godina genetika polova pro-
menila?
Ne, već svet se promenio i počeo sa snažnim vršenjem pri-
tiska na crkvu da promeni svoje shvatanje o razlikama između
odgovornosti koje žene treba ili ne treba da preuzmu na sebe.
Uticaj savremenog sveta je suprotstavljen stavu Svetog pisma.
Savremeno shvatanje razlike između muškog i ženskog roda je
takvo da po njemu Sveto pismo zastupa rodnu neravnopravnost
polova time što ženi pridaje različitu ulogu u porodici i društvu.
Po Svetom pismu, žena je stvorena da bude pomoćnik muš-
karcu (1.Mojsijeva 2,18). Posle pada u greh, žena je opomenuta
da zbog njenog pada njena volja treba da bude pod vlašću volje
muškarca. U Bibliji čitamo: “...volja će tvoja stajati pod vlašću
muža tvojega i on će ti biti gospodar.” (1. Mojsijeva 3,16) Teksto-
vi kao “muž je glava ženi.” (1 Kor. 11,3) i njemu slični predstav-
ljaju samo odjek ovih reči iz 1. Mojsijeve. Uprkos primedbama na
muške uloge žene u društvu, zapažamo da je nezamenjiva uloga
žene da se bavi odgajanjem dece:
“Žena na miru da se uči sa svakom pokornošću. Ali ženi ne
dopuštam da uči niti da vlada mužem, nego da bude mirna. Jer
je Adam najpre sazdan pa onda Eva; I Adam se ne prevari, a
žena prevarivši se postade prestupnica; Ali će se spasti rađa-
njem dece, ako ostane u veri i ljubavi i u svetinji s poštenjem.”
(1.Timotiju 2,11-15)
Kroz celu biblijsku istoriju, iako ženu odlikuju različiti du-
hovni darovi (od prorokovanja do propovedanja), nigde ne nala-
zimo da ona ima funkciju vođe u crkvi, niti da vodi obred, bilo
u Starozavetnom hramu ili Novozavetnoj crkvi. Dakle, Sveto pi-
smo pridaje različite odgovornosti različitim polovima i zato, po
savremenim kriterijumima, Sveto pismo zastupa rodnu neravno-
pravnost.
Nameće nam se pitanje, ko je u pravu? Da li je taj uticaj sveta
na crkvu dobar ili loš? Da li crkva treba da žrtvuje svoju mile-
nijumsku praksu da bi stekla odobravanje sveta radi naglaska
na važnijim sadržajima svoje vesti od uloge polova ili treba da
se drži svoje biblijske tradicije da bi tako sačuvala oštrinu svoje
vesti koju upućuje svetu?
Da li je svet uznapredovao pa je postigao viši nivo koji zahte-
va od crkve da se odrekne svojih “nazadnih” tradicija ili je svet
doživeo dekadenciju pa sada vrši negativan uticaj na crkvu?
Da bismo odgovorili na ova pitanja treba da preispitamo koje
je shvatanje ispravno, da li su polovi zaista ravnopravni u svojim
sposobnostima ili nisu?
Mnogobrojna naučna istraživanja su otkrila da ženski hormoni
još u prenatalnom razvoju izazivaju smrt (apoptozu) ćelija mozga
zaduženih za muške intelektualne sposobnosti, dok testosteron
kod muškaraca uništava one ćelije mozga koje su zadužene za
ženske intelektualne sposobnosti. Rezultat su različito razvijene
različite vrste inteligencija između različitih polova, pa žene po-
kazuju razvijeniji F faktor (sposobnost korišćenja reči) i M fak-
tor (sposobnost mehaničkog pamćenja), dok muškarci pokazuju
razvijeniji R faktor (bolje razvijenu sposobnost shvatanja odno-
sa, pronalaženja opštih principa, pravilnosti i zakonitosti iz da-
tih podataka) i N faktor (sposobnost lakog i uspešnog operisanja
brojevima, prvenstveno pri osnovnim računskim operacijama).
U naučnom radu pod nazivom “Empathy, estradiol and andro-
gen levels in 9-year-old children” grupa autora otkriva kako de-
vojčice sa višim nivoom muškog hormona testosterona pokazuju
niži novo empatije u odnosu na devojčice sa viškom estradiola,
dok dečaci sa višim nivoom ženskog hormona estradiola poka-
zuju veću empatiju u odnosu na dečake sa viškom testostero-
na. Da ne bi muškarac u svojoj odgovornosti bio dekoncentrisan
onim odgovornostima koje prevashodno odgovaraju ženskom
polu, njegova emotivnost je, dakle, blokirana u razvoju muškim
hormonom testosteronom. Dok je žena više obdarena emocio-
nalnom inteligencijom koja otkriva njenu sferu odgovornosti i
starateljstva - a to su osobe sa kojima je neposredno bliska, do-
tle muškarca više odlikuje apstraktna inteligencija - pitanja od
opšteg značaja koja ga navode da bude izvor sigurnosti njegove
žene i porodice, i izvor pravde u ljudskoj zajednici. Zato, sasvim
svrhovito njihovom mestu pod suncem - ženi je važnije kako se
oseća, a muškarcu je važnije da li je to što on radi vredno, moć-
no, značajno i pravedno. Sposobnosti muškog i ženskog pola se
međusobno komplementarno nadopunjuju. Na jednu istu stresnu
situaciju žena će pre da reaguje emocijom straha i defanzivno
(da bi sačuvala decu), dok će ofanzivnost prepustiti muškom polu
koji je za agresivnu odbranu porodice i društva osposobljen svo-
jim psihofizičkim posebnostima. Kao što vidimo, i naučna istra-
živanja i zdrav razum nam neosporno dokazuju da je Biblija, kao
i dvohiljadugodišnja tradicija hrišćanske crkve po tom pitanju u
pravu. Naučna saznanja potvrđuju i predlog Elen Vajt o ruko-
polaganju žena, ali samo za njene ženske funkcije brižnosti za
osobe sa kojima su u neposrednom kontaktu:
“Žene koje su voljne da posvete deo svog vremena službi Gos-
podnjoj, treba da budu određene da posećuju bolesne, da se
staraju za mlade i da služe potrebama siromašnih. Njih treba
postaviti na ovaj rad molitvom i rukopolaganjem. ... Ovo je još
jedno sredstvo jačanja i izgrađivanja crkve.” (RH, 9. jul, 1895.)
Ako je to tako, nameće nam se pitanje - kako je moguće da se
uprkos naučnim faktima, u društvu promoviše ovakvo shvatanje
da su tradicionalne razlike između polova u njihovom položaju u
porodici i društvu izraz polne neravnopravnosti:
“Kulturni i tradicionalni stereotipi o položaju polova u po-
rodici su takođe primer vidljive neravnopravnosti. Muškarci
su se posmatrali kao pametniji i razumniji od žena koje su
emotivne, tako da su imali glavnu reč u porodici.” (Wikipedia,
Massey, Douglas. “Categorically Unequal: The American Stratification
System.” NY: Russell Sage Foundation, 2007.)
Takvo slepilo pred naučnim faktima je moguće samo iz ja-
kih ideoloških motiva, a oni su posledica degradacije savreme-
nog čoveka i izopačenja njegovih polnih funkcija. U savremenoj
duhovnoj i moralnoj dekadenciji čoveka svaka polna uloga je
osakaćena, jer zloupotreba sposobnosti radi satisfakcije (koja je
koren polne nezrelosti) dovodi do gubljenja funkcije zbog koje
ta sposobnost postoji, pa se to otkriva i u funkciji polnih spo-
sobnosti. Emotivnost koja treba da bude sposobnost izražava-
nja ljubavi, postaje izvor satisfakcije, pa ljudi više vole osećanja
koja im voljena osoba izaziva nego njenu ličnost. Žena se odriče
svojih ženskih odgovornosti (odgajanja deteta i služenja mužu),
jer to ponižava njenu gordost. Ona postaje gorda da prizna zavi-
snost od muškarca u onim sferama u kojima je normalno da gradi
komplementarni odnos prema muškarcu. Zato joj mnogobrojni
izrazi nežnosti, koji su bili sasvim uobičajeni u zapadnoj kulturi
u vreme njenog najvećeg prosperiteta smetaju, jer ih shvata kao
poniženje sopstvene gordosti. I muškarac se odriče svoje muške
preduzimljivosti, borbe za društvenu pravdu i služenja društvu
i čovečanstvu, pa postaje kukavica i “papučar”. On svoje sop-
stvene odgovornosti prebacuje na državu, što objašnjava zašto
se nivo testosterona kod muškaraca iz godine u godinu sve više
snižava. U takvom stanju oba roditelja gube motiv brižnosti pre-
ma svojoj deci jer ih deca ometaju u hedonizmu. Na kraju čovek
gubi smisao života, jer je jedini pravi smisao života, koji prožima
odnose i žive i nežive tvari, da postoji radi drugoga i da služi
drugome.
O tom dekadentnom duhu savremenog čoveka, koji svakako
zaslužuje jasan ukor Iliije savremenog doba (SDA crkve), na pri-
meru moralne dekadencije Šveđana, govori Per Bylund sledeće:
“Deformisani moral i odsustvo razumevanja stvarnog i pri-
rodnog poretka stvari je očigledno i u situacijama koje zahte-
vaju ličnu odgovornost i poštovanje za svoje sugrađane. Stari
ljudi sada su više tretirani kao balast nego kao ljudska bića i
bliski rođaci. Pripadnici mlade generacije osećaju da imaju
“pravo” da budu oslobođeni brige za svoje roditelje, dede i
bake, i zato sada zahtevaju da ih država oslobodi ovog tereta.
... Isto se dešava i najmlađima koje roditelji predaju državi
na brigu i staranje, umesto da ih sami podižu i obrazuju. ...
Posledica tako deformisanog morala je propast društva: eko-
nomska, društvena, psihološka i filozofska. ... Takvi ljudi nisu
u stanju da osećaju ponos, poštovanje, nesposobni su za razu-
mevanje i saosećanje.” (Per Bylund, How the Welfare State
Corrupted Sweden)
U tako dekadentnom stanju, žena koja služi muškarcu i koja
priznaje svoju zavisnost od muškarca, predstavlja ukor za nečistu
savest većine žena koje su u svojoj gordosti odrekle te funkci-
je. Nečista savest je pokretačka snaga koja stoji iza progonstva
svakoga ko uznemirava nečistu savest. Muškarci i žene nečiste
savesti mogu biti vrlo agresivni i nasilni prema onome ko je ukor
za njihovu savest. Setimo se uzroka zašto je Kajin ubio Avelja:
“I za koji ga uzrok zakla? Jer dela njegova behu zla, a brata mu
pravedna. Ne čudite se, braćo moja, ako svet mrzi na vas.” (1.Jo-
vanova 3,12-13) Isus Hristos nam je izneo jednostavan test naše
interpretacije Jevanđelja: “Teško vama kad stanu svi dobro govo-
riti za vama; jer su tako činili i lažnim prorocima očevi njihovi.”
(Luka 6,26) “Ako svet na vas omrzne, znajte da na mene omrznu
pre vas. Kad biste bili od sveta, svet bi svoje ljubio, a kako niste
od sveta, nego vas ja od sveta izbrah, zato mrzi na vas svet. Izgo-
niće vas iz zbornica; a doći će vreme kada će svaki koji vas ubije
misliti da Bogu službu čini. I ovo će činiti, jer ne poznaše Oca ni
Mene.” (Jovan 15,18-19;16,2-3)
Svet prirodno gaji duh progonstva prema onima koji isprav-
nim položajem oba pola u porodici i crkvi predstavljaju ukor za
njihovo izopačenje.
Da li treba da pravimo kompromis sa svetom da bismo tako
ugodili savesti izopačenih i ukorenih? Ili treba sa razumnim ar-
gumentima i ispravnim životnim primerom da ustanemo u od-
branu pravilne funkcije oba pola? Očigledno je da zbog sopstve-
nog liberalizma i kompromisa sa svetom mnoge naše crkve pa
i čitave divizije nemaju hrabrosti da budu svetlost svetu po tom
pitanju. Umesto da se zlu suprotstave, one pod njegov uticaj pot-
padaju. Kakve su implikacije pridavanja ženi u crkvi one odgo-
vornosti koje su primerene samo muškarcima?
Žena na funkciji vođe gubi svest o zavisnosti od pomoći muš-
karca koji joj je neophodan zbog njene zanemarene uloge razu-
ma, u odnosu na razum muškarca. Ona time dolazi u poziciju da
joj se teško može savetom pomoći jer je na poziciji zbog koje nije
spremna da sluša. Osim toga, njena prirodna sklonost ka stra-
šljivosti je može učiniti kukavicom kada treba da ustane protiv
nepravde, dok labilnost ličnosti zbog izražene emotivnosti, može
da je navede na sebični sentiment i tako pristrasnom u rezonova-
nju i nestabilnom u odlučivanju.
Živimo u društvu u kojem je i inače uloga razuma potisnuta,
jer razum uznemirava nečistu savest. Svrha razuma je sposob-
nost razlikovanja dobra od zla: “Uklanjati se od zla je razum.”
(O Jovu 28,28) Bez razuma čovek ne može da shvati duh zakona
i da se pokaje za grešne motive svoga srca, jer bez razuma shvata
Jevanđelje po slovu, a ne po duhu. Zbog nerazumevanja duha
zakona mnogi se kaju samo za simptome greha u mislima, ose-
ćanjima i postupcima, dok im na nivou motiva srca, greh ostaje.
Većina savremenih propovedi je lišena mudrosti jer vernici ne
žele da budu uznemiravani, a propovednici ne žele da izgube
odobravanje vernika zbog iznošenja “sadašnje istine”. Oni i dalje
iznose neosporne biblijske istine, ali ne one koje su stvarni lek
za ljudska srca. Možda upravo čine ovu grešku na koju opominje
Elen Vajt:
“Vi ste pokrenuli osećanja i naklonosti ljudi, ali njihova savest
nije bila osvedočena i njihova srca nisu bila slomljena pred
Bogom.” (EGW, 3T 217, 1872)
Čak je i uloga muškarca koji svojom razumnom kritikom jeste
odgovoran da otvoreno ukori zlo u crkvi i svetu, blokirana tabu-
iziranjem svake kritike koja se automatski proglašava govorom
mržnje. U takvom društvu gde se i muške odgovornosti smatraju
nepoželjnima, kako ćemo ih uopšte moći zapaziti kod žena koje
su preuzele na sebe funkciju muškarca?! Jako teško!
Takođe, ideja izjednačavanja žene sa muškarcem po ulozi
koju ima u obredu krštenja i vođenja obreda pričesti, umanjuje
mogućnost da učesnici obreda samom svojom pojavom uzdignu
misli prisutnih ka Bogu i da u svojoj umnoj predstavi vide Isu-
sa kako lomi hleb. Delo propovedanja Jevanđelja muslimanima
pa i mnogim pravoslavnim i katoličkim vernicima je ometeno
takvom ulogom žene, jer je njima sablazan da žena ima vidnu
poziciju u hramu. Uostalom, ako je apostol savetovao da slabu
braću, koju sablažnjava jedenje hrane koja je na pijaci posvećena
paganskim božanstvima, ne treba tim činom izgubiti, zar to nije
pouka i za nas danas, da vodimo računa da ne gubimo slabu bra-
ću podizanjem ženskih osoba na one funkcije za koje znamo da
će sigurno izazvati sablazan i mnogih adventista i neadventista?!
Naravno, postoje slučajevi nadahnutih “sablazni” koje ljude
ne odvajaju od Boga, već uzdižu ka Bogu, jer ukoravaju greh i
naglašavaju Njegovo delo. “Sablazan” stavljanja žena u potčinjen
odnos prema muškarcu je ukor za žene koje su gorde da služe
muškarcu. U Bibliji imamo “sablazan” izabiranja za Božje oruđe
osobe koja je zbog svog pola ili zbog svojih prirodno skromnih
talenata (slučaj Gedeona) jesu ukor za mušku nadmenost i samo-
pouzdanje. Ma kako čovek bio prirodno skromnih sposobnosti,
on može biti moćno oružje u Božjoj ruci, ako je svestan svoje
prirodne nemoći i nedostojnosti.
Kada je žena Jailja ubila hananskog vojvodu Sisaru, nije li ta
sablazan za Hananejce bila njima svedočanstvo da je Bog u Izra-
ilju?! Nije li Duh proroštva kroz slabo ljudsko oruđe Elen Vajt
takođe svedočanstvo Boga dostojnog uzdanja i poverenja?!
U svakom slučaju, ma kojim sredstvima se Bog služio, po-
ruka upućena svetu treba da bude ukor za njegova bezakonja,
a ne umirivanje savesti pred bezakonjem. U ovom trenutku naš
pristanak na izjednačavanje uloge različitih polova jeste udovo-
ljavanje svetu u njegovoj dekadenciji i izopačenju, a ne pokušaj
da se reši problem nedostatka kadrova u Gospodnjem delu.
U tom dekadentnom svetu, citiranje uzvišenih biblijskih zah-
teva često budi nevericu, a zadatak pravog hrišćanskog istoričara
bi bio da istorijskim primerima pokaže da biblijski ideali nisu
utopija. Za razliku od crkve Laodikeje koja nema nijednu pohva-
lu, crkva prethodne istorijske epohe - Filadelfija bi mogla da nam
bude uzvišen uzor i ohrabrenje, što ćemo videti u istorijskom
izvoru iz njenog vremena citiranom u sledećem poglavlju.
“SLABI MUŠKARCI I NEČASNE ŽENE” (A.Tokvil 1835)
Završiću ovu opservaciju o položaju žene odgovorom na če-
stu optužbu da je biblijska neravnopravnost polova u porodici i
društvu bila uzrok uskraćenih prava ženskom polu kroz istoriju.
To može biti tačno kada se govori o istoriji otpalog hrišćanstva
u kojem su prava oba pola, svakog na svoj način, bila uskraćena.
Ali, poznato je i da su žene često bežale iz katoličkih zemalja u
protestantske jer su znale da ih u protestantskom svetu čeka slo-
boda od potčinjenog položaja. U protestantskim državama žene
su bile na višem nivou poštovanja nego što su to danas, upravo
zato što se njihova ženska uloga visoko cenila. Žena je smatrana
kraljicom doma i muškarac se tako prema njoj zaista i odnosio.
Najbolja hrana i najbolje mesto u kočijama su bili dodeljivani njoj
i deci. Čak i u onim protestantskim zajednicama gde se smatralo
da nije primereno da žena govori sa crkvene propovedaonice,
vernici su cenili njen dar propovedništva i nalazili načine da ga
izraze van crkvene katedre: “Žena, ako ne može da govori u cr-
kvi, može da govori iz štampe i njena dirljiva izlaganja na temu
religije, kojа nisu naučenа u teološkim ustanovama, već u ško-
li ljubavi, tuge, iskustva, kućnih dešavanja, ponekad čine da je
njen put ka srcima izvesniji nego propovednikove homilije.” (The
Christian Palladium, Tom 5, 1836) Ne samo protestantski, već i neprote-
stantski putopisci i istoričari su sa divljenjem govorili o položaju
žene u protestantskom svetu. Sledeći izveštaj je iz 1831. godine,
a publikovan je 1835:
“Ima ljudi u Evropi koji, brkajući različite atribute polova,
hoće od muškarca i žene da načine dva bića ne samo ravnoprav-
na nego i istovetna. Oni oboma daju iste funkcije, nameću iste
dužnosti i priznaju ista prava; mešaju ih u svemu, u radu, uživa-
njima, poslovima. Lako je shvatiti da upinjući se tako da izjedna-
če jedan pol s drugim degradiraju oba; i da iz te grube mešavine
onoga što je delo prirode ne može nikad proizaći drugo šta do
slabi muškarci i nečasne žene. Amerikanci nisu tako shvatili onu
vrstu demokratske jednakosti koja se može uspostaviti između
žene i muškarca. Mislili su, pošto je priroda stvorila tako veliku
različnost između telesnog i duhovnog sklopa muškarca i žene,
“Slabi muškarci i nečasne žene” (A.Tokvil 1835) 97
da je njena jasno pokazana svrha bila da njihovim različitim mo-
gućnostima nameni i različitu primenu, pa su prosudili da se na-
predak ne sastoji u tome da iste stvari rade različita stvorenja,
nego da se postigne da svako od njih najbolje mogućno izvrši
svoj zadatak. Amerikanci su na polove primenili veliko nače-
lo političke ekonomije, koje danas vlada u privredi. Brižljivo su
razdvojili funkcije muškarca i žene, da bi se veliki društveni rad
bolje obavio.
Amerika je ona zemlja na svetu gde se najstalnije vodila briga
o tome da se polovima povuku jasno odvojeni putevi delanja i
gde se htelo da oba koračaju istim korakom, ali uvek različitim
putevima. Ne viđa se da Amerikanka upravlja spoljnim poslovi-
ma porodice, da vodi trgovinu, niti, najzad, da prodire u političku
sferu; ali se ne viđaju ni takve koje bi bile prisiljene da obavljaju
teške ratarske radove niti ikakav mučan posao koji iziskuje ra-
zvijenu telesnu snagu. ... Nikada isto tako nisu Amerikanci uo-
brazili da su demokratska načela u tome da se obori vlast muža i
da se u porodicu unese zbrka u ovlašćenjima. Mislili su da svaka
zajednica, da bi bila efikasna, treba da ima svog starešinu, a da
je glava bračne zajednice prirodno muž. Oni, dakle, njemu ne
odriču pravo da upravlja svojom ženom; a veruju da je, u maloj
zajednici muža i žene, kaogod u velikoj političkoj zajednici, cilj
demokratije da uredi i ozakoni nužnu vlast, a ne da uništi svaku
vlast. To shvatanje nije svojstveno jednom polu, a osporavano od
drugog. ... Često se primećivalo da se u Evropi izvestan prezir ot-
kriva čak i usred laskanja kojima muškarci obasipaju žene: iako
Evropljanin često postaje ženin rob, vidi se da on nikad ne veruje
iskreno da mu je ona ravna. U Sjedinjenim Državama nikad ne
hvale žene; ali svakodnevno pokazuju da ih cene.
Amerikanci neprestano pokazuju puno poverenje u razum
svoje žene i duboko poštovanje njene slobode. ... U Evropi, gde
se ljudi tako lako potčinjavaju despotskoj moći žena, izgleda da
se njima ipak poriču neki od najkrupnijih atributa ljudske vrste
i da ih smatraju očaravajućim, ali nepotpunim stvorenjima; a ne
može se čovek načuditi tome što i same žene najposle vide sebe
u istom svetlu i što nisu daleko od toga da smatraju privilegijom
slobodu koja im se ostavlja da se pokažu neozbiljne, slabe i boja-
žljive. Amerikanke takva prava ne zahtevaju. ... Tako Amerikan-
ci ne misle da muškarac i žena imaju dužnost i pravo da rade iste
stvari, ali pokazuju podjednako uvaženje uloge svakoga od njih i
smatraju ih bićima čija je vrednost podjednaka, mada im se sud-
bina razlikuje. ... Amerikanci, koji su podređenost žene ostavili
da i dalje postoji u društvu, uzdigli su dakle ženu, koliko god su
mogli, na nivo muškarca u duhovnom i moralnom svetu, i čini
mi se da su u tome divno shvatili istinski pojam demokratskog
progresa. Što se mene tiče, ne kolebam se da kažem: mada žena
u Sjedinjenim Državama takoreći ne izlazi van domaćeg kruga
i mada je u njemu, u izvesnom pogledu, veoma zavisna, nigde
mi se njen položaj nije činio viši. A ako bi me sad, kad se pribli-
žavam kraju ove knjige, u kojoj sam ukazao na tolike zamašne
stvari što su ih Amerikanci ostvarili, neko upitao čemu mislim
da treba poglavito pripisati neobični procvat i sve veću snagu
tog naroda, odgovorio bih da ih treba pripisati visokim odlikama
njegovih žena.” (Aleksis De Tokvil, Demokratija u Americi, god. 1835.)
No, duhovna i moralna dekadencija zapadne civilizacije ubrzo
je proizvela da se žena gordi zavisnog položaja od muškarca i da
iz iste gordosti svoju najveću sreću više ne nalazi u služenju muš-
karcu i porodici. Tu dekadenciju uloge žene, zapazio je i o njoj
rekao 1924. godine čuveni naučnik Nikola Tesla sledeće:
“Uvek sam mislio da žena poseduje one delikatne kvalitete
uma i duše koji su je po tom pogledu učinili daleko superiornom
u odnosu na muškarca. Stavljao sam je na uzvišeni pijedestal,
figurativno govoreći, i po nekim nesumnjivo važnim svojstvi-
ma smatrao znatno višom od muškarca. Obožavao sam stopala
stvorenja koje sam uzdigao na tu visinu i, kao svaki pravi obo-
žavatelj, osećao sam se nedostojnim predmeta svog obožavanja.
... Ali sve je to bilo u prošlosti. Sada je nežna žena blagog glasa
kakvu sam obožavao potpuno nestala. Na njeno mesto je došla
žena koja misli da je njen glavni uspeh u životu da se što više
izjednači s muškarcem - odevanjem, glasom i postupcima, u
sportovima i dostignućima svake vrste. ... Svet je iskusio mnoge
tragedije, ali po mom mišljenju najveća tragedija od svih jeste
sadašnje ekonomsko stanje u kojem se žena bоri protiv muškara-
Pogovor autora 99
ca, i u mnogim slučajevima zapravo uspeva da uzurpira njihova
mesta u profesijama i industriji. Ova rastuća tendencija žena da
zasene muškarca je znak propadanja civilizacije. ... Praktično,
sva velika dostignuća muškarca do sada su bila inspirisana nje-
govom ljubavlju i predanošću ženi. Muškarac je težio velikim
stvarima jer je neka žena verovala u njega, zato što je on želeo da
zasluži njeno divljenje i poštovanje. Iz tih razloga on se borio za
nju i rizikovao svoj život i sve što ima za nju, uvek iznova. Kada
razmišljamo o nekoj promeni, mi prirodno uzimamo u obzir re-
zultate koji mogu pratiti takvu inovaciju. Jedan od rezultata, koji
mi je na umu, prilično je patetičan. Žena je, zapravo, sama žrtva,
a ne pobednik, kako ona misli za sebe. Zadovoljstvo je odsutno
iz njenog života. Da bi ostvarila svoje želje, ona je često ambi-
ciozna daleko iznad svoje prirodne osposobljenosti. Ženino ne-
zadovoljstvo čini život današnjice još stresnijim. Visok nivo koji
ostvaruju nemirni i nezadovoljni ljudi, a koji nije u srazmeri sa
zdravljem i talentima kojima ih je priroda obdarila, loša je stvar
za svet. Čini mi se da žene nisu posebno srećne u ovoj novona-
staloj slobodi, u ovom novom takmičenju koje oni vode toliko
uporno protiv muškaraca u poslu i profesijama, pa čak i u sportu.
Pitanje koje se prirodno postavlja jeste da li žene su dobitnici ili
gubitnici. Nezadovoljstvo formira osobenjake i neprirodne lju-
de. Izgleda da takvih danas ima neobično velik broj. To je jedan
od razloga što ostajem odvojen od gomile.” (“Mr. Tesla Explains
Why He Will Never Marry.” Galveston Daily News, Galveston,
Texas, page 23. August 10, 1924.)
POGOVOR AUTORA
Verujem da će ova opservacija doprineti, ne samo da njeni
čitaoci shvate životnu neophodnost svetlosti kojom je Bog oba-
sjao svoj narod preko Elen Vajt, već da će ovakav pristup pomoći
da u istoriji adventizma prepoznamo brižnu ruku Božje ljubavi,
koja obasjava put pravednički kao “svetlo videlo, koje sve većma
svetli dok ne bude pravi dan” (Priče 4,18).
SADRŽAJ KNJIGE
Recenzije .................................................................................... 4
Uvodna reč .................................................................................. 5

Potraga za identitetom je zapravo uzrok krize identiteta .... 8
Ko je vodio adventni narod u formiranju doktrine? ............ 25
Pojam dinamičnosti istine može biti samo u njenom
dubljem pojašnjenju a ne u njenoj promeni .......................... 37
Pojam “sadašnja istina” odgovara onom videlu koje je odgovor

na iskušenja sadašnjeg trenutka .............................................. 42
Prava ljubav je razuman odgovor na potrebu ........................ 49
Svetlost Duha proroštva je neophodna zaštita od iskušenja

poslednjeg vremena .................................................................. 60
Ima li smisla ikada se pozivati na Elen Vajt kao na
autoritet? ..................................................................................... 72
Kako čitati Džordža Najta? ...................................................... 73

Da li je sumnjičavost vrlina ili mana? .................................... 74
Implikacija potrage za identitetom jeste otpadništvo od

adventističkog identiteta .......................................................... 79
Pozadina borbe za rukopolaganje žena za pastore .............. 88

“Slabi muškarci i nečasne žene” (A.Tokvil 1835) ................ 96
Pogovor autora ........................................................................... 99
Sadržaj knjige ............................................................................. 100

Najtova Kriza Identiteta

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Najtova Kriza Identiteta

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Džordž Najtova kriza identiteta

ili kako čitati Džordža Najta?

Autor: Miloš Bogdanović, mishabogdanovic@gmail.com

Recenzenti: Dr Dojčin Živadinović

Uvodna reč .................................................................................. 5

Pojam “sadašnja istina” odgovara onom videlu koje je odgovor

Prava ljubav je razuman odgovor na potrebu ........................ 49

Svetlost Duha proroštva je neophodna zaštita od iskušenja

Kako čitati Džordža Najta? ...................................................... 73

Implikacija potrage za identitetom jeste otpadništvo od

Pozadina borbe za rukopolaganje žena za pastore .............. 88

Sadržaj knjige ............................................................................. 100

You might also like