ANTOLOGIJA SAVREMENE JAPANSKE PRIČE

26

Odabrali i priredili

SUSUMU KATAGAVA

MARIJA JAMASAKI VUKELIĆ

Predgovor

MARIJA JAMASAKI VUKELIĆ

scan: Cyrano i jaske

obrada: bojana888
 PREDGOVOR

Knjiga koju držite u rukama logični je nastavak antologije 25. Nakon tačno

godinu dana predstavljamo vam novih 26 priča i 21 pisca, od kojih ste neke već

upoznali.

Ne možemo a da se ne pohvalimo nagradom Presad mudrosti, koju je njena

prethodnica osvojila na prošlogodišnjem 52 Niškom sajmu knjiga za najbolje

pojedinačno izdanje. Veoma smo zahvalni što je žiri prepoznao njenu autentičnost,

iza čega stoji dvogodišnje traganje za najboljim savremenim autorima i pričama koje

smo sa velikom posvećenošću prikupljali, pažljivo odabrali i priredili za vas.

Takođe, iskoristili bismo ovu priliku da se zahvalimo svima koji su svojim

marljivim radom, savetima, podrškom i zalaganjem doprineli tome da ova zbirka

stoji pred vama u ovakvom svetlu.

Nastavljamo u prepoznatljivom stilu koji vam se dopao. Priče su i ovaj put

hronološki poređane po godinama rođenja pisaca. Nema tematskih celina niti

deljenja među žanrovima. Dve antologije dele deset zvučnih imena japanske

savremene književnosti. Među njima su Haruki Murakami, ovde predstavljen

pričama Slon je nestao i O zvižduku voza u noći ili o utisku koji priča ostavlja. Jošimoto

Banana je u 25 predstavljena sa tri, a ovde s jednom čuvenom pričom, Moonlight

shadow, koja ju je uvela u svet književnosti na velika vrata i koja joj je omogućila da se

izgradi kao pisac. Ejmi Jamada u ovoj zbirci govori jezikom erotike, dok je u

antologiji 25 delila ljubavne savete omladini. Keigo Higašino dosledno pleni šarmom

detektivske tajnovitosti i razotkrivanja nestvarnih šerlokovskih epizoda. Nacuo

Kirino sa Zarđalim srcem udara pravo u ljudsku sujetu.

I tako se žanrovi smenjuju od nadahnutih izjava ljubavi i detektivskih

retrospekcija do preživljavanja životnih nedaća. Ljubitelji satire uživaće u

Žutokljuncu jevrejskog porekla izuzetnog Masahika Šimade ili će im se dopasti

Nepotopiva Moli Braun, a možda i Vino od Mariko Hajaši. Socijalni problemi japanske

svakodnevice teme su u pričama Išija Šinđija, Satoši Itoa i Kotarao Isake. Krotka

Koike Masajo istančanog pesničkog stila i Kaori Ekuni predstaviće socijalni položaj

žena u savremenom Japanu.

Klatno Jošikićija Furuija puna je filozofskog pogleda na svet, Lastini repovi Šine

Makoto zrači toplinom porodičnih slika i ljubavlju oca koji pomaže svom sinu da se

prilagodi početku školske godine. Ruža za tebe Nacukija Ikezave pleni šarmom

latinoameričke zavodljivosti i nevinošću čežnjivog susreta stranca i devojke u vozu.

Japanska forma priče u osnovi se razlikuje od evropske. To znači da ovde, kao

i u antologiji 25, možete naći priču od jedne strane, kao i priču od preko 40 strana.

Hirotake Adaćija, čovek koji piše pod pseudonimom Ocuići, predstavljen je veoma

kratkom horor pričom Nekada davno, u sumrak, u parku, dok je Šuići Jošida

predstavljen pričom Park life, koja je gotovo mali roman. Ta raznovrsnost u dužini

daje antologijama specifičnu dinamiku.

Antologija 26 je začinjena sa nekoliko priča horor žanra, koji u antologiji 25

nije bio zastupljen. Fantastične fabule sa jezivim prikazima ubrzaće vam puls i mimo

vaše volje. Pročitajte svetski poznatu, vrhunsku priču sjajnog Kođija Suzukija

Plutajuća voda i prisetićete se dobro poznatog užasa. Upustite se u njegovo Krstarenje

iz snova i plivajte u agoniji zajedno sa glavnim likom. Ako vam ni to nije dosta,

imamo za vas čak tri priče briljantne Joko Ogave, koje vas nikako ne mogu ostaviti

ravnodušnim.

Na poslednjim stranama knjige i ovoga puta vam dajemo sveobuhvatne

biografije pisaca: o periodu života u kome su stvarali ove priče, o nagradama koje su
osvojili, možda poneki detalj iz privatnog života. Pa tako, na primer, Haruki

Murakami voli da leže rano i da gleda filmove u bioskopima, a Nacuki Ikezava

dobro poznaje fiziku i živeo je nekoliko godina u Grčkoj, a prvi prevod mu je bio titl

za grčki film. Kaori Ekuni je 2015. godine osvojila prestižnu nagradu Đunićiro

Tanizaki za roman Tropski gušteri, žabe i leptiri. Novela Kap Kođija Suzukija štampana

je na tri rolne toalet-papira itd.

Zato sklonite Murakamijeve romane malo ulevo, Kuhinju Jošimoto Banane

malo udesno, i tu smestite ove dve knjige - nećete pogrešiti. Antologije 25 i 26

zajedno su prava riznica savremenih japanskih priča kojima možete upotpuniti svoju

kućnu biblioteku svetske literature, i ujedno im se iznova i iznova vraćati kad god

poželite.

Beograd, septembar 2016.

Marija Jamasaki Vukelić

 JOŠIKIĆI FURUI

KLANAC

Duboko u planinama postoji jedan glas koji peva svete sutre. Ponet svetošću

boje tog zvuka, on luta planinama i traži ga, ali vlasnika glasa nigde ne može da

nađe. Kad se vrati, pola godine kasnije, još uvek, kao u daljini, može da čuje taj zvuk.

Ovoga puta on organizuje detaljnu istragu i otkriva u podnožju planine osušene

izbledele kosti čoveka koji se obesio gore, na litici, vezavši kanap od kudelje oko

svojih nogu. Iako su otada minule tri godine, pojanje još nije prestalo. Čudeći se, on

istražuje kostur i otkriva da jezik unutar lobanje nije istrunuo, i da glas peva, i peva,

s nekom čudesnom predanošću.

Ležeći sklupčan u vreći za spavanje u tami male planinske kolibe u klancu,

prisetio sam se stare priče o tajanstvenom glasu koji je izbijao zajedno sa zvukom

vode što huči iz udoline, priče koju sam čuo u učionici, dobrih sedamnaest ili

osamnaest godina ranije, i koje se nisam setio sve do tog trenutka. Sad mi se ona

vratila, isto kao hladnoća jesenje kiše koja se iznenada obruši s planine dobujući po

šumskom granju i obavijajući klanac u kojem ležim zvukom koji se meša sa žuborom

planinskog potoka, sve dok ne stvori utisak da pada naviše, da izbija iz zemlje. I

izgledalo mi je kao da, ispod skoro nepokretne tišine koja leži začaurena negde u

srcu vodene grmljavine, bogata i sjajna težina pevanja odjekuje začuđujućom

jasnoćom. Kad sam pažljivo oslušnuo, zapravo se nijedan glas nije izdvajao. Sad je,

međutim, delovalo kao da su uskomešanost vode i buka iz klanca počeli da se

nadimaju disanjem ljudskog mnoštva.

 Ovo nije prvi put da sam bio obuzet zvučnim priviđenjima u planinama.

Jednom, tako, krajem jeseni, u noći u kojoj je besneo vetar pomešan s kišom, čuo sam

ivanjdansku pesmu cvrčaka. Iz dubine šume razlegao se rezak i zaglušujući zvižduk,

od kojeg je zabrujao sloj po sloj kamena, odbijajući se o naspramnu strminu klanca.

Što sam ga pažljivije slušao, jasnije se čuo. Verovatno je taj zvuk bio izazvan nekom

vrstom zujanja u glavi, od premora, da, ali ja nisam mogao da ga razlikujem od

zvukova koji su dopirali iz spoljnog sveta, sem što se on, kad sam pokušavao da

podignem glavu, iznenada prekidao; nestajao je. Dugo sam verovao da je ova slušna

halucinacija svojstvena samo meni. Ali baš pre nego što će umreti, u bolnici, Koike

mi je poverio da ga je tamo u planinama noću često proganjao plač cvrčaka. I

Nakamura je rekao da se seća sličnog doživljaja. Iako smo nas trojica redovno

odlazili u planine u svojim dvadesetim godinama, tad smo prvi put to pomenuli...

Nakamura, ležeći do mene u vreći za spavanje, trzao se nespokojno s vremena

na vreme proizvodeći zvuk koji je bio nešto između uzdaha i jecaja. Tog dana je

udario leđima u stenu dok smo hodali. I očigledno je i sad, dok je spavao, osećao

bolove. Bila je sredina oktobra; tradicionalni obred od četrdeset devet dana posle

smrti upravo je bio prošao i, u ime sećanja na čoveka koji je, do jutra kad je najzad

izgubio svest, neprekidno pričao o našim planinskim lutanjima, mi smo učestvovali

u - hajde da ga tako nazovemo - memorijalnom osvajanju vrha u čast Koikea. Prošlo

je pet godina otkad smo poslednji put planinarili - tad smo imali po trideset godina -

i nedostatak fizičkih aktivnosti u međuvremenu ostavio je velike fizičke posledice i

kod mene i kod njega. Do tog proleća, kad god smo se sreli, Koike se žalio na

stomak, i kad sam ga posle tri meseca video, bio je mršaviji nego sa svojih dvadeset

godina. Posle pedeset dana hospitalizacije, krajem leta, umro je od iznemoglosti svog

potamnelog i osušenog tela, a za sobom je ostavio ženu i dvoje dece, od pet i tri

godine. Rak stomaka pokosio ga je prerano.

Razmišljajući sada o tome, shvatio sam da nas je nosio čudan talas euforije jer

smo nadživeli svog prijatelja. Bilo je to skoro kao da nas je on ovlaš dodirnuo svojim
hladnim dahom. A bio je tu i element uzbuđenja koji je pratio naš korak; izgledalo je

da obojica i fizički i mentalno ponovo doživljavamo mladost, i bili smo zaneseni

osećajem da još možemo da osvojimo ovaj vrh. Kad god smo imali vremena, sred

zgusnutog poslovnog rasporeda, nalazili smo se i veselo planirali ovaj put, dok se

svako ponaosob plašio da fizički nije dorastao tom izazovu, i na neki način bili smo

postiđeni ishitrenom i nerealnom prirodom svoje odluke, određenom time što smo

već imali više od trideset pet, i što je svako od nas imao porodicu; međutim, sad

smo, evo, bili u planinama, s rasporedom za uspinjanje kakvim smo se koristili i kad

smo imali dvadeset, a toliko smo nosili i kilograma opreme na svojim leđima.

Prethodnog dana, prvog dana našeg puta, zaista smo osetili nedostatak kondicije.

Bili smo iscrpli svu svoju snagu time što smo nosili ruksake od podnožja planine, pa

uz strmi klanac, sve do ove kolibe, tako da smo, kad smo stigli, imali još samo toliko

snage da napravimo nešto za jelo i da se umotamo u vreće za spavanje, ostavljajući

prljave tanjire razbacane po zemljanom podu, a onda smo se smejali, dogovarajući se

uz čašicu sakea da izjutra, ako ovaj premor ne mine, ipak ne moramo da osvajamo taj

vrh. Ali ujutru smo se probudili osveženi i, dok smo doručkovali i raščišćavali nered

za sobom, bili smo nestrpljivi da što pre krenemo. Zabacujući lake ruksake na leđa,

započeli smo uspinjanje kroz slatkasti jutarnji miris četinarske šume, u početku

oprezno ispitujući svoju snagu, da bi postepeno dostigli gotovo ekstatično

zadovoljstvo zbog lepote i postojanosti kretanja, dok nam je svaki uhodan pokret i

pogled s planinskog vrha budio sećanje na ranije planinske pohode, sve dok posle

četiri sata nismo, pijani od radosti i bez nekog posebnog napora, stigli na sam vrh.

U povratku, preteći oblaci naterali su nas da ubrzamo korak, i kad smo stigli

na stenu, Nakamura se iznenada sapleo. Okliznuo se na sitno kamenje na odronu, da

bi zatim iskrenuo leđa unazad i ne pokušavši da vrati telo u normalan položaj;

umesto toga nastavio je pada i klizio je nekih četiri ili pet metara začuđeno gledajući

u moje lice, dok se najzad nije dokotrljao zaustaviviši se postrance, i udarivši pritom

krstima u kamen, što je odjeknulo tupim zvukom. Nije to bio posebno opasan
incident, ali imao sam neprijatan osećaj što odjednom vidim Nakamuru, inače

natprosečno spretnog čoveka, ovako pasivnog i nemoćnog.

„Nije da sam se šokirao”, objašnjavao mi je zbunjen, pobauljke se uzveravši

do mesta gde sam ga čekao, „u pitanju je samo to što moje telo jednostavno nije ni

pokušalo da se spase.”

Kad je pala noć, u klancu je odjednom postalo hladno i počela je da pada kiša

koja se bez kraja i konca slivala niz planinu na koju smo se tog dana peli. Noć u

klancu različita je od noći u ravnici: čak i u kolibi, sluh nije mogao isto da

funkcioniše: umesto horizontalnog, postajao je vertikalan. Jednog trenutka bi se

hučanje brzaka čulo kako odjekuje naviše, prema nebu, a odmah zatim zvuk bi se

promenio, i delovalo je kao da se voda sliva nadole. Pesmu uzburkanog mora vetar

je nosio s krošnji četinara gore, uz liticu, da bi se odozgo ona sručila na iskrzan

gvozdeni krov kolibe i produžila dalje, niz klanac, pre nego što će, nalik uzvratnom

zvučnom talasu, zvuk grana što pucaju nahrupiti natrag stazom koju je maločas utro

vetar. Samo je breme tame sve teže nalegalo na tlo. Najzad, kiša je dobujući sabrala

sve u jedno, zagrmela i zavladala, zatim se završila i nestala, i sad je, u naletu

iznenadne tišine koja je mogla da prodre do samog mozga, kao da ti neko buši

lobanju, vlastita svest čoveku delovala kao majušno žuto svetlo koje besmisleno

sjakti u nepojamnim dubinama planinske tame.

Kad smo raščistili sudove posle večere i seli da se zagrejemo pored užarenog

pepela pijući viski i sanjivo udišući zanosan miris, Nakamura se požalio da ga bole

krsta. Peckali smo jedan dugog na račun bolova. U našim godinama, bol u leđima je

bio više kao povod za šaljivu kuknjavu. Naš razgovor se sasvim spontano pretvorio

u priču o seksualnom životu, sad kad smo stigli u srednje godine. Bili smo usred

najrazuzdanijeg razgovora o tome, kad je Nakamura najednom istegnuo leđa i

trznuo se, grčeći lice od bola. U trenu shvatajući da se vatra sasvim ugasila, kao na

tajni znak, raširili smo svoje vreće za spavanje jednu do druge na drvenoj platformi i

legli, stavljajući kapuljače preko glava, tako da su nam samo lica bila izložena sad
već veoma hladom vazduhu, i nastavili smo da pričamo o mrtvom Koikeu. Naš

razgovor je najednom postao težak.

„Najgora stvar, kad sam išao da ga obiđem tamo u bolnici, bila je to što je

stalno želeo da dodiruje moje telo”, promrmljao je Nakamura, već pospano.

„Odjednom bi se zagledao u moju ruku ili u grudi dok sam pričao, i onda je svojom

mršavom rukom klizeći krenuo prema meni. I dodirivao bi me, sa izrazom zavisti.

Sećam se tih vrelih letnjih dana...”

Razgovor je postajao prilično ružan, i na kraju smo prestali da pričamo. Ista

stvar se i meni događala s Koikeom. Nisam toliko imao utisak da nam zavidi na

zdravlju, koliko mi se činilo da se našem zdravlju divi. Usredsređeno bi zaustavio

svoj pogled na meni, kao da gleda u nešto neshvatljivo - nešto u šta ne može da

poveruje ako ne dodirne. Zaticao sam sebe kako piljim, nekad milovan njegovom

tankom i slabom rukom, i morao sam neprestano da se borim s nekakvom idiotskom

arogancijom što ću ja preživeti, i očiglednom radošću zbog činjenice da ja nisam na

Koikeovom mestu. Umeo sam ja još i gore da se ponesem prema Koikeu.

„Ugasiću je”, rekao sam Nakamuri i dunuo u sveću. Koliba je istog trena bila

sasvim preplavljena zvucima planine. Bledunjavo svetlo koje je još uvek titralo čak i

u mraku ove noći polako je raširilo sivi povez preko poda ušavši kroz mali prozor, i

tako su sad tanjiri, flaše vode i ruksaci stajali u tom crnilu oko naših postelja. Kad

god bi Nakamuru zabolela leđa pa bi zastenjao, zadevao sam ga podsmevajući mu

se, a on se smrknuto smeškao. Posle nekog vremena, Nakamura je iznenada podigao

glavu iz vreće za spavanje i hrabro okrenuo lice prema vratima.

„Da li se to neko penje klancem?”

Buka je upravo bila utihnula i nije se čulo ništa sem zvuka planinskog brzaka

i povremenog lomljenja grana.

„Mora da su moje uši”, tiho je rekao i opet legao, i dalje ječeći u dosta dugim

intervalima, sve dok na kraju nije prestao da mi odgovara na zadirkivanje i, kako se

činilo, zaspao, ne prestajući da stenje. Shvatio sam u tom trenutku da sam preuzeo

na sebe ulogu stražara. Zato sam pokušao da ostanem budan. Naterao sam sebe da

zamislim neku plašljivu životinju kako spava. Ona se trgne i prene čim čuje zvuk

koji predstavlja opasnost po njen život, i dubok san tada postaje potpuna budnost.

Da bi se ovo desilo, mora prvo da utone u onaj najdublji san. Nemoguće je da će

životinja tako reagovati na zvuk ako samo drema. Ona odmah otvori oči i, skokom u

stranu, za dlaku, pobegne iz kandži smrti. Onda, kad se vrati u privremenu

sigurnost, ona istog momenta ponovi zaspi, nesvesna buke, iako druge životinje oko

nje riču. Sam taj čin spasavanja odigrava se nesvesno.

Dok su mi se ove misli vrzmale po glavi, počeo je da me hvata dremež, kad iz

daleke udoline klanca začuh teško disanje nekoga ko se verao strmom liticom

natovarenih leđa. Planinarovo žestoko, nekontrolisano dahtanje, koje je sve više

naprezalo njegovo srce svakim sledećim napornim udahom, jasno se čulo u

predasima šumorenja drveća. Čim bi počelo da liči na nešto konkretno, to disanje bi

se stopilo s hukom potoka, a zatim bi utihnulo. Onda, pošto je prošlo dosta vremena,

zvuk tog dahtanja opet je bio tamo, na istom položaju kao i pre. Mnogo puta sam,

kasno noću, dočekao i ugostio planinara koji bi nabasao na planinsku kolibu.

Planinari obično izbegavaju nepotrebno zbližavanje s drugima, ali kad pridošlica

bane kasno noću, oni koji su se u tom času zatekli u kolibi dočekaju ga neobično

pažljivo. Oni iskrsavaju polubudni iz svojih vreća za spavanje, pretvarajući se da su

se razbudili iz nekog drugog razloga, ložeći vatru koja se bila ugasla i grejući ostatke

večere, nekad sedeći do pola noći u neobaveznom razgovoru s novopristiglim. Ali

ovaj put, koraci su se zaustavili, nisu se primicali.

Tada su se odigrali neki događaji kao u snu. Napinjući se da čujem šta se oko

mene dešava, lagano sam tonuo u san. Mogao sam da čujem zvuk brzaka i

Nakamurino stenjanje. U daljini se nešto što je moglo da bude sovin huk izdvajalo

kao usamljena tačka, kao vrh u šupljoj, praznoj tmini. Odjednom, koraci su se
ponovo čuli i brzo primakli, zaustavivši se ispred kolibe. Nakamura i ja smo podigli

glave u istom času. Nepoznati čovek mučio se da otvori vrata sa spoljne strane. Još

uvek smo se trudili da pronađemo snagu u sebi kad je taj visoki čovek prešao prag, i

tako je sad stajao usred kolibe belo gledajući oko sebe. Dovoljno je bilo pogledati ga

da shvatiš da se izgubio u mraku, i da je dugo lutao dok nas nije našao. Nakamura

mu je prišao otpozadi i skinuo mu ranac s leđa, a ja sam mu prišao spreda, da mu

pomognem da svuče jaknu. Baš u tom trenutku, čovek je širom otvorio i oči i usta,

ispustivši nemi krik, tresnuvši zatim svom težinom na mene i stegnuvši mi grudi,

obema rukama, sve dok njegovo telo nije počelo da se grči i trese. Zateturao sam se

unazad držeći ga, i uspeo da sednem na ivicu uzdignute drvene platforme iza sebe,

da bih izdržao težinu; onda sam se oslonio na noge i podigao njegovo krupno telo.

Kad smo Nakamura i ja napokon uspeli da ga položimo između vreća za spavanje,

njegovo lice već je bilo kao u mrtvaca.

„Mrtav je”, složili smo se kosnuvši pogledom jedan drugog i u panici počeli

da ga oživljavamo. Nakamura je kleknuo pored njega, svukao mu mokru košulju i

majicu koju je nosio ispod nje, i počeo suvim peškirom snažno da trlja njegove

poplavele grudi. Hitro sam sakupio drva za potpalu i razgoreo vatru i, iz nekog

razloga, stavio vodu u kotao da proključa. Ali koliko god da smo brzo radili, jednako

munjevito se menjao i njegov izgled. Nakamurina masaža nije proizvela ni najmanji

trag rumenila na njegovim prsima, i kad je počeo da mu masira vrat, verovatno zbog

tih pokreta, čovekova glava je pala u stranu, a iz nosa i usta, koji su bili okrenuti

prema meni, pokuljala je tamna zgrušana krv.

„Hajde, idemo da spavamo”, rekao je Nakamura bacivši peškir na pod;

ugurao je žureći se noge u vreću, tik pored leša, i momentalno nastavio da stenje.

Ležali smo tamo pod bremenom mraka, s mrtvacem između nas. Kad god je

Nakamura zakukao, činilo mi se da je to bio mrtvac, i okrenuo bih se prema

Nakamuri da mu kažem: „Hej, on je još živ.” I svaki put kad sam to uradio, ta plava

maska s krvavim nosem i ustima cerila mi se pravo u lice. Kraj mene je ćutala ta
teška, hladna, beživotna telesina, sad već nalik kakvom predmetu, i ja sam osetio

kako to telo tone sve dublje i dublje u crnilo, dok mu je na licu ostajao večni osmeh

na neki način podsmešljivog samrtnog ropca. Taj osmeh, težak kakav je bio, titrao je

nošen isprepletanim strujanjem mog i njegovog daha. Da smo se makar i samo na

trenutak opustili, leš bi nas, tonući dalje, povukao sa sobom. Zaprepastila me je

nemušta volja koja je na delu u samom tom činu disanja. Onda je odjednom

izgledalo kao da su krov i pod nestali, a mi smo nastavili da lebdimo u prostoru

iznad klanca, s tim lešom što se razvlačio između nas. Zvuk vode koja je proticala

stopio se s bezobličnom masom beživotnog tela, a mrmor granja sada je prerastao u

zvuk čudovišnog rasprostiranja vremena samog. U celom tom klancu, jedino se oko

nas širila neka majušna toplota, unutar koje smo i postojali. Očajnički sam ispitivao

taj zvuk vode, neprestano tražeći zvuk druge osobe - neka to bude i bat koraka, jauk,

dahtanje, čak i samrtni ropac, ako bi uspeo da na neki način, makar i samo za

trunčicu, uzdrma bezličnost klanca.

A onda je počela da pada hladna kiša, i klanac je ponovo počeo da vri, i

probudili su me tonovi sutre koja je odzvanjala u mojim ušima, kao i osećanje da

sam spasen.

Mora da je to bio glas koji peva sutru, glas koji smo Nakamura i ja nebrojeno

puta čuli u intervalu između bdenja za Koikea i obredne ceremonije za mrtve, od

četrdeset devet dana, taj koji je utonuo duboko u moje uši, i koji mi se sad vratio iz

dubina klanca. A opet, taj glas je zvučao toliko živo, ljudski. Bio je to bogat,

jednoličan tembr, skoro takav kao da je samo ljudsko telo, tvar, bilo štimovano i

udešavano dok nije počelo da zvoni i odjekuje. Delovao je, mislio sam, kao zvuk koji

nastaje u podražavanju onog što bismo mogli da zamislimo i sebi predstavimo kao

svetost i čistotu, kao nevinost prvog zvuka izgovorenog iz tišine tek preminulog

bića. Naprežući uši, osetio sam da je on, taj zvuk, još utkan u šum planinskog

brzaka, toliko neprepoznatljiv u prirodnom vodenom hučanju, sliven s tim žuborom,

a ipak, lako uočljiv kao ljudski glas što odjekuje svekolikom ljudskom strašću.
 Kiša je utihnula i klanac je opet utonuo u duboku tišinu, u kojoj se čuo jedino

neprestani šum potoka. Kakvoća te utihnulosti bila je, međutim, nepovratno

promenjena za mene. Iz svakog ugla tog mračnog klanca, iz te tame koja me je

obavijala, izbijalo je to nabreklo disanje ljudske tvari, mesa, koja je istkala tanku

koprenu tišine, bezglasja, oko mene. Mogao sam sad da načujem i treperenje

ženskog glasa. Naravno, jedini zvuci koji su odista postojali bili su Nakamurino

stenjanje, jer on je ležao tik uz mene, i moje sopstveno disanje, a svi ostali titraji bili

su ne manje fantastični nego pesma cvrčaka u onoj olujnoj noći, očigledna posledica

moje majušne (beznačajne, male, ništavne) životne snage koja je nežno pulsirala u

bubnim opnama ili u kapilarima unutrašnjeg uveta, što je prosto samo stvorilo

varljivu imitaciju nebrojenih, beskrajnih života u neizmernoj tmini oko nas. Ipak, bio

je to pokret života i, rekavši to sebi, prizvao sam pred sebe sliku Koikea kako

nepokretan leži u bolničkom krevetu.

ČAK I POŠTO JE SASVIM IZGUBIO SVEST, Koike je nastavio da postoji kroz

puko fizičko bitisanje, i u naredna dva sata nastavio je da ječi. Njegova žena pozvala

je Nakamuru i mene u bolničku sobu. Stajali smo tamo, leđima okrenuti zidu,

gledajući ga, nemoćni pred prizorom njegove patnje. Kad je Koikeovo disanje

prestalo, i kad su lekari izašli, gospođa Koike nežno je obrisala čelo svog muža

maramicom, a onda je tu maramicu spustila na svoje oči i duboko uzdahnula. U tom

momentu, zvuci daleke ulice uplovili su u bolesničku sobu. S tim zvucima provuklo

se i tiho jecanje. Nisam ga toliko čuo svojim ušima, koliko sam ga žudno progutao,

utisnuvši ga u svoje hladne grudi. Učauren u osećaj odlaganja neminovnog, koji ima

preživeli, nisam imao šta drugo nego da oplakujem smrt svog prijatelja. I Nakamura

je, takođe, stajao oslonjen o zid, uspravljene glave i zatvorenih očiju, s ramenima koja

su se snažno uzdizala, kao da se tek uzverao uz strmu liticu.

Neka žena duboko je uzdisala, i od tog zvuka je bubrila tama. Gde god da

sam se u mraku okrenuo, pred očima mi je bio beli vrat koji se nadima, kao da
razmrdava i smekšava krutu smrt. Bilo je nečeg u tom zvuku što je podsećalo na

pojanje sutri. Čak i jedva čujno krckanje grana na vetru slutilo je na nešto žensko. Svi

zvuci ovog sveta šaputali su sad zamamno, zajedno s tim uzdahom, kao kad jedva

čujno zašušti odeća u tišini neke sobe.

Budući da to beše glas supruge mog pokojnog prijatelja, nije ni potrebno reći

da sam osetio grižu savesti, ali bio je tu u isti mah i glas neke druge žene. I Koike je

svojevremeno čuo taj glas. On je, izgleda, ostao očaran tim glasom sve do časa kad je

ispustio dušu... U ranu jesen one godine kad smo navršili dvadesetu, nas trojica smo

otišli na more, što smo, inače, retko činili, i jednog popodneva ležali smo tako na

travi, na nekom prostranom bregu koji je, poput kakvog rta, zadirao u more, i dok su

naša tela upijala teške, tople sunčeve zrake, nikako nismo uspevali da se

prilagodimo tom tempu života, tako ležernom u poređenju s onim što smo

doživljavali prilikom izleta u planine. I ležali smo tako, i pričali o ženama, mi, koji

tada o njima još ništa nismo znali.

Iznenada, iz grmlja, začuo se zvuk teškog ženskog disanja.

Za njim je usledilo jecanje, ogoljeno bolnom telesnošću. Nas trojica smo u isti

mah seli i počeli da zurimo u pravcu iz koga je taj glas dopirao. Trenutak kasnije

pojavila se žena u belom, izbivši na stazu, iskoračivši iz okolnog žbunja utonulog u

senu, i prošla pored nas natenane, nestvarno lagano, dugog koraka, sasvim

usporeno: prsti-peta, ruku ukrštenih nisko na stomaku, ponosito, krutih i pravih

leđa. Išla je u susret morskom vetru, a u poluokretu je neodređeno, mimoilazeći nas,

maglovito gledala u našem pravcu, da bi onda opet nestala u senci grmlja koje se

pružalo duž staze. Izgledala je nekako starija od nas.

Bilo je teško zamisliti kako je onakvo dahtanje poteklo od tako vitkog tela.

Pritegnut crni pojas zatezao je njen struk, a slamnati šešir krio joj je lice od čela do

nosa dubokom senkom, dok su blago razmaknute usne i špicasta brada virili ispod
osvetljeni suncem. Samo su se ta brada i usne okrenuli nakratko prema nama: oči su

neodređeno gledale u neku daleku tačku iznad naših glava. Njen vrat, ruke i listovi

bili su bledi i beživotni, i svetlo koje ih je okruživalo činilo je da izgledaju žalosno i

mutno.

Čekali smo da uzbuđenje koje smo osetili zbog tog jecanja splasne, pa da onda

ustanemo. Kad smo se mi pojavili i krenuli dalje, žena je već bila odmakla na tom

ustalasanom vijugavom putu, baš do mesta gde je stazu prekrivala visoka pampas

trava. A kad smo stigli do tog mesta, nismo imali predstavu gde je nestala; zastali

smo kao ukopani, okupani svetlošću sunca i neba, bespomoćno sluteći da će se nešto

strašno desiti. Lagano sam treptao na suncu. I kad sam zatvorio oči, moje telo

izgledalo mi je kao da je prozirno bledocrveno, a kad sam ih otvorio, tama me je

ispunila poput gustog ulja. Ponavljanje ove radnje bilo je nalik sasvim opuštenom

disanju.

Čak ni iznenadni Koikeov skok u obližnje žbunje nije proizveo kod mene više

od neznatnog iznenađenje. Pogledao sam ga i odjednom, iznad cvetova pampas

trave, iskrsla je gornja polovina tela one žene, koja se svojim čudnovatim i

bledunjavim profilom okrenula prema nama, nasuprot crnom blistavom morskom

prostranstvu. Nekako je bilo teško odrediti gde se tačno njena prilika nalazi: mogla je

biti udaljena tridesetak metara, ali možda i više. Posmatrao sam Koikeov ludački

skok prema ženi s neprikrivenim zadovoljstvom, skoro kao da je u pitanju bila moja

sopstvena seksualna požuda koja me je strmoglavce bacila prema njoj. Žena je čula

korake iza sebe, brzo se okrenula prema nama, i onda, jarosnog izgleda, nestala, kao

da tone unazad.

„Ne smeš da umreš!”, zaplakao je Koike, koji je i sam utom nestao, zaronivši u

visoku travu i potiskujući je postrance. Nakamura i ja smo se začuđeno pogledali, i

onda krenuli za njim.

Žena je prešla nisku gvozdenu ogradu, a onda jednim gotovo gracioznim

pokretom skliznula na samu ivicu litice i lagano prebacila noge preko nje, netremice
gledajući u Koikea, sva užagrena, grozničava.

„Molim te, nemoj”, obrati joj se Koike skutrivši se još niže, napredujući mic po

mic na kolenima, a sve vreme merkajući idealan trenutak da skoči na nju.

Dugo su oni tako gledali jedno u drugo, čekajući da vide čija će volja prva

popustiti, ko će narušiti ravnotežu. Nakamura se pripremao da se jednostavno baci

na nju sa strane, ali meni se učinilo da bi to bio opasan potez, pa sam ga u tome

sprečio. Koike sad više nije bio kao zapeta puška, i činilo se da se i žena polako

opušta.

A on je već bio stigao do tačke gde ga je jedan jedini korak delio od ograde za

koju se žena držala; u jednom trenutku, nenadano, on skoči. Promašio je za delić

sekunde, za jedan udah; žena je sklonila ruku sa ograde, kliznula preko ivice stene, i

nestala, onako, još u sedećem položaju, grunuvši napred izvijenih leđa, kao da bi da

odgurne nebo od sebe.

„Čekaj!”, povika Koike opkoračivši ogradu, pa se levom rukom uhvati za nju,

da uspostavi ravnotežu, a onda ispruži desnu ruku preko ruba stene.

Uto se iznad ruba ambisa pojavi ženino lice, samo lice, nalik kakvoj posmrtnoj

maski, bledoj spram svetlucavog mora.

„Šta je bilo, dušice?”, obrati se ona Koikeu tankim, razgovetnim glasom. Na

njenim zagasitocrvenim usnama pojavilo se nešto nalik osmehu.

„Molim te, nemoj”, reče Koike s mukom prevaljujući reči preko jezika, a onda

odskoči unazad, brže-bolje preskoči onu ogradu, pa se četvoroške, kao bez duše,

vrati među nas. Dok je on to radio, žena podiže lice prema nebu i nestade s one

strane, s tim što smo sada imali osećaj kao da nešto nalik teškoj vreći s peskom klizi

niz liticu, a onda se samo vinula u vazduh ispustivši mahnit krik koji nije bio ni

muški ni ženski, i koji se ubrzo pretvorio u dugo naricanje koje potraja sve dok

naposletku, negde dole u vrtoglavim dubinama, njeno telo ne udari tupo o površinu

vode. Koike se izokrenutim šakama osloni na zemlju i stade da povraća, a onda

žustro protrese glavom i, bez zvuka, zaplaka nad prosutom sadržinom svoga želuca.

Ostavio sam Nakamuri da se brine o Koikeu, a ja sam se sjurio nizbrdo do

ribarskog seoceta, u zaliv. Na svakoj krivini puta koji je išao u cik-cak, obuzimalo me

je snažno osećanje da me morsko obzorje, s tim neprozirnim svetlom, pritiska kao

teško breme. Odjurio sam u policijsku stanicu i saopštio im novost, ali policajci kao

da su bili naviknuti na ovakve situacije; brzo se skupila grupa ljudi, koja je u

ribarskom čamcu, usidrenom u marini, razgovarala o tome kad se poslednji put

dogodilo ovako nešto, a onda krenula, nestavši brzo iza litice, dok je motor čamca

blago praskao pri kretanju. Poneli su sa sobom mrežu, koja je izgledala kao mreža za

hvatanje ribe, rekavši da će tako, kroz vodu, dovući leš na obalu. Posle nekog

vremena stigli su Nakamura i Koike, obojica jednako bledi, i nas trojica smo stajali

zajedno, netremice zureći u more.

„Odvezli su se čamcem da bi je izvukli”, bilo je sve što sam im rekao.

„Samo je trebalo da odmah na početku skočim na nju, bez ikakvog oklevanja”,

rekao je Koike sumornim glasom.

„Baš smrdi na ribu ovde”, promrmljao je Nakamura, koji je čučnuvši na ivicu

mola počeo da povraća. Izbljuvak se fino razlio po bistroj vodi i počeo da tone, a

ribice su se brzo okupile i počele da ga grickaju, dok su im se stomaci povremeno

belasali.

Pola sata kasnije, iz senke litice, ponovo se pojavio čamac. Motrio sam na

krmu, ali iza plovila nije bilo ničega što su dovlačili. Ljudi u čamcu su pušili,

natmureni, više nije bilo ni traga onom dobrom raspoloženju s kojim su krenuli u

potragu. Kako se čamac približavao, mi smo se oprezno naginjali da bismo videli

strašan prizor kom smo se nadali, da bismo na dnu čamca otkrili, baš na hrpi

nagužvane smeđe mreže, malo mokro sklupčano telo. Mogli smo da uočimo bele

potkolenice s plavim venama, neobično izvijen i dugačak vrat, i dve ruke koje su
držale pognutu glavu.

„Živa je”, rekao nam je jedan od onih ljudi, pomalo snuždeno.

Pretpostavili smo da će ona biti na samrti ili, u najboljem slučaju, teško

povređena, ali kad je čamac pristao u marinu i kad su je ljudi pozvali, podigla je

glavu, obema rukama sklonila mokru i slepljenu kosu sa obraza i, nameštajuću

frizuru, uspravila se blago uzdrhtalog tela, odišući ravnodušnošću. Kad je čamac

pristao, pošto se pomogla obema rukama i izašla na stenu, nagnula se malo napred i

uhvativši tananim prstima svoju mokru haljinu, skinula je, postiđeno gledajući u

svoje bose noge, a zatim otišla.

„Ti nisi... nisi povređena?”, upitao ju je Koike zaprepašćenim glasom

zakoračivši unazad dok je prolazila pored njega.

„Ne, sasvim sam dobro, hvala”, odgovorila je žena istim onakvim glasom koji

smo čuli gore, na rubu provalije, da bi zatim prošla između ljudi i otišla prema

policijskoj stanici, smemo pognute glave, jedva okrznuvši pogledom Koikea. Deci

koja su dotrčala do nje uputila je jedan stidljivi osmeh.

I to je bio prelomni trenutak, jer tad me je obuzeo užasan strah. To telo, sa

belom posmrtnom maskom umesto lica, kao isisanog, namesto kojeg je ostao

nekakav zvuk praznine - to telo je još bilo živo. Natopljeno vodom, kakvo je bilo, sad

se kretalo kroz mimo ribarsko seoce, poprimivši izgled normalne žene. To telo se čak

i smešilo deci. Smrad ribe odjednom mi se uvukao u nozdrve. Uvala okupana

bleštavim suncem potamnela je pred mojim očima, a ženina bosa stopala su,

hodajući po pesku, postala gruba i žilava. Čučnuo sam u senku iza Koikea i

Nakamure, koji su je zaprepašćeni gledali kako odlazi, i povratio.

Pošto je žena ostala nepovređena, bilo bi krajnje normalno što smo se

nasmejali tome koliko smo se uplašili. To smo uvek radili kad bismo izvukli žive

glave iz nekih opasnih situacija u planinama. Ali, pored divljenja dobroj sudbini koja

je bila naklonjena toj ženi, među sobom o tom događaju nismo više razmenili ni reč.
Uzeli smo autobus do grada, pa onda uhvatili noćni voz do kuće, skrativši tako

putovanje za jedan dan. Čim smo seli u autobus, Koike je promrsio: „Znate, naša

slabost je to što nemamo molitvu za situaciju kao što je ova, a to znači da sasvim sam

moraš da primiš udarac, čak i ako stvari postanu preteške.”

„Pa, možda si u pravu”, odgovorio je Nakamura. „Samo, kad sam je video

kako stoji u onom čamcu, pomislio sam ’Slava Svevišnjem!’ To je sve što sam

pomislio. A, iskreno, mislim da to i jeste neka vrsta molitve.”

Hteo sam da kažem nešto što mi je baš tog trenutka palo na pamet - da ako ću

nečemu da se molim, onda će to da bude ta stravično inspirativna priroda te žene, jer

čovek se zapravo i moli strašnim pojavama, ali ova ideja je proizvela u meni jezivu

sliku, pa sam odustao ne rekavši ni reč.

Do kraja smo nas trojica osećali neku odbojnost kad bismo spomenuli ovaj

događaj. Kad smo Nakamura i ja ostali sami, malo smo spekulisali o tome kakva li je

priroda te žene o kojoj ama baš ništa nismo saznali, o razlozima zbog kojih je

pokušala da se ubije, šta je kasnije s njom bilo. Ali kad sam bio sam s Koikeom, o

tome nikad nismo pričali. Koike se pretvorio u muškarca koji nije imao hrabrosti da

razgovara s ženama.

Onda smo se Nakamura i ja zajedno bacili na zadatak da ženogrožljivog

Koikea spojimo s tom ženom koja će mu kasnije postati supruga. Dok smo nemoćno

posmatrali sa strane, obuzimala nas je sumnja, jer videli smo da naš drug, što je

privlačnost veća, sve više uzmiče. Nije bilo spora da je upravo naša mladalačka

zadrtost, glupost, tamo, na obali mora, da je baš to ono što je Koikea i dovelo u

poziciju da se sa užasom tog događaja suoči sam. I dok smo Nakamura i ja i nadalje

bez ikakvih problema održavali odnose sa ženama, Koike nikako nije uspevao da se

otrese posledica tog događaja, iako je već bio dobro zašao u tridesete. Zato je sad nas

dvojicu pritiskao osećaj da smo mi za to odgovorni. S druge strane, i u Koikeovoj

dragani, toj kojom će se on docnije oženiti, videli smo izvesnu pretnju. Nju je u

jednom trenutku počelo da izluđuje kako on to i zbog čega u poslednjem trenutku

počinje da vrda, upravo kad bi joj se učinilo da se potpuno prema njoj otvorio, pa je

naposletku zatražila od Koikea da je upozna sa svojim najboljim drugovima, ne bi li

tim putem saznala nešto o njemu i malčice izbistrila sliku o svemu tome; tako je od

njega doznala kako se Nakamura i ja zovemo i gde radimo, pa me je jednog dana

nazvala telefonom. Koike mi je izričito bio rekao da se ne mešam u to, ali meni je bilo

jasno kao dan koliko mu se ona dopada, i kad me je nazvala, pristao sam da se

sastanem sa njom, te smo u nekoliko navrata razgovarali. Ali kako sam pa ja, koji

zapravo ni sam nisam mogao da razumem Koikeova osećanja, mogao u bilo šta da je

ubedim, koliko god pokušavao da joj objasnim? Koike je bio povredio njen ženski

ponos, a opet - nju je izbezumljivalo to što nije bila u stanju da se od njega rastane. I

što sam ja više pokušavao da joj objasnim stvari, to je ona razdražljivija bivala, i

zasipala me pitanjima, kao da meni za sve prebacuje. Naposletku je ona bila ta koja

je ubedila mene, samom ljubavlju u kojoj je izgarala, tako da sam na kraju ostao bez

teksta.

Jedne noći kad je, pavši u vatru, ponovo počela da ispaljuje pitanja, konačno

sam progovorio o događaju na moru. Slušala je ne skidajući pogleda sa mene. „I od

tog vremena Kolike je postao ovakav prema ženama”, završio sam osećajući da sam

joj sad prvi put pružio valjano objašnjenje. Ali to ju je samo razbesnelo.”

„Znači takav odnos vi, muškarci, imate prema ženama, je li?”, pitala me je ne

odustajući, i odbacila sve moje pokušaje da se opravdam. Posle nekog vremena,

shvatio sam da svi oko nas misle da smo usred ljubavne svađe, pa sam je nagovorio

da izađemo napolje.

Dok smo hodali prema stanici, gledao sam je ispod oka, njeno uplakano lice,

potpuno brižno i očigledno nesvesno ko je taj čovek kog ona voli, i čudnovata misao

je ovladala mnome: ako bih je sad naprasno zagrlio, ovo bi mogao da postane

ljubavni trougao, trostruka veza s mojim prijateljem, pri čemu bi moj i njen odnos

mogao da unapredi njihovu ljubavnu vezu. To nije dolazilo u obzir, naravno. Sve i
da sam Koikea ostavio po strani, da sam pokušao da ostanem nasamo sa tom ženom,

ko zna koliko žestoko bi me ona mogla napasti zbog mojih prethodnih propusta.

Pošto smo se rastali na stanici, otišao sam do Nakamure i ispričao mu sve do u

nasitnije detalje, završavajući time da sam zamalo izdao Koikea, tako da sledeći

korak prepuštam njemu.

Nedelju dana kasnije došao je kod mene sav smrknut.

„Gledaj na to kako hoćeš, ali Koike nije u pravu”, počeo je Nakamura u svom

tipičnom stilu. On samo nastavlja da živi zaokupljen svojim osećanjima, čak i ne

pokušavajući da se otrese svojih strahova zarad žene koju voli. On je, zapravo, ne

zaslužuje, nije dovoljno vredan kao muškarac.” Ali iza njegovih reči bilo je izvesne

pometenosti.

Dogovorili smo se da damo sve od sebe da ih spojimo; ni na kraj pameti nam

nije palo da će to što radimo biti potpuno izlišno.

Kad su se venčali, Koike i njegova žena imali su skladan brak. Posle svake

naše posete, on je postajao otvoreniji i opušteniji, a pređašnja sirovost i nervoza

njegove žene nestale su, i ona je postala jedra i okruglasta; koža joj je procvetala i

počela da blista. Rodilo im se dete. I odista, kao da je taj brak bio ispit za nas dvojicu,

prvo se oženio Nakamura, a posle njega i ja.

Pet dana pre Koikeove smrti, pozvao sam bolnicu. To je bio drugi u nizu onih

dana kad neprestano pljušti kiša, i bolesnička soba bila je natopljena neodređenom

vlagom i mirisom mokrog stenja i šumske crnice. Koike me je zamolio da sednem na

stolicu pored njegovog uzglavlja, a njegovo potamnelo ispijeno lice sijalo je na

neobičan način dok je gledao u mene, i onda je počeo da se podseća jednog

zamršenog detalja kad smo se jednom prilikom nas trojica izgubili, otprilike malo

više od godinu dana posle onog događaja na moru. Skrenuli smo na pogrešan put,

na kom smo bili već dvaput, i samouvereno nastavili da osvajamo nepoznati klanac.

Kako smo uzvodno pratili potok, zidovi udoline bivali su sve strmiji, a onda
se zaređaše stenoviti ispusti, koje smo uz dosta napora savladavali, a kojih nikako

nismo mogli da se setimo iz prethodnih naših putovanja; pa ipak, i dalje se nismo

prepuštali utisku da smo pošli pogrešnim putem, već smo, s nekom maltene

perverznom upornošću, odlučili da produžimo dalje. A onda, upravo kad smo stigli

do tačke gde se činilo da smo nadomak puteljka koji prati obod litice, na putu nam

se isprečio poveći vodopad. Tek kad smo započeli mukotrpan uspon i stigli do pola

stene, pa se suočili s poražavajućim prizorom gromade koja se uzdizala iznad nas -

tek tad smo počeli ozbiljno da razmišljamo o položaju u kojem smo se zatekli. Bili

smo, naime, stigli do mesta koje je, po svemu sudeći, bilo najzavučeniji kutak celog

klanca; vodopad nam je sad zauzimao celo vidno polje, s tim mlazom što kulja bez

konca i kraja, s nekom nedokučivom sporošću, gore, iznad naših glava, dok nas crno

stenje opkoljavaše sa svih strana, kao da smo upali u neku veliku činiju, a nebo se

ubrzano mračilo dok su se navlačili oblaci. Dugo smo tako stajali i ćutali, pogledajući

naviše u stenu. Ne bi bilo nemoguće na silu izgurati taj uspon, kao što smo,

uostalom, i dotle dogurali, ali u tom trenutku nam je, jednostavno, ponestalo

bodrosti da se u tako nešto upustimo. Nismo mi toliko ni tražili pogledom

najpodesniji put do vrha koliko smo, svaki za sebe, merili koliko je ko od nas u tom

trenutku posustao. Jedino je Koike bio nestrpljiv. On je bio mišljenja da je, kad se

čovek već nađe na jednom ovako gadnom mestu, najmanje opasna opcija da duboko

udahne i popne se uz tu liticu, bez oklevanja, te da će, što duže ovde budemo stajali i

razmišljali šta ćemo i kako ćemo, i naša psihološka odbrana biti slabija; njega je,

očigledno, začudilo samo to pitanje da li je ovo pravi put ili nije. A i ja, koliko god i

sam začuđen bio, ipak sam se našao u nedoumici oko toga da li smo krenuli pravim

ili pogrešnim putem. Prošlo je tako neko vreme, a onda Nakamura konačno preseče

rekavši da, kakvo god stvarno stanje bilo, treba da se vratimo odakle smo i došli, i to

do prvog račvanja. Onoga časa kad su te reči izgovorene, svima su se učinile kao

najrazboritije rešenje. Spustili smo se tako niz liticu služeći se užadima, pa se vratili

do sastava dvaju potoka, i to za isto vreme koliko nam je trebalo u dolasku, da bismo

potom razapeli šatore da tu noćimo, pošto se u klancu vrlo brzo smrkavalo. Kad smo
sutradan ujutro promolili glave iz šatora, već na prvi pogled bilo nam je jasno da

smo upravo od toga mesta pa nadalje bili pošli na pogrešnu stranu. Zaputili smo se

bili uz potok jedno skretanje posle mesta gde se staza račvala, i produžili u dubinu

klanca koji se završavao strmom stenom i vodopadom i ne primetivši da smo

pogrešili.

„Kako smo mogli da budemo toliko glupi?”, pitao se ljutito Koike u svom

bolničkom krevetu, kao da se sve to desilo prethodnog dana, i kao da nas je ta greška

odvela u propast.

„Tako ti je to s klancima: lako pogrešiš, a posle ti se ta greška učini smešnom.”

„Da, ali mi smo dvaput išli tom stazom, zar ne? Pomislio bih da će neko od

nas trojice odmah shvatiti da taj mali sumorni klanac nije onaj pravi.”

Govorio je optužujući nas. Svoju ozlojeđenost izražavao je očima, zagledan u

jednu daleku tačku u prostoru. Onda je ispod pokrivača izvukao drhtavu ruku i

mlitavo me uhvatio za zglob. Hrapavim i suvim dlanom neprekidno me je milovao,

od zglavka do lakta. Gutao sam nadolazeću mučninu koja je rasla u meni, izazvana

probuđenom svešću o masnoći i vlažnosti moje kože, i odgovorio mu savršeno

mirnim glasom: „Desilo se tako zato što smo bili umorni. Seti se samo koliko smo

hodali pre toga. Kad se premoriš, mozak više nije u stanju da rezonuje, i tada počneš

da razmišljaš i odlučuješ telom. Već smo ovoliko daleko dogurali, i ovo mora da je

ono mesto na kom bi trebalo da skrenemo, i tako dalje. I što si iscrpljeniji to ćeš

pre...”

„Skrenuti s puta.” Neobično ironičan osmeh pojavio se u uglovima njegovih

usana dok je izgovarao te reči. „Ali onda zapravo nema izbora. Tama u tebi je ta koja

zamrači deo klanca, zar ne? Nema svrhe da utvrđujemo da li je bio svetliji ili tamniji

kad smo poslednji put bili tamo. Jer svaki put bio je prvi. Ipak, to osećanje kad ideš

uz tu jarugu kao da je poznaješ, a opet, u isto vreme, kao da je prvi put u životu

vidiš, i taj utisak koji te obuzme na pola puta, da ne možeš ni korak dalje...”
 Dok je tako govorio, više sam za sebe, Koike me je nanovo stegnuo za zglob i

povukao moju ruku ispod pokrivača, privukavši je na svoje omršavele, ravne grudi.

Moje lice se tako našlo pored njegovog. Dok je uvlačio moju ruku pod čaršav,

duboko mi se zagledao u oči i, stišavši glas do saučesničkog šapata, kao da mi

poverava neku važnu tajnu, rekao je: „Setio sam se! Ona humka - sećaš se? Ono

mesto gde se ukrštaju potoci, malo van staze, ona gomila kamenja koja kao da je

slučajno nabacana, u prolazu, baš neposredno pre našeg dolaska. Bio je to znak, ali iz

našeg ugla, nisi mogao da znaš da li je on značio ’nastavi pravo’ ili ’ovde skreni levo’.

Da, podmuklo je to bilo, prava podvala. Spustili smo se s desne strane reke; zato je ta

hrpa kamenja nama izgledala kao da pokazuje prema levoj strani puta. Ali sad se

sećam. U trenutku kad smo skrenuli nalevo, uz potok, pomislio sam, ’Ovde nešto

nije u redu. Ovo je pogrešno.’ I ti si pomislio isto. Je l’ da?”

„Da, mislim da jesam”, odgovorio sam, jer nisam nikako mogao da mu

uskratim odgovor koji je od mene očekivao; a sad, kad je to pomenuo, i ja sam se

setio svog utiska da nešto nije u redu, onda kad smo prvi put skrenuli. Ali moje noge

samo su nastavile da koračaju u svom ritmu, i nisam imao snage da ih ubeđujem da

smo na stranputici.

„Zalutali smo, to je bilo to, samo zato što nismo obratili pažnju na račvanje

puta.” Bilo je nečeg napadnog u njegovom glasu. Zenice su mu buknule kolebljivom

vatrom. „Zato je najbolje što smo mogli da uradimo bilo da nastavimo da hodamo u

tišini, čak i kasnije, kad smo saznali istinu. Jer shvatio sam šta je bilo u pitanju. Ali

video sam gore, na izbočini te litice, kako s ruba ponora viri lice one žene...”

„Ako si video lice te žene, zašto nam nisi rekao? Kakav si ti to prijatelj?”

Pokušao sam da olakšam ovaj trenutak jednom neuspelom šalom, ali, dok sam

govorio, gledao sam i kako da otrgnem ruku iz Koikeovog stiska. Zbog mog trzaja,

Koikeovo lice je odjednom odskočilo s jastuka, i on je obema rukama ščepao moju

ruku. A to lice na kojem su bili jednako prusutni i smeh i suze, lice koje je lako moglo

da se nađe na slikama što ukrašavaju zidove oko Bude, što ćuti u sredini hrama, u
tami oltara; znao sam, sećajući se majčine smrti, da je to lice na sebi nosilo jasne

znake smrti. Hladna zbunjenost i mešavina straha zgrabile su me tad, i ja sam ustao

sa stolice. Koike je ispružio ruke prema mojim grudima, dohvatio me za košulju i

neko vreme me tako držao, dok se u jednom trenutku duboko iz njega nije prolomio

jedan grozan jecaj.

„Vi ste sa mnom, uvek smo nas trojica bili tu, kad smo odlazili u klanac, i ti si

tamo bio sa mnom, zar ne? Ti si bio oprezan, uvek si dobro zapažao, a Nakamura je

lako donosio odluke...”

Gospođa Koike je uletela između nas da nas rastavi, čupajući Koikeove ruke s

mojih grudi i štiteći me svojim leđima. Pogledala me je, signalizirajući mi očima i

nežno prislanjajući kažiprst na svoju slepoočnicu, dok je držala Koikea, pritiskajući

ga celim svojim telom nazad na krevet.

„Ne želim da umrem, ne ovako sam. Ne želim da umrem!”, orio se Koikeov

glas ispod grudi njegove žene. Nastavio je da plače i da jeca.

Oslonivši se jednim laktom na krevet, njegova žena je podigla levu nogu,

okrenuvši prema meni skoro prozirnu belinu zadnjeg dela svog kolena, da bi zatim

podigla i desnu, spustivši je na ivicu kreveta, kako bi grudima sasvim nežno stisnula

naviše okrenuto lice svog uplakanog muža. Onda, dok ga je jagodicama prstiju

gladila po zamršenoj kosi, i sama je tiho zaplakala.

Negde, iz samog zvuka kiše, dopirali su vodom natopljeni plač i jecaji, da bi

prvo nabubrili, a onda izumrli, iščeznuli.

„Ne želim da umrem”, zaridao je Koike još nekoliko puta, kao da sebe

podseća na tu misao, ali - čudnovato - jecaji njegove supruge kao da su ga umirili.

Jednom kad su njegovi jauci prestali, gospođa Koike ustala je s kreveta, tiho

ispravila porub na svojoj beloj haljini, začešljala kosu unazad, s čela, okrenula svoje

blago zarumenjeno lice prema meni, spustila pogled i pomalo hrapavim glasom

rekla: „Izvinjavam se.”

 Koikeove oči bile su sklopljene, i on je mirno disao tonući u san.

Posle uzbuđenja, u mom umu zavladala je samo praznina, i samo sam se

ispravio, naslonivši se na zid, da bih slušao zvuk kiše. Ali na svirepom licu njegove

smrti, baš u tom trenutku, kad je biti živ delovalo jednako nepodnošljivo kao i

umirati, moje srce su na neobičan način dotakla dva glasa koja sam čuo. I tek sad,

kad je obred povodom Koikeove smrti bio završen, a ja ležao naprežući uši i

osluškujući uzdahe i stenjanje mnoštva glasova kojima je obilovala udolina u klancu,

sa svih strana okružen tim zvucima - napokon sam shvatio koliko je moje srce tog

dana bilo ranjeno.

Prevod sa engleskog

Tatjana Simonović i Vladimir D. Janković

 ŠINA MAKOTO

LASTINI REPOVI

„Hej, tata, da li sam ja ćelav?”, iznenada me je upitao Takaši jednog dana, dok

je bio u kadi, sa ozbiljnim izrazom lica.

„Ne, Takaši, nisi ćelav”, rekao sam. Hteo sam da se nasmejem, ali izraz na

njegovom licu bio je toliko ozbiljan da me je malo uznemirio.

„Oh! Ali Juđi i ostali dečaci stalno me zovu ćelavi monah.”

„Pa, tvoja glava jeste obrijana, ali nisi ćelav. Kada si ćelav, to znači da uopšte

nemaš kosu.”

„Stvarno?” Takaši je razmišljao o ovome. „Onda je, valjda, u redu”, rekao je,

očito zadovoljan zbog nečega.

Glava moga sina uvek je bila obrijana. Prvo sam ga vodio sa sobom u

berbernicu kad god bi mu kosa porasla, ali postalo mi je naporno i smatrao sam da je

suludo da potrošim 1.600 jena za šišanje tako male glave. Zato sam kupio električnu

mašinicu za šišanje i počeo sam to da radim. U početku nisam znao koliko jako da

pritisnem ili koliko brzo da je pomeram, pa je Takaši često i mnogo vrištao. Ali

nakon tri godine došli smo dotle da mi nije bilo dovoljno da šišam samo Takašija.

Tako sam počeo da šišam i još dvoje-troje dece.

„Da li je to u redu?”, pitao sam, pomalo nervozan zbog Takašijeve iznenadne

smirenosti.

„Pa, Juđi me je uporno zvao ćelavi monah, tako da sam ga danas udario.”
Takaši me je pogledao pravo u oči, bez osmeha, i počeo da pere zadnji deo svog

vrata nasapunjanim peškirom. Već sam čuo, očigledno, da je moj sin bio jedini u

razredu sa obrijanom glavom.

„Udario si ga?”

„Da.”

„Šta se onda dogodilo?”

„Juđi je počeo da plače.”

„Da li ste ti i Juđi u istom odeljenju?”

„Nismo.”

„U kom odeljenju je onda on?”

„On je trećak. Juđi Jošino, treći razred, prvo odeljenje.”

„Vidim.”

Pogledao sam u Takašijevu okruglu, glatko obrijanu glavu, koja je bila na

otprilike dve nedelje od sledećeg šišanja, i nisam rekao ni reč. Onda sam se iznenada

setio izveštaja koji je doneo kud na kraju prvog razreda. Njegove ocene bile su loše

koliko sam i mislio da će biti, ali nisam bio spreman za to što je učitelj rekao o

njegovom ponašanju. U odeljku „Slaganje sa drugima” bilo je napisano:

„Iz nekog razloga, Takaši je agresivan. Kada sam pitao njegove drugare iz

odeljenja da li ih je Takaši udario, dve trećine njih podiglo je ruke.”

Kad je videla ovaj izveštaj, moja supruga je prebledela i ućutala. Nismo ni

sanjali da tako nešto može da se dogodi; bilo je veoma teško poverovati u tako nešto.

„Možda ga nismo dobro vaspitali”, rekla je nešto kasnije, šapućući u mraku

prolećne noći koja je bila toliko hladna da nikako nije ličila na proleće.

„Ne, ne verujem da je to u pitanju”, rekao sam najvedrije što sam mogao.

„Mislim da smo ga dobro vaspitali.”

 Zbog zabrinutost u tonu kojim je ovo rekla pomislio sam da to kaže zato što

ljudi često smatraju da deca siromašnih roditelja bivaju loše vaspitana. Godinu dana

pre nego što je Takaši pošao u školu, moja žena i ja smo popričali i dogovorili se da

ga ne šaljemo u predškolsko.

Kodaira, zabačeni gradić u dolini Musašino, gde živimo, klasična je tokijska

zajednica. Izgleda kao da ovde ima priličan broj domaćinstava u kojima se gaje vrlo

precizne ideje o obrazovanju, koje se isto tako bez ikakve zadrške iznose. Ovo je,

zapravo, savršeno mesto za život za one majke koje opsesivno brinu o obrazovanju

svoje dece. To su one majke koje mrtve ozbiljne vaspitačicama u vrtiću postavljaju

ona bolesna pitanja o tome šta bi njihova deca trebalo da uče, upiju, razumeju ili

savladaju pre nego što upišu osnovnu školu, moleći te iste vaspitačice da im daju

savete o svim ovim pitanjima.

Bilo to dobro ili loše, moj sin je išao u bučni državni vrtić, u kome se večito

vodila svađa oko nadnica, zbog koje osoblje vrtića nije imalo dovoljno vremena da se

posveti deci. Zbog nekog čudnog, sudbonosnog osećaja koji je ovakva sredina

stvorila, mi Takašiju nikada nismo pružili onu vrstu bizarnog školovanja kroz koje

su prošli mnogi njegovi vršnjaci.

Takaši je u potpunosti uživao u svom vrtiću. Bio je srećan što je čitave dane

provodio u ludačkoj jurnjavi sa svojim drugarima, a uveče dolazio kući da se rve i

boksuje sa svojim dosadnim ocem.

Ali nedugo pošto je Takaši krenuo u školu, nama je postalo jasno da se deca

danas detaljno obrazuju kod kuće iz mnogih predmeta, čak i pre nego što se upišu u

školu. Svi u Takašijevom razredu su već znali da čitaju s lakoćom, a mnogi i da pišu.

Od trideset četvoro đaka u odeljenju moga sina, samo on nije znao ni da čita ni da

piše.

Jednog dana, dva ili tri meseca pošto je krenuo u prvi razred, pitao sam

Takašija da li mu se škola dopada. Dopadala mu se; njegove oči su zasijale od

uzbuđenja. Rekao je da mu je vrtić bio mnogo zabavniji zato što nije morao da uči,

ali je, vrlo svojstveno sebi, izjavio i da je škola bolja zato što može da igra fudbal.

Drugo polugodište je počelo dok smo supruga i ja i dalje pokušavali da

dokučimo šta da radimo po pitanju izveštaja iz prvog polugodišta o nedoličnom

ponašanju našeg sina. Za Takašija je, kao i uvek, najbolja stvar kod odlaska u školu

bila to što je mogao da se igra sa drugarima. Ali s početkom drugog polugodišta

većina njegovih drugara pošla je na časove klavira ili engleskog jezika, pa je on imao

sve manje i manje prilike da se svakoga dana igra sa velikim brojem prijatelja dok ne

padne sumrak ili dok ne popadaju od umora.

Takođe, i nažalost, kao da su parkovi i otvoreni prostori gde su deca mogla da

se igraju odjednom iznenada nestali.

Škole su zabranjivale da se igralište koristi posle 3.40 po podne, kada su kapije

zatvarane, a deca morala odmah pravo kući. Đaci nisu mogli da koriste igrališta

lepim danima zato što su ih koristili bejzbol timovi i fudbalski klubovi. Razlog iz kog

je ovo urađeno, navodno, bio je taj što škola nije htela da snosi odgovornost za

povrede koje bi se mogle dogoditi među đacima na njihovom igralištu.

Otprilike u to vreme, kriket je postao glavna zabava za starije ljude, tako da je

i ono malo slobodnog otvorenog prostora koji je postojao u gradu pretvoreno u

terene za kriket, po uredbi grada. Ovi tereni bili su ograđeni bodljikavim žicama -

kako bi sprečili decu da uđu i unište ih kada se ne koriste.

Tog dana me je Takaši pozvao dok je ležao na krevetu. Otkako je progovorio,

obraćao nam se bez upotrebe sufiksa san - otou umesto otousan, na primer. Pitao sam

ga zašto to radi. Odgovorio mi je da mi nismo dovoljno važni da bismo imali - san. I

ovoga puta imao je neočekivano ozbiljan izraz lica.

„Otou”, rekao je ponovo, „danas sam otišao do onog tamo parka - Atćan-Jama

koen - i on je pretvoren u još jedan teren za kriket. Jedino mesto koje nam je ostalo, a

gde možemo da igramo bejzbol jeste Central park, ali tamo se odrasli odmah naljute
na nas, pa niko više i ne želi da se igra.”

„Taj park je baš postao grozan”, rekao sam.

Central park nekada je bio ogromno igralište puno velikog ginko drveća i

polja sa dudovima. Prvo su gradske vlasti posekle dudove i taj deo pretvorile u

travnjak, što je bilo prilično lepo. Nedeljom bih probudio Takašija, koji je tada još

išao u vrtić, i vodio ga u taj park. Bio je dovoljno velik da se u njega smeste četiri

travnata terena za bejzbol, i tu su se čak i nedeljom timovi žestoko takmičili od ranog

jutra. Deca bi igrala bejzbol ili fudbal na manjim terenima oko ovih velikih. Za ljude

iz komšiluka park je bio odlično mesto za šetanje pasa, dok se dobar broj odraslih

skupljao da gleda bejzbol utakmice.

Ali ovaj park je iznenada zatvoren tačno pred početak letnjeg raspusta, kada

su školarci mogli ozbiljno da dođu i igraju se u parku. Umesto njih, pojavila se čitava

sila buldožera i kipera da napravi gradski park. Izgradnja je trajala narednih godinu

i po dana. Travnati tereni su prekopani, njihove ivice ograđene betonskim zidovima,

a tribine zamenjene, tako da je to mesto sada izgledalo kao velelepni hipodrom krcat

tribinama. Mala igrališta koja su se nalazila između ovih većih zamenjena su

cvetnim alejama ograđenim zidovima od cigala („ulaz nije dozvoljen”), teniskim

terenima, igralištima za kriket i vežbalištima.

Grad je potrošio nekih šest milijardi jena na ovaj park do tada. Plan je bio da

se potroši još šest milijardi kako bi se ovo mesto pretvorilo u ozbiljan, veliki gradski

park.

Otišao sam jednog dana sa Takašijem da vidimo deo ovog novog parka koji su

otvorili. Na ulazu je stajao ogroman znak, bezmalo kao da su ga gradski oci podigli

tu da bude upozorenje za stanovništvo. ZABRANJEN ULAZ PSIMA I MAČKAMA,

pisalo je velikim crnim i crvenim slovima.

„Šta piše tu?”, pitao me je Takaši.

„Piše da psi i mačke ne smeju da uđu u ovaj park.”

 „Oh”, rekao je. Izgledao je kao da o nečemu razmišlja.

„Ali to je čudno”, dodao je posle nekog vremena.

„Zašto?”

„Zato što psi i mačke ne znaju da čitaju!”

Ali naravno, pomislio sam. Pse uglavnom njihovi vlasnici vode na povocima,

tako da će barem vlasnici videti ovaj znak. Ali mačke, one najčešće dolaze i odlaze

kako im se prohte. „U pravu si”, rekao sam uz osmeh. „Mačke ne umeju da čitaju.”

„Kakav glupav znak”, rekao je Takaši. On je tek nedavno naučio da piše, a ne

samo da prepisuje, pa se prijatno nasmejao, zadovoljan sobom što je barem malo

pametniji od mačke. Ali ipak, način na koji je grad ovako nepristojno demonstrirao

silu i ležerno zabranjivao pristup svemu i svačemu - što se da primetiti po ovom

znaku za zabranu kućnih ljubimaca - učinio mi se suludim; a istovremeno je

probudio i neopisiv bes u meni.

Tribine su bile pretvorene u nešto što je trebalo da predstavlja teren za više

sportova. Na drugoj strani livade nalazila se staza od 300 metara na čijem je jednom

kraju stajalo nešto izvanredno - krug za bacanje kugle nalik onima koji su se viđali

na odavno izgrađenim školskim terenima.

„Vidi, Takaši, ovde imaju takmičenja u bacanju kugle.”

Ovo ga izgleda nije posebno interesovalo. Sa druge strane parka, helikopter je

lebdeo nad šumom ginko drveća gde je trebalo da se zida gimnastička sala. Dok sam

prolazio pored kruga za bacanje kugle, palo mi je na pamet da su, iako je ovo trebalo

da bude gradski park, park za sve ljude u gradu, njegovi planeri učinili sve što je bilo

u njihovoj moći da ignorišu želje i potrebe tih ljudi - to će reći, nas. Osetio sam

gađenje. Na kraju krajeva, koliko bacača kugli uopšte može biti u ovom gradu?

Umesto što su zauzeli sav taj prostor kako bi se opslužilo jedno, najviše dva

takmičenja godišnje između veoma malog broja ljudi, zar ne bi bilo bolje da se

odvojio neki prostor gde bi deca i kućni ljubimci mogli slobodno da se igraju i trče?
Dok sam šetajući se razmišljao o svim ovim stvarima, pomisao na to da živim u

ovom gradu počela je da me deprimira.

Letnji raspust se završio i Takaši je krenuo u drugi razred. Tada sam shvatio,

na samom kraju, da zapravo nikada nisam pitao samog Takašija zašto je udarao

drugare iz odeljenja dok je bio u prvom razredu. Našao sam opravdanje za sebe u

tome što je on ipak dovoljno dobro završio tu godinu, ako se uzme u obzir da je bio

jedini u odeljenju od trideset četvoro koji je bio nepismen, da dečaci imaju svoje

probleme sa kojima moraju da se suočavaju tokom odrastanja i tako dalje.

Čak i u drugom razredu, za Takašija je najbolja stvar kod odlaska u školu još

uvek bilo to što je mogao da se igra sa prijateljima. Svakoga dana, on i njegovi

drugari kao da su nalazili neka nova mesta gde su mogli da se igraju i rade nešto

različito i novo. Uveče, kada sam ga kupao, on mi je pričao šta je radio tog dana.

Otprilike u to vreme često je u njegovim pričama počelo da se javlja ime Takajama,

ime nekog njegovog drugara iz odeljenja za koga ranije nisam čuo. Iz onoga što mi je

Takaši rekao saznao sam da se Takajama prebacio u drugi razred iz neke druge

škole; on i Takaši bili su u istom odeljenju. Takaši je pomenuo Takajamu kada mi

rekao da je udario Juđija.

„Takajama-kun zna mnogo o pecanju”, rekao je Takaši, srećno kao da govori o

samom sebi, i sa nekim zabavnim ponosom. „On ima brata koji ide u peti razred i

kaže da ih njihov otac često vodi na pecanje. U njegovoj kući ima baš dosta velikih

pecaroških štapova.” To je bilo kada je počeo da odlazi kod Takajame kući da se

igraju.

Takajama je bio veoma darežljiv dečak. Svaki put kada bi se Takaši vratio kući

od Takajaminih, donosio je tupe pecaroške kuke, ili kanap, ili neverovatno velike

plovke, ili plastične varalice.

„Ti od Takajame dobijaš mnogo različitih stvari, ali da li mu daješ nešto

zauzvrat?”, pitao sam Takašija jednog dana, dok smo se šetali kroz šumu pored
Central parka.

„Da, jednom sam mu dao metalnu dizalicu”, odgovorio je Takaši. „Ali

Takajama-kun više voli da meni poklanja stvari.”

Park je bio ograđen ružnom, čeličnom ogradom, od one vrste koja se koristi

na gradilištima, dok je otprilike polovine šume bila posečeno. Ali limunovo drvo

koje smo Takaši i ja tražili tog dana i dalje je bilo tu, pokriveno tankim slojem

prašine, i kao da je stajalo povučeno i pomalo komično, kao da nema šta tu da traži.

„Tu je! Još uvek je tu!”, povikao je Takaši i hitro obgrlio stablo drveta. Gomila

gusenica gmizala je skoro neprimetno sa donje strane tamnozelenog lišća i po

granama, skupljajući se poput grumenja soli i bibera posutih naokolo.

Stavili smo oko dva tuceta gusenica u papirnu kesu, zajedno sa gomilom

limunovog lišća koje im je bilo hrana. Odgajanje larvi i posmatranje kako se

pretvaraju u leptire bilo je glavna dečja zabava u to vreme.

„Da li Takajama gaji leptire?”, pitao sam.

„Ne. On i njegov brat imaju tropske ribice. On ima veliki akvarijum pun tih

riba. Kaže da ih njegov otac kupuje u inostranstvu.”

Dok smo se šetali, stavio sam kesu pored Takašijevog uveta.

„Mogu da ih čujem!”, viknuo je. „Mogu da ih čujem kako jedu lišće!”

Upoznao sam se sa Takajamom sledeće nedelje. Imao je neku igračku-pištolj u

desnoj mci i štap za pecanje - sa kalemom i mamcem - u levoj. Rastom je bio upola

manji od Takašija i nosio je šorts sa nacrtanim jabukama, za koji sam smatrao da ne

pristaje dečaku koji je u drugom razredu. U potpunoj suprotnosti sa Takašijem,

njegova kosa je bila duga i isečena na paž, zbog čega je izgledao kao devojčica. Njih

dvojica su, stojeći jedan pored drugog, činili čudan prizor.

„Ti mora da si Takajama-kun”, rekao sam promolivši glavu iz dnevne sobe.

„Izvolite, uđite.”
 „Oprostite”, rekao je učtivo visokim, pomalo tankim glasom. Izuo je cipele.

„Da li si sam napravio taj pištolj?”, pitao sam.

„Jesam”, odgovorio je.

Hteo sam da ga zamolim da mi pokaže pištolj ne bih li video kako je

napravljen, ali on se ophodio tako odraslo za drugaka da sam se uzdržao. Ustanovio

sam da mi je teško da sa njim razgovaram otvoreno. Da mi je odgovorio sa „Aha” ili

„Da, hoćeš da ga vidiš?”, stvari bi se drugačije odvijale.

„Takaši uvek dobija neke poklone od tebe, tako da ću ja za tebe napraviti

jakisobu malo kasnije, za jelo, okej?”, rekao sam. Dečak je odgovarao na tako odrastao

način da ja nisam mogao da razgovaram sa njim drugačije.

„Hvala vam”, rekao je svojim visokim glasom. Krenuo je za Takašijem na

sprat. Nisam mogao a da se na zapitam da li svi dečaci u drugom razredu govore

„Oprostite” kada ulaze u nečiju kuću. Tada sam pomislio na svog sina, mog malog

Takašija, koji ne pokazuje poštovanje, i veoma sam se zabrinuo. Planirao sam da se

setim i da ga pitam o tome kad Takajama bude otišao, ali tog dana su mi neke druge

stvari odvukle pažnju, pa sam zaboravio.

„Incident” se dogodio otprilike mesec dana pošto je počela školska godina.

Nazvali su nas telefonom iz škole.

„Oprostite što vas uznemiravam, da li biste mogli odmah da dođete?” To je

bio Jamagiši, učitelj. Njegov glas bio je tih i prigušen, kao da je kroz svoju šaku

pričao u slušalicu.

Preneo sam ovu poruku svojoj ženi, koja je otišla na posao rano tog dana i tek

što se vratila kući, takođe rano. Uznemirila se. „Pitam se šta bi moglo biti?”

„Da je u pitanju neka povreda, učiteljev glas bi zvučao urgentnije, tako da ne

verujem da je to u pitanju”, rekao sam.

Otprilike sat vremena kasnije moja supruga se vratila sa Takašijem. Bila je

sasvim premorena, dok joj je koren nosa bio crven. Sačekala je da Takaši ode gore, u

svoju sobu.

„Rekli su da je Takaši ukrao novac od drugara.” Govorila je brzo, šapatom.

„Molim?”, upitao sam u neverici. Mada sam bio zabrinut, nisam očekivao

ništa gore od toga da se Takaši opet potukao sa nekim ili da je neko prokljuvio neki

njegov trik.

„Takajamina majka došla je sva očajna”, produžila je moja supruga. „Rekla je

da u poslednje vreme džeparac Takajaminog brata vrlo često nestaje, a kada je juče

pitala Takajamu o tome, on je rekao da ga je Takaši ukrao.”

„Rekli su da je Takaši odlazio kod Takajame kući i krao džeparac?”, pitao sam,

i dalje začuđen. Dok sam je slušao, iz nekog razloga, sve mi je bilo smešno.

„Tačno to su rekli. Njegova majka je izjavila da njena deca nemaju razloga da

kradu, i onda me je preteće pogledala.”

„Ne mogu da verujem.”

„Ne mogu ni ja, da ga neko tek tako iznenada optuži. Mislim da ćemo morati i

samog Takašija da ispitamo.”

„Šta je učitelj rekao?”, pitao sam.

„Rekao je da svi zajedno treba to da istražimo.”

Bio sam čak i ogorčen zbog toga što se osećanje u meni tako brzo promenilo u

duboku tugu.

„Pitam se zbog čega je gospođa Takajama toliko sigurna da je Takaši ukrao

novac”, rekao sam shvativši da mi je upravo zbog toga bilo toliko neprijatno.

„Ona kaže da joj je Takajama-kun to rekao kada ga je pitala.”

Takajamina paž frizurica na tren se pojavila u mojim mislima i odmah nestala.

Ukradena suma bila je 500 jena, jedna nova novčanica koju je dečakov brat planirao
da stavi u banku. Prema rečima gospođe Takajama, novac nije jedino što je nestalo.

Varalice i plovci koji su bili omiljeni starijem Takajami takođe su često nestajali, i

izgledalo je kao da je Takaši ukrao i njih. Ne bi joj toliko smetalo, rekla je piskutavim

glasom koji je zbog uzrujanosti postao još kreštaviji, da su samo ovi predmeti bili u

pitanju. Ali krađa novca u tako ranom dobu je ozbiljna stvar.

Dok je moja žena sve ovo prepričavala, osetio sam bol sa leve strane grudi.

Nekoliko puta sam čuo da velika uzrujanost ili bes mogu izazvati bolove u grudima i

pomisao da je ovo očigledno bilo tačno ostala je negde u pozadini mog uma poput

monotonog monologa.

Te večeri, dok je bio u kadi, iznenada sam pitao: „Hej, Takaši, da li si ikada

uzeo neke udice ili novac od Takajama a da nisi pitao za dozvolu?”

Probao sam da ovo pitanje postavim najnormalnijim mogućim tonom, u

pomalo nespretnom, namerno šaljivom maniru.

„Aha”, rekao je živahno, napravivši veliki mehur od svog peškirića za

kupanje.

Osetio sam se kao da me je neko udario u stomak.

„Bez dozvole?”, upitao sam brzo.

„Ali nisam ja uzimao te stvari. Takajama-kun mi ih sam donosi. Kaže da je to

u redu. A onda ih sve da meni.”

„I novac?”

„Aha. Poslednji put je doneo petsto trideset jena.”

„Šta ste uradili sa time?”

„Nas četvoro - Kei-ćan, Imaijev stariji brat, ja i Takajama - otišli smo da se

igramo na gaćagaći u Medakaji.”

„Potrošili ste svih petsto trideset jena na to?”

 „Aha. Svako od nas je išao po tri puta. Imaijev brat se naljutio, zato što je tri

puta za redom izvukao istu stvar, pa je krenuo da trese automat, i onda je došao tip

iz prodavnice i drao se na njega. Ja sam baš dobar u tome, tako da sam sva tri puta

dobio šta sam hteo.” Takaši je sve ovo ispričao sasvim smireno. Ova gaćagaća je

automat pun igračaka u plastičnim kutijama koje mogu da se dobiju kada se u

automat ubaci dvadeset ili trideset jena. Štos je u tome što ne možeš uvek da dobiješ

igračku koju želiš.

„Taj novac i pribor za ribolov ne pripadaju Takajami, Takaši, već njegovom

bratu. I zato od sada nemoj da ih uzimaš, čak ni kada ti ih da.” Ovo sam izgovorio

nešto strože.

„Zašto?”, pitao je.

„Zato što je pogrešno. Posebno novac - ne treba da uzimaš novac od

prijatelja.”

„U redu. Neću više”, rekao je odmah.

„Da li si se ikada posvađao sa Takajamom?”

„Ne, nikada.”

„Da li si ga ikada udario?”

„Ne. Zašto bih? On je moj prijatelj.”

„Pretpostavljam da jeste. Da li si ti najjači dečak u odeljenju, Takaši?”

„Aha.”

„Najjači u razredu?”

„Aha, ili ja ili Kjoći iz drugog odeljenja. Kjoći je prilično jak, takođe.”

Odgovarao je nekim skoro ležernim tonom. Pomislio sam kako ga nikada nisam

podučavao školskim predmetima. Umesto toga, rvao sam se s njim i boksovao i

trenirao s njim karate, ali ništa drugo. Sada, on sam sebe trenira u ovim veštinama.

Ovo saznanje izazvalo je vrlo čudna osećanja u meni.

 Supruga mi je rekla da treba da se sastanem sa Takašijevim učiteljem, tako da

sam tri dana kasnije otišao kod njega kući. Mislio sam da ću potanko čuti sve detalje

o raznovrsnim problemima koje moj sin svakodnevno pravi i da ću morati da se

izvinjavam.

„Ipak, on je samo dete. Skoro svako od nas uradi nešto slično jednom ili

dvaput u životu, poput neke vrste testa”, rekao je Jamagiši sa svom smirenošću

iskusnog učitelja od pedeset i nešto godina.

Nisam baš najbolje razumeo šta je tačno trebalo da bude test čega. Ali dok

smo razgovarali, shvatio sam da je Jamagiši došao do zaključka da je, što se tiče

„incidenta”, Takaši apsolutno kriv za krađu. Šta se ovde dešavalo? Pitao sam se,

istinski začuđen, dok je Jamagiši govorio kao sveštenik koji nedeljom drži propoved

zabludelom učeniku. Mislio sam da je ovaj čovek drugačiji.

Sada sam bio siguran da je moj razgovor sa Takašijem tri dana ranije u

kupatilu potvrdio moje sumnje. Kao Takašijev otac nisam to mogao da kažem, ali od

kada sam ga upoznao, bio sam ubeđen da je Takajama, taj prebačeni đak delikatnog

izgleda sa paž frizurom, skupljao poene kod svojih novih drugara iz razreda tako što

je najjačeg klinca u odeljenju uvalio u nevolju.

Što sam više razmišljao o tome što je Takajamina majka rekla - da se moj

nezainteresovani sin ušunjao u sobu njenog najstarijeg deteta poput profesionalnog

lopova i ukrao novu banknotu od 500 jena iz fioke stola - to mi je sve apsurdnije,

nerealno čak, izgledao scenario koji je ona opisala. Zašto bi dečak koji ne iskoristi

svoj mesečni džeparac od 150 jena, već ostavi novčiće da leže razbacani po njegovom

pisaćem stolu, došao u tuđu kuću da krade? Ova misao naterala me je da se stresem

od besa.

„Ali dokle god se svi roditelji kojih se ovo tiče ne pobrinu da se ništa slično ne

ponovi, ja ne vidim nikakvu potrebu da preduzimam dalje mere”, rekao je Jamagiši

značajno. Njegovi oči svetlucale su iza naočara. Konačno je upalio cigaretu, koju je
prvo dugo vrteo u rukama.

Kasnije te večeri nisam čak ni sačekao ženu da se presvuče pošto se vratila sa

posla, već sam joj odmah prepričao razgovor sa Jamagišijem.

„Odvratno je što su Takašija tek tako obeležili kao lopova”, rekao sam joj.

Osećao sam se neopisivo prazno iznutra.

Kao i uvek, Takaši i ja smo otišli u kupatilo pre večere ne pričajući ni o čemu

posebnom.

„Danas kada sam pogledao u kutiju, video sam osamnaest lutaka”, rekao je

sipajući toplu vodu preko ramena i polako tresući glavom sleva nadesno. „Tri su još

uvek larve, tako da pretpostavljam da su umrle.”

„Zaista? To je baš brzo!”

„Aha. To je zato što im svakog dana dajem mnogo hrane. One koje su jele

mnogo prve su se pretvorile u lutke. Komacu-kun i Maa-ćan kažu da su se i njihove

pretvorile u lutke, ali ja mislim da će se moje pretvoriti u leptire pre svih drugih.”

„Shvatam.”

„Onda je Takajama-kun hteo da mi da nekoliko šarenih lutaka, ali sam mu

rekao da ih ne želim. One ništa ne vrede.” Na to je namreškao nos u gestu koji je

izgledao toliko odraslo da sam morao da se nasmejem.

„Dakle, one ništa ne vrede?”, pitao sam.

„Aha, previše su male.”

Tačno nedelju dana kasnije sve lutke iz Takašijeve kutije pretvorile su se u

lastine repove.

„Uspeo sam, tata!” Takaši je strčao niz stepenice mašući desnom rukom

ukrug. Izgledao je zaista srećno.

„Sada ih ima trinaest”, rekao je. „Ako ovako nastave, sve bi mogle da se
pretvore u leptire.”

Popeo sam se na sprat u sinovljevu sobu da bih video uskomešanu crno-žutu

masu koja je ispunjavala unutrašnjost male kutije na njegovom stolu. Malena kutija

se tresla i podrhtavala levo-desno i izgledala kao da će svakoga časa poleteti.

„Neverovatno je koliko brzo su se pretvorili u lastine repove”, rekao je Takaši

uzimajući kutiju u ruke. Stajao je tu, srećan, ali očigledno zbunjen, jer nije znao šta

sada da radi.

Svih osamnaest lutaka lastinih repova preko noći su se pretvorile u leptire.

Mala kutija ubrzo je postala premala za sve njih; jedva da su imali prostora da rašire

krila i kreću se. Sledećeg dana oko podneva, Takaši je stajao na terasi ispred svoje

sobe na spratu i pustio ih. U početku, tek formirani lastini repovi prosto su nastavili

da letuckaju uzaludno po kutiji, jer nisu znali gde je izlaz. A onda, iznenada, dva ili

tri leptira namestila su se na obod malog četvorougaonog otvora, zastavši tu na

sekund, da bi konačno odleteli u vreo, vlažan i sunčan dan ranog leta.

„Letite! Odletite!”, vikao je Takaši izvlačeći lastine repove napolje na vazduh

dok je držao kutiju sa dalje strane ograde. Još nekoliko leptirova pojavilo se iza

dečaka sa obrijanom glavom, neprestano mašući krilima, i odletelo u podnevno

sunce.

Prevod sa engleskog

Dina Hrecak
 NACUKI IKEZAVA

RUŽA ZA TEBE

Uvozu koji polazi ujutro u devet sati i 57 minuta uvek je gužva, ali tog dana je

bilo naročito puno putnika.

Najveći deo sedišta je bio zauzet, pa on i žena nisu uspeli da sednu jedno

pored drugog već, razdvojeni prolazom, ukoso jedno naspram drugog. Od stanice

na kojoj su ušli do terminala u prestonici treba 40 minuta. Voz usput staje samo

dvaput i, ako se čita knjiga, vreme brzo prođe.

Na sledećoj stanici ispunio se i prolaz između sedišta. Sedeo je stisnut na

srednjem sedištu klupe za tri osobe, trudeći se da se skoncentriše na knjigu koju je

držao u rukama. No, to je prilično teško. U glavi mu lebdi izmaglica pospanosti, ali

ne toliko da bi utonuo u dremež. Odustaje od knjige i odlaže je u torbu. Muškarac na

sedištu desno je krupan i njegov sat i stvari često prelaze nevidljivu granicu. Hajde

da se ne uzbuđujemo oko toga.

Druga po redu stanica se približila i voz je počeo da usporava. Kada napusti

tu stanicu, voz neće stati sve do poslednje.

Sredovečna žena koja je sedela na sedištu iza njegovog ustala je i uputila se ka

izlazu. Napreduje kroz ljude gipko, ali i dosta silovito. Svi sarađuju i propuštaju je.

Posmatrao ih je razmišljajući: „Teško je to kad je ovakva gužva.”

Žena je stigla blizu izlaza.

Iza njegovih leđa odjeknuo je glas:

 „Gospođo, zaboravili ste torbu!”

Na taj grubi povik, ona se okrenula.

„To nije moje.”

Rekla je samo to i ponovo se okrenula ka izlazu.

Iza njegovih leđa začuo se žamor nekoliko ljudi, ali nije mogao da razazna šta

govore. Čini se da niko od njih nije utvrdio da je torba njegova.

Voz je stigao u stanicu i žena je sišla. Opet je ušlo puno putnika. Voz se dupke

ispunio ljudima. Iz nekog razloga dosta se kasnilo u polasku.

Nakon dužeg čekanja, voz je krenuo, ali je samo mileo. Napolju se sve vreme

videla šuma. Lišće drveća počelo je blago da žuti, pa su krošnje poprimile zlatnu

boju. Ulepšavali su ih jutarnji sunčevi zraci koji su pod uglom padali na njih.

„A, već je to godišnje doba!”, pomislio je. „To je, beše, drugi put da vidim

jesenje lišće u ovoj zemlji?”

Supruga, koja je sedela ukoso, dala mu je znak da ustane.

„Molim?”

Ne samo što su uspeli da zauzmu mesta i sednu u punom vozu, već i do kraja

puta ima oko pola sata. Nije mu bilo jasno zašto bi sad trebalo da ustane.

Međutim, supruga je ustala i bez ikakvog daljeg objašnjenja uputila se ka

izlazu. Malčice se okrenula i ponukala ga da požuri.

Nemajući kud, ustao je i on i, držeći torbu pred grudima, pošao za njom.

Voz je pun, pa to ne ide lako. Nije baš gužva kakva ume da bude u Japanu u

vreme kada se ide na posao, ali prostora između ljudi je malo, a i putnici uglavnom

ne očekuju da bi neko mogao da se kreće kroz vagon kada stanica nije blizu. Kada

primete da nailaziš, pomognu i naprave mesta, ali za to im treba privući pažnju,

odnosno, blago ih gurnuti ili reći „pardon”.

 „Kao ledolomac”, pomislio je gledajući ženu kako ide pred njim. Ona mu

pravi prolaz. Međutim, pošto se taj prolaz brzo zatvarao, on je opet morao da s

mukom krči put napred.

Pošto su sedeli na drugom spratu vagona, do izlaza su morali da siđu niz

stepenice. A na njima je zasela grupa mladih. Silaze jednu po jednu stepenicu, noge

im upadaju u otvore između njih. I platforma pred vratima je puna ljudi.

Žena ni tu ne zastaje, već nastoji da ide dalje. Hoće da pređemo u drugi

vagon?

Nije mu bilo jasno zašto. Da možda malopre iza mojih leđa nije bio neko s kim

nije želela da se sretne? Ako je tako, trebalo je da mi to kaže. Mi, inače, govorimo

drugačijim jezikom od ljudi u ovoj zemlji. Da smo ga upotrebili, niko od ljudi oko

nas ne bi razumeo. Šta joj znači to što je onako tajnovito, krišom ustala?

Žena je i dalje pred sobom razgrtala ljude i napredovala. Otvorila je teška

vrata, stupila u pokriveni prelaz iznad spoja dva vagona i čekala ga pridržavajući

vrata. Dalje je bilo još gore, jer putnici u sledećem vagonu nisu očekivali da bi neko

mogao da u to vreme naiđe iz susednog vagona, pa je, kada je žena otvorila vrata i

stupila unutra, nastala, čini se, blaga pometnja dok joj ljudi s te strane nisu napravili

prostor za prolaz.

Ipak, oni ne pokazuju da im to teško pada, već se nekako dovijaju.

Nakon što je dobro uznapredovala u susednom vagonu, žena je konačno

prekinula svoj teški pohod.

„Htela bih da se još malo udaljimo, ali neka, recimo da je ovoliko dovoljno.”

Žena je to objavila hladnog izraza lica.

Uhvativši se za stub i umirivši telo u vozu koji se tresao, on joj je očima uputio

pitanje: „Zašto smo došli dovde?”

„Ona torba od malopre - ne zna se čija je.”

 „A, zbog toga?”

„Jeste mala, malecna verovatnoća. Ali živimo u vremenu u kojem treba paziti

na prtljag čiji vlasnik nije poznat. Palo mi je na pamet: šta ako su je podmetnuli oni

što rade opasne stvari?”

Krenuo je da je pita „Teroristi?”, ali je u sebi prigušio glas. Bolje je da ne

upotrebi tu reč. I ovde se ta reč isto kaže, a i ne treba je pominjati u punom vozu.

Pogotovu zato što smo se upravo nas dvoje malopre sumnjivo poneli - išli kroz voz u

ovakvoj gužvi.

„Zato sam došla ovamo. Doduše, ni ovde ne može biti sasvim bezbedno.

Mislim, znam da verovatno preterujem s brigom, ali...”

Kako se samo razlikuje ono o čemu ljudi razmišljaju dok stoje u punom vozu!

Ženino ponašanje je primio s jednom vrstom iznenađenja. Njemu na pamet nije palo

da bi to mogla biti eksplozivna naprava. Samo mu je u ušima još odzvanjao odjek

glasa starije žene koja je malopre sišla: „To nije moje”.

„Ovaj voz će sigurno bez problema stići u stanicu L. Uprkos tome, ja sam

onde osetila da treba da ustanem.”

„Shvatam”, rekao je on.

Sada je takvo vreme. Na aerodromima putnike često zasipaju saopštenjima

koja pozivaju da se obrati pažnja na prtljag bez vlasnika: „Ne ostavljajte svoj prtljag

bez nadzora. Prtljag za koji se ne zna kome pripada biće uklonjen i, moguće,

uništen.”

Biće uništen. Kartonska kutija iz koje izleti otrovni gas kada neko pokuša da je

otvori. Torba koja eksplodira kada avion uzleti i opadne vazdušni pritisak. Nema

drugog načina da se takvi predmeti u potpunosti neutrališu, nego da se unište

unutar čvrstih, čeličnih kutija. Dok je o tome razmišljao, zamislio je kako ogromna

mašina mrvi njegov ranac i stresao se.

 Pre oko mesec dana, on i žena vratili su se s puta u susednu zemlju vozom.

Kada su stigli u stanicu u prestonici, žena je rekla da hoće da ide u toalet, a pošto se

on nalazio sprat niže, a pokretne stepenice su bile u kvaru, odlučio je da je sačeka tu

gde jeste, pored stvari. U ovoj zemlji kvarovi mašina nisu retkost.

Prišao mu je jedan muškarac. Na kolica je stavio veliku kutiju za muzički

instrument i putnu torbu. Verovatno je to bilo čelo. Pošto mu je čovek bio nepoznat,

bio je malo na oprezu.

„Da li govorite nemački?”, upitao ga je muškarac na nemačkom.

„Najn.”

Muškarac se gorko nasmešio i gestikulirajući objasnio da želi da ode u toalet,

ali da ima previše stvari i da ne može s njima niz stepenice. Odnosno, tražio je da mu

pričuva stvari.

Opasno je preuzeti odgovornost za tuđe stvari. Ne mora da znači da je čovek

dobar zato što se smeška i deluje prijateljski. Ako je u ovoj kutiji za instrument

eksplozivna naprava, ja, koji stojim kraj nje, za koji minut ću da nestanem.

Ali dobro razumem i situaciju u kojoj se čovek nalazi. Više je nego lako

zamisliti tu muku.

„U redu. Idite.”

„Danke. Cvaj minuten.”

Muškarac je rekao da će se vratiti za par minuta, suvo se osmehnuo i potom

strčao niz pokvareni eskalator.

Šta da radim ako se ne vrati? Koliko dugo da čekam? Da li da kažem

otpravniku vozova ako se ne pojavi za 15 minuta?

Muškarac se, zapravo, vratio pre njegove žene. Još jednom je rekao „danke”,

prijateljski se nasmešio i otišao.

Ništa mu se nije desilo.

 Slično kao tada, i voz u kojem je bio sa ženom bezbedno je stigao u stanicu L.

„Eto, ništa se nije desilo”, rekao je kad su prešli dugi peron i stali na pokretne

stepenice, uputivši se ka ulazu u podzemnu železnicu.

Ništa se nije desilo. Ovaj grad danas nije prošao kao Njujork onog kobnog

dana, ili kao Madrid i London. Slučajno je imao sreće.

Vremena su se promenila, čovek mora da razmišlja o takvim stvarima.

Mislio je o tome kako je potreban trud da se razumeju tvrdnje terorista.

Nepravde sigurno ima. Svet je pun pohlepe i malicioznosti moćnika. Kada se čovek

zamisli, shvati da je na strani moćnika i, ako je tako, onda treba da bude spreman na

mogućnost da se i sam nađe na meti. S kojom stranom ja zaista saosećam?

Razmišljajući tako, ušao je u voz podzemne železnice i vozeći se shvatio da su

mu misli odlutale u potpuno drugom smeru. Jedan prizor mu se maglovito pomaljao

iz sećanja. On je bio deo tog prizora.

I tada se s mukom probijao kroz vagon pun putnika. Ali ne zato što je bio

ophrvan strahom, već zato što je tragao za nečim lepim. Privlačila ga je sreća koja ga

je potencijalno čekala.

Još uvek je bio mlad.

Hteo je da vidi svet, pa je otišao u Ameriku. U Sjedinjenje Države. U to vreme

svi u Japanu su smatrali da, ako hoćeš da vidiš svet, prvo treba da odeš u Ameriku.

Zato je i on, kada se odlučio da krene na put, najpre avionom otišao u Los

Anđeles, a potom se uputio na istok autobusom i vozom. Bio je prinuđen da vešto

raspolaže nevelikom sumom novca. Pošto nije voleo velike gradove, trudio se da ih

izbegne, pa je „Grejhaund” autobusom prošao više manjih mesta, noću odsedajući u

jeftinim gostionicama. Želeo je da upozna zemlju večerajući u jeftinim restoranima ili

jedući hranu kupljenu u radnji na klupi u parku.

 Tako je putovao iz dana u dan. Drumska karta kojom se sve vreme služio

pocepala mu se duž preklopa.

Posle mesec dana se zasitio. Sva mesta su bila ista. Svi restorani isti. Pošto je

putovao sam, nije imao s kim da razgovara, a osim pri kupovini, nije imao prilike ni

da prozbori. Kad je obratio pažnju, primetio je da hladno zure u njega. Jednom se i

ozbiljno uplašio. Da li im smeta to što sam Azijat?

Stvar je verovatno prosta. U svakom mestu postoje ljudi koji ne vole, pa čak i

maltretiraju strance. To su izolovana mesta, koja su sva nalik jedno drugom, čiji

stanovnici žive u uverenju da su nešto posebno i nastoje da isključe druge. Čitavo

ovo društvo je zapravo mnogo ispraznije nego što se predstavlja. Osetio je da mu to

ne odgovara.

„Ako je tako, da onda probam da odem negde drugde”, pomislio je nakon pet

nedelja putovanja po Americi. Na drugo mesto, u drugu zemlju. S obzirom na

količinu novca koju je imao, nije mogao baš daleko. U susedni Meksiko?

Otišao je u knjižaru u jednom većem mestu i kupio vodič za Meksiko. I

letimičan pogled na toponime je bio dovoljan da u njemu probudi želju. Čivava nije

prvenstveno rasa psa, nego je pre svega ime države u Meksiku. Verovatno ta rasa

potiče odatle. I „Tabasko” je ime meksičke države. Verovatno se u njoj spravlja taj

začin. Dalje, Vera Kruz, Hidalgo, Sonora, Puebla, Mičoakan, Oahaka, Čiapas... sam

prizvuk ga je privlačio.

Problem je što ne zna jezik, ali ni na dosadašnjem putovanju nije baš nešto

koristio jezik. Kada je reč o kupovini ili pregovorima vezanim za smeštaj, ako obe

strane žele da se dogovore, prilično dobro mogu da se sporazumeju. Koliko li ću

moći da koristim španski koji sam prošle godine učio kao drugi strani jezik? Ako

budem nosio mali engleski i španski rečnik i priručnike s frazama, snaći ću se toliko

koliko treba za solo putovanje.

Razmišljajući tako, uputio se na jug i prešao granicu.

 U tom trenutku sve se promenilo. Iako je suvi, polupustinjski pejzaž

uglavnom isti i kada se pređe Rio Grande, ljudi su drugačiji. I miris u naseljima i

atmosfera u autobusima i vozovima su drugačiji. Sve mu je bilo nepoznato i

neočekivano. Južno od granice, Rio Grande je postala Rio Bravo. Iako je reka ista,

ime se promenilo.

Cene su bile znatno niže i shvatio je da će ovde mnogo duže moći da se osloni

na svoj budžet. Ali zato je smeštaj bio loš, iz slavine za toplu vodu tekla je samo

hladna, a ono što su ljudi koje je sretao govorili, bez obzira na to da li su ga razumeli

ili ne, uvek je zvučalo kao potvrđivanje: „si, si”, tako da se s vremena na vreme

osećao očajno.

Parni voz u koji je seo da bi otišao do mesta A, prekinuo je vožnju na pola

puta u mestu B. Pre nego što je ušao u njega, više puta je proverio kako ne bi

pogrešio, pa ipak, voz dalje od mesta B ne ide. A putnici svi silaze kao da je to

normalno i, razilazeći se, polako nekuda nestaju. Vagon se ispraznio. Zatražio je

objašnjenje, ali u odgovoru nije bilo reči koje bi mogao da razume. Nemajući kud,

potražio je jeftin smeštaj u blizini stanice. Jelo je bilo neverovatno ukusno. Jedna teta

mu je, smešeći se, natrpala pun tanjir.

I zaista, hrana je s ove strane granice dobra. Sve ima jak ukus. Miris oštar,

ljutina oštra, ne oseća se ukus fabričkog nerđajućeg čelika, već metalnog kuhinjskog

lonca. Pilići koji trče po dvorištu, povrće koje je izraslo na crnoj zemlji, žestoki začini.

Tortilje.

Zidovi kuća su od belog maltera, a na ogradama parkova i na rešetkama

prozora u oči pada liveno gvožđe. Posvuda je obilje cveća. Mnogo puteva je

popločano kamenom. Automobili su stari i prljavi - posle dužeg vremena u sećanje

mu se vratila japanska reč „krševi”.

Lica ljudi su drugačija. Put im je tamnija, lica okrugla, nosevi spljošteni, kosa

većinom crna kao ugalj. Oči su im svima krupne i crne. Lica koja imaju dodirnih
tačaka sa azijatskim. Desilo se da je video čoveka koji je mnogo ličio na njegovog

japanskog poznanika, što ga je zapanjilo. I svi su niski. Severno od granice bilo je

puno visokih muškaraca koji su hodali krupnim koracima mlateći rukama, ali ovde

se ljudi ne razlikuju mnogo od njega. Već samim tim se osećao lagodnije.

Kretao se ka jugu od grada do grada, s otvorenim priručnikom za fraze, učeći

rečenice na španskom u autobusu i vozu. Usput se u vazduh lagano uvlačila vlaga,

planine su postale pitomije, pejzaži obojeni u zeleno počeli su da dominiraju.

Svuda je bilo puno dece. I na ulicama i u vozilima stalno se čuo plač beba i

radosna vriska dece. Kada bi ga primetila, deca bi mu oprezno prišla. Verovao je da

je to stoga što je stranac i povrh toga mlad - svi su se zajedno približavali neobičnoj

osobi. Jeste da je stranac, ali oblik lica se ne razlikuju mnogo. Od dugog puta je

pocrneo, a bio je i prašnjav. Pa ipak, odeća je drugačija. Sigurno ga po tome

prepoznaju. Kada bih u prodavnici stare odeće kupio ovdašnju garderobu i

presvukao se, da li bih mogao da u potpunosti prođem kao lokalni stanovnik?

Otišao je u državu Mičoakan. Prelistao je putni vodič i našao gde bi voleo da

ode. Novi vulkan po imenu Parikutin. Tu je zemlja iznenada nabrekla i izrasla u

planinu 1943. godine, što je bilo skoro u isto vreme kada se nedaleko od grada u

kojem je odrastao rodila planina Šova Šinzan. Meksička planina nastala je samo

deset mesec ranije.

Pomislio je: „Hajde da odem tamo kao da idem u posetu starijem blizancu

planine koju dobro znam”. Uspeo je da stigne do Umapana, najbližeg naselja, ali

odatle nije mogao dalje. Mada je, kada je ulazio, vozaču autobusa rekao odredište

„Parikutin”, iz nekog razloga dospeo je u pogrešno selo i, ne znajući gde se nalazi,

proveo čitav dan odsutno sedeći na seoskom trgu, da bi se potom predveče vratio

autobusom. Autobus je pravio samo jedan krug dnevno.

Sledećeg dana je bilo još gore. Opet je stigao u pogrešno selo, ali ovog puta

nije bilo povratne vožnje, pa ga je obuzeo očaj. Konačno, uveče ga je na prikolici

kamioneta u Umapan povezao jedan poljoprivrednik koji je nosio žetvu. Klimavi

španski mu je nekako poslužio, zahvaljujući čemu je uspeo da sedne u prikolicu

punu luka i, utonuo u njega do pojasa, stigne u grad nakon dvočasovnog truckanja.

Zemljište je bilo puno rupa i izbočina. Sreća što još nije bila počela kišna sezona.

Meksički bogovi ne žele da odem na Parikutin. Pa, hajde onda da se

dostojanstveno povučem. Uostalom, ta želja da vidim vulkan samo je neodređeni

poriv, ne nešto ozbiljno, poput cilja. Ta planina sigurno nije ni vredna pažnje. Dok je

tako tražio izgovor, pomislio je kako je upravo to „kiselo grožđe”.

U Uruapanu najveći deo stanovnika su bili urođenici, a dece je bilo više nego

u drugim mestima. Sa jednim od njih se sprijateljio i igrao pola dana. Kada je pitao

tog dečaka, Migela, koliko ljudi živi u gradu, on mu je odgovorio: „Tri miliona”. Da li

zato što je dobro znao velike brojeve, tek on je to, zajapurenog lica, odlučno ustvrdio.

Pogrešio je, verovatno, za tri ili četiri nule. U Meksiku ne treba postavljati pitanja o

brojevima, pogotovo ne deci.

Narednog dana ušao je u parni voz za glavni grad. „Ovaj voz valjda neće otići

negde drugde. Valjda neće stati na pola puta.” S tom nadom je seo na sedište.

Vagon je bio prazan, ali je sat vremena nakon polaska u mestu po imenu

Packvaro ušlo mnogo putnika. Sva sedišta, pa i prolaz između njih i platforma pred

izlaznim vratima, ispunili su se ljudima i prtljagom. Ljudi tamne puti u nošnji

nenametljivih boja uneli su uredno zakrpljene stare platnene torbe, vreće od trske pri

vrhu privezane konopcem i kartonske kutije obavijene kanapom, te ih stavili na

police, položili u prolaz, uzeli u krilo ili seli na njih. Bio je tu i starac koji je obesio

nekoliko kokoški za noge, a one, kao da su se predale, nisu puštale glas iako su visile

naopačke. Vagon se dupke napunio.

Packvaro je, izgleda, turistički gradić - u vodiču je pisalo da bi trebalo videti

adu, ali to ćemo ovog puta da preskočimo. Nećemo da silazimo usput.

Pitao se da li bi mogao da nađe neki posao po povratku u glavni grad. Kada

bi postojao restoran japanske hrane, ili tako nešto, u kojem bi mogao da radi kao

konobar ili perač sudova, to bi mu baš dobro došlo. Onda bi s novcem koji bi tu

zaradio mogao da ode dalje na jug. Kineskih restorana obavezno ima i u manjim

mestima, ali on ne zna kineski. Ipak, sudovi se mogu prati i ćutke. Za tako nešto, bilo

kakav restoran je dobar.

Nakon tri sata vožnje zaustavili su se u stanici jednog većeg mesta po imenu

Morelia. Već mu je bilo dojadilo da sedi, a, koliko je do tada mogao da vidi, u

Meksiku vozovi prilično dugo stoje u stanici.

Neko vreme je razmišljao. Parni voz pre polaska da znak pištanjem. Pa još i

kreće sporo, tako da je lako uskočiti. Neće otići bez mene. Tako je odlučio da malo

siđe na peron i prošeta. U punom vagonu ionako nikako nema mesta za šetnju.

Njegov prtljag, ranac, sve je ostalo na polici. Ne vidi zašto bi ga iko ukrao. Svi

oko njega deluju kao pošteni ljudi, a i svima je jasno da je to njegov prtljag. Ako neko

proba da ga uzme, sprečiće ga. Atmosfera u vagonu je tako opuštena da nema

potrebe ni razmišljati o takvoj situaciji.

„Idem da prošetam. Ne silazim na ovoj stanici”, rekao je muškarcu do sebe,

pokazao mu prstom na prtljag na polici i ustao. Lakše mu je padalo da se

nepoznatim ljudima obrati na španskom, nego na engleskom ili japanskom. Da li je

razumeo njegov traljavi španski ili ne, tek muškarac u crnom istrošenom sakou je

klimnuo.

Na peronu nije bilo puno ljudi. Oni koji je trebalo da siđu to su već učinili i

napustili stanicu, dok su se putnici koji su čekali već ukrcali. Preostali su oni koji su

delovali kao da nemaju nekog posebnog razloga da budu tu, ali ipak jesu. Tu su i

male tezge, poput tačkica u pejzažu. Na njima ima svačega: i mandarina, i suvenira, i

čikli, i tamali. Čikle je žvakaća guma, a tamale je vrsta male užine.

Vetar je bio svež, ali je sunce bilo jako.

Peron je bio jedva nešto malo viši od tla. Do platforme vagona ima tri
stepenika nalik merdevinama. Pošto unose puno stvari, putnicima je teško, ali,

koliko je mogao da vidi, uglavnom neko pruži ruku da pomogne. Ljudi koji prvi uđu

u vagon najpre podignu prtljag onih iza sebe i onda na kraju uhvate ruku vlasnika i

povuku ga gore. Tako čak i kada ulazi neka starica sa deset paketa i torbi, na kraju

sve završi tamo gde treba. I on sam je tokom puta na jug u nekoliko navrata pružao

ruku drugima, a desilo mu se i da posle sedi pored osobe kojoj je pomogao, i da ga

ona pita o Japanu i njegovom putovanju. To mu je poslužilo za učenje jezika.

Međutim, sada ima malo ljudi na peronu.

Neko je stajao napred, na razdaljini od tri vagona. Sunce mu je sijalo u lice pa

nije mogao dobro da vidi, ali kako se približavao, tako su detalji siluete postajali sve

jasniji. Žena koja sedi na koferu, ili nekom sličnom četvrtastom predmetu, i koja

pritom deluje prilično mlada.

Prišao je neobavezno, ne menjajući ritam koraka, i nonšalantno je pogledao.

Stvarno je mlada. Još uvek devojčica. Kao da su se iberijsko i indijansko lice izmešali

tačno pola-pola. Blago tamne puti, s crnim sjajnim očima, koje su ipak delovale

mirno i bezvoljno. S vremena na vreme bacala je pogled na ulaz u stanicu, kao da

nekog čeka. Čini se da joj vreme zaokuplja pažnju, ali kao da je ipak opuštena.

Nastavio je da hoda, ali kad je odmakao jedan vagon dalje, nije mogao da

odoli iskušenju i odlučio je da se vrati.

Na povratku, njihovi pogledi su se sreli.

Ona se prva nasmešila. To je bio nežan smešak pun šarma, upravo ono što

nazivamo vedrim osmehom i što se ne može opisati drugačije nego tako.

U odnosu na to, smešak kojim je on uzvratio u najboljem slučaju je bio

grimasa. Činilo mu se da se otkada je došao u Meksiko više smeje, ali je uprkos tome

još uvek bio nevešt.

„Čekaš nekoga?”
 Nije mu bilo teško da stane i postavi to pitanje. Kao da ga je njen osmeh

podstaknuo da to učini.

„Baku. Rekla je da će odmah doći, ali...”

I glas joj je bio lep, a i uspeo je da razazna šta je rekla.

„Ideš u DF?”

U Meksiku teritoriju glavnog grada zovu „DF”. I to je naučio tokom

putovanja.

„Da. A ti?”

„I ja.”

’Lepo lice’, pomislio je.

Međutim, ova mala nije svesna svoje lepote. Zato je tako neoprezna.

Iako ovde devojčice brzo sazrevaju, pa i ona sama, može se reći, izgleda

sasvim kao žena, još uvek se, izgleda, oseća kao dete.

Voleo bi kad bi mogli da se upuste u razgovor, ali njegovo znanje jezika je

previše oskudno.

„Bio sam u Uruapanu”, rekao je. U trenutku kada je nesigurno izgovorio

prošlo vreme glagola, pokazao je prstom smer iz kojeg je došao voz, kako bi to

nadomestio.

„I ja sam bila tamo.”

Bar je on tako razumeo to što je rekla.

Šta ćeš da radiš u glavnom gradu, da li i baka ide s tobom, da li te tamo neko

čeka, jesi li rođena ovde u Moreliji? A mama i tata...?

Ta mala ga je privukla. Bilo je puno toga što bi joj rekao da je bolje znao jezik.

Poželeo je da posmatra to lepo lice sve dok ne padne mrak.

Istovremeno, u sebi je samog sebe blago ismevao što se tako oseća.

 Rekao joj je da je došao iz Hapona1 i da je na putovanju.

Utom se začuo zvuk nečijih koraka. Devojčica i on su gotovo istovremeno

pogledali u smer iz kog je dolazio.

„Bako, kasniš!”, rekla je devojčica i ustala s kofera.

„Voz je još uvek tu. Nimalo nisam zakasnila”, glasno je odgovorila baka

ležemo hodajući ka njima.

Devojčica je pogledala u njega i još jednom se vedro nasmejala. Njen izraz je

govorio: „Eto, takva ti je moja baka!”

No, u ovoj zemlji ni u čemu ne postoji preveliko kašnjenje. Nema voza koji ne

bi sačekao ovu baku. Čak i da je ovaj voz otišao, došao bi neki drugi. Svi imaju brdo

vremena. Da je Meksiko takva zemlja saznao je tokom putovanja.

Pošto je devojčica ponela kofer, pružio je ruku i preuzeo ga. To je dužnost

muškarca. S obzirom na to da ga drži za ručku još uvek toplu od njenog dodira -

prijatna dužnost.

Pošli su ka vozu. Baka je imala još staromodniju torbu od unuke - preuzeo je i

nju. Baki ni najmanje ne smeta to što joj je u pomoć pritekao nepoznati stranac koji se

iznenada pojavio. Ona kao da je proživela sve svoje godine u uverenju da će u svakoj

prilici imati nekog da joj pomogne.

Otišli su do ulaza u vagon. Sačekao je da prvo uđe baka, pa devojčica, i onda

im dodao stvari.

Devojčica se opet vedro nasmešila. ’Pao sam na taj osmeh’, pomislio je.

„Hvala.”

„Kako se zoveš?”

„Remedios. A ti?”

Odgovorio je žurno, ponovio dva puta, ali ime je strano i ona možda nije
1 Španski izgovor reči „Japan” (prim. prev.).
uspela da ga dobro čuje.

Iz unutrašnjosti vagona baka je pozvala Remedios.

Ona se okrenula ka njoj, nešto rekla i ponovo ga pogledala.

Njemu je ponestalo reči. Neodređeno je rekao „Hasta luego” (Vidimo se opet),

i pošao.

Kada se, nakon što je malo odmakao, okrenuo, Remedios mu je mahnula

naginjući se s vrata vagona.

Iz pravca lokomotive začuo se pisak. Trkom se vratio do svog vagona i

sedišta. Muškarac do njega ga je pogledao i klimnuo kao da hoće da kaže: „Dobro si

uspeo da se vratiš.”

Voz je krenuo.

U svakom slučaju, ne sme da zaboravi ono lice. Nije da iz toga može da

proizađe nešto posebno, ali, ipak, nikako ne sme da ga zaboravi. Jednog dana mogu

opet negde da se sretnu, da se sprijatelje, da on produži boravak u Meksiku, i onda u

budućnosti... ko zna šta može da se desi.

Atmosfera u vozu bila je kao stvorena za sanjarenje, i on mu se potpuno

prepustio.

Nakon dosta vremena, voz je stigao na sledeću stanicu.

Ponovo je sišao na peron. Ko zna, možda će sići i ona. Mogao bi i da ode do

njenog vagona. Možda bi mogli da porazgovaraju kroz prozor.

Ali ona nije sišla. Otišao je do njenog vagona i, sve vreme šetajući, gledao kroz

prozor unutra, ali nje nije bilo, možda zato što je sedela na suprotnoj strani. A i

prozor je vrlo visok, pa se unutrašnjost vagona ne vidi. Oklevao je da uđe.

Peron je vrveo od ljudi. Sve vreme je gledao u prozor, i kada je već odustao i

pošao nazad, u uglu perona je ugledao čoveka koji prodaje ruže. U zemljane lonce je

stavio nekoliko desetina žutih ruža i ćutke stajao pred njima. Uprkos tome, već na
prvi pogled je bilo jasno da su ruže bile na prodaju. Verovatno su ih kao poklon

kupovali ljudi na putu za prestonicu.

Kupio je jednu ružu. Jedna je u redu. To je dovoljno. Muškarac mu je umotao

ružu u novinski papir, da se ne bi ubo na trn, i predao mu je u ruku rekavši:

„Felisidades! (Sa srećom!)”. Čak i ako je to kazao reda radi, bile su to prave reči.

Odjeknuo je pisak. Voz se pokrenuo dok je čekao kusur. Užurbano se vratio

na svoje mesto. Nije imao vremena da preda cvet.

Šta da radi s ovom ružom? Male su šanse da će moći opet da je potraži s

perona. A i voz je već prešao veći deo puta od početne stanice. Sledeća bi već mogla

da bude poslednja stanica, „DF Sentral”. U tom slučaju verovatno ne bi uspeo da je

pronađe na peronu prepunom ljudi.

Ustao je s ružom u ruci. Nema drugog načina nego da ide kroz vagone. I

zaista, u vagonima koji su se ređali jedan za drugim bila je poprilična gužva. Ljudi

su na sedišta, ali i u prolaz i u prostor oko vrata, stavili prtljag, sedeli na njemu,

pričali, jeli, mahali rukama i ležali oslonjeni na njega. Provlačio se kroz gužvu zaista

poput igle kroz platno. Napredovao je razgrćući ljude pred sobom, usput mnogo

puta upotrebivši izraz „perdoneme (izvinite)”. Nije znao koji je po redu njen vagon u

odnosu na njegov. Možda otprilike peti? Koliko li je vagona već prošao? Dok je tako

razmišljao, ušao je u sledeći vagon i iznenada ugledao njeno lice. Sedela je u trećem

redu, na sedištu do prolaza, okrenuta prema njemu.

I ona je ugledala njega i nasmešila se.

Još jednom je rekao „izvinite”, ugurao nogu između tri dečaka koji su sedeli u

krugu s kartama u rukama, napravio korak napred i stao pred Remedios. Baka je

dremala kraj nje.

Rekao je: „Una rosa para ti (Jedna ruža za tebe)” i pružio joj žuti cvet.

„Gracias (Hvala)”, rekla je Remedios i primila ružu.

 On je u tom trenutku odjednom ostao bez reči. Mogao je da se tu zadrži i kaže

još nešto. Mogao je da je pita za adresu u DF-u, da zakaže vreme i mesto za ponovni

sastanak. Međutim, iz nekog razloga srce mu je ispunio osećaj da je dovoljno da joj

preda ružu.

Pogledao ju je u lice želeći da upije svaki detalj i da ga ne zaboravi ni za sto

godina. Tiho izgovorivši „Hasta luego (Vidimo se opet)”, okrenuo se i otpočeo

povratak istim putem kojim se upravo bio probio.

Dvaput joj je uputio iste reći. Prvi put su se ostvarile. Međutim, ovog puta je

znao da se više nikada neće videti.

Prevod sa japanskog

Ilja Musulin
 TAMIO KAGEJAMA

NEPOTOPIVA MOLI BRAUN

Prva osoba koja ju je nazvala Nepotopivom Moli Braim bio je Togo, moj

kolega instruktor. Čini mi se da je davno snimljen istoimeni američki film.

„Bio je to mjuzikl, gledao sam ga pre sto godina, kasno uveče, zaboravio sam

kako se zvala glavna glumica, ali glavni lik bila je žena Moli Braun, koja je imala

fantastičnu crvenu kosu.”

Nije bilo sumnje, i ona imala je crvenu kosu. Ali to nije bila njena prirodna

boja, kao u slučaju američke heroine iz filma o kojem je Togo govorio. To je bila kosa

kakvu imaju sredovečne domaćice: dobra, trajna i ofarbana u jarkocrveno.

„Naziv filma na engleskom bio je Nepotopiva Moli Braun, što je valjda

prvobitno bilo ime broda ili tako nečeg.”

Togo je studirao dve godine na Havajima i engleski mu je bio dobar. Za

razliku od mene, koji sam se uspeo lestvicom do instruktora preko kurseva obuke

ove škole, on je svoju licencu profesionalnog instruktora ronioca na otvorenom moru

stekao na Havajima. Rekao bih da je on, po standardima škola ronjenja u Japanu,

spadao u elitu.

„Baš to nepotopiva, znaš. Zato je savršen nadimak za nju, zar ne?” Lepo joj je

pristajalo, jer se žena zvala Mori, što je nama zvučalo kao Moli, od Moli Braun. Ali

Togo je imao još jedan valjani razlog što joj je dao taj nadimak, a reč je o veoma

posebnoj telesnoj karakteristici.

 Sasvim bukvalno, ona nije mogla da potone.

Ronjenje sa bocom je vrlo zahtevan sport, ali prvi korak, sam zaron, nije

uopšte težak. Ljudsko telo, iako prirodno pluta uz malo napora kao što je ritanje

nogama, ubrzo počne da tone. Ukratko, gustina čini da telo bude na skali za dlaku

bliže plutanju nego tonjenju. Naravno, postoje i „sidra”, tj. ljudi sa prirodno većom

gustinom, koji tonu čak i ako duboko udahnu vazduh i leže nepokretni na vodi. Što

se ronjenja tiče, njima je lako. Ronjenje se ipak suštinski razlikuje od plivanja, jer, za

početak, cilj je potonuti.

E pa, Moli Braun je imala telo potpuno suprotno „sidrima”. Izgleda da je

glavni krivac bilo to što joj je celo telo bilo obloženo debelim slojem celulita.

Jednostavno, žena je bila debela.

U školi ronjenja u kojoj radim, na početku, polaznici se dele u grupe prema

tome koliko su dobri plivači. Iako sam rekao da se plivanje i ronjenje razlikuju, to

važi samo dok je osoba pod vodom. Polaznike tako delimo jer moraju plivati dok ne

dođu do samog zarona, a što je još važnije, dobri plivači se ne plaše vode i brže

napreduju. Moli Braun je imala impresivan nastup na plivačkom testiranju.

Kada se pojavila pokraj bazena, preko sedamdeset kilograma tela sabijeno u

drečavoroze jednodelni kupaći, svi mi instruktori imali smo loš predosećaj. Ali ona u

bazenu od dvadeset pet metara nije plivala baš kao riba, ali sigurno kao foka ili

kakav morž. U jednom pravcu je plivala prsno, u povratku bočno. U njenoj članskoj

karti smo videli da ima četrdeset dve godine (nismo mogli da verujemo, Togo joj je

dao četrdeset pet, a ja četrdeset osam), te joj brzina nije bila baš spektakularna, ali je

imala dobar zamah. Verovatno je trenirala plivanje. U svakom slučaju, u vodi je bila

na svome. Tada sam čak primetio i dozu dostojanstva u tom enormnom telu

spakovanom u roze tkaninu, dostojanstva zbog kojeg su se ostale utegnute devojke

iz kancelarija mrštile držeći se za ivicu bazena i sikćući: „U, bre! Uf! Ne umem ja da
plivam!”

Naravno, probila se u sam vrh od ukupno tri grupe, u onu koja počinje

ronjenjem na dah u bazenu. Polovina od šest polaznika već je imala iskustva. Stavio

sam je u tu grupu jer sam na osnovu njenog plivanja mislio da će se brzo privići na

disaljku i peraja.

Nevolje su počele kada je sa maskom, perajima i disaljkom trebalo da vežba

čučnjeve u delu bazena dubokom 1,2 metra. Nije bilo šanse da čučne u vodi. Čovek

bi pomislio da svako može da savije kolena i spusti zadnjicu do dna bazena, ali za

nju je to bio neverovatan poduhvat. Nekako bi savila kolena, ali čim bi stražnjica

prešla tačku odmah iznad kolena, njeno telo bi počelo da se rotira unapred. Velika

sila plovnosti gurala ju je ka površini. Pokušao sam da je iz vode gurnem nadole, ali

tada bi se njeno telo rotiralo unazad. Izgleda da plovnost nije bila samo do njenog

trupa, već i do njenih debelih nogu, od kojih je svaka bila šira od mog struka. Sa

mnom na leđima, njeno telo je izgledalo kao da pravi usporeni kolut unazad. Prvo su

na površinu isplivala njena stopala, još uvek u perajima, zatim butine, pa zadnjica.

Uskoro je ponovo bila u početnom položaju - stajala je u bazenu! Jedini koji je bio u

opasnosti bio sam ja - dok se njeno debelo telo rotiralo u vodi, mene je pričepila uz

dno i umalo se nisam udavio.

Tako je rođena Nepotopiva Moli Braun.

„Kako se, za ime sveta, kupaš?”, 2 upitah je. „Valjda i u kadi plutaš i nikada ne

pokvasiš ramena, a?”

„Ne budi glup!”, reče Moli Braun i sleže ramenima sa ljutitim izrazom. „Čisto

da znaš, potopim se do ramena. Imamo zapadnjačku kadu sa ručkama sa obe

strane.”

Pretpostavljam da se uhvati za obe ručke i gurne se pod vodu. Spontano sam

2 Japanske kade su tradicionalno dublje, liče na manji đakuzi ili bure, i Japanci se posle tuširanja potope u
njih. Japanska vrsta banje, tzv. Onsen, obično ima termalne bazene u kojima gosti sede potopljeni do glave i
opuštaju se u mirnoj atmosferi.
zamislio Moli Braun kako se kupa u nekom od većih bazena u banji, ali sam brzo

izbacio tu sliku iz glave. Zamislite jedan od mnogih cepelina koji lete Tokijskim

nebom kako se ruši u vodu i pluta sa dve trećine vazduha u trupu. Kakva bizarna

slika!

Uspeli smo privremeno da rešimo problem plovnosti, barem što se ronjenja

na dah tiče, tako što sam joj dao pojas sa opterećenjem od olova. Međutim, u slučaju

Moli Braun, plovnost je „proizvodilo” celo telo, pa čak i sa opterećenjem od osam

kilograma oko struka ispostavilo se da je održavanje ravnoteže veliki napor.

„Zašto mi samo glava i noge plutaju?” Suočila me je sa ovim pitanjem nakon

što se dokopala površine posle „naopakog skakavca” na dnu bazena. Struk joj je

ostao zaglavljen na dnu, a noge i glava krenuli su ka površini praveći oblik

latiničnog slova „V”.

„Molim te, vežbaj kontrolu tela u vodi, zaroni i ispruži se horizontalno.

Trebalo bi da uspeš potiskom peraja. Možda će ti ipak trebati malo vremena da

uvežbaš.”

Pretpostavljam da je bilo neizbežno. Nepotopiva Moli Braun uskoro je bila

ražalovana u najnižu grupu, sa ljudima koji su jedva umeli da plivaju. To je izgleda

bio veliki udarac za njen ponos.

„Mrzim što moram da vežbam sa ovim tegovima!” Nisam ja imao direktno

posla sa nezadovoljstvom Moli Braun, već instruktor C grupe, Togo. Isto je kao u,

recimo, školi tenisa. Logika nalaže da najbolji instruktor obučava najveštije sportiste.

„Tegovi barem potonu. U ovoj školi važi pravilo da onima koji ne tonu treba

najviše treninga.” Ponavljajući ovo iznova, Togo je uvežbavao Moli Braun da

manevriše svojim telom u vodi. Bilo mi je savršeno jasno šta je Togo imao na umu.

Situacija nije bila toliko loša, zato što je u ovo doba u bazenu bila voda iz vodovoda,

čak pomalo topla. U slatkoj vodi se ne pluta ni približno kao u slanoj, a u toploj vodi

bilo je moguće plivati samo u kostimu.

 Naravno, glavni cilj polaznika škole ronjenja jeste da rone u okeanu. Kada

dođe i taj dan, Moli Braun će skočiti u okean koji je znatno gušći od vode u bazenu, u

odelu za ronjenje koje daje dodatnu plovnost. Srušeni cepelin!

Od kada je žena koju je sam nazvao Nepotopivom Moli Braun došla u

njegovu grupu, Togo je razvio čudnu naviku da gleda u prazno i žustro klima

glavom. Ali uprkos svemu, ja, Togo, a i svi drugi instruktori, morao sam da priznam

da je bila motivisana. Na primer, čak je i gđica Ehara, instruktorka koja je radila kao

glavni predavač na teorijskom delu obuke, morala da prizna: „Da sam ja imala toliko

entuzijazma, postala bih instruktor dve godine ranije”. Bilo da se radilo o teoriji ili o

obuci u bazenu, Moli Braun je uvek bila prva. Dok je prethodna grupa završavala,

ona je već bila u kostimu. Na predavanjima je sedela u prvoj klupi. I u bazenu je

kontinuirano vežbala manevrisanje telom u vodi, čak i za vreme petnaestominutne

pauze između dve grupe, pre početka treninga. Ali uprkos svom trudu, tek nakon

ukupno deset sati vežbanja, umesto uobičajenih pet, Moli Braun navukla je ronilačku

opremu i avanzovala u drugu grupu. Ako bismo brojali po danima, prošlo je ukupno

mesec i po dana od upisa. S obzirom na to da je završila teorijsku obuku na tri nivoa

za uobičajenih šest sati i da je položila ispit skoro bez greške, njenih poslednjih

mesec dana u školi svelo se isključivo na samoobuku kako da potone u bazenu,

makar malo, opremljena disaljkom i pojasom sa opterećenjem. Vežbala je kretanje

napred u horizontalnom položaju, čak i u vertikalnom. Bila je dobar plivač i brzo je

savladala nožnu tehniku sa perajima. Pokreti su bili dobri, nije bespotrebno savijala

kolena i članke. Ali njeno telo je od stražnjice naniže uvek bilo iznad vode i perajima

je tukla po površini, te se nijedan polaznik nije usuđivao da pliva blizu nje bojeći se

da ga ne šutne u glavu.

„Ne brini, kada staviš bocu, njeno dno će ti biti na donjem delu leđa i

stražnjica ti neće plutati.”

Togo je ovim rečima pokušao da ohrabri Moli Braun da ne izgubi

entuzijazam. Da budem iskren, malo sam brinuo da će je i sa bocom njen stomak

gurati nagore i da će se okretati po horizontali, ali Togo se nosio mišlju da za nju

naruči po meri izrađeni pojas sa pojedinačnim tegovima koji se mogu rasporediti

duž celog pojasa, kako bi lakše postigla ravnotežu.

I tako, uz Togove instrukcije i lični napor, došao je dan da Nepotopiva Moli

Braun pređe na drugi nivo. Polaznici koji su se upisali u isto vreme kada i ona

odavno su zaronom na otvorenom moru završili obuku i dobili „C” licencu za

morsko ronjenje. Svedoci junačkog podviga Moli Braun - zarona sa punom opremom

u bazenu dubine pet metara - bili su polaznici koji su se upisali dva termina nakon

nje. Ne pada mi na pamet da vam ja govorim jesu li uživali u prizoru ili ne, ali u

svakom slučaju su bili svedoci događaja koji će prepričavati do kraja života.

Činjenica je da su se nakon pomenutog zarona tri polaznika ispisala iz škole. Tog

dana se Moli Braun kod bazena pojavila u nečemu što je moglo biti samo kompletno

po meri izrađeno odelo za ronjenje od roze neoprena debelog pet milimetara sa

sjajnozelenim vertikalnim štraftama.

„Hej!”, rekoh munuvši Togoa u rebra, „to odelo je, bre, od neoprena, znaš li

koliko će to poboljšati plutanje Moli Braun?”

„Nemam pojma”, odgovori Togo, „pokušavam da izračunam ukupnu

površinu njenog tela kako bih izračunao plovnost, ali brojčana vrednost mi nikako

ne dolazi u jedinicama koje mi trebaju.”

„A u kojim ti dolazi?”

„U tatamijima”, reče Togo. „Osam tatamija, možda dvanaest. Ne umem da

procenim koliko je velika drugačije nego tako.”

„Muda od jazavca, to je to”, rekoh. Togo je klimnuo glavom. „Upravo sam

primetio da Moli Braun, sa tom crvenom kosom, u faci izgleda kao jazavac. A njeno

telo, tako zipovano, izgleda kao jazavčevo mudo.”

Nisam znao da li je Togo ikada pažljivo proučavao muda od jazavca, ali mi se

činilo da je poređenje na mestu.

Spakovano u roze odelo, telo Moli Braun izgledalo je kao džinovski testis

upakovan u triko iste boje. „Donesi mi tegove”, reče Togo.

„Nećeš onaj po meri?”

„To je pišljivih pet i po kilograma. Nije dovoljno za zaron takvog odela.”

„Koliko kila hoćeš?”

„Ko zna. Ne bilo ti zapoveđeno, skini tegove sa onih pojaseva tamo,

prikačićemo ih na ovaj po meri.”

Izgleda da Togo nije planirao da Nepotopiva Moli Braun danas nosi

kompenzator plutanja (tzv. BCD). BCD roniocu omogućava „neutralnu plovnost” u

vodi. Jednostavno rečeno, omogućava vam da „lebdite” na određenoj dubini, poput

raže, ili na površini vode. U školi smo koristili BCD u formi prsluka koji je utkan

direktno u držač za bocu. Kao što sam već objasnio, BCD pomaže pri plutanju, što u

slučaju Moli Braun nikako nije bilo potrebno.

Bezbednosti radi, polaznici na ronjenju u okeanu uvek nose BCD, ali s

obzirom na to da ćemo danas biti u bazenu dubokom pet metara, nije bilo bojazni da

će nekoga povući struja, a nismo hteli da pospešujemo Molinu plovnost, te ne čudi

logika kojom se Togo vodio. Barem sam ja tako branio Toga nakon incidenta, kada ga

je predsednik škole izribao kao niko do tada u životu.

Pored bazena, Moli Braun je bila prilično upadljiva dok je stavljala bocu i

regulator na svoje drečavoroze odelo za ronjenje. Zbog pojasa sa opterećenjem, koji

mora da je imao preko petnaest kilograma, koraci joj behu teški, ali ipak je sa

trijumfalnim izrazom lica pogledala druge polaznike, a zatim stavila masku i

disaljku u usta. Togo je, kao njen instruktor, već bio u bazenu u kompletnoj opremi.
Dao joj je zeleno svetlo. Koristila je tehniku ulaska koju je usavršila beskrajnim

vežbanjem s disaljkom - skok na raširene noge poznat kao „veliki korak”, koji

povećava otpor pri ulasku u vodu. Nepotopiva Moli Braun otisnula se sa ivice

bazena.

Istog trenutka, njen vertikalni zaron završio se udarcem dupeta o dno bazena

od pet metara. Kako god bilo, petnaest kilograma opterećenja ipak je bilo previše.

Međutim, ona se, kao uzoran učenik, smestila na dno, iako su joj noge bile podignute

visoko u obliku latiničnog slova „V”, i nije paničila. Nije mogla da pluta, čak ni da

stoji pod tolikim opterećenjem - samo je kažiprstom pokazala Togu da dođe. On se

odmah sjurio glavom nadole, a Ehara i ja smo stavili maske i bili mu odmah za

petama. Na dnu bazena odmah smo joj pocepali držač za bocu i opterećenje, i sve

troje je ispratili do površine. Užasnuti izrazi na licima ostalih polaznika i njihovo

domunđavanje govorili su mi da je i reputacija naše škole potonula.

Prve reči koje je Moli Braun izgovorila uzdišući pored bazena bile su potpuno

iznenađenje, i verovatno smo se zahvljujući njima izvukli samo sa gubitkom tri

polaznika.

„U ronilačkoj opremi čak i ja tonem! Kakvo olakšanje!”

Predsednik škole je vrištao, vene na glavi su mu pulsirale, ali ipak nije mogao

sebe da natera da otpusti Toga, s obzirom na to da je on imao licencu američkog

profesionalnog instruktora, da je bio deo elite i sve to, te se izvukao samo sa

žestokom grdnjom.

„Kao gest izvinjenja, odlučio sam da će škola pokloniti gđici Mori kompletan

set ronilačke opreme. Naravno, trošak ćemo oduzimati od tvoje plate u periodu od

dvanaest meseci.” Nakon što mu je predsednik ovo saopštio, bili smo slobodni.

Da bih razveselio Toga, odlučio sam da ga odvedem na piće. U svlačionici

sam naleteo na Eharu i pozvao je da nam se pridruži.

 „Šta li je za ime sveta nateralo Moli Braun da se baci na ronjenje?”, upitah dok

sam natezao kriglu piva u baru u Kabukićo.3

„Šta misliš da prestanemo da koristimo pridev ’nepotopiva’ u njenom slučaju?

Svaki put kada čujem tu reč setim se šta se danas dogodilo.”

„Pominjala je ronjene na Okinavi”, reče Ehara.

„Šta kažeš?”

„Pokazala mi je mapu jednom prilikom, tokom predavanja. Neko mesto na

zapadnoj obali centralnog ostrva Okinave, kod kojeg je i morska stanica. Negde na

obali nasuprot Leđime. Zove se Naki... nešto.”

„Misliš Nakiđin? Mesto gde je davno bio onaj okeanski Ekspo?”, upitah, kao

ekspert za Okinavu.

„Tako je! To mesto!”

„Ali tamo nema ničeg posebnog. Bolje je da pređe u Leđimu, gde su bolje

ustanove, a mesta za zaron pristupačnija.”

„Nije to. Kao da je vezuje neka uspomena, jednom je, upirući prstom u jednu

tačku u zalivu, rekla: Hoću da požurim, dobijem C-licencu i baš tamo zaronim.

Zapitkivala me je jesam li tamo ronila i slično.”

„Pitam se otkud joj to?”

„Ko zna. Ali sam sigurna da je rekla nešto poput: Važan deo moje prošlosti tamo

je potonuo u okean. Ili nešto slično tome.”

Ehara je iskapila svoj Harper i kiselu u jednom gutljaju. Dosta žena ronilaca

ima dobar cug, a činilo se da je Ehara jedna od njih.

„Način na koji je to rekla miriše na ljubavnu vezu”, reče Togo. Konačno je

živnuo. Pio je čist Perie, ali je konačno naručio viski i vodu.

„Ali pogledaj njene godine!”

3 Deo Tokija (Prim. prev.)
 „Hej, godine nemaju veze sa ljubavlju”, brecnu se Ehara, koja se približavala

tridesetoj.

„Naravno, ali zar ti se ne čini da ovde pričamo o ljubavi koja više liči na

romansu dvoje dvadesetogodišnjaka? Zato mi je čudno. Sem toga, Mori nije

okinavljansko prezime, a kada je ona bila u svojim dvadesetim, Okinava još uvek nije

bila vraćena Japanu. Nisi mogao da kročiš tamo bez pasoša.”

„Ali ipak postoji mogućnost, zar ne? Možda je bila stjuardesa ili nešto slično.”

„Nepotopiva Moli Braun?!”, viknusmo Togo i ja u duetu.

„A, da. Batalimo nepotopiva.”

„Nego, da li ljudi stvarno koriste reč prošlost kada govore o bivšim

ljubavima?”

„Ja koristim”, reče Ehara.

„Da, ali ti je koristiš jer si još uvek mlada. U četrdesetim reći važan deo moje

prošlosti zvuči da se naježiš.”

„To je to!”, viknu Togo. „Nije to veza! Okinava, zar ne? Zaboravili smo nešto

važno. Ljudi naših godina Okinavu vide samo kao turističku destinaciju ili mesto za

ronjenje, ali Okinava je nešto sasvim drugo za ljude njenih godina.”

„Kako to misliš?”

„Rat! Recimo da Moli Braun ima četrdeset pet godina.”

„Mislim da ima četrdeset osam.”

„Nema veze. Pazi, šta je bilo na Okinavi kad je ona bila mala?”

„Pre četrdeset pet godina?”

„Hm, imala je godinu dana. Znači pre četrdeset četiri godine.”

„Tada je bila 1945. godina. Rat!”, rekoh.

„Tako je, bitka za Okinavu. Centralno ostrvo je opkolila američka flota, a

granate su padale kao kiša. Baš 1945. su trupe na Okinavi i na kopnu bile na ivici

istrebljenja.”

„Baš si ratni ekspert, Togo.”

„Video sam u dokumentarcu. Mora da je to. Brod na kojem je služio otac Moli

Braun mora da je potonuo kod Nakiđina u borbi za Okinavu. Uči ronjenje da bi

svojim rukama i telom zaronila u more u kojem je njen otac poginuo. Ili možda

planira da potraži olupinu broda.”

Sav u elementu, Togo je potegao piće.

„Jedino tako se može objasniti sav taj entuzijazam. Sad smo shvatili odakle

Moli Braun tako velika želja za ronjenjem.”

Meni se činilo da je Togo pokušavao samo da se iskupi za današnju katastrofu

terajući sebe da saoseća sa njom, ali Ehara, koja se već oraspoložila, bila je uz njega

sto posto. „Razumem je. Mora da je to. Entuzijazam poput njenog može doći samo

od tako nečega. Vau! Moli Braun ipak može biti nešto posebno.”

Togo i Ehara su, sada već oboje dobrano pijani, krenuli da nazdravljaju, dok

su mene izopštili kao smora. Tako se noć i završila, ali s obzirom na to da je Togo

opet postao onaj stari, i nije bilo tako loše.

Već od prvog sledećeg treninga trebalo je videti Togov entuzijazam u

podučavanju Moli Braun. Podsećao me je na Hošija Itecua iz crtaća o bejzbolu, u

svakom pogledu strogog i stoičkog trenera. A sa svoje strane, Moli Brairn je oberučke

prihvatila njegov entuzijazam i uložila dvostruki trud.

Pretpostavljam da izreka „sudar entuzijazama vodi u propast” važi samo u

poslovnom svetu, pošto su njih dvoje dobro funkcionisali u mikrokosmosu škole.

Dve nedelje nakon incidenta u kojem je potonula na dno bazena, Nepotopiva Moli

Braun lako je manevrisala svojim telom u vodi. U učitelj-učenik partnerstvu sa

Togom savršeno je savladala procedure za rad sa ispražnjenom bocom, takozvanu

„drugarsku disaljku”, i završivši pred svima trening u bazenu, sledećeg vikenda

otišla na Izu, na ekspediciju od dva dana i jedne noći.

Ja nisam išao, ali sam kasnije čuo kako je bilo. Izgleda da je, kao što smo i

pretpostavili, slana voda, zbog svoje velike gustine, pravila problem za Moli Braun,

sve dok je Togo nije potopio kružnim tegovima za članke koje je sam napravio.

Uzevši sve u obzir, ipak sam mislio da je to malo preterano. Dosta je ličilo na stil

uklanjanja „ptičica” betonskim cipelama na poslednjem plivanju u reci, koje je

koristila mafija u Čikagu i Njujorku.

I tako je Moli Braun dobila svoju „C” licencu i postala punopravni ronilac,

iako je oborila rekord škole od 11 nedelja, koliko joj je trebalo.

Prošlo je više od mesec dana kada me je Togo pitao da li želim na Okinavu.

„Renoviraju bazen sledeće nedelje. Biće zatvoren najmanje tri dana i nećemo

propustiti nijedan trening. Ako uzmemo jedan slobodan dan pre i jedan posle,

imaćemo dosta vremena da tamo ronimo.”

Iako na kopnu trešnjin cvet još nije bio ni blizu cvetanja, dole na Okinavi već

su odavno bili rascvetani, ali meni je odlazak na Okinavu bio interesantniji zbog

gigantskih manta raža,4 koje dolaze u zaliv Jonara kod ostrva Išigaki. Čim sam čuo

da idu i Ehara i još jedan član, sinulo mi je: cilj nisu bile manta raže.

„Planiraš da pozoveš i Nepotopivu Moli Braun i da roniš kod Nakiđina, je l’

tako?”

„Preklinjala me ja da budem vođa ronjenja.”

„Jesi li ispitao priču o ratu?”

„Ne možeš direktno pitati nekoga tako nešto. Ali ako odemo zajedno, sve

ćemo saznati. Zato sam ceo put pripremio kao vođa ronjenja.”

Ehara je pristala da ide iz istog razloga - da bi otkrila šta je pokrenulo Moli

Braun da roni. Na kraju sam i ja pristao. Prva dva dana bih bio sa njima na Nakiđinu,

4 Manta ray, eng. (Prim. prev.)

a onda bih produžio na ostrvo Išigaki. Nakiđin je na četiri sata vožnje od Nahe, ali

tamo je škola ronjenja sa kojom naša škola sarađuje, pa se na kraju sve zgodno

uklopilo. Prošlo je mesec dana od kada sam poslednji put video Moli Braun i, kao i

uvek, njena kosa je bila jarkocrvena. Njeno lice je, međutim, dobilo lepu boju. Kada

sam je upitao, rekla mi je da je, od kada je dobila „C” licencu, kao pomahnitala ronila

oko poluostrva Izu i ostrva Haćiđo.

„Ali sada ću konačno roniti tamo gde sam želela, srce će mi iskočiti”, reče

Moli Braun dok je sedela na vrhu našeg iznajmljenog ribarskog čamca i dok se vetar

igrao njenom kosom.

„Možda tebi srce igra, ali ovo mesto ni po čemu nije posebno, znaš. Duboko je

oko dvadeset metara, ali kažu da vidljivost nije baš najbolja.” Ehara je potvrdno

klimnula glavom dok je zakopčavala svoje ronilačko odelo.

„Navodno ima korala, ali ima i brodića sa staklenim dnom koliko hoćeš.

Mesto baš i nije pogodno za ronjenje. Lokalci su mi rekli da je tokom bitke za

Okinavu bilo borbi na kopnu, ali da su Amerikanci od samog početka kontrolisali

okean, tako da nema potopljenih brodova.”

Dok smo tako čavrljali, brod sa staklenim dnom pun sredovečnih turista

polako je klizio pored našeg čamca. Moli Braun je gledala ka kopnu i grupi stena,

kao da je čekala da se poklope u triangulaciji, i odmah je viknula: „To je to! Ovde

bacite sidro.”

„Šta je ovde?”, upitah Moli Braun dok je navlačila opremu na čamcu koji je

već stajao u mestu.

„Prošlog leta sam bila ovde kao turista, na jednom od tih brodova sa

providnim dnom. Dok sam gledala u vodu sa ivice broda, Kartijeov dijamantski broš

koji sam kupila u Parizu ispao mi je u vodu. Ali naći ću ga ja, samo gledaj!”

Uz te reči, Nepotopiva Moli Braun skoči u vodu džinovskim korakom, dok

sam ja sa gađenjem posmatrao njeno dupe u roze odelu kako se talasa na površini
vode.

Prevod sa engleskog

Ivan Vatović
 HARUKI MURAKAMI

SLON JE NESTAO

Kad je slon nestao iz svoje kuće, pročitao sam vest o tome u novinama. Tog

jutra me je, kao i uvek, budilnik probudio u šest i trinaest. Otišao sam do kuhinje,

skuvao kafu i napravio tost, uključio radio, raširio novine po kuhinjskom stolu i

nastavio da žvaćem i čitam. Jedan sam od onih koji čitaju novine od početka do

kraja, pa mi je trebalo malo vremena dok nisam stigao do članka o slonu koji je

nestao. Naslovna strana bila je krcata vestima o SDI motoru i o trgovinskom sukobu

sa Amerikom, posle čega sam počeo da krstarim kroz vesti iz zemlje, kroz

međunarodnu politiku, ekonomiju, pisma uredniku, književne kritike, nekretnine,

oglase, sportske vesti i, najzad, regionalne vesti.

Članak o slonu bio je udarna vest u novostima iz regiona. Neobično veliki

naslov privukao mi je pažnju: SLON NESTAO IZ PREDGRAĐA TOKIJA, i ispod

toga, malo manjim slovima: GRAĐANI SVE VIŠE STRAHUJU. NEKI ZAHTEVAJU

ISTRAGU. Tu je bila i fotografija policajca koji razgleda praznu slonovu kuću. Bez

slona unutra, izgledala je nekako čudno. Delovala je veća nego što je bilo potrebno,

ogoljeno i prazno, kao neka ogromna dehidrirana zver kojoj su iščupali sve

unutrašnje organe.

Sklanjajući mrvice od tosta, udubljivao sam se u svaki red tog teksta.

Nestanak slona prvi put je primećen u dva sata po podne osamnaestog maja -

prethodnog dana - kad je čovek iz kompanije za dostavu školske hrane isporučio

uobičajenu zalihu namirnica (slon je uglavnom jeo ono što je ostajalo od dečjeg ručka
u lokalnoj osnovnoj školi). Na zemlji, još uvek zaključan, ležao je čelični prsten koji je

bio pričvršćen za slonovu zadnju nogu, tako da je izgledalo kao da je slon izvukao

nogu iz okova. Slon nije bio jedini koji je nestao. Iščeznuo je i njegov čuvar,

muškarac, koji je od samog početka bio zadužen za brigu o slonu, i koji ga je hranio.

Prema izvoru, nekoliko učenika osnovne škole poslednji put je videlo slona i

njegovog čuvara prethodnog dana (sedamnaestog maja), negde oko pet sati po

podne, prilikom posete slonovoj kući čija je svrha bila da ga nacrtaju bojicama. Ovi

učenici mora da su bili poslednji koji su videli slona, tako kažu novine, pošto je

čuvar uvek zatvarao kapiju slonovog kaveza kad se u šest sati oglašavala sirena.

Nije bilo ničeg neobičnog u vezi sa slonom i njegovim čuvarom u tom

trenutku, kako su jednoglasno posvedočili učenici. Slon je samo stajao tamo gde je

uvek i bio, u sredini kaveza, povremeno njišući surlom s jedne na drugu stranu, ili

žmirkajući očima pod naboranim kapcima. Bio je to tako užasno star slon da je

izgledalo kao da mu je za svaki pokret potrebno neverovatno mnogo truda - toliko

da bi ljudi koji bi ga prvi put videli strahovali da može u svakom trenutku da

udahne svoj poslednji dah i da kolabira.

Upravo zbog slonove starosti, naš grad je i preuzeo starateljstvo nad tom

životinjom. Kad su finansijski problemi prouzrokovali zatvaranje malog privatnog

zoološkog vrta na kraju grada, trgovci divljim životinjama pronašli su mesta svim

životinjama u zoološkim vrtovima širom zemlje. Ali svi ti vrtovi su očigledno imali

mnogo slonova, i nijedan od njih nije bio spreman da preuzme tako iznemoglu i

staru životinju, koja je izgledala kao da će svakog trenutka uginuti od srčanog udara.

I tako, pošto su sve ostale životinje odvezli, slon je skoro četiri meseca ostao sam u

porušenom zoo-vrtu, gde nije imao šta da radi - dobro, nije ni ranije nešto posebno

radio.

Ovo je prouzrokovalo dosta poteškoća i za zoološki vrt i za grad. Zoološki vrt

je prodao svoju zemlju građevinskom preduzimaču koji je planirao da na tom mestu

izgradi soliter, a grad mu je već izdao dozvolu. Što je duže problem u vezi sa slonom
ostajao nerešen, to je duže i preduzimač morao da plaća zakupninu za džabe. Ipak,

nije dolazilo u obzir da se životinja jednostavno ubije. Da je u pitanju bio majmun,

pauk ili slepi miš, možda bi to i moglo da se zataška, ali ubijanje slona nije bilo

moguće sakriti, i ako bi se za to saznalo posle nekog vremena, posledice bi mogle da

budu nesagledive. I tako su se različite stranke srele da bi raspravljale o tom

problemu, i došle su do zaključka da treba da premeste starog slona:

1. Grad će preuzeti vlasništvo nad slonom bez ikakve nadoknade.

2. Preduzimač će, bez potražnje bilo kakvih troškova, obezbediti mesto na

kom će slon da živi.

3.Vlasnici zatvorenog zoološkog vrta dužni su da isplaćuju mesečnu naknadu

čuvaru životinje.

Bio sam privatno zainteresovan za slučaj sa slonom od samog početka i

popunjavao sam jedan album svakim isečkom iz novina na ovu temu koji sam

mogao da pronađem. Čak sam išao i u gradsku većnicu da slušam raspravu o ovom

slučaju, a to je i razlog što mogu da pružim ovako potpun i precizan izveštaj o

tačnom redosledu događanja. Iako bi moglo da se kaže da je, na neki način, moje

objašnjenje poduže, odlučio sam da ga ovde podrobnije izložim, u slučaju da je

manipulisanje problemom vezanim za slona neposredno uticalo na njegov nestanak.

Kad je gradonačelnik završio pregovore vezane za sporazum - sa odredbom

da će grad preuzeti na sebe troškove izdržavanja slona - pojedinci iz redova opozicije

(za čije postojanje do tog trenutka nisam ni čuo) besno su pokušali da se suprotstave

ovoj meri. „Zašto grad mora da preuzme vlasništvo nad slonom?”, zahtevali su da

im gradonačelnik odgovori i ponudili sledeće argumente (izvinjavam se za sve ovo

nabrajanje, ali koristim ga kako bi bilo lakše za razumevanje):

1. Problem slona tiče se prvenstveno privatnih preduzeća - zoološkog vrta i

građevinskog preduzimača; nije bilo nikakvog razloga da se grad umeša.

2. Troškovi oko nege i ishrane biće previsoki.

 3. Šta je gradonačelnik nameravao da učini po pitanju bezbednosti?

4. Kakvu bi korist grad imao od preuzimanja vlasništva nad slonom?

„Gradska uprava ima bezbroj drugih obaveza o kojima bi trebalo da vodi

računa pre nego što se upusti u preuzimanje odgovornosti za slona - popravku

kanalizacionih cevi, nabavku novih vatrogasnih kola i tako dalje”, izjasnila se

opoziciona grupa, i mada nisu rekli direktno, nagovestili su i mogućnost nekog

tajnog dogovora između gradonačelnika i građevinskog investitora.

Gradonačelnik je u odgovoru rekao sledeće:

1. Ako je grad dozvolio izgradnju solitera, troškovi poreza će toliko

dramatično da porastu da će svota za izdržavanja slona biti zanemarljiva u

poređenju s porezom; prema tome, sasvim je smisleno da grad preuzme na sebe

brigu o slonu.

2. Slon je toliko star da nih će mnogo da jede, niti bi trebalo da predstavlja

opasnost za bilo koga.

3. Kad slon bude uginuo, grad će preuzeti potpuno vlasništvo nad zemljom

koju je donirao graditelj.

4. Slon bi mogao da postane simbol grada.

Dugačka debata stigla je do nekakvog zaključka da će grad ipak preuzeti

starateljstvo nad slonom. Kao staro, dobrostojeće predgrađe, grad se hvalisao

relativno imućnim građanima s debelim bankovnim računima. Kupovina slona bio

je potez na koji se gledalo blagonaklono. Ljudi su više voleli stare slonove nego

kanalizacione cevi i vatrogasne kamione.

Lično, podržavao sam ideju da grad pruži svu moguću brigu slonu. Činjenica

je da mi je postajalo muka od svih tih ogromnih solitera, a da mi se dopadala

pomisao da moj grad poseduje jednog slona.

Raskrčena je jedna šumovita oblast, a oronula gimnastička hala premeštena je

na određeno mesto da bude slonova kuća. Čovek koji je godinama radio kao čuvar

životinja preselio se da živi s njim. Ostaci školskih obroka, odlučeno je, biće hrana za

slona. Najzad, u prikolici je prevezen i sam slon da tu provede ostatak svog života.

Pridružio sam se gomili koja je došla da proslavi useljenje slona. Stojeći ispred

životinje, gradonačelnik je održao govor (o razvoju grada i obogaćenju kulturnih

dobara); jedan učenik osnovne škole, predstavljajući đački kolektiv, pročitao je svoj

sastav („Gospodine slone, molim te, živi nam dugo i srećno”); održano je i

takmičenje za najbolji crtež (kasnije, crtanje slona postalo je sastavni deo učeničkog

umetničkog obrazovanja); na kraju su dve žene u lepršavim haljinama (od kojih

nijedna nije bila posebno lepa), svaka ponaosob, nahranile slona granom banana.

Slon je trpeo ovu praktično besmislenu (za slona potpuno besmislenu) ceremoniju

jedva trepnuvši, i sve vreme je žvakao banane zureći u prazno. Kad ih je pojeo, svi su

tapšali.

Na zadnjoj desnoj nozi nosio je glomazan čelični okov privezan lancem dugim

oko devet metara, koji je, opet, bio pričvršćen za betonsku ploču. Svako je mogao da

vidi kakav masivni blok drži zver privezanu: slon je mogao da se bori stotinu godina

a da ga nikad ne razvali.

Nisam mogao da procenim da li mu okov smeta. Sa strane gledano, izgledao

je sve samo ne nesvestan ogromnog komada metala obavijenog oko svoje noge. Ipak,

imao je taj odsutni pogled uperen u neku neodređenu tačku u prostoru, dok su se

njegove uši, i onih nekoliko belih dlaka na telu, nežno njihale na povetarcu.

Čuvar slona bio je nizak i koščat muškarac. Bilo je teško pogoditi koliko mu je

godina; mogao je da bude u ranim šezdesetim ili kasnim sedamdesetim. Bio je to

jedan od onih ljudi čiji se izgled od momenta kad pređu određenu starosnu dob više

ne menja. Njegova koža, i zimi i leti, bila je tamna i crvenkasta, kao opaljena suncem,

kosa mu je bila kratka i oštra, a oči veoma sitne. Njegove crte lica nisu bile posebno

izražajne, ali njegove skoro savršeno okrugle uši štrčale su s obe strane lica na neki

uznemirujući i napadan način.

 Nije bio neprijatan čovek. Kad bi mu se neko obratio, odmah bi odgovorio

izražavajući se jasno. Da je hteo, skoro da je mogao da bude šarmantan - mada, uvek

ste znali da mu je nekako neprijatno. Generalno, on je bio ćutljiv, usamljen starac.

Izgledalo je kao da voli decu koja su posećivala slonovu kuću, i trudio se da bude

dobar prema njima, ali deca ga nisu zavolela.

Jedini koji ga je zavoleo bio je slon. Čuvar je živeo u maloj montažnoj kućici

pridodatoj slonovoj kući i ceo dan je provodio sa životinjom udovoljavajući njenim

potrebama. Proveli su zajedno više od deset godina i mogli ste da osetite njihovu

bliskost u svakom gestu i pogledu. Kad god je čuvar želeo da se slon pomeri, a

životinja je onako odsutno zurila, sve što je trebalo da uradi bilo je da slona blago

potapše po prednjoj nozi ili da mu nešto prišapne na uvo. Onda bi slon, njišući

svojim ogromnim telom, otišao tačno na ono mesto na koje mu je čuvar pokazao, i

zauzeo bi svoj novi položaj, nastavljajući da pilji u neku tačku u prostoru.

Vikendom sam svraćao u slonovu kuću i pomno posmatrao ove radnje, ali

nikad nisam uspeo da odgonetnem tajnu na kojoj se zasnivala komunikacija čuvar

-slon. Možda je slon razumeo nekoliko jednostavnih reči (sigurno da je dovoljno

dugo živeo), ili je možda primao informacije kroz različito tapkanje po nozi. Ili je,

eventualno, imao neku posebnu moć, nalik telepatiji, pa je mogao čuvaru da čita

misli. Jednom sam ga pitao kako mu daje komande, ali starac se samo nasmešio i

rekao: „Već dugo smo zajedno.”

Tako je prošla cela godina. Onda je, bez upozorenja, slon samo nestao. Jednog

dana bio je tu, sledećeg ne.

Sipao sam sebi drugu šolju kafe i opet pročitao priču od početka do kraja.

Zapravo, bio je to jedan dosta neobičan članak - takav da bi zaintrigirao i Šerloka

Holmsa. „Pogledaj ovo, Votsone”, rekao bi on lupkajući svoju lulu. „Veoma zanimljiv

tekst. Stvarno veoma interesantan.”

 Ono zbog čega je izveštaj ostavljao utisak neobičnosti bila je očigledna

zbunjenost i pometenost novinara, a ova konfuzija i smetenost sigurno su proisticale

iz po sebi apsurdne situacije. Mogli ste da vidite kako se novinar bori da pronađe

klicu razuma i pameti u tom preovlađujućem besmislu, a sve da bi napisao

„normalan” članak. Međutim, ta borba samo je pojačala njegovu zbunjenost i

pometenost, i to do ekstremne beznadežnosti.

Na primer, u članku su korišćeni izrazi kao „slon je pobegao”, ali ako

pogledate celu priču, sve u svemu postaje očigledno da nije bilo nikakve šanse da

slon „pobegne”. On je nestao, iščezao do nevidljivosti, do nepostojanja. Reporter je

otkrio svoje umno rastrojstvo rekavši da je nekoliko „detalja” ostalo „nejasno”, ali

ovo nije bio fenomen koji se mogao objasniti tako običnim terminima kao što su

„detalji” i „nejsnoća”, barem sam tako ja osećao.

Prvo, postojao je problem čeličnog okova koji je bio pričvršćen za slonovu

nogu. Taj okov je još uvek bio zaključan. Najrazumnije objašnjenje celog događaja bilo

bi da ga je čuvar otključao, skinuo ga sa slonove noge, zatim ponovo zaključao prsten i

pobegao sa slonom - pretpostavka za koju su se novine uhvatile sa očajničkim

žarom, uprkos činjenici da čuvar nije imao ključ. Postojala su samo dva ključa, i oba

su, radi bezbednosti, čuvana u sefovima, jedan u policiji, a drugi u vatrogasnoj

službi, ali oba van domašaja čuvara - ili bilo koga drugog ko bi eventualno pokušao

da ih ukrade. A čak i da je neko uspeo da ukrade ključ, ta osoba ne bi imala nikakve

koristi od toga da posle upotrebe ključ vrati na mesto. Ipak, sledećeg jutra su oba

ključa pronađena u svojim dobro čuvanim sefovima u policijskoj i vatrogasnoj

stanici. Što nas navodi na zaključak da je slon uspeo da izvuče svoju nogu iz tog

teškog čeličnog prstena, bez pomoći i bez ključa - što je potpuno nemoguće, sem ako

mu je neko pretesterisao nogu.

Drugi problem bila je maršruta bega. Slonova kuća i okolna zemlja bili su

okruženi masivnom ogradom skoro tri metra visokom. O pitanju bezbednosti

žestoko je raspravljano u gradskom odboru, i grad je posle dužeg razmatranja

pronašao sistem koji je na neki način bio preteran za držanje jednog starog slona.

Glomazne gvozdene rešetke bile su zalivene debelim slojem betona (troškove za

ogradu preuzelo je Preduzeće za nekretnine) i postojao je samo jedan ulaz, a

prilikom istrage je utvrđeno da je ostao zaključan iznutra. Nije bilo izgleda da je slon

mogao da pobegne iz ograđenog prostora.

Treći problem bili su slonovi tragovi. Odmah iza pomenute ograde nalazilo se

strmo brdo na koje slon nikako nije mogao da se popne, tako da čak i ako

pretpostavimo da je slon nekako uspeo da izvuče nogu iz čeličnog prstena i preskoči

tri metra visoku ogradu, ipak bi morao da pobegne preko staze koja se pružala do

izlaza iz njegovog utvrđenja, a na stazi od meke zemlje nije bilo nijednog znaka koji

bi zaličio na trag slona.

Prepun zbunjujućih informacija i pažljivo osmišljenog okolišenja, novinski

članak je, kao celina, vodio ka jednom jedinom zaključku: slon nije pobegao. Nestao

je.

Nepotrebno je reći da ni novinari, ni policija, ni gradonačelnik nisu bili

spremni da priznaju, u najmanju ruku ne otvoreno, da je slon - nestao. Policija je

nastavila sa istragom, njihov zastupnik rekao je samo da je slon ili „prenet ili mu je

dozvoljeno da pobegne na pametan, unapred sračunat način. Zbog poteškoća koje

iziskuje skrivanje slona, samo je pitanje trenutka kad ćemo rešiti slučaj.” Ovoj

optimističkoj proceni dodao je da planiraju da pretraže šumu i da su se za pomoć

obratili klubovima lokalnih lovaca i strelcima odbrambenih snaga.

Gradonačelnik je održao novu konferenciju na kojoj se izvinio zbog

nedovoljnog broja gradske policije. U isto vreme je izjavio: „Naš sigurnosni sistem,

pomoću kog smo čuvali slona, nije nimalo lošiji od sistema u bilo kom zoološkom

vrtu u zemlji. Naprotiv, još je jači i bezbedniji nego običan kavez.” Takođe je zapazio:

„Ovo je opasan i nepromišljen antisocijalni čin najgore vrste, i ne možemo da

dozvolimo da prođe nekažnjeno.”

 Kao i prethodne godine, članovi opozicije iz gradske uprave priložili su žalbe:

„Imamo nameru da preispitamo političku odgovornost gradonačelnika. On je radio

u dosluhu s privatnim preduzećima u nameri da građanima prodaje maglu, a sve

koristeći se izgovorom da iznalazi rešenje za problem slona.”

Jednu „zabrinutu” majku od trideset sedam godina intervjuisali su za novine.

„Sad se plašim da puštam decu napolje da se igraju”, rekla je.

Reportaža je sadržavala detaljan pregled svih koraka koji su doveli do

gradske odluke da se slon usvoji. Tu je bila jedna skica slonove kuće i okolnog

zemljišta, kratki tekst o poreklu slona i biografija čuvara koji je nestao zajedno sa

životinjom. „Muškarac Noboru Vatanabe, šezdeset tri godine star, bio je poreklom iz

Tatejame, iz prefekture Ćiba. Godinama je radio kao čuvar u zoološkom vrtu, u

Odeljenju za sisare, i zadobio je potpuno poverenje svih nadređenih u zoološkom

vrtu kako zbog svog bogatog poznavanja ovih životinja tako i zbog svoje tople i

iskrene ličnosti.” Slon je dopremljen iz Istočne Afrike dvadeset dve godine ranije, ali

nije se znala tačna starost životinje, niti karakteristike njene „ličnosti”. Izveštaj je

završen molbom iz policije da svi građani koji imaju bilo kakvu informaciju u vezi sa

slonom dođu i ostave podatke policiji.

Razmišljao sam neko vreme o ovoj molbi dok sam pijuckao svoju drugu šolju

kafe, ali sam ipak odlučio da ne pozovem policiju - i zbog toga što radije ne bih

ulazio u bilo kakav kontakt s njima, ako sam već mogao da biram, ali i zbog toga što

sam imao osećaj da policija neće poverovati u ono što sam imao da im kažem. Kakve

koristi od razgovora s ljudima koji ne bi ni pomislili da uzmu u obzir ideju da je slon

jednostavno iščeznuo?

Uzeo sam svoj album s police, isekao članak o slonu i zalepio ga. Onda sam

oprao sudove i otišao na posao.

U vestima u sedam gledao sam potragu. Tamo su bili lovci s puškama

napunjenim strelicama za uspavljivanje, vojska, policija, vatrogasci, i svi oni su

pomno pročešljavali svaki pedalj šume i okolnih brda, dok su iznad kružili

helikopteri. Naravno, ovde je reč o „šumi” i „brdima” koji se nalaze u predgrađu

Tokija, tako da nisu imali ogromno prostranstvo pred sobom. Uz učešće toliko ljudi

jedan dan bi trebalo da je i više nego dovoljan da se završi posao. Oni ipak nisu

tražili nekog malog serijskog ubicu - tražili su ogromnog afričkog slona. Broj mesta

na kojima bi se takva životinja mogla sakriti bio je veoma ograničen. Ipak, nisu

uspeli da ga pronađu. Na ekranu se pojavio šef policije, koji je izjavio: „Nameravamo

da nastavimo s potragom.” I komentator je rekao, za kraj: „Ko je pustio slona i zašto?

Gde su ga sakrili? Šta je bio njihov motiv? Sve ostaje prekriveno velom tajne.”

Potraga se nastavila još nekoliko sledećih dana, ali vlasti nisu bile u stanju da

pronađu ni najsitniji trag, a kamoli mesto na kome se nalazio slon. Pomno sam pratio

novinske izveštaje, sve sam ih isekao i zalepio u album - uključujući i karikature u

vezi s tim slučajem. Album sam brzo popunio, pa sam morao da kupim drugi.

Uprkos tome što sam ih toliko skupio, u isečcima nije bilo nijednog podatka za kojim

sam tragao. Izveštaji su bili ili besmisleni ili ove vrste: SLONA I DALJE NEMA,

POLICIJSKA ISTRAGA U POTPUNOM MRAKU, MAFIJA IZA NESTANKA? Čak su

se i ovakvi naslovi proredili već nakon nedelju dana, a uskoro nije bilo više ničeg.

Nekoliko nedeljnih časopisa objavljivalo je senzacionalističke priče - neki su čak

unajmili i vidovnjaka - ali nisu imali čime da potkrepe svoje lude naslove. Izgledalo

je da ljudi ovaj slučaj o slonu ubrajaju u one „nerešene misterije”. Nestanak jednog

starog slona i njegovog čuvara nema posebnog uticaja na društvene tokove. Zemlja

će nastaviti svoje monotono obrtanje, političari će nastaviti da ukazuju na nerešive

probleme, ljudi će nastaviti da zevaju dok se vraćaju s posla kući, deca će nastaviti

da uče za prijemne ispite za fakultet. Između nepresušne plime i oseke

svakodnevnog života, nestali slon nije mogao dugo da zaokuplja pažnju javnosti. I

tako je niz bezličnih meseci prolazio kao marš umorne vojske ispod prozora.

Kad god sam imao slobodan trenutak, posetio bih kuću u kojoj više nije živeo

slon. Debeli lanac bio je nekoliko puta obavijen oko rešetaka dvorišne gvozdene
kapije, da ljudi ne bi ulazili. Vireći unutra, video sam vrata od slonove kuće, koja su

takođe bila zaključana, i na kojima je bio lanac, baš kao da je policija pokušavala da

podižući stepen obezbeđenja u sada praznoj slonovoj kući nadoknadi to što nije

uspela da pronađe slona. Celo područje bilo je napušteno, a nekadašnju gužvu

zamenilo je jato golubova koji su se odmarali na krovu. Niko se više nije brinuo o

zemljištu, pa je gusta letnja trava ižđikala baš kao da je čekala svoju priliku. Lanac

obmotan oko vrata na kući podsetio me je na ogromnu zmiju koja čuva ruševine u

dubokoj šumi. Nekoliko kratkih meseci bez slona dalo je ovom mestu pečat nesreće i

pustoši koje su visile u vazduhu kao težak i mračan kišni oblak.

Sreo sam je krajem septembra. Tog dana kiša je padala od jutra do večeri - ona

vrsta tihe, uporne, maglovite kiše, koja često pada u to doba godine, malo-pomalo

spirajući uspomene na leto koje je spržilo zemlju. I tako su se, tekući niz cevi, sve te

uspomene ulivale u kanalizaciju, i u reke koje će ih odneti u duboki, tamni okean.

Zapazili smo jedno drugo na zabavi koju je moja kompanija priredila da bi

pokrenula reklamnu kampanju. Radim u sektom za odnose s javnošću kod velikog

proizvođača električnih aparata, i u tom trenutku bio sam zadužen za publicitet

nove skladne kuhinjske linije, koja je po planiranom rasporedu trebalo da izađe na

tržište taman na vreme za jesenja venčanja i zimske praznične bonuse. Moj posao je

bio da sarađujem s nekoliko ženskih časopisa koji su pisali članke o određenim

artiklima - nije to vrsta posla koja zahteva veliku inteligenciju, ali morao sam da se

uverim da napisani tekstovi nisu odudarali od reklame. Kad su u časopisu pisali o

nama, mi smo ih nagrađivali tako što smo postavljali oglase na njihove stranice. Oni

su češkali naša leđa, mi njihova.

Kao urednica časopisa za mlade domaćice, došla je na zabavu da bi uzela

materijal za jedan od tih „članaka”. Bio sam zadužen da je provedem okolo i

istaknem pozitivne karakteristike raznobojnih frižidera i aparata za kafu,

mikrotalasnih pećnica i sokovnika, koje je čuveni italijanski dizajner osmislio za nas.

 „Najvažnija stvar je sklad”, objasnio sam joj. „Čak i najbolje dizajnirani

predmet umire kad nije u skladu sa svojom okolinom. Sklad dizajna, sklad boja,

sklad funkcija: to je ono što ki-čen treba da poseduje. Istraživanje pokazuje da

domaćica provodi najveći deo dana baš u ki-čenu. Ki-čen je njeno radno mesto, njena

radna soba, njena dnevna soba. Zato ona hoće da učini sve da ki-čen bude prijatno

mesto. I to nema veze sa veličinom. Bilo da je veliki ili mali, jedan fundamentalni

princip vlada svakim uspešnim ki-čenom, a taj princip je sklad. To je koncept na kome

baziramo našu novu seriju. Pogledajte, na primer, ovu ugradnu ploču...

Klimala je glavom i beležila u svoj notes, ali bilo je očigledno da je slabo

zainteresovana za temu, a ni sam nisam imao posebnog interesovanja za našu novu

ugradnu ploču. Oboje smo radili svoj posao.

„Ti znaš dosta toga o kuhinjama”, rekla je kad sam završio. Koristila je

japansku reč za kuhinju, bez onog naglaska na „ki-čen”.

„Zato primam platu”, odgovorio sam poslovno se osmehujući. „Pored toga,

međutim, volim da kuvam. Nije to ništa posebno, ali kuvam sebi svaki dan.”

„Ipak, pitam se da li je sklad u kuhinji baš neophodan.”

„Mi kažemo „ki-čen”, posavetovao sam je. „Nije baš toliko važno, ali

kompanija želi da koristimo englesku reč.”

„Oh, izvinite. Mada, pitam se. Da li je sklad toliko važan za ki-čen? Šta vi

mislite?”

„Moje lično mišljenje? Ono ne dolazi do izražaja sve dok ne skinem kravatu”,

rekao sam i nacerio se. „Ali danas ću da napravim izuzetak. Kuhinji su neke druge

stvari mnogo potrebnije od sklada. Samo što su te druge stvari nešto što ne možeš da

prodaš. A u ovom našem praktičnom svetu, stvari koje ne možeš da prodaš ne

vrede.”

„Da li je svet tako praktično mesto?”

 Izvadio sam cigaretu i pripalio je upaljačem.

„Ne znam - ta reč mi je samo pala na pamet”, rekao sam. „Ali objašnjava

mnogo toga. Takođe, olakšava posao. Možeš da igraš igre s tom reči, da smišljaš

otmene izraze: ’suštinski praktičan’ ili ’praktičan u suštini’. Ako na taj način

posmatraš stvari, izbegneš sve vrste složenih problema.”

„Kakvo zanimljivo razmišljanje.”

„Ne baš. Tako svi razmišljaju. Oh, usput, imamo prilično dobar šampanjac.

Hoćeš malo?”

„Hvala, volela bih.”

Dok smo ćaskali uz šampanjac, shvatili smo da imamo nekoliko zajedničkih

prijatelja. Ako naš poslovni svet zamislimo kao ne naročito veliki bazen, čim u njega

ubaciš nekoliko kamenčića, sasvim sigurno ćeš bar jednim od njih pogoditi

zajedničke prijatelje. Povrh svega, ona i moja mlađa sestra diplomirale su na istom

fakultetu. Samo prateći takve znake, naš razgovor je tekao glatko.

Nije bila u braku, kao ni ja. Njoj je bilo dvadeset šest, a meni trideset jedna

godina. Nosila je kontaktna sočiva, a ja naočare. Hvalila je moju kravatu, a ja njenu

jaknu. Uporedili smo cene kirija i žalili se na posao i platu. Drugim rečima, počinjali

smo da se dopadamo jedno drugom. Ona je bila privlačna žena, ali nimalo napadna.

Stajao sam tamo i razgovarao s njom celih dvadeset minuta, za vreme kojih mi je bilo

nemoguće da otkrijem i jedan jedini razlog da o njoj pomislim išta loše.

Kako se zabava završavala, pozvao sam je da mi se pridruži u hotelskom

foajeu, gde smo se smestili nastavljajući naš razgovor. Niz prozore foajea, kroz koje

se videla panorama celog grada, i dalje se slivala kiša, nemo, bez zvuka, dok su

gradska svetla slala mutne poruke kroz maglu. Vlažna obamrlost i spokoj zavladali

su skoro praznim hotelskim koktel barom. Ona je naručila ledeni daikiri, 5 a ja sam

uzeo viski s ledom.

5 Daikiri, koktel koji se pravi od ruma, limuna, limete, šećera, s dodatkom voća i leda. Piće je dobilo naziv po
mestu na Kubi. (Prim. prev.)
 Pijuckajući, nastavili smo onu vrstu razgovora koju muškarac i žena koji su se

tek upoznali vode u baru, baš kad počinju da se sviđaju jedno drugom. Pričali smo o

danima koje smo proveli na fakultetu, o muzici koju volimo, o sportu i o dnevnom

ritmu.

Onda sam joj ispričao za slona. Ne znam tačno kako sam došao do toga, ne

mogu da se setim. Možda smo pričali o nečemu što ima veze sa životinjama, pa me je

to asociralo. Ili sam možda nesvesno tražio nekog - ko će umeti da sluša - kome ću

moći da predstavim svoje sopstveno, jedinstveno mišljenje o slonovom nestanku. Ili

je, opet, piće bilo razlog što sam se raspričao.

U svakom slučaju, u trenutku kad sam izgovorio ove reči, znao sam da sam

započeo jednu od najmanje pogodnih tema za ovakvu priliku. Da, nikako nisam

smeo da pomenem slona. Tema razgovora bila je - šta? - suviše hermetična,

zatvorena.

Pokušao sam na brzinu da skrenem tok razgovora na nešto drugo, ali, na

sreću, ona je bila zainteresovana za slučaj nestalog slona više od većine, i od trenutka

kad sam joj priznao da sam viđao slona, zasula me je pitanjima - kakva je vrsta slona

u pitanju, kako mislim da je pobegao, šta je jeo, da li je predstavljao opasnost za

društvo, i tako dalje.

Nisam joj rekao mnogo više od onog što su svi čuli na vestima, i mislim da je

u mom glasu osetila uzdržanost. Nikad nisam bio dobar u laganju.

Kao da nije primetila ništa neobično u vezi s mojim ponašanjem, pijuckajući

svoj drugi daikiri upitala me je: „Zar nisi bio šokiran kad je slon nestao? To nije nešto

što je iko mogao da predvidi.”

„Ne, verovatno nije”, rekao sam. Uzeo sam perecu s gomile iz staklene činije,

prepolovio sam je i pojeo polovinu. Konobar je zamenio punu pepeljaru praznom.

Gledala me je sa iščekivanjem. Uzeo sam drugu cigaretu i zapalio je. Tri

godine ranije prestao sam da pušim, ali otkad je slon nestao, opet sam počeo.
 „Zašto ’verovatno nije’? Hoćeš da kažeš da si mogao to da predvidiš?”

„Ne, naravno da nisam mogao da znam”, rekao sam smešeći se. „Nema

ničega što prethodi nečemu kao što je iznenadni nestanak slona - nema potrebe da se

tako nešto dogodi. Nema nikakve logike, nikakvog smisla.”

„Ali ipak, tvoj odgovor je veoma čudan. Kad sam rekla: ’To nije nešto što je

iko mogao da predvidi’, ti si odgovorio: ’Ne, verovatno nije.’ Većina ljudi bi rekla ’U

pravu si’ ili ’Da, neobično’, ili tako nešto. Shvataš šta hoću da kažem?”

Neodređeno sam klimnuo glavom u njenom pravcu i podigao ruku da

pozovem konobara. Neka neizvesna tišina zavladala je dok sam ga čekao da mi

donese novi viski.

„Malo mi je teško da sve ovo shvatim”, nežno je rekla. „Vodio si sa mnom

potpuno normalan razgovor do pre nekoliko minuta - u najmanju ruku, dok nismo

počeli o slonu. Onda se desilo nešto čudno. Više ne mogu da te razumem. Nešto nije

u redu. Je li to do slona? Ili me uši varaju?”

„Sve je u redu s tvojim ušima”, rekao sam.

„Onda si, znači, ti. U tebi je problem.”

Zabio sam prst u čašu i počeo da mešam led. Sviđa mi se zvuk kockica leda u

čaši viskija.

„Ne bih to nazvao baš ’problemom’. Nije to tako velika stvar. Ništa ja ne

krijem. Samo nisam siguran da o tome mogu da pričam na pravi način, pa se trudim

da ne kažem ništa. Ali u pravu si - to jeste veoma čudno.”

„Kako misliš?”

Nije bilo svrhe: morao sam da joj ispričam celu priču. Uzeo sam gutljaj viskija

i počeo.

„Stvar je u tome što sam ja verovatno poslednji koji je video slona pre nego što

je nestao. Video sam ga posle sedam uveče, sedamnaestog maja, a svi su primetili da
je nestao osamnaestog posle podne. U međuvremenu ga niko nije video, jer slonovu

kuću zaključavaju u šest.”

„Ne razumem. Ako zaključavaju kuću u šest, kako si ga video posle sedam?”

„Ima jedna mala litica iza slonove kuće. Strmo brdo na privatnom posedu, bez

asfaltiranih puteva. Ima jedno mesto na drugoj strani tog brda odakle se vidi slonova

kuća. Mislim da sam jedini koji zna za to.”

Sasvim slučajno sam otkrio to mesto. Lutao sam tim okrugom jedne nedelje

po podne, izgubio sam se i popeo na vrh tog brda. Naišao sam na malu otvorenu

čistinu, dovoljno veliku da se protegnem, a kad sam pogledao dole, kroz grmlje,

video sam krov slonove kuće. Ispod samog krova nalazio se prilično veliki otvor za

ventilaciju, i kroz njega sam jasno mogao da vidim unutrašnjost slonove kuće.

Prešlo mi je posle toga u naviku da tamo svraćam s vremena na vreme i da

posmatram slona dok je u kući. Ako bi me neko pitao zašto sam to radio, ne bih imao

pristojan odgovor. Jednostavno, uživao sam da ga gledam u njegovoj privatnosti.

Nema tu ničeg više, samo to. Nisam mogao da vidim slona kad je kuća bila mračna

iznutra, naravno, ali u ranim večernjim časovima čuvar je držao upaljena svetla dok

se brinuo o slonu, što mi je omogućilo da pomno proučim svaki detalj tog rituala.

Ono što mi je odmah palo u oči kad sam video slona i čuvara nasamo jeste to

što je bilo očigledno koliko su se voleli - a to nisu pokazivali kad su bili napolju, pred

posetiocima. U svakom njihovom pokretu moglo je da se vidi koliko su bliski.

Izgledalo je kao da su negde skladištili svoja osećanja tokom dana, brinući se da ih

niko ne otkrije, i da su ih opet iznosili i oslobađali noću, kad su ponovo bili sami. Ali

to ne znači da su radili bilo šta naročito drugačije kad su unutra ostajali sami. Slon je

samo stajao bezizražajno gledajući, kao uvek, a čuvar je radio sve ono što bi se

očekivalo od njega: ribao je slona četkom, čistio njegov obilni izmet, sklanjao ostatke

hrane. Ali nije bilo sumnje da je među njima postojala neka posebna toplina, osećaj

poverenja. Dok bi čuvar brisao pod, slon bi njihao surlom i i lupkao čuvarova leđa.
Uživao sam gledajući slona kako to radi.

„Da li si uvek voleo slonove?”, pitala je. „Mislim, ne voliš samo tog slona?”

„Hm... kad malo bolje razmislim, volim slonove”, rekao sam. „Ima u njima

nešto što mi je uzbudljivo. Verovatno sam ih uvek voleo. Pitam se zašto.”

„I pretpostavljam da si tog dana, kad je zašlo sunce, takođe bio sam na brdu i

gledao slona. Kog ono beše maja?”

„Sedamnaestog. Sedamnaestog maja u sedam sati posle podne. Tad su već bili

dugi dani, i nebo je imalo crvenkast odsjaj, ali u slonovoj kući ipak je gorelo svetlo.”

„I da li je bilo ičeg neobičnog u vezi sa slonom ili čuvarom?”

„Pa, i jeste i nije. Ne mogu tačno da kažem. Nije baš da su stajali ispred mene.

Verovatno nisam najpouzdaniji mogući svedok.”

„Šta se tačno desilo?”

Uzeo sam gutljaj sad već razvodnjenog viskija. Kiša je i dalja padala dobujući

po prozoru, ni jača ni slabija nego ranije, dajući prizoru obeležje nekakve statičnosti -

kao da se nikad neće promeniti.

„Zapravo, ništa se stvarno nije desilo. Slon i čuvar radili su ono što uvek rade

- čišćenje, hranjenje, igranje na onaj njihov prijateljski način. Nije to što su radili ono

što je bilo drugačije. Bio je to njihov izgled. Nešto u vezi sa odnosom između njih.”

„Odnosom?”

„U veličini. Odnos veličine njihovih tela. Slonovog i čuvarovog. Nekako se

odnos njihove veličine promenio. Imao sam osećaj da se razlika među njima do

izvesne mere izgubila, smanjila.”

Nastavila je da pilji u čašu daikirija neko vreme. Video sam da se led otopio i

da je voda pronalazila svoj put kao mala okeanska struja.

„Misliš, slon se smanjio?”

 „Ili se čuvar povećao. Ili oboje u isto vreme.”

„I to nisi rekao policiji?”

„Ne, naravno da nisam. Siguran sam da mi ne bi verovali. A da sam im rekao

da sam gledao slona s brda u to vreme, završio bih kao osumnjičeni broj jedan.”

„Da li si sasvim siguran da se odnos među njima promenio?”

„Verovatno. Jedino mogu da kažem ’verovatno’. Nemam nijedan dokaz, i kao

što sam nekoliko puta rekao, gledao sam ih kroz otvor za ventilaciju. Ali, u isto

vreme, ne znam koliko puta sam ih gledao baš odatle, pa mi je teško da poverujem

da sam mogao da pogrešim u vezi s nečim tako očiglednim kao što je odnos njihove

veličine.”

Naime, tad sam se pitao da li me to oči varaju. Pokušavajući to da utvrdim,

otvarao sam i zatvarao oči, tresao glavom, ali slonova veličina ostala je ista.

Definitivno je izgledao kao da se smanjio - toliko da sam u prvi mah pomislio da je

grad dobio novog, manjeg slona. Ali ništa nisam čuo o tom događaju, a ja nikad ne

bih propustio bilo kakav izveštaj o slonovima. Ako ovo nije bio novi slon, onda je

jedini mogući zaključak bio da se stari slon, iz ovog ili onog razloga, smanjio. Dok

sam ga gledao, postalo mi je jasno da mali slon pravi iste pokrete kao onaj stari.

Veselo je udarao desnom nogom u pod dok ga je čuvar kupao, i lupkao ga po leđima

svojom nešto užom surlom.

Bio je to mističan prizor. Gledajući kroz otvor za ventilaciju, imao sam osećaj

da kroz slonovu kuću vreme teče drugačije - samo tamo i nigde više. I takođe, imao

sam utisak da se slon i čuvar s radošću predaju tom novom toku koji je pokušavao

da ih obuhvati - ili koji je već delimično uspeo da ih obuhvati.

Sve zajedno, nisam gledao tu scenu u slonovoj kući duže od pola sata. Svetla

su se ugasila u pola osam - mnogo ranije nego inače, i od tog trenutka sve je obavio

mrak. Čekao sam na svom mestu, nadajući se da će neko opet upaliti svetlo, ali nije.

Bio je to poslednji put da sam video slona.

 „Onda, veruješ da se slon smanjivao sve dok nije postao dovoljno mali da

pobegne kroz rešetke, ili se jednostavno pretvorio u ništa. Je l’ to?”

„Ne znam”, odgovorio sam. „Sve što pokušavam da uradim jeste da što je

tačnije moguće prizovem iz sećanja sve ono što sam tada video svojim očima. Skoro

da i ne mislim na to šta se desilo kasnije. Slike koje imam toliko su snažne da mi je,

iskreno, praktično nemoguće da odem dalje od toga.”

To je bilo sve što sam imao da kažem o slonovom nestanku. I kao što sam se

plašio, priča o slonu bila je previše ekscentrična, previše teška da bi bila tema

razgovora između muškarca i žene koji su se tek sreli. Kad sam završio s pričom, na

nas je nalegla tišina. O čemu je bilo ko od nas mogao da progovori posle priče o

slonu koji je nestao - priče koja zapravo nije nudila nikakvu mogućnost za dalju

diskusiju? Prešla je prstom preko ruba čaše za koktel, a ja sam nastavio da sedim

iznova čitajući slova odštampana na podmetaču za čaše. Nije nikako trebalo da joj

pričam o slonu. To nije bila vrsta priče koju ste slobodno mogli da pričate bilo kome.

„Kad sam bila mala devojčica, naša mačka je nestala”, pokušala je da nastavi

posle duge tišine. „Ali ipak, nestanak mačke i slona - to su dve sasvim drugačije

priče.”

„Pa da, stvarno. Nije to za poređenje. Razmisli o razlici u veličini.”

Pola sata kasnije pozdravljali smo se ispred hotela. Iznenada se setila da je

zaboravila kišobran u hotelskom foajeu, pa sam se popeo liftom i doneo joj ga. Bio je

to kišobran boje cigle s velikom drškom.

„Hvala”, rekla je.

„Laku noć”, kazao sam.

Bio je to poslednji put da sam je video. Jednom, posle toga, razgovarali smo

telefonom o nekim detaljima u članku koji je napisala. Dok smo razgovarali, ozbiljno

sam razmišljao o tome da je pozovem na večeru, ali na kraju to nisam uradio.

Nekako mi je bilo svejedno.

 Često sam se tako osećao posle događaja sa slonom koji je nestao. Počeo bih

misleći kako želim nešto da uradim, a onda sam postajao nesposoban da uvidim

kakva će biti razlika bilo da to uradim ili ne uradim. Često imam osećaj da su stvari

oko mene izgubile pravi odnos, iako je sasvim moguće da se moja percepcija

poigrava sa mnom. Neka vrsta ravnoteže u meni poremetila se posle slučaja sa

slonom, i možda je to prouzrokovalo nekakav spoljašnji fenomen koji je na neobičan

način uticao na moje oči. Ali verovatno je to samo unutrašnja stvar.

Ja i dalje prodajem frižidere, električne rerne i aparate za kafu u praktičnom

svetu, i to na osnovu onih odblesaka sećanja koje na taj svet čuvam. Što praktičniji

pokušavam da postanem, to sam unosniji kao prodavac - naša kampanja je bila

uspešnija od najoptimističnijih očekivanja - pri čemu sve većem broju ljudi ujedno

prodajem i sebe. To je verovatno zato što ljudi traže neku vrstu sklada u ovom ki-

čenu koji nam je dobro poznat kao svet. Sklad dizajna. Sklad boja. Sklad funkcija.

Novine ne štampaju skoro ništa više o slonu. Ljudi kao da su zaboravili da je

njihov grad jednom imao slona. Trava koja je bila iznikla na slonovom utvrđenju

sada je uvenula, i celo područje dodirnula je zima.

Slon i čuvar nestali su bez traga. Nikada se neće vratiti.

Prevela s engleskog

Tatjana Simonović
 HARUKI MURAKAMI

O ZVIŽDUKU VOZA U NOĆI

ILI O UTISKU KOJI PRIČA OSTAVLJA

Devojka je pitala svog momka: „Koliko me voliš?”

Mladić je malo razmislio, a onda joj tihim glasom odgovorio: „Onoliko koliko

volim zvižduk voza u noći.”

U tišini je sačekala da nastavi. Očigledno je da iza tog odgovora stoji neko

objašnjenje.

„Ponekad se, tek tako, probudim u gluvo doba noći”, započeo je. „Ne znam

tačno u koliko sati. Rekao bih da je možda dva ili tri. Zapravo nije ni bitno koliko je

sati. Poenta je u tome da je gluvo doba noći, a da sam ja potpuno sam, nigde ni žive

duše. Želim da probaš to da zamisliš sada, važi? Potpuni mrak, ništa se ne vidi. Ništa

se ne čuje. Ne čuju se čak ni kazaljke na satu. Kao da je sat stao. A onda me najednom

pogodi misao da sam usamljen, da sam razdvojen nekom neverovatnom daljinom od

svih koje poznajem, od svakog poznatog mesta. Shvatam da me niko na celom ovom

svetu više ne voli, da niko neće ni da priča sa mnom, da sam postao osoba koje niko

ne želi da se seti. Mogao bih, recimo, jednostavno da nestanem a da to niko i ne

primeti. Osećam se kao da sam gurnut u sanduk od debelo livenog gvožđa i spušten

na dno okeana. Pritisak je toliko jak da me srce boli, osećam se kao da ću

eksplodirati, da ću se rascepiti napola - znaš taj osećaj?”

Devojka je klimnula glavom. Verovatno shvata o čemu on govori.

 Mladić nastavi: „Mislim da je to jedno od najbolnijih iskustava koje neko

može da doživi. Toliko sam tužan, toliko je bolno, da poželim da samo tako umrem,

bez šale. U stvari, povlačim reč, nije da želim da umrem, ali ako se ništa ne promeni,

vazduh u sanduku će polako nestati i ja ću zaista umreti. Nije to samo metafora. To

je realnost. Eto kako izgleda kad se probudiš sam u gluvo doba noći. Da li me i dalje

pratiš?”

Devojka je ponovo klimnula ne rekavši ni reči. Dečko je pustio da taj

momenat prođe.

„A onda, odnekud iz daljine začujem zvižduk voza. Zvuk je veoma dalek. Čak

ne znam ni gde bi mogla da bude pruga. Toliko je dalek taj zvižduk. I toliko je tanan

da je na granici nečujnosti. Samo, ja sam siguran da je to zvižduk voza. Nema

sumnje u to. Ležim potpuno miran, u mraku, i napeto osluškujem načuljenih ušiju.

Ponovo ga čujem. I srce prestane da me boli. Kazaljke na satu počnu da se kreću.

Gvozdeni sanduk počne lagano da se diže ka vodenoj površini. I to sve zahvaljujući

tom tananom zvižduku, kapiraš? Zvižduk tako tanan da se jedva čuje. Poenta je u

tome da te volim koliko i taj zvižduk.”

Tu se njegova kratka priča završila. A onda je devojka započela svoju.

Prevod s japanskog

Marija Jamasaki Vukelić

 NACUO KIRINO

ZARĐALO SRCE

Ako ga napusti, biće to 23. marta, odlučila je u svom srcu Kinuko Fuđieda.

Tog dana je rođendan njenog muža Jošijukija. Zlobniji poklon od toga ne postoji.

Taj dan je imao još jedno značenje. Iako je Jošijuki užasno loše pamtio datume,

na taj dan ju je, pre deset godina, vratio iz Tokija i izrekao onu presudu. Tada je

Kinuko čvrsto odlučila da napusti kuću za tačno deset godina. Na kraju je odlučila

da to bude njihova tajna bračna godišnjica.

Bio je mesec mart, subota, pre deset godina. Još malo pa počinje prolećni

raspust. Bilo je mirno, toplo jutro. Kinukina porodica živela je u univerzitetskom

naselju S. u okolini Tokija. Dogodilo se to neposredno pošto je njena ćerka Aoi otišla

u školu, a njen muž Jošijuki na posao na fakultetu. Razmišljajući o poslepodnevnim

planovima, uključila je veš-mašinu, kada se nekoliko puta resko oglasilo zvono na

interfonu. „Sigurno je kurirska službe, čim mu se tako žuri”, pomislila je Kinuko.

„Ovde Aošima!”, čuo se piskavi ženski glas propraćen zvukom kucanja na

vrata.

Kinuko se zabezeknula. Nemoguće da je to žena Hitošija Aošime.

„Šta mogu da učinim za vas?”

Osećala je da joj glas podrhtava dok je odgovarala.

„Ja sam Aošimina žena. Molim vas, brzo izađite napolje!” Ženski glas je

navirao iz interfona kao da proziva osuđenika. Plašeći se da bi neko mogao da čuje,

otvorila je vrata pred kojima su stajale dve žene. Jedna je bila otprilike istih godina

kao Kinuko, strogog pogleda. U crnoj šljampavoj garderobi, izgledala je kao vrana.
Kratka kosa joj se nakostrešila od besa. Izgleda da je to Aošimina žena. Druga žena je

bila starija, ali je imala slične crte lica. Na sebi je imala ljubičasto-zelenu kombinaciju,

koja nikako nije išla zajedno, a na glavi je imala žuti šešir. Starija žena je prva

progovorila.

„Ja sam njena sestra. Znaš li ti šta radiš?”

„Šta radim?” Kinuko je ostala bez reči.

„Ti to izigravaš nevinašce!”, odbrusila joj je žena s mržnjom. Supruga je ćutala

i besno streljala Kinuko pogledom. Iako je vreme bilo lepo, u rukama je stiskala

kišobran. Kinuko je instinktivno ukočila leđa.

„Za ime sveta, o čemu se to radi, kako se pravim da ništa ne znam?”

Žena u crnom je iznenada viknula.

„Kurvo!”

Kinuko je bez razmišljanja izašla u hodnik i bacila pogled na vrata na

suprotnoj strani. Jošijuki i Kinuko živeli su u stambenoj zgradi koju je fakultet davao

na korišćenje nastavnom osoblju. Bila je to niska trospratnica bez lifta. Na svakom

spratu vrata stanova su bila raspoređena tako da gledaju na vrata sa suprotne strane.

Preko puta je živeo bračni par, večiti asistent i njegova žena tračara, koja je brinula o

svima u zgradi. Nikako nije htela da je ona čuje.

„Čemu tako grub ton?”

Pokušala je da joj odgovori prigušenim glasom, ali starija žena ju je prekinula.

„Ko je grub? Ti si gruba!”

„Nemate nikakav dokaz za svoje uvredljive izjave.”

„Aojama je jasno rekao. Ti si mu švalerka.”

Aojamina žena je histerično vrištala. Kinuko nije mogla da veruje svojim

ušima.
 „To je čista laž. Ja nemam nikakve veze sa gospodinom Aojamom.”

„Lažeš! Rekao je. Švaleriše se sa Kinuko Fuđieda, koja stanuje u naselju S.

Kaže da ste se upoznali nekada davno na poslu i da si ga ti prva zvala. Kaže da ste se

uvek viđali u hotelu Ibis na Ropongiju.”

Žena je prebledela, kao da je svu energiju utrošila da bi izgovorila ove reči.

Iskolačila je oči od besa, a obrve su izgledale kao da su se spojile. Situacija neće moći

ovako da se reši. Kinuko je brzo krenula da zatvori vrata, ali njih dve su provalile

unutra pre nego što je uspela da okrene ključ.

„Prestanite!”

Dok je Kinuko uljudno molila, starija žena je vikala:

„Ne možeš da pobegneš!”

„Ako ne izađeš, napraviću frku ovde! Da znaš da tvoj muž neće moći da radi

dalje na fakultetu.”

Aošimina žena je vrhom kišobrana udarala po čeličnim vratima. Zvuk je

odzvanjao hodnikom.

„U redu. Sad ću da izađem, sačekajte malo.”

Preplašena, Kinuko se vratila u sobu i zgrabila tašnu i ključeve. Za to vreme,

dve žene su širom otvorile vrata i bezobrazno razgledale okolo. Videvši Kinuko kako

nosi tašnu, Aošimina žena je povikala:

„Kuda si pošla?!”

„Bilo kuda, ne možemo ovde da ostanemo. Idemo makar u park.”

„Nemam nameru nikud da idem. Rekla sam da ćemo razgovarati u ovom

hodniku. Ako ti je neprijatno, to je tvoj problem!”

Shvativši da je došla s namerom da je maltretira, Kinuko se skamenila od

zaprepašćenja. S njom razgovor nije bio moguć. Kada je ugledala Kinukino lice,
jedino je želela da je osramoti, da svima stavi do znanja šta se dogodilo, i komšijama,

i njenom mužu. Bila je šokirana što Aošima ima takvu ženu, a još više je bila besna

zato što se usudio da ženi priča o tome. Samu sebe je razočarala jer je dozvolila da

bude u vezi sa čovekom u kojeg nije zaljubljena, samo zbog flerta. Potpuno je

izgubila nadu, misleći da će od sada pa nadalje uvek morati da kleči pred

Jošijukijem. Bilo joj je svejedno kako će se ova priča završiti. Činilo joj se da je tanana,

zategnuta nit konačno pukla.

Kinuko je obula prve cipele koje je našla kod vrata, na silu se progurala pored

njih dve i istrčala iz kuće.

Nije znala kuda da ide. U Tokiju je poznavala jedino Ćikako Mita, školsku

drugaricu iz gimnazije u Sendaiju. Već odavno se, pod izgovorom da ide kod

Ćikako, jednom mesečno u Tokiju viđala sa Aošimom.

Na stanici je po prvi put pogledala u tašnu. Onako umorna, ubacila je samo

novčanik, reklamne maramice i karmin. U novčaniku je imala svega 5000 jena. Kosa

joj je bila neuredna i neočešljana, a nije bila ni našminkana. Još gore, u farmerkama,

ućebanim soknama i dukserici, izgledala je tako šljampavo da bi se dvoumila da li da

uđe i u najbližu samoposlugu. Nije znala da li su Aošimina žena i sestra krenule za

njom. Ova neizvesnost je bila neizdrživa. Ne osvrćući se, kupila je kartu i konačno

nekako stigla do Tokija.

Kada je nazvala, Ćikako ju je odmah pozvala da dođe kod nje. Izgleda da se

osećala odgovornom zbog svoje uloge u izmišljanju alibija. Ćikako je poticala iz

bogate kuće i od roditelja je dobila stan na odličnoj lokaciji u zapadnom Azabuu, iza

zgrade poreske uprave. Tamo je živela sa drugim mužem i ćerkom. Posle svih

problema koje je imala prilikom razvoda, više je ništa nije moglo uzdrmati, ali čak je

i Ćikako ovaj put bila uznemirena.

„Užasna situacija, zar ne?”, rekla je Ćikako saosećajno kad se Kinuko pojavila

na vratima. „Izgledaš kao da si videla duha.”

 Kinuko je ugledala sopstveno lice u velikom ogledalu na ulazu. Njeno

tridesetsedmogodišnje lice je izgledalo ružno. Mislila je da je ovo što se dogodilo

njena kazna za bežanje od bračnog života, ali poniženje koje je doživela bilo je ipak

previše. Kinuko nije ništa odgovorila, samo je duboko uzdahnula.

„Malopre me je nazvao tvoj muž.”

„Šta je hteo?”

„Za tri dana će doći po tebe, a do tada želi da te zadržim ovde. Kaže, zato što

tada počinje prolećni raspust.”

„Nije istina. Verovatno nema novca da bi mogao da krene odmah”, mislila je

Kinuko. Plata njenog muža, koji je radio kao docent na državnom fakultetu, uvek je

bila jedva dovoljna. Pred očima joj se pojavilo Jošijukijevo kiselo lice. Aošimina žena

i sestra su nekako uspele da mu telefoniraju dok je bio na fakultetu, i obavestile ga o

čemu se radi. Brinula je kako se njena ćerka Aoi snalazi sama. Uskoro će i komšije

saznati šta se događa.

Dok je čekala Jošijukija, Kinuko je mnogo puta pokušavala da pozove

Aošimu. Međutim, izgleda da ju je izbegavao, nikako nije mogla da ga nađe. Kinuko

je prošao bes i ostao je samo osećaj stida.

Aošima je bio šef u kompaniji kozmetičkih proizvoda u kojoj je radila pre

nego što se udala. Ali nekako joj je i posle odlaska ostao u sećanju i, kako je tekao

njen bračni život, fantazija o nedovršenoj romansi je rasla. Jednom mesečno je išla u

Tokio na kurs kuvanja. Tada se osmelila i odlučila da ga pozove. I Aošima je želeo

nju da vidi, rekao je. Naklonost budi naklonost i vrlo brzo su započeli vezu.

Jošijukija je lagala da ostaje kod Ćikako, a zapravo je odsedala u hotelu sa

Aošimom. Ovo je trajalo nekih pola godine. Kako je veza odmicala, shvatila je da je

Aošima slabić i cicija, ali Kinuko je to ipak bilo zanimljivije nego da provodi vreme

kod kuće sa mužem. Ova prevara je, za momenat, probudila ženu u njoj. Omogućila

joj je da uživa u slatkoj osveti mužu.

 Od početka je osećala da je brak sa Jošijukijem bio greška. U razgovoru

prilikom ugovaranja braka, čula je da je mladoženja asistent na državnom fakultetu i

to joj je bilo dovoljno da odluči da se uda za njega. Bila je mlada i glupa. Kinuko je

volela da uči i imala je dobre ocene. Međutim, dok je išla u gimnaziju, majka joj je

priznala da je usvojeno dete i morala je da odustane od nastavka školovanja na

fakultetu. U svom odnosu sa mlađom sestrom, od malih nogu se rezervisano

povlačila, i kada su bili u pitanju slatkiši i igračke, i kada su bile u pitanju važnije

stvari, popuštajući joj u svemu. Iako toga nije bila svesna, negde u srcu je osećala da

ona nije njihovo pravo dete. Sposobnosti je imala, ali nije mogla da uradi ništa kako

bi promenila situaciju u kojoj se nalazila. Ne može se poreći da je taj osećaj besa i

nezadovoljstva, u kombinaciji sa kompleksom inferiornosti, izgradio ne naročito

dostojanstven stav da bi njen bračni partner trebalo da pripada eliti.

Prilikom upoznavanja, Jošijuki je bio nervozan i obučen nemarno i nekako

obično. Kada bi otišli u restoran, naručio bi jelo samo za sebe i vratio jelovnik, a kada

bi išli u šetnju, on bi sam žurio ispred. Skoro da nije govorio, a i kada jeste, to je bilo

hvalisanje. Iako je negde u srcu osećala da je sebičan i infantilan, pristala je da se uda

za njega. Od njegovih rođaka je slučajno saznala da je i on hteo da se oženi lepšom

devojkom sa boljim obrazovanjem, što ju je nateralo da postane svesna svoje

površnosti. „On pripada eliti, a na ostalo ću da zažmurim”, mislila je Kinuko. „Njen

položaj je ispod mog, ali je skromna, a na ostalo ću da zažmurim”, mislio je Jošijuki.

Njih dvoje su na izvestan način bili isti. Međutim, iz takvog braka kakav su njih

dvoje sklopili nisu se rodili ljubav i pažnja koji obično prate zadovoljstvo napretka.

Brak je bio greška. Bračni život bio je ništa više nego podnošljiv. Ovakav način

razmišljanja Kinuko nije mogao da donese sreću.

No, ni afera sa Aošimom nije joj donela ništa. Naprotiv, to se postepeno sve

više pretvaralo u kavez.

Za tri dana, 23. marta, Jošijuki je došao da odvede Kinuko. U tamnosivom

odelu i sa akten-tašnom koju je obično nosio, Jošijuki je nije ni pogledao, samo se

duboko naklonio Ćikako: „Izvinjavam se što vam je moja žena napravila probleme.”

Iako je ton bio učtiv, oči su skrivale prekor. Zamerao je Ćikako zato što je

učestvovala u smišljanju alibija za Kinuko. I Ćikako je to osetila. Promenila je boju

lica i sagla glavu.

„Dragi, kako je Aoi?”

Jošijuki nije ništa odgovorio na Kinukino pitanje, već je iz tašne izvadio i

stavio na sto dve plastične kutije od filma za foto-aparate.

„Ovo je znak zahvalnosti.”

Unutra su bili uredno poslagani novčići od 500 jena. Moglo bi se reći da je

sakupljanje novčića od 500 jena i slaganje u ove kutije bio Jošijukijev jedinstveni

hobi. Kinuko je već neko vreme nalazila da je ova njegova opsesija, koja je bila tolika

da je menjao papirni novac u kovanice kako bi napunio kutije, bila zabavna, ali sada

ih je izvadio i dao Ćikako. Kinuko je refleksno pogledala u Ćikako, koja je, takođe,

zabrinuto gledala u njenom pravcu.

„Baš je čudak ovaj tvoj muž”, govorile su njene nasmejane oči. Kinuko je bilo

sramota zbog neuljudnosti sopstvenog muža. S druge strane, iznenada ju je

prepravila slutnja da povratak kod tog ekscentričnog čoveka znači njeno

zatočeništvo i kolena su joj blago zadrhtala.

„Moja žena više neće dolaziti u Tokio, molio bih da prekinete sa druženjem.”

Jošijuki je ovo odlučno izgovorio i snažno uhvatio Kinuko za zglob. I tako se

njih dve nakon toga nisu videle deset godina.

Te večeri je Jošijuki došao u krevet kod Kinuko. Okrenula se na drugu stranu i

na trenutak je izgledalo kao da će da je zadavi otpozadi. Pomislila je kako ništa ne bi

mogla da uradi čak i kada bi je sad ubio i zatvorila je oči. Kao da je razumeo da je sva

snaga iščilela iz njenog tela, jačina stiska Jošijukijevih prstiju je iznenada popustila i

čula je njegov glas kako joj govori na uvo.

 „Ovaj put ti opraštam. Od sada nećeš imati nijedan jen svojih para. Za hranu

ćeš imati sto hiljada jena. I ako ti ne bude dovoljno, ja ti neću dati ni jedan jen više.

To nije sve. Od sada ne smeš ni da radiš ni da učiš. Ne smeš ni korak da napraviš van

naselja S. Ne smeš da se viđaš sa Ćikako. Ona je uznemirena zbog razvoda i mislim

da loše utiče na tebe. Ako ti to ne odgovara, ostavi ćerku i odmah odlazi od kuće. Ali

da znaš, i ako odeš, nemam nameru da se razvedem. Ne želim da bilo šta ugrozi

moju karijeru. Jesi li razumela? Ako si razumela, klimni.”

Drugim rečima, treba da se uživi u ulogu služavke. „Pošto nemam izbora,

napraviću kompromis”, mislila je Kinuko. To je nagrada za brak iz interesa. Ćerka joj

je još uvek mala, a i odužiće svoj dug za prevaru. A presudno je bilo to što nije imala

novca za samostalan život. Posvetiti ceo život ulozi Jošijukijeve služavke bilo je

strašno. Nije želela da završi kao robinja čoveka kojeg nije ni poštovala ni volela.

„Deset godina ću strpljivo podizati Aoi i štedeću pare. Zatim ću otići.”

Kinuko je tek klimnula, a njene misli su već stigle dotle.

„Razumela sam. Oprosti.”

„U redu.”

Kao da je odahnuo, Jošijuki se vratio u svoj krevet.

Od tada su dani prolazili prividno mirno. Međutim, njen težak život, bez

slobode, ostavljao je mračne senke u njenom srcu. Tačno deset godina. Prošlo je kao

tren i došlo je vreme da ode. Moglo bi se reći da je njen životni cilj bio da vidi

Jošijukijev zapanjeni izraz lica kada se to dogodi.

Aoi je vremenom upisala i završila nižu srednju školu. Zatim je položila

prijemni ispit za gimnaziju. Srednjoškolski život je bio skup, ali majka ju je podstakla

da nađe honorarni posao. Kada je konačno upisala fakultet u Tokiju, Kinuko je

odahnula i poverila joj se.

„Sledeće godine u martu, mama će otići od kuće. Tati ne smeš ništa da kažeš!”
 „Šta ćeš da radiš kad odeš od kuće?”

„Radiću kao kućna pomoćnica ili nešto slično. Mama ne zna da radi ništa

osim kućnih poslova.”

Aoi, krotka po prirodi, odrastala je osećajući tenziju između roditelja, ali ništa

nije pitala, niti se suprotstavila. Dobivši dodatno ohrabrenje zbog njene prećutne

saglasnosti, pripreme Kinuko za odlazak od kuće napredovale su po planu.

Tačno nedelju dana ranije, sve je bilo spremno. Omiljeno posuđe, koje je

kupovala od para koje je uspela da izdvoji one male svote koju koji je dobijala za

troškove života, godinu dana je poklanjala svojim bliskim prijateljima. Na isti način

je rasporedila i garderobu. Privatne poruke, dnevnik i slične stvari koje bi mogle da

ostave lični trag, sve je to bez dvoumljenja spalila. Nije želela da ostavi povod za

eventualne buduće probleme. Namirila je sve dugove, a čak su joj prijatelji iz

komšiluka, koji su znali za njen plan da ode od kuće, napravili oproštajnu žurku.

Tako je pažljivo sve pripremila da je za svoj budući novi dom poslala na adresu

Ćikako Mita komplet futona.6

Dvadeset trećeg marta vreme je bilo sunčano. Kinuko je Jošijukija, koji je

odlazio na fakultet, ispratila do vrata.

„Doviđenja!”

Jošijuki se sa sumnjičavim izrazom lica okrenuo prema neuobičajeno dobro

raspoloženoj Kinuko. Da bi izbegla njegov pogled, Kinuko je oborila oči, ali pošto je

to bio poslednji put da ga vidi kako odlazi, ispratila ga je do ulaza. Kad više nije

mogla da vidi njegovu figuru, okrenula se s olakšanjem, posmatrajući ulazna vrata.

Siva čelična vrata imala su malu, zarđalu ogrebotinu.

Onog dana pre deset godina ogrebala ih je Aošimina žena kada je kišobranom

lupala po njima. To niko nije primetio. Bio je to samo Kinukin žig. Žig poniženja i

suprotstavljanja. Kad god bi je videla, njena ponekad poljuljana odluka da ode

6 Futon - Tradicionalni japanski krevet koji se obično sastoji od madraca koji je prostrt po podu i može da se
smota i odloži u ormar. (Prim. prev.)
ponovo bi oživela. Moraće da ostane tako zarđalo.

Kinuko je pospremila kuću da blista, izvadila oproštajnu poruku koju je

napisala nekoliko dana ranije i ostavila je na trpezarijskom stolu.

„Zahvaljujem se za sve ove godine.

Nemam nameru da se vratim, zato te molim da me ne tražiš. Što se našeg

statusa tiče, meni ne smeta da ostane ovako, ali ako ti želiš ponovo da se oženiš,

naravno, odmah ću ti dati razvod.

U tom slučaju obrati se Aoi, pošto ću sa njom biti redovno u kontaktu.

Zbogom, Kinuko”

U kuhinjskoj komodi za posuđe bili su poređani samo obični tanjiri i čaše koje

je dobila u prodavnici pića. Trudeći se da izbriše svaki svoj trag, Kinuko je uklonila

svoju obuću i odeću, pa iako je izgled kuće izgubio šarm i originalnost, Jošijuki, koji

nije obraćao pažnju na stvari, ništa nije primetio. On je bio dosadan muškarac koji je

prezirao filmove i romane, i smatrao da su naučnici najpametniji na svetu. „Mora da

je odahnuo pomislivši kako sam skromna. E, pa zbogom.” Zatvorila je vrata i ne

osvrnuvši se za sobom. Kroz otvor za novine ubacila je ključ u kuću. Kada je čula

kako udara o pod, naglo se okrenula ka ulaznim vratima i zagledala u onu

ogrebotinu. Konačno, pomislila je.

Kod žbunja ispred zgrade nekoliko žena četrdesetih godina čekalo je da

Kinuko izađe. Sve su to bile domaćice iz okolnih kuća koje su joj za ovih deset

godina postale drage.

„Dakle, stvarno ideš. Nazovi kad se budeš smestila.”

„Hoću. Ali ako moj muž bude nešto pitao, ništa mu nemojte reći”, naglasila je

Kinuko.

„Ništa mu nećemo reći.”

„Šta li će sad tvoj muž da radi?”, reče neko veselo.

 „Sigurno će biti u šoku. Ma plakaće on da se vratiš”, odgovorio je neko i svi

su se veselo nasmejali. Sve su se radovale zbog pobune svoje prijateljice kao da je

njihova, pomislila je Kinuko. Iako su je i one potajno želele, nisu se usuđivale da je

sprovedu u delo. „Moglo bi se reći da sam ja zastupnik u ratu domaćica”, pomislila

je.

„E, pa idem...”

„U zdravlje!”

„Čuvaj se.”

„Zar se više nećemo videti?”

Bilo je i onih koje su zaplakale. Međutim, Kinuko je smejući se mahnula

rukom i polako otišla do železničke stanice. Bilo je mnogo drugačije nego pre deset

godina kada je, praćena Aošiminom ženom, do stanice morala da trči. Ne samo da se

lepo našminkala, već je i u unutrašnjem džepu imala milion jena gotovine. S obzirom

na to da je mesečno dobijala samo sto hiljada jena za hranu, bio je to teškom mukom

stečen novac. Nešto novca je trošila za posuđe i omiljena jela, ali nije kupovala ni

garderobu, ni kozmetiku, nije kupila ni jednu jedinu knjigu, samo da bi uspela da

sakupi svoju tajnu ušteđevinu. Bila je ljuta na muža. Koliko li je on uštedeo ako je

njoj davao samo sto hiljada jena za hranu. Bili su to stvarno gorki dani, mislila je

Kinuko dok je kupovala kartu. Zato je sada osećaj slobode tako intenzivan.

Prvi put posle deset godina došla je u posetu Ćikako.

Iako joj je muž zabranio da se viđaju, mogle su slobodno da pričaju

telefonom. Jednom mesečno njih dve bi se čule. Naravno, Ćikako je znala za njen

odlazak od kuće.

„Dugo se nismo videle.”

Kada je ugledala Kinuko, Ćikako se srećno nasmejala, ali u dubini duše kao

da je bila zapanjena što je ipak otišla. Ispod oka je odmerila Kinukinu garderobu od
glave do pete. Posle deset godina druženja samo telefonom, prijateljstvo sa Ćikako je

donekle zahladilo. Kinuko je zbunjeno gledala svoju jednostavnu garderobu koja se

sastojala od suknje i džempera.

„Izgledam kao tetka.”

„Ma nema veze”, smejala se Ćikako.

Na njenom belom licu pravilnih crta godine nisu ostavile traga. Za razliku od

Kinuko, izgleda da je Ćikako imala stabilan bračni život. Posmatrajući sto na kome je

Jošijuki onomad ostavio folije sa kovanicama od petsto jena, pitala je:

„Mislila si da nisam ozbiljna, zar ne?”

„Pa... kada je stigao futon, iznenadila sam se, nisam mislila da toliko mrziš

svog muža.”

„Nije to mržnja.” Kinuko je spustila pogled. Ni sama nije znala odakle taj

poriv da ode. „Moglo bi se reći da sam želela da postanem večiti putnik. Kad bolje

razmislim, izgleda da je to odavno u meni. Ja sam usvojeno dete. Možda je zato

ovakvo zatočeništvo za mene isto kao da sam mrtva.”

Kao da joj je odgovor zazvučao uobraženo, Ćikako se namrštila i ispustila dim

cigarete. Njen muž je radio u unutrašnjosti i živeo je odvojeno, a ona je bezbrižno

živela sa ćerkom koja je završila fakultet i počela da radi. Iako se nalazio u centru

grada, luksuzni stan je izgledao kao da niko ne živi u njemu, bio je čist i uredan.

Kinuko se setila da joj je, kad je bila mlađa, zavidela na takvom životu. Međutim,

sada joj je čak i Ćikako izgledala kao kraljica zarobljena u sopstvenoj kući, i nije bilo

ni trunke nekadašnje zavisti.

„Dakle, putnik. To znači da neću imati adresu. Neću imati kuću kojoj mogu

da se vratim. Neću imati kuda da idem. U poslednje vreme mi se takve misli motaju

po glavi.”

„Aha.” Izraz lica Ćikako govorio je da ništa ne razume. „Šta ćeš da radiš
sada?”, upitala je zabrinuto.

„Tražiću posao kućne pomoćnice sa smeštajem. Ja ne znam da radim ništa

osim kućnih poslova.”

„Živeti kod poslodavca nije baš lako. Zar nije bolje da iznajmiš stan pa da

potražiš posao?”

„Kakvog posla ima za ženu od četrdeset sedam godina koja je celog života

bila domaćica?”

„Ako budeš tražila, naći će se.”

„I da ima, ne bih volela. Naročito zato što ja nemam kuda da idem. Volela bih

da se uselim u neku kuću. Dobra sam u kućnim poslovima.”

Uredno vođenje domaćinstva je poslednjih deset godina bio njen hobi, njen

ponos. Sa ukusom pripremljena jela, kuća koja je blistala od čistoće - jednom rečju,

savršena domaćica. Otkako je njena ćerka otišla u Tokio na fakultet, samo joj je jedna

stvar nedostajala. Želela je nekome da se posveti, ali nije imala kome. Naravno,

Jošijuki nije dolazio u obzir.

„Želim da pomažem u kućama koje imaju problem s bolesnim ili starim

ljudima.”

„To je baš hrabro!” Ćikako je imala malo nezadovoljan izraz lica. „Ne

razumem zašto razmišljaš o takvim stvarima.”

Ćerka Ćikako se upravo vratila sa posla. U međuvremenu je napunila

dvadeset tri godine i zaposlila se kao službenica. Kada je ugledala Kinuko, učtivo ju

je pozdravila.

„Dobar dan, tetka. Dugo vas nisam videla.”

„Izvini što sam ovako banula.”

„Taman posla, samo izvolite.”

 I pored ljubaznih reči, oborila je pogled kao da joj smeta svetlo. Pošto su

mama i njena prijateljica zauzele dnevnu sobu, na ćerkinom licu se video izraz

dosade. „Neću se ovde dugo zadržati”, pomislila je Kinuko. Već se u njoj probudilo

raspoloženje putnika. Po prvi put je osetila usamljenost.

Sledećeg jutra dan je započela čitanjem oglasa za kućnu pomoćnicu u

novinama i telefoniranjem.

Bilo je tri oglasa, ali prvi su rekli da su već doneli odluku. Žena koja se javila

na poziv za drugi oglas bila je prilično neljubazna, pa je Kinuko odustala od toga.

Treći su rekli da bi hteli s njom da razgovaraju i da treba što pre da dođe, te je

Kinuko srčano izašla iz kuće Ćikako. Bila je puna samopouzdanja. Sigurno će je brzo

zavoleti. Kosa joj je bila uredna i kratko podšišana. Iako je izgledala prosečno i nosila

običnu garderobu, nije bila neukusno obučena. Izgledala je kao pouzdana gospođa.

Želela je da bude korisna u kućnim poslovima na koje je bila tako ponosna. Bila je

preplavljena takvim razmišljanjima.

Na adresi koju je tražila nalazio se luksuzan stan u Suginamiju. Kada je

otvorila ulazna vrata, Kinuko se iznenadila. Domaćinstvo kao da je brojalo više

desetina članova, betonski pod u hodniku bio je prekriven ogromnom količinom

obuće. Bile su to velike muške patike pune prašine.

„Vi ste došli za posao kućne pomoćnice? Izvolite.”

Izašla je punija žena u trenerci, bez šminke, i grubo joj dala znak rukom. Pošto

nije bilo druge, Kinuko je izula cipele ispred vrata i, pazeći da ne stane na patike,

bosa se popela u kuću. Soba je bila luksuzno nameštena, ali je smrdela na otpatke iz

kuhinje. Itison kojim je bilo prekriveno predsoblje bio je pun tamnih fleka, verovatno

od hrane.

U dnevnoj sobi su na sofi ležerno sedela tri dečaka, uzrasta niže srednje škole

i gimnazije, zaneta video-igricom. Po stolu je bila razbacana ambalaža od keksa, a

bilo je i nekoliko plastičnih flaša od koka-kole, kao da su pili direktno iz njih. Ni

jedan od sinova se nije ni okrenuo da pogleda Kinuko. Žena u trenerci obratila joj se

gledajući u biografiju, a da nije ni podigla pogled:

„Sedite tamo.”

Kinuko je podigla i sklonila razbacane prljave majice i sela u ugao sofe. Ovlaš

je pogledala u kuhinju, u kojoj je bilo naslagano brdo tanjira i činija za pranje.

„Kao što vidite, u ovoj kući žive samo muška deca. Uvek kukaju da su gladni.

Zato tražimo nekoga ko izuzetno dobro kuva. Do sada su mnoge dolazile, ali se

nijedna nije dugo zadržala. U pet ujutro treba da napravite tri užine. Da li je problem

da napravite i doručak?”

„Da li je to sve?”

„Zatim ide večera. Uveče nešto lagano. Neradnim danima treba spremiti i

ručak. Da li dobro kuvate?”

„Da. Ali nisam kuvala velike količine.”

„To je u redu, čak i ako ukus nije baš savršen.”

Kinuko je smislila neko opravdanje i izašla iz kuće.

Ni ranije nije bila potpuno uverena u svoje reči da će služiti drugima, a sada

joj je bilo jasno da je preterala sa mudrovanjem. Da nije toga, ovaj stan bi bio dobar.

Možda je previše probirljiva. Primetila je da kućne pomoćnice traže oni koji imaju

dovoljno para da kupe radnu snagu.

„Ja nisam robot, moram da imam motivaciju u sebi. Želim da radim tamo gde

sam potrebna.”

Iznenada, Kinuko je postala neraspoložena. Čini se da taj odgovor odražava

njen dosadašnji odnos sa Jošijukijem. U svom domu u naselju S, ako se izuzme Aoi,

bila je isto što i kućna pomoćnica.

Kada se vratila kod Ćikako i obavestila je o rezultatima, drugarica ju je

pogledala pobedonosno.
 „Eto, vidiš. Svet nije tako divan.”

Kinuko se malo naljutila, ali nije rekla ništa. Nije htela da joj bezbrižna Ćikako

soli pamet.

Sledećeg dana, i dan nakon toga, Kinuko je išla na intervjue. Međutim, bilo je

isto kao u prvoj kući. U drugoj kući nisu toliko želeli da im pomogne u rešavanju

problema koliko je domaćica svoju nemarnost pokušavala da reši novcem. Iako je

razumom shvatala logiku kapitala, Kinuko je osećala da je to neoprostivo. Ne, još

gore je bilo kada bi se setila njenog i Jošijukijevog odnosa. U svakom slučaju, trebaće

joj mnogo više vremena nego što je mislila da nađe dom kakav želi.

Prvi put se zainteresovala za jednu kuću u Šonanu. Na stanici ju je sačekala

ćerka vlasnice. Njena ostarela majka zbog moždanog udara mora da koristi

invalidska kolica, a sa njom živi i njen mlađi sin, neoženjeni muškarac od četrdeset

godina koji radi kao službenik. Da li bi mogla da brine o domaćinstvu i majci, pitala

ju je kroz suze. I njena majka je bila simpatična i činilo se da joj se Kinuko dopala.

Bila je to stara japanska kuća, sobe su bile povezane običnim fusuma vratima,

tako da praktično nije bilo odvojenih prostorija. To ju je brinulo, ali mislila je da

može da se prihvati zadatka da brine o staroj ženi koja je vezana za kolica. U tom

trenutku u sobu je ušao muškarac od nešto više od pedeset godina, umornog izraza.

Bio je to stariji sin koji se razveo i vratio kod majke. To je već bilo previše. Brzo je

odbila posao. Živeti u kući sa dva slobodna muškarca od četrdeset i pedeset godina

bez zasebne sobe bilo bi neprihvatljivo.

Na kraju krajeva, kućna pomoćnica nije familija. Bez obzira na želju da stanuje

kod njih, ona je ipak bila stranac, nije mogla da živi sa njima na gomili. Shvativši da

ni ovde nije pronašla kompromis, Kinuko je obuzela melanholija. Izgleda da su njene

ideje o „posvećivanju” drugima, ako bi radila kao kućna pomoćnica u domaćinstvu

sa posebnim potrebama, i životu sa njima kako ne bi bila „usamljena” bila previše

optimistična. Bila je umorna i bez samopouzdanja.

 Već je prošlo pet dana otkako je napustila muža. Kinuko je telefonirala ćerki.

„Mama, konačno si otišla od kuće?”

„Kao što sam planirala. Trenutno sam kod Ćikako. Da li ti se tata javljao?”

„Ne, nije”, odgovorila je ćerka začuđeno. „Uopšte nije zabrinut za tebe.”

Osećala se čudno. Kinuko je pozvala dobru prijateljicu iz susedstva i pokušala

da je pita kakva je situacija u kući.

„Hej, kako si? Svi smo brinuli. Šta se dešava?”

Kinuko je ispričala da se smestila kod prijateljice i da traži posao, a zatim je

pitala za Jošijukija.

„Šta radi Fuđieda? Jesi li nešto čula?”

„A, to”, utišala je glas njena prijateljica. „Ponaša se obično, kao da se ništa nije

promenilo. Ne bih mogla da kažem da ne skidamo oka s njega, to jest, ne pratimo ga

baš pažljivo. Međutim, izgleda da ide redovno na posao, ni na fakultetu se izgleda

ništa nije promenilo. Neobično, deluje dosta stabilno.

Kada je spustila slušalicu, Kinuko je pomislila da se i njen muž, kao i ona,

sigurno oseća potišteno. Možda se pre deset godina kada se ono desilo i u njemu

nešto slomilo. Ona na to uopšte nije obratila pažnju. Možda se baš Jošijuki najviše

raduje što je otišla. Ako je tako, izabrala je najlepši rođendanski poklon za njega.

Kinuko je osećala veliko razočaranje. Iznenada je i traženje posla i sve ostalo postalo

besmisleno. Razonode radi, svratila je u robnu kuću. Prošlo je mnogo vremena

otkako je bila u nekoj tokijskoj robnoj kući. Bila je očarana gomilom stvari koje je

želela da kupi. U grozničavom raspoloženju, kupila je mantil i štrikani kostim za

odlazak na razgovore, i u tren oka je odletelo sedamdeset hiljada jena. Ono malo

para, svega milion jena koliko je imala, brzo će nestati. Pošto je živela vrlo skromno,

mislila je da je milion jena mnogo novca, ali ako ne bude vodila računa, ovaj novac će

vrlo brzo nestati kao dim. Osećala se nesigurno, kao da joj se ljulja tlo pod nogama,
ali ništa nije mogla da uradi.

Kad se pribrala, otišla je u samoposlugu u suterenu. Videvši omiljene

namirnice i retku hranu, nije mogla da odoli iskušenju. Pronašla je balzamiko i bez

razmišljanja ga kupila. Ćikako je na poklon kupila poznatu marku saikjozuke. 7 Dok

je živela u naselju S, nigde nije mogla lako da dođe do ovoga, pa joj je kupovina

predstavljala zadovoljstvo.

„Zdravo, vratila sam se. Donela sam poklon.”

Kada je izvadila balzamiko sirće i saikjozuke, Ćikako je napravila čudan izraz

lica ugledavši balzamiko.

„Šta je ovo?”

„Balzamiko. Sirće. Ukusno je kad se koristi u italijanskim jelima. Ti nemaš, pa

sam mislila da bi možda volela da koristiš. Ovaj saikjozuke je poznat...”

Ćikako je namršteno ućutala, kao da hoće da kaže da se nje to ne tiče.

Izuzetno bogatoj i dobro informisanoj tokijskoj domaćici kao što je bila ona ponos je

bio povređen.

„Kinu-ćan, zar ti do sada nije palo na pamet da je tvoja ’ljubav prema kuvanju’

zamena za nešto drugo?”

Kada je Ćikako konačno progovorila, Kinuko je bila zaprepašćena njenim

ljutitim rečima.

„Kako misliš, zamena?”

„Kao da ničim nisi zadovoljna.”

Ćikako je našla odgovor umesto nje. Kinuko je pomislila kako je to istina i

ućutala.

„Kinu-ćan. Ako budeš trošila pare, ubrzo ćeš ostati bez njih. Nađi posao pre

toga”, dodala je Ćikako strogim glasom popreko gledajući garderobu koju je Kinuko

7 Riblja turšija sa misom i šećerom. (Prim. prev.)

kupila.

Kinuko je pomislila da treba što pre da ode iz ove kuće. Nije trebalo tako da

bude. Sa nostalgijom se sećala onog napregnutog izraza lica kada je njen muž došao

po nju pre deset godina.

Prošlo je već više od dve nedelje kako je besplatno živela kod Ćikako kada je

konačno pronašla kuću u kojoj bi mogla da se zaposli.

Ćikako je već počela da se ljuti misleći da Kinuko nikada neće otići. Ovaj oglas

za pomoć u kući je zapravo ona pronašla.

„Kinu-ćan, ti izgleda nemaš volje da radiš. Kako ti se čini ova kuća? Zar nisu

dobri uslovi? Mogla bih da pitam muža da ti napiše preporuku.”

Drugim rečima, želela je da Kinuko prihvati.

„Nije da nemam volje da radim, nekako sam prazna...”

„Nisi baš u situaciji da se tako ponašaš.”

Gotovina joj se smanjila na osamsto pedeset hiljada. Kinuko je uzela oglas u

ruke i pogledala.

„Traži se kućna pomoćnica stara do 60 godina da živi u kući, odvojena soba,

mesečno dvesta trideset hiljada i više, treba da bude dobra kuvarica, poželjan

detaljan intervju, Međiro, Ućida.”

„Ovaj Ućida, ima li on neke veze sa onim Ućidom, članom parlamenta? To je

negde u Međiru. Pošto je iz bogataške kuće, ovde mu je sigurno rezidencija”, Ćikako

je bila puna entuzijazma, kao da ona treba da radi. Kinuko je osećala pritisak zbog

njenog oduševljenja, ali nije imala izbora, pa je nazvala telefonom. Iako ništa nije

očekivala, žena koja joj se javila na telefon bila je do sada najprijatnija i najljubaznija.

Nažalost, ima mnogo prijavljenih, pa ju je molila da dođe na intervju, a posle toga će

odlučiti. Kinuko je verovala da neće biti ništa od toga, ali ipak je odlučila da ode i

pokuša.
 Iako je porodica Ućida živela u rezidenciji, bila je to stara, neugledna kuća.

Nalazila se u rezidencijalnom delu sa lepom, živom ogradom, i samo su u Ućidinoj

kući bašta i drveće bili zapušteni kao da u kući niko ne živi. Međutim, u velikoj bašti

bilo je posađeno jedno trešnjino drvo. Trešnja je bila u cvatu. U uglu, okruženo

okruglim kamenjem, nalazilo se očigledno veštački napravljeno jezerce. Kinuko se

setila svoje starateljske kuće u Sendaiju. Sa sestrom je pravila veštačka jezerca i

puštala zlatne ribice. Postala je nostalgična. Iako još nije upoznala gazdu, pomislila je

da bi u ovoj kući mogla da živi.

Međutim, kada je ušla u dnevnu sobu, Kinuko je zastala kao ukopana od

iznenađenja. U prostoriji se okupilo u najmanju ruku oko trideset žena. Od

dvadesetogodišnjih devojaka, koje teško da su znale da rade kućne poslove, pa sve

do starih žena. Naravno, bilo je stolica, ali ni blizu dovoljno, pa su svi posedali na

omekšali stari tatami8 i sa dosadom čekali svoj red.

„Je l’ znaš ti ovu porodicu Ućida?”, promrmljala je žena od oko šezdeset

godina. Kinuko je odmahnula glavom. „Ovo je kuća koja pripada zetu onog Ućide,

člana parlamenta. Izgleda da je muž davno umro, ali nisam verovala da je ovoliko

propalo. Mislila sam da bi mi zaposlenje u ovakvoj kući donelo prestiž, ali ovo...”

Kao što je Ćikako predvidela, porodica Ućida je imala veze sa članom

parlamenta. Sigurno zato ima mnogo kandidata, ali videlo se da finansijska situacija

nije baš sjajna. Kinuko je posmatrala pohabanu sobu. Garavi plafon, tokonoma u

kojoj su ostali dečji grafiti. Požutela šođi 9 vrata. Stari televizor. Zadnjih nekoliko

desetina godina na ovoj kući izgleda ništa nije rađeno.

Žena koja se došaptavala sa Kinuko radila je kao kućna pomoćnica dvadeset

godina. U sadašnjem domaćinstvu bilo joj je naporno da neguje staru osobu, pa je

želela da da otkaz. „Želela sam nešto makar malo bolje, htela sam da idem na neko

8 Vrsta strunjače koja se koristila za oblaganje podova imućnih kuća u starom Japanu, punjena mekom
pirinčanom slamom. (Prim. prev.)
9 Japanska klizna vrata koja mogu da služe i kao prozori i kao zidovi koji razdvajaju prostorije, napravljena od
drvene rešetke ispunjene poluprovidnim papirom. (Prim. prev.)
udobnije mesto, zato sam se prijavila, ali u odnosu na ovu kuću, sadašnje mesto je

premija”, promrmljala je.

„Slušaj, spremati ovako staru kuću je strašno. I zimi je hladno. Sem toga, ovde

žive dve babe.”

„Babe?”

„Tako je.”

Žena se napadno namrštila. Samo da ne kaže kako treba brinuti i o

problemima sa mokrenjem. Iza vrata od salona čula je fini glas kako proziva njeno

ime. Došao je red na Kinuko.

Okrenute leđima svitku koji je visio u tokonomi 10 sedele su dve punačke

starice koje su jako ličile jedna na drugu. Imale su preko 65 godina. Obe su nosile

običnu garderobu kakva se prodaje u supermarketima, koju obično nose stari ljudi.

Progovorila je baka koja je nosila braon džemper i sive pantalone.

„Da se predstavim, ja sam Umeko Učida. Ovo je moja sestra Šigeko.”

Šigeko je nastavila da ćuti i sagla je glavu. Umeko je imala sedu, kratko

podšišanu kosu sa razdeljkom na stranu. Šigeko je pokupila kosu i vezala je pozadi.

Iako su im se frizure razlikovale, držanje im je bilo veoma slično. Umeko je

pogledala preporuku i začuđeno podigla pogled.

„Kako to da vam ne smeta da stanujete kod nas iako imate muža?”

Kinuko im je iskreno ispričala da ga je napustila. Nema svrhe da pokuša da

sakrije. Kada je to rekla, Šigeko, koja je do tada ćutala, iznenada je pogledala

direktno u Kinuko i rekla:

„Aha, znači toliko treba da si ljut da bi radio ovakav posao.”

„Tačno tako”, odgovorila je Umeko.

10 Niša u dnevnoj sobi japanskog tipa u kojoj su obično izloženi umetnički predmeti kao što su kaligrafije i
slike, svici i cvetni aranžmani. (Prim. prev.)
 Kinuko je začuđeno pogledala Šigeko, ali Šigeko je završila. U svim

prethodnim kućama bili su zapanjeni, a i plašili su se misleći da bi muž mogao da se

pojavi i pokuša da je vrati kući i da bi moglo da dođe do krvoprolića. Umeko je,

ližući olovku koja je bila već sasvim kratka od zarezivanja, pitala:

„Gospođo Fuđieda, zašto jedna privlačna osoba kao što ste vi želi da radi kao

kućna pomoćnica?”

„Stvarno, privlačna”, nadovezala se i Šigeko.

„Želim da pomažem ljudima. Želim da budem od koristi u kućama u kojima

imaju problema. Ne želim da radim klasičan posao domaćice. No, i pored moje želje,

do sada se nije javio niko sa takvim potrebama.”

Njih dve su se pogledale.

„Zapravo, kod nas postoji bolesnik. To je moj sin, ali nije baš najbolje. Da li je

to u redu? Brinuli biste o njemu?”

Šigekine oči su postale kao čekić. Kinuko je snažno klimnula.

„Ako vam odgovaram, rado bih brinula o njemu.”

Njih dve su se opet pogledale sa olakšanjem i zaklimale glavama.

„Tu je još i devojka Midori.”

Umeko je sa izrazom koji je govorio da je donela odluku učtivo savila

Kinukinu biografiju.

Posle nekoliko dana, stavila je futon i ono malo svojih stvari u taksi i odvezla

se kod porodice Ućida. Noseći sopstveni pasoš kućne pomoćnice, ulazim u

kraljevstvo Ućida, pomislila je Kinuko. Napustila je kraljevstvo Fuđieda da se nikad

više ne vrati, pa preko kraljevstva Ćikako Mita prešla u kraljevstvo Ućida. Osećala se

ne toliko kao putnik koliko kao izbeglica koji je odbacio svoju matičnu zemlju.

Izašla je iz taksija pred Ućidinom kućom. Preko istrulele drvene ograde padali

su cvetovi trešnje i cela ta strana je lepo mirisala. Malo je potisnula patetični osećaj
izbeglice, i rodilo se jedno bledo, sladunjavo osećanje.

„Izvinite. Ja sam Kinuko Fuđieda, kućna pomoćnica.”

Preko interfona se čuo glasan zvuk i u ulaznom hodniku se pojavila jedna

devojka. To mora da je Midori. Midori je na sebi imala crvenu pletenu rolku i žute

pantalone, i izgledala je vrlo živo. Kao da je ona jedina unosila boju u ovu sumornu,

mračnu kuću. Neznatno pljosnat nos i blago razdvojene oči - tako biste zamislili

sobno kuče.

„Ovaj, izvolite.”

„Od danas treba da živim ovde kao kućna pomoćnica, ja sam Fuđieda.”

„A, treba vam Umeko? Sad ću da pogledam gde je”, rekla je Midori i otrčala.

Čulo se kako po kući trupkaju sobne papuče. Ubrzo se vratila: „Umeko izgleda nije

tu”, rekla je. Pogledala je u Kinuko kao da se pita šta da rade. Verovatno je imala više

od dvadeset godina, mada se ponašala potpuno kao dete.

„Mogu li da sačekam ovde?”

Rekavši to, mislila je da će sada otići da pozove Šigeko. Midori se naklonila i

odmah zatim se popela uz stepenice. Kinuko se malo iznervirala zbog njene

trapavosti. Na neki način, Umeko je izgleda držala konce u svojim rukama.

I tako je Kinuko oko dvadeset minuta stajala na betonskom ulazu okruženom

crnim kamenjem. Pošto nije znala šta da radi, zurila je u cvetove trešnje iz bašte koji

su napadali u posudu na kutiji za cipele.

„Oh, šta se desilo?” Pridržavajući se za zid, Šigeko je polako išla hodnikom u

spavaćici. Verovatno je krenula da opere ruke i primetila Kinuko kako stoji na ulazu.

Imala je izražene podočnjake i izgledala umorno. „Ti si Kinuko, ako se ne varam.”

„Tako je. Malopre sam se predstavila gospođici.”

„Ah, izvinite. To dete je baš neodgovorno.”

Šigeko se izvinila, a zatim se popela na sprat i pozvala: „Midori-ćan!”

 Čuo se prigušen šum, Midori je silazila niz stepenice. Oči su joj bile širom

otvorene. „Nije lepo da se ne predstaviš. Ovo je gospođa Kinuko Fuđieda.”

„Dobar dan.”

Kao da je zaboravila da su se malopre srele. Međutim, na tako nevini smešak,

Kinuko je bez razmišljanja odgovorila osmehom. Malo je nezrela, pomislila je, ali

Midori je delovala ljupko. Šigeko je spustila ruku na Midorino rame.

„Kako je Jasuo? Da li bi mogao da se upozna?”

Midori je srećno skakutala po ulazu.

„Danas je u redu. Dobro se oseća.”

„A, odlično. Izvolite.”

Šigeko se pokrenula i, korak po korak, krenula uz stepenice proizvodeći

škriputave zvuke. Na kraju stepeništa nalazio se hodnik sa troja vrata. Šigeko je

pokucala na vrata poslednje sobe. „Da?”, čuo se odgovor.

Pored prozora se nalazio krevet na kojem je ležao muškarac srednjih godina u

pidžami. Sa strane se nalazio sto zatrpan stalkom za infuziju, umivaonikom i drugim

stvarima. Bolesnik je imao užasnu boju lica i bio je veoma mršav i slab. Očigledno je

bio teško bolestan.

„Ovo je Kinuko Fuđieda. Od danas će živeti kod nas kao kućna pomoćnica.”

Jasuo je podigao svoju mršavu ruku prema Kinuko, koja se naklonila u znak

pozdrava. Pojavom je dosta ličio na Šigeko, ali pošto je bio mršav, obrazi su mu upali

pa je izgledao kao starac. Međutim, njegov duh je bio živ, oči su mu bile mirne i

začuđujuće bistre. Midori je stajala pored uzglavlja i milovala ga po kosi koja mu je

padala na čelo.

Uskoro se vratila Umeko. Nosila je nekoliko velikih torbi za kupovinu. Na

kraju je Umeko, koja nije više bila mlada, morala da radi sve u kući. Čim je Umeko

ušla, Šigeko kao da je odahnula.

 „Pokazaću ti tvoju sobu. Sigurno ti je još niko nije pokazao. Izvini, molim te.

Moja sestra ima slabo srce. Midori slabo kapira, a Jasuo je takav kakav je.” Umeko je

napravila tužnu grimasu.

„Nema problema.”

Umeko joj je pokazala sobu od šest đoa11 u uglu na prvom spratu. Bila je to

tamna i vlažna soba. Međutim, kroz prozor se videlo drvo trešnje.

„Malo smrdi na buđ, zamoliću te da se nekako snađeš.”

„Nema veze.”

Tek što je unela futon i druge stvari u svoju buduću sobu, došla je Umeko.

„Kinuko, znam da je ovo preuranjeno, ali da li biste mogli da spremite ručak?

Ja moram da spremim sestrinu sobu.”

Izvadila je iz torbe povrće, meso i druge stvari koje je Umeko kupila i

poređala ih po kuhinjskom stolu, a zatim je pitala: „Šta treba da skuvam?”

„Skuvaj udon.”

„Samo udon?”, pitala je iznenađeno. Umeko joj je ozbiljno odgovorila:

„Ja trošim petsto jena12 po osobi za jelo. Bila bih ti zahvalna da od sada ti

vodiš računicu i ideš u kupovinu.”

Kao da je skinula teret sa svojih pleća, Umeko se okrenula da izađe iz kuhinje.

Iza njenih leđa, Kinuko je ponovila: „Znači, petsto jena po obroku?” Umeko je

odmahnula sedom glavom:

„Ne, petsto jena dnevno.”

Prvo je pomislila kako je to strašno, a onda je zaključila da je to, naprotiv,

prilika da pokaže svoju pravu vrednost. Ubrzo je od mešanog povrća napravila

11 Đo - mera za kvadraturu prostorija. Jedan đo predstavlja veličinu jednog tatamija. U principu, tatami se uvek
pravi u odnosu 2:1, a veličina može da varira u zavisnosti od oblasti. U svakom slučaju, 1 đo ima oko 1.6
m2. (Prim. prev.)
12 Petsto jena je otprilike petsto dinara. (Prim. prev.)
bareno povrće i stavila ga preko udon rezanaca. „Dobro je što nam je došao neko kao

ti.” Umeko je promenila izraz kad je videla povrće. Izvadila je tanjire i odvojila svoj i

Šigekin deo. „Mi ćemo jesti u dnevnoj sobi.” „A, tako? Dobro, ja ću odneti Jasuu.”

„I Midorin tanjir. Njih dvoje uvek jednu zajedno.”

Izgleda da samo ona, kao kućna pomoćnica, jede u kuhinji. Kinuko je bila

naviknuta na samoću. Kada je završila ručak i oprala sudove, pored nje je prošla

Umeko sa punim rukama prljavog veša. Bila je gojazna i verovatno imala problem sa

kolenom, jer ga je trljala dok je hodala.

„Ovaj, gospođo Umeko...”, započela je Kinuko. „Ako treba da operem Jasua i

da brinem o njemu, nemojte se ustezati da mi kažete šta treba.”

„Ne moraš, to radi Midori. To dete baš vodi računa o svom bratu. Ništa ne

prepušta drugima.”

„Dobro.”

„Još nešto, Kinuko. Da li je ostalo nešto od onog dinstanog povrća?”

„Nije ništa ostalo.”

„U tom slučaju, kako bi bilo da napraviš više, pa uveče može da se posluži

proprženo sa pirinčem. Mogli bismo i ulje da uštedimo. A i za tebe je lakše. Nemoj

previše da se opterećuješ, slobodno se opusti.”

Za domaćicu je sramota da za ručak i večeru služi isto jelo. U početku je tako

razmišljala, ali je shvatila da je to previše entuzijastično. Usiljeno se osmehnula.

Međutim, posle dužeg vremena mogla je ponovo da upravlja situacijom i shvatila je

da je to divan osećaj.

Kinuko se vremenom srodila sa načinom rada u domaćinstvu Ućida i

neprimetno je uspela da ga iskombinuje sa svojim načinom obavljanja kućnih

poslova. Prošlo je već tri nedelje otkako je došla. Na trešnjinom drvetu više nije bilo

cvetova, ostalo je samo lišće.

 Kinuko je postala toliko neophodna za porodicu Ućida da ona bez nje više ne

bi mogla da funkcioniše. Sa osećanjem blagog umora zamenila je Umeko, koja se

sada odmarala, pravila je raspored spremanja po kući, sastavljala jelovnik. Tražila je

jeftine prodavnice, stajala je u kuhinji i davala detaljne instrukcije Umeko i Midori.

Odlučila je da generalno spremanje obavlja parcijalno. Ponedeljkom

prizemlje, utorkom sprat, sredom ulaz i baštu, četvrtkom kupatilo i kuhinju, petkom

ono što ostane. S ljubavlju je glancala kuću i, iako je bila stara, kuća je malo-pomalo

poprimala potpuno neprepoznatljiv, lep izgled. Kako je kuća dovedena u red, svi su

se osećali bolje. Jasuo se odomaćio u prizemlju, gde je sve češće gledao televiziju.

Kinuko je pravila aranžmane od cveća iz bašte, a Midori je, kopirajući je, celu kuću

okitila cvećem. Kinuko, koja je bila naročito ponosna na svoje umeće kulinarstva,

preuzela je i organizaciju spremanja hrane. Prema planu, kupovala je jeftine i dobre

namirnice, uspela je čak i Jasua, koji uopšte nije imao apetit, da ubedi da jede

kalorične i hranljive obroke. Za Šigeko, koja je imala slabo srce i koja je, sem toga,

zbog brige oko Jasua pila mnogo tableta za spavanje, pa je po ceo dan bila

omamljena, spremala je hranu koja je dobra za probavu, prikladnu za starije osobe.

Za Midori, koja je bila puna energije, na jelovniku je bila hrana za mlade. Kinuko i

Umeko su jele ono što preostane.

Umeko je preuzela kompletnu brigu o svojoj sestri. Šigeko nije mogla da živi

bez nje - to je išlo dotle da čak ni svakodnevne potrebe nije mogla da obavlja kad

Umeko nije bila tu. Midori je sve vreme provodila na spratu, a kada bi sišla u

prizemlje, samo bi sedela ispred televizora i smejala se, ali je ona, zbog toga što se

posvećeno brinula o teškom bolesniku, morala stalno da bude u kući.

Niko nije bio ni loš ni neprijatan. Svi su živeli u slozi, pomažući jedni

drugima, a Kinuko je pomagala svima. Ponosno je bacala pogled na svoju ispeglanu

kecelju. Dom Ućida je bio idealan svet, onako kako Kinuko nije mogla ni da zamisli.

Gledajući kako stara kuća pod njenim rukovodstvom postaje dobro organizovana,

Kinuko je bila srećna. Savršena domaćica koja je svima na usluzi. To je bilo dovoljno
da da njenom životu smisao. Kinuko je u dubini duše osećala kako je njen

svakodnevni život sa Jošijukijem bio prazan. Ali želja da zaviri i sazna kako Jošijuki

živi sada kada su otišle i ona, savršena domaćica, i slatka Aoi bila je neizdrživa. Ipak,

ovaj poriv je uspela da potisne obavljanjem napornih kućnih poslova u domu Ućida.

Dok je duvao svež majski vetar, Midori je na travnjaku svesrdno čupala korov

koji je počeo da se pomalja. Pored brige o Jasuu, baštenski radovi su bili njen

omiljeni posao. Ceo dan je provodila u bašti, nekad čak zaboravljajući na Jasua. I tog

lepog dana, od ranog jutra je čistila travnjak od korova. Midori je svojim belim

prstima ostavljala crne otiske u zemlju. Ushićeno je posmatrala insekte koji su

zbunjeno izlazili i jurili naokolo.

„Midori! Ručak!”, pozvala ju je Kinuko.

Midori se veselo osvrnula. Nosila je stari slamnati šešir za rad u bašti, belu

košulju koja je izgledala kao da je Jasuova, crveni šorts i čarape na plavo-žute štrafte.

Šešir je izgledao ofucano kao da ga je još pokojni Šigekin muž koristio.

„Šta imamo danas?”

„Pilav.”

„Šta je pilav?”

„Jelo od pirinča koje se proprži na ulju.”

„Aa!” Midori se smejala. „To volim. Još više volim ako se doda crveno meso.”

„Kakvo je to crveno meso?”

Kinuko se nagnula prema Midori. Midori je počupani korov stavljala na

novinsku hartiju, pažljivo, vlat po vlat, uredno ga ređajući.

„Crveno je i ima bele trakice.”

„Aha, škampi. Voliš škampe?”

Kinuko je pomilovala Midori po njenoj kratkoj kosi koja je štrčala iz šešira.

Imala je osećaj da je ta devojka mentalno zaostala. Ne zna da računa i uopšte ne ume

da čita. Miloj i ljupkoj Midori ništa nije bilo neprijatno. Umeko, Šigeko i Jasuo voleli

su je iz sveg srca. Jasuo, koji je bio u jako lošem stanju, kada bi ugledao Midori,

prosto bi se ozario, a kada bi je video kako zbog njega kleči na kolenima kao kuče,

Jasuo bi odmah počeo da se izvinjava.

„Danas nema, ali sledeći put ću da stavim za tebe.”

„Hoćeš li sutra da napraviš?” Sutra je bila Midorina uzrečica.

„Može. Hajde, idemo sada.”

Kinuko je uhvatila Midori za njenu punačku, mladalačku ruku. Midori je

pogledala nagore i mahnula.

„Bato! Ručak!”

Kada je pogledala prema drugom spratu, ugledala je Jasua, koji je sedeo na

stolici pored prozora i posmatrao baštu odgovarajući na poziv mahanjem svojim

tankim rukama. Izgledalo je kao da jedva može da ih podigne.

Činilo se da su se nad domom Uada nadvili tamni oblaci. Jasuovo stanje se iz

dana u dan vidno pogoršavalo. Pre mesec dana silazio je u prizemlje, odmarao se u

dnevnoj sobi, držeći Midori za ruku, šetao je po bašti, a sada mu je stanje bilo takvo

da je bio potpuno vezan za krevet. Videvši da se tanjiri sa jelom vraćaju sa sprata

netaknuti, Kinuko je upitala Umeko:

„Izvinite što sam indiskretna, ali od čega Jasuo boluje?”

Umeko je nosila prastare naočare za čitanje i, dok je čistila bob, izgledala je

kao stara učiteljica koja pregleda testove i ocenjuje kontrolne. Iako je nikada nije

pitala, pretpostavljala je da se nije udavala i, kako su godine prolazile, verovatno je

počela da se sve više vezuje za svoju sestru. Umeko je malo pomerila naočare i

pogledala je preko okvira.

„Rak želuca. Vrlo težak oblik.”

 Po tome koliko je bio oronuo, pretpostavila je da je tako nešto u pitanju, pa

ipak, izgovorene reči su je pogodile. Kinuko je ćutala.

„Kada su mu otkrili rak, već je bilo kasno, rekli su da ima još pola godine

života. Mada je otada prošlo skoro godinu dana. Imao je dobar posao, i razgovori o

ženidbi su dobro tekli. Moja sestra je doživela šok. Naglo je ostarila. Naravno,

najteže je Jasuu.”

„Koliko godina ima Jasuo?”

„Ove godine je napunio četrdeset.”

Kinuko je stavljala u činiju bob koji je Umeko vadila iz mahuna. Voda u šerpi

je već ključala i Kinuko je ubacila prstohvat soli.

„A čime se bavio?”

„Radio je kao nastavnik u osnovnoj školi.”

Naravno, Kinuko se setila kako Jasuo diže ruku iz kreveta, i kako maše

Midori sa prozora na spratu. To je muškarac koji zna kako se prenosi poruka. Zaista,

izgledao je kao da na tabli piše velika slova. Primetila je da, kad god mu je bolje,

objašnjava Midori deljenje.

„A pokojni domaćin ove kuće?”

„Bio je profesor na fakultetu. Ima već petnaest godina kako je umro.”

Kinuko se setila Jošijukija i ućutala. Umeko je, ne obraćajući pažnju,

umotavala razbacane mahune boba u papir od reklamnih prospekata.

„Nek ovo ostane između nas. Nemoj nikome ništa da govoriš.”

„Naravno, o čemu se radi?” Kinuko je napeto pogledala Umeko.

„Prošli put kad sam vodila Jasua kod lekara, pozvali su me i u poverenju mi

rekli da mu je ostalo još oko mesec dana.”

Umeko je skrivala lice, ali njen glas je bio uzdržan. Jasuo je jednom nedeljno
išao na kontrolu u bolnicu i pratilac mu je uvek bila Umeko.

„Da li gospođa to zna?”

„Nisam joj rekla”, odmahnula je Umeko glavom. „Ona već dovoljno pati. Ne

mogu joj ništa više govoriti. Zato moramo da budemo čvrste. Zaista je dobro što si

nam ti došla.”

„Hvala. Ali Midori je tako privržena svom starijem bratu.”

„Da.” Umeko je krpom brisala trpezarijski sto od ostataka đubreta. „To dete je

kao anđeo. Samo...”

Kinuko je videla kako je Umeko uvukla prste ispod okvira naočara i protrljala

uglove očiju.

„...samo, tužno je što Midori ništa ne zna.”

Bilo je mnogo razloga za brigu i Kinuko je uzdisala zajedno sa Umeko.

Sledeće nedelje Kinuko se našla sa svojom ćerkom Aoi u Aojami, na mestu

koje je ličilo na kafe na otvorenom. Stolovi koji su bili poređani napolju, gledali su na

ulicu Gaien. Kinuko je razgledala okolinu. Ulica Gaien je lepo izgledala, bila je puna

zelenila. Kinuko je brižljivo dodirnula tašnu koju je odložila na stranu. Unutra se

nalazila njena plata za prvi mesec, koju je juče dobila od Umeko. Dvesta trideset

hiljada jena gotovine. Novčanice su bile izgužvane - to je verovatno novac koji je

Umeko skupljala duže vreme da bi joj na kraju platila - ali njoj to nije smetalo.

Radost zbog novca koji je sama zaradila prosto je isijavao iz Kinuko.

„To je tvoja prva plata, zar ne?”

Ovo je bio prvi put da je videla ćerku u poslednjih šest meseci. Delovala je

odraslo i staloženo. „Da nije moj odlazak od kuće tako uticao na nju?”, pomislila je

Kinuko.

„Kako si?”

„Ja sam dobro. Kako si ti, mama?”

 „Kako izgledam?”

„Izgledaš mlađe nego pre.”

„Aoi je svoju kratku kosu ofarbala u narandžasto i imala je braon karmin.

Ispod narandžaste haljine nosila je plave pantalone. Kada je videla ovu

nekonvencionalnu kombinaciju, Kinuko se setila Midori sa njenim potpuno

izmešanim bojama. Otprilike sada, nešto posle podneva, ona se nalazi pored

Jasuovog kreveta, a on verovatno ima povišenu temperaturu.

„To je sigurno zato što mi prija da radim u kući drugih ljudi.”

„Ne mogu da verujem.” Aoi je slegnula ramenima. „Spremaš stvari

nepoznatih ljudi, pereš ono što su isprljali, zar to nije strašno?”

„Ima i ružnih trenutaka, ali pošto su u pitanju stranci, ne smeta mi.”

„Mama, sa tatom ti je baš bilo teško, zar ne?”

Aoi je oborila pogled. Iako ona nikada nije imala prilike da vidi njihove

bračne svađe, sigurno je osećala da je atmosfera u kući loša. Aoi je izvadila cigarete iz

tašne, okrenula se na stranu, da bi izbegla majčinu kritiku, i zapalila.

„Tata je nedavno bio kod mene”, rekla je izbacujući dim. „U tvom stanu?”,

upitala je začuđeno Kinuko.

„Da.” Aoi je zaćutala i zagledala se u par za susednim stolom. Par se preko

stola čvrsto držao za ruke. Zurili su u nebo kao da je na njemu ispisana njihova

zajednička budućnost. „Neočekivano se pojavio. Baš sam se iznenadila. Razgovarali

smo o tebi.”

„Šta je hteo?” Kinuko je postala napeta.

„Kaže, ako si odlučila da odeš, tu ne može ništa da se uradi. Neće te tražiti,

živeće ovako, kaže. Ako pristaješ da se ne razvedete, on će biti srećan i da budete

povezani samo na papiru.”

„Rekao je da će biti srećan?”

 „Rekao je. Možda te je on ipak voleo na svoj način?”

Kinuko se s nelagodom okrenula na stranu. Setila se kako je postepeno

sklanjala svoje stvari iz kuće dok je još živela s Jošijukijem, koji ništa nije primećivao,

i iznenada ju je ophrvao osećaj krivice. To joj se prvi put desilo. Do sada je mrzela

Jošijukijevu neosetljivost.

„Ali ja se ne vraćam na staro”, rekla je.

„Znam. I tata je isto to rekao.”

„Isto?” Kinuko je bila zapanjena Aoinim oštrim tonom.

„Zar to nije normalno? S obzirom na ono što si mu uradila, ne može biti isto

kao pre. Ne ide to tako među ljudima.”

Kinuko je pogledala u Aoine hladne oči. Mislila je da joj je ona saveznik, a

zapravo je upravo trpela njenu otvorenu kritiku. Ćerka je davno postala nezavisna i s

vremenom je počela da sa distance posmatra svoje roditelje. Prosto nije mogla da

veruje da su do pre godinu dana ona, Jošijuki i Aoi živeli kao porodica pod istim

krovom. Iznenada je osetila tugu. Meki, želatinasti osećaj u njenoj duši naglo je

otvrdnuo.

Posle rastanka sa Aoi, dok se vraćala kući u dom Ućida, videla je drvo trešnje

kako se naginje prema ulici preko drvene ograde. Večernji vetar poigravao se sa

mesnatim lišćem. Kinuko je odahnula. Ostala je malo ispod drveta. Razmišljala je o

onome što je Jošijuki rekao - da želi da ostanu povezani makar i samo na papiru.

Moguće je da je njen postupak bio pogrešan. Iznenada je osetila kajanje, ali kako je

sumrak počeo da boji vazduh, ova misao je sve više bledela. Život u domu Ućida je

za Kinuko bio mnogo srećniji od svakodnevnog života sa Jošijukijem.

Posle nekoliko dana, usred noći, iznenada ju je probudila Umeko.

„Strašno! Kinuko, probudi se!”

Zbog svetla u hodniku nije mogla dobro da vidi Umekino lice, ali je uočila da
deluje prilično zbunjeno. Preko spavaćice je stavila kuhinjsku kecelju. Kinuko je

skočila iz kreveta i nabacila džemper preko pidžame.

„Šta se desilo?”

„Moja sestra. U besvesnom je stanju. Probudilo me je njeno užasno hrkanje.

Sve sam probala, ali ne mogu da je probudim. Mora da je popila previše lekova. Šta

da radimo?”

Ućutkavši uzrujanu Umeko, Kinuko je bučno pošla hodnikom. Uletela je u

Šigekinu spavaću sobu, poslednju sa desne strane. Bila su raspremljena dva futona.

Nedavno je saznala da je Umeko delila sobu sa Šigeko upravo zato što se plašila

zbog njenog prekomernog uzimanja lekova. Na jednom futonu je spavala Šigeko

glasno hrčući. Nenormalno glasno hrkanje se ritmično nastavljalo.

„Bolje bi bilo da pozovemo hitnu pomoć.”

Umeko se malo primirila, klimnula glavom i uzela telefon. Kinuko je vešto

spakovala Šigekinu garderobu u torbu. Umeko se presvukla u sive pantalone. Za sve

to vreme, Šigeko je hrkala nezamislivo glasno, a njen jorgan se u pravilnim

razmacima podizao i spuštao. Umeko je uzela torbu u ruke i rekla: „Ja idem sa njom.

Ti se pobrini za ostalo.”

„Razumem.”

Na drugom spratu nalazio se teško bolesni Jasuo. Bilo joj je jasno da u ovakvoj

situaciji Midori nije ni od kakve koristi.

Hitna pomoć je stigla za manje od pet minuta i Šigeko je odmah prebačena na

nosila i odneta. Umeko se odvezla s njom kolima hitne pomoći i kuća se ispunila

tišinom kao da sve te buke nije ni bilo. Kinuko se vratila u Šigekinu spavaću sobu i

namestila krevet. Utom je nazvala i Umeko.

„Dobro je. Očigledno je popila previše tableta za spavanje, ali, na sreću, srce

nije oštećeno. Sad je ispiraju, za dva-tri dana će moći da se vrati kući.”

 Kinuko je odjednom osetila iscrpljenost. Pogledala je na sat. Bilo je tri ujutro.

Mora brzo na spavanje, ali bila je toliko uzbuđena da joj san nije dolazio na oči.

Možda su se Midori ili Jasuo probudili zbog tolike buke i sada su zabrinuti. Kinuko

se, kao medicinska sestra u obilasku, sa baterijskom lampom u ruci popela u Jasuovu

sobu. Samo što je tiho odškrinula vrata, iz tame se začuo glas.

„Kinuko?” Jasuo je bio budan.

„Ja sam. Izvinite ako sam vas probudila.”

„Nisi, uvek se budim u ovo vreme.”

Glas koji se čuo iz tame zvučao je tužno. Kinuko je razmišljala o Jasuovoj

usamljenosti i uznemirenosti.

„Kako je mama?”

Jasuo je govorio polako, kao da je ostao bez vazduha. Međutim, glas mu je bio

jasniji nego preko dana. Kinuko je usmerila baterijsku lampu nadole. Na svetlu se

videla kružna tekstura starog parketa. „Popila je previše lekova. Odvezli su je u

bolnicu.”

„Da li je sve u redu?”, bio je zabrinut Jasuo.

„Jeste. Malopre su zvali, očistili su je i za nekoliko dana će se vratiti.”

„Dobro je.”

„Da li biste želeli da popijete nešto toplo?”

Jasuo kao da se slučajno nasmejao.

„Da li bi umesto toga mogla nešto da mi učiniš?”, upitao je.

„O čemu se radi?”

Začuđeno je podigla lampu i videla da u Jasuovom krevetu, u roze pidžami,

spava Midori. Imajući utisak da je videla nešto što nije trebalo da vidi, skrenula je

pogled. Međutim, Jasuo je, ne obraćajući pažnju, sklonio pokrivač. Midorina

punačka noga bila je prebačena preko Jasuovog mršavog tela. Potpuno bez snage,

Jasuo kao da nije mogao da pomeri Midori.

„Ne boli vas?” Kinuko je stala pored kreveta.

„Teška je, ne mogu da dišem.”

Kinuko je uhvatila Midorinu punačku nogu sa obe ruke i konačno je sklonila

sa Jasuovog stomaka. Midori, koja je spavala čvrsto kao dete, okrenula se na leđa

mrmljajući nešto u snu.

„Hvala”, rekao je Jasuo odahnuvši, a zatim se nasmejao. „Ona baš puca od

zdravlja.”

Kinuko je bila šokirana. Upravo je pokušavala tiho da ode kada je Jasuo

stidljivo upitao:

„Kinuko, mogu li nešto da te zamolim?”

„O čemu se radi?”

„Uvek sam to hteo da uradim, ali nisam mogao. Pošto je sad dobra prilika,

reći ću ti.”

„Izvolite.”

„Želeo bih noću da izađem i da ležim u bašti. Da legnem na travnjak, da

udišem noćni vazduh, gledam zvezde, uživam u mirisu trave.”

Kinuko je htela da kaže da bi trebalo nekoga da pozovu, ali se setila da je

Umeko otišla u bolnicu. Midori je čvrsto spavala, a ona nije znala može li sama da

siđe sa Jasuom niz stepenice. Jasuo je primetio njenu zabrinutost i rekao:

„Ako me malo pridržiš, mogu sam da siđem. Noću se dobro osećam.”

Plašila se, ali u ušima joj je odzvanjalo ono što je čula od Umeko - da mu je

ostalo još mesec dana. Želela je da mu ispuni tu želju dok mu je još dobro. Kinuko je

uhvatila Jasua i pomogla mu da ustane iz kreveta. Držala ga je ispod pazuha, a

pridržavala ga je i sa strane. Kada je dodirnula Jasua, mršavog kao sasušena

grančica, rebra su mu toliko upala da je izgledalo bolno. Zajedno su polako hodali

dok ga je ona držala za rame.

„Možete li da siđete niz stepenice?”

„Da.”

Silazili su lagano, stepenik po stepenik. Usput se Jasuo, koji nije mogao da

dođe do vazduha, nekoliko puta odmarao. Kinuko je gurnula vrata protiv kiše i sišla

u baštu, a zatim je prihvatila Jasuovo telo i spustila ga na travnjak. Nije imao ni

četrdeset kilograma. Brzo je otišla po ćebe i dobro ga umotala. „Hvala, Kinuko.”

Jasuo se, sav srećan, bezbroj puta zahvaljivao.

„Zar noćna rosa nije štetna?”

„Nije. Za nekoga ko umire, noćna rosa je lek”, rekao je Jasuo posmatrajući

noćno nebo. I Kinuko je sela pored njega na travnjak. Iako je bila topla junska noć,

trava je bila vlažna od rose. Noćni vazduh bio je ispunjen mirisima svežeg zelenila.

Kinuko je gledala gore, u zelenu krošnju trešnje punu mesnatog lišća.

„Koliko je staro ovo drvo?”

„Ovu trešnju je posadio moj otac kao uspomenu na moj polazak u osnovnu

školu. Čudno, zar ne. Trešnja i dalje živi. Ali zato je svi i sade.”

Jasuo obično nije izgovarao ništa osim pozdrava. Obično je Midori bila pored

njega, kao da ga brani od predatora, ali Kinuko ionako nije znala na koji način bi

trebalo da priča sa teško bolesnim Jasuom. Sada je neobično mnogo govorio, a

Kinuko je ćutke slušala njegov glas, kao da sluša reči nekoga koga je prvi put srela.

„Kada je Midori prvi put došla, svi su mislili da neko kao što je ona ne dolazi

u obzir. Međutim, meni se dopala. A razlog za to je... pa... prethodnog dana sam

saznao da imam rak. Zato sam osetio dobrotu tog deteta. Samo ja sam to razumeo.”

„Midori nije vaša sestra?”, upitala je Kinuko.

 „Nije. Mama ti je tako rekla?”

„Da.” Kinuko je nakrivila glavu. „A možda sam ja to tako shvatila.”

„Ona je kućna pomoćnica, isto kao ti.” Jasuo je zatvorio oči i duboko udahnuo

vazduh koji je mirisao na travu. Kada smo saznali da ću se lečiti kod kuće, bilo je

teško, pa je mama rešila da angažuje kućnu pomoćnicu. Tada je došla Midori. I

mama i tetka su htele da je odbiju, rekle su da od nje nema koristi, ali ja sam zamolio

da je uzmu.

„A, tako.”

„Zašto sam se odlučio za Midori?” Na Jasuovom omršavelom licu najviše su

se isticale njegove sjajne zenice. „Ona je tako nevina i simpatična, ali žalosno je što

kod nje nema ništa više od toga”, rekao je Jasuo jasno.

„Surovo je to, zar ne?”

„Da, jeste”, saglasio se Jasuo jednostavno. „Možda sam hteo da je

podučavam.”

„Čemu?”

„Čemu bih mogao? Ja ću verovatno umreti. Onome čemu roditelji uče svoju

decu.”

Kinuko je osetila neprijatnost.

„Šta je bilo?”, upitao je Jasuo.

„Palo mi je na pamet nešto još gore. Midori će sigurno biti u šoku.”

„To je zaista užasno. Kad umrem, ona će sigurno mnogo da tuguje, ali budući

da smo nas dvoje zapravo samo stranci, verovatno će moći to da prevaziđe. Imam

želju da joj duboko usadim strah od mogućnosti da će me izgubiti. Iako joj ja

zapravo nisam niko i ništa, to bi moglo da uspe jer je ona kao dete, ništa ne shvata,

prijemčiva je, otvorena i ranjiva.”

 Kao da je osetio Kinukin bes, Jasuo je brzo ućutao.

„Mama mi je rekla da si otišla od kuće. Da li je to tačno?”

„Jeste.”

„Kako ti je muž?”

„Kažu da je dobro.”

„Iznenada si odlučila da napustiš kuću?”

„Ne, bilo je planirano.”

„Tvoj muž nije znao šta smeraš?”

„Nije.”

„I ti si htela da ga povrediš. Htela si da pati. Zar to nije isto kao kod mene?”

„Ah!”, uzviknula je Kinuko. Tek je sada po prvi put shvatila značenje svog

planiranog odlaska od kuće posle desetogodišnjeg istrajavanja. Kao što je ona

brazgotina ostala urezana na ulaznim vratima, želela je da ostavi trag u

Jošijukijevom srcu. Pa i to što je izabrala baš isti dan posle deset godina dokazivalo je

da je u Jošijukijevom srcu želela da ostavi neizbrisiv beleg, ožiljak koji će ostati

zauvek.

„I nas dvoje smo toliko dugo živeli zajedno, pod istim krovom, ali sasvim

otuđeni, kao dva potpuna stranca”, pomislila je.

Kinuko je pogledala u Jasua razmišljajući da li da mu to kaže. Ali Jasuo je,

možda od umora, sklopio oči. Činilo se kao da odbija da čuje njenu priču.

Kinuko je oborila pogled. Do njenih ušiju, negde izdaleka, dopirao je zvuk

trube.

Prevod sa japanskog Cinzija Šišović

 RJU MURAKAMI

BOŽIĆ

Par koji je hodao ispred mene utrčao je u prodavnicu na čijem je zidu crnim

slovima pisalo Gucci. Neko vreme sam pratila njihove siluete i primetila da je

muškarac pokazao ka maloj crnoj torbi koja je stajala pored zida. Prodavac je uzeo

torbu u ruke, stao sasvim blizu muškarca i predao torbu devojci. Kratke smeđe kose,

u kožnoj jakni bež boje, devojka je nosila ranac sa džepom na kom je bila prišivena

plišana lutkica. Muškarac je imao dugu kosu i nosio je đubretarac. Pomislila sam da

izgledaju kao studenti koji su krenuli na ispit. Devojka je samo držala torbu i

smeškala se. Taj osmeh je izgledao kao da ga je uvežbavala još od svoje treće godine.

Neko vreme sam gledala u tu torbu, a onda su je umotali u beli papir i ubacili u

kutiju koju su ukrasili zlatnom trakom. Zlatna traka se od slabašnog strujanja

vazduha iz klima-uređaja lagano vijorila. Mene i tu tračicu razdvajalo je debelo

staklo izloga. Večeras je Božić.

Nastavila sam da hodam ulicom. Nisam imala kuda da odem. Glupo bi bilo

da se samo vratim u svoj stan, a nisam bila raspoložena da se pojavim u Koseiko

parti-rumu,13 gde su se moji prijatelji okupljali. Znala sam do čega mi je sada stalo.

Želela sam da se nađem sa onim muškarcem. On izgleda radi u inostranstvu, ali u to

nisam mogla da budem sigurna. Ne samo da sam ga pratila do Narite, nego sam čak

i proverila da li ima broj telefona u hotelu u kom je odseo. Rekli su mi da je pre dve

nedelje otišao na poslovni put u Evropu.

13 U tekstu se koristi reč „party room”. U Japanu prijatelji mogu da zakupe sobu za proslave i druge vrste
okupljanja postoji i tzv. karaoke soba (Prim. prev.)
 Moj odraz dvadesetsedmogodišnjakinje reflektovao se u izlogu Isetana.14 Onaj

muškarac koji je nosio beli đubretarac, sada je kupio i crne čizme. Lice mu se nije

dobro videlo jer ga je prekrivala kosa. Ranije me je gledanje sopstvenog odraza u

ogledalu ili izlogu činilo nesigurnom. „Ko li je ova žena?”, promrmljala sam, a u isto

vreme, kao u ogledalu, u izlogu se nejasno reflektovala upravo ta žena.

„Kad bi neko rekao tako nešto, ne bih tome pridavao previše pažnje”, rekao je

onaj muškarac. Moje lice je bilo prekriveno kosom i nije se moglo videti. S druge

strane izloga stajao je svetleći irvas. Mene i irvasa razdvajalo je debelo staklo izloga.

Počela sam da pešačim; posle par minuta iz torbe mi je zazvonio mobilni. Bio je to

poziv od Saitoa, jednog od prijatelja koji su se okupljali na stanici Takaido.

„Možeš čak i sada da dođeš”, rekao je Saito, „Svi kažu da su smoreni zato što

tebe nema. Izvini, samo malo, kao da se veza prekida... nije problem što kasniš”,

rekao je Saito.

„Aha”, nejasno sam odgovorila i prekinula vezu.

Onaj muškarac nije pričao ni sa kim. To ne znači da mu je zabranjeno da priča.

Ni meni ne bi mogao da zabrani da bilo šta kažem. On snima filmove, producent je,

a i režira i piše scenarije. Gledala sam dva njegova filma. Prvi put sam gledala njegov

film prvenac, priču o usamljenoj lepoj ženi koja se odala alkoholizmu, a drugi put

njegov najnoviji film. Kada sam se prvi put srela s njim, radila sam u firmi koja se

bavi uvozom alkohola sa zapada. Moja firma je s njim sarađivala na njegovom

poslednjem filmu.

U njegovom filmu šampanjac je korišćen u velikim količinama, pa je naš

brend postao premijerni test sponzor. Tada sam u firmi radila u odeljenju za reklame

i odnose s javnošću, i iako sam otišla na odsustvo zbog bolesti, i dalje sam bila u

kontaktu s muškarcem.

Jednom mi je rekao kako je, kad je nekome ispričao ideju za sledeći film,

14 Isetan je šoping centar sa sedištem u Šinđukuu, prestižnom delu Tokija. Ima svoje ogranke u Japanu i
delovima istočne Azije. (Prim. prev.)
njegova odlučnost da ga napravi počela da jenjava.

„Ako nekome ispričaš svoju ideju, postaneš nesiguran u nju. Kao klackalica,

postaneš nesiguran i u svoje telo, i onda više ne možeš da snimiš film. Pravljenje

filma nije lako. Iako sam imao neprijatan osećaj da film možda ne može da se

realizuje, odlučio sam da definitivno razradim ideju za njegovo snimanje”, govorio

mi je muškarac dok me je grlio i mazio me po kosi. Počeo je da mi se dopada upravo

dok je to govorio - mislim da mi se dopalo baš to da odlučnost nestane kada nekome

ispričamo svoju ideju.

Kolege iz firme su se okupile u parti-rumu kod stanice Takaido, sigurno su

pili vino i šampanjac i jeli domaća jela. Uglavnom su svi tamo bili mojih godina,

među njima je bio i Saito, koji je bio zaljubljen u mene. O muškarcu nikada nisam

pričala ni sa Saitom, ni sa bilo kim drugim, zato što je bio oženjen poznatom

ličnošću. O njemu sam pričala samo u sebi - čak i kad je u pitanju bilo nešto bitno,

smatrala sam da ću to moći sama da rešim.

Ulice su bile preplavljene ljudima. Što je noć dalje odmicala, bivalo ih je sve

više. Niko nije šetao kao ja, sam - svi su šetali ili u paru, ili sa kolegama, prijateljima.

„Izvolite”, mladić se najednom zaustavio ispred mene dok sam gledala u

osvetljenje na zidu šoping centra i tutnuo mi flajer u ruku. „Za ženu koja usamljena

provodi Badnje veče”, pisalo je na flajeru, karakterima za reč „žena”, a furiganom je

iznad pisalo „Ti”.

„Mi nismo profesionalni domaćini. Svi smo džentlmeni zaposleni u velikoj

korporaciji. Smučile su nam se metode uparivačkih žurki, pa smo mislili da nam se

pridružite ako, isto kao mi, usamljenički provodite Badnje veče. U pitanju nije seks

industrija, bićemo u hotelskom baru i odatle ćemo čekati da nam se javite.” Tako je

pisalo na flajeru, a na kraju je stajao broj mobilnog telefona. Pomislila sam kako

mnogo ljudi provodi Badnje veče usamljeno. Površina zida šoping centra prekrivena

je osvetljenjem koje je nalik na male kapljice koje se kotrljaju jedna za drugom, baš
kao simbol njih i mene.

„Kad smo jednom prilikom zajedno išli u Pariz na promociju filma, otišli smo

i do Maroka”, rekao je onaj muškarac. „To je bilo prošle godine, u novembru,

početkom zime. U Parizu je nebo bilo oblačno i bilo je toliko hladno da mi je bio

potreban zimski kaput. Odseli smo u starom hotelu pored Luvra, jeli smo guščiju

paštetu, sirove ostrige i vijetnamska jela, obilazili muzeje i mnogo puta vodili

ljubav.” Nedelju dana sam slušala razne priče tog muškarca. „U vijetnamskom

restoranu u ulici Bak 15 pili smo vino od pomela od oko hiljadu dolara, i Petrus. 16 U to

doba, to vino smo u restoranu jedva našli”, govorio je dok je iznad stola vrteo čašu s

vinom. „Nikad pre toga nisam pio takvo vino. Blagog je ukusa i mirisa i glatko klizi

niz grlo, ne može se porediti s ostalim vinima. Uvek sam mogao da se napijem od

vina, ali ne znam šta se tada desilo. Miris i ukus su bili toliko specifični da nisam

mogao da ga ocenim.”

„Od tog vina se drugačije opiješ, razlikuje se od vina koje sam do tada

konzumirao. Koliko god da ga piješ, nervi ti ne otupe. Nemaš osećaj da si pijan, ne

vrti ti se u glavi, ruke ne utrnu, jezik se ne razveže. Kada piješ takvo vino”, slušala

sam njegov glas dok mi je pričao, „telo kao da ti se rastopi. Takvo iskustvo sam prvi

put doživeo.”

„Na odmoru sam bio s tom ženom i prijateljima, išli smo po francuskim i

italijanskim selima i krčmama”, rekao je. „Mislio sam da je ta žena usamljena, ali nije

moralo biti tako.

Ipak, istinu govoreći, primao sam kao u talasima tugu kojom je ta žena

zračila. Možda je ona zaista bila tužna osoba.”

Da sam se tek tako srela s njim, ne bih znala da kažem ništa o ovom

muškarcu. Ali kada bi se nešto loše desilo, intuicija me nikada nije napuštala. Tada

bih uplašenoj sebi rekla da ne isključujem intuiciju. Ono što nepogrešivo

15 Ulica Bak (franc. Rue du Bac) je poznata ulica u Parizu (Prim. prev.)
16 Petrus je vrsta prestižnog bordo vina. Datira iz 18. veka, u svetu je poznato kao izvrsno vino, visokog
kvaliteta, i stalno se rangira kao najskuplje svetsko vino. (Prim. prev.)
procenjujem jesu nečije samopouzdanje i nesigurnost. Živimo da bismo na ovom

svetu jeli ukusnu hranu, a kad pojedemo ukusnu hranu, svakodnevni život nam

postaje lakši. Nije mnogo važno šta jedemo, već s kim jedemo. Važnije je s kim

jedemo od toga da li je to što jedemo ukusno. Od trenutka kada sam upoznala tebe,

pa sve do sada, nisam osetila tugu.

Osetila sam kako s vinom u moje telo ulaze i reči onog muškarca. „Chateau

Petrus kliznuo mi je niz grlo, proželo me jedinstveno uzbuđenje”, njegove reči

rastapale su mi srce. Bez ikakvog objašnjenja, bez ikakvog ubeđivanja. Bila sam

zavedena njegovim rečima, slušala sam njegovu životnu priču. I dok sam tako

slušala njegove reči, zamišljala sam kako vreme provodim ležeći na krevetu u sobi.

„Za Badnje veče sam ovako sam pešačio po Šinđukuu; šta li bi trebalo da

mislim o vremenu provedenom u Parizu. Kad sam ono jednom bio u Maroku”,

rekao je muškarac, „mislio sam da sam shvatio zašto sam tada želeo da svi zajedno

idemo u berbersko selo i tamo snimimo film. Ne možeš ni da zamisliš kakvo je mesto

taj Maroko.” Mislim da mi je muškarac pričao o daljini. „Otišli bismo do Pariza.

Zatim bismo povremeno išli do Maroka. Čak i večeras dok koračam Šinđukuom, kad

blago zatvorim oči mogu da zamislim pariske avenije početkom zime. Dok sam

skrštenih ruku izduvavao snežni dah, ka meni je sivim trotoarom koračalo dvoje

ljudi”, objašnjavao mi je.

„Sa aleje koja se pružala oko tržnog centra, pravo u mene gledala je

sredovečna ulična gatara. Pozvala me je rukom. ’Izvinite’, rekao sam i nakrivio

glavu. Proročica je pomerila usne kao da nešto želi da mi prenese. ’Šta je?’ upitao

sam dok sam joj se približavao, ’Nemoj bežati od sreće’, rekla je proročica.”

„’Pariz je prošlost, Maroko je budućnost’, rekla je. Prošlog novembra svakako

sam bio u Parizu, ali pravo životno iskustvo bez ikakve dileme mogao bih da

steknem i u Maroku”, tada mi je objasnio šta su to nada i daljina.

Pre nego što sam ugledala marokansku pustinju, verovatno sam se u mislima
odvojila od muškarca. Svaki put kada bi mi on rekao: „Svaki put kada bismo zajedno

išli u Maroko”, u meni bi iskrsnula nada, i ta oblast. Hodala sam kroz gužvu daleko

od marokanske pustinje.

„Da li ste sami?”

Okrenula sam broj telefona s flajera koji sam dobila. Začula sam prijatan

muški glas. Po glasu nisam mogla da procenim koliko ima godina. „Jesi li sama?”,

pitao je.

„Jesam”, odgovorila sam.

„Dođi do hotelskog bara u Fukuđišinu”, rekao je.

Odšetala sam do ulice Seikoku i uzela taksi.

„Upravo sam ušla u taksi”, rekla sam mu. Vozač me je pogledao u

retrovizoru. Vozaču sam rekla ime hotela u Fukuđišinu. U taksiju je bilo toplo, bila

sam odvojena staklom od ljudi koji su stvarali gužvu, raspoloženje mi je malo

splasnulo. „Da li je napolju hladno?”, pitao me je taksista. Ignorisala sam ga. Da li se

zbog toga naljutio? Žurila sam napolje kroz prozor u ljude koji su pešačili, svi su

imali isti izraz lica. Ispod grede mosta napravio se zastoj, vozač se iznervirao i više

puta zatrubio. Svetlo sa neonskog znaka i osvetljenje ulazili su u unutrašnjost

automobila, na vozačevom licu i potiljku ocrtavali su se raznobojni dezeni. Izbacila

sam ruku kroz prozor i uverila se u to kad je i na mom dlanu zatreptala crveno-žuta

svetlost. Ispred nas se videla ogromna zgrada. Pored nje je bila još jedna na kojoj je

bilo ispisano „Srećan Božić”. Na ulazu u hotel bili su poređani gipsani modeli Deda

Mraza i njegovih irvasa. Nekoliko taksija se u isto vreme parkiralo i elegantno

odeveni parovi, gosti hotela, pokazali su propusnice portiru i ušli unutra kroz

rotirajuća vrata. Začuli su se raspevani glasovi.

„Hor upravo počinje da peva božićnu pesmu!”, objavio je visoki portir.

Muškarci u crnim sakoima i žene u belim haljinama, sedmočlani hor, zapevali su

božićnu pesmu. Članovi hora su u rukama držali svećnjake sa kojih su se lelujali

plamenovi sveća čiji je odsjaj treperio na mermernom podu.

Muškarac je stajao kraj ulaza i čekao me. „Ja sam onaj s kim si pričala preko

telefona”, uveravao me je. Izgleda da je bar bio popularan - ni za šankom ni za

stolovima nije bilo slobodnih mesta. Kada je muškarac seo na mesto sasvim u

sredini, zbog manjka samopouzdanja pokazao mi je vizitkartu i identifikacionu

karticu firme. Tu pored su bila još četiri muškaraca i dve žene koje su sedele između

njih. Dakle, pet muškaraca je napravilo flajer, a, zajedno sa mnom, došle su tri žene

koje su prihvatile poziv.

„Šta ćete popiti? Mi pijemo vino i šampanjac”, Sakai ima trideset četri godine i

zaposlen je u jednoj od vodećih marketinških agencija. Sigurno radi sa ostalom

četvoricom u istoj firmi - upoznali su se kad su kao tim radili na veb-sajtu o vinu. Svi

su mi se predstavili po imenu, ali pošto sam odlučila da ne ostanem dugo, izvinila

sam se i rekla da ne želim da kažem svoje pravo ime. Sakai će na to: „Kako bi bilo

zgodno da te zovemo zasada? Okej je i da odabereš neko ime.” Pristala sam da

budem Akiko.

„Gospođice Akiko, sada ćemo vam ispričati po jednu priču o svakom vinu!”

Na ivici, sasvim sleva, sedeo je Moćizuki, slobodni vizuelni umetnik koji je

ove godine u proleće sreo u Ginzi svoju školsku prijateljicu iz osnovne. Te noći su

pili Opus One.17 Ta njegova prijateljica u Kjušuu, na selu, ima ćerku koja drži ramen

prodavnicu srednje klase, a pije vino Opus one, pa bi se tako moglo zaključiti da

Japan još uvek nije baš bogata zemlja.

Preko puta Moćizukija je sedela žena kratke kose Akemi, u srednjim

tridesetim, koja samostalno vodi posao u maloj turističkoj firmi. „Stvarno, gospođice

Akemi.” Gospođica Akemi je pre pet godina išla u Los Anđeles, gde je u pratnji

Italijana sa Beverli Hilsa, i sa Vorenom Bitijem, popila previše vina Baron Filip

Rothchild.18 „Te večeri sam baš imala sreće, pratilji Vorena Bitija bio je rođendan, pa je

17 Opus One je veoma skupo klasno vino iz Oukvila u Kaliforniji. (Prim. prev.)
18 Baron Filip Rothchild, vrsta skupocenog, prestižnog vina iz Francuske. (Prim. prev.)
to vino posluživano u turama svima koji su bili u tom restoranu.”

Zadržavajući Akemi između, Macunagai, koji radi kao inženjer u firmi koja se

bavi opremom za ozvučenje, umišljeno je pušio cigaru. Macunagaija je pre tri godine

u Francuskoj, u Šamoniju, namamila žena iz istočne Evrope u svojim četrdesetim

godinama, pili su Šasanju Monrašu, koji je bio zakopan u snegu, a posle su sto minuta

vodili ljubav na brežuljku.

Preko puta Macunagaija stigla je žena u kratkoj crvenoj haljini Endoa Širiko.

Rekla nam je da je ona čuvena ličnost sa jedne radio-stanice, ali niko od nas nije znao

za taj program. „Zajedno s bratom, koji se rodio u Luizijani, pili sam vino Krokodilska

muha. Rekao mi je tada da je, u njegovom ’vinskom životu’, vino bandol rose 19

ostavilo na njega snažan utisak.”

Levo od Ende sedeo je Noda, obučen u odelo u kom je podsećao na Dejva

Spektra.20 Noda je brzo izabran i zaposlen u vladinom sektom, u ministarstvu za

finansije - on je bio po strani što se vina tiče. Pošto se rodio u Nigati, ispričao je

epizodu o Koši no kanbai.21

Sa desne strane Endo sedeo je Jošino. Posao mu je bio vezan za farmaciju.

Zbog vina o kom je pričao morao je malo da protegne noge, pa je otišao do Bondi

Santi za vreme vašara u Torinu.

Slušala sam Sakaijevo objašnjenje o ljudima koji su sedeli za stolom i pila

šampanjac. Dok je on naširoko objašnjavao, Seito me je opet pozvao na mobilni. „Još

uvek ne mogu da dođem tamo”, rekla sam u slušalicu. Pošto je oko mene verovatno

bilo bučno: „A gde si ti?”, upitao me je Seito, ali nisam mu odgovorila. Spustila sam

slušalicu.

Obe žene, Enda i Akemi, imale su po trideset godina. Akemi je bila u odelu, a

Endoa u kratkoj haljini. Izgleda da se Akemi svideo Moćizuki. U restoranu su stalno

19 Bandol Rose je vrsta skupocenog i otmenog roze vina (Prim. prev.)

20 Dejv Spektor, popularno TV lice i producent iz SAD, koji živi i radi u Japanu. (Prim. prev.)
21 Koši no kanbai je robna marka najcenjenije i najpoznatije rakije od šljive u Japanu. (Prim. prev.)
kružili vino i šampanjac, čuo se bezbrižan zvuk vađenja čepova. Sakai mi se izvinio

na neprikladnim rečima: „Iznajmio sam sobu u ovom hotelu”, šapnuo mi je. Njegov

dah je preplavio moju ušnu školjku. „To je baš zgodno”, čak ni sama nisam bila

sigurna da li mi je neprijatno ili ne.

Onaj muškarac mi je pre tri dana poslao imejl da je otišao u Evropu, ali me

nije pozvao telefonom. Endoa je prekrstila svoje duge noge u crnim čarapama,

privukla je poglede muškaraca, pitala sam se kog će muškarca večeras izabrati za

partnera. Moćicuki je pokušao da poljubi Akemi, ali ona ga je odbila. „Ne još”, čula

sam njen glas. Badnje je veče, deset sati, ja još uvek lutam. Ophrvala me je žudnja.

Endoa će verovatno izabrati Macunagaija.

„Akiko”, izgovorio je Sakai tri ili četiri puta pre nego što sam shvatila da me

doziva.

„Akiko, hoćeš li nam i ti ispričati neke svoje uspomene o vinu?”

„Sačekajte samo jedan trenutak”, rekla sam. Ustala sam. Pretvarala sam se kao

da sam pošla u toalet, izašla sam iz bara, zvirnula ka hotelskom lobiju. Hor koji je

pevao božićne pesme samo što je završio. Isticali su se muškarci u sakoima. Bilo je i

mnogo muškaraca u tamnim odelima.

Pomislila sam da bi mi, kad bih pogledala iz ptičje perspektive, sve izgledalo

kao neki mravinjak. Grupa mrava koja se kreće tražeći svetlo. Trebalo je da

muškarcima iz bara pričam o Šardone Petrusu. S kojim od onih muškaraca bi večeras

trebalo da spavam? To je ono što zapravo želimo, da pređemo na stvar zbog koje

smo i bile pozvane na onom flajeru.

U Koseiku me je čekao Seito. Čovek kojeg sam ja čekala otišao je negde daleko

i nije mi se javio. „Šta radiš?”, upitao je Sakai, koji se najednom pojavio. Žena

odevena u kaput sa lisičjim krznom oko vrata presekla mi je put i uputila se prema

njemu. Sakai, koji je držao mobilni, uhvatio ju je za ruku. Žena je ugledala flajer i

vratila se u hotelski bar. Sakai je brzo prošao pored mene, nisam mogla da mu vidim
lice. Ne sećam se jasno ni lica žene koja je iz lobija presekla dovde. Kad bolje

razmislim, ne mogu jasno da se setim ni lica muškaraca iz bara, ni one dve žene, ni

Seitoa, koji me čeka u Koseiku, nijednog lica se ne sećam najbolje. Da li će sva ta

mravlja lica jedno po jedno da stignu do svog cilja? Nova žena je prošla pored mene i

nestala u baru.

Prevod sa japanskog

Marija Jamasaki Vukelić

 MARIKO HAJAŠI

VINO

Naš turistički vodič Nikol diskretno je slegla ramenima dok je silazila niz

stepenice u podrum. Znala sam da je to nešto što radi po naviri kad se oseća

sigurnom. Iako nam je ovo bio tek drugi dan u Kvebeku, pitala sam se koliko smo

već puta videli taj njen gest. Bila je to punačka, dobro raspoložena žena srednjih

godina. Isto tako, kad god bi joj dosadio chateau22 ili komšiluk kroz koji nas je vodila

u obilazak, to bi nam jednostavno stavila do znanja izrazom lica. Kad bi se to desilo,

osetili bismo se obaveznim da je obaspemo hvalospevima.

Odjednom, počela je da govori veoma brzo na francuskom. Naša

prevoditeljka gospođa Endo rekla nam je na japanskom da ima malo čudan akcenat.

„Sad ću da vam pokažem najbolji vinski podrum u Kanadi. Ovako dobar

podrum malo gde možete da nađete - čak i u Francuskoj.”

Ah, to vino. Samo kad čujem tu reč, osetim napetost. Pošto sam novinar i

radim honoramo, mislim da imam malo širi uvid u mnoge oblasti nego prosečna

žena. Ali vino mi je slaba tačka. Pre dve godine napisala sam članak o vinu za jedan

ženski časopis. Somelijei i enofili koje sam viđala u to vreme strašno su me nervirali.

Mogli su napamet da izgovore ona beskrajno dugačka imena vina, koja ja ne bih

mogla da zapamtim čak ni ako bih te reči ponavljala stotinu puta, i još, govorili su

tajnim jezikom berbi i vrsta grožđa. A pre svega, imali su taj neobičan pogled. Pošto

sam ih videla kako oblizuju usne kad razgovaraju o boljim vrstama, zaklela sam se

22 Zamak na francuskom, ali često znači i vinarija. Takođe, deo je imena francuskih vina. (Prim. prev.)
sebi da više nikad neću kročiti na teritoriju vina.

Ali ne volim da drugi misle da sam glupo i neuko dete. Zato ponekad

letimično preletim pogledom preko tekstova o vinu, pre nego što odem u neki

restoran ili bar. Međutim, u trenutku kad stignem na svoje odredište, zaboravim sve

što sam pročitala.

„Ovo je poznati vinski podrum”, rekla je gospođa Endo otvarajući drvena

vrata. „Ljudi ovde dolaze čak iz Montreala da kupuju vina. Budući da Kvebek ima

direktnu vezu s Francuskom, ovaj podrum ima veoma bogatu kolekciju, kakvu ne

možete nigde drugde da vidite.”

Onog trenutka kad sam kročila u vinski podrum, ponestale su mi reči. Nikad

nisam bila na tako autentičnom mestu - pogled na vinariju me je potpuno

raspametio. Niski plafon od cigala protezao se unedogled. U mračnoj, hladnjikavoj

prostoriji tu i tamo su gorele svetiljke. Kad su mi se oči privikle na tamu, videla sam

odsjaj prigušenih svetala na okruglim dancima hiljada flaša. Ceo prostor me je

podsetio na radnu sobu uokvirenu knjigama na stranim jezicima.

Očigledno je da je vinski podrum za Nikol bio deo uobičajene ture. Vodila nas

je kroz unutrašnjost podruma sa uvežbanom sigurnošću.

Odjednom, okrenula se između polica i na engleskom me upitala da li volim

vino. Njen izgovor je bio loš, kao kod većine Kvebečana.

„Volim da ga pijem, ali ne znam mnogo o vinu”, odgovorila sam na jednako

lošem engleskom. I kao da nas je čuo, ispred nas se odjednom stvorio muškarac.

Visok i s bradom, izgledao je kao neki učenjak. Ili, u najmanju ruku, kao neko ko radi

u knjižari. I baš dok sam se pitala zašto dobri poznavaoci vina oko sebe imaju taj

oblak učenjaštva, samu sam sebe iznenadila kad sam prošaptala: „Možda bih mogla

da kupim jednu bocu i ponesem je kući kao suvenir.”

Nikol je veselo pucnula prstima. Rekla je na francuskom nešto što stvarno

nisam mogla da razumem, ali sam to protumačila kao: „Baš kao što sam i očekivala.”

A bradati čovek je počeo da prebira po flašama na obližnjoj polici.

„Kaže da poznaje Japance kao belo vino, i zato predlaže ovako nešto.”

Gospođa Endo uperila je prst s noktom nalakiranim u ružičasto na cenu flaše:

„Deset dolara; malo preko dve hiljade jena. Da li ste tako nešto imali na umu?”

„Ne”, odbrusila sam. U tom trenutku savladala me je iznenadna potreba da

pokažem ovim strancima ko sam. Rugali su mi se svojom pričom o boci vina od dve

hiljade jena. Čak i u Japanu pijem skuplje vino. Pitala sam se da li izgledam baš

toliko nezrela i siromašna.

„Pošto je ovo tako zgodna prilika, hoću da probam neko zaista dobro vino.

Htela bih da odrešim kesu i potrošim oko deset hiljada jena, i da ga zatim popijem u

hotelu.”

„Deset hiljada jena? Dobro.” Širom otvorenih očiju, gospođa Endo očigledno

nije bila sarkastična: „Živim ovde, a nikad nisam pila tako skupo vino. Mora da ste

bogati, gospođice Sone.”

„Uopšte nisam. Ali vino te klase u Japanu košta pet ili šest puta više, tako da

bih volela da ga probam, i da onda imam čega da se sećam kad se vratim u Japan.”

Gospođa Endo je to objasnila Nikol i onom muškarcu, a njih dvoje su me

posmatrali sumnjičavo.

„On želi da zna kakvu vrstu vina volite.” Možda je to bio pogrešan utisak, ali

osetila sam kao da je prema meni postao malo ljubazniji. Iskreno sam zažalila što u

tom momentu nisam mogla da se setim nijednog naziva vina.

„Deset hiljada jena. Neko vino koje otprilike toliko košta.” Čim sam to

izgovorila, bila sam sigurna da sam izazvala podsmeh ovog čoveka, i da mi se on

ruga, onako krišom, u sebi. Njegov izraz lica, ipak, nije se promenio, i on je počeo da

zvecka svežnjem ključeva koji su mu bili privezani za pojas.

 „Kaže da su skupa vina tamo.” Te police bile su odvojene okruglim vratima u

obliku bureta. Otključao je i mahnuo mi rukom da priđem. Ograđeni prostor bio je

otprilike dva sa tri metra, a njegovi zidovi bili su u potpunosti prekriveni flašama

vina. Na prvi pogled je bilo jasno da su posredi stara vina, jer su slova na njihovim

etiketama bila izbledela, a nalepnice su mestimično sasvim otpale. Da bih prikrila

zbunjenost koja me je obuzimala, izabrala sam jednu flašu.

„Ah, imate i ovo vino...”

Naravno, nisam imala pojma koje je to vino. Ali sad, u ovakvoj situaciji, znala

sam da moram tako nešto da kažem.

Držeći u svakoj ruci po jednu flašu, izgledao je kao da me pita za mišljenje.

Radije nego na etikete, pomno sam zagledala ceduljice sa ispisanim cenama, ali

nijednu nisam mogla da pročitam.

„Četrdeset pet dolara. To je otprilike ta cena, zar ne?”

Kad sam čula glas gospođe Endo, rekla sam: „Da, da”, nekoliko puta.

„Ovo je fenomenalno vino. Koštalo bi vas, kad preračunamo, oko... ah,

čekajte... osam hiljada jena, čak i ako ga pijete u kanadskom restoranu.”

„Je li to tačno - da li bi koštalo toliko? Hajde svi da nazdravimo večeras pijući

ga.”

„Odlično. I ja bih voleo da se pridružim”, glasno je rekao Omura, fotograf. On

nije rekao ni reč do ovog trenutka.

Čovek nam se smešio dok je smeštao flašu vina u kutiju. Pokušao je da

nagužva papire okolo, kako bi zaštitio flašu, ali je to radio toliko nespretno da nisam

mogla da ga gledam.

„Ma nema veze. Molim vas, recite mu da ćemo to vino uskoro da popijemo,

pa može samo da ga stavi u papirnu kesu.” Pre nego što sam završila, gospođa Endo

je uzviknula: „O, Bože!”, tiho, ali prodorno. „Gospođice Sone, gledajte. Šta da
radim?”, pokazivala je na kasu na čijem displeju je pisao broj sto četrdeset pet.

„Pogrešila sam u vezi s cenom. I mislila sam da nešto ne štima. Ponavljao je da ovo

vino vredi nekoliko stotina hiljada jena u Japanu, a ja sam se sve vreme pitala kako

nešto što košta samo deset hiljada jena može toliko da vredi. Šta sad da uradim?”

Gospođa Endo, žena biznismena, radila je kao prevodilac samo kad je sezona

bila u jeku. Pokazivala je šokantan nedostatak prefinjenosti ponašajući se toliko

uznemireno kao da je u pitanju njen problem. „Moja je greška. Nisam videla broj

jedan na ceni. Šta da radim? Po mom mišljenju, apsurdno je da se flaša vina plati sto

četrdeset pet dolara.”

Bolje da to nije rekla. Pošto sam bila na putu, odlučila sam da kupim flašu

vina u klasi od nekoliko desetina hiljada jena više nego što bih inače dala za vino. Ali

nikako nisam nameravala da potrošim triput više novca.

„Šta da radim? Da ga zamolim da je zameni za neku bocu od dve hiljade jena,

koju samo malopre tražili?”

Očigledno primetivši nešto čudnovato u našem ponašanju, onaj čovek je

prestao da pakuje bocu. Pogledao me je svojim plavozelenim očima. U tom trenutku

sam rešila da radije podnesem ovaj ogroman trošak nego da istrpim poniženje koje

bih sigurno doživela objašnjavajući šta se dogodilo.

„Neću da kažem da sam pogrešila u vezi s cenom. Izgleda kao da me je stigla

kazna što sam se pravila važna, ali sve je u redu. Uzeću vino.”

Dva dana kasnije bila sam u avionu, vraćala sam se u Tokio. Kutija s vinom

bila je kabastija nego što sam očekivala; s kutijom i prtljagom, ruke su mi bile pune.

Nisam sve mogla da smestim ispod sedišta, pa sam zauzela deo prolaza.

„Gospođice?” Japanska stjuardesa prišla mi je sa osmehom bez trunčice

iskrenosti, njene oči su me hladno posmatrale. „Dozvolite mi da uzmem tu papirnu

kesu.”

„Ne.” Odmahnula sam glavom. „Ovo je veoma skupo vino. Brinem se zbog
turbulencija, pa hoću da ga držim uz sebe.” Pokušala sam da budem duhovita: „Drži

vino kad si u avionu.”

„Ali stajaće na putu drugim putnicima, ja ću ga držati umesto vas”, rekla je

još uvek se osmehujući.

„U redu. Ako ga budem držala u krilu, neće biti problema, zar ne?” Pošto je

svoje usne vratila u normalan položaj, otišla je ne rekavši više ni reč. Držala sam

flašu tako neko vreme, ali umorila sam se od toga. Izvukla sam torbu i spustila je

ispred nogu, stavivši preko nje kesu s vinom.

Šetanje naokolo sa flašom vina bilo je isto kao šetanje s porculanom. U

svakom hotelu i na svakom aerodromu, tokom puta, rekla sam na engleskom: „Ovo

je veoma skupo vino. Budite oprezni, molim vas.” I uvek bih radije sama nosila bocu,

nego što bih je poverila portiru. Primetila sam da sam postala mnogo neurotičnija

nego što sam ikad mogla da zamislim. Nisam mogla da podnesem kad bi se avion

zatresao - svaki put sam umišljala da vino plače. „Ponašam se besmisleno”,

podsmevala sam se sebi. Bila sam kao oni blesavi enofili koji se odnose prema vinu

kao da je beba i kažu da ono diše. Zar nisam ja bila ta koja je htela njima da se ruga? I

onda, kad je došao trenutak da i ja kupim skupoceno vino, postala sam sva zbunjena

i nisam više mogla ni na šta drugo da mislim.

„Hej, šta ćeš da radiš s tim vinom?”, pitao je Omura sa susednog sedišta. Malo

me je grizla savest jer je deo mog prtljaga, koji nisam smela da okrenem prema

prolazu, ulazio u njegov prostor za noge, a nisam mu se ni izvinila. Međutim,

nebrojeno puta sam ga pitala može li da mi pridrži papirnu kesu i najljubaznije ga

molila da se ne ljuti zbog toga.

„Samo sam hteo da probam vino od trideset hiljada jena.” Naravno, otkazala

sam onu zabavu u hotelu koju sam bila obećala kad sam ponudila da popijemo vino.

Odlučila sam da flašu ponesem sa sobom kući, mrmljajući sebi neprestano u bradu:

„Kad se vratim u Tokio, prodaću ga nekome za basnoslovnu sumu.”

 „Pozvaću te ako ga otvorim.”

„Lepo bi bilo da prirediš zabavu u čast vina, znaš. I da poslužiš uz to i neki

sir.”

„Nisam znala... Da li se razumeš u vino, Omura?”

„Ne, znam samo koliko i prosečna osoba. Baš slučajno, pre nego što smo otišli

u Kanadu, radio sam na jednom projektu koji je imao veze s vinom.”

„Tako sam i mislila.” Smejala sam se neobavezno, s njim sam bila opuštena.

„Za tebe i tvog dečka najbolje bi bilo da ga popijete zajedno, šta misliš?”

Omura je zevao dok je govorio, baš kao da mu se jako spava.

„To bi bila šteta. Kako može klinac kao on da razume vrednost vina?”

„Kako misliš klinac? On je moj vršnjak, zar ne?”

„Stvarno? Mislila sam da si stariji od njega.”

Zamislila sam Kunihikovo lice, koje liči na dečje kad se ljuti. Četiri godine

mlađi od mene, radio je kao fotograf, isto kao i Omura.

„Grozna si - samo zato što si vezana za njega, sve nas tretiraš kao da smo ti

ujaci.” Zatvoriviši oči, Omura se smejao.

Kunihiko me je čekao na aerodromu. Naredila sam mu da dođe. Dala sam

polovinu novca za kupovinu naše polovne honde, pod uslovom da on vozi. Usput

smo prevezli i Omuru, i zaputili se prema Jojođiju, gde sam iznajmljivala dvosoban

stan.

„Šta si mi donela?” Čim smo ostali sami, osetila sam u njegovom glasu kako

mi se udvara. Nosio je brkove, ali, iako on to nije nameravao, ti brkovi su samo još

više podvlačili njegovo detinjasto lice.

„Donela sam ti knjigu fotografija.”

„To je nekako asketski. Zar nemaš nešto uzbudljivije?”

 „Na kraju puta mi više nije ostalo mnogo dolara, pa sam kupila nešto skroz

dosadno. Nisam ni sebi pronašla ništa posebno.”

„Kako misliš nešto dosadno?”

„Flašu vina od trideset hiljada jena.”

„Već sam pio tako skupo vino. Prošle godine, kad smo završili ono posebno

izdanje, naš urednik nas je častio nekim sličnim u Roponđiju.”23

„Pusti me da ti nešto objasnim. Kad platiš vino u restoranu, njegova cena je

triput veća od nabavne. Ako je uvezeno, na tu cenu dolaze čak i dodatni troškovi.

Onda, koliko misliš da bi flaša od trideset hiljada jena koštala u Japanu?”

„Razumem.” Kunihiko je viknuo od sreće. „Hajde zajedno da popijemo to

skupo vino! Da proslavimo tvoj povratak.”

„Ti mora da se šališ”, frknuh na to ja. „Pa to bi bilo kao baciti bisere pred

svinje. Očigledno nemaš pojma koliko sam se namučila da ovo vino donesem kući.

Daću ga nekome ko će umeti da ga ceni.”

„Plašiš me.”

Bila sam neraspoložena. Kunihiko se ponašao kao da želi da prespava kod

mene, ali brzo sam ga oterala rekavši mu da sam umorna.

„Kako misliš? Toliko sam se radovao što ću te videti.” Nisu se te reči baš ni

mogle protumačiti kao oproštajne, ali to je izgovorio dok je odlazio, stežući knjigu i

majicu koje sam mu kupila.

Slušajući kako se zvuk hondinog motora udaljava, srušila sam se na kauč. Do

mene je došla ta glasina. Dvadesetogodišnja glumica, koja se tek probijala, ludo se

zaljubila u Kunihika. Verovatno su se stalno viđali dok sam bila odsutna. Nije mi

promaklo da je na šoferšajbnu okačio potpuno nov ukras. Kunihiko je to možda

namerno stavio da bih ja videla. Moguće je da su u pitanju bili moj umor i preterana

23 Roponđi, deo Tokija u kome se nalaze mnoge ambasade i gde je noćni život uzbudljiv. (Prim. prev.)
sentimentalnost, od koje patim uvek kad se vratim s puta, ali počela sam da mislim

kako se naša veza bliži kraju.

Još uvek ležeći, posmatrala sam papirnu kesu naslonjenu na kofer i pitala se

gde bi trebalo da držim vino. Čula sam da bi ga trebalo držati na hladnjikavom

mestu gde je temperatura ujednačena, ali u mom stanu takvo mesto nije postojalo.

Kišna sezona je prošla za vreme mog boravka u Kanadi, i sad sam mogla da gledam

kako se kroz zavese probija jovanjdansko sunce. Znala sam da se stan pretvorio u

saunu još dok sam bila odsutna. Morala sam da požurim i poklonim nekom vino.

Ali kome? Među mojim poznanicima je Kišima, ilustrator, bio najbolji

poznavalac vina. U poslednje vreme više umetnik nego ilustrator, Kišima je zapravo

bio poznat. Bio ga je glas da je snob. Čula sam da drži zmije kao kućne ljubimce u

svom dvorcu u japanskom stilu u Hongu, 24 i da se igra s njima okružen svojim art

nouveau25 nameštajem. Imao je slabost prema ukusnoj hrani i skupocenim vinima, i

često je pisao eseje o tome. U stvari, upoznala sam se s njim baš kad sam išla da od

njega uzmem jedan od tih rukopisa. Kišima bi razumeo vrednost ovog vina, i cenio

bi ga više od svih drugih, ali nisam ga dovoljno dobro poznavala da bih mu

poklonila vino. Pored toga, stvar koja košta trideset hiljada jena i koja je, po mom

mišljenju, simbol vrhunske ekstravagancije, njemu može da bude sasvim banalna,

obična stvar. Mučila sam se misleći na ovo, na neki način.

Želela sam da dam ovo vino nekome ko će umeti istinski da ga ceni. Kad sve

uzmem u obzir, Morita mi deluje kao jedini izbor. On je bio urednik u ženskom

časopisu u kom sam često radila. U stvari, i ovaj posao koji sam imala u Kanadi bio je

posao koji je lako mogao da preuzme neko drugi da nije bilo njegove velike podrške.

Takođe, bili smo relativno bliski, verovatno jer smo bili sličnih godina. Ragbi igrač za

vreme studija, Morita je imao pomalo grub način ophođenja prema ljudima, koji je

za mene bio nešto novo i osvežavajuće. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što su

mi se oduvek sviđali malo grublji muškarci.

24 Hongo, deo Tokija u kome se nalaze univerziteti i škole. (Prim. prev.)
25 Art nouveau (franc.): nova umetnost (Prim. prev.)
 „Zdravo, ja sam.”

„Znači, srećno si se vratila.”

„Doći ću sutra u tvoju kancelariju.”

„Bez žurbe. Možeš da sačekaš dok fotografije ne budu razvijene.”

„Donela sam sa sobom jedno vino.”

„Oh, stvarno? Da li je kanadsko vino dobro?”

„Nije uopšte kanadsko. Nisam znala, ali Kanada, odnosno Kvebek, uvozi

mnogo kvalitetnih francuskih vina.”

„To je odlično.”

Morita je glasno govorio. I kao što je to čest slučaj sa onima koji su bučni,

voleo je i da pije. Takođe, voleo je da podučava žene raznim stvarima. Išla sam s njim

u nebrojeno mnogo barova slušajući njegova predavanja.

„Crveno se hladi samo trideset minuta. Tačno trideset.”

Tako bi naredio kelneru, lupkajući po svom ručnom satu. Za njega je najveću

sreću predstavljalo da bude glavni u ovako nečemu, prvo da bude redovna

mušterija, a zatim cenjeni klijent koji ima poseban tretman.

„Je li bordo ili burgundac?” Mogla sam da zamislim njegovo lice dok sam mu

preko telefona slušala glas. Najverovatnije je namerno pričao glasno da bi ga svi iz

redakcije čuli.

„Otkud znam? Mislim da je ’šato’ pa nešto.”

„Pa ti čak i ne znaš da je ’šato’ deo imena najkvalitetnijih vina iz Bordoa?”

„Nisam poznavalac kao ti, gospodine Morita.”

„Ne moraš da budeš poznavalac da bi to znala. Pročitaj mi ime vina.”

„Sad? Odmah?”
 „Da. Hajde.”

Oprezno sam uvukla ruku u papirnu kesu. Iz nekog razloga bila sam veoma

besna. Svaka žena mrzi da cepa paket koji je tako brižljivo upakovan.

„Hajde da vidim. S, A...”

„Čekaj trenutak. Ne razumem. Pravilno mi pročitaj, na francuskom.”

„Ne mogu. Potpuno sam zaboravila francuski posle fakulteta. Učila sam ga

kao drugi strani jezik.”

„Onda nema veze.”

Jasno sam čula preko telefona kako Morita cokće jezikom. Bio je poznat po

svom nestrpljenju.

„Okej, onda sutra svakako ponesi vino. Nemoj da zaboraviš.”

Prekinuo je vezu ne saslušavši moj odgovor. Rekao je da može da čeka na moj

tekst, ali kad je bilo u pitanju nešto što je odista želeo, onda je to moralo da bude već

sutradan.

„O čemu ti pričaš? Istina je da ti ništa ne znaš”, rekla sam glasno. Svako je to

znao. Svako ko je bio iole razuman ubrzo bi shvatio da je Morita, pod maskom

samouverenosti, zapravo bio bojažljiv. Rođen na ruralnom ostrvu Kjušu, došao je

ovamo i zaposlio se u izdavačkoj kući, trošeći svu svoju energiju na to da drugi ne

prave budalu od njega. On je zaista znao mnogo o muzici, modi, novim

prodavnicama i hrani. Ali upravo stoga što je pokušavao da se razmeće svojim

znanjem, i toliko se upinjao da pokaže koliko zna, ljudi su ga prokljuvili. Isto je tako

bilo i s vinom. Videla sam to jednom prilikom. Morita je imao jednu malu cedulju na

kojoj su bile odštampane vrste, odnosno imena najkvalitetnijih vina. Nosio je to sa

sobom i učio te nazive napamet.

 „Pola sata. Hladite to tačno pola sata.” Mora da su se i te reči pojavile u

nekom časopisu.

Mislim da sam postala zlobna otkad sam kupila vino. Više nisam htela da ga

poklonim Moriti. Ako je to moguće, želela bih da ovo vino ispije čovek koji je skoro

savršen. Ali postoji li u mom životu takva osoba?

Kad sam se probudila, bio je mrak. Bilo je tri sata ujutru. Neverovatno, ali

spavala sam na kauču više od dvanaest sat. Nikako nisam mogla da se oslobodim

džet lega. Kao što sam se bojala, kad sam ustala, počela sam da osećam malu

mučninu. Nije bilo dobro što sam zbog puta na neko vreme morala da odložim

odlazak kod lekara.

Otprilike prošle godine u ovo vreme izgubila sam svest i odveli su me u

bolnicu. Nisu mogli da utvrde zašto sam pala u nesvest i obilazila sam silne bolnice

radeći razne testove. Onda mi je urednik jednog časopisa o zdravlju preporučio

Kliniku Okamura u Ginzi.26 Klinika Okamura bila je, pre svega, za bogataše, i kad

sam čula kako se zove, znala sam da to ne mogu sebi da priuštim. Ali urednik mi je

ljubazno napisao preporuku i uspela sam da zakažem pregled kod doktora

Okamure lično. On mi je i potvrdio da sam izgubila svest zbog autonomne ataksije,

koja je uzrokovana premorom i iscrpljenošću. Počela sam da mu se divim i shvatila

zašto je na tako dobrom glasu. Nisam morala da postanem njihov stalni pacijent;

umesto toga, odlazila sam u kliniku svakih deset dana. Praksa je bila takva da ljudi

koje je lečio lično načelnik klinike dodaju desetine hiljada jena na uobičajene cene

lečenja, kao izraz duboke zahvalnosti. Ali doktor Okamura razumeo je da živim

sama i da nisam u mogućnosti da ga čašćavam. Nikad mu nisam dala ništa skuplje

od viskija.

Doktoru bi trebalo da poklonim vino, mislila sam. Morita će sigurno da bude

veoma nezadovoljan, ali on je jednostavan čovek, pa ću nekako uspeti da se izvučem

iz te neprijatne situacije. Doktor Okamura svakako je bolji izbor za moje vino nego

26 Ginza je deo Tokija s mnogo radnji, butika, restorana i kafića. (Prim. prev.)
što je Morita.

Ne samo što je slavni doktor, nego je bio čuven i po svom svom prefinjenom

ukusu. Pisao je haiku poeziju koju je ponekad objavljivao u časopisima. Bilo je

poznato, takođe, da je predsednik udruženja ljubitelja sumo rvanja.

Lepo sam upakovala vino. Mislila sam da onaj papir iz Kvebeka nije

adekvatan, pa sam otišla u specijalnu radnju i kupila pirinčani papir visokog

kvaliteta. Mislila sam da će mašna biti previše, pa sam pričvrstila zeleni pečat

umesto nje. Onda sam sve uvila u maramu i zaputila se ka Klinici Okamura na

zakazan termin. Tri dana sam se odmarala kod kuće i onaj umor i iscrpljenost od

prekookeanskog putovanja potpuno su nestali. U Kanadi sam sve vreme nosila

džins, ali danas sam obukla belu lanenu haljinu.

Srce mi je ubrzano tuklo dok sam zamišljala doktorov izraz lica kad bude

dobio vino. On će znati da ceni njegovu vrednost više od svih ostalih. Mnogi njegovi

pacijenti bili su vlasnici najstarijih radnji u Ginzi. Sigurno je da će još neko umeti da

uživa u tom piću s njim.

Samo, nisam mogla da odlučim kad da predam vino doktoru. U ordinaciji je

bilo mnogo drugih doktora i medicinskih sestara, i obično nisam ostajala s njim

nasamo ni pet minuta.

„Više nemate glavobolju. Dođite da vas pregledam opet za deset dana.”

Rekavši ovo, doktor se obrnuo u stolici i okrenuo se prema svom stolu. Mogla sam

otpozadi da posmatram njegovu lepu sedu kosu. Nisam uopšte imala prilike da mu

predam poklon koji sam ostavila pored vrata.

Ostalo mi je da paket ostavim na šalteru. Naravno, ovo baš i nije bio način na

koji sam želela da mu dam poklon. Zamišljala sam kako će skinuti papir i uzviknuti,

„Oh, to je Šato...” On bi to ime sigurno pravilno izgovorio. Međutim, bilo je jasno da

doktor i ja nećemo učestvovati u toj mojoj zamišljenoj sceni.

„Uh, ovo je za doktora Okamum...” Čim sam izgovorila te reči, setila sam se
da sam nešto važno zaboravila. Na paketu nije bilo mog imena. Odlučila sam da na

poklon zalepim parče papira sa svojim imenom, pod hitno. „Da li možete da mi

pozajmite malo selotejpa?”

Sestra koja je radila na šalteru kao da je shvatila šta hoću. S razumevanjem

klimajući glavom, otvorila je fioku. Ali selotejpa nije bilo.

„Bio je tu.” Ustavši, odšetala je do jednog mesta u čekaonici, dok sam je ja

pratila pogledom. Tu se na podu, nalazila ogromna hrpa poklona. Za svaki je bila

pričvršćena ceduljica od belog papira na kojoj je masnim crnim slovima pisalo da je

u pitanju poklon koji se daje za Jovanjdan. Kako sam samo bila rasejana. Ja, koja

godinama nisam upražnjavala ovakvo darivanje, potpuno sam bila zaboravila na

običaj davanja poklona nadređenima na Jovanjdan.

„O, ne”, odmah sam pomislila. Moje vino definitivno nije bilo poklon za ovaj

praznik. Nije ono bilo nešto što bi se moglo svesti pod takvu vrstu formalnosti.

Pored toga, ko zna šta bi moglo da se desi kad se u toj gomili izmeša sa ostalim

poklonima. Završiće tamo deleći sudbinu sa ostalim dosadnim poklonima, kao što

su loptice za golf, bele košulje s etiketama na kojima su istaknuta imena krojača koji

su ih sašili, viski iz uvoza. Moje vino moralo je da bude nešto posebno, nešto što

egzistira samo za sebe. Nisam mogla da ga ostavim tu među tim silnim stvarima.

Noseći paket, počela sam brzo da hodam.

„Evo selotejpa!”, doviknula mi je žena.

„U redu. Ali zaboravila sam čestitku.”

Istog trenutka kad su se otvorila automatska vrata, zapahnula me je i

preplavila vrelina spolja.

„I šta ću sad da radim?” U mojim rukama, i vino se dahćući borilo za vazduh.

Čula sam ga kako kaže da neće da se vrati nazad u onaj vreli stan.

„Šta da radim? Šta da radim?”

 Skoro tačno u podne, Ginza je izgledala kao da se stopila s pozadinom, baš

kao u starim filmovima. Šetajuću u svojoj beloj odeći, osetila sam se smešno, kao da

sam ja sama poklon koji luta naokolo tražeći žrtvu.

Prevod sa engleskog

Tatjana Simonović
 KOĐI SUZUKI

PLUTAJUĆA VODA

Jošimi Macubara držala je čašu vode iz česme naspram fluorescentnog

kuhinjskog svetla i razmišljala da li da je popije. Vrteći je u nivou svojih očiju, videla

u njoj mehuriće. Sa njima su, tako joj se barem činilo, bile pomešane nebrojene čestice

prljavštine koje su ili došle sa vodom ili bile deo taloga na dnu čaše. Pomislila je kako

bi bilo bolje da ne uzme drugi gutljaj, pa je s gađenjem prosula vodu u sudoperu.

Voda jednostavno nije imala isti ukus. Prošlo je već tri meseca otkako su se

preselili iz iznajmljene kuće u Musašinu u ovu sedmospratnu stambenu zgradu koja

je stajala nad deponijom, a ona još uvek nije mogla da se navikne na vodu iz česme.

Ponekad bi popila gutljaj, po navici, ali čudan miris, koji čak nije ni ličio na hloramin,

napadao je njene nozdrve i skoro je uvek sprečavao da ispije čašu do kraja.

„Mama? Da li možemo da pustimo vatromet?”, začula je glas svoje ćerke

Ikuko, koja će uskoro napuniti šest godina, kako je doziva sa kauča u dnevnoj sobi.

Devojčica je grlila paket minijaturnih vatrometa koje je jedan od njenih drugara iz

vrtića podelio sa njom.

Jedva primećujući ćerkine molbe, sa praznom čašom u ruci, Jošimi je

zamišljala put koji voda mora da pređe od reke Tone do njih. Dok je pokušavala da u

glavi vidi njenu putanju, pitajući se kako se ta putanja razlikuje od one u Musašinu,

pred očima joj se pojavila slika blata crnog kao katran. Nije znala kada je tačno

zatvorena deponija na kojoj je podignuta njihova zgrada, niti na koji su način

vodovodne cevi postavljene od ostrva do ostrva. Ali znala je, sa istorijske mape
Tokijskog zaliva, da zemljište na kome oni sada žive nije postojalo kasnih dvadesetih

godina.

Pomisao da je nesigurno tlo pod njenim nogama u svojoj osnovi već nekoliko

generacija bilo đubre oslabilo je stisak ruke kojom je držala čašu.

„Mama!”

Bio je sumrak, u nedelju kasnog avgusta. Nadolazeći mrak terao je Ikuko da

moljaka majku. Voda je i dalje isticala iz česme kada se Jošimi okrenula ka dnevnoj

sobi.

„Nemamo gde da ga upalimo...”

Park pored kanala ispred njihove zgrade bio je zatvoren zbog renoviranja, a

pošto nijedno drugo mesto u celom komšiluku nije bilo pogodno, Jošimi se spremala

da ćerki kaže ’ne’. Tada je shvatila da nikada nisu bile na krovu zgrade.

Majka i ćerka krenule su ka liftovima na četvrtom spratu sa kutijom šibica,

svećom i plastičnom kesom u kojoj su bili vatrometi. Pritisnule su dugme za gore i

čekale lift, koji je stigao do njih uz bolno stenjanje. Kada su ušle, Ikuko je rekla,

imitirajući liftboja: „Dobro došli, gospođo. Na koji sprat želite?”

„Odvezite me do sedmog, molim”, Jošimi je prihvatila igru.

„Odlično, gospođo.”

Sa lakim naklonom glave, Ikuko se okrenula da pritisne dugme za sedmi

sprat samo da bi ustanovila da ne može da ga dohvati. Jošimi se zakikotala na ovu

nezgodu svoje ćerke; na prstima i sa rukom ispruženom koliko je duga, najviše što je

mogla da dohvati svojim upornim kažiprstom bio je četvrti sprat. Do tada su već

vrata lifta počela automatski da se zatvaraju.

„Šteta”, rekla je Jošimi i pritisnula dugme za sedmi sprat.

„Hm!” Ikuko se durila.

Od pritiska na dugme ostao joj je neprijatan osećaj, pa je nesvesno obrisala

kažiprst o svoju lanenu suknju. Svaki put kada bi ušla u lift, crne, neravne površine

dugmića za spratove izazivale su kod nje neki sumoran osećaj. Neko je cigaretom

spalio sve dugmiće od prvog do sedmog sprata. Iako je znak ZABRANJENO

PUŠENJE odmah pored njih ostao netaknut, nijedno od prvobitno belih dugmića nije

izbeglo vandalizam. Kad god je razmišljala o tome šta je moglo da prouzrokuje takvo

ponašanje, osećala je da je podilazi jeza. To je verovatno imalo neke veze sa

potisnutim besom prema društvu - i ko je mogao sa sigurnošću da tvrdi da takva

frustracija neće jednog dana biti usmerena na ljude? Najviše ju je plašilo to što je taj

čovek (nekako je zaključila da je u pitanju muškarac) odabrao baš lift u zgradi u kojoj

su one živele. Kao samohrana majka, uvek spremna na najgore, nije mogla da se

oslobodi strepnje. Uz to, bilo joj je dosta muškaraca i više nije htela da živi ni sa

jednim.

Tokom dve godine, koliko je živela sa svojim mužem, nijednom se nije osetila

zaštićenom. Kada su se pre četiri i po godine rastali, a godinu dana kasnije i razvod

postao zvaničan, osetila je iskreno olakšanje. Jednostavno nije mogla da se adaptira

na život sa muškarcem. Možda je to bila porodična tradicija Macubara. I njena majka

i njena baka išle su istim putem, pa je ovo bila već treća generacija dvočlanih

porodica koje su činile samo majka i ćerka. Ikuko, koja je sada držala Jošimi za ruku,

najverovatnije će se jednog dana udati i postati majka, ali je Jošimi nekako znala da

taj brak neće potrajati.

Kada se lift zaustavio i vrata otvorila, ceo Tokijski zaliv prostirao se pred

njima. Zakoračile su u hodnik i videle četiri stana sa leve i četiri sa desne strane, od

kojih nijedan nije izgledao kao da u njemu neko živi. Zgrada stara četrnaest godina

patila je od posledica pucanja ekonomskog balona.

Nekoliko godina ranije, kada se iznenada pojavio projekat za izgradnju

kompleksa visokogradnje u ovoj oblasti, ova stambena zgrada i druge poslovno-

stambene zgrade u kraju, bile su predmet zemljišnih špekulacija.

Ali komšije su se oduprle najurivanju, i dok su se preduzimači snašli,

ekonomski balon je pukao, a projekat izgradnje nestao bez traga. Otprilike polovina

od četrdeset osam stanova u ovoj zgradi je kupljena, ali nije mogla biti lako

prepodata; njih dvadeset dato je u zakup po ceni znatno nižoj od tržišne. Jošimi, koja

je za ovo čula od prijatelja koji se bavio nekretninama, oduvek je sanjala da ima

pogled na more, pa je ugrabila priliku, napustila iznajmljenu kuću u Musašinu u

kojoj je toliko dugo živela i preselila se u potpuno drugačiju sredinu. Jednostavno

više nije mogla da podnese život u kući koja je još uvek zaudarala na bivšeg muža, a

uz to, od kada joj je majka umrla, trebalo je rešiti i pitanje vrtića - druželjubivi

distrikt Minato bio je mnogo zgodniji za samohranu majku i njenu ćerku. Izdavačka

kuća za koju je Jošimi radila nalazila se u obližnjem Šimbašiju, a najbolje od svega

bilo je to što je mogla da ćerki posveti vreme koje bi inače provela u putovanju na

posao i povratku kući.

Ali, po preseljenju, otkrila je da je većina vlasnika kupila svoje stanove kao

investiciju. Nikada se nisu uselili, pa je većina stanova pretvorena u kancelarije. To je

značilo da je zgrada uveče neminovno postajala skoro sasvim pusta. Nekih pet ili

šest ljudi živeli su tu stalno, dok je jedina porodica u celoj zgradi - Jošimina - bila na

četvrtom spratu, u stanu broj 405. Nastojnik je Jošimi rekao da je na drugom spratu

do pre godinu dana živela porodica sa ćerkom starom otprilike kao Ikuko, ali da su

se odselili zbog neke tragedije. Od tada u zgradi nije bilo dece sve dok se Jošimi i

Ikuko nisu doselile, tri meseca ranije.

Jošimi je osmatrala napušteni hodnik sedmog sprata tražeći stepenište koje je

vodilo na krov. Našla ga je odmah s desne strane lifta; krov je morao biti odmah

iznad. Držeći ćerku za ruku, Jošimi se popela uz strme betonske stepenice. Pored

kućice za lift nalazila su se teška čelična vrata. Nije izgledalo kao da su zaključana, i

kada je Jošimi okrenula kvaku i pogurala ih, otvorila su se sa začuđujućom lakoćom.

Prostor pred njom nije bio dovoljno velik da bi se nazvao krovom zgrade. Bio je vrlo

skučen, ne više od četiri kvadratna metra, ograđen rukohvatima visine struka, i sa

betonskim stubovima podignutim na sva četiri ćoška. Jošimi bi morala sve vreme da
nadgleda ćerku ako bi se približila ivici - izgledalo je kao da je samo težina glave

dovoljna da te povuče preko ako se usudiš da pogledaš dole.

U blagom sumraku bez povetarca, u ovoj vazdušnoj luci, Jošimi i Ikuko

upalile su vatromet. Njegove sjajne crvene trake odudarale su od sve gušćeg mraka.

Ispod njih, zdesna, tamne vode kanala treperile su od svetlosti uličnih lampi koja se

ogledala u njima, dok je s druge strane stajao skoro završen Dugin most koji će

spajati Sibauru sa Daibom. Vrh visećeg mosta ocrtavao se pod crvenim signalnim

svetlima i sijao isto kao pravi vatromet.

Jošimi je upijala ovaj prizor sa visine, dok je Ikuko u ispruženoj ruci držala

svoje male vatromete i vriskala od zadovoljstva. Kada je od svih vatrometa ostao

samo sagoreli pepeo i njih dve se spremile za povratak, tada su je uočile, obe u istom

trenutku. Leđa su im bila okrenuta prostoriji na krovu u kojoj se nalazilo stepenište i

na čijem je vrhu bio rezervoar za vodu; ali u malom oluku koji je prolazio podno ove

prostorije bilo je nešto što je ličilo na žensku tašnu. Nije izgledalo kao da je

zaboravljena, već naprotiv, kao da je namerno tu stavljena. Između ostalog, koja bi

žena došla na ovakvo mesto i onda zaboravila svoju tašnu?

Ikuko ju je podigla. Prvo je ispustila slabašni uzdah iznenađenja, a zatim

potrčala i zgrabila je. „Ovo je Kiti!”, uzviknula je.

Bilo je teško videti u mraku, ali u odsjaju uličnih svetala koji je dopirao

odozdo motiv Kiti bio je lako uočljiv na jeftinoj torbi od vinila. Njena jarko crvena

površina je zaškripala i promenila oblik u Ikukinim rukama.

„Daj mi to”, naljutila se Jošimi. Krenula je ka Ikuko, koja je pokušavala da

otvori torbu i vidi šta je unutra, i uspela da joj je oduzme.

Jošimina majka, dok je još bila zdrava, imala je običaj da izvede Ikuko u šetnju

po brdima oko Musašina i da je često vrati kući sa nekim odbačenim predmetom.

Bilo je sasvim prirodno da žena koja je pripadala generaciji Jošimine majke smatra

da mladi ljudi prebrzo bacaju stvari. To je bilo tako. Ono što Jošimi nikako nije mogla
da podnese bila je pomisao da njena ćerka kopa po đubretu, pa je sa majkom često

ulazila u rasprave o tome. Vaspitavajući Ikuko, Jošimi se nikada nije umorila od

upornog ponavljanja jednostavnog pravila o uzimanju stvari sa zemlje. Šta god da je,

ako ne pripada tebi, ne smeš da uzmeš. Kad god bi Jošimi ovo izgovorila sa

ozbiljnim izrazom lica, njena majka bi reagovala uz grimasu: „Dobro sada, nemoj da

si tako kruta...”

Pošto je ćerki oduzela torbu, Jošimi nije znala šta da radi sa njom. Ispod

površine od vinila moglo je da se oseti nešto unutra. Jošimi, koja je bila pomalo

opsednuta higijenom, i bez otvaranja torbe odlučila je da je najbolje da o ovome

porazgovara sa nastojnikom. Odmah je krenula u njegovu kancelariju, koja se

nalazila u prizemlju.

Nastojnik Kamija odavno je ostao udovac, živeo je u zgradi i radio kao njen

nastojnik već deset godina, otkako je otišao u penziju iz agencije za selidbe. Iako je

posao bio slabo plaćen, smeštaj je bio besplatan, što je bilo idealno rešenje za starijeg

čoveka koji živi sam.

Čim mu je Jošimi predala torbu, gospodin Kamija ju je otvorio i izvadio njen

sadržaj na svoj radni sto. Jarkocrvena plastična čaša sa istim motivom Kiti kao i

torba. Plastična žaba na navijanje čije su noge mogle da praćakaju. Mali medved sa

šlaufom. Očito je ovo bio komplet od tri igračke za kupanje. Ikuko je ciknula i

posegnula za igračkama, ali kada ju je majka strogo pogledala, hitro je povukla ruku.

„Kako čudno”, rekao je nastojnik. Njega je začudilo ne to što je neko ostavio

torbu na krovu, već što je u njoj pronađen komplet igračaka koji je očito pripadao

nekom detetu.

„Mogli biste da stavite obaveštenje i probate da nađete vlasnika”, predložila je

Jošimi. „Možda će vlasnik videti torbu i javiti se.”

„Ali jedino dete u zgradi je mala Ikuko - zar ne, Ikuko?”, zatražio je stari

čovek saglasnost devojčice. Ona je željno posmatrala Kiti torbu i crvenu čašu sa svog
mesta pored majke. Po izrazu njenog lica bilo je potpuno jasno kakav je ishod Ikuko

želela. Ona je htela sve, i torbu i igračke. Iznervirana zbog ćerkinog čežnjivog

pogleda, Jošimi ju je dohvatila za rame i naterala da se pomeri od stola.

„Pomenuli ste da je na drugom spratu živela jedna porodica”, istakla je

Jošimi.

Kamija ju je iznenađeno pogledao i rekao: „Ah, da.”

„Zar mi niste rekli da je i njihova ćerka imala pet-šest godina?”

„Zaista, jesam. Ali to je bilo pre dve godine.”

„Dve godine? Mislila sam da ste rekli da su se iselili prošle godine.”

Nastojnik se sagnuo i počeo izveštačeno da češe članak na nozi. „Ovaj, da.

Iselili su se prošlog leta.”

Jošimi se setila da joj je nastojnik rekao, kada se doselila tri meseca ranije, da

je porodica koja je živela na drugom spratu otišla iz zgrade prethodne godine zato

što im se dogodila neka nesreća. Jošimi je pretpostavljala da su oni zaboravili torbu

na krovu.

Ali ni torba ni plastične igračke nisu izgledale kao da su bile izložene

vremenskim prilikama na krovu čitave godine. Kiti torba - na kojoj nije bilo ni

trunčice prašine ili prljavštine, nova novcijata, kao da je sad kupljena u radnji -

opovrgavala je ideju da ju je neko zaboravio tako davno.

„U redu onda. Ostaviću je ovde na radnom stolu neko vreme da vidimo da li

možemo da nađemo vlasnika.”

Ovim je nastojnik nameravao da završi razgovor. Na kraju krajeva, to je bila

tek jedna jeftina torba i nije ga zanimalo da li će naći vlasnika ili ne.

Jošimi se, međutim, nije pomerila sa svog mesta pored stola. Umesto toga,

dodirnula je svoju kestenjastu kovrdžavu kosu razmatrajući da li da odmah izgovori

to što joj je bilo na umu.

 „Ako se vlasnik ne pojavi, Ikuko, onda bi ti mogla da dobiješ torbu, zar ne?”,

predložio je gospodin Kamija i nasmešio se Ikuko.

„Ne, to ne bi bilo u redu. Ako se vlasnik ne pojavi, molim vas, izbacite torbu.”

Jošimi je odbila ovu ponudu sa deridiranim klimanjem glave. Zatim je izašla iz

nastojnikove kancelarije gurajući Ikuko ispred sebe kao da pokušava da je udalji od

nekog zaraznog predmeta.

Ipak, nešto je mučilo Jošimi dok su se vozile liftom. Izbegavala je temu te

takozvane tragedije za koju se smatralo da se dogodila porodici sa drugog sprata.

Uostalom, ona nije želela da bude neko ko pronalazi zabavu u prepričavanju tuđih

nesreća. Ali ju je ovo pitanje kopkalo i želela je da sazna šta se to zapravo dogodilo

ovoj porodici.

Sledeći dan bio je ponedeljak. Jošimi je tog jutra duže nego obično češljala

kosu. Iz dnevne sobe dopirala je do nje pesmica iz dečjeg televizijskog programa.

Ova melodija služila je kao vremenska odrednica koja je ovog konkretnog jutra

signalizirala da ima sasvim dovoljno minuta pre nego što bude morala da krene na

posao. Odvešće Ikuko u vrtić do devet sati, a zatim odatle uhvatiti autobus za

dvadeset dva minuta vožnje do kancelarije u Šimbašiju. Vreme i energija koje je sada

ulagala u dolazak na posao zaista nisu mogli da se porede sa onim maltretiranjem

kroz koje je ranije prolazila. To je stvarno učinilo selidbu u ovaj kraj isplativom. Da

su ostale u Musašinu, nikako ne bi mogla da upiše Ikuko u vrtić, a onda ne bi mogla

da radi. Uvek je postojala mogućnost da potraži novi posao, ali bilo je neizvesno da li

će ikada pronaći tako dobru poziciju kakvu je imala u ovoj izdavačkoj kući kao

lektor. Ovaj posao ne samo da joj je omogućavao da se posveti svetu štampane reči,

što je bila jedna od njenih pasija, već nije zahtevao prekovremeni rad, niti se od nje

očekivalo da mnogo sarađuje sa drugima. Povrh toga, plata je bila sasvim

odgovarajuća. Ikuko je ušla u sobu sa roze trakom i zamolila majku da joj veže kosu.

Mašna koju joj je maločas vezala se raspala i njena kosa se rasula prekrivajući joj

ramena.
 Dok se bavila ćerkinom kosu, otkrila je da je iznenađena time koliko je to dete

nepogrešivo nasledilo njene gene. Bilo je čudno što joj tako očigledna činjenica nije

do sada pala na pamet. Njihova lica izgledala su identično u trostranom ogledalu

pred njima: ista kovrdžava kestenjasta kosa, ista bela koža i iste pegice ispod oba

oka. Jedno lice pripadalo je ženi tridesetih godina, a drugo devojčici koja će uskoro

napuniti šest.

„Nudle...” Setila se kako ju je jedan dečak iz srednje škole gledao i onda

izjavio da njena kosa liči na činiju nudli koje joj je neko prosuo preko glave. U tom

periodu je mrzela sve kod sebe, svoje prirodne kovrdže, svoje lice, svoje pegice, svoje

mršavo telo. Koliko joj je momaka iz srednje škole strastveno izjavilo ljubav? Nikada

nije pomislila da ih prebroji. Nije imala predstavu šta su svi oni videli u njoj, pa je

morala da zaključi da se njeni kriterijumi lepote potpuno razlikuju od njihovih. Svi

su primećivali kako je lepo njeno slatko malo lice, sa sve pegicama, i njena prirodna

braon kosa, tako retka među Japancima. Ona prosto nije razumela.

Kada su mladići shvatili da je nezainteresovana, počeli su da ismevaju njenu

kestenjastu kosu njoj iza leđa. Bilo je mnogo devojaka koje su znale bolje da rešavaju

ovakve stvari i da kažu šta im se sviđa, a da ih niko zbog toga ne ogovara. Njena

drugarica iz odeljenja Hiromi bila je tipičan primer takve devojke.

Čim joj je kosa bila u repu, Ikuko je brzo rekla ’hvala’, više svom odrazu u

ogledalu nego majčinom, i otrčala nazad u dnevnu sobu da gleda televiziju. Jošimi

nije mogla da uoči baš nikakav trag fizičkog izgleda ili ponašanja svog bivšeg muža

kod Ikuko. To je barem bio blagoslov. Ona nikad nije pronašla nikakvu vrstu

uživanja u fizičkom spajanju muškarca i žene. Jedina reč koju je imala za to bila je

’agonija’. A ipak, svetu nikada ne manjka priča o seksu. Ona to prosto nije mogla da

razume. Možda ju je neka nepremostiva barijera odvajala od drugih ljudi. Od njih se

razlikovala po svemu, od toga šta joj je lepo, a šta ružno, do toga koja je definicija

bola ili zadovoljstva. Svet koji je ona opažala umnogome je bio suprotan od sveta koji

su videli drugi.
 Kada je njen muž otkrio da ona nije voljna da ispunjava njegove potrebe, često

je primenjivao samačke mere, ležerno bacajući toalet papir pod kauč. Jednom

prilikom, kada je slučajno pokupila lopticu od papira sledećeg jutra, nešto tečnosti

završilo je na njenom prstu. Slika njegovog idiotski blaženog lica pojavila joj se u

glavi, bez ijedne trunke razumevanja. U takvim trenucima, stresala se celim telom od

apsolutnog gađenja i prezira.

Poznati glas televizijske voditeljke koji je dolazio iz dnevne sobe podsetio je

Jošimi da je vreme da krenu.

Ikuko je proletela kroz otvorena vrata i potrčala ka liftu da ga pozove pre

svoje majke. Kada se izađe iz lifta, jedini put do glavnog ulaza u zgradu vodio je

pored nastojnikove kancelarije. Crvena torba stajala je na njegovom stolu. Jošimi i

Ikuko ugledale su je istovremeno. Kiti torba koju su prethodne večeri pronašle na

krovu stajala je na stolu, zatvorena, sa obaveštenjem na vrhu. Na njemu je pisalo:

’Traže se bilo kakve informacije o vlasniku.’

Kamija, nastojnik.

Iako je izgledalo da je nastojnik postupio po njenom predlogu, Jošimi je ipak

mislila da je mala verovatnoća da će se vlasnik pojaviti.

Umesto da donese rashlađenje posle napornih letnjih vrelina, početak

septembra stigao je sa rekordno visokim temperaturama. Tokom tri dana

abnormalno velike vrućine, jarkocrvena torba sa likom Kiti mogla se videti na crnom

stolu nastojnikove kancelarije. Svakog jutra i svake večeri, kad bi Jošimi prolazila

pored kancelarije i videla torbu, hvatala ju je neobjašnjiva opsesija. Jarkocrvena torba

kao da je predstavljala plamenove. Onda, kao da želi da potvrdi njeno uverenje,

onog trenutka kada je torba sklonjena sa stola, sparna vrelina kasnog leta iznenada je

počela da popušta. Da li se vlasnik torbe pojavio? Da li ju je nastojnik prosto izbacio

po svom nahođenju? U svakom slučaju, više nije bilo važno. Torba više nije imala

nikakve veze sa njom. Ali umesto nje pojavio se novi izvor strepnje. Patila je od
depresije izazvane poslom. Posle perioda od šest godina, ponovo je morala da uradi

lekturu novog romana jednog pisca nasilne fikcije koga se previše dobro sećala. Njen

šef joj je predao rukopis čim je stigla na posao tog jutra.

Njen posao je bio da pronađe greške u rukopisu. Da bi to uradila, Jošimi je

morala temeljno da pročita delo nekoliko puta. Pre šest godina nije bila ni najmanje

pripremljena za rukopis istog autora, koji ju je izbezumio. Bila je toliko šokirana da

se našla na ivici nervnog sloma. Brutalne scene opisane u romanu urezale su joj se u

mozak i čak je mučile u noćnim morama. Bila je na granici da potraži pomoć

psihijatra kako bi se otarasila nepoželjnih efekata nastalih usled rada na tom

romanu. Nekoliko puta dobijala je napade iznurujuće mučnine, izgubila je apetit i

oslabila tri i po kilograma. Uz to, često nije mogla da razlikuje iluziju od stvarnosti.

Požalila se uredniku, koji je bio šef projekta, zahtevajući da sazna zašto je

kompanija prihvatala dela takvog autora. Sa nadmenim stavom, urednik, mladić od

dvadesetak godina, objasnio je da oni nisu u poziciji da se žale. Dela ovog autora

dobro su se prodavala i to je bilo to.

Ova primedba podsetila je Jošimi još jedanput na to koliko je visoka bila

barijera koja ju je odvajala od ostalih ljudi. Za nju je bilo neverovatno da će neko

dobro platiti da pročita tako odvratan roman. Masa ljudi koja je boravila sa druge

strane barijere imala je mozgove koji su funkcionisali na osnovu principa potpuno

drugačijih od njenih. I kao da to nije bilo dovoljno, ponovo je bila šokirana kada je

naredne godine naišla na istu knjigu, u mekom povezu i od drugog izdavača, na

muževljevim policama za knjige kod kuće. Kad je ugledala knjigu, istog trenutka ju

je obuzeo osećaj sličan užasu, praćen slikom njenog muža kako uzbuđen uživa u

krvoločnim fantazijama. To je samo učvrstilo njenu odluku da se razvede.

Jošimi je opet zapazila crvenu Kiti torbu sledeće nedelje ujutru. Ovog puta,

neočekivano je naišla na nju u prostoriji za odlaganje smeća iza zgrade. Došla je da

baci neko nezapaljivo đubre i podigla poklopac velike polietilenske kante za smeće.

Crvena torba bila je uglavljena između dve crne plastične kese. Iako je na čas zastala
i zurila u torbu, uopšte joj nije bilo teško da zaključi kako je stigla tu. Nastojnik ju je

bacio, uveren da se vlasnik najverovatnije nikada neće pojaviti. Kao da se ništa nije

desilo, Jošimi je ubacila svoju kesu punu razvrstanog đubreta preko crvene torbe i

vratila poklopac nazad na kantu.

To bi trebalo da je bude kraj. Đubretarski kamion je trebalo da odveze torbu

sa ostalim nezapaljivim đubretom čija je sudbina bila da postane nova podloga za

deponiju.

Prve nedelje u septembru, Jošimi i Ikuko otišle su u obližnju prodavnicu da

kupe nekoliko stvari. Otkrile su da su vatrometi na velikom sniženju, sada kada je

leto bilo na izmaku. Zapravo, cena im je bila toliko niska da Jošimi nikako nije mogla

da odbije ćerkine molbe uz objašnjenje da su vatrometi preskupi. Nestanak

preostalih vatrometa sa polica prodavnice označio bi da su poslednji trzaji leta

konačno nestali. A Jošimi je veoma volela leto i nije mogla da odoli privlačnosti ovih

poslednjih paketa na polici, jer je bilo nečeg dirljivog u njihovom skorom nestanku.

Zato joj je bilo sasvim prirodno kada je Ikuko rekla da večeras želi ponovo da se igra

sa vatrometima.

Njih dve su se popele na krov u isto vreme kao i prethodne nedelje. Onog

trenutka kada je dotakla kvaku na vratima koja su vodila na krov, spopao ju je

užasan osećaj zloslutnosti. Osetila je kao da slika nečeg crvenog igra u njenoj

podsvesti. Kako je otvarala vrata, tako je instinktivno pogledala nadesno. Njen

pogled odmah je pronašao svoju metu, kao da je sve vreme znala da će biti baš tu.

Predmet vatreno crvene boje naglašavao je tamnosivu vodootpornu podlogu koja je

prekrivala krov. Uprkos jednako lošoj vidljivosti kakva je bila i nedelju dana ranije,

goruće crvena boja bola je oči kroz tamu.

„Oh...” Jošimi je zastala, otvorenih usta i potpuno ukočenog tela. Bez reči se

povukla unazad, divlje mlateći rukama iza sebe kako bi uhvatila svoju ćerku. Ikuko

se, međutim, sagla u sekundi, izbegavajući majčine ruke, i pojurila ka Kiti torbi, koja

je stajala na istom mestu gde je bila i pre nedelju dana.

 „Stani!” Glas joj je podrhtavao dok je dozivala ćerku da se vrati.

Strava koju je osetila nije se mogla opisati. Taman kad je torba bila nadohvat

ćerkine ruke, Jošimi ju je sustigla i izmakla joj torbu iz domašaja. Lik Kiti sa jedne

strane torbe zaskvičao je i promenio oblik kako se torba nekoliko puta prevrnula po

betonu. Nije bilo sumnje da je to ista torba. Torba sa motivom Kiti koju su nedelju

dana ranije pronašle na krovu, torba koja je tri cela dana stajala na stolu u

nastojnikovoj kancelariji pre nego što je završila napuštena u polietilenskoj kanti za

smeće sa ostalim đubretom - ta ista torba sada se nalazila ispred njih.

Nepokolebana ovim, Ikuko je još jednom krenula ka mestu gde se torba

otkotrljala. Jošimi ju je jako udarila. „Rekla sam NE i nisam se šalila!”

Srce joj je od straha divlje lupalo. Nije htela da njena ćerka dodirne torbu. To

je bio njen instinktivni strah od nepoznatih stvari. Ikuko je čežnjivo zurila u torbu, a

zatim pogledala majku u lice. Okrenuvši se zatim ponovo ka torbi, namrgodila se i

počela da plače.

Toliko od vatrometa. Jošimi je milovala ćerkina ramena kružnim pokretima ne

bi li je utešila dok su se vraćale u zgradu i zatvarale vrata za sobom. Ništa na kugli

zemaljskoj ne bi je moglo naterati da dotakne tu torbu. Nije htela da je ponovo

odnese nastojniku, i svakako više nikada nije htela da se popne na krov.

Više od bilo čega drugog, želela je da sazna kako je tako nešto uopšte moglo

da se dogodi. Torba je bila u kanti za đubre, pa kako je onda, za ime boga, mogla

ponovo da dospe na krov? Slepoočnice su joj pulsirale. ’Da dospe na krov’ bio je

nesvestan izbor reči - kao da je torba bila živo biće.

Čim su se vratile u stan, Jošimi je pokušala da stavi lanac na vrata, ali je

ustanovila da više nema kontrolu nad svojim rukama. Noge su joj se takođe tresle.

Dok je pokušavala da skine sandale, jedna je odletela u stranu i oborila par ćerkinih

čizmica. Izraz lica Ikuko bio je pun prekora dok je vraćala sandale i čizmice na

mesto; na njemu se jasno videla žudnja za Kiti torbom.

 Jošimi je izašla iz kupatila prva i počela da se briše velikim peškirom. Mogla je

da čuje ćerkin prigušeni glas koji je dopirao iz kupatila. Njena ćerka neće izaći iz

kade dok ne raskloni igračke sa kojima se igrala u vodi. Takođe je bila naučena da

posle kupanja izvadi čep iz kade.

Sa velikim peškirom obmotanim oko grudi, Jošimi je izvadila tetrapak sa

mlekom iz frižidera u kuhinji i sipala ga u čašu. Postavila je sebi pravilo da popije

čašu mleka pre odlaska na spavanje. Od toga su joj creva bolje radila. Ikuko i dalje

nije davala znake da će uskoro izaći iz kupatila, mada je Jošimi već popila svoju čašu

mleka. Sagnula se pored vrata od kupatila i spremala da kaže Ikuko da izađe iz

kade, kada je čula ćerku da priča sama sa sobom. Mogla je da uhvati samo deliće

razgovora.

„To je zato što se igram sama... ali... medved... nije fer... To nije tvoje... Mi...”

To ’Mi’ je privuklo Jošiminu pažnju i ona je pomislila da je verovatno u

pitanju ime neke drugarice. Ali, koliko je Jošimi znala, niko od njenih prijatelja iz

vrtića ili iz kraja gde su nekada živele u Musašinu nije imao ime koje počinje sa ’Mi’.

S kime li je onda Ikuko vodila ovaj izmišljeni razgovor? Ikuko je imala druga iz

odeljenja koji se zvao Mikihiko, ali ga je ona uvek zvala po prezimenu.

Jošimi je otvorila vrata od kupatila. Kupatilo u ovom stanu imalo je

tradicionalnu kadu i zapadnjački toalet. Plastični lavorčić plutao je na površini vode

u kadi bež boje. U sredini lavora stajao je mali pokvašeni peškir, namešten u obliku

stuba. Nekako je podsećao na đizo27 statuu pored puta, onu sa glavom nakrivljenom

na stranu. Pošto je potopila peškir i iscedila ga tako da ostane u ovom obliku,

izgledalo je da Ikuko sada razgovara sa peškirom kao da joj je drugar. Tanak mlaz

vode curio je iz slavine u kadu, povezujući otvorenu slavinu i površinu vode jednim

vitkim stubom. Kako je mali lavor, plutajući u kadi, došao u dodir sa ovim vodenim

stubom, tako se nagnuo malo na stranu i počeo da se vrti. „Ikuko, šta radiš tu još

27 Đizo - statua budističkog monaha, učitelja i zaštitnika dece, koji se zavetovao da neće doživeti nirvanu dok
se svaki pakao ne isprazni, od smrti Bude do dolaska Maitreje. (Prim. prev.)
uvek? Izlazi smesta.”

Uronjena u vodu, Ikuko je leđima bila okrenuta vratima kada je odgovorila

majci.

„Moja drugarica obožava da se kupa sama. Ona nikada, nikada ne izlazi iz

vode.”

Jošimi se ponovo zapitala ko bi ta ’prijateljica’ mogla biti.

„To sad nije važno. Samo izađi”, rekla je ćerki.

Ikuko je spustila lavorčić u lavabo i ustala naglo, sa pljuskom. Jošimi ju je

umotala u veliki peškir i zagrlila. Uprkos tome što je mnogo vremena provela u kadi,

Ikukina ramena bila su neobično hladna na dodir.

Ikuko je zaspala na svom futonu, sa slikovnicom koju je čitala otvorenom

ispred sebe. Jošimi se premišljala da li da još malo ostane budna i čita, ali je odlučila

da ugasi svetlo i ode na spavanje. Zaspala je čim se prekrila laganim letnjim

pokrivačem.

Spavala je otprilike dva sata kada je njena svest polako počela da se vraća iz

sna u budno stanje; pod opušteno ispruženom rukom nije više mogla da oseti

poznato toplo prisustvo pored sebe.

Jošimino telo mahnito se prevrtalo napred-nazad. Prevlačila je rukom pored

sebe, ali nije napipala ništa. U sekundi se razbudila. Napola uspravljena, ispipavala

je deo futona na kome je Ikuko spavala, i počela da doziva ćerkino ime. Mala noćna

lampa u podnožju futona bila je dovoljna da otkrije da je soba prazna: Ikuko nije bila

tu.

„Ikuko! Ikuko!” Jošimi je vikala sve glasnije.

Ovako nešto se nikada ranije nije dogodilo. Ikuko je uvek imala tvrd san.

Kada bi jednom zaspala, uvek je spavala dubokim snom sve do jutra, nikada se ne

budeći u toku noći. Retko kada bi ustala da ode do toaleta.

 Pošto je proverila dnevnu sobu i kuhinju, Jošimi se spremala da proveri i

kupatilo, ali je svetlo u njemu bilo ugašeno, tako da Ikuko očito nije bila tamo. Tek

tada, iz hodnika je začula zvuk sitnih koraka. Jošimi je potrčala ka vratima, gde je

primetila da lanac više nije zakačen. Da li je zaboravila da stavi lanac kada su se

vratile sa krova ili je to Ikuko otključala vrata?

Ne obazirući se na to što je obučena samo u negliže, istrčala je napolje u

hodnik. Mogla je da čuje kako se lift kreće. Liftovi su se nalazili na pola puta niz

hodnik. Stajala je tu i gledala kako se redom pale lampice koje su označavale

spratove. Lampica za peti sprat se ugasila, a lampica za šesti upalila. Zatim se

lampica za šesti ugasila, a za sedmi upalila, i tu se zaustavila. Lift je otišao na sedmi

sprat, gde niko nije živeo. Neko je upravo izašao na sedmom spratu. U trenutku je

pomislila da je taj neko u stvari Ikuko. Njen um je već potvrđivao tu sumnju. Ikuko

nije mogla da podnese pomisao da je crvena Kiti torba ostavljena gore na krovu

zgrade, zaključila je Jošimi. Mora biti da je očajnički želela tu torbu. Ali s druge

strane, Ikuko je morala znati da joj majka nikada neće dopustiti da zadrži nešto što je

neko drugi bacio. Zato je sačekala da joj majka zaspi pre nego što se uputila na krov.

Iako je Jošimi sumnjala da je Ikuko dovoljno hrabra da prevaziđe svoj strah od

mraka, ipak je pritisnula dugme i pozvala lift sa sedmog sprata. Lift je krenuo, vratio

se na četvrti i onda su se vrata širom otvorila. Kad je ušla u lift, Jošimi je sakupila

peševe svog negližea bliže sebi, preko grudi. Pritisnula je dugme za sedmi sprat, ali

je osetila kako je lift lagano krenuo nadole, suprotno njenim očekivanjima. Jošimi se

udaljila nekoliko koraka od vrata, dok joj leđa nisu udarila u zid. Stegla je laktove

čvršće da bi bolje pokrila grudi.

„Oh, bože. Neko ulazi.”

Taj neko, pomislila je Jošimi, mora da je pozvao lift sa nekog od nižih spratova

pre nego što je ona stigla da pritisne dugme. Ko god da je bio, morao je biti u

prizemlju, zapravo. Nema sumnje da je to neko od onih muškaraca koji žive sami na

petom ili šestom spratu, neko se vraćao kući pijan. Već je bio jedan sat posle ponoći.
Zbog užasa od pomisli da će je maltretirati neki pijanac, odmah je zamrzela skučeni

prostor lifta, iz kog nikako nije mogla da pobegne. Kako je lift počeo da se spušta,

spaljeni dugmići palili su se jedan po jedan.

Lift je iznenada stao. Pogledala je niz brojeva koji su označavali spratove. Stali

su na drugom.

Zašto na drugom?

Pripremila se za napad. Nikada se nije navikla da se noću vozi liftom; to je

bilo iskustvo koje joj je kidalo živce. Vrata su se otvorila, ali ispred njih nije bilo

nikoga. Jošimi je uzdahnula, polako koraknula napred, zatim provirila napolje,

osvrćući se dvaput na obe strane hodnika. Mračni, napušteni prolaz izgledao je kao

da se pruža u beskonačnost. Očito, nikoga nije bilo u njemu. Ko je onda, pobogu,

pozvao lift? Vrata su počela automatski da se zatvaraju. Jošimi je refleksno napravila

korak unazad. Ipak, sekund pre nego što su se vrata sasvim zatvorila, bila je uverena

da je osetila neko prisustvo koje se hitro ušunjalo u lift. Možda je to samo umislila,

ali je izgledalo kao da je temperatura u skučenom prostoru iznenada opala. Nije bila

sama, nešto je bilo tu, sa njom. Osetila je nečiji dah na svom stomaku, onaj koji

postane beo napolju, kada je hladan zimski dan. Lift se uspinjao, a zatim zaustavio

na sedmom spratu.

Kada je stigla do stepeništa koje je vodilo na krov sa sedmog sprata, Jošimi je

upalila svetlo. Dve fluorescentne cevi zasijale su živo. Ohrabrena svetlom, Jošimi je

potrčala uz stepenice na krov.

Širom je otvorila vrata i ostavila ih tako da bi fluorescentna svetlost obasjala

krov.

„Ikuko!”, povikala je.

Koliko god da je naprezala oči, nije mogla da vidi malu figuru koju je tražila.

Pogledala je naniže sa zapadne strane krova, ali svetlost uličnih lampi nije obasjala

tamnu mrlju koja bi značila tragediju. Uzdahnula je sa olakšanjem. Ikuko nije pala sa
zgrade. Severna, južna i istočna strana zgrade imala je balkone koji su štrčali sa

sedmog sprata. Sve i da je Ikuko pala, pad ne bi bio smrtonosan.

Gde li je otišla?

Jošimi je osetila da joj mučnina steže želudac. Ko će ga znati? Ikuko bi mogla

biti negde u stanu. Da li je bilo previše da se tome nada? Takve misli prolazile su joj

kroz glavu dok je gledala ka kućici za lift i izlazu sa krova. Bela fluorescentna

svetlost prelivala se na krov. Odmah iznad nalazio se rezervoar za vodu krem boje,

izdignut nad kućicom za lift uz pomoć čeličnih stubova. Okupano svetlošću koja je

dolazila odozdo, njegovo telo nalik mrtvačkom kovčegu izvirivalo je pravo gore u

centar vedrog noćnog neba, držeći vodu unutar svojih zidova. Na tom mestu

skupljala se sva voda za domaćinstva, pre nego što bi stigla do svakog pojedinačnog

stana ispod.

Dva predmeta nalik na žicu mogla su se videti kako se ljuljaju u senkama

čeličnih stubova koji su držali rezervoar. Naprežući oči i dalje, Jošimi je jedva uspela

da razazna malenu senku koja je igrala ispod rezervoara. Zbunilo ju je to što je mogla

da vidi samo senku, a ne i predmet koji ju je bacao. Slika koja je počela da se formira

u njenim mislima bila je slika devojčice koja čuči odmah ispod rezervoara za vodu.

„Ikuko, jesi li to ti?”

Odgovora nije bilo. Da bi mogla da pretraži vrh kućice za lift, morala bi da se

popne uz aluminijumske stepenice postavljene u betonskom zidu. To je bio

vertikalni uspon od skoro dva metra, pri kojem bi morala da koristi i ruke i noge.

Iako bi takav uspon, da puzi poput pauka uza zid, inače bio neobično težak za osobu

delikatne građe kakvu je imala Jošimi, ona je počela da se penje, gonjena očajničkom

željom da vidi šta se nalazi gore. Na pola puta do gore, pogledala je naniže da vidi

koliko je prešla. Primetila je neki tamni predmet zaglavljen u mraku oluka koji je

prolazio duž zida kućice. Bila je na istom mestu kao i ranije te večeri, kad ju je

odgurnula od Ikuko i zakotrljala dalje. Jošimine misli počele su zbunjeno da se

smenjuju. Nešto se tu nije uklapalo. Nedostajalo je nešto ključno.

To nije mogla biti Ikuko!

Kako joj je ova misao prošla kroz glavu, desnim stopalom promašila je

prečagu. Ikuko nije mogla biti ta koja se liftom popela na sedmi sprat; njena ćerka je

bila preniska da bi mogla da dohvati dugme za sedmi sprat. Jeza joj se spustila niz

kičmu. Pogledala je nagore i videla da senka postaje sve gušća. Nije bilo sumnje u to

da je neko ili nešto bilo gore. Čula je kako joj krckaju zglobovi na nogama od napora.

Ako to nije bila njena ćerka, ko je onda bio?

Morala je još samo malo da se napregne da bi joj celo lice došlo u ravan sa

gornjom ivicom. Ali hrabrost ju je napustila. Svakojake slike jurile su joj pred očima.

Telo joj se ukočilo, pa joj je postalo veoma teško i da se popne i da siđe.

U tom trenutka začula je kako je, odmah ispod, doziva glas koji je naviše

priželjkivala da čuje.

„Mama.”

Snaga ju je skoro napustila. Toliko je bila umorna da je mogla samo da se

rukama i nogama pridržava za aluminijumske merdevine kako ne bi pala. Približivši

vilicu sasvim uz levi pazuh, videla je Ikuko kako stoji direktno ispod nje u pižami.

„Mama? Šta radiš tu gore?”

U njenom uplakanom pitanju čula se nota prekora. Ujutru je Jošimi povela

ćerku za ruku ka liftu u uobičajeno vreme. Kada su ušle u lift, primetila je da je zvuk

naprezanja kabla koji ga je držao malo drugačiji od zvuka koji je ona čula prethodne

večeri, mada nije mogla da kaže u čemu je tačno ta razlika. Činilo joj se da je svetlost

dana dala potpuno drugačiju nijansu ovom tonu. Nesvesno je jače stegla ćerkinu

ruku.

Jošimi je provela besanu noć tokom koje se uporno pitala da li je moguće da ju

je Ikuko slagala ili je njeno ponašanje bilo samo impulsivan rezultat opsesivne
zaluđenosti.

Ikuko je ostajala pri tome da je bila u kupatilu kada je njena majka onako

neobjašnjivo istrčala iz stana. „Ne možeš ni da zamisliš koliko sam se bojala da se

sama popnem stepenicama do krova! Šta si uopšte tražila tamo gore?”, pitala je

ćerka.

Kada je videla majku kako se grčevito drži za zid kabine lifta, Ikuko je srce

počelo snažno da lupa, kao da želi da dokaže da je upravo trčala uz stepenice.

Ljutnja u njenom glasu poticala je od užasa što je ostala sama. Dok je još bila beba,

često je histerično plakala ako bi se probudila i videla da je sama. Nije bilo moguće

da je sada sve ovo odglumila. Mora biti da se sve dogodilo onako kako je Ikuko

rekla. Jošimi je istrčala u hodnik a da nije ni pomislila da je njena ćerka mogla biti u

kupatilu bez upaljenog svetla. Dugmići sa brojevima spratova na liftu ubacili su u

njenu glavu ideju o krovu. U nedostatku bilo kog drugog mogućeg tumačenja,

Jošimi je morala ćerki da veruje na reč. Iako je osećala stid što se ponela kao poluluda

žena, ipak nije bila sasvim ubeđena. Zašto je lift stao na drugom spratu? Tamo nije

bilo nikoga. Jošimi se sasvim živo sećala prisustva koje se ušunjalo u lift za njom.

Sećala se trenutka kada je topli vazduh u liftu postao hladan.

Čim su se vrata lifta otvorila u prizemlju, Jošimi je pogledom obuhvatila

svetlost jutarnjeg sunca koja je dopirala sve do sredine lobija. Moćni sunčevi zraci

kao da su rasterivali morbidnu auru prethodne noći. Primetila je nastojnika ispred

sebe, sa metlom u ruci.

„Dobro jutro, gospođo”, pozdravio je sa širokim osmehom.

Jošimi je pokušala da prođe pored njega, izbegavajući njegov pogled i samo

ga ovlaš pozdravljajući. Ali se odmah predomislila, zastala i rekla: „Oprostite.”

„A, ako je ovo u vezi sa torbom...”, rekao je.

„Ne, nije to u pitanju.” Jošimi je imala nešto sasvim drugačije na umu, ali nije

znala da li da ga pita ili ne.

 On više nije držao metlu uspravno, već mu je ruka opušteno stajala pored tela

kada se okrenuo ka Ikuko i druželjubivo je upitao: „Dakle, sada ideš u vrtić?”

„Znam da me se ne tiče, ali pomenuli ste da je porodica koja je živela na

drugom spratu doživela neku tragediju. Šta im se tačno...”

Jošimi nije dovršila svoje pitanje. Nastojnik je primirio svoj veseli osmeh,

praveći izraz lica koji više priliči prepričavanju tuđih nesrećnih događaja.

„Ah, to? Pa, to se dogodilo pre dve godine. Devojčica je imala otprilike isto

godina kao mala Ikuko sada. Igrala se ovde negde kada je nestala, vidite.”

Jošimi je stavile ruke na ramena Ikuko i privukla ćerku bliže sebi.

„Kada kažete da je nestala, da li mislite da je bila kidnapovana?”

Nastojnik je nagnuo glavu na jednu stranu. „Ne mislim da je to neko uradio

zbog novca. Vidite, policija je to odmah zavela kao otvoren kriminalni slučaj.”

Dokle god je postojala mogućnost da je kidnapovanje izvršeno sa idejom da se

postigne finansijska dobit, policija je vodila istragu u potpunoj tajnosti. Ali čim bi ta

mogućnost bila otklonjena, oni bi uglavnom pokrenuli javnu istragu i objavili je u

medijima. Na taj način mogli su mnogo brže da dobiju više informacija.

„Vi hoćete da kažete da su oni...”

Nastojnik je odmahnuo glavom. „Nikada je nisu pronašli. Skoro godinu dana

roditelji nisu gubili nadu da će se vratiti. U svakom slučaju, kada se pojavila priča o

otkupu stanova, gospodin i gospođa Kavai sa drugog sprata najviše su se protivili.

Mislili su da ako ova stambena četvrt bude demolirana, njihova ćerka neće imati gde

da se vrati. Ali na kraju su, najverovatnije, ipak izgubili nadu. Bilo kako bilo, prošlog

leta su se preselili u Jokohamu.”

„Porodica se prezivala Kavai?”

„Da, tako je. Mićan - tako se devojčica zvala - bila je tako divna mala

devojčica. U ovom svetu ima baš zlih ljudi, to je činjenica.”

 „Da li ste rekli Mićan?”

„Ime joj je bilo Micuko; mi smo je zvali Mićan.”

Mi, Mićan, Micuko. Imaginarna drugarica sa kojom je Ekuko pričala u

kupatilu. Stvari su počele da poprimaju oblik, da se uklapaju, sa tim imenom. Ona

figura nalik na stub koju je Ikuko napravila od mokrog peškira za ruke i postavila na

sredinu lavorčića, figura koja je podsećala na đizo statuu pored puta sa kojom je

Ikuko čavrljala kao sa drugaricom, figura koju je njena ćerka nazvala Micuko.

Jošimi je osetila kako joj srce silazi u pete. Stavila je šake na slepoočnice,

oslonila se na zid i polagano duboko izdahnula.

„Da li je sve u redu?”

Pokušala je da izbegne nastojnikovu zabrinutost, pa je pogledala na sat. Nije

bilo vremena za objašnjenja. Ako ne požure, propustiće autobus. Lako se poklonila u

pravcu nastojnika i brzo izašla iz lobija.

Da bi saznala više, mogla je da iskoristi neki slobodan trenutak na poslu i da

pregleda novinske arhive na mikrofilmu. Čak i bez tačnog datuma, bila je sigurna da

će bez teškoća pronaći članak koji se odnosio na nestanak devojčice pod imenom

Micuko Kavai ako bude detaljno pregledala novine od pre dve godine. Sudeći po

tome što je nastojnik rekao, bilo je prilično očito da Micuko nikada nije pronađena.

Verovatno ju je kidnapovao neki perverznjak ili je upala u kanal. U svakom slučaju,

sirota devojčica je nesumnjivo ležala mrtva na nekom nepoznatom mestu.

Oko osam časova te iste večeri, Jošimi je taman pustila toplu vodu za kupku

kada je zazvonio telefon. Ostavila je vodu da teče i požurila u dnevnu sobu da se

javi.

Poziv je bio iz nastojnikove kancelarije. „Oprostite mi, molim vas. Uganuo

sam levi skočni zglob.”

Nastojnikova izjava Jošimi je zvučala besmisleno. Nije znala šta drugo na to

da kaže osim ’Oh’. Nije imala predstavu zašto je nazvao. Tek pošto joj je detaljno

ispričao kako je zadobio povredu, konačno je prešao na stvar. „Nešto je stiglo za

vas.”

Napokon je shvatila šta je hteo. Nastojnik je često primao pakete koji su joj

dostavljani na kuću zato što ona nije bila tu preko dana. Uglavnom ih je sam donosio

do njenog stana. Ono što je izokola hteo da kaže bilo je to da zbog svog uganuća

sada to ne može da učini. Ako joj je paket važan, želeo je da je zamoli da siđe do

kancelarije i sama ga preuzme. Znala je od koga je paket, a to nije bilo ništa što nije

moglo da sačeka. Ipak, zahvalila se nastojniku na pažnji i, pre nego što je spustila

slušalicu, rekla mu da će odmah sići.

Kada je stigla do nastojnikove kancelarije, videla je da na stolu stoji kartonska

kutija. Nastojnik je laktovima bio naslonjen na nju. Kao što je i mislila, paket je bio od

njene drugarice Hiromi. Hiromi je imala ćerku koja je uskoro kretala u osnovnu

školu, pa je vrlo darežljivo preuzela na sebe da Ikuko pošalje odeću i obuću koju je

njena ćerka prerasla.

Kutija je bila iznenađujuće teška, pa joj je bilo jasno zašto nastojnik nije mogao

da je donese sa povređenom nogom.

„Kako je vaš članak?” Odglumila je zabrinutost tako što je nabrala obrve.

„To samo priroda podseća jednog luckastog starca da nije više tako mlad kao

što je nekada bio.” Nastojnik se nasmejao dok je ovo govorio, otkrivajući joj da je

želeo da ga pita kako je uganuo članak.

Ali Jošimi je zanimalo nešto drugo. Preko dana je otišla u arhivu svoje firme

da pregleda sve novine koje su izašle između jula i oktobra pretprošle godine. Nije

uspela da pronađe nijedan članak koji se bavio Micukinim slučajem. Jošimi je

ustanovila da ’pretprošle godine’ nije bilo dovoljno precizno za njen ukus. Želela je

tačan datum.

Nije baš očekivala da će se stariji čovek sećati, ali je ipak rešila da pita.
 „Samo trenutak”, odgovorio je proveravajući fioke ispod stola, neugodno

povijen. Izvukao je debelu ofucanu svesku i bacio je na sto.

Na naslovnoj strani bilo je crnim debelim flomasterom ispisano ’Nastojnikov

dnevnik’. Očigledno je imao naviku da tu beleži svakodnevne događaje kako bi

svom poslodavcu mogao da podnese izveštaj. Nastojnik je mumlao sebi u bradu i

liznuo prst da bi lakše okretao stranice.

„Da, evo ga. Pogledajte.”

Okrenuo je svesku prema njoj i pružio je preko stola. Stranica je nosila datum

17. mart od pre dve godine. Sada je bio septembar, tako da, zapravo, oni nisu pričali

o nečemu što se dogodilo pre dve, već tačnije pre dve i po godine. U svesci je bilo

zabeleženo čak i doba dana. Nadležni organi su zaključili da nije postojao nijedan

razlog da se nestanak Micuko Kavai iz stana broj 205 vodi kao kidnapovanje sa

finansijskom motivacijom, pa su u 11.30 pokrenuli otvorenu istragu. Jošimi je

upamtila tačan datum. Dok je vraćala svesku nastojniku, slika onog rezervoara za

vodu boje mesa sevnula joj je u svesti, mada nije znala zašto. Verovatno se javila

zbog asocijacije na neku reč ili reči. Ono što ju je izazvalo bio je zapis unesen malo

iznad, tik ispod samog datuma 17. mart.

’Operacije čišćenja izvršena na prijemnom rezervoaru i krovnom rezervoaru.

Inspekcija vode obavljena.’

To je bilo to - krovni rezervoar.

To je bio isti onaj krovni rezervoar koji je plutao kao ogromni kovčeg na

noćnom zvezdanom nebu. Pomenute operacije čišćenja vršene su istog dana kada je

Micuko nestala. Dvojica čistača koje je uposlila uprava zgrade došli su i radili unutar

rezervoara za vodu.

Jošimi je ispustila nečujni vrisak.

„Rezervoar za vodu...” Jošimi je zastala da udahne.

 „Da li je poklopac rezervoara stalno zaključan?”

Nastojnik je nagnuo glavu na jednu stranu, začuđen time što je Jošimi

skrenula razgovor na rezervoar. Ali kada je video belešku o čišćenju rezervoara u

sopstvenom dnevniku, na licu mu se pojavio izraz zadovoljstva.

„Ah, to. Da, pod normalnim okolnostima, uglavnom je pažljivo zaključan.”

„Kada se rezervoar otvara? Samo kada se čisti?”

„Naravno, naravno.”

Jošimi je obgrlila svoju kartonsku kutiju. „Da li je rezervoar čišćen od tada?”

„Ovaj, mi ovde nemamo organizaciju za održavanje, tako da...”

„Da li je čišćen?”, ponovila je, nesposobna da obuzda svoje nestrpljenje.

„Pa, krajnje je vreme da se to uradi. Prošlo je dve godine.”

„Vidim.”

Podigavši kutiju, Jošimi se unatraške oteturala iz nastojnikove kancelarije. Bila

je toliko nesigurna na nogama da se čudila kako je uopšte uspela da stigne do svog

stana bez posrtanja.

Pazeći da ne dotakne vodu u kadi, izvukla je čep i posmatrala kako se nivo

vode polako smanjuje. Više nije bila raspoložena za kupanje. Ikuko je žalostivim

glasom uporno zapitkivala zašto ne može da se brčka u kadi tog dana. Njenoj

upornosti naizgled nije bilo kraja; tek je malopre konačno zaspala. Voda je naoko

izgledala savršeno čista. Ali Jošimi nije mogla a da ne zamišlja čestice kako plutaju u

njoj.

Otvorila je kredenac u kuhinji, izvadila flašu sakea koji je koristila za kuvanje i

nasula sebi čašu. Iako joj alkohol nije baš prijao, mislila je da su male šanse da će ove

noći zaspati bez njega.

Trudila se da misli o nečem drugom. Roman onog autora o brutalnom nasilju,

koji je lektorisala na poslu, okupiraće joj misli jednako dobro kao i bilo šta drugo. Sve

što je trebalo da uradi jeste da prizove u sećanje neke od onih užasnih scena i tako

prekine lanac asocijacija. Ali to prosto nije bilo moguće; njene neumorne misli stalno

su se fokusirale na jednu tačku. Crvena torba sa motivom Kiti pronađena na krovu,

nestala devojčica Micuko, nejasna senka ispod rezervoara, misteriozno zaustavljanje

lifta na drugom spratu. Prethodne večeri, tanak mlaz vode povezivao je njihovo

kupatilo sa rezervoarom za vodu na krovu. Zagnjurena u vodu, Ikuko je slobodno

pričala sa Micuko, kao da je ona zapravo bila tu. Sve ovo vodilo je do jednog

zaključka. Jošimi je prisiljavala sebe da blokira ovaj misaoni tok scenom iz romana

koji je lektorisala. U tom fiktivnom svetu koji je zaudarao na krv i creva, protivnička

banda kidnapovala je i zarobila jednog siledžiju i svakodnevno ga brutalno prebijala,

kada je čistom slučajnošću... da, to je bilo to: trebalo je da sve posmatra kao

slučajnost. Krovni rezervoar je tek slučajno čišćen istog dana kada je Micuko nestala.

Koliko je apsurdno smatrati da je to moglo biti bilo šta drugo osim koincidencije. Da,

sada kada je bolje promislila o tome, svaki deo problema mogao bi se racionalno

objasniti. Deca iz komšiluka verovatno su postavljala Kiti torbu na krov kao deo

nekog rituala, iz neke dečije uobrazilje, možda da prizovu NLO. Nije bilo sumnje u

to da su deca videla torbu u kanti za smeće, izvadila je i brzo vratila na krov. Lift se

zaustavio na drugom spratu prosto zato što je neko ko je tu živeo pritisnuo dugme

sa namerom da siđe u lobi. Kada je lift zastao i zadržao se na četvrtom spratu, ta

osoba je očito izgubila strpljenje i rešila da se spusti pešice, stepenicama. Zato ispred

lifta nije bilo nikoga kada su se vrata otvorila.

Odvajajući tako na silu jedan događaj od drugog, Jošimi je pokušavala da

pronađe logičnu podlogu svakog pojedinačno iskasapljenog fragmenta. Ali koliko

god se trudila da poremeti tok svojih misli, pokidani fragmenti bi se u sekundi

ponovo spojili, poput neke zmije koja postaje sve veća sa svakim ponovnim

spajanjem. Ona je već znala istinu, ali nije želela da je prihvati. Jedan jedini mogući

zaključak. Neizbežni zaključak. Nije bilo greške, Mićan se nalazila u krovnom

rezervoaru za vodu.

Pokušavala je da potisne ovu misao samo da bi joj se scena odmotala pred

očima. Dok su čistači bili na pauzi za ručak, devojčica je ili slučajno upala u

rezervoar ili ju je neko namerno bacio. Leš koji se raspada. Kiti torba koju je čvrsto

stiskala. Mrtvački sanduk ispunjen vodom. Ona je pila tu vodu prethodna tri

meseca. Koristila ju je za kuvanje, pravila od nje kafu i njome hladila letnja pića.

Koliko puta su njih dve leškarile u toploj kupki koja je bila puna trulih ćelija? Koliko

su puta tom vodom prale ruke i umivale se? Nije moglo ni da se izbroji.

Jošimi je šakama prekrila usta. Smrad sakea pomešan sa erupcijom želudačne

kiseline. Pojurila je ka kupatilu, čučnula pored wc-šolje i povratila. Oči su joj bile

zakrvavljene. Nos i grlo su je pekli. Povukla je vodu koja je odmah pojurila u wc-

šolju i progutala njenu povraćku spiralno naniže. Ono što je preostalo bila je

naizgled čista voda. Voda koja je curila s krova i čistila wc-šolju sadržala je ćelije

kože koja se raspadala; bila je puna malih komadića kose, kose meke poput paperja.

Osećaj mučnine nije je napuštao. Ali više nije imala šta da povrati.

Dok je brisala usta wc-papirom, Jošimi nije mogla da odagna osećaj gušenja u

grlu koji ju je neprestano terao na strašno kašljanje. Ostala je da čuči čekajući da joj se

disanje vrati u normalu. Tada ga je čula. Zvuk vode koja kaplje, kap po kap, u kadu

pored nje. Mislila je da je čvrsto zavrnula slavinu. Ipak, mala količina vode uspela je

da procuri. Sa kolenima na podu, uhvatila je wc-šolju sa obe ruke. Mahnito je

progutala pljuvačku, pokušavajući da spreči da halucinacije postanu realnost.

Halucinacije! Očigledno. Halucinacije su joj bile u krvi. Videla je nešto što je ličilo na

leš devojčice koji pluta u zagađenoj vodi koja se skupila u kadi. Lice joj je bilo

naduveno i skoro dvaput veće nego što bi trebalo da bude.

Pokušala je da vrisne „Stani!” i pala unazad na mokar pod. Crvena plastična

čaša plutala je pored grudi leša. Zelena plastična žaba na navijanje plivala je po

površini vode pedalajući brzo prednjim i zadnjim nogama. Žaba je udarila u rame

leša, otplivala dalje, vratila se i opet udarila rame, ponovo i opet, i svaki put bi
otkinula maleno parče kože leša svojim plastičnim kandžama. Jarko crvena torba sa

slikom Kiti bućkala je gore-dole, sa drškom u čvrstom stisku leša na čijoj su se

stegnutoj ruci mestimično videle kosti.

Da nije hrapavo dahtala, Jošimi bi sasvim prestala da diše. Smrad koji joj je

napao nozdrve nije bio daleko od buđavog kuhinjskog smeća. Dok je pokušavala da

skloni pogled sa trulog leša čiji je smrad ispunjavao njeno kupatilo, lupila je glavom

o vrata i srušila se na mestu, obrazom udarivši o hladan drveni parket u hodniku.

Brzo je gubila svest. Neki glas koji je dolazio izdaleka i zvučao kao cvrkut ptičice

probio je turobnu barijeru između svesnog stanja i mraka.

„Mama! Mama!”

Jošimina mrežnjača je registrovala svoju ćerku u vrećastoj pižami.

Sa rukom na majčinom vratu, njen drhtavi glas pretvorio se u jecaje. Malena

ruka pomerala se gore-dole pored Jošiminog uveta. Ovo je bila jedina Jošimina

stvarnost - toplota i laki dodir malene ruke. Njeno malo telo tako puno života bilo je

dovoljno da rastera halucinacije.

„Pomozi mi da ustanem.”

Njena molba bila je tek grubi šapat. Ikuko je stavila ruke pod majčina ramena

i povukla svom svojom snagom.

Kada je Ikuko uspela da podigne majku u sedeći položaj, Jošimi je stavila

jednu ruku na ivicu kade i uspela samostalno da ustane. Suknja sa tregerima koju je

uvek nosila kod kuće bila je mokra od struka naniže. Pogledala je prema kadi i

videla bezbroj kapljica vode koje su nesigurno stajale na sjajnoj površini krem boje.

Svest o tome da je halucinirala nije bila dovoljna da odagna halucinacije. Između

jecaja, Ikuko je gledala majku i samo mrmljala „Mama”. Bila joj je potrebna ogromna

emotivna snaga da bi bila dobra majka. Jošimi je osećala stid što se bezmalo

onesvestila. Pogođena ćerkinim jecanjem, i sama je počela da plače.

Kada su prelazili most preko kanala, Jošimi se odupirala nagonu da se okrene

i pogleda stambenu zgradu. Držala je torbu u kojoj su se nalazile stvari od vrednosti

i preobuka. Svaki put kad bi prebacila torbu iz jedne u drugu ruku, Ikuko je prelazila

na drugu stranu kako bi čvrsto držala majčinu slobodnu ruku.

Njeno ponašanje mora da je bilo krajnje šašavo. Ali postalo je nemoguće da

žive makar samo još i jedan jedini dan u stanu gde voda nije mogla da se koristi.

Rezervoar će biti pretražen sutra.

Ubediti nastojnika da rezervoar mora da se očisti, otvoriti poklopac i

pogledati unutra - to su sve bile stvari koje je bolje uraditi na dnevnom svetlu.

Osećaj tla na mostu preko kanala nije bio ništa sigurniji nego na deponiji.

Jošimi je videla da im se približava jedan slobodan taksi i zaustavila ga.

Pomogla je Ikuko da uđe pozadi i sagla se da krene za njom. U tom trenutku za oko

joj je zapao krov njihove zgrade. Tamo, patuljast na ovoj udaljenosti, virio je

rezervoar za vodu boje mesa, visoko iznad zemljišta preotetog od deponije. Da li se

mala Micuko još uvek zabavljala brčkajući se u toj svojoj zapečaćenoj kadi? Šta god

da je bilo u pitanju, Jošimi je želela da se naspava. Smestivši se na zadnjem sedištu,

rekla je taksisti ime hotela.

Prevod sa engleskog

Dina Hrecak
 KOĐI SUZUKI

KRSTARENJE IZ SNOVA

Masajuki Enojoši sedeo je naslonjen na jarbol sa stopalima pruženim preko

poklopca pramca. U ovom nemarnom položaju izgledao je kao da je namerno

okrenuo leđa kokpitu. Na pramcu nije moglo da se sedi kada su glavno jedro i đenoa

bili razvijeni; neko ko bi sedeo tu, ometao bi jedra kod promene pravca. U ovom

trenutku, međutim, mala jedrilica, sedam i po metara dugačka, uplovljavala je na

motor u Tokijski zaliv po morskom koridoru. Pošto su ga sa obe strane okruživale

deponije, ovaj morski koridor izgledao je kao mali zaliv unutar većeg zaliva. Sva

jedra na jedrilici bila su skupljena. Jedrilicama je bilo zabranjeno da na ovom potezu

razvijaju jedra. Verovatno bi jedrilica koja plovi na jedra ometala gust pomorski

saobraćaj koji se odvijao u ovom delu zaliva.

Enojoši je pretpostavljao šta su planirali gospodin i gospođa Ušiđima, vlasnici

broda. Hteli su da iskoriste ovo vreme kada su jedra spuštena da popričaju sa njim.

Još uvek neiskusan, gospodin Ušiđima bio je daleko od profesionalca kada je trebalo

upravljati jedrilicom samo uz pomoć jedara. Bilo je dosadno samo gledati. Očigledno

nesposoban da proceni iz kog pravca duva vetar, Ušiđima se uporno zamajavao po

kokpitu, izvlačeći i slažući jedra sa nesigurnim izrazom na licu. Po načinu na koji je

pogledao u pravcu iz kog je duvao vetar i odmahnuo glavom, bilo je jasno da

jedrilica nije plovila kako je on želeo. Enojoši je osećao veću nelagodu dok je

posmatrao Ušiđimin izraz lica nego što ga je brinulo naginjanje broda, pa se pitao da

li će se živi vratiti u marinu. Ali Ušiđima je bio taj čija je ruka sada bila na kormilu, u
kokpitu, odmah iza leđa Enojošiju. Kada je trebalo upravljati vanbrodskim motorom

od devet konjskih snaga, navigator je vrlo lako uspevao da manevriše jedrilicom.

Ostavljajući trag od bele pene iza sebe, jedrilica je tiho napredovala između deponija,

koje su služile kao glavni lukobrani i pristanište za trajekt Ariake. Putovanje oko

špica morskog parka Vakasu i malo uzvodno uz reku Ara vratilo bi te nazad do

marine Drim ajlend. Sa obnovljenim samopouzdanjem u svoju sposobnost da

upravlja brodom, Ušiđima je samosvesno podigao nogu na klupu i zauzeo poziciju

za kormilom. Ušiđimina supruga Minako nije bila na palubi. Verovatno je bila dole u

kabini tražeći nešto za piće. Enojošiju nije nedostajala njena brbljivost. Bio je

zahvalan za ovu mirnu pauzu.

Enojoši je pogledao na sat. Bilo je skoro šest po podne. Ovo mini-krstarenje

trebalo je da bude samo površno ispitivanje uvalica u Tokijskom zalivu i trebalo je da

se završi u Drim ajlend marini do uveče.

Sunce je zalazilo za zapadni horizont. Da su bili na otvorenom moru, videli bi

veličanstveni prizor sunca koje gasne na nezaklonjenom horizontu. Ovde pogled nije

bio toliko različit od onog koji se pružao sa pristaništa, ali neiskusni skiper nije imao

ni veštine ni hrabrosti da izvede brod na otvoreno more. Grupa supersolitera koja se

gradila u drugoj priobalnoj razvojnoj oblasti pružala se ka zapadnom nebu poput

žbuna bambusovih izdanaka izniklih iz sahranjenih hranljivih materija deponije.

Tanka večernja izmaglica počela je da obavija crne čelične skelete nedovršenih

nebodera čije su se siluete oslikavale naspram grimizne pozadine. Mada niko ne bi

očekivao da se građevinski radovi obavljaju nedeljom, mogli su da se čuju zvuci

nalik grmljavini. Bilo je teško ustanoviti odakle tačno ovi zvuci dopiru, ali je svako

masivno odjekivanje pogoršavalo Enojošijevo osećanje nelagode.

Mada nije mogao da pronađe izvor ove uzrujanosti, ona je sve vreme bila

prisutna. Udarci koji su odzvanjali naviše od morskog dna pa sve do trupa broda

stizali su do same Enojošijeve utrobe.

 Izašavši iz kabine, Minako je uzbuđeno pokazala u pravcu suprotnom od

zalazećeg sunca. „Hej, vidi ovo!”, zacvrkutala je sa izveštačenom mladalačkom

radošću.

U tom momentu, jedrilica, nazvana MINAKO u ženinu čast, samo što nije

obišla vrh morskog parka Vakasu. Čim je brod promenio kurs, momentalno je

mogao da se vidi Diznilend. Bilo je tačno ono vreme večeri kada počinju da se pale

svetla u daljini. Ono na šta je Minako skretala pažnju dvojice muškaraca svojim Beti

Bup uzvikom bio je Diznilend i svetla hotela koji su se načičkali duž obližnje obale.

Devojački ton nije nikako odzvanjao dečijom nevinošću, već je više izražavao sebično

insistiranje da se ostali priključe. Enojoši je umesto odgovora samo bacio kratak

pogled i odlučio da je ignoriše. Ali ona ga je pozvala: „Šta radiš tu tako zamišljen i

sam, dođi ovamo po pivo!”

Obgrlivši jarbol, Enojoši se okrenuo da je pogleda. Stajala je sa limenkom piva

u ruci.

Enojoši je ispustio neki neodređeni zvuk, pitajući se šta da radi. Osećao se

jadno što jednostavno nije mogao da joj kaže ne. Dakle, da li da odbije da sluša njeno

prazno brbljanje tako što će ostati u ovom svom skloništu ili da se dokopa jednog

piva po cenu preživljavanja njene „trgovačke žvake”? Svakako je bio žedan, a pivo je

dobro zvučalo.

Sa jednom rukom još uvek na jarbolu, a drugom na bumu, dopuzao je do

kokpita da od Minako uzme ponuđeno pivo.

„Hvala. Ovo je tačno to što mi treba.”

Klimnuo je glavom u znak zahvalnosti, grubo povukao otvarač i onda

nategao pivo. Bilo je ohlađeno i imalo odličan ukus. Primetivši zadovoljstvo na

Enojošijevom licu, Minako je nastavila: „Pa? Zar ne misliš da je predivno?”

Onog trena kada je čuo da je krenula, pivo je izgubilo nešto od svoje slasti.

Koliko li je puta ovog dana morao da istrpi ovo nagovaranje. Njen ton je otkrivao da
ga ona ne pita toliko za mišljenje, koliko ga prisiljava da prihvati njeno. Opet je

ispustio neki neodređeni zvuk umesto odgovora.

Pokušavajući da promeni temu, uzaludno je razbijao glavu u potrazi za

nekom drugom. Njih troje na jedrilici jedva da su imali išta zajedničko o čemu bi

pričali. Ovo je bio treći put da se Enojoši susreo sa gospodinom Ušiđima. Minako je

prvi put video tek tog jutra.

Ušiđima, koji je čutao, sada se uključio: „Možeš ti to. Sve je pred tobom.”

Enojoši nije odgovorio. Kad bi samo opet razvili jedra. To bi ih ućutkalo. Ne bi

imali vremena da ga maltretiraju kada bi morali da trimuju đenou i glavno jedro. Ne

bi znali šta će sa sobom od totalne zbunjenosti. Ali dokle god su se vozikali u mirnim

vodama večernjeg mora koristeći vanbrodski motor, Ušiđimi je bilo lako da stoji tu

sa pivom u ruci i pazi samo na kormilo.

Enojoši je upoznao Ušiđimu na okupljanju svoje srednje škole u julu, dva

meseca ranije. Nije se okupljalo samo njegovo odeljenje, već nekoliko generacija, svi

stari momci. Stotine njih došlo je na godišnjicu. Za deset godina od kada je

maturirao, Enojoši nijednom nije prisustvovao ovom okupljanju. Ove godine je

igrom slučaja imao slobodan vikend, pa je odlučio da ode, za promenu. Razočaran

što nije sreo onoliko srednjoškolskih drugara koliko se nadao, Enojoši se šetkao po

prostoriji u potrazi za poznatim licima. Usput je počeo da ćaska sa Ušiđimom, pa su

na kraju i razmenili posetnice. Ušiđima je maturirao sedam godina pre Enojošija; na

njegovoj posetnici pisalo je Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i ribarstva. Mesec

dana kasnije, Ušiđima je pozvao Enojošija na piće i predložio ovaj izlet jedrilicom.

Sada, kada bolje razmisli o tome, Enojoši je trebalo da posumnja u Ušiđimine

motive i generalno da bude mnogo obazriviji. U prošlosti je bilo poznanika koji bi ga

kontaktirali iznenada, tražeći da se sretnu i podsete na stara vremena, samo da bi

mu tada predložili neku sumnjivu šemu. Sada mu jeste izgledalo potpuno prirodno

da, bili oni drugari iz srednje škole ili ne, sam čin pozivanja nekog koga ne poznaješ
uključuje neke zadnje namere. Da su i dalje bili srednjoškolci, to bi bila druga stvar.

Ali u svetu odraslih, većina prijateljstava uglavnom se vrtela oko neke vrste koristi.

„Prvo zamisli ono za čime žudiš, što želiš da imaš.”

Ušiđimino lice bilo je blizu, a glas mu je dopirao odmah iza Enojošijevih ušiju.

Prigušena svetlost sumraka otkrila je staračke bore urezane na Ušiđiminom čelu.

Kad god bi Ušiđima oborio pogled, njegova proređena kosa takođe je dolazila do

izražaja. Enojoši je imao osećaj da je ovaj čovek, koji mu je isprva izgledao mlado za

svoje godine, odjednom mnogo ostario.

„Šta ti želiš od života?”

Bilo je očigledno da je odgovor koji je Ušiđima očekivao bilo nešto što je

zahtevalo čitavo bogatstvo, poput jahte ili mercedesa. Enojoši je odabrao drugu vrstu

stvari. Mogao je da odabere bilo šta, samo da ne bude nešto što može da se kupi

parama.

„Sada kad si to pomenuo, mislim da bih želeo da imam dete.”

Enojoši nije bio oženjen, nije bio ni blizu veridbe. Čak ni devojku nije imao i to

je već rekao Ušiđimi.

Supružnici su razmenili iznenađene poglede.

„Da li si oženjen?” Minako je pitala zbunjeno, razgoračenih očiju. Okrenula se

ka mužu sa izrazom besa na licu, pokušavajući tako da izrazi svoju iznerviranost što

od njega nije dobila prave informacije. Ušiđima, spleten, pomalo iziritiran, usmerio

je pogled na Enojošija. „Zar mi nisi rekao da nemaš devojku?”

„Jeste, nemam devojku. Ali živim sa jednom devojkom, i kada bih mogao da

joj napravim dete, samo to bi bilo potrebno da se uda za mene.”

To je bila laž. U njegovom životu nije postojala žena. Ma koliko nevina ova laž

bila, počeo je sam sebi da se gadi. Njegova nesposobnost da kaže ’ne’ bila je patetična

i terala ga da se oseća kao neko malo dete koje nikada neće odrasti. Mogao je samo
da bude nedosledan i protivrečan, u nadi da će drugi primetiti da nije zainteresovan.

Sada mu se želja nije ispunila, jer je Minako prihvatila ovu laž i samo

produžila. „Pretpostavimo da dobiješ dete i da to dovede do braka. Moraš imati

novca. Tu su troškovi venčanja, a onda morate negde i da živite. Sa detetom,

naravno. Da li znaš koliko košta odgajati dete?”

Gospodin i gospođa Ušiđima nisu imali dece, ali to ih, naravno, uopšte nije

sprečavalo da Enojošiju održe lekciju. Insistirali su na tome da plata koju donosi

običan kompanijski posao nije dovoljna za izdržavanje porodice. Ako se stalno bude

mučio da sastavi kraj sa krajem, nikada neće ostvariti svoje snove...

Supružnici su pokušavali da ga zainteresuju za piramidalnu prodajnu šemu

koju finansira inostrani kapital. Enojoši je bio sasvim svestan da dotična organizacija

nije bila uključena ni u šta nelegalno. Koncept smanjenja troškova putem prodaje bez

prodavnice i davanja marže trgovcima nije bio loš. Trgovci su pripadali drugim

ešalonima piramidalne hijerarhije - što viši nivo, to veći bonus za učinak. Ušiđime su

očito bili na trećem stepeniku od dna i vrlo željni da napreduju. Da bi u tome uspeli,

morali su da regrutuju trgovce milom ili silom. Jedini način da poboljšaju svoj

položaj bilo je ubeđivanje novih ljudi da prodaju proizvode njihove kompanije i

treniranje početnika da postanu odlični predstavnici prodaje. Kao prodavac

automobila koji je sigurno upoznat sa marketinškim tehnikama, Enojoši bi za

Ušiđime bio odličan ulov. Zapravo, njihova kompanija imala je i liniju automobilskih

proizvoda.

Penjanje na više stepenike značilo je više novca, dovoljno da se za samo

godinu dana kupi stan. Supružnici su tvrdili da zarađuju duplo više od ove

piramidalne šeme nego dok su radili kao državni službenici. U suprotnom, ne bi

imali jedrilicu. Jedrilica je bila apsolutno neizostavan alat za vrbovanje novih

članova. Kada bi se našli na moru, mogli su žrtvu da udave svojim govorom za

regrutaciju, sigurni da im žrtva ne može uteći. Jedrilica je takođe služila i kao dokaz

da se preko ove šeme snovi zaista ostvaruju. Za Ušiđime, jedriličarstvo je bilo poput
onih kućnih zabava na kojima je domaćin valjao neku robu.

„Zamišljanje je ključno. Zamišljaj to što želiš dovoljno dugo i dovoljno čvrsto i

ostvariće se.”

Ušiđima je dosledno i sa žarom predstavljao svoj stav, ali Enojošija to nije

zanimalo. Ta slika koju je Ušiđima pokušavao da naslika nije Enojošija ni najmanje

interesovala. Nije da mu je zarađivanje novca bilo nebitno, ali jednostavno nije želeo

da ga juri po cenu gubitka prijateljstva. Lako je mogao da zamisli kuda bi sve to

vodilo, kada bi jurio sve veće i veće bonuse. Obreo bi se u nekoj vrsti verskog kulta,

klike fanatika sličnih shvatanja sa samo jednim ciljem i jednom idejom, i bilo bi

nemoguće pobeći odatle.

Ušiđime su bili vidno nezadovoljni i razdraženi. Sa neodobravanjem su pričali

o Enojošijevom nedostatku maštovitosti, nazivajući ga budalom, čak nagoveštavajući

i da je inferiorno ljudsko biće. Svojom moćnom maštom predvideli su da će Enojoši

živeti i umreti kao poslednji bednik koji će celog života morati da radi da bi

preživeo, bez velikih snova.

Enojoši se čak nije ni potrudio da se raspravlja sa njima. Naravno, postojala je

realna mogućnost da će celog života biti tek običan prodavac. Ali ne bi imalo nikakve

svrhe da im kaže kako ga ta ideja ne zabrinjava posebno. Samo bi ga zamorilo. Sve

što je Enojoši želeo bilo je da što pre siđe sa broda. Bilo mu je dosta nesigurnog tla

pod nogama, kao i boravka na tuđoj jedrilici. Gadila mu se plašljiva pokorljivost koju

je ovo nepoznato okruženje izazivalo u njemu. Jedrilica se kretala postojano ka

severu, na skoro sto metara istočno od Vakasu terena za golf, koji su se prostirali od

severa ka jugu na uskom, dugačkom parčetu ostrva. Ostalo je još samo dva i po

kilometra do mosta na reci Ara, koja se uliva u zaliv, iza kog je bio ulaz u marinu

Drim ajlend. Neće još dugo morati da ih trpi. Kada napokon siđe sa jedrilice, neće

više nikada morati da ih vidi.

Ali njegove molitve da brže stignu ostale su neuslišene, jer je motor jedrilice
MINAKO kašljucnuo i ugasio se. To je bilo toliko neobično da je Ušiđima zastao u

pola rečenice i progutao pljuvačku. Pogledao je u vanbrodski motor.

„Čudno, veoma čudno.”

Enojoši je nesvesno bacio pogled na sat. Jedrilica se zaustavila u 18.27. Voz na

liniji Keio prelazio je čelični most pred njima proizvodeći karakterističan zvuk.

Svetlo koje je dopiralo kroz prozore voza formiralo je belu liniju na večernjem nebu

iznad ušća reke. U skoro svakoj zgradi na obali zaliva bila su upaljena svetla.

Jedrilica se zaustavila taman kada je crna površina mora počela da svetluca istačkana

ovim svetlima.

Mesto na kome se jedrilica zaustavila isključivalo je mogućnost da su se

nasukali. Bili su nekoliko stotina metara zapadno od peščanog spruda Sanmaizu,

koji se pružao južno od priobalnog parka Kasai, pored ušća reke koja se nekada

zvala Edo. Takvi plićaci bili su obeleženi čeličnim kočevima kako bi ukazali na

opasnost. Noću su vrhovi ovih kočeva svetleli. Rizik od slučajnog nasukavanja na

peščane sprudove bio je minimalan ukoliko nije bilo jakog vetra ili guste magle.

Osoblje Drim ajlend marine ih je nekoliko puta opomenulo na plićake ispred ulaza i,

uprkos svim svojim manama kao pomorca, Ušiđima je sa posebnom pažnjom

navodio jedrilicu kako bi ih izbegao.

„Motor se ugasio, zar ne?”, primetio je Enojoši nehajno, i ne pokušavajući da

ustane sa svoje klupe.

Sa sumnjičavim pogledom, Ušiđima je odvrnuo čep rezervoara za gorivo i

provirio unutra da vidi da li je prazan. Polagano je povukao ručni starter. Motor se

odmah upalio. Ušiđime su izgledali kao da im je laknulo, ali samo nakratko. Čim je

skiper ubacio u prvu brzinu, motor se opet zakašljucao i ugasio.

Sada, umesto da ponovo pokrene motor, Ušiđima je izvukao rep motora iz

vode.

„Šta je ovo?” Ušiđima je divlje uzviknuo nateravši Enojošija da poskoči. Sve

troje su pogledali u propeler.

U večernjoj tami, prekrivena morskim travama, ta stvar je bila sasvim crna.

Ušiđima se nagnuo nad rep motora i dohvatio dečju plavu platnenu patiku.

Verovatno je plutala u blizini kada su se pertle zapetljale i povukle i ostatak patike,

zaglavivši propeler.

Patika je bila jedan od Diznijevih proizvoda, sa motivom Mikija Mausa.

Ušiđima ju je okrenuo da na đonu proveri veličinu. Bila je mala i verovatno

pripadala dečaku.

Slegnuvši ramenima, Ušiđima je patiku predao Enojošiju i napravio grimasu.

Njegov stav je sugerisao da Enojoši treba da se ratosilja patike kako zna i ume. Po

mom su plutali svakojaki odbačeni predmeti, pa nije bilo toliko čudno što su

pronašli dečju patiku. Ali Ušiđimi kao da je ta stvar bila zlokobna i čak kao da je se

pomalo plašio. Pošto je patiku dodao Enojošiju, papirnom maramicom je brižljivo

obrisao dlan desne ruke.

Ušiđima ga je streljao pogledom i Enojoši se taman spremio da patiku baci

nazad u more kada je na peti primetio ime. Kazuhiro. Bilo je ispisano crnim

markerom.

„Mali Kazuhiro”, promrmljao je Enojoši za sebe.

„Samo je baci natrag, u redu?”, naredio je Ušiđima besno.

Umesto da je baci daleko, Enojoši je patiku postavio na površinu vode kao da

je brodić i lagano je lupnuo po peti.

Praktično nova leva patika nesigurno se ljuljuškala dok se plutajući udaljavala

od njih. Morska struja bila je prilično jaka u ovom delu zbog blizine ušća reke Ara.

Patika je otplutala južno i uskoro nestala u crnilu mora. Enojoši je zamišljao malog

dečaka kako pocupkuje na desnoj nozi. Ušiđima je spustio rep motora u vodu i

pokrenuo ga. Uklonili su patiku koja je napravila problem; trebalo bi da nastave

normalno.
 Enojošijev sat pokazivao je 18.35. Izgubili su pet minuta, ali je izgledalo kao

da će se vratiti do sedam, kako su i planirali.

„Hajde da krenemo”, rekao je Ušiđima i ubacio motor u prvu brzinu. Ovog

puta mašina se nije ugasila, već je nastavila da radi kao i pre.

Ono što se dogodilo u narednih nekoliko trenutaka teško je opisati rečima.

Neki grgotavi zvuk začuo se iza motora i na površini vode pojavili su se maleni

balončići. Bilo je jasno da se propeler vrti i pokreće brod napred. Ali jedrilica se nije

pomerala. Osećaj je bio kao da su se nalazili u snu, ili pre u noćnoj mori u kojoj, bez

obzira na to koliko brzo pokušavaš da pobegneš od čudovišta, stopala nikako da ti

se odlepe od tla i samo ti srce prebrzo tuče. Troje ljudi na brodu imalo je manje-više

isti osećaj. Iako su trup i paluba jedrilice bili između njih i vode, imali su utisak kao

da su im se stopala uplela u neki kanap koji je isplivao sa morskog dna.

Enojoši i Ušiđima ostali su potpuno nemi, dok je Minako nervozno ustajala i

ponovo sedala natrag na klupu. Piskavim tonom koji se bezmalo pretvorio u vrisak

zapitala je: „Šta je sad ovo? Zašto se ne krećemo?”

Ušiđima je čačkao menjač i pokušavao da ubaci motor u rikverc. Jedrilica se

nije pomerila ni u jednom pravcu.

„Da li biste mogli da se nagnete nalevo?”, upitao je Ušiđima.

Enojoši i Monako su ga poslušali i nagnuli se preko ograde sa leve strane

broda. Kako se jedrilica iskrivila na stranu, Ušiđima je ubacio motor u prvu brzinu,

ali uzalud. Pokušali su da se pokrenu napred sa naginjanjem na desnu stranu, zatim

u rikverc sa naginjanjem na desnu stranu i najzad u rikverc sa naginjanjem na levu

stranu, ali je jedrilica i dalje odbijala da se pomeri, kao da je tu pustila korenje.

Ušiđima je ugasio motor. Minako je zaustila da kaže nešto, ali ju je on ućutkao

odmahivanjem ruke.

„Stani sekund.” Kako je ovo rekao, udubio se u svoje misli, verovatno

prebirajući po svom limitiranom iskustvu šta treba da se uradi kako bi se nepomična

jedrilica pomerila. Enojoši je jedva čekao da se vrate u marinu i da se otarasi ovog

para, ali uzevši u obzir celu situaciju, nije mu padalo na pamet da požuruje Ušiđimu.

Njegov izraz lica nije bio samo ozbiljan, već i zabrinjavajuć. Vrbovanje za prodajnu

šemu sada mu nije bilo ni na kraj pameti.

„U redu”, rekao je Ušiđima, kao da pokušava sebe da ohrabri, i ustao. Objavio

je šta je sledeći korak koji treba da preduzmu. „Hajde da izmerimo dubinu.”

Ušiđima je otvorio sanduk i izvukao sidro vezano kanapom. Postepeno je

spuštao sidro u vodu. Kada je potonulo nekih desetak metara, Ušiđima je prestao da

spušta konopac i umirio se na nekoliko sekundi. Zatim je duboko uzdahnuo, pa

počeo da izvlači sidro. Problem nije bio do dubine vode. Dugačka kobilica broda nije

mogla biti zarivena u peščano dno, nisu se zbog toga zaustavili. Sada je bilo sasvim

sigurno da se nisu nasukali.

„Čudno, zar ne?”, izjavio je Enojoši. Ništa drugo nije mogao da kaže o

situaciji. Nelagodnost koju je izazivalo to što pod nogama nije imao čvrsto tlo bila je

nešto što nikada ne bi morao da iskusi na kopnu.

Vrativši konopac sa sidrom u sanduk, Ušiđima ga je sa treskom zatvorio i seo

na poklopac. Očigledno nije bio raspoložen da priča. Minako je uključila svetla za

navigaciju i u kabini i otvorila vratanca. Svetlo iz kabine učinilo je da čiste, bele

površine kokpita sijaju kao da su obložene fluorescentnom farbom.

Osećaj da je situacija kritična, koji se kod Enojošija tek pojavio, verovatno nije

mogao da se poredi sa onim što su Ušiđime osećali. Na kraju krajeva, Enojoši nije bio

član posade, već samo gost na jedrilici, a kao takav nije imao nikakvu odgovornost

za ono što se dešavalo. Bila bi sasvim druga stvar da su se nasukali daleko na

otvorenom moru, bez kopna na vidiku. Ovako, nalazili su se na tek stotinjak metara

istočno od Vakasu terena za golf, čija su se svetla jasno videla. Ni na istoku ni na

severu, takođe, kopno nije bilo daleko. Linija obale bila je traka svetla i žamor

večernjih aktivnosti izmešan sa zvucima saobraćaja. U međuvremenu, sa svakim

minutom koji je prolazio, Ušiđime su postajali sve mrzovoljniji. Ušiđima je izgledao

kao da je zbunjen i iznenađen što se brod zaustavio, dok je Minako, sa vidnom

mržnjom prema muževljevoj nesposobnosti, frktala i glasno uzdisala ne bi li ga tako

naterala da ponovo pokrene brod.

Cela ova stvar bila je bolan šamar za Minako, koja je tako oduševljeno pričala

Enojošiju o svim radostima posedovanja jedrilice i koja je uporno pokušavala da ga

namami da joj se pridruži u naslađivanju ovim tako očito superiornijim životom.

Dakle? Ne misliš li da je ovo prosto čarobno? Ovo je bilo kao da vidiš svog ljubimca kako

radi nešto neopisivo glupo upravo nakon što si ga nahvalio kako je naučio sve

trikove i čak pozvao ljude da ga gledaju.

Ostavivši po strani osećaj nesugurnosti zbog toga što nije na kopnu, Enojošija

je sve više zanimalo kako će Ušiđime da ih izvuku iz ovog problema. Iako nije znao

ništa o brodovima, Enojoši je izneo predlog. „Možda se neki kanap zapetljao oko

kobilice?”

Ušiđima je podigao pogled i odobravajući zaklimao glavom. „I ja sam upravo

o tome mislio. Može biti da se kobilica uhvatila u neku mrežu ili nešto slično.”

„Ovde se postavljaju mreže?”

Ušiđima je odmahnuo glavom. „Zapravo, ne. Ovo je pomorski koridor.”

„Dakle...”

„Verovatno se neko uže, deo neke fiksirane mreže ili nešto nalik tome otkačilo

i upetljalo oko kobilice.”

Čak je i Enojošiju bilo jasno da bi, ako je to bio problem, drugi kraj konopca

morao još uvek biti pričvršćen za morsko dno. Takva slučajnost izgledala je malo

verovatna. Morao je da skriva osmeh dok je zamišljao kako deo užeta pravi omču i

podiže se sa morskog dna da ulovi kobilicu broda, poput kauboja koji lasom hvata

mladog vola.
 „Šta ćemo da radimo u tom slučaju?”, javila se imenjakinja broda. Iskrivila je

svoje pune usne i buljila u svog muža. Iz nekog razloga, Enojoši nije mogao da

podnese to njeno mlitavo lice. Iz kontura tog lica i šminke koju je stavila izbijala je

taština. Verovatno je ona prva ušla u ovu prodajnu šemu, a onda navukla i muža.

Najverovatnije je ona bila ta koja je podsticala i podbadala.

„Da skinemo uže sa kobilice, pretpostavljam.”

Enojoši je sa lakoćom mogao da zamisli šta je Ušiđima sada morao da uradi.

Bilo je veoma jednostavno. Morao je da zaroni ispod jedrilice, pronađe konopac i

skine ga sa kobilice. A ipak, sam pogled na tu tamnu vodu ispod bio je dovoljan da

izazove žmarce. Kako je sunce potpuno utonulo iza horizonta, i inače tamna voda

zaliva, u kojoj se sada ogledalo mastiljavo noćno nebo, sada je izgledala još tamnija.

Sama pomisao da treba da zadrži dah i zaroni u mračne dubine bila je dovoljna da

ga uguši.

Na brodu nije bilo ni maske ni podvodnog svetla, Ušiđima bi morao da pipa

po mraku kako bi obavio taj posao. Sve i da ima masku, u muljevitim vodama

Tokijskog zaliva vidljivost je bila ravna nuli.

Ali Ušiđima je ostao tih i nepomičan. Zamišljeno je grizao donju usnu i

upućivao značajne poglede Enojošiju, koji se uopšte nije čudio što Ušiđima ne deluje

kao da će bilo šta preduzeti, sada kada je bilo jasno šta treba da se radi. Enojoši je

shvatao. Ušiđima nije hteo da zaroni. Hteo je da Enojoši zaroni, ali umesto da ga

pita, u sebi se nadao da će se Enojoši sam ponuditi.

... Mrka kapa.

Enojoši apsolutno nije imao nameru da mu učini. Kako bi Ušiđimi to stavio

do znanja, ustao je i smrknuto mu okrenuo leđa. On nije bio ni u kakvoj obavezi da

bilo šta učini za dobrobit MINAKO, a kamoli da rizikuje sopstveni život.

„Enojoši.” Tek što se uputio ka kabini, Ušiđima ga je pozvao nazad.

Enojoši se okrenuo i video da Ušiđima otkopčava košulju. Skiper kao da je

shvatio da mu ne preostaje ništa drugo osim da sam obavi ovaj zadatak. „Dobro je”,

rekao je Enojoši u sebi.

Pošto je obmotao konop nekoliko puta oko sebe i vezao ga u pašnjak čvor,

Ušiđima je drugi kraj predao Enojošiju.

„Računam na tebe”, rekao je Ušiđima i potapšao Enojošija po ramenu.

„U sigurnim si rukama”, ohrabrio ga je Enojoši čvrsto uhvativši uže tako da

ga domaćin vidi.

Ušiđima je ušao u vodu prvo nogama, a zatim se spustio sve do ramena. Sa

šakama na obodu krme, savijao je i pružao ruke kao da radi zgibove u teretani,

regulišući disanje. Bio je rani septembar, tako da voda nije mogla biti previše hladna.

Kako je poigravao gore-dole u vodi, Ušiđimino lice izgledalo je sivo pod svetlom iz

kabine. Na njemu se videlo bolno opiranje tome da jednostavno zaroni i završi s tim.

Ipak, u sledećem trenutku Ušiđima se izdigao, zadržao dah i bacio se pod vodu.

Kobilica broda je kao teška daska koja se od centra trupa pruža ravno dole u

vodu. Kobilica MINAKO bila je skoro jedan metar široka i metar i dvadeset dugačka.

Stoga Ušiđimin zaron, ako se to uopšte tako može nazvati, nije mogao biti mnogo

dublji od toga. Dužina konopa koju je trebalo pustiti za njim bila je zanemarljiva. I

pored toga, Enojoši je pustio nekoliko metara konopa u more kako bi Ušiđima imao

dovoljno da se slobodno kreće.

Pola minuta kasnije, Ušiđima je izbacio glavu iz vode. Pokušao je da se uhvati

za jedrilicu, ali nije uspeo, pa se održavao na vodi samo sa glavom iznad površine.

„Kako izgleda?”

Ušiđima je energično odmahnuo glavom umesto odgovora. Lice kao da mu je

bilo sivlje nego ranije. Najverovatnije, sve što je mogao da uradi na prvom zaronu

bilo je da ustanovi gde je kobilica.

Ušiđima je regulisao disanje pripremajući se za drugi pokušaj. Nije bio dole ni

ceo minut kada je Enojoši osetio udarac pod nogama, a brodski trup je odzvonio
tako da je sugerisao da se Ušiđima muči pod vodom. Isto se moglo pretpostaviti i po

pomeranju konopca. Ušiđima je morao biti odmah ispod, ali je Enojoši osetio nalet

panike i pokušao malo da pritegne konopac. Upravo tada, pod rukama je osetio

snažan trzaj i uže se zateglo kao da se neka ogromna riba uhvatila za drugi kraj. Dok

je pokušavao da zadrži konop u rukama, Enojošija je nešto povuklo do boka broda i

presamitilo preko ograde.

„Molim te, pomozi mi”, pozvao je Minako, koja je ustala sa klupe i stala pored

njega. Iz predostrožnosti joj je dao da drži kraj užeta, dok je on vukao svom snagom.

Enojoši je u rukama osećao punu Ušiđiminu težinu. Imao je loš predosećaj. Možda se

dogodila neka nesreća.

Samo metar od jedrilice, Ušiđimina glava isplivala je na površinu. Mada se

održavao na površini, nije izgledao kao da pluta sa lakoćom. Telo mu se izvijalo

unazad kao da će svakog časa potonuti.

„Drži se!”

Sa ovim uzvikom ohrabrenja, Enojoši je povukao konop još jače kako bi

podigao Ušiđimu. Ušiđima je pokušavao nešto da kaže, ali reči nisu izlazile iz

njegovih usta. Možda je to bio nemi krik užasa. Bilo je stravično kada se u sledećem

trenutku izraz njegovog lica promenio i on počeo da tone, dok mu se proređena kosa

razlila po površini poput morske trave. Enojoši je vukao svim silama, jer je bio

ubeđen da će se Ušiđima udaviti.

Nije bilo izvodljivo da ga izvuku preko boka jedrilice. Enojoši je otišao na

krmu, uhvatio Ušiđimu ispod pazuha i povukao ga u kokpit. Ušiđima je sada bio

napola u brodu, sa stomakom uz obod krme. Kada mu je obraz dotakao palubu,

povratio je. Iz njegovih usta, u isprekidanim mlazevima, izlazila je ne samo morska

voda koju je progutao tokom zarona, već i ostaci sendviča i piva koje je popio za

ručak. Celo njegovo telo grčilo se sa svakim naletom povraćanja. Noge su mu i dalje

visile u vodi. Minako je ciknula i skočila u stranu; još uvek vrišteći potrčala je u
kabinu da donese peškir.

Pokušavajući da se podigne na brod, Ušiđima je mahnito puzao napred. Kada

je izvukao noge iz vode, prevrnuo se na leđa, pokušao da udahne i počeo strašno da

kašlje.

Enojoši nije imao predstavu kako da pomogne nekome ko se bezmalo udavio.

Jedino što je mogao da uradi bilo je da Ušiđimu neprestano zapitkuje da li je „okej”.

Prebacivši mu peškir koji je Minako donela preko ramena, počeo je da trlja

Ušiđimina leđa. Sa glavom zabačenom u stranu, Ušiđima je i dalje povraćao, mada iz

njega više nije izlazilo ništa osim suza i pljuvačke. Ipak, nije mogao da se zaustavi.

Užasni grčevi terali su ga da ispovraća želudac.

Enojoši je zaključio da bi Ušiđimi bilo bolje da legne u krevet u kabini.

Podupirući Ušiđimu svojim ramenom, počeo je da ga vuče prema kabini. Ali posle

samo korak-dva postalo je jasno da Ušiđima nema nikakvu kontrolu nad svojim

nogama. Činilo se da nije u pitanju to što ga je snaga napustila, već kao da je zapravo

ostao bez nogu od kolena naniže. Pošto je konačno uspeo da smesti Ušiđimu na

krevet, Enojoši ga je pokrio velikim peškirom, duksericom i svime što bi moglo da ga

ugreje. Ušiđima nije prestajao da se trese, drhtavica je postajala sve gora i gora. S

vremena na vreme, kroz njegove blede usne probijao se stravičan jauk nalik na

urlikanje divlje zveri. Ušiđimin lik se toliko dramatično promenio da su Enojoši i

Minako mogli samo da u tišini kao skamenjeni stoje pored kreveta.

Isprva, Enojoši je pomislio da se Ušiđimi dogodilo nešto poput ovoga.

Ponestaje mu vazduha i on pokušava da ispliva direktno na površinu. Ali, kako

ostaje bez vazduha na pola puta, počinje da paniči i guta morsku vodu. Možda mu

se konop uhvatio za kobilicu. U svakom slučaju, paniči i počinje da se davi. Strava

od koprcanja po mračnoj vodi je neopisiva, i najmanji problem može da izazove

paniku.

Ali izraz potpunog horora na Ušiđiminom licu jednostavno je prkosio ovom

scenariju. Njegove oči bile su slepo prikovane u prazno, verovatno ne registrujući

ništa, a ni čulo sluha i mirisa izgleda ga nisu služili. Njegova sposobnost percepcije

kao da je još uvek bila blokirana usled traume koju je doživeo.

Enojoši je pitao Minako da li na brodu imaju nešto jače od piva. Izvukla je iz

brodske kuhinje pola flaše crvenog vina i jednu šolju.

„Ovo možda neće biti dovoljno jako da ga povrati”, rekao je Enojoši

uspravivši Ušiđimu u pokušaju da mu sipa malo vina u usta. U početku Ušiđima

kao da je mogao da proguta samo nekoliko kapi, ali je njegovo grlo postepeno počelo

da radi brže, pa je časkom popio dve šolje vina. U njegovim očima pojavila se neka

iskra života. Drhtavica koja mu je tresla celo telo polako se smirivala, a disanje se

vraćalo u normalu.

Enojoši je rešio da Ušiđimu prvo pita da li je uspeo u onome što je naumio, a

to je da ukloni uže obmotano oko kobilice.

„Ušiđima, da li si uspeo?”

Ušiđima je snažno odmahnuo glavom.

„Znači, uže je još obmotano oko kobilice.”

Ovog puta Ušiđima je još jače odmahnuo glavom. Reagovao je na potpuno

identičan način kada ga je Enojoši ponovo pitao istu stvar. Ušiđima je odmahnuo

glavom na pitanje da li je obavio posao. Isto tako je odmahnuo glavom da opovrgne

da je neko uže ostalo zakačeno za kobilicu. Ako nije jednostavno bio u delirijumu,

onda je ostao samo jedan racionalan zaključak. Šta god da je zaustavilo jedrilicu, tek

je trebalo da bude uklonjeno sa kobilice - a to nije bio kanap. Nešto drugo je

zaustavilo jedrilicu. Dok je Enojoši razmišljao o ovome, brod se iznenada zaljuljao,

dvaput. Nije ličilo na talas, već pre na neku silu koja je delovala na jednu tačku broda

kao da hoće da ga povuče naniže.

Enojošijeva uzrujanost prerasla je u strah. Prvi put u životu je bio na jedrilici,

ali je kao dečak uživao u mnogim uzbudljivim pričama o misterijama mora. Čak i
najobičnije priče o fantomskim brodovima znale su da mu nateraju žmarce niz

kičmu. Celokupna posada ogromnog broda nestala bi bez traga, ostavljajući sve iza

sebe.

Šta se dogodilo na tom brodu? Priče su samo postavljale pitanja, a nikada nisu

davale odgovor. One su na čitaoce ostavljale snažan utisak da je more samo po sebi

misterija, da je to mesto gde se svet živih i svet mrtvih prepliću.

Enojoši je nervozno pogledao oko sebe. Gde je bila ona životna veza sa

kopnom - radio? Uporno ga je tražio, ali nije mogao da uoči ništa slično.

„Gde je brodski radio?”, pitao je Enojoši Minako. Umesto odgovora, ona je

pogledala u svog klonulog muža i ravnodušno nastavila da mu masira ramena.

Pokušavala je da ga natera da odgovori.

Enojoši je ponovio pitanje, na šta je Ušiđimin tupi pogled pao u stranu.

„Nemate radio?” Enojoši je preformulisao pitanje.

Ovog puta je Ušiđima klimnuo glavom. Dakle, na brodu nije bilo radija. Ma

koliko blizu kopna bili, nisu mogli da pozovu pomoć. Da su imali radio, mogli su da

pozovu Drim ajlend marinu i kažu im da pošalju tegljač. Tegljač sa jakim dizel

motorom bi mogao lako da ih otkači od toga za šta su se zakačili. Ali nisu imali

radio.

Grla suvog od napetosti, Enojoši je sipao malo vina u šolju koju je Ušiđima

koristio i popio sve naiskap. Ušiđima je bio jedini na brodu koji je imao ikakvog

iskustva sa plovidbom, ali ga je trauma koju je doživeo paralisala do bespomoćnosti.

Minako se samo pridržavala za muža i nije ni pokušala da preuzme inicijativu.

Enojoši, koji je tako olako pretpostavio da je samo gost, osećao je užasnu težinu na

svojim plećima.

Uporno je bacao pogled na sat i svaki čas nervozno gutao pljuvačku. Već je

bilo osam sati. Stresao se od pomisli da će morati da provedu noć na moru. Sledeći

dan bio je ponedeljak, a on je imao da završi važan posao. Bilo mu je dosta. Hteo je
samo da se vrati kući, u svoj stan, i legne u poznati krevet. Samo kad bi mogao...

Čim mu je ova misao proletela kroz glavu, izašao je u kokpit i dobro osmotrio

oblast na zapadu. Betonski nasip pružao se sa severa na jug duž ograde morskog

parka Vakasu, a načičkani paralelno sa nasipom, u moru, nalazili su se brojni

četvorokraki blokovi čiji su se krajevi u obliku čizama pružali izvan mora.

Kada bi uspeo da se popne na ove blokove, bilo bi mu lako da skoči na nasip.

Enojoši je procenio da od jedrilice do njih nema ni sto metara. Čak i ako mu procena

nije bila dobra zbog mraka, to je i dalje bila mala razdaljina koju bi Enojoši lako

mogao da prepliva. Srce je počelo jako da mu lupa. Plivaj ili se udavi. Vredelo je

pokušati. Plivati u Tokijskom zalivu noću bila je prava avantura.

Ali dok je gledao u mračno noćno more, osetio je kako njegova kratkotrajna

rešenost gasne.

Vratanca kabine su se otvorila i Ušiđima je ispuzao napolje. Namera mu je

bila da više pomera usta nego telo, kao da je bio nestrpljiv da Enojošiju nešto saopšti.

Enojoši je pružio ruku da mu pomogne da sedne na klupu, ali je Ušiđima

jednostavno ostao da leži na podu kokpita.

„Kako se osećaš?”

To što se samostalno kretao sigurno je bio znak da se oporavlja, makar fizički.

Ali sledeće što je uradio bilo je da se stresao i prosiktao: „Ovaj brod ne ide nigde.”

Ton njegovog glasa učinio je da zvuči kao tvrdoglavi dedica.

„Zašto ne?”

„Pipnuo sam, ovom rukom.” Podigao je jedan dlan.

„Pipnuo šta?”

„Ruke.”

... Ušiđimina ruka je dotakla ruke?

Enojoši je zažalio što ga je išta pitao. Postojalo je milion strašnih priča o

duhovima mrtvaca koji su plivače vukli za noge, ali ako je Ušiđima pokušavao da

mu ispriča neku izmišljotinu o ruci koja se digla sa morskog dna i uhvatila njihovu

kobilicu, to bi bilo previše nestvarno čak i kao šala.

Nakon nekoliko trenutaka tišine, Ušiđima je opet počeo da govori. „Dete je

jače nego što misliš”, rekao je.

Enojoši nije odgovorio. Šta je pa i mogao da kaže na to? Možda je šok bio

prevelik, pa je Ušiđima poludeo.

„Dete?” Ostalo mu je samo da ponovi tu reč.

„Jedno dete se drži za kobilicu.”

Na ovo je Enojoši prestao da diše. Slika utopljenog deteta koje se drži za

kobilicu broda pojavila se u njegovoj glavi.

„Sećaš se onih lutaka za grljenje koje su bile popularne pre nekoliko godina,

koje si mogao da staviš na ruku? Na njih me je podsetilo, osim što je lice skroz

naduto kao balon, vidiš”, rekao je Ušiđima saosećajno.

Smiri se, grdio je Enojoši sam sebe. Ništa dobro neće doneti ako u svoj um

pusti čudovište nastalo u tuđoj mašti. Enojoši je morao pažljivo da sabere sve

činjenice. Šta je moglo da izazove da se takva slika formira u Ušiđiminom umu?

„Da li je dete koje si video dečak?”

„Mm-hmm”, rekao je Ušiđima i klimnuo glavom. Enojoši je bio na pravom

putu.

„Šest godina ili tu negde?”

Ušiđima je kratko razmišljao pa opet klimnuo glavom. Enojoši je sada bio

ubeđen da je dobro pogodio. Slike se uglavnom ne pojavljuju niotkuda. U ovom

slučaju, nema sumnje, dečakova patika koja se zakačila za propeler bila je dobra

osnova za Ušiđiminu imaginaciju.

Enojoši je pokušao da prati korake Ušiđiminog psihološkog procesa onim

redom kojim su se dešavali. Katalizator ovog lanca asocijacija bila je Miki Maus

patika, koja mora da je ostala negde u pozadini Ušiđiminog uma kada je pokušao da

zaroni. Gde je dečak izgubio levu patiku? Na mostu? Na nasipu? Ili se možda dečak

utopio i samo je jedna od njegovih patika isplivala na površinu. Ako je tako, telo

dečaka sigurno pluta negde u moru.

Ušiđima, koji je zaronio i počeo da pipa po mraku pri dnu jedrilice sa čvrsto

zatvorenim očima, mora da je dotakao nešto sluzavo što se zakačilo za kobilicu,

možda morsku travu, pa je umislio da je to koža utopljenog dečaka. Istog trena, ta

slika se pojavila u Ušiđiminom mozgu. Na prvom mestu, on ne bi mogao da vidi

ništa u tom mulju, posebno ne noću. Ušiđima nije video svojim očima, šta god da

misli da je video. On je u svom umu video samo iluziju koju je stvorila njegova

famozna mašta. Utopljeni dečak koji se drži za kobilicu, lica naduvenog kao balon,

očiju duboko upalih u kašasto meso, bledunjavog jezika čiji vrh viri iz usta... telo

udavljenog dečaka koje se čvrsto drži za kobilicu kao lutka za grljenje i ne da jedrilici

da se pomeri...

U tom trenutku, Enojoši je bio siguran da zna kakav će mu odgovor Ušiđima

dati na sledeće pitanje.

„Dečak kog si video nije imao jednu patiku, zar ne?”, upitao je.

Ušiđima će sigurno klimnuti glavom. Pronašli su samo levu patiku

zaglavljenu u propeleru.

Znajući odgovor, Enojoši je posmatrao Ušiđiminu reakciju. Ali Ušiđima je

dopola zatvorio oči, pogledao ka nebu i odmahnuo glavom kao da govori ne.

„Imao je patike na obe noge?”

Ovog puta, Ušiđimin odgovor je bio direktan: „Dečak je bio bosonog.” U

njegovom glasu nije bilo ni trunke oklevanja ili nesigurnosti, a to je zbunilo Enojošija.

U svakom slučaju, nije mogao da sedi tu i ne radi ništa. Palo mu je na um da

bi mogli da probaju još jednom da pokrenu motor i vide da li će se jedrilica pomeriti.

Pokušavajući da povuče starter motora, Enojoši je primetio da mu ivica rukava

smeta, pa je odlučio da skine košulju umesto da samo zavrne rukave, i počeo je da se

otkopčava. Ušiđima je ležao pored Enojošijevih nogu, u istom položaju. U kabini, iza

otvorenih vrata, Minako je primetila da se Enojoši skida, pa mu se obratila sa notom

olakšanja u glasu.

„Vidim da si ipak odlučio da zaroniš.”

Nije bilo sumnje u to da je skidanje košulje pogrešno protumačila. On uopšte

nije imao nameru da zaroni ispod jedrilice, pa ga je njena primedba iznervirala.

Način na koji je to rekla, kao da smatra da je njegova dužnost, kao muškarca, da

zaroni i ukloni prepreku. Enojoši nije osećao nikakvu obavezu da spase njenu

jedrilicu.

Upalivši motor, Enojoši je pokušavao da ga ubaci u prvu pa u rikverc, na

smenu, ali je brod ostao nepomičan. Bilo je uzaludno. Iziritiran zbog sopstvene

nemoći, još uvek iznerviran zbog Minakine neprikladne primedbe, Enojoši je počeo

da oseća bes. Takođe se nervirao i zbog svoje pasivnosti. Trebalo bi da im pokaže da

može da se pozdravi sa njihovom jedrilicom kad god poželi. Pokazaće im da je

slobodan.

Rešenost koja je malopre zgasla, opet je počela da pomalja glavu. Kada bolje

razmisli o tome, nije bilo drugog načina da ode sa broda. Najjednostavniji i

najefikasniji način bio je da otpliva na obalu, pozove marinu i kaže im da pošalju

tegljač.

Enojoši je uzeo veliku plastičnu kesu iz brodske kuhinje i počeo u nju da trpa

svoju odeću i cipele. Uverio se da u kesi ima i malo vazduha, pa čvrsto vezao otvor.

Isprva je Minako nepristojno buljila u njega dok se skidao, ali iznenada joj je

doprlo do svesti šta znači njegovo bizarno ponašanje, pa se zabrinula.

„Ovaj... šta si ti to naumio?”

Enojoši je privezao kesu za svoju desnu butinu, uglavio je između nogu i

popeo se na klupu.

Minako je krenula da ga uhvati, ali pre nego što su njeni prsti uspeli da

dodirnu njegovo telo, Enojoši je skočio u more. Umesto da zapliva odmah ka obali,

održavao se na površini nameštajući plastičnu kesu između nogu. Kada je pogledao

ka jedrilici, Ušiđime su izvirivali sa boka broda kao dva šteneta koja vire iz

kartonske kutije. Minako je izgledala kao da jadikuje, ali Enojoši nije mogao da čuje

šta govori dok ga je more ljuljuškalo gore-dole.

„Biće sve u redu, poslaću osoblje marine po vas”, pokušao je da dovikne, ali

nije bio siguran da su ga čuli. Minako je još uvek izgledala kao da kuka. Čekaće

samo jedan sat da tegljač dođe. Ali će za to vreme morati da žive sa saznanjem da

pakao leži tik za debljinu brodske daske ispod tog njihovog „čarobnog” sveta koji su

tako voleli da naturaju drugima.

Okrenuvši im leđa, počeo je da pliva koristeći samo ruke, dok mu je plastična

kesa puna vazduha održavala noge na površini. Nebrojeno puta plivao je kraul sa

polistirenskom daskom između nogu i mogao je da ispliva dvadeset dužina u

bazenu od dvadeset pet metara. Budi hrabar, govorio je sebi. Ali ovde nije bila u

pitanju izdržljivost. Pažnja mu je bila usmerena na donju stranu stomaka i nogu. Ako

bi sada, u ovom trenutku, nešto sluzavo dotaklo njegov stomak... Srce mu je

posustalo od te pomisli. Zašto dečak ne bi mogao da popusti svoj zagrljaj sa

kobilicom broda i krene za njim? Kada bi Enojoši otvorio oči pod vodom, sigurno bi

mogao da vidi dečakovo naduveno lice baš tu. Odvratne vizije su uporno nadolazile

remeteći mu ritam. Rasipao je mnogo snage, zamor je postajao sve veći sa svakim

zamahom, a želudac mu je već bio u nosu. Kada je naišla mučnina, osetio je da mu je

život u opasnosti. Panika je bila isto što i smrt. Noćno nebo bilo je bez oblaka i mesec

je jako sijao dok je on uporno gurao napred kroz vodu. Ali svetla morskog parka

Vakasu nisu izgledala ništa bliža. Izluđivalo ga je koliko je neuspešan u smanjivanju

razdaljine do nasipa.

Enojoši se naterao da napravi pauzu, prestao je da zamahuje i okrenuo se na

leđa da pluta. Kada se uverio da su mu nos i usta van vode, pokušao je da smiri

disanje kako bu napunio pluća vazduhom. Pokušavao je da se odbrani od

grozomornih vizija zamišljajući golo telo žene s kojom je nedavno počeo da se viđa.

Zamišljanje opipljivih detalja bilo je jedini način da izbegne mračne fantazije.

Podigavši glavu iz vode, primetio je da je prilično odmakao od jedrilice.

Pogledao je ka obali i uverio se da joj je mnogo bliže nego jedrilici. Procenio je da je

preplivao oko dve trećine razdaljine. Snaga se vratila u njegove udove. Obala za koju

je mislio da je tako daleko, zapravo je bila nadohvat ruke. Još samo malo napora i

stići će do kopna. Enojoši se okrenuo na stomak i počeo snažno da zamahuje kroz

vodu.

Tek kada se ispeo na četvorokrake blokove ispred nasipa i kada mu je celo

telo bilo van vode, Enojoši se ponovo osetio živim. Donji deo bloka bio je uronjen u

vodu, ali je gornji bio suv, i osećaj njegove zrnaste teksture pod prstima vratio mu je

snagu. Gledajući ka pučini, video je MINAKO na istom mestu, sa jarbolom koji se

bespomoćno ljuljao levo-desno.

Ispod isprepletanih četvorokrakih blokova dopirao je zvuk talasa koji su se

lomili. Ako bi mu noga propala kroz pukotinu, bio bi u ozbiljnoj nevolji. Procenio je

da bi bilo pametno da četvoronoške dođe do nasipa. Čučnuvši, primetio je malu

patiku zaglavljenu u procepu između dva kraka.

Bila je dovoljno blizu da je mogao da je dohvati. U slabašnom odsjaju noćnih

svetala izgledala je crna, verovatno zato što je bila natopljena vodom. Enojoši joj se

približio. Vrh joj je bio čvrsto zaglavljen u procepu i cela patika je verovatno spala sa

noge svog vlasnika upravo iz tog razloga. Onaj ko ju je nosio verovatno se igrao

iznad blokova pa se sapleo. Na platnu s gornje strane video se lik Mikija Mausa, a

kada se još malo približio, uočio je da je to desna patika. Ime ispisano crnim

flomasterom na peti lako je moglo da se pročita i pri ovoj slaboj svetlosti. Kazuhiro.

Nije bilo greške. Ova patika, i ona koju su našli zaglavljenu u propeleru, činile su

par.
 Enojoši je pogledao nagore. Iznenadilo ga je koliko je miran. Smireno je

primetio, sam za sebe: „Ako je desna patika završila ovde, nije ni čudo što je dečak

bosonog.”

Pogledao je ka pučini i video da se jedrilica snažno ljulja na savršeno mirnom

moru. Enojošiju se učinilo da vidi siluetu bosog deteta kako grli kobilicu, kao da se

igra.

Prevod sa engleskog

Dina Hrecak
 KEIGO HIGAŠINO

ODVAJANJE

1.

Klima se pokvarila u najgorem mogućem trenutku. Već je prošlo više od

nedelju dana od kraja kišne sezone. Od tada je svaki dan već od ranog jutra bilo čak i

do trideset stepeni. Tako je bilo i danas. Kako je dan odmicao, temperatura je rasla.

Uemura Hiroši je uključio ventilator, koji mu je duvao pravo u lice dok je

kuckao po tastaturi. Pored njega je stajao prljavi peškir kojim je brisao znoj s vrata.

Širom je otvorio prozor da napravi promaju, ali nije bilo ni daška vetra. Da stvar

bude gora, i njegov stari kompjuter je emitovao toplotu i dodatno ga iritirao.

Da li da pređe u trpezariju, razmišljao je dok se ventilator vrteo. Imao je klimu

u prostoriji opremljenoj u zapadnjačkom stilu, koju je koristio kao svoju radnu sobu,

ali imao ju je i u spavaćoj sobi uređenoj u japanskom stilu, sa šest tatamija. Kada bi

samo otvorio klizna vrata te sobe, trpezarija i kuhinja bi se fino rashladile. Ali ipak se

predomislio.

Tako je odlučio zbog okolnosti. Bolešljiv od rođenja, njegov sin Tadahiro

nikako nije mogao da ozdravi od prehlade koju je dobio kad je krenuo u drugi

razred osnovne škole. I ovoga puta počelo je s glavoboljama, a posle četiri dana

dobio je visoku temperaturu. Od tada nikako nije mogao da se oporavi. Bilo bi mu

malo bolje kad popije lek, ali stanje bi mu se uveče ponovo pogoršalo. Sinoć mu je
temperatura skočila na trideset devet. Uemura je morao da ga neguje, te nije završio

svoj posao.

On je po zanimanju honorarni pisac. Trenutno ima ugovor s četiri izdavača, a

trebalo je da napiše članke i preda ih urednicima tih nedeljnih magazina u

određenom roku. Jednom od tih poslova bližio se krajnji rok. Morao je još da napiše

zaključak reportaže koja govori o upotrebi mobilnih telefona kao novom vidu

zabave. Iako je imao pune ruke posla, ustao je i zavirio u sobu u kojoj je ležao njegov

sin.

Nije dobro ni kad se soba previše rashladi, ali zbog velike vrućine ne može da

se spava, pa se zbog toga nepotrebno iscrpljujemo i gubimo snagu. Za bolesnog

Tadahira umereno rashlađena soba bila je idealna za miran san.

Uemura je pogledao na sat koji je stajao na stolu. Bilo je nekoliko minuta do

dva posle podne. Do isteka roka za njegov rad ostalo je još samo tri sata, mada taj

rok nije uvek bio sasvim striktan. Bilo je teško raditi u prostoriji vreloj i zagušljivoj

poput saune. Zbog vrućine nije mogao da održi koncentraciju. Pored svega, kroz

prozor je dopirala nesnosna buka.

Obesio je peškir o vrat i naterao sebe da obema rukama kucka po tastaturi

ispisujući tekst na kompjuteru.

Neko je zazvonio na vrata. Uemura je mrzovoljno podigao pogled, ustao i iz

kredenca izvadio novčanik. Pomislio je da su došli službenici da naplate komunalije.

Ali kad je otvorio, video je svoju komšinicu Jukie. Jukie Takeda je bila majka Rjote,

devojčice koja je išla u razred s njegovim sinom Tadahirom.

„Šta se desilo?”, upitala je. Uemura je shvatio da se pitanje odnosi na to što je

propustio današnji roditeljski sastanak.

„Je l’ nešto ozbiljno?”, nastavila je. „Da li se Tadahiro ponovo prehladio?”

„Aha...”, Uemura je klimnuo glavom. „Kao i obično, takav je on.”

 „Šta? Nemoj tako da govoriš! Da li si ga dobro negovao? Vidim da imaš puno

posla, nisi mu se baš u potpunosti posvetio, zar ne?”

„Nisam ga zapostavio ako to misliš, on trenutno spava.”

„Hajde, šta se odmah ljutiš”, nasmešila se dok je izuvala sandale. Ušla je u

trpezariju i stavila kesu s namirnicama iz supermarketa na sto. „Evo, donela sam

nešto iz prodavnice. Uh, zašto je ovde ovako vruće? Zar ti ne radi klima?”

„Pokvarila se. Ali u Tadahirovoj sobi radi i mnogo je prijatnije.”

Jukie ga je pažljivo saslušala, a kad je završio, okrenula se i ušla u Tadahirovu

sobu u japanskom stilu. „Tadahiro, jesi li dobro? Kako se osećaš?”, upitala je i zastala

da čuje odgovor. Tadahiro je samo lagano otvorio oči.

Uemura je ušao za njom. Kad je osetio svežinu u sobi u kojoj je radila klima,

odmah se oraspoložio. Osvrnuo se oko sebe. Tadahiro je i dalje ležao na futonu.

„Je l’ ti malo bolje?”, pitao je sina. On je blago klimnuo glavom. Izgledao je

malo bolje nego juče, povratio je boju u licu.

„Da li si gladan? Šta hoćeš da ti teta spremi?”, upitala ga je Jukie dok je sedala

na futon.

„Grlo mi je suvo”, odgovorio je.

„Aha, onda uzmi jabuku. Teta ih je kupila da jedeš i brzo ozdraviš.” Rekavši

to, ustala je i odmah zatim zastala. „Gle, šta je ovo?” Primetila je blok za crtanje na

podu pokraj futona i podigla ga.

Uemura mu je kupio blok za crtanje da se ne dosađuje dok leži bolestan.

Bojice je držao pored jastuka.

Jukie je bacila pogled na list. Na njemu je bilo skicirano nešto što je ličilo na

sivi zid. Na sredini lista bio je nacrtan jarkocrveni pravougaoni oblik.

„Šta je ovo?”, ponovo je upitala.

 Tadahiro je odmahnuo glavom i odgovorio: „Ne znam.”

„Eh, kako? Zar nisi ti ovo nacrtao?”

„Jesam, ja sam nacrtao. Ali ipak ne znam šta je.”

„Pa kako to?”, još jednom se naglas zapitala i pogledala Uemum.

„Malopre dok sam spavao osetio sam kako mi telo postaje lako i lebdi.”

Tadahiro je načas pogledao u oca, pa u Jukie, i nastavio: „Odvojio sam se od tela,

plutajući kroz vazduh došao sam do prozora, pogledao napolje i onda sam to video.

Izgledalo je kao da sam sve posmatrao s nekog visokog mesta.”

„Šta kažeš?”

Uemura je uzeo blok iz ruku Jukie i zagledao se u crtež. Onda je usmerio

pogled prema prozoru i posmatrao. Stan u kome žive nalazi se na drugom spratu

zgrade. Jedino što se vidi kroz taj prozor jesu velika vrata hangara fabrike hrane za

proizvodnju ribljih pašteta.

2.

Kusanagi je bio zadihan. Čim je čuo da su pronašli telo, pojurio je na mesto

zločina. Naravno, njegove kolege policajci već su bili tamo zauzeti svako svojim

poslom. Svi do jednog su se pitali ko je mogao počiniti takav zločin.

Nalazili su se u jednom od apartmana šestospratne zgrade u Suginami

distriktu. Stanarina je glasila na jednu osobu iako je to bio veliki stan, dupleks na

poslednjem spratu. Na vratima je stajao broj stana, 503. S vrata se ulazilo u dugi

uzani hodnik koji je povezivao nekoliko soba u zapadnjačkom stilu, dnevnu sobu i

kuhinju s trpezarijom.

Telo se nalazilo baš u tom hodniku. Bila je jednostavno odevena, crna majica

kratkih rukava i pamučna mini-suknja. Nije bila našminkana. Ležala je na stomaku,

glavom prema ulazu. Kada je video njen položaj, jedan od istražitelja je istupio i

rekao da misli da je u pitanju ubistvo. Naravno, sve je izgledalo baš tako, ali mogao

je biti i nesrećan slučaj. Kusanagi je želeo da bude siguran.

Ubrzo su ustanovili identitet. U sobi su pronašli torbicu, a u njoj vozačku

dozvolu sa slikom pokojnice. Zvala se Nagacuki Taeko. Do istog zaključka došli su i

kada su proverili ko je vlasnik stana. Utvrdili su dan, mesec i godinu rođenja.

Prošlog meseca je napunila tek dvadeset osam godina.

Prvo je komšinica, koja je živela u stanu pored, primetila da se nešto neobično

dešava. Ona je skoro svako veče prolazila ovuda vraćajući se s posla, i najedanput je

osetila neprijatan miris. Pošto je poznavala komšinicu iz stana 503, pomislila je da je

to samo trenutno stanje, te nije pokucala da se žali, nego je ušla pravo u svoj stan.

Međutim, od sledećeg jutra pa sve do današnjeg dana taj smrad je postajao sve jači i

jači. Odlazeći na posao, nije izdržala, pa je mobilnim telefonom pozvala agenciju koja

je izdavala taj stan i objasnila im situaciju. Dolazio je i domar, ali činilo se da nikog

nema kod kuće, jer niko nije otvorio vrata.

Posle podne tog istog dana, kada su obavestili agenciju o tome šta se dešava,

došao je i odgovorni službenik. Kada je stigao ispred stana 503, prvo je još jednom

pozvao Nagacuki Taeko telefonom, ali je dobio govornu poštu. I dalje je delovalo kao

da ona nije kod kuće.

Odgovorni predstavnik agencije za izdavanje stanova pomislio je da je

stanarka otputovala na duži odmor, pa se smeće koje je zaboravila da izbaci

usmrdelo. To se često dešava tokom leta. Zato je pripremio higijensku masku i kesu

za đubre, i uzeo rezervni ključ. Imao je dosta iskustva s ovakvim situacijama.

Međutim, rezervni ključ i kesa za đubre na kraju mu nisu ni bili potrebni. Vrata nisu

bila zaključana, a smrad truleži koji se širio nije bio od smeća.

Jedino što je pogodio da će mu trebati bila je ta maska. Da je nije stavio, počeo

bi da povraća čim je ušao unutra, a to bi moglo da oteža istragu, pa čak i da dovede

do pogrešnih rezultata. I pored maske, stomak je počeo da mu se prevrće, i on je

brže-bolje izleteo na požarne stepenice.

Prva lekcija koju detektivi nauče o istrazi jeste da detaljno pregledaju leš na

licu mesta. U ovoj situaciji, na prvi pogled, bez autopsije, nije moglo da se otkrije

ništa. Kusanagi je pregledao telo što je detaljnije mogao, a zatim je počeo da traži

druge tragove po sobi. Iako je bio koncentrisan na posao, vonj truleži ga je gušio i s

vremena na vreme ga je hvatala mučnina.

Žrtva je imala tragove davljenja na vratu. Drugih vidljivih rana po telu nije

bilo. Nije bilo ni dovoljno dokaza da je bilo nekog konflikta ili borbe u sobi.

„Mislim da je to uradio muškarac!”, reče detektiv s belim gumenim

rukavicama koji je preturao po kanti za smeće.

„Ovamo je dolazio muškarac koji je nameravao da raskine s njom. Ona to nije

želela da prihvati. U suzama ga je molila da ne ode, a njemu je to kukanje

dozlogrdilo. Imao je suprugu i dete. Njihova veza za njega od samog početka nije

bila ozbiljna - ništa više do zabava. Njena depresija i suze samo su mu dosađivale i

smetale. ’Umukni već jednom, prekini!’, tako joj je govorio. Sve dok jednog dana nije

prestala da plače. ’Dobro’, rekla mu je, ’ako želiš da ideš, idi! Vrati se svojoj ženi

veštici. Ali se dobro spremi. Svima ću da ispričam za nas, i tvojoj ženi i svima na

tvom poslu.’ Na to se on unervozio. ’Hej, čekaj malo’, besneo je. ’Prekini s tim, ne

smeš to da uradiš. Niko ne sme da sazna.’ To što je govorila zaista je i nameravala da

učini. Bila je u teškom duševnom stanju. Njena histerija je u tom trenutku dostigla

vrhunac. Spremala se da zgrabi telefon. Tada ju je on ščepao za vrat i zadavio. Kako

ti se čini ova pretpostavka?”, upita Juge, godinu dana stariji Kusanagijev kolega.

Imao je naviku da pravi teorije i iznosi ideje u hodu, dok radi, i da prebrzo govori

dok ih izlaže kolegama. Šef, koji nije voleo ovakvu vrstu razgovora, slušao je i kiselo

se osmehivao.

Ipak, ono što je njegov kolega upravo izgovorio nije bilo sasvim besmisleno.
Uostalom, uobičajena praksa tokom istraživanja ubistva ženske osobe jeste da se

prvo provere njene eventualne veze s muškarcima. Što se tiče Kusanagija, on nije

delio mišljenje da je to nužno moralo biti tako, pa je nastavio da čeprka po papirima

na radnom stolu. Njegova ruka je zastala. Pronašao je vizitkartu među pismima i

dokumentima. Glasila je na putujućeg prodavca osiguranja Nobuhika Kuritu.

Međutim, ono što je privuklo njegovu pažnju bio je rukom ispisan tekst na poleđini

kartice: „Doći ću ponovo dvadeset drugog.”

„Šefe!”, pozvao je načelnika i predao mu vizitkartu koju je pronašao. On je bio

nizak rastom, ali dosta širok. Uzeo je karticu u svoje kratke debele prste.

„Hm, dakle, prodavac osiguranja... dvadeset drugog, piše... hmm.”

„Hej, Otoke”, viknuo je Kusanagi, „nije li žrtva ubijena negde oko dvadeset

drugog?”

„Leš je star tri dana, a danas je dvadeset peti”, odgovorio je njegov kolega.

„Čini mi se da treba da čujemo šta taj prodavac osiguranja ima da kaže”, reče

šef i vrati karticu Kusanagiju.

Dve noći nakon što su pronašli telo nesrećne žene, Kusanagi i njegov kolega

Juge došli su do kancelarije gospodina Nobuhika Kurite, glavnog osumnjičenog u

ovom slučaju. Imali su razlog što nisu došli onog dana kad su saznali njegovo ime.

Kurita jeste napisao da će u posetu doći dvadeset drugog, ali tada nisu znali da je taj

datum veoma važan za slučaj. Tek su kasnije potvrdili datum smrti, jer je za njegovo

tačno određivanje bilo potrebno malo više vremena.

Naime, tog jutra kada pretpostavljamo da je ubijena, Nagacuki Taeko sastala

se u obližnjem kafiću sa svojom mlađom sestrom, koja je živela u blizini. Našle su se

da se posavetuju oko kupovine poklona njihovom ocu, koji je odlazio u penziju. Ovo

je policiji kroz suze ispričala mlađa sestra Taeko. Njih dve su uživale u razgovoru o
tome kako najbolje da potroše novac za poklon. Jele su voćni anmicu delikates. 28 To

im je obema bila omiljena poslastica. Sve je toga jutra bilo sasvim normalno.

Sve što je žrtvina mlađa sestra ispričala potvrđeno je u laboratoriji, na

autopsiji. U stomaku Nagacuki Taeko pronađena su nesvarena zrna azuki pasulja,

koji je sastavni deo anmicua. Prema stanju svarene hrane, čini se da je prošlo nešto

više od sat vremena, ali manje od tri sata, od momenta kad se Taeko rastala sa

sestrom do njene smrti.

To dalje znači da se može preciznije utvrditi vreme zločina, a to je bilo negde

između jedan i četiri po podne.

Žrtvinoj mlađoj sestri činilo se da je Taeko kada je krenula pomenula da će joj

uskoro doći neki čovek u posetu. Moguće je da je to bio upravo Nobuhiko Kurita.

Takođe, kolege Taeko spomenule su nešto jako zanimljivo - ona je Kuritu

upoznala preko svog šefa, koji ih je predstavio jedno drugom u nadi da će se zbližiti

i postati više od prijatelja. Međutim, Taeko nije bila raspoložena za tako nešto. Bilo

kako bilo, to je bio početak njihovog poznanstva. Sudbina je htela da se Taeko i

Kurita ponovo sretnu kada je ona odlučila da se osigura u kompaniji u kojoj je on

radio. To ga je, naravno, veoma obradovalo. On nikada nije odustao od nje, bio je

spreman da joj se nađe kad god je to bilo potrebno.

Kancelarija u kojoj radi nalazi se nedaleko od železničke stanice Kudanšita.

Zgrada kompanije ima prostran lobi u prizemlju, a kad uđete unutra, nailazite pravo

na recepciju, gde vas dočekuje nasmejana mlada službenica.

Juge je želeo da samo on i Kusanagi porazgovaraju s Kuritom, bez dizanja

suvišne prašine i mešanja drugih policajaca u slučaj, bar za sada. Otišli su da se

sretnu s njim. Nasmejana službenica ih je ljubazno zamolila da malo sačekaju u holu,

gospodin Kurita će ubrzo doći.

Baš kao što je i rekla, nekoliko trenutaka kasnije pojavio se muškarac niskog
28 Anmicu je japanski desert od želatina crvene alge i voćnog soka, koji se služi sa slatkim azuki pasuljem.
(Prim. prev.)
rasta i sitne građe u urednom poslovnom odelu, s neiskrenim osmehom na licu.

Kosa mu je bila začešljana na stranu, a šiške su mu dopirale do obrva. Kusanagi ga je

posmatrao i činilo mu se kao da je tek izašao ispod tuša, sveže okupan i namirisan.

„Ovaj, ja sam Kurita...”, rekao je posmatrajući par koji mu je došao u posetu.

Nije ih poznavao.

Kusanagi nikad nije propustio priliku da na brzinu proceni čoveka onoliko

koliko je to bilo moguće. Iako mu je na licu bio osmeh, primetio je da je Kurita na

oprezu i da je pomalo nervozan. Juge je ustao, s osmehom se približio recepciji,

nagnuo se i tiho rekao:

„Policija. Imamo nekoliko pitanja za vas.”

Kurita je inače bio bojažljiv čovek. Kada je čuo ko su, odmah je prebledeo.

Naglo je krenuo napolje, praktično vukući detektive u obližnji kafić, da ga kolege ne

bi čule. Juge je usput govorio o slučaju, a on se sablažnjavao i trzao. Izgledao je

iznenađeno i pomalo zgađeno dok je Juge objašnjavao slučaj što je detaljnije mogao.

Kurita je sve slušao iskolačenih očiju. Kusanagi je bio uveren da on sve vreme glumi.

Delovao mu je čak i providno.

„Kada ste se poslednji put videli s gospođicom Nagacuki?”, upitao je Juge.

„Eh, pa to je bilo...”, Kurita je izvadio rokovnik. Ruka mu je drhtala dok je

okretao stranice i prstom prelazio po listu. „Dvadeset prvog, petak posle podne”,

najzad reče. „Da, tog dana sam morao i da platim osiguranje za auto.”

„Ako je to bilo u petak, zar gospođica Nagacuki nije bila na poslu?”

„Mislim da nije. Tog dana je uzela slobodno.”

Nagacuki Taeko radila je u kompaniji koja je proizvodila kozmetiku, a

dvadesetog jula bio je jubilej firme. Ceo taj dan radila je promocije na obližnjoj plaži.

Zbog toga je uzela slobodan dan dvadeset prvog. Dakle, nije radila tri dana, u petak,

subotu i nedelju. Međutim, postoji šansa da je Kurita to već unapred znao, pa je

dobro pripremio odgovore. No, ipak nije ulivao poverenje. Bio je veoma nesiguran.

„Jeste li sigurni da je to bio dvadeset prvi? Da nije možda bio dvadeset

drugi?”, upitao je ponovo Juge pokušavajući da ga uhvati u laži.

„Ne, siguran sam da je bio dvadeset prvi. Tu nema greške”, govorio je

gledajući u svoj rokovnik.

„Hoćete li, molim vas, da mi pokažete taj rokovnik?”, Juge je ispružio ruku.

„Da, da, naravno.”

Kusanagi je bacio pogled na ispisane stranice u Jugeovim rukama. Tada je

primetio ime Nagacuki Taeko napisano u polju za dvadeset drugi jul, pa precrtano i

ispravljeno na dvadeset prvi. Kada je Kusanagi istakao to što je primetio, Kurita se

posebno unervozio i uplašeno ga pogledao.

„Prvobitno je trebalo da se nađemo dvadeset drugog, ali... Zapravo, prvo je

trebalo da se vidimo još petnaestog, ali onda je nešto iskrslo, pa smo pomerili susret

na dvadeset drugi. Tada sam ubeležio taj datum, kao što vidite. Međutim, pošto je

Taeko imala slobodan dan, pozvala me je telefonom i zamolila da dođem dvadeset

prvog. Tada smo se i videli.”

Sve ovo je zvučalo logično. Za sada su morali su da mu veruju na reč.

Međutim, ako je pretpostavljao da će policija doći, lako je mogao da osmisli priču i

prepravi zapis u rokovniku.

„U kalendaru ovog vašeg rokovnika”, progovori Juge posle kraće pauze,

„dvadeset drugog niste bili zauzeti ceo dan. Gde ste bili tog dana?”

„Dvadeset drugog...?” Kurita se češkao po bradi kao da se priseća, „tog dana

sam bio u Komaeu.”

„U Komaeu?”

„Da, to je...”, Kurita je neprekidno češkao lice. „Tog jutra sam bio kod svog

dobrog prijatelja u gostima i mnogo sam popio, te se nisam dobro osećao. Parkirao
sam kola pored reke Tame i zaspao.”

„Koliko dugo ste spavali?”, upitao je Juge. „Od koliko do koliko sati?”

„Mislim da sam spavao otprilike od malo posle podneva do tri sata po podne.

Samo, molim vas, nemojte ovaj podatak da kažete mojima na poslu.”

„Bez brige, budite sigurni da nećemo.” Dok je govorio, Juge značajno pogleda

Kusanagija. Imao je sumnjičav izraz lica.

„Automobil je firmino vlasništvo?”, upitao je Kusanagi. „Ne, moj je.”

„Možete li nam reći marku i boju?”

„Crveni mini-kuper...”

„Heh, to je baš pravi auto za opijanje s društvom. Mogli biste da nam ga

pokažete kasnije.”

„Nema problema”, odgovori Kurita. Pogled mu je nervozno šetao levo-desno.

Sledećeg dana Kurita je dobrovoljno došao na saslušanje u policijsku stanicu.

Policija je pribavila ozbiljne dokaze korisne za ovaj slučaj od svedoka koji je živeo u

blizini mesta gde se zločin dogodio. Bila je to vlasnica obližnjeg restorana, koja je

stanovala u istoj zgradi i na istom spratu, samo dijagonalno od nesrećne Taeko.

Ona je podnela prijavu nadležnim organima da se jedan automobil uporno

parkirao na njeno parking-mesto, i to baš dvadeset prvog i dvadeset drugog. Žustro

je negodovala zbog tog nepropisnog parkiranja. Vozač pomenutog automobila

isprva nije reagovao. Pošto ga posle dvadeset drugog više nije viđala, pomislila je da

su pritužbe urodile plodom.

Na pitanje koji je model automobila bio posredi, ova

četrdesetosmogodišnjakinja odgovorila je s ne puno samopouzdanja: „Ne znam kako

se model zove, ali to je onaj novi mali auto koji liči na one stare.”

Kada su to čuli, istražitelji su joj dali album sa slikama automobila, i dok ih je

prelistavala, zaustavila se i prstom pokazala na mini-kuper. Onda je dodala: „Taj koji

mi je zauzimao parking-mesto bio je crvene boje.”

Detektivi su podvrgli Kuritu mukotrpnom i iscrpnom ispitivanju. On se tome

protivio, ali mu nije bilo pomoći. Cilj ispitivanja bio je da ga uplaše i zbune, jer se

tako kriminalci odaju i kažu nešto što nisu hteli, pa na kraju priznaju krivicu usled

rastrojstva. Kurita je mnogo puta odgovorio na ista pitanja, a detektivi su iznova

postavljali nova, slična, ali on nikako nije priznavao zločin. Verbalne napade

detektiva koji su ga optuživali kategorički je odbijao i, iako je bio na ivici suza,

rastrojen i preplašen, negirao je bilo kakvu umešanost u taj gnusni zločin. Štaviše,

govorio je da ima čvrst alibi.

Nevoljno, Kusanagi i njegov kolega morali su da odu u pomenuti Komae i

tamo probaju da dođu do više informacija. Povrh toga, ako je Kurita govorio istinu i

zaista parkirao kola pored reke i tu zaspao, čekao ih je težak posao da pronađu

svedoka za to. Ako pronađu nekoga ko ga je video, biće ponovo na početku, bez

osumnjičenog, a postojala je i bojazan da će slučaj možda ostati nerešen.

„Ma ovo će biti glupo gubljenje vremena! Nema smisla da idemo. Nećemo

ništa novo otkriti”, govorio je Juge. Više puta je ponavljao slične rečenice - voleo je

puno da priča.

Ali ono što je govorio bilo je tačno.

Drugog dana ispitivanja Kurita je na mapi zaokružio mesto pored reke gde je

navodno parkirao kola. Kusanagi i Juge otišli su na to mesto, ali nisu pronašli nikoga

ko se sećao njegovog crvenog mini-kupera. To zapravo i nije čudno. Između

stambenog bloka i reke nalazila se fabrika za preradu hrane, pa zbog toga niko nije

ni mogao da ga vidi.

Sada su bili sigurni da ih je Kurita slagao - čovek se zapetljao do srži i počeo je

da izmišlja kako bi sebi kupio vreme. Detektivi su znali da će morati da se vrate u

stanicu i ponovo ga ispituju.

Kusanagi je primio pismo koje je stiglo iz policijske stanice Suginamija.

Prosledili su mu ga od čoveka iz Komaea. Sadržaj toga pisma iznenadio je i zbunio

sve koji su radili na ovom slučaju.

3.

Jukava Manabu je uzeo plastični poslužavnik iz školske menze i u njega sipao

deterdžent za pranje sudova. Zatim je u tečnost stavio slamčicu u blago dunuo. U

poslužavniku se stvorio balon od sapunice. Jukava je onda stavio ruku u džep svog

belog mantila i nešto izvadio. Bila je to puna šaka nečeg što je ličilo na male metalne

novčiće, koje je počeo da ređa jedan do drugog u nekoliko redova.

„Neodimijumski magnet”, reče Jukava, a magnet poče polako da se približava

balonu od sapunice.

Kako se magnet približavao, balon je počeo da se kreće, da klizi po plastičnom

poslužavniku. Kako bi se jedan magnet pomerio ka sapunici, tako je Jukava stavljao

sledeći iza njega.

„Oh!”, uskliknu Kusanagi. „Kako to? Balončić nije od metala, ali ga magnet

privlači i pomera!”

„Pa hajde, objasni onda šta je”, reče Jukava, stavi obe ruke u džepove svog

mantila i zauze stav kao student koji očekuje odgovor.

Odavno je postao običaj da profesor fizike na ovaj način zadirkuje svog starog

prijatelja, koji nije imao smisla za nauku.

„A verovatno si sipao nešto u sapunicu. Sve je ovo nekakav trik, zar ne?

Verovatno neki metalni prah koji reaguje na magnet.”

„Metalni prah, kažeš?”, ponovi Jukava. „A samo obična sapunica se ne bi

pokrenula?”

„Pa ne vidim kako bi mogla da se kreće pod uticajem magneta. Recimo, danas
stavljaju magnet i u lekove, jer to tobože poboljšava njihovo dejstvo, pa što ne bi

stavili malo i u deterdžent.”

„Ništa nisam sipao. Obična sapunica od običnog deterdženta.”

„Znači, nisi pomešao taj obični deterdžent s nekakvim magnetom?”

„Teoretski govoreći, ni to nije sasvim tačno.” Dok je govorio, Jukava je iz

kredenca izvadio dve metalne šolje i doneo instant kafu. Jednu šolju je pružio

Kusanagiju. „Nešto sam ipak dodao u sapunicu.”

„I šta to sad znači? Nećeš da mi objasniš trik?”

„Magnet, kao što znaš, ima moć privlačenja. On privlači metal sebi.” Jukava je

sipao prah instant kafe u šolju, okrenuo se i nastavio. „Reakciju koju si video nije

izazvao deterdžent, već vazduh.”

„Vazduh?”

„Tačno tako. Da budem precizniji, kiseonik. Taj gas ima relativno jako

paramagnetno svojstvo. Paramagnetizam jeste forma magnetizma u kojoj određeni

materijali, u ovom slučaju gas, imaju snagu privlačenja, ali samo ako su podvrgnuti

nekom jakom magnetnom polju.”

„Oh, ozbiljno?”, Kusanagi je posmatrao balon od sapunice na poslužavniku.

„Ljudska percepcija je problem”, nastavi Jukava. „Unutar tog balona od

sapunice nije prazan prostor, iako tako deluje. Unutra se, prirodno, nalazi vazduh, i

to je ono što sam dodao u sapunicu. Balon sam napravio tako što sam slamčicom

ubacio vazduh unutra, ali on je bezbojan i ne vidi se. Pošto se ne vidi, zaboravio si da

on postoji. U vezi s tim, u samom čoveku i oko njega postoje razne stvari, iako ih on

ne primećuje i ne vidi.” Dok je govorio, Jukava je uzeo obe metalne šolje s instant

kafom i vodom i stavio ih na mali električni rešo. Kafa je ubrzo provrila.

„Mogu slobodno da kažem da je moj život sasvim dobar, čak i s tim stvarima

koje ne primećujem.”
 „Pa da, i to je tako tipično ljudski, zar ne?”, Jukava je slatko srkao kaficu koju

je spremio, dok ju je Kusanagi njuškao i mrštio se. „Pa, da nastavimo razgovor...”

„Pitam se o čemu bi sad da razgovaramo?”

„O vantelesnom iskustvu, naravno. O onom pismu koje si mi poslao iz glavne

policijske stanice. O detetu koje je doživelo vantelesno iskustvo. Eto, o tome želim da

čujem malo više.”

„A, o tome, je li?”, Kusanagi je nevoljno srkao kafu.

Pismo je potpisao Uemura Hiroši. U uvodu, koji je bio napisan četkicom i

mastilom, stajalo je da ima nešto da izjavi povodom strašnog ubistva koje se

dogodilo u Suginamiju. Za taj uvod, koji je imao ličniju notu, koristio je pomenutu

četkicu, ali je za ostatak teksta koristio kompjuter. Činilo mu se da je tako praktičnije.

Naglasio je da nema nikakve veze sa slučajem, ali je pomenuo da je njegov sin

verovatno važan, možda čak i ključni svedok, i to u vezi s crvenim automobilom o

kom istražitelji već nekoliko dana razgovaraju. Njegov mali sin je dvadeset drugog

jula blizu reke Tame video crveni mini-kuper. U pismu je još pisalo i tačno vreme

kad je dete videlo auto, a to je bilo oko dva sata po podne.

Do ovog trenutka, to su bile najkorisnije i najbitnije informacije koje je policija

imala. Čim su to saznali, odmah su otišli da se detaljnije obaveste. Ali to nije bilo

tako jednostavno kao što su mislili. U pismu je postojalo i dodatno objašnjenje:

„Moje dete nije klasičan svedok. Tog dana je imao jaku temperatura i ceo dan

je preležao kod kuće. Nije išao u školu. Tada se dogodilo nešto neobično. Usled

groznice je doživeo takozvano vantelesno iskustvo, odvojio se od svog tela i kroz

prozor video prizor o kom je reč.”

Svi istražitelji koji su čitali ovo pismo pravili su grimase. Kada je sadržaj

pisma procurio dalje, svi su se iščuđavali ne uzdržavajući se ni od smeha. Nedugo

zatim, počeli su da iskazuju otvoreno nezadovoljstvo i da se ljute što se to pismo

uzima kao nešto ozbiljno u zvaničnoj policijskoj istrazi. Više je delovalo kao nekakva

šala.

Kao da neko ismeva policiju.

Međutim, u pismu je pisalo i nešto što ga je ipak činilo ozbiljnijim nego što se

mislilo. Nešto što nisu mogli prosto da ignorišu. Odmah nakon što je doživeo tu

senzaciju, njegov sin je nacrtao mini-kuper, najbolje što je umeo, i obojio ga u crveno.

Hiroši je taj crtež slikao polaroid kamerom i fotografiju poslao u pismu.

„Uz to, u pismu je napisao i broj telefona, pa sam ga pozvao. Nije mi zvučao

kao da je psihički poremećen dok smo razgovarali, štaviše, učinilo mi se da je sasvim

na mestu. Rekao mi je da je samo želeo da što iskrenije i tačnije napiše to pismo, bez

ustezanja, i da izbegne moguće nesporazume. Delovao je smireno, govorio

elokventno i imao sam utisak da je normalna i fino vaspitana osoba.”

„A o čemu ste tačno razgovarali?”

„Hteo je da proveri da li je tačno to što je napisao u pismu. Želeo je da utvrdi

smatram li da je pisao pri zdravoj pameti, kao i da mu potvrdim samu istinitost toga

što piše, jer zaista zvuči neverovatno. Uemura se zakleo da je sve živa istina. Znam

da zvuči suludo, ali mora da postoji bar neka verovatnoća da se nešto ovako

dogodi.”

„Bilo verovatno ili ne, ti i ja se bavimo dokazima, ne verovatnoćom. Kad bi to

sve bilo tako, ti i ja bismo izgubili posao”, odmah je sarkastično odgovorio Jukava.

Usta su mu se izvila u blagi osmeh. Uvek je imao takav izraz lica u ovakvim

situacijama.

Kusanagi je izrazio nezadovoljstvo.

„Naravno da mu ne verujem. Samo sam proveravao informaciju koju nam je

Uemura dao.”

„Bilo da je izmišljotina ili istina, nama to ništa ne znači. Nemamo nikakve

koristi od toga.” Jukava je seo na stolicu ne ispuštajući pritom šolju s kafom iz ruke.

„Potrebni su ti dokazi. Konkretno, najveći je problem dokazati da li je dečak doživeo

to vantelesno iskustvo ili nije.”

„A kako misliš da to izvedem? Kako da dokažem nešto u šta može samo da se

veruje?”

„Naučnici uvek pronađu dokaze i uvek imaju ponešto da predlože kada je u

pitanju istraživanje. Što se tiče tog crteža, samo njegovo postojanje ne mora nužno da

bude dokaz, niti bismo smeli tako olako da ga koristimo u tom smislu. Ispitivanje

oca ili sina ničemu ne vodi, jer postoji mogućnost da je taj crtež nastao mnogo

kasnije, kada se vest već pročula.”

Kusanagi je češkao nos i sav zamišljen seo na obližnju stolicu. Onda reče: „Ne

mislim da je tako bilo.”

„Šta?”, Jukava ga je gledao pravo u oči. „Pa dobro, da li imaš neke malo

ubedljivije dokaze kad to tvrdiš.”

„Pa, imam”, reče Kusanagi. „Na dan kada je dete doživelo vantelesno

iskustvo i nacrtalo auto, Uemura je crtež pokazao svom poznaniku, uredniku jednog

časopisa. Pokušao je da proda priču tom časopisu. Ah, zaboravio sam da kažem da je

on po zanimanju zapravo slobodni pisac.”

„Dan kada se sve to dogodilo bio je dvadeset drugi jul?”

„Tako je. Dan kada je Nobuhiko Kurita ubio onu nesrećnu ženu. Sigurno je da

Uemura tada to nije mogao znati. Taj crtež je zapravo mnogo važniji nego što smo

prvobitno mislili, jer u to vreme Uemura i njegov sin nisu mogli da predvide taj

događaj.”

Kusanagijev prijatelj je zastao, a oči su mu se zacaklile iza naočara s crnim

ramom. Najzad je počeo da pokazuje interesovanje za slučaj.

„Šta misliš?”, upita Kusanagi. „Da li ti se crtež sada čini kao dovoljan dokaz?”
 Jukava se više nije smešio - dosta vremena je proveo držeći šolju čiji sadržaj

nije ni okusio. Kafa se hladila, a njegov pogled bio je uprt u daljinu, fiksiran na jednu

tačku. Profesor Galileo je obično imao takav pogled kada se preispitivao, duboko

uronjen u svoje misli. Ovakva scena se više puta odigravala kada je Kusanagi tražio

savet svog bliskog prijatelja, profesora fizike na univerzitetu.

Tako je bilo i sada kada mu je pomagao oko rešavanja ovog zamršenog i

misterioznog slučaja.

Zapravo, u glavnoj policijskoj stanici nisu znali šta dalje da rade sa

Uemurinim pismom. Informacija koju je ono sadržalo bila je zaista važna za slučaj,

ali je metod kojim je dobijena bio sporan i zadavao im je muke. Svedočenje takve

vrste nisu mogli da zavedu i dokumentuju. Da li da ga nekako iskoriste ili da ga

potpuno ignorišu, niko u stanici nije mogao da odluči.

To što je Uemura bio slobodan pisac dodatno im je zadavalo glavobolju. Što se

tiče uprave, ona nikako nije htela da ova stvar procuri u javnost posredstvom medija.

„Ima jedna knjiga koju je napisao Rin Pikoneto”, reče Jukava držeći i dalje

kafu u rukama i sedeći na školskoj stolici. „U njoj piše da jedan od deset ili dvadeset

ljudi jednom u životu doživi vantelesno iskustvo, ili, kako to on kaže, iskustvo

odvajanja od sopstvenog tela. Opisao ga je upravo tako - kao odvajanje od tela koje

stvara osećaj kao da plutaš ili lebdiš u vazduhu, pri čemu si u stanju da čuješ šta

govore ljudi koji su miljama daleko i da vidiš udaljene predele. To poslednje je

posebno istaknuto, jer su svi ispitanici detaljno opisali predele koje su videli. Skoro

kao da su bili vidoviti. Dvojica engleskih naučnika čak su testirali ovaj fenomen, ali

nisu mogli da utvrde nikakve fizičke promene na telu ispitanika, tako da nisu došli

ni do kakvog zaključka. Izgleda da su svi ispitanici imali osećaj da lebde, a to se nije

moglo dokazati naučnim instrumentima.” Dok je ovo govorio, Jukava se nasmejao i

pogledao Kusanagija pravo u oči. „To bi mogao biti slučaj i s Uemurinim sinom -
možda ipak nije doživeo nikakvo odvajanje od tela, već je jednostavno vidovit.

Možda bi to trebalo napisati u zvaničnom izveštaju policijske istrage, kao i da će mali

imati ključnu ulogu u rešavanju ostalih istraga.”

„Hej, ti, pa zar tako nešto od tebe da čujem?!” Kusanagi je napravio grimasu.

„Nemoj da se šališ. Dobro znaš da tako nešto ne može da se stavi u zvanični

izveštaj.”

„Naravno da ne može, pogotovo ako nije potkrepljeno istinom i dokazima.

Kad bi to uradio, bila bi to potpuno nova vrsta izveštaja, dosad neviđena. Niko ne bi

znao šta s tim da radi.”

„To bi onda bio njihov problem”, reče Kusanagi uz osmeh i odmahnu glavom.

Jukava se slatko smejao.

„Hajde, nemoj da crveniš. Tu knjigu sam pomenuo jer sam je nedavno čitao, i

zato što sam jako radoznao i zainteresovan za misterije ljudskog uma. A kad su u

pitanju ovakve stvari, često skrivene od oka, puko posmatranje neće doneti nikakvo

rešenje.”

„Šta hoćeš da kažeš?”

„Dok si razgovarao s Uemurom, morao si imati u vidu dve stvari. Ako

pretpostavimo da on i njegov sin ne lažu”, Jukava je podigao dva prsta dok je

govorio, a kažiprstom druge šake pokazivao je na njih. „Prvo, da je to bila velika

slučajnost. Dete je možda u groznici sanjalo nešto što mu se učinilo realnim, i

pomislilo da zaista lebdi van i iznad svog tela, kao da ima vantelesno iskustvo, pa je

posle nacrtalo to što je u snu videlo. I to se sasvim slučajno poklopilo s pričom

glavnog osumnjičenog.”

„To je takođe i teorija mog šefa.”

Na te Kusanagijeve reči mladi profesor fizike zadovoljno je klimnuo glavom.

„Tvoj šef je to rekao verovatno vođen svojim velikim iskustvom u poslu, i to

deluje kao jedini istinski logičan odgovor.”

„Ali imam osećaj da se ti ne slažeš s tim u potpunosti. Rekao si da postoje dve

stvari koje treba uzeti u obzir. Šta je drugo u pitanju?”

„Da je dečak halucinirao”, odgovori Jukava. „On je stvarno negde svojim

očima video taj crveni mini-kuper. Naravno, ne dok je lebdeo iznad tela buncajući u

groznici. Video ga je negde, i taj crveni auto je ostavio utisak na njega, ali on ga nije

upamtio u potpunosti. Međutim, zbog visoke temperature svest mu se pomutila i ta

poslednja scena koju je video ostala mu je urezana u sećanje. Odmah potom počeo je

da halucinira pod tim okolnostima.”

„Rekao je da duša kao da mu je nekako iskliznula iz tela dok je spavao i da je

počela da lebdi, i da je tada napolju ugledao taj prizor, ili bar tako misli da je bilo.”

„Upravo tako. To je bila halucinacija u groznici”, potvrdi Jukava.

Kusanagi je uzdahnuo i prekrstio ruke. Ovo što je Jukava rekao činilo se

logičnim - možda je dečak zaista halucinirao.

„Ipak, mislim da su potencijalno male šanse da se svedočenje glavnog

osumnjičenog do te mere poklopi sa snom ili halucinacijom dečaka. Povrh svega

toga, dečak je rekao da je krov automobila bio beo, a da su dve bele pruge bile na

haubi - od svih roverovih modela, to je karakteristično jedino za mini-kuper. Upravo

je takav i automobil našeg osumnjičenog.”

„Dečak je možda zaljubljenik u automobilizam, pa zapravo zna sve te

detalje.” Na te Jukavine reči Kusanagi odmahnu glavom.

„Prema rečima gospodina Uemure, njegov sin se ne interesuje za automobile.

Ne zna gotovo ništa o njima i ne zanimaju ga.”

„Tja...”

„Nalazim nedostatak u tvojoj drugoj teoriji. Ako pretpostavimo da je dečak

halucinirao, problem je u tome što je on morao prethodno da vidi taj automobil da bi

ga usnio. Međutim, mislim da za to uopšte nije imao prilike, jer je danima bio u

krevetu. Kad je i mogao? Nije bio umešan u slučaj, niti u istragu policije, dakle nije

mogao da vidi slike s lica mesta.”

„To neće biti teško proveriti”, reče Jukava. „Možemo jednostavno da

uporedimo dečakov crtež s topografijom mesta na kojem je mini-kuper navodno bio

parkiran. Kao i da saznamo da li je dečak nekad ranije išao tamo. Nakon toga ćemo

moći da eliminišemo mogućnost da je sve već viđeno i isplanirano.”

„Shvatam”, složi se Kusanagi i klimnu glavom. „Onda, daj sve od sebe. Ako

nešto zanimljivo saznaš, bio bih ti zahvalan da mi javiš.”

„Šta? Ti nećeš da pođeš sa mnom?”

„Ako postupiš kao što sam predložio, neće ti biti potrebno više od desetak

minuta da to obaviš sam. Nema potrebe da idem i ja.” Jukava podignu obrve dok je

govorio.

„Malopre si rekao... Rekao si da Uemura i njegov sin ne lažu. Drugim rečima,

mislim da neće moći da porekne da ne laže ako sve uradimo kako treba. Kad

budemo otišli tamo, nameravam da se vidim i porazgovaram s Uemurinim sinom,

ali i ti moraš da pođeš da posvedočiš da li govori istinu ili ne. Ali...” Kusanagi je

ustao i stavio ruku na rame svog prijatelja. „Ako me budu lagali, tvoj drug, koji

nema smisla za nauku, lako će to da prokljuvi, jer za ovaj posao imam sluha.”

Nakon ovog kratkog govora, Jukava ustade sa umornim izrazom lica i, još

uvek držeći šolju, tiho reče: „Nisam znao da si toliko neskroman. Tja, šta je - tu je,

poći ću s tobom.”

4.

Kurita Nobuhiko je tvrdio da je dvadeset drugog jula posle podne bio pokraj
reke Tame u delu grada koji se zove Komae. Nije odustajao od priče da je svoj crveni

mini-kuper parkirao tik uz reku i da je tu u kolima zaspao, umoran posle izlaska s

prijateljem.

„Posao vam otežava činjenica da vam je bilo veoma važno da pronađete bilo

kakvog svedoka koji je video da je Kurita parkirao svoj upadljivi auto pored reke.

Sada vam se to obija o glavu. Pronašli ste svedoka”, reče Jukava, koji je stajao na

pustoj obali reke Tame.

„Nismo mogli da isključimo mogućnost da je Kurita zaista rekao istinu i da je

bio ovde. To bi bio traljavo obavljen posao”, odgovori Kusanagi.

„Ali je isto tako mogao i da slaže. Doduše, mesto koje nam je opisao zaista

postoji, to je činjenica.”

„Tu smo da utvrdimo da li laže. Kurita je možda ko zna koliko puta ovde

dremao u kolima. Pošto mu je bio potreban alibi, normalno je da se setio ovog

mesta.”

„I to je moguće”, Jukava klimnu potvrdno glavom i usmeri pogled na

Kusanagija. „To je možda najverovatniji sled događaja. Trebalo bi proveriti nekako.”

„Ne budi naivan. To smo već uradili. To je prvo čega se policija seti i što

proveri.”

„Izvinjavam se. Nego, šta je ono tamo?”, upita Jukava kada je ugledao veliku

crnu zgradu na drugoj obali reke. Pokazivao je prstom prema njoj.

„Ah, to je... ovaj...”, Kusanagi je otvorio mapu grada i tražio po njoj. „To je

fabrika za preradu hrane.”

„Ako je ovde parkirao auto, i ako želimo da nađemo bilo kakve svedoke,

cenim da je ta fabrika najbolje mesto za to.”

„Može biti. Pa hajde...”, Kusanagi je savio mapu i pogledao u pravcu fabrike.

„Šta je bilo?”
 „Izgleda da se stan gospodina Uemure Hirošija nalazi baš iza te fabrike, s

druge strane.”

„Iza, s druge strane?”, Jukava je pokušavao da vidi šta se nalazi iza fabrike

podižući se na prste, ali građevina je bila previše glomazna. „Zar nisi rekao da je

svedok kroz prozor svog stana ovde video auto?”

„Jesam. Kako god bilo, idemo da proverimo”, reče Kusanagi.

Zvono na ulaznim vratima je zazvonilo, a s druge strane se čuo bat koraka

nekoga ko je brzo prilazio da otvori. Brava je škljocnula i vrata je otvorio muškarac

tamnog tena.

„Dobar dan. S vama sam pričao telefonom?”

„Kusanagi”, reče kratko inspektor i klimnu glavom.

„Ah, drago mi je. Ja sam Uemura. Izvinite što ste čekali.” Bio je ljubazan i

nasmejan.

Ovako toplu dobrodošlicu Kusanagi nikad nije doživeo kao policajac na

dužnosti. Ovo je bio prvi put da je naišao na takav prijem na zadatku. Ljudi obično

beže i ne žele da razgovaraju.

„Dobro je što ste baš sad stigli. Upravo sam se vratio iz prodavnice

elektronike. Pokupio sam klimu koja je bila na popravci. Baš se u nezgodnom

trenutku pokvarila, nisam mogao da radim od vrućine.” Uemura ih je ljubazno

pozvao u kuću. Gostoprimstva mu nije manjkalo.

Trpezarijski sto je bio veoma uredan, kao da ga je pospremio baš pre nego što

su došli. Jukava i Kusanagi seli su za sto, a Uemura je poslužio čaj od ječma.

„Nemojte, molim vas”, reče Kusanagi.

„Neka, malo... Znate, ovo je muško domaćinstvo, nemamo ženu, pa izvinite

ako je malo neuredno. Bio sam usred posla, pa sam na brzinu pospremio koliko sam

mogao. Pomalo je nered.” Uemura uze čaj i napuni šolje.

 „A žena vam je...?”

„Ne živi s nama. Razveden sam. Ima već tri godine”, bezbrižno odgovori

Uemura.

Kusanagi je razgledao sobu dok su razgovarali. Ukrasa i suvišnog nameštaja

nije bilo. Sve što se nalazilo u prostoriji bilo je funkcionalno. U jednom uglu bio je

čelični kabinet, koji bi pre bio od koristi u nekoj kancelariji, tako da je ova soba

zapravo i ličila na to. U drugom uglu nalazila se polica za posuđe, ali je u njoj bilo

vrlo malo tanjira i čaša. Bila je poluprazna.

U jednom trenutku Uemura ustade, otvori klizna vrata susedne sobe i glasnije

reče: „Čika policajci žele da te vide, dođi malo ovamo.”

Na vratima se pojavio dečak u bermudama. Bio je mršav i bled u licu.

Pogledao je goste i pozdravio ih: „Dobar dan.”

Uemura ga je predstavio rekavši da se zove Tadahiro.

„Da li biste bili ljubazni da nam donesete crtež koji je vaš sin nacrtao, da ga

pogledamo?”, upita Kusanagi.

„Ah, da, da, odmah.” Uemura skoknu do susedne sobe i nekoliko trenutaka

kasnije vrati se s blokom za crtanje. „Evo ga, unutra je.”

„Izvinjavam se”, reče Jukava i ispruži ruku tražeći blok.

Kusanagi je gledao sa strane. Crtež je bio identičan onom s fotografije koju je

dobio u pismu. Bio je autentičan. Na sivoj pozadini, koja bi mogla da predstavlja put,

nalazio se crveni automobil. Bio je to kratak gradski model s belim krovom i malim

točkovima. Nije bilo sumnje da je zaista podsećao na mini-kuper.

„Čini mi se da predeo oko reke ne izgleda baš ovako, ali ne mogu to sasvim

pouzdano da tvrdim”, promrmlja Jukava gledajući u crtež. „Čini se da je samo auto

uspeo da nacrta potpimo verno.”

„A možete li vi bolje da nacrtate to mesto?”, upita Uemura, pomalo

nezadovoljan komentarom.

„Možda bi mogao da razgovaraš s dečakom”, reče Jukava Kusanagiju. Ovaj ga

posluša, ustade, ode do Uemurinog malog sina, čučnu do njega i upita ga:

„Gde se nalazi ovo mesto koje si nacrtao?”

Dečak isprva ništa ne reče, a onda stidljivo i tiho progovori nešto što se jedva

čulo.

„Hajde, malo glasnije, da te čuju”, reče Uemura.

„Preko reke”, malo glasnije reče Tadahiro, ali opet vrlo tihim glasom.

„Preko reke? Jesi li siguran?”, upitao je Kusanagi, a dečak je samo klimnuo

glavom.

„U redu. A odakle si to video? Hoćeš li da mi pokažeš u kom pravcu iz ove

sobe?”, Kusanagi poče da se okreće i razgleda po sobi.

„Je l’ iz one sobe tamo?”, upita Jukava i prstom pokaza na susednu sobu,

sređenu u tradicionalnom japanskom stilu.

„Tako je. Hajde, slobodno uđite”, odgovori Uemura i ustade da ih uvede u

drugu sobu.

Ni ova soba nije bila baš sređena. Bila je skoro pa prazna. Tu je bio jedan

televizor, i sav nameštaj koji je postojao bio je okrenut ka njemu. Pored prozora je

stajalo par futona i to je bilo to. Sve u svemu, mala soba s malo nameštaja.

Uemura otvori prozor. Pravo pred njima ukazala se ogromna fabrika za

preradu hrane. Ta scena uopšte nije ličila na predeo koji je mali Tadahiro nacrtao, niti

se on s tog prozora mogao videti.

„Koliko mi je poznato, iza ove fabrike protiče reka Tama, a s druge strane reke

je obala koja vas zanima”, reče Uemura. „To mesto je moj sin video i nacrtao. I to baš

dvadeset drugog jula, kada je crveni mini-kuper bio parkiran na suprotnoj obali

reke.”
 „Hoćete da kažete da je kroz ovaj prozor video reku i kola na obali i ceo taj

predeo? Ma hajde, molim vas...”

„Pa baš s ovog mesta to i nije moguće. Ovo nije pogodno mesto. Zapravo,

nemoguće je išta videti zbog ove velike fabrike ako stojite ovde. Ali moj sin nije

odavde posmatrao, on je to video s mnogo više tačke”, reče Uemura i pogleda sina.

„Hajde, objasni čikama šta se desilo tog dana.”

Kako je otac ovo rekao, mali Tadahiro započe svoju priču. Objasnio im je kako

je u to vreme imao jaku prehladu. Nikud nije izlazio, već je ceo dan ležao kod kuće s

temperaturom. Dok je govorio, šetao se po sobi i gestikulirao. Sve je počelo dok je

spavao, premoren od bolesti. Odjednom, osetio je da se odvaja od tela i da počinje da

pluta u vazduhu. Tada je došao do prozora i na suprotnoj obali reke video parkiran

automobil.

„Šta misliš, do koje visine je otprilike lebdeo?”, šapnu Jukava Kusanagiju.

To ga je veoma zanimalo, pa je odlučio da ovo pitanje postavi i dečaku.

„Koliko visoko si otišao? Do plafona?”

„Pa...”, Tadahiro je oklevao.

„Samo reci”, uskoči Uemura, „nemoj da se plašiš, samo iskreno odgovori

onako kako je bilo. Izleteo si kroz prozor i leteo sve više i više, je l’ da?”

„Molim? Kroz prozor?”, zapita Kusanagi gledajući dečaka u oči. „Zaista?”

„Da...”, Tadahiro se počeša po stomaku i nastavi. „Telo mi je bilo lagano, pa je

lako lebdelo, i tako sam se vinuo kroz prozor. Preleteo sam tako i fabriku i s te visine

jasno sam video reku.”

„I šta je onda bilo?”, upita Kusanagi.

„Onda se desila pomalo čudna stvar. Čim sam počeo da se spuštam, ponovo

sam se našao u svojoj sobi. Ležao sam na futonu. Pored mene je bio taj blok za

crtanje, a bojice ispod jastuka, pa sam brže-bolje nacrtao sve što sam video.”
 „To je bilo negde oko dva sata po podne tog dana”, reče Uemura, a gosti ga

značajno pogledaše, kao da sumnjaju. „Nema greške”, dodade. „Baš u to vreme je

naišla naša komšinica Takeda, i zajedno smo prvi put videli Tadahirov crtež. To

može i ona da vam potvrdi.”

Kusanagi je klimnuo glavom i pogledao još jednom kroz prozor. Bilo mu je

teško da poveruje u celu priču, ali, s druge strane, nije mogao da porekne da crtež

postoji i da je to jedino što može da dokaže nevinost glavnog osumnjičenog. Nije

želeo da ga okrive ukoliko je bio nedužan.

„Moraćemo da proverimo da li je neko u toj fabrici nešto video”, reče Jukava

dok je stajao pored Kusanagija i posmatrao fabriku kroz prozor. „Vidiš li ona velika

vrata s prednje strane? Kad imaju neku veliku dostavu, moraju da otvore ta vrata.

Trebalo bi da proverimo da li su ih otvarali dvadeset drugog.”

„Pa šta i ako jesu?”

„Postoji velika šansa da ista takva velika vrata postoje i s druge strane, prema

reci. To isto treba proveriti. Ako postoje, onda moramo da ispitamo da li su tog dana

oboja vrata bila otvorena. U tom slučaju bi postojalo nešto kao tunel kroz koji bi

dečak mogao da vidi drugu stranu. Drugim rečima, mogao bi da vidi i reku i obalu s

druge strane.”

„Ah, pa da! Pametno. Hajde onda da to što pre proverimo”, reče Kusanagi,

izvadi beležnicu i upisa da ne zaboravi.

„Sačekajte malo!”, povika Uemura. „Ako postoji šansa da su oboja vrata bila

otvorena, vi mislite da je moj sin zapravo video obalu s prozora, i da je sve to što je

doživeo, to vantelesno iskustvo, bilo samo plod njegove mašte?”

„Moram da priznam da smo prvo baš na to pomislili”, objasni Jukava, a

Uemura nakrivi glavu.

„E pa, nije tako bilo. Kao prvo, mesto na kome je mini-kuper bio parkiran

mnogo je niže u odnosu na prizemlje fabrike. Čak i da su vrata bila otvorena, s

prozora ne biste mogli da vidite reku. Fabrika je na uzvišenju i kroz nju nemate

slobodan vidik. Ako mi ne verujete, možete sami da izmerite i proverite. Videćete da

ne izmišljam”, govorio je glasno i mahao rukama, očigledno iznerviran njihovim

komentarima.

„To ćemo lako proveriti”, složi se Jukava.

Primetio je koliko je Uemura uznemiren, pa je usporio tempo, snizio glas i

složio se s njim kako bi izbegao dalju raspravu.

Uemura je otišao u trpezariju i ubrzo se vratio s crtežom. „Pogledajte dobro

ovaj crtež, molim vas. Krov automobila je beo! Tadahiro ga je tako nacrtao, ali on je

mali dečak. On ne može da vidi krov automobila sa zemlje. Očigledno je da ga je

video s visine. Zar nije tako i nacrtano, kao da se gleda s visine?”

Jukava je još jednom bacio pogled na crtež, ali nije ništa rekao. U njegovoj

glavi sve je moralo da ima logično objašnjenje i nikako nije mogao da se oslobodi

osećaja da je sve ovo nekako montirano. Kusanagi je delio njegovo mišljenje. U tom

trenutku zazvonio je telefon. Uemura se izvinio i otišao iz sobe.

„Šta misliš, Jukava?”, prošaputa Kusanagi da ga Uemura ne bi čuo iz susedne

sobe. „Možeš li ovo nekako da objasniš?”

Na ovo pitanje Jukava nije mogao da dâ odgovor. Umesto toga, pogledao je

malog Tadahira, koji je stajao u uglu, i upitao: „Ovakve stvari su se i ranije

dešavale?”

Jukava, koji nije baš mnogo voleo decu, nije imao puno prilike da s njima

razgovara, pa je zvučao previše strogo. Tadahiro se uplašio i nije rekao ni reč, samo

je odmahnuo glavom i potrčao za ocem u susednu sobu. Odatle se čuo Uemura kako

razgovara telefonom.

„Ali policija mi je sada tu, došli su mi u kuću da pitaju... Bitno je da su

pokazali interesovanje... Pa ako mi date malo više vremena da napravim kopiju...

Eto, mogao bih sve da sumiram i napišem tekst u formi dnevnika...”, čuli su ga na
mahove kako brzo govori. „Bilo je u vestima u Suginamiju, da, da, naravno... hajde,

molim vas, hvala... naravno, sve ću detaljno napisati i predstaviti, bez brige... Pa

mogli bi neki istraživači natprirodnih pojava i fenomena ili tako nešto, i to ovaj put

neki profesionalci... Dobro, kako god vama odgovara. Hajde, budite pozdravljeni...

Da, da, razumem... Doviđenja.”

Kad je završio razgovor, Uemura se vratio kod njih u sobu. Pevušio je neku

pesmicu kroz nos, a onda je zastao kad je video kako ga Kusanagi posmatra.

„Da li vi to nameravate da objavite ovu priču u nekim novinama?”, upita on.

„Da, u časopisu s kojim imam ugovor. Poznajem tamo neke ljude”, odgovori

Uemura. „Uh, zamalo da zaboravim. Bilo bi dobro da direktno pitam i urednika tog

časopisa. Pokazao sam mu crtež, ali tada nismo hteli da mešamo policiju u tu stvar.

Nismo ni mi hteli da se mešamo u istraživanje nesrećnog slučaja u Suginamiju.”

„Gospodine Uemura, zamolio bih vas da još malo sačekate s objavljivanjem te

priče.”

„Oh? Zbog čega?”

„Kako zbog čega...?”

„Recite mi, zašto ste tražili da razgovarate s mojim sinom kad nećete ništa da

preduzmete povodom toga, niti da iskoristite to što ste od njega saznali. Vi kao da

ste došli ovde da potvrdite da je sve ovo bila prevara, nekakav trik, zar ne? E pa,

zbog toga što nas ne shvatate ozbiljno i ne želite izjavu da koristite kao dokaz, imam

pravo da razgovaram s kim god hoću i da radim s pričom šta hoću. Dakle, ili ćete

izjavu moga sina da tretirate jednako kao svako legitimno svedočenje, ili tražite

dokaze na drugom mestu, a ja ću da postupam po svom nahođenju. Mogu malkice

da sačekam vaš odgovor, ali ne predugo.”

„Ništa ja ne mogu da odlučim sam. Moram šefa da pitam za savet.”

„Posavetujte se vi s kim god hoćete, ja sam rekao šta ću uraditi”, Uemura

zalupi prozor i pogleda Kusanagija i Jukavu u oči. „Ima li još pitanja? Ako ih ima, a

tiču se izjave mog sina, odgovoriću, ali ukoliko odlučite da nas ismevate i vređate,

zamoliću vas da napustite moj stan”, govorio je glasno, a u očima mu se video prkos.

„Pomenuli ste komšinicu”, reče Jukava. „Ona je videla dečakov crtež kad i vi.

Rekoste da se preziva Takeda?”

„Da.”

„Da li biste bili ljubazni da nam date njenu adresu?”

„Naravno. Napisaću vam je odmah, jer uskoro moram da idem. Vi je nazovite

ako želite.” Uemura je izvadio notes i hemijsku olovku iz kredenca i napisao adresu i

broj telefona na parčetu papira.

„Budite pozdravljeni. Naš razgovor se bespotrebno pretvorio u nekakvu

svađu.”

Kada su izašli iz stana gospodina Uemure, Kusanagi se smračio i napravio

zabrinut izraz lica.

„Nema potrebe da brineš. On od početka nije ni nameravao da razgovara s

policijom. Samo je želeo da privuče pažnju kako bi imao publicitet. Zato je i poslao

ono pismo. Pretpostavljam da je izmislio celu priču o vantelesnom iskustvu”,

Jukavin ton je bio hladan.

„Misliš da nas je iskoristio?”

„Da budem što jasniji, upravo tako.”

Slušajući Jukavine reči, Kusanagi krete polako pešice, pa upita:

„Ali to vantelesno iskustvo se možda zaista dogodilo?”

„Ko zna... Nemamo dovoljno podataka da bismo zaključili da li se stvarno

dogodilo. Ne možemo da dokažemo ni postojanje nekog takvog fenomena.”

„Podataka imamo sasvim dovoljno. Uemurin sin, Tadahiro, video je crveni

mini-kuper kroz prozor sobe - toliko je sigurno, jer taj auto je zaista bitan u ovom

slučaju. Takođe, znamo da je s tog prozora praktično nemoguće videti mesto gde je

auto bio parkiran. A znamo i to da dečak nije izlazio napolje zbog bolesti.”

„Jeste. Imamo te podatke, ali ne možemo da ih verifikujemo.” Jukava je

odgovorio prateći ga u stopu i gestikulirajući rukama.

Onda je zastao i prstom pokazao prema fabrici, upućujući na smer u kome

treba da krenu. Prostor je bio ograđen žičanom ogradom, pa su njih dvojica kružili

oko nje sve dok nisu naišli na ulaz.

„Možda je Uemura bio u pravu. Kada se otvore velika vrata s obe strane

fabrike, izgleda da s njihovog prozora stvarno ne može da se vidi suprotna strana”,

reče Kusanagi, a Jukava duboko uzdahnu.

„Pa zato smo ovde, zar ne, da sakupimo što više informacija relevantnih za

slučaj?”

„Razumem ja to. Samo naglas razmišljam, imam pravo.” Kusanagi je nastavio

ka sporednom ulazu koji je malopre primetio, a Jukava ga je sledio.

Prošli su kroz vrata i pored ostave, i došli do obezbeđenja - predstavili su se

čuvam. Bio je to stariji čovek, a Kusanagi mu je objasnio razlog njihovog dolaska.

„Ovde smo službeno”, reče. „Rešavamo slučaj ubistva koje se dogodilo u

blizini.”

Kada je čuo o čemu je reč, stari čuvar se prenerazio, sav se preznojio i

isprepadao. Odmah je otišao da pozove šefa. Čekali su ga nekoliko minuta ispred

njegove kancelarije. Vratio se u pratnji punijeg muškarca od pedesetak godina, koji

im se poklonio na tradicionalan način. Predstavio se kao upravnik fabrike

Nakagami. Na glavi je imao zelenu radničku kapu isflekanu od znoja i prljavštine.

Kusanagi je pretpostavio da ju je već godinama nosio kad god je išao u inspekciju i

obilazak fabrike.
 Odmah su ga pitali da li su velika vrata bila otvorena dvadeset drugog jula

posle podne. Na to pitanje upravnik začuđeno podignu jednu obrvu.

„Zašto to pitate? Kakve to veze ima? Zar niste došli da postavite pitanja u vezi

s nekakvim ubistvom koje se dogodilo u okolini?”

„Pitam vas zato što je to bitno za slučaj. Neću da objašnjavam. Jesu li vrata

bila otvorena ili nisu?”

Nakagami nije odmah odgovorio. Nisu mu bile jasne namere detektiva i bio je

zbunjen. Kusanagi ga je strpljivo posmatrao. Najzad odgovori:

„Ne, nisu bila otvorena.”

„Jeste li sigurni?”

„Da. Velika vrata fabrike uglavnom su otvorena radnim danima, jer se stalno

unose sirovine i mašine za rad, ali vikendom nisu.”

„Znači tako. Izvinjavamo se na smetnji i hvala vam na saradnji”, reče

Kusanagi, i njih dvojica ostaviše upravnika i odoše.

Kad su izašli napolje, Kusanagi na tren izgubi Jukavu iz vida. Krenuo je da ga

traži uz ogradu i zatekao ga kako pretura po obližnjoj kanti za đubre. Nije to bilo

obično đubre, već fabrički otpad.

„Šta si našao?”, upita Kusanagi profesora fizike. „Nešto zanimljivo”, odgovori

Jukava. U ruci je držao nešto što Kusanagi nije mogao dobro da vidi, jer je stajao iza

njega. Kad je prišao, video je da su to cipele. Ali nisu bile cele. Nedostajala im je

jedna polovina, kao da ih je neko presekao.

„Šta je tu zanimljivo? To što nema pola cipele?”, upita Kusanagi.

„Dobro pogledaj. Nisu presečene. Izgleda da nisu ni pokidane napola. Linija

preseka je zaista imikatna - ne slaže se ni sa jednim načinom kidanja ili sečenja ovog

materijala.” Jukava izvadi običnu kesu iz prodavnice i stavi polovinu cipele u nju.

„Jukava, nismo došli ovamo da bi se ti bavio svojim naučnoistraživačkim

radom o tome kako se radnička cipela raspala”, reče Kusanagi indisponirano i

nastavi dalje.

Došli su do pekare koju je držala Uemurina komšinica Jukie. Bio je to stari tip

pekare, mala prostorija u kojoj se pravo s vrata dolazilo na kasu, a iza kase se

nalazila još jedna prostorija, u kojoj se mesilo i peklo. Miris peciva je unutra bio

veoma intenzivan, ali se širio i napolje, privlačeći mušterije s ulice.

Jukie je ovde skoro dve godine sama vodila posao. Muž joj je pre više od pet

godina poginuo u saobraćajnoj nesreći i od tada se snalazila sama.

„Dobro mi je poznat taj crtež”, reče ona. „Međutim, kad sam ga prvi put

videla, nisam bila posebno impresionirana. Činilo mi se da se Uemura preterano

uzrujava zbog papira na kom je dečak verovatno nacrtao nešto što je sanjao. Tako

sam mislila. Takođe, imala sam utisak da je crtež prilično loš za dete njegovih

godina. Kada je sledeće nedelje policija došla u pekaru”, nastavila je Jukie

uzbuđenije, „sve je postalo mnogo zanimljivije. Pitali su me da li sam dvadeset

drugog jula videla crveni mini-kuper parkiran u blizini, ili možda na suprotnoj obali

reke, i to baš crveni s belim krovom. Odgovorila sam im da nisam, ali onda sam se

setila. Mali Tadahiro je baš tog dana nacrtao crveni auto s belim krovom!” Ispričala

im je identičnu priču kao i gospodin Uemura.

Kusanagi je razmišljao kako cela ova stvar postaje sve ozbiljnija. Uemura nije

naivan, znao je da će fenomen vantelesnog iskustva imati više efekta ako napiše

pismo. Bilo je sve jasnije da je hteo da izazove publicitet i da što bolje proda svoju

priču.

„Izvinite, a da li je stvarno moguće da duša tako izađe iz tela i lebdi?”, upitala

je Jukie kad je rekla šta je imala i videla da je Kusanagi zadubljen u misli i da je ne

sluša.

„Ko zna...”, odgovori Kusanagi i pogleda u Jukavu.

 On uopšte nije slušao razgovor, već je stajao pored pulta kod kase i posmatrao

koje vrste hleba imaju u pekari.

„Da li je to zaista moguće ili nije, ne znam. Što se mene tiče, mislim da je priča

gospodina Uemure pomalo neobična i teško mi je da poverujem u nju. Prosto ne

mogu da se otmem utisku da je priču dodatno naduvao samo radi lične slave i

popularnosti”, iskreno reče Kusanagi.

Mislio je da Uemura samo želi da izvuče najveću moguću korist iz ove

situacije. Činilo mu se da je zašao u krizu srednjih godina i da pokušava da na lak

način dođe do novca. U tom trenutku Jukava uzviknu:

„Izvinite, jedan hleb s karijem, molim!”

5.

Prošlo je deset dana otkako su pronašli telo. Nabuhiko Kurita još uvek je

kategorično poricao krivicu i bilo kakvu umešanost u ubistvo mlade Nagacuke

Taeko. Za sve to vreme on je patio zbog neprekidnog ispitivanja, tokom kojeg se

često dešavalo da pronađu neki dokaz protiv njega.

Od svih dokaza, jedan je bio blizu da ga potpuno razotkrije. Pronašli su vlasi

muške kose u slivniku kade u kupatilu, ali i na tepihu u dnevnoj sobi i na prostirci

na podu u hodniku. Pored svega ovoga, policija je pronašla i jednu kesu u kojoj su

bili muški brijač, pena za brijanje i kondomi. Sve ovo je stajalo u vitrini u kupatilu.

Međutim, na osnovu analize kose, ustanovili su da je u pitanju krvna grupa

A. Problem je bio u tome što se, kada su ga proveravali, ispostavilo da je Kuritina

krvna grupa nulta.

Na početku istrage bio je jedini osumnjičeni, pošto je bio Taekin poznanik i

imao joj je pristup. Štaviše, imao je i motiv, pošto ona nije bila zainteresovana za
njega, nije mu uzvraćala ljubav i verovatno je bio frustriran zbog toga. Sada nemaju

identitet tog drugog muškarca, niti su na osnovu krvne grupe u bazi pronašli

podatke o mogućem počiniocu teškog krivičnog dela. Drugim rečima, Taeko je imala

tajnu vezu s nepoznatim muškarcem i niko za to nije znao. Ni ko je, ni čime se bavi,

ni kako se zove.

Razlog da veruju da je počinilac bio upravo taj muškarac, čije su lične stvari i

vlasi kose pronađeni u žrtvinom stanu, bio je to što se nije pojavio u policiji kad je na

vestima čuo da je Taeko ubijena. Svakako da bi nedužan dečko došao u policiju da se

raspita kako napreduje istraga, kako je ubijena i da li su uhvatili krivca. Ovaj mladić

se nikada nije pojavio, te su opravdano sumnjali na njega - smatrali su da se krije.

„Ma, kažem vam, neverstvo je posredi. Ubica je muškarac koji ima ženu i

decu i bio je u opasnosti da svi otkriju njegovu tajnu aferu”, glasno je iznosio svoju

poznatu teoriju kolega Juge. Po svom običaju, nastavio je da insistira na tome.

Policija je beskompromisno i detaljno istraživala okolinu i susedna naselja u

blizini žrtvinog stana. Istraga ih je dovela do zaključka da osumnjičeni nije mogao

biti neko od njenih kolega s posla. Vlasi kose koje su pronašli nisu pripadale

nijednom od njih. Istraga je u potpunosti upala u ćorsokak, sve je stagniralo. Tim za

kriminalna istraživanja osećao je veliki pritisak javnosti i nelagodu. Moral je u

policijskoj stanici bio na niskom nivou.

Da stvar bude gora, jednom nedeljno počeo je da izlazi članak o vidovitom

dečaku Uemura Tadahiri, koji je u groznici doživeo vantelesno iskustvo. Naravno,

autor teksta bio je njegov otac, Uemura Hiro.

„Rekao sam mu da ne dozvoli da se priča objavi...”, glasno je negodovao šef

Mamija dok je čitao članak u nedeljnim novinama.

U konferencijskoj sali sedeo je Kusanagi i pisao izveštaj. Gunđao je:

„Daleko smo dogurali u istrazi, a onda se desi ovako nešto...”

„Otkako je građanstvo pročitalo taj članak u nedeljnim novinama, telefon

zvoni bez prekida. Usijao se! Stalno zovu da pitaju zašto ne uzimamo dečakovu

izjavu za ozbiljno, zašto mu ne verujemo, te zašto ovo, te zašto ono...”, kroz kez je

govorio Juge, ističući kako je cela ova situacija komična.

„Dobro, dosta!”, reče šef Mamija iznervirano. „Načelnik je već dosta

iznerviran, ne dolivaj ulje na vatru.”

Načelnik je bio u konferencijskoj sali na sastanku koji se upravo završavao, a

Juge i Mamija ušli su unutra. Na televizoru u sali bio je snimak Uemurinog sina kako

govori o svom iskustvu. Juge je odmah dograbio daljinski sa stola i pojačao. Bila je to

emisija u kojoj su gostovali Uemura Hiro i njegov sin Tadahiro.

„Koliko mi je poznato iz raznih stručnih članaka, takozvano vantelesno

iskustvo često se događa usled neke teške traume, povrede ili bolesti”, govorio je

Hiro Uemura. „Na primer, kada povredimo glavu usled jakog udarca, čini nam se

kao da se odvajamo od tela i da lebdimo iznad njega. Takva su iskustva ljudi koji su

imali povrede glave.”

„Hoćete da kažete da jak udarac u glavu stimuliše? A gde je najbolje da ga

lupim? U facu?”, gunđao je Mamija. Uemura je dalje govorio:

„Ljudi koji su bili na ivici smrti, svi do jednog, bez izuzetaka, doživeli su tu

senzaciju odvajanja od svog tela. Taj osećaj je najsličniji takozvanoj astralnoj

projekciji. Nešto slično doživeo je i moj sin Tadahiro. Drugim rečima, usled velikog

fizičkog bola naš um beži iz tela, rekao bih da bi se zaštitio od traume. U

Tadahirovom slučaju, bol usled temperature nije možda bio veliki, ali je dugo trajao,

izmorio ga je i postao toliko neizdrživ da se desilo to čudo ljudskog uma i tela.”

„Dakle, vi mislite da je Tadahiro imao iskustvo odvajanja od tela i da se ono

ne razlikuje od onoga koje se dešava usled kliničke smrti?”, upitao je voditelj emisije.

„Šta drugo može da bude?”, odgovori Uemura. „Ovo polje istraživanja

trebalo bi malo da se unapredi, pa da se vrednuje jednako kao svaki dokaz ili

svedočanstvo. Međutim, naša policija misli da su to budalaštine i cela stvar ih uopšte

ne interesuje.” Uemura je to izgovorio gledajući direktno u kameru.

Juge se nasmejao, ugasio TV i rekao: „Nek priča koliko voli...”

„Kusanagi!”, dozva ga Mamija. „Šta se dešava s profesorom Galileom? Je l’

otkrio nešto novo?”

„Meni ništa nije rekao. Zamolio sam ga da nam pomogne i da mi odmah javi

ako bilo šta otkrije, ali...”

„Nemoj da zavisiš toliko od njega...”

U tom trenutku u stanicu su ušla dva policajca. Bili su skroz oznojeni, što od

vrućine, što od žurbe da što pre dođu. Graške znoja izbile su im po čelu.

„Hvala vam na brzini i teškom radu, momci. Jeste li doznali išta?”, upitao je

šef kriminalističkog tima Mamija.

„Jesmo, u vezi s mini-kuperom”, odgovori jedan od njih.

„Opet taj mini-kuper!” Mamija se namršti i pogleda Kusanagija i ekipu. „Pa

hajde, reci šta imaš.”

„Čovek koji živi u blizini Nagacuke Taeko video je crveni mini-kuper

parkiran ispred njene zgrade. Međutim, nije mogao da se seti da li je to bilo dvadeset

prvog ili dvadeset drugog jula.”

„Pa kad nije siguran, nemam šta da radim s tom informacijom. A već je bilo

nekih sličnih prijava.”

„Ali jedna stvar je zanimljiva... Vlasnik je bio naočit muškarac srednjih

godina. Iako je leto i bile su one nesnosne vrućine, on je bio odeven u sivo poslovno

odelo, sa sve kravatom i sakoom.”

„Hm...”

„Čini mi se da je tačno tako svedok opisao Kuritu. Zar on nije stalno odeven

po propisu?”, uskoči Kusanagi u razgovor. „Ko bi drugi bio?”

 „Izgleda da mali Tadahiro nije baš da nije upoznat s automobilima”, izneo je

svoje mišljenje Juge. „Auto mu je bio parkiran ispred zgrade, mora da ga je video s

prozora.”

„Govoriš li o onom malom svedoku? Zar to nije odbačeno kao svedočanstvo,

jer je bila kao neka vizija, šta li?”, upita jedan od policajaca.

„Eto, potvrdili smo identitet vozača automobila i da je dolazio i pre u tu

oblast”, reče drugi.

„To ne mora da znači. Postoji ko zna koliko muškaraca u poslovnim odelima

koji voze takva kola. Osim toga, to što su svedoci videli taj popularni auto ne znači

ništa. Možda je neko samo bio u prolazu. Kurita je i dalje osumnjičen iako su

pronašli dokaze da postoji i drugi muškarac. Neko je od njih dvojice kriv. Obojica su

je posetili u to vreme.”

Na ove reči svi su se zamislili. Njegovo mišljenje delili su mnogi.

„Samo malo!”, progovori Mamija. „Taj muškarac u odelu nije slučajno baš

tada naišao. Imao je razloga.”

„Kako to mislite?”, upita Juge.

„Ta osoba je nameravala da poseti Taeko. Zato se potrudila da parkira

automobil što je bliže moguće ulazu. Po onoj vrućini nije bilo razloga da parkira kola

daleko od mesta gde je krenula u posetu. Ako pretpostavimo da je to bio Kuritin

automobil, onda je on verovatno išao kod Taeko u goste. Pitanje je samo čiji je onda

automobil tada već bio parkiran ispred zgrade.”

„Čekajte malo”, progovori Kusanagi. „Hoćete da kažete da postoji još neko s

takvim kolima pored Kurite, koji je u to vreme posetio Taeko?”

„Ne mora ni to da znači. Već smo utvrdili da postoji još neko. Moguće je da je

iskoristio upadljivost Kuritinog automobila, koji će svedoci lako da upamte, da

zamaskira svoje dolaske.”

 Svi su ćutali i razmenjivali poglede. Najzad Juge promrmlja sebi u bradu:

„Koji li je od njih dvojice došao s namerom da joj izjavi ljubav, a koji s drugim

namerama...” Sastanak je bio završen. Svi su istovremeno ustali i izašli.

„Razumem. Trebalo bi da privedete njenog bivšeg šefa”, reče Jukava nakon

što mu je Kusanagi prepričao šta se događalo na sastanku u stanici.

„Priveli smo ga. Zove se Jošioka. Pre tri godine je prestao da radi u firmi u

kojoj je radila i Taeko. On je izgleda bio u vezi s njom. Pretpostavlja se da je s njom i

počinio preljubu. Bio je oženjen i zbog te afere morao je da napusti firmu. Mada bi ga

svejedno otpustili. Eto, napravili smo grešku što smo ga prevideli. Dakle, Jošioka

nam je upravo postao glavni osumnjičeni u ovom slučaju”, reče Kusanagi i srknu

malo kafe koju mu je Jukava spremio.

„Kao po običaju, smislili smo odličan plan - dovesti Jošioku u stanicu policije,

podvrgnuti ga detaljnom ispitivanju i u što kraćem roku dobiti priznanje od njega.”

„Zar nije taj Jošioka upoznao Kuritu i Taeko?”

„Tako je. Mislim da nam je njena sestra tako rekla na početku istrage.”

„Strašno, strašno...”, odmahnu glavom Jukava Manabu. „Muško-ženski

odnosi samo stvaraju probleme. Zaista...”

„Jošioka i Taeko su raskinuli u jednom trenutku. Međutim, to nije bila

obostrana želja. Ona to nije želela. Moj kolega Juge je izgleda sve vreme bio u pravu.

Njeno mirno prihvatanje raskida bila je samo maska. Njena osećanja su se uzburkala

i želela je svima da ispriča šta se između njih dešavalo. Možda je htela da kaže i

njegovoj supruzi i da obelodani kolegama na poslu. To je sigurno uplašilo Jošioku,

nije hteo da izgubi posao i uništi brak. Bio je u bezizlaznoj situaciji. To je bila Jugeova

teorija”, objašnjavao je sporo Kusanagi.

„To nije bilo daleko od istine. Nakon što je prestao da radi u toj firmi, Jošioku
je napustila i žena. S njom se rastao pošto joj je Taeko ispričala sve o njihovoj vezi.

Evo šta se dogodilo: Jošioka je nameravao da dođe kod Taeko dvadeset prvog jula,

ali je tog dana video Kuritu kako parkira svoj crveni mini-kuper ispred njene zgrade

i predomislio se. Sutradan je nazvao telefonom i najavio da će doći kod nje u goste.

Nameravao je da je još jednom zamoli da ne govori nikom za njih i da se rastanu kao

ljudi, ali ona nije pristala na to. Odmah je pozvala njegovu suprugu i sve joj ispričala.

Priča je dalje poznata. Zadavio ju je i sve priznao. To možda i nije nameravao, ali to

ne menja činjenicu da je jedan život oduzet. Mislim da više nije mogao da zadrži

bes.”

„A kakve veze sa svim tim ima crveni mini-kuper koji je dvadeset drugog jula

bio parkiran ispred zgrade? Na kraju krajeva, zar nije to Kuritin automobil?”, upita

Jukava, a Kusanagi se namršti.

„Što se tiče toga, tu je bila začkoljica. Kako ja to vidim, Kurita je tu parkirao

auto dvadeset prvog, kada je imao poslovni sastanak s Taeko. Ali dvadeset drugog,

na istom mestu je parkirao Jošioka. Zato se svedoku isprva činilo da je isti muškarac

ignorisao njeno upozorenje da ne parkira auto na tom mestu. Ta gazdarica

roštiljarnice, koja je svedočila da joj je crveni auto smetao pri dostavi namirnica,

sigurno je pogrešila. Nije bio isti automobil, već samo iste boje. Jošioka vozi crveni

BMW serije jedan, onako kratak. Sigurno joj je ličio na mini, pa je napravila

nenamernu grešku.”

„Ljudska memorija je tako nepouzdana stvar. Um je sklon varkama i

iluzijama. Zato i pribegavamo okultnom i natprirodnom. Nikad nećemo naučiti...”

„Nije dovoljno samo tako reći. Treba rešiti problem. Danas sam došao da te

pitam da li si napredovao u rešavanju našeg problema ’natprirodnog’ u slučaju?

Imaš li nešto korisno za mene?”, upita Kusanagi i uperi prst u Jukavu.

„Pa meni se čini da je policija sve to fino shvatila i rešila i bez moje pomoći.

Dobra priča, zaista.”

 „To nije dovoljno. Pogotovo zato što smo posle svega imali jedno

komplikovano ispitivanje koje nam je donelo više problema nego rešenja. Zato te

molim, Galileo, pomozi nam oko dokazivanja ovog slučaja, jer smo udarili u zid!”

„Galileo?”

„Kad te molim, imaš li bilo šta što može da nam pomogne? Jedino ti to

možeš!” Kusanagi ustade sa stolice i podignu stisnutu pesnicu uvis. Jukava ga uhvati

za ruku i spusti je dole, odmahnu glavom i uzdahnu.

„Objasni mi jednu stvar”, reče.

„Šta to?”

Jukava odmah stavi ruke u džepove svog belog mantila i izvadi nešto. To je

bila polovina onih belih radničkih cipela koje je pronašao u kanti za otpadni

materijal u fabrici.

„Hoću da mi potvrdiš ono što sam rekao o ovom vrlo važnom uzorku.”

„Uh...”, huknu Kusanagi i ispruži ruku da se počeše iza vrata.

To veče je Kusanagi pozvao Jukavu telefonom.

„Potvrđujem ono što si rekao”, odgovori kratko i jasno. „Dobro nam se učinilo

da upravnik fabrike nije bio u potpunosti iskren kada je rekao da su velika vrata bila

zatvorena.”

„Kao što sam i pretpostavio. Moguće je da se dogodila nekakva nezgoda tog

dana.”

„To sam i ja pomislio. Kada sam ga pitao da li se možda dogodilo nešto

neočekivano zbog čega su morali da otvore vrata, prvo je okolišio, a onda priznao da

je pokušao sve da zataška. Ipak se dogodila manja nezgoda, ali je pokušao da prećuti

i tako izbegne da ga novčano kazne.”

 „Tačno sam znao i mislim da je sve povezano. I ono dečakovo nazovi

vantelesno iskustvo i ta zataškana nezgoda u fabrici.”

„Hm, ne vidim kako je to moguće, šta ih povezuje? Dva naizgled totalno

nepovezana događaja. Možeš li to nekako da dokažeš?”, upita Kusanagi, koji je

pokušavao da dokuči na šta to Jukava cilja. Bilo mu je teško da vidi vezu.

Jukava je kratko vreme ćutao i razmišljao, a onda reče:

„Da bih otkrio tu tajnu, biće mi potrebna publika!”

„Publika?!”

„Tako nekako... Ti znaš ko treba da dođe. Definitivno će mi biti potrebna

publika koja će da posvedoči istinitost moje teorije.”

6.

Tri dana posle Jošiokinog priznanja ubistva, Kusanagi je ušao u taksi i seo na

mesto suvozača. Nikad nije voleo da se vozi pozadi u kolima, tada se osećao kao

kriminalac. Rekao je taksisti da vozi na Tokijski univerzitet. Na zadnjem sedištu

sedeli su gospodin Uemura i njegov sin.

„Hoće li ovo biti stvarno gotovo za sat vremena? Danas u četiri sata imam

razgovor s urednikom jednog velikog časopisa u Šinđukuu”, reče Uemura veoma

ozbiljnim tonom.

Prekinuo ih je napadni taksista iznenadnim pitanjem kojim putem žele da idu

do univerziteta. Učinilo mu se da Uemura hoće odmah da ide u Šinđuku. Posle

Kusanagi nastavi:

„Nameravamo brzo da završimo s ovim. Sve smo sredili i pripremili, tako da

ćemo sigurno završiti pre nego što budete morali da odete na sastanak.”
 „Ne znam kakav eksperiment hoćete da nam pokažete, niti šta time želite da

dokažete, ali našu veru u ono što se dogodilo ne možete da promenite. Uzalud se

trudite, kao što rekoh, to je nemoguće promeniti. Tadahiro je doživeo ono što je

doživeo. Uostalom, čovek u koga ste sumnjali oslobođen je krivice. Uhvatili ste

ubicu. Koja je onda svrha ovoga?”

„Tačno je da smo uhvatili ubicu, ali potrebno je dokazati i nevinost

prvoosumnjičene osobe, kao što smo morali da dokažemo krivicu pravog ubice. I

dalje nismo utvrdili istinitost njegovog alibija.”

„Svejedno je da li je njegov alibi dokazan ili nije. Šta će mu to kad već imate

krivca?”

„Možda je bio saučesnik.”

„U tom slučaju imate potvrdu njegovog alibija, samo kad biste hteli da

slušate! Crveni mini-kuper bio je parkiran tamo gde ga je Tadahiro video. Opisao

vam je tačno mesto, zar ne?”

„Da, tako vi kažete, tako on kaže, ali to se mora utvrditi i naučno dokazati.”

Na ove reči Uemura frknu i namršti se.

„Sramota i bezobrazluk! Kada se dokaže da vam je ovaj eksperiment potpuni

promašaj, napisaću novu priču u magazinu. Samo pazite...”

„U redu, kako god želite...”, reče Kusanagi s usiljenim osmehom na licu,

očigledno jako iznerviran, ali kontrolisan.

Delovao je mirno, ali je osećao nervozu u dubini duše. Hvatala ga je jeza dok

se vozio taksijem. Razmišljao je o tome šta li je Jukava smislio, šta je nameravao da

uradi. Ni sam nije znao, niti je mogao da pretpostavi koje korake će preduzeti.

Kada su stigli, Kusanagi pođe prvi, a Hiro i Tadahiro Uemura su ga sledili.

Nisu znali kuda da idu, jer su se prvi put našli u univerzitetskom kampusu. Krenuli

su prema kompleksu zgrada Odseka za nauku i inženjerstvo. Odsek za fiziku je na

trećem spratu, a u jednoj od učionica čekao ih je Jukava Manabu. Kusanagi je kucnuo

na staklena vrata čisto reda radi i sva trojica uđoše unutra. Kusanagi je zatvorio vrata

za njima.

„Odličan tajming. Samo što sam završio pripreme”, reče Jukava, odeven u beli

mantil koji je uvek nosio na poslu, stojeći pored stola za rad na eksperimentima.

„Evo nas, da li očekuješ još nekog?”, upita Kusanagi, a u tom trenutku na

vrata uđe Takeda Jukie, Uemurina komšinica.

„Takeda, otkud vi ovde?”, upita Uemura.

„Profesor Jukava me je pozvao telefonom da prisustvujem eksperimentu.

Moram da priznam da sam bila radoznala, a rekao mi je i da ću moći da pomognem

oko nečega. Mislim da ću biti od koristi”, odgovori Takeda s umiljatim osmehom na

licu.

„Dobro, kad si uspeo njen broj telefona da zapamtiš?”, tiho se našali

Kusanagi, tako da ga niko osim Jukave nije čuo.

„Nisam ništa pamtio. Onda kad smo bili u pekari i kad sam kupio hleb s

karijem, zapisao sam broj telefona pekare.”

„Aha...”, odgovori Kusanagi pomalo razočarano.

Sada mu je bilo jasno da je Jukava to tako isplanirao još kada je kupovao hleb

s karijem u pekari gospođe Takeda. Još tada je pretpostavio kako će se stvari odvijati.

„Ne znam šta nameravate da uradite, ali vas molim da požurite. Mi smo

zauzeti, Tadahiro i ja, imamo još neke obaveze danas”, požurivao ih je Uemura.

Razgledao je učionicu nervozno.

„Nećemo traćiti vaše vreme, budite sigurni. Da li pušite? Mogu da vam

dozvolim da zapalite jednu dok čekate, da vam brže prođe vreme”, reče Jukava.

„Ma rekao sam da ću sačekati, nego da ne kasnim... hajde, mogu da zapalim

jednu. Je l’ dozvoljeno pušenje u učionici?”

 „Obično je zabranjeno u prostorijama za učenje, ali danas možemo da

napravimo izuzetak. Međutim, molim vas da ostanete unutra. Ne bismo nikako

smeli da izlazimo napolje da nas ne bi videli sa cigaretom”, reče Jukava i ode do

prozora da navuče venecijanere, a onda isto učini i na staklenim vratima učionice, da

se ne bi videli iz hodnika.

„Pa hvala...”, reče Uemura, izvadi upaljač iz unutrašnjeg džepa sakoa i

pripali.

„Mogu li i ja da zapalim?”, upita Kusanagi dok je vadio cigarete iz džepa.

Jukava je stisnuo usne kao da se premišlja, ali onda se osmehnu i klimnu

glavom. Kusanagi zahvali i pripali jednu.

„Šta je to?”, upita Kusanagi kada je primetio dva akvarijuma s vodom na

jednom od stolova na kojima se vrše eksperimenti na predavanjima iz fizike. Bili su

jednake veličine, dugi oko pedeset centimetara, i u njih je moglo da stane

sedamdeset litara tečnosti.

„Nemojte da dirate ništa. Moramo da održimo stanje u posudama kakvo je

sada. Ne smemo da ljuljamo sto niti da vodu mućkamo prstom jer će se poremetiti

delikatan balans koji sam uspostavio. U vodu sam sipao sastojak koji se lako rastvara

ali ne trpi komešanje, to ne smemo da poremetimo.”

Čuvši ovo, Kusanagi, koji je upravo krenuo prstom da promućka vodu, brzo

povuče ruke k sebi da ga Jukava ne vidi. Napravio se kao da se ništa nije dogodilo.

„Za šta ćete da koristite tu vodu?”, upita Uemura.

Jukava ne odgovori odmah, nego gumu ruke u duboke džepove svog mantila

i izvadi nešto. Teatralno je svima pokazao da u šaci drži mali laserski pokazivač koji

je koristio na predavanjima kada bi studentima puštao slajdove.

„Gospođine Uemura, vi ste nam rekli da čak i ako su velika vrata hangara

fabrike širom otvorena, prosto nije moguće videti drugu obalu reke zbog nagiba
terena i ugla. Da li je to tačno?”, upita Jukava.

„Da, da, tačno je. Tako sam rekao.”

„U redu. To sam i potvrdio kada sam izračunao nagib terena. Došao sam do

zaključka da je ovde prisutni gospodin Uemura govorio istinu, da je nemoguće

direktno videti mesto gde je mini-kuper bio parkiran s prozora njegovog stana, čak i

kroz otvorena vrata hangara. U teoriji, ako nema prave linije pogleda od tačke A do

tačke B, tačka B se ne može ni videti. To je zbog toga što svetlost putuje

pravolinijski.” Rekavši to, Jukava upali laserski pokazivač i obrati se gospođi

Takeda: „Budite ljubazni i zamračite prostoriju.”

Jukie ustade sa stolice i dođe do vrata gde su bili prekidači. Pogasi svetla i

spusti venecijanere na prozorima.

Za tren oka učionica postade mračna, a crveni laserski snop bio je jasno

uočljiv. Kusanagiju je sada bilo jasno zašto im je bilo dozvoljeno da puše u učionici.

Dim je počeo da ispunjava prostoriju i to je omogućavalo svima da vide jasnu crvenu

liniju koju je laser pravio. Svetlost je bila pravolinijska.

„Ali!”, Jukava uperi snop lasera u Uemurine grudi.

„Da li se ova inače pravolinijska putanja svetla može savijati? Da li postoje

stvari na ovom svetu koje mi ne možemo videti golim okom? Ili je izvesno samo ono

što vidimo?”

„Svetlost da se savije?” Uemura iskrivi usne u podrugljiv osmeh. „Aha,

mislite kao uz pomoć ogledala? Pa to bi značilo da je Tadahiro video automobil

preko odraza nekakvog ogledala. Međutim, mi nemamo ogledalo u toj sobi, niti su

ogledala postavljena na ulici. Ne verujem da postoji tako veliko ogledalo ni u fabrici,

jer mislim da bi bilo potrebno zaista veliko ogledalo da ga moj sin uoči s prozora i

vidi odraz u njemu tako jasno kao što je video u svom vantelesnom iskustvu.”

Kako je Uemura govorio, Jukava je odmahivao glavom.

 „Nisam mislio na ogledalo. Ono samo prelama svetlost, a ne savija je. Utišajte

se, molim vas, i posmatrajte dalje eksperiment”, reče Jukava. „E, dobro. U levi

akvarijum sipao sam običnu vodu. Sada ću kroz nju propustiti snop lasera.”

Jukava dođe do akvarijuma i postavi laser tako da snop svetla prolazi kroz

njega. Tadahiro je pažljivo posmatrao širom otvorenih očiju. Bilo mu je jako

zanimljivo. Pošto je bio nizak, bio je u visini akvarijuma i direktno je gledao u njega.

Sa strane gde je stajao, jasno je video kako crveni snop svetla pravolinijski seče vodu.

„Mala digresija”, poče Jukava. „U vodu sam ipak sipao malo mleka, tek toliko

da biste vi lepo videli liniju svetlosti. Inače se ne bi videla u kristalno čistoj vodi.”

„Gle, svetlo se savija!”, uskliknu Tadahiro upirući prstom u akvarijum.

Uemura iznenađeno uzdahnu.

„Da li ste na to mislili kada ste rekli da se svetlost može savijati? Sličan trik

kao s kašičicom u čaši vode. Kada stavimo kašičicu, izgleda nam kao da je

polomljena. To je zato što se svetlost prelama kada iz vazduha i njegove gustine uđe

u vodu koja je veće gustine, tako su nas učili u školi. Ali u našoj blizini nema

nikakvog bazena ili neke velike vodene površine da bi Tadahiro...”

„Ala ste vi neki nestrpljiv čovek...”, reče Jukava jednoličnim tonom. „Jeste, u

trenutku kada svetlost ulazi u akvarijum, ona se prelama, ali vi trčite pred rudu. To

nije poenta onoga što želim da vam pokažem. Volim da objašnjavam sve po redu.

Ovde, kao što vidite, svetlost posle prelamanja na ulazu ide pravolinijski kroz vodu

celom putanjom.”

„To mogu da potvrdim. Svetlost ide pravolinijski”, priznade Uemura.

U redu. Sledeće što ću da uradim jeste da ponovim eksperiment u drugom

akvarijumu”, reče Jukava i uperi laser u akvarijum koji mu je stajao s desne strane.

Kusanagi glasno uzdahnu. Jukie i Tadahiro bili su najviše iznenađeni i glasno

su uskliknuli u isto vreme. Uemura je samo ćutke iskolačio oči. Ovoga puta snop

lasera nije bio prav. Blago se krivio poput srpa. Svi su govorili u neverici: „Savija se!”
 „Kako je to moguće?”, upita Kusanagi.

„Naravno, u ovu vodu ubacio sam još nešto osim mleka”, reče Jukava. „Nije

nikakav trik, u vodu sam ubacio običan šećer. On se rastvara u vodi, ali sporo, teži je

i pada na dno akvarijuma. Samim tim gustina vode nije ujednačena. Gore ima manje

šećera pa je gustina manja, a dole je gustina veća. Pošto svetlost putuje iz oblasti

manje gustine u oblast veće, savija se. Što je veća razlika u gustini, svetlost će se više

savijati. Nagib pod kojim sam propustio snop svetla lasera isti je onaj koji je između

visine prozora Uemurinog stana i obale reke gde su kola bila parkirana. Svetlo

prolazi kroz slojeve različite gustine i jasno se vidi zakrivljenost.”

„Znači tako. Pa fino si to objasnio”, reče Kusanagi koji nije skidao pogled s

akvarijuma. „Ovako nešto prvi put vidim svojim očima.”

„To nije potpuno tačno. Ovako nešto sigurno si već mnogo puta video svojim

očima. Ista stvar često se događa u prirodi, samo što možda nije tako očigledno bez

crvenog laserskog svetla. To što nije očigledno, ne znači da ne postoji.”

„Stvarno? Baš ista stvar se dešava u prirodi?”

„Da, da. Ali pre toga...”, Jukava je govorio dok je išao do zida da upali svetlo.

„Jesi li rekao Uemuri za nezgodu?”

„Ah, da, zamalo da zaboravim.”

„Nezgoda?” Uemura napravi zbunjen izraz lica. „Kakva nezgoda je u

pitanju?”

„Tog dana kada je vaš sin imao vantelesno iskustvo, dogodila se manja

nezgoda u fabrici preko puta vašeg stana”, započe Kusanagi. „Kao što znate, to je

fabrika za proizvodnju zamrznute hrane, uglavnom konzervirane ribe, tako da

koriste razne hemikalije za rashlađivanje. Između ostalog, unutra postoji veliki tank

s tečnim azotom. Dogodila se pomenuta nezgoda, tank je popustio i tečni azot je

procurio.”
 „Kao dokaz imamo jedan uzorak iz fabrike”, dodade Jukava i pokaza pola

cipele koju je držao u rukama. „Kao što vidite, cipela nije presečena, već je

polomljena. To se dogodi kada se ovaj materijal naglo zaledi. Postaje krt.”

Uemura je preneraženo gledao u cipelu.

„Je l’ se to stvarno desilo? Zapravo, kakve veze ta nezgoda ima s ovim našim

eksperimentom?”

Tada Kusanagi u potpunosti shvati šta se događa. Pogledao je direktno u

Jukavu.

„Pošto je tečni azot iscurio, radnici u fabrici su se uspaničili. Morali su što pre

da provetre prostoriju i zato su otvorili velika vrata hangara s obe strane. Šta je to

otvaranje vrata uslovilo? Tog dana je bilo preko trideset stepeni. Topao vazduh

spolja je ušao u prostor ispunjen vazduhom znatno rashlađenim tečnim azotom.

Pošto je topliji vazduh ređi i lakši, on se popeo i koncentrisao u gornjoj polovini

hangara. Teži, hladan vazduh ostao je dole pri podu i tako se stvorila razlika u

gustini vazduha u toj prostoriji.” Jukava pokaza na desni akvarijum u kome se

nalazila voda sa šećerom. „Drugim rečima, razlika u gustini vazduha unutar

hangara bila je otprilike ista kao razlika gustine vode u ovom akvarijumu.”

„To znači da su se stvorili uslovi da se svetlost savije?”, upita Kusanagi.

„Upravo tako”, reče Jukava gledajući Kusanagija pravo u oči.

„Tako, dakle... A šta to zapravo znači?”

„Kao što smo utvrdili, obalu reke obično ne možemo da vidimo s prozora

Uemurinog stana, čak ni kroz otvorena vrata hangara, jer je zemljište mnogo niže u

odnosu na fabriku. Ali tog dana, usled svih ovih okolnosti, bilo je moguće videti

obalu reke.”

„Kako je to moguće? Mislim, razumem princip u teoriji, ali...”, promrmlja

Kusanagi.
 „Ovo nije tako nepoznata stvar u prirodi. Vi svi za to znate. Čitali ste o tome,

gledali na televiziji i slušali o toj pojavi”, reče Jukava. „Ta pojava je poznatija pod

nazivom fatamorgana.”

„Aha!”, Kusanagi klimnu glavom.

Takeda Jukie, koja je sve slušala sa strane, klimala je glavom slažući se s

Jukavom.

„Ne, to nije tačno”, Uemura preseče tišinu glasno izgovorivši ove reči dok je

mahao rukama. „Kakva fatamorgana?! Takeda je prisustvovala celom događaju! Zar

nisu vrata fabrike bila zatvorena tog dana?”

„Već smo utvrdili da su vrata bila širom otvorena zbog nezgode. Upravnik

nam je sve priznao”, reče Kusanagi.

„Ne, ne, ne, pogrešili ste! Hej, Tadahiro, de reci nešto.”

Reci im kako si lebdeo i izašao kroz prozor. Reci im da si doživeo vantelesno

iskustvo!”

Mali Tadahiro je gledao u oca, oči su mu zasuzile, ali nije izgovorio očeve reči.

„Nisam lebdeo... Nisam izleteo kroz prozor...”, govorio je plačući. „Bio sam

jako malaksao, jedva sam mogao da ustanem iz kreveta, a otac mi je rekao da sam

lebdeo i da svima tako ispričam.”

„Tadahiro!”, histerično viknu Uemura.

Jukava privuče dečaka sebi i čučnu naspram njega. Gledao ga je u oči.

„Iskreno odgovori sada. Kako si video obalu reke i crveni auto parkiran tamo?

Jesu li velika vrata bila otvorena? Da li si kroz fabriku video taj prizor?”

Tadahiro podignu ramena i pokunji glavu. Tihim glasom reče:

„Ne znam. Nisam siguran. Taj dan sam bio jako bolestan i nisam siguran šta

sam video.”
 „Tako, znači”, Jukava ga pomilova po glavi. „Dobro, nije bitno. Ne brini.”

„Nikakvih dokaza nemate da je to bila fatamorgana”, nastavi Uemura.

„Ničim ne možete zaista da dokažete svoje tvrdnje. Vaš eksperiment ne dokazuje

mnogo.”

„To je možda tačno, ali vi još manje možete da dokažete da je bilo vantelesno

iskustvo”, odbrusi mu Jukava.

Uemura otvori usta da odgovori, ali nije imao šta da kaže. Jukie iskoristi

priliku da upadne u razgovor i reče:

„Uemura, dosta! Molim te prekini. Ja znam.”

„Ti znaš... Šta to?”

„Ti si navodio malog Tadahira, govorio si mu šta da kaže. Kada sam videla

crtež u onom tvom magazinu, bila sam se jako iznenadila. Ono što je bilo u

magazinu uopšte nije ličilo na crtež koji sam videla kod tebe kada sam došla da

posetim bolesnog Tadahira. On nije nacrtao crveni mini-kuper, niti beli krov, nije bilo

ni točkova. Sve si ti to dodao kasnije i predao uredniku”, uperila je prst ljutito u

Uemuru, a on je posramljeno spustio glavu.

„To sam uradio da bi priča bila što bolje prihvaćena... On je zaista video...”

„Šta pričaš!? Pa nije tvoje da ukrašavaš tuđe radove i smišljaš priče. To je

Tadahiro nacrtao i to nisi smeo da iskoristiš za svoje sebične ciljeve.”

Jukie ga je glasno grdila. Uemura nije uzvratio, samo je nervozno grickao

usne. Posle kraće tišine, on uze Tadahira za ruku i reče:

„Pokazali ste nam eksperiment koji je bio veoma zanimljiv, i hvala vam na

tome. Međutim, vi nemate nikakav direktan dokaz koji bi opovrgnuo moju priču.

Ono što imamo ovde samo je razlika u mišljenju o tome šta se zapravo dogodilo. A

sad, pošto imam druge obaveze, izvinjavam se, moram da idem.”

„Uemura...”, prošaputa Jukie. Ne ispuštajući sina iz ruku, Uemura izađe

napolje.

Njih troje koji su ostali u učionici slušali su bat koraka koji su se udaljavali.

„Možda bi bilo dobro da pođete za njim”, Kusanagi se obrati Jukie.

„Ali...”

„Pođite za njim”, dodade Jukava. „Zbog dečaka...”

Ona odmah ustade i pojuri napolje. U učionici ostadoše njih dvojica. Slušali su

korake koji su se čuli sve tiše. Kusanagi pogleda Jukavu u oči i umorno uzdahnu.

„Jadan dečak, nije smeo da kaže istinu.”

U tom trenutku Jukava zavrnu rukav mantila i pokaza crvene tačke na svom

zglobu. Kusanagi se začudi i upita:

„Šta ti je to?”

„Osip”, odgovori Jukava.

„Eh?”

„Nikako ne mogu da se naviknem na ovakav stres...”, reče on i razmaknu

zavese na prozorima.

Prevod sa japanskog

Ivan Racič
 EJMI JAMADA

NEPROCENJIVO

Kada kažem da mi treba muškarac, mislim na njega. Ako to nije on, onda

ništa. Džordž. Već i samo ime kao da odvrne neku slavinu u mom telu. Mokra sam.

Voda toliko nadire da mi suze oči. Eto, toliko jasno mogu da vidim svoju želju kad se

pogledam u ogledalo.

Puderišem se, stavljam karmin, ruka mi odjednom staje, sećanja naviru. Malo

me plaše jer liče na flešbek, poslednji stadijum u koji upadaju narkomani. Ime

„Džordž” je ključ koji otvara moje telo. Šapućem to ime, a noge se same šire.

Spuštam ruku dole, guram je unutra, zaranjam je u ono što će izaći. Uzbuđena,

mešam prstom, i u ovom slatkom zanosu slasna tečnost se izliva. Kakva šteta što

Džordž nije ovde. Zatvaram oči u očaju.

Otkako sam upoznala Džordža, potpuno sam nezasita i lomna. Koliko god

mu često to spominjala, ili koliko god bila uzdržana, svaki sledeći trenutak uvek

donosi novu čežnju za Džordžom. Nikada ne gasi iskru požude u meni. Bio je prvi

muškarac koji je usadio sećanje na sebe u samo moje telo. Moja koža pamti dodir

njegove kože. Toga se jasno sećam u svakom trenutku. To me uvek iznova zapanji -

da se nešto telesno može tako snažno utisnuti u drugo telesno. Do tada nisam

shvatala da telo jednog muškarca može postati tako suštinsko za ženu.

Mislim da Džordž doživljava mene na isti način. Neko zvoni, letim ka

vratima. Kvaka se bučno okreće pod mojim nestrpljivim prstima dok otvaram vrata.

Zajedno sa vazduhom spolja, Džordžove oči gnezde se na mom telu. Prihvatam i

upijam njegov navirući pogled. Pre nego što me je dodirnuo prstima ili usnama, celu

me je olizao očima.

Džordž me ne gura nadole, ali moje slabašno telo ipak pada u prostor

identičan onom između njegovih raširenih ruku. Kao i moje, i njegovo telo pada i

uvija se. Kada se moja koža ulegne, njegova se izdigne da popuni prazninu. Kada su

mi bradavice ispupčene, njegovo telo ih pritisne. Volimo jedno drugo baš kao dve

tečnosti. Osećam da smo neraskidivo povezani u svemu i obuzima me želja da

jecam. Osećam da smo jedno za drugo onaj delić koji nedostaje. Ne mogu da

odvojim ovog čoveka od sebe.

Uvek vodimo ljubav. Možda će me Bog kazniti što to nazivam ljubavlju. Ali

mi tu ne možemo ništa. Ne možemo da izdržimo a da se ne rastvorimo jedno u

drugom kada smo razdvojeni i, naravno, da ne strgnemo odeću jedno sa drugog

kada smo zajedno. Izluđuje nas nestrpljenje. Još od prvog puta kada smo vodili

ljubav, naša tela su se lepila jedno za drugo, kao da smo uhvaćeni u neku mrežu

slatku kao med. Živimo uzimajući ovo zadovoljstvo na kašičicu, pokušavajući da

utolimo želju koju nikada nije moguće zadovoljiti.

Oblačim se tako da me Džordž može poželeti u svakom trenutku. Čak se

pažljivo perem i između prstiju da ih on može u svakom trenutku staviti u svoja

usta. Naravno da mažem i lak na nokte. Pitam se da li sam jedina žena koja ide

toliko daleko da parfemiše svoja stopala. Vredno radim da bih od sebe načinila

ukusnu poslasticu za njega. Možda će nekada poželeti da me ugrize za vrat, te

posebno vodim računa i o tome. Potamneo na suncu do bledobraon boje, unapred

pripremljen da može da bude konzumiran u svakom trenutku. Uvek ukrasim uši

zlatnim minđušama da bi njegov jezik mogao da uživa u njima. Kada stavljam

šminku, u agoniji sam zbog detalja kao što su koji karmin, koji sjaj će me učiniti

najlepšom u Džordžovom naručju. Tako mu služim.

Nekada pričamo iskreno.

 Uvek vodimo ljubav.

„Ne mogu da izdržim. Moramo da vodimo ljubav.”

„Zašto moramo da vodimo ljubav?”

„Zato što te volim.”

Džordžove oči su već vlažne dok odgovara. Usne su mu čvrsto stisnute da

njegova želja ne iscuri. Mislim da me želi. Čak i dok se pitam da li me želi, moje telo

je već prekrila njegova koža. Topla, teška. Osećam mir. Potvrda sigurnosti budi moju

senzualnost i ja sam vrela do samih vrhova prstiju.

Mislim da je fraza „zaljubljena” odgovarajuća. Mislim da je u redu koristiti

tako velike reči za nešto što je apsolutno neophodno. Da nisam sjedinjena s

Džordžovim telom, život bi mi se verovatno raspao od sekiracije. Čak i kad me talas

zadovoljstva ostavi bez daha, bez njega ne bih bila spokojna.

Možda će ljudi reći da smo poput životinja. Ali žele li životinje svoje partnere

na ovaj način? Mogu li spoznati umetnost osećaja kad telo boli od čežnje čak i kada je

zadovoljeno? Svaki njegov deo zavijen je u glatku kožu. Tamo, u tom jezgru je on.

Može li životinja žudeti da oseti to? Želim Džordža. Želim samo njega.

Čvrsto stisnuta u njegovom naručju, bespomoćna sam. I mada on nikada nije

nasilan, teško mi je da dišem. Gledam okolo u očaju, kao da se davim. Ako nađem

jastuk, zgrabim ga, ako se posteljina naborala, držim se za nju. Nekada, u tim

trenucima, uhvatim pogledom njegove ruke. Koščati dugi prsti. Pomisao na

golemost njegovih zanoktica natera me da se nekontrolisano tresem. Shvatam da je

to telo koje prekriva moje potpuno drugačije od mog. Pomeram kukove, podižem

glas, pokušavam da pretvorim njegovo telo u svoje.

Džordž voli šaptaje. Glas mu je uvek kul. To me brine. Ja svoje zadovoljstvo

pokazujem otvoreno. On nije takav. To me sve više i više uzbuđuje. Muškarac koji

nema bar zrno racionalnosti u krevetu, brzo rasprši sve ženine iluzije. U takvim

trenucima žena voli da bude tretirana sa dozom nemilosti. Iako je potpuno

apsorbovana, uživa u malo izazivanja, malo nevaljalstva.

U tim trenucima njegov šaputavi glas ima prste i ruke, čak i jezik. Sve zna:

štipka mi uši, otvara pore, golica me sa strane. Sve to, krunisano slatkim rečima

vulgarnih upita, ščepa moje srce i svede me na suze. Tada se sama reč „ljubav”

pretvara u alatku koja aktivira donji deo mog tela. Njegove reči, više nego njegov

penis, postaju nevaljala igračka zbog koje podivljam i vlažim. To znači voleti. Moj

neumetnički um tako doživljava trljanje nagih tela jedno o drugo, curenje, varničenje,

spajanje, sve to. Postoji li istančaniji način da se voli? Plakanje, vikanje, smejanje. Sve

se to dešava odjednom. Ima li išta drugo tako apsurdno? Džordžovi šapati me

izluđuju. Ton njegovog delikatnog glasa, nesrazmeran u odnosu na njegovo krupno

telo, čini da radim šta god poželi. Čim njegov tihi, meki glas uđe u moje uši, pretvara

se u krik očaja. Hladan šapat muškarca zagluši ženske uši - nepomičan i tih, on

postaje signal. Ume on to. Ali samo kroz mene kao filter.

Mislim da treba samo da narumenim usne. On će uraditi sve ostalo.

Ostavlja crvene tragove na meni, tu i tamo. Koža mi pocrveni na mestima gde

je grize i sisa. Uskomeša moju vrelu krv i ostavlja je da vri, da se otkrije po boji moje

kože. Pitam se želi li da me ubije toliko ubrzavajući otkucaje u mojim grudima.

Malo-pomalo, celo telo mi menja boju. Ja ću se pobrinuti za svoje usne, ostatak sebe

mu ostavljam, i onda, u trenutku kada me reči iznevere, on boji u crveno usne koje

su oko njegovog penisa. Dok prve kapi sa njegovog čela padaju na mene, celo moje

telo već je obojeno. Savršenstvo telesnog konzumirano je u potpunosti. Dok me

ispunjava osećaj zasićenosti, satisfakcija što sam makar došla do toga, uživam u

intenzivnom zadovoljstvu već pokrenuta komešanjem nove, nastupajuće gladi.

Džordžov glas zvuči skladno kao i uvek, kao strune južnjačke melodije, ali ja

sam sigurna da se on oseća dobro kao i ja. Znam to jer je njegova koža sva naježena,

iako mu telo gori od vreline. To je dokaz fizičkog odgovora, jedinstven za ljudska

bića koja je dodirnulo uzvišeno osećanje. Zatim mazim njegovo telo, kao da tešim

dete koje je pokazalo hrabrost. Kao dete koje će, nepokolebljivo gurajući kroz
usamljenost, briznuti u plač na prvu ljubaznu reč, nemoćno da se odupre, samo

jednom će duboko uzdahnuti. Dragoceni Džordž. Dragocena ja. Mazim mu leđa još

neko vreme dok uživamo u obostranom zadovoljstvu. U svom zadovoljstvu on

dopušta da snaga napusti njegovo telo, i privremeno postaje bespomoćan. Tek tada

mi se vraća osećaj i postajem svesna težine njegovog tela. Ljubljeni. Volim ga. Suviše

dragocen da bih ga skinula sa sebe poput ćebeta.

Prevod s engleskog

Ivan Vatović
 KOIKE MASAJO

REZIDENCIJA GENĐICU

Joriko me je pozvala telefonom. „Hoćeš li da dođeš u subotu po podne?”,

upitala je. Prvo sam se iznenadila, a zatim i obradovala. „Naravno, dolazim! Jesi li ti

dobro?”

Joriko je na zimu, u četrdeset osmoj godini života, rodila svoje prvo dete.

Kažu da je roditi dete u tim godinama na prirodan način nešto ravno čudu, ali meni

koja nemam dece to ne znači mnogo. Pre tačno godinu dana, sećam se, pozvala sam

Joriko ubrzo nakon što je dobila bebu. Glas koji je dolazio iz slušalice zvučao je

mladalački; u njemu se osećalo da se još uvek nije stišala euforija izazvana rođenjem

deteta. „Obično ti naprave takozvani carski rez, iseku ti stomak”, rekla mi je delujući

kao da se ponosi time što se porodila prirodnim putem.

„Aha, carski rez... Budući da nisam toliko izdržljiva kao ti, sigurno bih, ako

bih rađala, morala tako”, odgovorila sam joj dok sam u glavi povezivala zvuk reči

carski sa rečju car, pitajući se sumnjičavo zašto li je ovaj zahvat dobio tako dobro ime.

Iz slušalice se začuo glasan plač bebe. „Jao, ti da rodiš bebu! Divno što

razmišljaš u tom pravcu”, rekla mi je kao da je pronašla nešto izgubljeno. Nakon

toga mi je prekorno rekla: „Tebi baš paše carski rez jer ne podnosiš dobro bol. Pod

anestezijom si, pa iako ti seku stomak, ništa te ne boli. Naravno, pošto si potpuno

svesna, možeš čak i da čuješ bebin plač.”

Bio je to trenutak kada je rađanje deteta, događaj dotad isključivo vezan za

život drugih ljudi, tiho ušlo u polje mojih mogućnosti. Osetila sam se nekako
razneženo i čudnovato. Ne pustivši glas, promrmljala sam sebi u bradu: „Možda i ja

još uvek mogu da rodim...” Plač bebe sa druge strane veze postajao je sve glasniji, te

mi je postalo nepodnošljivo da ga slušam. „Odoh ja. U svakom slučaju, čestitam ti!”,

rekla sam joj. Pokušala sam da brzo prekinem razgovor, ali me je Joriko neočekivano,

tihim i skoro pretećim glasom, prekinula - htela je da još malo razgovaramo.

Međutim, nismo imale o čemu.

Ovo je prvi put od tada da se s njom čujem. Joriko sam upoznala u izdavačkoj

kući u kojoj sam davno bila zaposlena. Radile smo zajedno u uredništvu kao

koleginice čak pet godina. Nekoliko godina nakon što sam prestala tu da radim, i

ona se povukla sa posla, i sada sama sjajno zarađuje za život radeći kao prevodilac,

od kuće. Joriko se ovako izrazila: „Prihodi mi nisu redovni, ali radim od kuće, a i

prevođenje mi baš leži. Znaš, ovaj posao je kao da postoji jedna dolina između dva

jezika, a ja između njih postavljam most.” Iako je u pitanju bio rad od kuće, ipak

mora da joj je bilo strašno da radi dok se istovremeno stara o detetu. Ipak ona bebu

odgaja sama. Sa bebinim ocem nije venčana, jer je on već u braku.

Premda sam bila upoznata sa njenom situacijom, za ovih godinu dana nisam

učinila ni jednu jedinu stvar da joj pomognem. Sebe sam zato videla kao lošeg

prijatelja, ali opet, tužno mi je i to što ona nikad nije ni zatražila pomoć. Kad god

pomislim kako li je uopšte provodila dane, iznova me zaboli u grudima.

„Stvarno se dugo nismo čule! Sigurno bi ti sada bilo naporno da kuvaš, pa ću

ja nešto da napravim i donesem. Stoga se nemoj opterećivati, u redu?”, rekoh

počevši odmah u glavi da smišljam kako bih mogla da napravim krokete sa pastom

od lososa i japanske raviole, da kupim kolače sa kremom, i da joj sve to odnesem.

Napraviću dosta kroketa i raviola. Ako se ne pojede sve, može da stavi u zamrzivač i

pojede sutra.

Kada sam spustila slušalicu, usput sam pomislila da za ovakvu priliku treba

nešto da ponesem i bebi, ali mi uopšte nije padalo na pamet gde i šta bih mogla da

joj kupim. Tada sam primetila koliko živim odsečena od sveta u kojem postoje bebe, i
zabezeknula se tom činjenicom.

Sećam se kako mi je tetka - jedna vrlo pohlepna žena - jednom prilikom rekla

da se čovek obraduje kad mu dete dobije nešto, ma koliko to nešto bilo jednostavno -

čak i samo jednu olovku. Isto bez sumnje važi i za Joriko, ali neka mi ovaj put

oprosti. Odlučila sam ipak da joj pomognem koliko mogu tek nakon što se svojim

očima uverim kako živi sa detetom.

Njena kuća se nalazi u mestu Ćitose Funabaši, na liniji Odakju. Ne pamtim

kada sam poslednji put sišla na ovoj stanici. Ispred stanice su bile izgrađene nove

prodavnice, što je učinilo da ovaj deo grada izgleda obično. Ipak, kada se zađe u

stražnje ulice, vide se iste stare prodavnice - cvećara, fotografska radnja, banka

(doduše, pod drugim imenom), piljara i ostale, koje su u meni budile osećaj

nostalgije. Iznenada sam se setila jedne pesme Koija Nagate: 29

Prodavnica kafe

zauvek će raditi.

Jesenje kiše.

Naizgled se sve izmenilo, ali negde u ovom delu grada postoji jedna

prodavnica kafe koja će zauvek ostati ista. Možda u njoj jedan kafedžija, koji nikad

neće ostariti, večito melje svoja zrna kafe. Slučajnom posmatraču deluje kao

najobičnija prodavnica kafe, ali kada se otvore vrata i zakorači unutra, to je prostor u

kojem je vreme čudnovato zakrivljeno. U njemu je sadašnjost, koja se neprestano

preliva poput nekog izvora, smeštena između prošlosti i budućnosti koje se protežu

kao kakva gumena bombona. Taj sadašnji trenutak se nastavlja u večnost...

Sanjareći tako dok sam hodala, obrela sam se ispred jedne cvećare. Istog trena

mi je palo na pamet: „Pa da, cveće! To ću da joj ponesem. Danas proslavljamo

29 Koi Nagata (1900-1997), poznati japanski haiku pesnik (Prim. prev.)
rođenje njenog deteta, pa ću da joj kupim što je moguće lepše cveće!”

Na ulazu u cvećaru stajao je jedan stariji čovek nekako nesrazmernog stasa,

koji me je pozdravio grubim glasom: „Dobro došli, izvolite!” U pitanju je bio stamen

muškarac krupne građe, u poznim godinama. Hitro je, zasukanih rukava, iz kofa

vadio lale i ruže, i svezivao ih u bukete pažljivim pokretima ruku, koje su izgledale

zavodljivo dok su se bavile nečim tako krhkim. I sami cvetovi su u starčevim grubim

rukama izgledali nekako bezobrazno neodoljivi. Verovatno je primetio kako mu

pažljivo posmatram ruke, te je u trenutku rekao: „Znate, budući da se radi sa vodom,

a i trnje ume da povredi, cvećara nije za nežne ruke”. Malo sam se iznenadila, ali

onda mi je on uputio jedan kiseli osmeh i nekako spustio obrve, zbog čega me je

podsetio na pevača Curutu Kođija. 30 Na kraju sam ga zamolila da mi umota deset

žutih lala.

Joriko je imala stan u blizini. Bila je to dvospratnica za koju se na prvi pogled

videlo da je namenjena samcima, i u kojoj su većina stanara, pretpostavljam, bili ne

baš imućni studenti. Na ulazu je bio okačen natpis Rezidencija Genđicu. Joriko ovde

živi od svoje tridesete godine.

Pitam se da li se ovo genđicu odnosi na realnost.31 Jer meni ovo zdanje, baš

naprotiv, ima prizvuk nečeg nadrealnog. Prolaskom kroz kapiju realnosti, ulazi se u

jedan drugačiji svet. Joriko je jedna simpatično razroka osoba, sa temperamentom

koji kao da je izmešten iz stvarnosti. U svakom slučaju, bilo mi je čudno i intrigiralo

me je to što ona živi u jednoj depresivnoj zgradi, okružena studentima.

Gazdarica je bila jedna sama baka od osamdeset godina, koja je stanovala

odmah ispod Joriko. Pošto je bila u poznim godinama, Joriko je uvek vodila računa o

njoj kao da joj je rod. Stoga je, verovatno zbog osećaja sigurnosti, nakon što se rodilo

dete baka rekla Joriko da ipak može i dalje tu da stanuje; štaviše, možda je to i

priželjkivala.

30 Curuta Kođi (1924-1987), poznati japanski pisac i pevač. (Prim. prev.)

31 Reč genđicu na japanskom znači realnost, stvarnost. (Prim. prev.)
 Zimi po podne rano pada mrak. Sunce je brzo zašlo, a jedno jedino

fluorescentno svetlo je osvetljavalo ulaz zgrade, usamljeno trepereći. Ispred je stajala

jedna veš-mašina, koja je nakon drndanja i poskakivanja utihnula, a posle male

pauze oglasila se zvukom koji je označavao kraj pranja. Vladala je mrtva tišina, nije

bilo nikakvih naznaka da tu iko živi.

Kuc, kuc, kuc. Kod Joriko na vratima nije bilo zvona. Nakon što sam zakucala

na vrata tanka poput šperploče, iznutra se začuo njen glas: „Stižem!”, i vrata su se

otvorila.

„Zdravo, dobro došla! Izvoli, uđi! Ah, kako divne lale! Baš izgledaju

luksuzno, hvala ti!”

Budući da se stan sastojao samo od kuhinje i još jedne sobe, čim se zakorači

unutra, moglo se videti celo Jorikino domaćinstvo. Kada sam ušla u tu prostoriju od

šest tatamija,32 oko malog radnog stola i police za knjige kojih se sećam odranije

videla sam razbacane pelene, kao i plišane i druge igračke. U sobu koja je nekada

bila jednostavna poput sobe, neke opatice, uvukao se i jedan topao nered.

„Evo, vidi bebu. Dobro je, nosila sam je na leđima, pa je zaspala. Sigurna sam

da će se ubrzo probuditi, a kad se probudi, glasna je”, rekla je tiho Joriko. Zatim je

dodala: „Hajde prvo da popiješ čaj!”, i uputila se ka kuhinji.

Pomno sam posmatrala bebu koja je spavala. Usta su joj bila blago otvorena, a

obrazi jarko crveni. Izgledala je baš kao majmunče. Više od svega, brada joj se isticala

po jednoj osobini - bila je zaobljena i isturena nagore, kao mlad mesec. Mora da je to

povukla na oca. Povrh toga, glava joj je bila duguljasta, kao kikiriki. To malo čudo

koje se nalazilo ispred mene pre je izgledalo kao jedno čudnovato i nevešto

napravljeno stvorenje, nego kao beba.

Umalo da kažem da je beba slatka, ali sam bez razmišljanja upitala kako se

32 Površina ove sobe je oko 10m2. Površina prostorija se u Japanu tradicionalno meri brojem tatami
podloga koje u nju mogu da stanu. Konkretna veličina podloge može se razlikovati u zavisnosti od
regije, ali generalno iznosi 0,91m x 1,82m. (Prim. prev.)
zove. Joriko mi je odmah, nekako stidljivo, rekla: „Kunugi.” Zatim je dodala: „Pored

radikala za drvo33 napiše se stari ideogram za reč prijatan. Malo je teško za pisanje.”

Čak ni uz objašnjenje, ne znam da napišem taj ideogram.

„Kunugi, kao drvo na kojem rađaju žirevi. U pitanju je neka vrsta hrasta. Kad

sam je prvi put videla, iako je devojčica, više me je podsetila na neko drvo, nego na

cvet.”

„Mala Kunugi... Zvuči slatko, ali ni mala Donguri34 nije loše”, rekla sam

smejući se. Joriko se takođe nasmejala. Mora da je zato što je malo smršala, ali učinilo

mi se da joj obrazi izgledaju svežije, i da se prolepšala.

„Eto, već je prošlo godinu dana kako se nismo videle. Mora da si bila užasno

zauzeta. Zbilja, vreme sad prolazi kao neki div koji hoda ogromnim koracima. Kao

da se tek juče rodila, a evo već stoji na nogama. Nijedna mi godina u životu nije

ovako brzo prošla”, rekla je Joriko, pri čemu joj je izmršaveli profil došao do izražaja.

Utom se prozor zatrese uz lupu. Proleteo je helikopter, pa se prozor zatresao od

vibracija koje je proizvodio. Odmah potom, beba je blago otvorila oči i ispustila

sanjivi glas, da bi nedugo zatim u trenutku otvorila oči i ugledala plafon. Zaista, u

pitanju je bila beba za koju, odakle god da se pogleda, nije moglo da se kaže da je

slatka.

„Pre nego što mi se rodila beba”, reče Joriko dok je stavljala zeleni čaj na sto,

„bila sam srećna. Kad se osvrnem, period trudnoće mi deluje nekako bizaran. Iako si

ti ta koja je trudna, imaš osećaj kao da tebe neko nosi u stomaku; kao da si obmotan

nekakvom providnom membranom. Međutim, to tako vidim tek sad, nakon što sam

se porodila. Sećam se da sam sve vreme razmišljala samo o tome kako da što je

bezbednije moguće nosim to dete u sebi, a zaista je iscrpljujuće stalno tako brinuti.

Kad se sada setim ondašnje sebe, imam sliku trudnice koja odlučno ide svojim

33 Kineski karakteri, jedno od tri zvanična pisma u japanskom jeziku, sadrže u sebi tzv. radikale, odnosno
grafičke komponente prema kojima su organizovani i klasifikovani u rečniku karaktera. (Prim. prev.)
34 Reč donguri na japanskom znači žir. (Prim. prev.)
putem, i vidim da sam bila srećna. Tu sreću baš i ne možeš da pojmiš kada se sam

nalaziš u centru dešavanja. Međutim, tek kad pogledaš unazad, najzad uvidiš koliko

si zapravo bio srećan. Na kraju krajeva, poenta i jeste u tome da dobijemo decu, zar

ne?

Istina, život nakon toga postane težak, ali to saznaš tek nakon što dobiješ dete.

Dok si trudna, samo gledaš da rodiš to dete. A nakon porođaja se zaista osećaš kao

da ničeg više nema. U tom smislu, porođaj je poput svesne smrti, jer ne možeš da

razmišljaš ni o čemu što dolazi posle. Svaka žena odmah nakon porođaja oseti jedan

katarzični nalet emocija, kao da se u jednom trenutku upalilo oko sto sijalica; možda

zato što porođaj čini da žena na trenutak umre, i ponovno se rodi. Odnosno, iako si

ti ta koja je trudna, osećaš se kao da neko tebe nosi u stomaku. Takođe, iako si ti ta

koja rađa, osećaš kao da se ti rađaš.” Blago razrokog i spuštenog pogleda, Joriko je

ushićeno govorila o svemu što se u međuvremenu izdešavalo sa njenim telom,

delujući kao da ni sama još uvek to ne razume u potpunosti.

„A kako si sada?”

„Sada nemam vremena da razmišljam jesam li srećna ili nisam. Sada žurim da

nju izdržavam kako znam i umem. Jedino se ponekad setim tog predivnog perioda

trudnoće, koji kao da je period iz nekog sna. Eto, na primer, kada bih ulazila u

autobus, odmah bi neko ustao i ustupio mi svoje mesto. Muškarci bi mi samo ustali i

ponudili svoje mesto, dok bi me, recimo, starije žene generalno pitale u kom sam

mesecu. Odatle bi, zatim, prešle na priču o svojoj deci i unučadi; priča bi se nekako

uvek širila. Sama činjenica da sam imala veliki stomak postala je prilika da stupim u

dodir sa meni nepoznatim životima drugih ljudi. Zbilja, kao da sam imala nekakav

čudesni pasoš, i dani bi mi prolazili kao da sam imala glavnu ulogu u nekoj

predstavi o rođenju. Mislim da je to bila godina kada su se prema meni ophodili

ljubaznije nego ikad.”

„Dešavalo bi mi se da, na primer, odem na ručak u neki suši restoran. Čuj šta

mi se jednom desilo kada sam otišla i naručila sa dnevnog menija pirinač sa

sardinama? Vidiš, nekako mi je palo na pamet da baš sardine u svom sastavu imaju

hranljive sastojke koji su trudnicama potrebni. Kad sam počela da jedem, videla sam

da su se među gusto aranžiranim sardinama obrela i dva parčeta crvenog mesa

tunjevine. Prvo sam pomislila kako je čudno da mi se u tanjiru, iako jedem sardine,

nađe i tunjevina. Osvrnula sam se oko sebe i ugledala jednog starijeg suši majstora

kako u tišini sprema hranu. Jedino mi je bilo logično da je, pošto sam trudnica,

krišom ubacio i tunjevinu koja je bogata gvožđem. Nisam znala šta da uradim u tom

trenutku. Nisam mogla da mu kažem: „ Hvala što ste mi stavili tunjevinu u obrok.”

U svakom slučaju, gospodin je ozbiljnog lica pravio grumene pirinča za suši, kao da

se ništa nije desilo. Jedući svoj pirinač sa sardinama, pomislila sam kako je ovo nešto

što bi trebalo da mi ostane u sećanju. Treba da zapamtim ono što mi se dešava dok

sam trudnica; ovaj dan, ovog čoveka. Zatim sam, ne zahvalivši se, najnormalnije

platila i otišla. To je bio zaista neprocenjiv trenutak. Sve reči su nestale, i u toj tišini

bez reči između nas su lebdela nevidljiva osećanja. Nikada neću zaboraviti tu činiju

pirinča sa sardinama, koje sam pojela u tišini.”

Ispričavši sve ovo direktno, poput nekakve studentkinje, Joriko se sa izrazom

lica kao da se iznenada vratila u realnost - uputila ka kuhinji. U tom trenutku, beba

se probudila uz plač, a njeno lice mi je bilo sve iritantnije i ružnije. Koliko god

pokušavala da je umirim, nikako se nije dala smiriti. Joriko je, brzo uzevši kanap 35

koji je bio pored, izvanredno veštim pokretima ruku bebu koja je glasno plakala

bezbedno postavila na svoja leđa. Istog trena je prestala da plače. Sigurna na

maminim leđima, izgledala je zadovoljno, kao da je zagospodarila celim svetom.

Ugledala me je i prstom pokazala na mene, izustivši uz osmeh jedno Aa.

„Sada kad god otkrije nešto novo, samo na to pokaže prstom i kaže Aa. Pošto

ne zna imena stvari, stolovi, telefoni, sijalice, kao i sve ostalo, za nju je Aa. I ti si sada

jedno Aa”, rekla je Joriko.

35 Roditelji u Japanu često nose takozvani onbu, koji je nalik nosiljci u koju se beba stavlja i nosi na
leđima. Pomenuti kanap je onbu, kanap kojim se beba bezbedno postavlja u nosiljku. (Prim. prev.)
 Glas Aa iz bebinih usta zbilja je čist i osvežavajuć, i čini da se osećate kao da su

vam uši pročišćene. Tim prostim zvukom, jednim čistim rezom 36 je otvorila svet. Kad

bolje razmislim, tim jednim glasom počinje japanski jezik. Možda, baš u ovom

trenutku, svedočim jeziku u nastajanju.

Mora da se negde nešto desilo, jer onaj helikopter od malopre po ko zna koji

put preleće zgradu. I svaki put kad se približi, loši, stari prozori na rezidenciji

Genđicu zatresu se uz lupanje stakla. Ružna beba je ovaj put entuzijastično uperila

prst u nebo koje nije mogla da vidi, konstantno izgovarajući Aa, Aa.

Prevod s japanskog

Strahinja Maćešić

36 Autor u originalnom tekstu koristi isti karakter za rez kao u izrazu carski rez. (Prim. prev.)
 MASAHIKO ŠIMADA

ŽUTOKLJUNAC JEVREJSKOG POREKLA

1.

Možda zato što sam, kad sam prvi put posetio psihijatrijsko odeljenje da bi me

pregledali, pitao medicinsku sestru: „Da li ovde imate profesora filozofije?”, možda

sam zato dobio nadimak Tećan.37 Kasnije, sledeći želje svojih roditelja i navaljivanje

svog brata, otišao sam da studiram u Parizu, gde sam savim slučajno upoznao

gospodina Ludviga Penmana, poljskog Jevrejina, kome sam, predstavijajući mu se,

rekao: Anšante. Zovem se Tešijen.38

Celu godinu u Parizu proveo sam kao Tešijen. Tokom tog perioda iznajmio

sam sobu u stanu gospodina Penmana, i vremenom je naš odnos postao odnos

učitelj-učenik. Sad, kad se malo bolje prisetim, on je bio pravi majstor koji je, više od

bilo koga drugog, učinio da moj iskrivljen misaoni krug postane življi i aktivniji.

2.

Mala kancelarija Povereništva za izbeglička pitanja nalazila se iznad bioskopa

37 Tetsugaku na japanskom znači filozofija, pa otuda nadimak Tećan, u značenju mali filozof,
filozofče (u japanskom jeziku dodavanjem nastavka -ćan dobijamo hipokoristik, ime od milja).
38 Igra reči, ime dobijeno iz dve reči: „The”, koja je određeni član na engleskom, i reči „chien”, što
znači pas na francuskom jeziku. Asocijacija na potrčka. (Prim. prev.)
„Film Iks”, u kome su puštani pornografski filmovi, na uglu Ulice Sen Deni. Moj brat

je tu radio. A gospodin Penman je bio šef te kancelarije. Radio je za „Agenciju za

migrante”, koja je pomagala jevrejskim izbeglicama iz Sovjetskog Saveza i Istočne

Evrope u dobavljanju neophodnih dokumenata, kao i za Jevreje koji su živeli u

Francuskoj, a koji su nameravali da emigriraju u Izrael i druge zemlje. Doduše, tri

godine pre toga postao je nezavisan i proširio svoj posao, tako da se više nije bavio

samo Jevrejima, već i izbeglicama i onima koji su želeli da emigriraju bilo kuda, bez

obzira na nacionalnost, savetujući ih i brinući o njima najbolje što je mogao. Ukratko,

on je postao tatamata za poslove vezane za državne granice. Moj brat je bio nadležan

za Japance i Amerikance.

Povereništvo za izbeglička pitanja bio je pretenciozan naziv za kancelariju

koja je, zapravo, retko razmatrala politička pitanja. Ipak, gospodin Penman učinio je

neke stvari zbog kojih je mogao da bude ponosan: pomogao je Jermeninu,

violončelisti, koji je dezertirao; udesio je da jedan turski dizač tegova bugarske

nacionalnosti - kandidat za olimpijsku zlatnu medalju - emigrira u Tursku; obavezao

se da radi na tome da jednoj tajnoj banci u Švajcarskoj poveri deo imovine

filipinskog predsednika Markosa, za koju niko nije znao; i tako dalje. Moj brat, sa

svoje strane, nije radio ništa sem što je uređivao informativni program za japanske

TV stanice, a u preostalo vreme je radio kao turistički vodič. Uglavnom se žalio da

niko ne dolazi izdaleka, kao japanske izbeglice. Nije imao mnogo posla, pa mu nije

trebala moja pomoć. Zbog svega toga, preostalo mi je da igram ulogu potrčka

gospodina Penmana.

Ako sam već morao da doputujem tako daleko, u Pariz, da bih postao

potrčko, onda moram da kažem da sam bio ekstravagantan u tome. Najvažniji razlog

mog boravka u Parizu bio je da se izlečim. Taj cilj odredili su, pre svega, moji

roditelji. Ne, sad kad pažljivo razmislim, oni su skovali zaveru da svog tmurnog

ekscentrika isteraju iz kuće. Moj brat je pisao pisma govoreći: „U Parizu živi jedna

gospođa, psihoanalitičar, ali mekog srca, Kristva. Ona je stara prijateljica gospodina
Penmana - i njemu bi bilo drago da vas upozna. Zavidim ti na tome što će ona

razgovarati s tobom. I ja imam nameru da se razbolim.” Ali kad god sam ga podsetio

na ovo obećanje, pogledao bi u stranu i rekao nešto kao: „Mnogi ljudi ne znaju za

ovo što ću ti reći, ali gospodin Penman je izuzetan doktor koji je razvio ’potrčko-

tretman’ za lečenje šizofreničara.”

Prvu polovinu te godine, moj život bio je kao Velika ekonomska kriza posle

1929. godine. Muka mi je i samo kad se prisetim tog perioda svog života. Tad se

osećam kao da samim sećanjem kažnjavam sebe. Moja glava bila je kao balon pun

razbijenih tanjira i činija. I svaki put kad bih se pomakao, zadrhtao ili udahnuo

vazduh, ti slomljeni parčići udarali bi jedni o druge, i svaki put mi se činilo da će

balon da pukne. Moji nervi i krvni sudovi bili su kao potpuno raštimovane žice, i

svaki put kad bih otvorio usta da nešto kažem, pri svakom koraku dok bih hodao,

one su neskladnim zvukom odjekivale kroz moje telo. A moj imuni sistem bio je

iskidan, uništen, iscrpljen borbom protiv bacila i virusa. Moje telo bilo je puno rupa,

kao kutija u kojoj se čuvaju insekti, i osećao sam kako kroz te otvore prodire

destruktivna, nagla iscrpljenost, koja me je navodila da izvršim samoubistvo ili da

počinim neki zločin, i koja je, inače, smrdela na beli luk, prašinu i druge trice i

kučine. Totalni nered! Delovalo je nemoguće da ću se ja ikad pribrati i vratiti u

normalu, jer bio sam rasut, prosut kao slagalica, u najsitnije delove. U svakom

slučaju, osećao sam pritisak, potrebu da zatrem svaku komunikaciju sa spoljnim

svetom, bar privremeno, da bih sprečio svoju rastrojenost.

Čega sam se zapravo plašio? Sad mogu da kažem: bio sam siguran da ću

ubrzo umreti. Živeo sam u iluziji - bilo je to više ubeđenje - da se nešto krije u mom

telu, da nešto kola kao zavera, nešto što će da me uništi. Da li sam imao ikakvih

osnova za ovakvo razmišljanje? Nije bilo osnova. Na primer, ako sam se jednog

popodneva u poznu jesen šetao Bulonjskom šumom i video, na dvadesetak metara

udaljenosti, prostitutku u bundi koja je obnažila svoje grudi i pokazala ih kao triptih,

tresući dojkama koje su razroko gledale svaka u svoj stranu, ono što sam bio
projektovao na platnu u svojoj glavi nije bio moj polni organ u njenim ustima, već

prizor moje glave kako visi s grane lepog drveta.

Ili bih se uveče šetao duž Ulice Sen Deni. Postepeno, usporio bih ritam

koraka. A to sam činio zato što su se moja svest i moje telo razmimoilazili. Moja svest

pala bi jedan korak iza tela, i da se nisam stoički trudio da zaustavim to

proklizavanje, ne bih više bio u stanju da načinim nijedan korak.

Bolje sad da prekinem. Jednom kad počnem da govorim o ovako nečemu,

mogu da nastavim unedogled. U očima zdravog posmatrača moje iskustvo je kao

neka bitka za opstanak, i izvesno je da će on oceniti da je za stvaranje takvih iluzija

glavni krivac prenaglašena samoodbrana.

Najzad, do tog trenutka moj život bio je niz bezbrojnih negativnih reakcija i

dešavanja. Nije bilo u pitanju samo to što sam bio sklon trovanju hranom, niti što

sam alergičan na polen kedra, niti što sam neotporan na mikrobe. Postojao je još

dublji razlog. Jednom rečju, imao sam slabe gene. Kako god, neću da usvojim teoriju

da su geni ono što individuu čini posebnom. Kako bih prkosio toj tvrdnji,

izjavljujem: „Geni misle samo na sebe. Moji geni i ja nemamo nikakvih dodirnih

tačaka. Mene moji geni iskorišćavaju, oni su kao neka mašina koja produžava

sopstveno trajanje. U trenutku kad budu odustali od mene, biću samo hrpa

otpadaka. Zato im pravim društvo, mada nevoljno. Pored toga, i njih moram da

zaštitim od bacila i virusa. Tako su delikatni, u poređenju s drugim superiornim

genima, da se momentalno iznerviram, povrh svega. Poludim kad pomislim da će

me tako vozati kao svog roba dok ne umrem. A još bešnji postanem kad shvatim da

su to ukombinovani geni mojih roditelja.”

Doktor koji me je pregledao dve nedelje pre nego što sam krenuo u Pariz

rekao je mojim roditeljima:

„Kao pacijent, napada s dosta logike. On u svojim genima prepoznaje

posebnu individuu. Sam po sebi, on pati od dvostruke ličnosti. Takve misli iscrpljuju
njegovo telo. To je nešto slično šizofreniji. Još uvek ne mora da bude hospitalizovan,

ali ako vi hoćete da dođe u bolnicu, primiću ga. Samo, posavetovao bih vas da mu

dozvolite da pre toga otputuje. Trebalo bi da nauči da usmerava svoju pažnju na

nešto van sebe. Ako mu omogućite da ode, takođe bi bilo dobro da ima nekoga ko bi

brinuo o njemu.”

Tad sam shvatio da sam ipak bolestan. Nisam posebno mrzeo da odlazim na

psihijatrijsko odeljenje. To mesto obilovalo je neobjašnjivim nemirom i bilo je odlično

mesto za čitanje. Među bolničkim pacijentima primetio sam jednu lepu ženu

otmenog držanja; pored nje, praktično sve medicinske sestre izgledale su aljkavo. A

najviše su me nervirali medicinski tehničari. Bili su to diskriminatori koji su svoj

ponos, donekle oholost, zasnivali na činjenici da nisu pacijenti. Sledeći Danteovu

podelu, pretpostavljam da su oni morali obitavati u prvom pojasu sedmog kruga.

Tamo žive nasilnici, oni koji su počinili nasilje protiv ljudi i imovine.

Na svu sreću, mogao sam samo da lutam po mračnoj šumi između Pakla i

Čistilišta, a da ne postanem stanovnik Pakla. Saznao sam ponešto o hrišćanstvu

čitajući Ničea. „Svako mora da prođe kroz period kad mu spoljni svet izgleda kao

džungla naseljena divljim zverima”, bilo je ono što mi je jednom prilikom rekao

gospodin Penman. Za mene, koji sam baš taj period proveo u Parizu, gospodin

Penman je postao Vergilije, dok su moj brat i moji roditelji, koji su, sprdajući se, sa

uživanjem pratili tok moje bolesti, postali zveri. A Francuzi, koji su smatrali da je

vrlina biti indiferentan prema drugima, bili su drveće u toj šumi.

Nažalost, kako se ispostavilo, gospodin Penman i ja nismo imali ništa

zajedničko. Govorio je francuski, poljski i jidiš. Takođe, umeo je da govori i ruski. Ja

sam govorio japanski, malo engleskog, i natucao sam francuski i ruski. Pošto on nije

govorio engleski, naša komunikacija je na početku izgledala kao iz azijske bajke:

dobro znani neprijatelji, pas i majmun, počeli su da razmenjuju misli jedan s drugim.

Još gore, izbegavao je da govori ruski, kao da ga neko muči. Brat mi je kasnije odao

da je njegova mržnja prema Nemcima bila još veća nego prema Rusima. Tako se on
svetio. Izgleda da je gospodin Penman preživeo i nacističko proganjanje Jevreja i

hapšenje i odvođenje u koncentracioni logor od strane ruskog odreda SMERŠ („Smrt

špijunima”). Nije mnogo pričao o tome, ali nekoliko reči koje je prozborio, a koje su

se ticale ovih iskustava, pretvorile su se u gadne psovke. Kao sledeće red:

„Da je u meni ostalo i trunčice ljudskih osećanja, ne bi mi palo na pamet da ih

traćim na bilo koji oblik ljubavi prema otadžbini, miru ili samopožrtvovanju. Ljudi

kažu da je rat davno završen, ali znaš, ja lično nisam potpisao mirovni sporazum ni

sa kim. Da li je završena Velika čistka? I da li to što je završena podrazumeva da sam

ja, preživeli, samo ostatak prošlosti? Srećom, sva osećanja ostavio sam u

koncentracionim logorima, tako da sad mogu da uživam u svojoj krajnjoj

ravnodušnosti, lišen bilo kakve ljubavi prema rodnoj grudi, moralu i veri, koje

zagovaraju svi narodi ovog sveta, prepirući se i koškajući se međusobno,

prijateljski.”

Zaista nisam znao šta da odgovorim nekome ko ima takvu prošlost, ali iz

ljubaznosti, makar najmanje moguće, poprimio sam izraz lica pun poštovanja. Sve

što je govorio, naravno, prevodio je moj brat. Kad brat nije bio tu, iscrpljivao sam se

od sekiracije, jer gospodinu Penmanu mora da je bilo neprijatno u mom društvu, i

stvarno, šta sam drugo mogao, samo sam nastavljao da natucam svoj loš ruski. I to je

bio jedan od razloga zbog kojih se moja bolest pogoršala. Nikad mi posle toga na

pamet nije palo da se vratim na to ostrvo ljupkih cepidlaka i seljaka, u tu zemlju

izlazećeg sunca. Međutim, trebalo je da hrabro iskoračim u suprotnom pravcu i da

postanem siledžija desničarskog krila, neko koga bi gospodin Penman prezreo. I da,

pritom, onako bezobrazno izgovorim besmislice kao što su „Kvantuška armija je bila

u pravu”, da bih skrenuo pažnju na sebe. Ali kombinacija potrčka i desničara bila bi

nepodnošljiva. Shvativši ovo, jer sam ja ipak jedan razborit i pametan čovek, umesto

toga sam izabrao da učim francuski i počeo da skupljam podatke o Jevrejima,

naporedo nastavljajući da čistim stan gospodina Penmana i da mu služim čaj. A tu je

bila i moja znatiželja prema gospodinu Penmanu - pa bio sam u pravu što sam tu
znatiželju smestio u centar svog života. I čim sam to učinio, istog časa, on mi je

automatski postao učitelj.

Apartman gospodina Penmana nalazio se severno od Monmartra, blizu

stanice Žil Žofren. Smešten na petom spratu, i okrenut prema jugu, stan je imao

trpezariju, kuhinju i još pet soba, od kojih su dve bile krcate knjigama. Meni je dao

najmanju sobu, koja je gledala prema zapadu. Sobičuljak, s loše sklepanim

rasklimatanim ormarom i televizorom, podsećao me je na sobu koju izdaje hotel s

jednom zvezdicom. Ali imao sam ekskluzivno pravo da sam koristim taj televizor, i

zato sam noćima igrao kompjuterske igrice, potpuno opušten.

Posebno sam se zagrejao za igru pod nazivom Božanstvena komedija, koja je,

kako njeno ime i sugeriše, pričala o Danteovom putovanju kroz Pakao i Čistilište -

mislim na ono kad je sve posmatrao i postavljao pitanja sve dok nije stigao do

Empirija, do Čistih nebesa. Isto tako je i igrač morao da traži savet od svojih vodiča,

od Vergilija ili Beatriče, kako bi prešao na sledeći nivo. Da bi se uspentrao do Čistih

nebesa, morao je da reši zagonetke, da pronađe izlaz iz lavirinta, i da pritom grubo

otrese svakog ko je grabio Dantea za noge u dvadeset osam nivoa - krugova - od

kojih je svaki nivo donosio određeni broj bodova (poen se zvao „vrednost

mudrosti”). Da bi sve savladao i pobedio u igri, igrač je morao da se muči barem

pola godine, i to ne manje od dva sata dnevno. Na kraju, ono što je postalo moja

svakodnevica i suština mog života u Parizu bili su: pobeda u ovoj igri i znatiželja u

vezi sa gospodinom Penmanom.

Ne sećam se tačno kad, ali upravo u momentu kad sam na jedvite jade uspeo

da se oslobodim Lucifera - koji je, inače, imao tri lica i tri para krila - raščistivši

Pakao, gospodin Penman je ušao u moju sobu zamolivši me da i njemu dozvolim da

igra. Priznao mi je da je krišom virio u moju sobu gledajući me kako se

usredsređujem na igru do u sitne sate, što je za mene bio dokaz da sam i ja njemu

zanimljiv, pa sam, osetivši polet i zahvalnost što me je špijunirao, odmah preveo

uputstva igrice na francuski i, korak po korak, pažljivo ga naučio da igra.

 Gospodin Penman je ipak digao ruke od igrice, i to na samom ulazu u Pakao,

kod reke Aheron. Njegov izgovor bio je suviše ozbiljan za igricu.

„Ako Isusa nazivate Bogom, onda morate tako nazivati i Marksa i Frojda. Ne

mogu nikako da zavolim hijerarhijsku strukturu ’Božanstvene komedije’. Prava

birokratija, zar ne? Ja ću da se držim samo Zemlje, i čekaću svoj desert. Šta to pa ima

na Nebesima? Samo proređeni vazduh, to je sve.”

Kad mi je brat ovo preveo, prsnuo sam u smeh zbog ovog prvoklasnog vica,

mada, kad malo bolje razmislim, vic i nije bio mnogo smešan. Kamenog izraza lica,

koji me je podsećao na Ajatolaha Homeinija, gospodin Penman je nastavio:

„Ne bi valjda trebalo da zaključim da ti, Tešijene, iz nekog razloga možda

misliš da je život igra? Igra, sasvim izvesno, ima pravila. Ali životna pravila nisu

toliko jednostavna da bi običan smrtnik mogao da ih shvati.

Ako si pomislio da živiš život po pravilima, kao u igri, ostaćeš razmaženo

derle zauvek.”

Brat me upita: „Šta ti se to, pobogu, desilo?” Druge mi nije bilo, morao sam da

se pretvorim u znak pitanja i nakačim na reč Jevrejin: „Jevrejin?”

Gospodin Penman nikad nije delovao kao bezosećajni, histerični učenjak. Ne,

više je odavao utisak simpatičnog barmena. Znao je sva imena i lica razvodnika u

operi, čak je poznavao i poreklo porodice koja je držala bakalnicu u kojoj sam često

kupovao voće. Mislim da je on zapravo ovladao posebnom veštinom komunikacije,

što je mnogo više od puke ljubaznosti. Na kraju, neko ko radi s izbeglicama,

medijator, morao je da bude spreman, u bilo koje vreme, da i sam postane izbeglica.

Medijator i nema drugog izbora nego da se ponaša i radi stvari koje se rade u svim

zemljama, kako mi je jednom prilikom objasnio brat. Znao sam da je to mogao da

mu kaže samo gospodin Penman, i niko više, ali ipak, dok je to izgovarao, zvučao je

ubedljivo. Ljubaznost, osetljivo šesto čulo, telo pristojnog izgleda, agresivnost,

izdržljivost, kao i posedovanje vozačke dozvole - i, ako smem da dodam, jevrejsko

poreklo, bile su osobine koje je trebalo posedovati. Izuzimajući treću stvar, gospodin

Penman je imao sve. Kad sam pažljivo razmislio o tim osobinama - ja nisam imao

nijednu.

Prošlo je pola godine. Možda zbog odnosa koji sam razvio prema Parizu, a

koji je postao intiman, moj negativizam prešao je u stanje mirovanja. Onda, mesec

dana kasnije, bio je sam početak marta, oslobodio sam se onog svog vudu

razmišljanja u vezi sa svojim genima. Potukao sam despotsku vladavinu gena,

pobedio u građanskom ratu u svojoj centrali, uspostavio red, i uspešno utemeljio

republiku. Kad se sad sebe setim, moram da priznam da sam, u najmanju ruku,

patio od neobične manije gonjenja. Ukratko, ono što sam tad radio bilo je da sam

tvrdoglavo ostajao pri svom mišljenju, ne puštavši nikog da prodre do mene.

Izlečenje od bolesti osetio sam kao neko otkrovenje. Bilo je to otprilike u isto

vreme kad sam napokon pobedio u igri „Božanstvena komedija”. Sama igrica bila je

korisna za nekoga sa šizofrenim tendencijama.

Kad sam dosegao Čista nebesa, osvojio ono što se zove „najbolji skor” i

prošao sve zadatke koje su mi davali sveci, i to jedan za drugim, popeo sam se na

Deveto nebo - penjanje je, doduše, trajalo pune tri nedelje - i sreo Anđeoski hor. Čuo

sam da pakleni nivo počinje baš na Nebesima, da je gotovo nemoguće nastaviti dalje,

i da više od polovine igrača odustane kad dođe do Nebeskog kraljevstva. I ne vide

kako Čista nebesa izgledaju. Počev od Šestog neba, sveci, anđeli i Beatriče

neprestano napadaju i zadaju neke nejasne zagonetke. Moraš da imaš solidno znanje

o astronomiji i fizici, i dobar uvid u istoriju hrišćanstva. Pored toga, nisu ti ponuđeni

gotovi odgovori, nego moraš sam da ukucaš svoje argumente, nekad s više od sto

reči. Svaki put kad sam morao toliko da pišem, iščitavao sam Larusovu

enciklopediju (iz biblioteke gospodina Penmana), prevodio željenu informaciju na

japanski i sastavljao odgovor. Nagrada mi je bila to što je moje ime registrovano u

Čistim nebesima. Ne mogu da vam opišem koliko sam bio opijen i srećan kad sam

napokon tamo stigao... želim zauvek toga da se sećam.

Ipak sam proveo pola godine zamišljajući kako Čista nebesa izgledaju.

Deseto nebo na koje sam ušao, a do koga me je dovela Beatriče, toliko je

bleštalo da sam morao da stavim naočare za sunce. Više nisam morao da kucam po

tastaturi.

Sve što sam sad morao da radim bilo je da gledam sve te slike koje sam

zaslužio svojim dobrim delima. Osećao sam neskriveno zadovoljstvo zbog svog

stoicizma, jer sve sam ovo postigao, istrajavajući pola godine, ne drogiranjem, nego

samo upornošću i izdržljivošću... i u tom trenutku moj um bio je bistar i jasan kao

noć u pustinji puna blistavih zvezda. Beatriče, koja je nosila samo odoru od svetla,

ispružila je svoje ruke. Oko nje su divlje plesali anđeli, talasasto se uvijajući kao

rolerkoster koji juri po šinama. Za to vreme, čula se Rajska pesma iz Foreovog

Rekvijema. Postavši jedno s Danteom, leteo sam, kao leptir, od jednog do drugog

tučka belih ruža. Tamo sam video žene koje sam sreo u Čistilištu, Rahelu i Judit, a

posle toga sam sreo Bogorodicu, čije je lice bilo u krupnom planu. Izgledala je baš

kao Rafaelova Madona, i to ona pekarova ćerka za koju se priča da je slikaru bila

model, i namignula mi je. U narednom trenutku, Dantea, to jest mene, Bogorodica je

usisala u prepone, zajedno s Beatriče. Tad su se pojavile scene iz Pakla i Čistilišta.

Bilo je to sećanje na putovanje, koje je trajalo trista sati, i iskrsavalo je u slikama koje

su se nizale jedna za drugom. Đavoli s trozupcima, zelenaši, zmije, lupeži. I naš

prijatelj Kaserla, pevač ljubavnih pesama, duše nevidljivih koje plaču... Onda su se

svi zajedno pojavili na ekranu, sudarajući se i padajući, i postepeno se pretvarajući u

mermerne oblike. Dante, odnosno ja, sjedinio se prvo s Beatriče, a onda su se, tako

sjedinjeni, pretvorili i sami u taj ukras.

Ove slike mogle su večno da traju, i nikad ne bi ni prestale da nisam isključio

kompjuter. Puna dva sata nastavio sam da ih gledam. Ako bih udario tastaturu,

mermerni oblici menjali su svoj izgled. U zavisnosti od toga na šta je igrač mislio,
one su poprimale izgled oblaka, karnevalske scene ili gadnog čudovišta. Nekad su se

pojavljivala lica seksi Device Marije, ili smešne Beatriče; ili bi odjednom sve šare i

mustre nestale i pojavilo se nešto nalik Mesecu, koji je isijavao svoje bledoplavo

svetlo; ili bi se preko celog ekrana pojavili žuboravi električni talasi, slični onima koji

se pojavljuju na televizoru kad se završi emitovanje programa.

Video sam Boga u haosu.

Da li je preterano ako to kažem? Najzad, sa sigurnošću tvrdim da sam oduvek

mislio da je Bog koji ima neko obličje - jeftin Jevrejski Bog predstavljen je slovima J,

H, V i H. Ali, prema jednoj od deset zapovesti, ne smeš uzalud u usta da uzimaš

Božje ime. A prema drugoj, ne smeš praviti sebi idola. U tom pogledu, lakše mi je da

razumem sledbenike judaističke vere, koji nemaju idola ni ikona, premda moram

reči da se ime mog Boga piše WXY, što predstavlja žensko telo, a izgovara se: „Bože

mili, al’ bazdi!” Rekavši gospodinu Penmanu da sam pobedio u igrici „Božanstvena

komedija”, izgovorio sam nešto kao:

„Mislio sam da su Bog i priroda i Bog i haos isto. Bog mora da bude i sve i

ništa.”

Gospodin Penman se u sekundi zainteresovao rekavši: „Tome me je, u

detinjstvu, podučavao rabin. Da, još odmalena sam smatrao da je blesavo

izjednačavati Isusa i Boga. Gledajući Jevreje kako se po svaku cenu drže Božjeg

zakona, a pritom pokušavaju da ga tumače na što zamršeniji način, taj momak Isus

terao je šegu s njima. On se i pojavio da bi prost narod bio zadovoljan. Kao ličnost,

Isus je bio čovek kao Marks, Frojd ili Ajnštajn. A ova tvoja „Božanstvena

komedija” bolja je od originalne, ako te je toliko obrazovala i nagnala na ovakvo

razmišljanje.”

„Gospodine Penmane, da li to znači da je Isus kritikovao sledbenike Judaizma

kao što je Niče hrišćane?”

 „Pa, nije baš tako, ali načelno si u pravu. Na prvom mestu, Hrist nije imao

nikakve veze sa hrišćanstvom. On nije bio ništa više od izdržljivog muškarca

posebne konstitucije, dovoljno snažnog da luta pustinjom. Ali, pre svega, on je bio

pametan i poseban, privlačio je pažnju. Samo razmisli. Ko će se ljudima više dopasti

- učenjak koji se napinje i muči tumačeći svaku reč i svaku frazu Zakona, ili momak

koji Božji zakon sažme u jednu reč? Ti kučkini sinovi koji su napisali Novi zavet, oni

su krivi za sve.”

Oduševljen njegovim objašnjenjima, intenzivno sam navalio na francuski,

koliko nisam još od prijemnog za fakultet.

U aprilu se, pored pobede u igri „Božanstvena komedija”, desilo još nešto

zbog čega se moje zdravlje poboljšalo: put u Južnu Francusku. Uspeo sam da udesim

putovanje prvi put posle sedam meseci boravka u Francuskoj. Ništa nije moglo bolje

da utiče na mene od desetodnevne ture po Nici, Sen Polu i Monaku. Od hrane u

avionu, preko bara na aerodromu, Renoarovog salona automobila, pa do zavesa u

hotelskoj sobi - sve me je opijalo i osećao sam vrtoglavicu od radosti što otkrivam tu

jasno vidljivu lepotu, zapitavši se zašto ranije nisam mogao da je primetim. Da li

snažno sunčevo svetlo daje sjaj i najobičnijim stvarima? Pored toga, ono što je ovaj

gradski miš primetio obilazeći glavne atrakcije bilo je koliko ovde ima dece.

Mi - nas petoro, zapravo: gospodin Penman, moj brat, njegova ljubavnica

Klodin, sekretarica gospodina Penmana Maruša i ja - družili smo se preko dana, a

noću je svako vodio svoj život. Brat i Klo (to joj je bio nadimak) nestajali su svake

druge noći, a mi smo ostajali u zamku prijatelja gospodina Penmana (koji je u tom

trenutku, naravno, bio odsutan). Tako je bilo i u Nici, i ja sam još uvek bio potrčko, i

svakog jutra išao sam biciklom da kupim kroasane ili namirnice za ručak tog dana.

Kuvajući za njih, nisam se libio da iskoristim svu svoju maštu i veštinu, a njih

četvoro petljali su samo nešto oko postavljanja stola. Pravio sam riblju čorbu i

pečeno pile, a kad sam bio posebno raspoložen, servirao sam tanke komade presnog

lista. Svi su se divili mom kuvarskom talentu.

 Jednom sam, na zahtev gospodina Penmana, spremio za večeru pržena jaja,

hleb i salatu od zelenog povrća. Bilo je to prvo veče Pashe. Onda sam shvatio da je

gospodin Penman i isplanirao da to bude za vreme ovog praznika. Međutim, s nama

nevernicima, Pasha je više zaličila na zabavu koja je trebalo da uteši gospodina

Penmana.

„Davno je to bilo kad su se svi moji rođaci okupljali i proslavljali ovaj dan”,

rekao je gospodin Penman uzdahnuvši, što je veoma retko činio. „Otprilike uvek u

ovo doba godine požalim što nemam decu.”

„A šta mislite o tome da usvojite mog mlađeg brata?”, veselo je predložio brat.

„Poverio mi je da želi da se potpuno preda judaizmu. A i toliko vas poštuje, mesje

Penman.”

Kako sam uvek bio osetljiv na francuski prošaran japanskim akcentom,

izlanuo sam se: „Ne volim judaizam.”

„Ni ja”, rekao je gospodin Penman podsmešljivo, ne menjajući izraz lica koji je

podsećao na Ajatolaha Homeinija. „Ako mojim srcem bude ovladala antisemitska

pobuna, to će i biti zbog tvrdokornih pristalica judaizma. Šta god da se desi, ja

ostajem Jevrejin, ali, u svojoj biti, ja sam običan stranac. Isto kao što su Isus i Marks

bili stranci Jevrejima, svojim savremenicima.”

„I u mom srcu nesprestano tinja pobuna protiv Japana”, rekao sam imitirajući

izraz lica gospodina Penmana. „A u isto vreme, negde duboko u meni čuči pravi

imperijalista. Želeo bih da se oslobodim ovog osećanja pripadnosti Japanu.”

Gospodin Penman je iznenada prsnuo u škripav smeh. „Tešijene, ti jesi pravi

pacifista. Ali, nažalost, malodušan čovek kao ti nigde ne može da bude ozbiljno

shvaćen. Najbolje što možeš da uradiš jeste da ne ostavljaš neprijatan utisak na ljude

i, što je još važnije, da se trudiš da budeš voljen. Oni koji se prirodno ponašaju

zapravo bude najveću sumnjičavost i nelagodu kod drugih. Svako živo ljudsko biće

je neko. Na primer, pretpostavimo da odeš u Izrael i da tražiš da se preobratiš u

Jevrejina. Reći će ti: prvo moraš da se osvestiš kao Japanac. Samo tako možemo da

postanemo prijatelji i da te prihvatimo.”

„Ali Jevrejima su”, umešala se Klodin, „svi bezbožnici neprijatelji, zar ne?”

Brat je prislonio usne na njeno uvo i rekao: „Ćuti.”

„Diskriminatora ima u svim zemljama. Ima ih i među Jevrejima i Francuzima

- mada, moguće je da ih ipak najviše ima među Francuzima.”

„Nije u pitanju broj. Svaki čovek ponaosob u sebi ima manje ili više

diskriminatorskog. Smešna mi je ideja da svi treba da budu jednaki i prijateljski

raspoloženi. Više volim Francuskinje od Italijanki. Japanke su inferiornije od

Kineskinja. To je zato što u Japanu ima malo hibrida.”

Brat je imao veoma loše mišljenje o Japancima. Nije mogao da se otrgne

opsednutosti Francuskom još od studentskih dana, i kao doseljenik, koji je već sedam

godina živeo u Parizu, poprimio je oholost izbeglice. Ipak, njegovo mišljenje nije se

previše razlikovalo od mišljenja jednog običnog Japanca „s platicom” - s vremena na

vreme mi je poveravao da bi voleo da bude direktor u nekoj firmi do koje ne bi

putovao više od pola sata, i da bi se onda rado skrasio s Klo. Klodin je radila kao

službenica u Muzeju umetnosti Afrike i Okeanije. Po intelektu je bila Italijanka, a po

seksualnosti Francuskinja - „i da je bilo obratno, ne bih se žalio”, šapnuo mi je brat

da niko ne čuje, dok sam se ja pitao hoće li njihov brak potrajati.

Na kraju je svako od nas četvoro, ne računajući gospodina Penmana, pronašao

izgovor da ostane i pravi mu društvo za Pashu. Ja sam slavio oporavak od bolesti,

brat je tačno izračunao dan kad je upoznao Klo, i slavio 481 dan od prvog susreta, a

Maruša, sekretarica, zahvaljivala je Bogu za zdravlje svog oca, dezertera.

Uživali smo u krstarenju trećeg i četvrtog dana našeg puta, a petog dana smo

posetili selo Sen Pol. Tamo smo pili šampanjac i gledali na filmu kako Iv Montan igra

boćanje, s velikim ulogom, a posle smo otišli kod čuvenog astrologa, koji nam je

proricao sudbinu gledajući u naše natalne karte. Rekao mi je da ću u skoroj

budućnosti doživeti nešto što će umnogome promeniti moj život. Kad sam pitao da li

će taj događaj biti dobar ili loš za mene, rekao mi je: „Ako se prepustiš tom

događaju, možda ćeš naleteti na opasnost, ali, sve u svemu, biće to dobro iskustvo.”

A što se gospodina Penmana tiče, njemu je kazao: „Ako budete vodili računa o svom

zdravlju i budete poštovali svoje prijatelje, ova godina će proći bez posebnih

problema. Za dve godine će vam biti povoljniji raspored planeta.”

U drugoj polovini našeg odmora, moj brat i Klo su nestali, Maruša je otišla da

obiđe prijatelja, i, ostavši sami, gospodin Penman i ja učestalo smo posećivali jedan

kazino u Monaku. Da bih mogao da se vratim u Japan, morao sam da zaradim za

avionsku karu, ali plata koju mi je isplaćivala kompanija gospodina Penmana bila je

hiljadu petsto franaka (manje nego 40.000 jena), što nije bilo mnogo više od običnog

studentskog kredita. Shvatio sam da ću, ukoliko ne osvojim džekpot u kazinu, biti

primoran da ostanem u Parizu i narednih šest meseci.

Iako kazino nije loš za one koji se igraju sa slučajnošću na jedan zdrav način, i

čak može da bude dobar za one koji žele da pronađu neumitnost u toj koincidenciji,

poguban je za one pohlepne, za one koji jure kao bez glave kad čuju za rudnik zlata.

Pet sati sam sedeo kao prikovan uz rulet i izgubio dve hiljade franaka. Za to vreme je

gospodin Penman, lukav i pronicljiv, nastavio da se kladi na nulu, i na kraju je,

uloživši hiljadu franaka, pobedio. Trijumfalno odlazeći, poklonio je po petsto

franaka meni i krupijeu.

Poslednje noći našeg puta, gospodin Penman nas je sve pozvao u restoran na

vrh grada Eza, koji je bio poznat po tome što je Niče u njemu osmislio i zapisao Tako

je govorio Zaratustra. Razmišljajući o „Ničeovoj šetnji”, rekao sam:

„Planina na kojoj se Zaratustra osamljivao možda je bila baš ovakvo fensi

mesto, i kad bi se umorio od pisanja, možda je s vremena na vreme silazio da pojede

tanjir čorbe od kornjače, šta mislite?”

Gospodin Penman je, prezrivo kao i obično, rekao: „Na planinama i u

pustinjama nema knjiga, zar ne? To je ono što je važno. Kako objasniti prirodu i svoje

sopstveno telo - osnova je svake filozofije. Uzimajući ovo u obzir, stari Grci bili su

zdravi. Suprotno njima, mi, Jevreji, pravi smo bolesnici još od davnina. Vidite, čak i

naš svakodnevni život usko je povezan s Biblijom, s Talmudom i Tanahom. Telo

Jevrejina nadeveno je rečima. Kad pažljivo razmislite, možda je baš nama, Jevrejima,

potreban filozof kao Niče - mada, on je bio Nemac i njega nijedan Jevrejin ne bi uzeo

za ozbiljno.”

Moj brat, koga je strašno mrzelo da mi prevodi, dodao je: „Možeš li, molim te,

da se obuzdaš malo i da ne pričaš o tako komplikovanim stvarima?” Ali tad sam već

mogao da razumem gotovo sve što je gospodin Penman pričao i bez njegovog

prevođenja.

Pretpostavljam da je gospodin Penman u meni pronašao učenika i da se

radovao da podeli sa mnom svoja razmišljanja. Odmor u Južnoj Francuskoj za mene

je postao osvešćivanje tela, a za gospodina Penmana filozofska etapa.

Posle povratka u Pariz ponudio sam gospodinu Penmanu da prevedem

njegov rukopis na japanski. Objasnio sam mu da, pošto sam pobedio u

„Božanstvenoj komediji”, želim nešto da radim, jer nemam čime da se bavim. Ali

odbio me je.

„Pronašao sam izdavača koji će da objavi sve zapisnike koje smo vodili u

Povereništvu za izbeglička pitanja. Ali tvoj brat je taj koji već prevodi na japanski. A

što se mojih knjiga tiče, u prošlosti sam objavljivao knjige, ali sve sam ih spalio iz

samo meni znanih razloga. Sad pišem memoare. Kad ih završim, daću ti primerak.”

Tad sam počeo da čitam poznate naslove koje sam pronašao u biblioteci

gospodina Penmana, ali svaku knjigu sam ostavio a da je nisam do kraja pročitao.

Verovatno zbog toga što je počela „Zlatna nedelja” 39 i bio sam primoran da radim

kao turistički vodič za horde turista pristiglih iz Japana. Poslu su me podučili brat, za

svega tri dana, a zatim i usplahireni turisti koji su se tiskali u grupama oko Luvra,
39 „Zlatna nedelja” u Japanu pada krajem aprila i početkom maja, i slavi se kao praznik. (Prim. prev.)
Monmartra, Pompidua i Vrta Tuleri. Zahvaljujući ovom poslu upoznao sam svaki

kutak Pariza. I zbog toga sam najzad slobodno progovorio francuski. Kad me je

jedan od turista zamolio da ga upoznam s nekom prostitutkom koja nema sidu, dao

sam mu broj telefona mog brata, rekavši mu da je to makro koji se specijalizovao za

Japance.

Dok smo se brat i ja iscrpljivali od posla turističkog vodiča, gospodin Penman

je radio na dva slučaja. Prvi je bio povezan s njegovim poslom zastupnika kod jedne

francusko-afrikanske porodice iz Južnoafričke republike, koja je odlučila da živi u

Parizu. Drugi slučaj bio je pronalaženje posla za jednog emigranta, radnika, koji tek

što je stigao iz Portugala. Kad sam ga pitao da mi kaže nešto više o tim slučajevima,

gospodin Penman mi je odgovorio: „Znači, hoćeš da me potkradaš u znanju?” Ali

onda je, odmah posle te primedbe, počeo da mi priča o pregovorima u

Emigracionom odeljenju Ministarstva spoljnih poslova, i o tome kako mora da

smišlja argumente i situacije koje su najpovoljnije za emigrante. Interesovalo me je

koliko novca dobija za taj posao, ali nije mi dao precizan odgovor, provocirajući me

da pogađam koliko i rekavši:

„Moj honorar je toliki da izbeglice ne mogu baš da osećaju zahvalnost prema

meni, ali ne mogu ni da me mrze.”

Do juna sam radio kao turistički vodič, i tako sam nakupio svoj srećni dobitak

(iako je to bila ista suma koju je gospodin Penman osvojio u kazinu). To mi je bilo

dovoljno da odem iz Pariza. Kad sam pažljivo razmislio o svemu, shvatio sam da

mnogo bolje poznajem geografiju Pariza nego Tokija, a uzimajući u obzir i svoju

bliskost sa učiteljem, zatim broj prijatelja i poznanstava koja sam sklopio, shvatio

sam da bi za mene bilo mnogo korisnije da ostanem u Parizu. Moj život u Tokiju bio

je potpuno izolovan, i bio je ograničen na moj stan, na bolnicu i na tri prijatelja koja

sam imao.

I baš u trenutku kad sam prelomio, odlučivši da ostanem u Parizu još godinu

dana, umešao se moj brat. Prešlo mu je bilo u naviku da se prema meni, svom
mlađem bratu, ponaša kao da sam njegovo vlasništvo.

„Izlečio si se jer si došao u Pariz, zar ne? Ne bih baš rekao da je sve to moja

zasluga, ali moraš da priznaš da imam udela u tome, je l’ tako? Treba mi jedna

posebna usluga od tebe. Učinićeš mi to, zar ne?”

Odgovorio sam „Ne” i pre nego što je nastavio.

„Hej, nisam još ništa rekao. U pitanju je jednostavna stvar. Sve što treba da

uradiš jeste da se vratiš u Tokio.

Ono što tražim od tebe možeš da završiš za dva sata. Odlučio sam da se

oženim s Klo. Venčaćemo se ovde, u avgustu. Kad sam to saopštio mami, počela je

da me pritiska da dođemo u Tokio i tamo obavimo ceremoniju. Ali i njeni roditelji su

tvrdoglavi. Oni kažu da zaljubljeni treba da žive u Parizu i da tu treba i da se

venčaju. Da bismo ublažili ovu tenziju, odlučili smo da u septembru odemo na

medeni mesec u Japan. Treba da ubedimo mamu da ćemo tada obaviti ceremoniju

venčanja u Tokiju. Posle toga ćemo da se vratimo u Francusku na drugi medeni

mesec. Odličan plan, zar ne? Zato bih voleo da se vratiš u Tokio pre mene da nam

odabereš mesto gde ćemo se venčati i praviti slavlje, i da nam sve rezervišeš. I svima

pošalješ mejlove, takođe. Ako nam to ne budeš učinio, bićemo do guše u

problemima. Znaš, treba da napraviš rezervacije i izračunaš nam sve troškove. Ako

ne budem fin prema mami i tati, ne mogu da očekujem ni finansijsku pomoć.”

Ubeđivao me je nekoliko puta. Na kraju sam morao da pristanem, ali pod

uslovom da mi plati povratnu kartu. Kad sam to saopštio gospodinu Penmanu, on je

triput šmrknuo (obično je to radio samo dvaput) i promrmljao, ne znam da li

govoreći sam za sebe ili obraćajući se i meni: „Povratna karta pokazuje da imaš

nameru da se vratiš. To je dobro jer bi trebalo da živiš gde hoćeš. Nema nikakvog

razloga da ne koristiš svoju slobodu.”

Posle nekog vremena, pitao me je koliko imam godina. Kad je čuo da imam

dvadeset pet, počeo je nešto da računa uz pomoć prstiju.

 „Mogao sam da ti postanem otac, i to u četrdeset prvoj godini”, rekao je. „Još

uvek si mlad. Još uvek možeš da postaneš sve što želiš. A ja ne mogu da budem ništa

drugo nego Jevrejin. Za mene je suviše kasno. Ali kad se sledeži put rodim, voleo bih

da budem Japanac.”

Gospodin Penman je utonuo u svoju sofu i zagledao se u portret jednog

rabina koji je visio na zidu.

Onog dana kad sam napustio Pariz, gospodin Penman mi je dao pismo,

rekavši mi da ga pročitam u avionu. Bile su to reči kojima me je blagoslovio, ali,

bogami, i išibao. Mom dragom sinu Tešijenu.

Nemaš savest, imaš samo radoznalost. Neko bi mogao da napravi tvoj portret

trljanjem jutarnjih novina o čist beli zid. Izbledele, razmazane fleke od mastila - to je

sve što si ti. Nema ničeg više. Ti si čudesna nula. Toliko ti zavidim. Najzad, uvek

možeš da počneš od nule. Da, ako si dovoljno radoznao, možeš da se odrekneš

konvencionalnog morala, ljubomore, osvetoljubivih osećanja, jednostavnih komedija

i vere u drvene idole (kumire), a još lakše radosti, besa, tuge i drugih zadovoljstava

koja jedva da su vredna pomena. Nemaš zašto da brineš. Osećanja su kao mikrobi i

paraziti, nekad podstiču ljudska bića na varenje, nekad na truljenje. Obično čoveka i

vrednujemo stepenom varenja ili truljenja, i po tome zaključujemo ko je on. Ali ti si

izuzetak. Pošto te radoznalost stalno vuče van tvojih granica, lako može da se desi da

zauvek ostaneš niko. Jedina stvar koja deluje pouzdano jeste tvoja posebna

konstitucija, čiji identitet ne može da se dokuči, ali ona je sve samo ne pouzdana.

Ako malo omaneš, postaćeš idiot; u najboljem slučaju žutokljunac ili bednik. Možeš

da nastaviš da živiš i da dobijaš hranu zahvaljujući samilosti drugih, ili samo zato što

se neki učitelj lepo odnosi prema tebi i voljan je da te nauči vrlinama, moralu i da ti

da uputstva kako da se snađeš u ovom svetu. Na svu sreću, ti nisi budala. Ako sve

bude kako valja, postaćeš čovek koji će nadmašiti ljudsku vrstu. Nemoj pogrešno da

me razumeš. Kad kažem „nadmašiti ljudsku vrstu”, znaš, ne mislim na Supermena.

Sve što hoću da kažem jeste da tvoja posebna ličnost i konstitucija ne mogu biti
vrednovane običnim ljudskim kriterijumima.

Ako nalaziš da je vrednost u nečemu drugom, onda se izbori za to.

Tvoj stari učitelj,

LUDVIG PENMAN

Želeo sam da verujem da ovo pismo izražava samu srž razmišljanja

gospodina Penmana. Gledajući primerak po imenu Tešijen, mora da se pitao kako da

ga odgonetne. Kao što je za mene gospodin Penman bio stranac, mora da sam i ja za

njega bio nešto kao sfingina zagonetka. Nijedna igra ne može da vas natera da toliko

mućnete glavom kao susret s nekim čiju ličnost ne možete sebi da objasnite. U tom

smislu, naš susret je bio filozofski događaj.

Po srži nerava, po kolopletu nerava, po toj centrali svakog čoveka, kola

sopstveni misaoni krug. Ovaj kovitlac je plod uticaja okruženja - društva, rase, nacije,

i plod moćnih odnosa - morala, discipline, obrazovanja i zakona, koji je prinudno

stavljen iznad svega; on je onda oživljen, individualizovan kroz slojevito i složeno

nanošenje različitih informacija i znanja koja dolaze do nas kroz medije. Pravi učitelj

bi trebalo da bude neko ko će da vas izvuče na prozračno mesto misaonog kruga, ko

teži da se zakopa na neko izolovano, zatvoreno mesto. U isto vreme, to mora biti

neko ko ume da razlikuje tananost misli - one koje su bliske njemu i njegovom

misaonom krugu, od onih koje su sasvim različite i koje mu ne pripadaju.

U pismu mog pravog učitelja, gospodina Penmana, osetio sam čak i

nagoveštaj ljubomore na moju mladost, na moju malodušnost, na odsustvo moje

ličnosti. Divio sam se načinu na koji je on ostario.

Kad sam završio poslove za brata, i baš u vreme kad sam planirao da se

vratim u Pariz, telefonom me je pozvao upravo brat. Voleo je da ubacuje banalne

svakodnevne šale dok mi saopštava ozbiljne stvari. Ali ovaj put nije zvučao

uobičajeno: „Gospodina Penmana je prebio jedan mladi Jevrejin, i završio je u

bolnici!”

Nastavio je da priča, ne dozvoljavajući da ga prekinem i pitam bilo šta.

„Pojedinosti sam saznao danas kad sam bio u policiji. Ispalo je da gospodin

Penman nije Jevrejin. To da su mu nacisti upropastili mladost i da su ga Rusi

uhapsili i odveli u koncentracioni logor, izgleda da su sve to bile laži. Šta da radiš?

On je poreklom uz buržoaske poljske porodice. Zbunjen posleratnom situacijom,

odlučio je da se pretvara da je Jevrejin. ’Sranje! Kako neko ko nije Jevrejin može da se

pretvara da jeste?’, rekao je jedan siromašni cionista iz religiozne sekte, koji se

dokopao ove informacije i, izgleda, pribegao radikalnim merama.”

„Da li je gospodin Penman dobro?”

„Čuo sam da je slomio ključnu kost. Moći će da napusti bolnicu za oko

nedelju dana. Ne mogu ni da ti opišem u kakvoj sam gužvi.”

„Slušaj, znači, to je sasvim sigurno da gospodin Penman nije Jevrejin? Ne

mogu da verujem.”

„Treba da poveruješ. Penman je sam priznao. ’Nisam Jevrejin po rođenju, ali

trudom sam to postao’, sam je rekao. U poslu kojim se on bavio mnogo je više

mogao da zaradi kao Jevrejin nego kao Poljak. Svi pričaju da su Jevreji uspešni

biznismeni, i gospodin Penman je to iskoristio kao vrhunski glumac. Da li si

šokiran?”

Mislim da sam bio u šoku, jer kao da sam dobio akutnu disfaziju.

„Ali on je fenomenalan, zar ne misliš tako? Da bi postao Jevrejin, mora da je

potrošio masu vremena učeći jidiš i različite običaje. Verovatno je posetio Izrael, kao

francuski špijun. Ako je tako, onda je njegov posao za njega bio strašno lak. Ali svet

je komplikovano mesto, je l’ da? Ima užasno mnogo situacija i stvari koje ne možeš

da shvatiš. Usput, što se našeg venčanja u Tokiju tiče, čuo sam da si obavio sve što je
trebalo. Spasao si me. Na samom kraju o poslu, kao i uvek. To da li je gospodin

Penman Jevrejin ili Poljak nema nikakve veze s nama. Posao ostaje nepromenjen, isti

kao što je bio. Slušaj, videćemo se u septembru, ostani mi dobro. Napiši pismo

gospodinu Penmanu.”

Moju skromnu Šangrila, osvetljenu mediteranskim suncem i bleštavim

svetlom Čistih nebesa, sad je opkolio pustinjski pesak. U ovoj pustinji, koja se

odjednom rasprostrla pred mojim očima, sada je živeo gospodin Penman. Do juče

stanovnik iste Šangrila sa mnom, on ju je napustio da bi se odselio u pustinju u

potrazi za novim zagonetkama.

Oklevao sam da uđem u pustinju. Da li bih ikad podneo taj pakao prevođenja

sebe u Jevrejina? Bar u ovom trenutku, nisam više hteo da mislim na tako nešto.

Prevod s engleskog

Tatjana Simonović
 JOKO OGAVA

STARA GOSPOĐA Đ.

Moj novi stan bio je u zgradi na vrhu brda. S prozora se pružao divan pogled

na grad, koji se preda mnom širio kao lepeza, i na more iza grada. To mesto

preporučio mi je poznanik izdavač.

Brdo je bilo pod zasadom voćaka: nekoliko čokota loze, nekoliko breskvi i

mušmula. Ostalo su bila stabla kivija. Voćnjak je pripadao mojoj gazdarici, gospođi

Đ, koja je bila u godinama i živela sama; očigledno je voćke ostavljala da se snalaze

kako znaju i umeju. U voćnjaku nikad nije bilo radnika i brdo je uvek bilo tiho. Ipak,

stabla su bila prepuna prekrasnih plodova.

Naročito su gusto rasli kiviji, pa bi tokom vetrovitih noći obasjanih

mesečinom cela padina podrhtavala kao da je prekrivena jatima tamnozelenih slepih

miševa. Ponekad sam strepela da bi odjednom mogli da odlete.

Onda sam jednoga dana primetila da su svi kiviji iz jednog dela voćnjaka

nestali, mada nikoga nisam videla da ih bere. Posle nekoliko dana grane su ponovo

bile pune novih sitnih voćkica. Budući da imam običaj da pišem noću, a danju

spavam gotovo do podneva, možda sam samo propustila vreme kada su dolazili

radnici.

Zgrada je imala tri sprata i dva bočna kraka, kao slovo U. U sredini je bio

prostrani vrt s velikim drvetom eukaliptusa koje je bacalo senku kada je sunce bilo

prejako. Tu je gospođa Đ. gajila paradajz, mrkvu, patlidžan, boraniju i paprike;

pretpostavila sam da to deli svojim omiljenim stanarima.

 Njen stan je bio tačno preko puta mog, s druge strane dvorišta. Jedna jedina

zavesa visila je na prozoru; druge nije bilo, a njoj se nije žurilo da je obesi. Kad god

bih podigla pogled sa svog pisaćeg stola, ugledala bih to siroče od zavese.

Koliko sam mogla da vidim, gospođa Đ. je vodila miran, monoton život.

Svakog dana, pošto bih ustala, videla sam je kroz prozor kako sedi ispred televizora i

bezvoljno ruča. Ako bi joj se desilo da nešto prospe, obrisala bi to stolnjakom ili

rukavom. Posle ručka, vreme bi provodila štrikajući ili čisteći posuđe, ili naprosto

dremajući na kauču. Predveče, kada bih najzad počela da radim, videla sam je kako

se presvlači u iznošenu spavaćicu i puzeći ulazi u krevet.

Pitala sam se koliko joj je godina. Verovatno preko osamdeset. Nije bila

sigurna na nogama i stalno se udarala o stolice ili rušila ono što je bilo na stolu.

Međutim, u vrtu je bila sasvim drugačija osoba - mnogo mlađa i mnogo opuštenija,

dok je zalivala, postavljala pritke uz stabljike ili pincetom skidala vaši. Dvorištem je

odjekivao prijatan zvuk njenih baštenskih makaza kada je ubirala plodove.

Prvo povrće dobila sam na poklon od gospođe Đ. zahvaljujući mački koja je

zalutala.

„Gaduro jedna!”, vikala je i vitlala lopatom. Ugledala sam mačku kako se

šunja prema voćnjaku. Učinilo mi se da joj je koža obolela i da je stara koliko i

gospođa Đ.

Otvorila sam prozor i doviknula joj da treba da prostre borove iglice oko leja.

Umesto odgovora, samo se okrenula i pošla prema meni, i dalje veoma ljuta.

„Ne mogu da ih podnesem!”, rekla je. „Iskopaju seme koje posadim, za njima

ostane odvratan smrad, a onda još naprave užasnu galamu.”

 „Više neće dolaziti ako stavite borove iglice oko leja”, ponovila sam.

„A zašto uopšte stalno dolaze baš ovamo, a ne u neko drugo dvorište?

Alergična sam na njihove dlake, odmah počnem da kijam.”

„Mačke ne vole ništa što bode”, nisam htela da odustanem. „Prema tome,

borove iglice...”

„Mora da ih hrane u potaji. Ako vidite nekoga da ostavlja hranu, opomenite

ih da to više ne rade.” Posle te poslednje molbe, ušetala je u moj stan kroz kuhinjska

vrata. Završivši jadikovku o mačkama, osvrnula se s gotovo neskrivenom

znatiželjom - pomno je proučila moj radni sto i orman, pa i male staklene figure na

simsu prozora. „Znači, vi ste pisac”, rekla je, kao da s mukom izgovara tu reč.

„Tako je.”

„Nemam ništa protiv pisanja”, rekla je. „Fino i tiho. Jednom je u ovom stanu

živeo neki vajar. To je bilo strašno. Gotovo sam ogluvela od silne buke.” Kucnula se

po uhu, otišla do police s knjigama i počela da čita naslove na riknama prstom

prateći reči. I sve je pogrešno pročitala - ili joj je slabio vid ili jednostavno nije znala

da čita.

Gospođa Đ. je bila veoma mršava. Lice joj je bilo uzano, a brada izdužena i

špicasta. Imala je pljosnat nos i oči toliko razmaknute da joj je sredina lica bila

naprosto prazna. Kada je govorila, činilo mi se da se pri svakoj reči kosti tam jedna o

drugu i da će joj ispasti veštačke vilice.

„Šta je bio vaš muž?”, pitala sam.

„Moj muž? Bio je samo bedni pijanac. Sve sam morala sama, da zaradim za

život izdavanjem stanova i masažama.” Polica s knjigama joj je dosadila, pa je prešla

na moj računar i oprezno pritisnula dva-tri tastera, kao da je posredi neki opasan

predmet. „Prokockao je sve što sam zaradila; nije se potrudio ni da pristojno umre.

Napio se i nestao dole na kupalištu.”

 „Prijalo bi mi da me izmasirate kada budete imali vremena”, rekla sam da

promenim temu. Plašila sam se da će i dalje da priča o mužu. „Celog dana sedim i

vrat mi se ukoči.”

„Svakako”, odgovorila je. „Kad god želite. Još ima snage u ovim starim

rukama.” Onda je veoma glasno krcnula prstima; pomislila sam da će ih polomiti.

Na odlasku, dala mi je pet paprika koje je tek ubrala u vrtu.

Kada sam sledećeg dana ustala, celo dvorište bilo je prekriveno borovim

iglicama. Razbacane su od stabla eukaliptusa do šupe - bilo ih je svugde osim u

povrtnim lejama.

S prozora sam čula kako se jedan stanar raspituje o iglicama i gospođu Đ. koja

mu objašnjava da će tako oterati mačke. „Mačke mrze smolu sa četinara”, rekla je.

„To me je deda naučio još dok sam bila devojčica.” Pitala sam se da li je ikada

bila devojčica. Nekako mi se činilo da je rođena stara.

Jedne večeri gospođa Đ. je imala posetioca - očigledno se to retko događalo.

Krupan, sredovečan muškarac pojavio se u njenom stanu. Mesec, pun i narandžast,

osvetlio je prozor sjajnije nego pre. Čovek je ležao na krevetu, a ona je sedela na

njemu.

Prvo sam pomislila da ga davi. Imala je mnogo više snage nego što sam

očekivala. Pritisnula ga je svom težinom i držala za vrat svojim moćnim rukama.

Učinilo mi se da on vene, a ona postaje sve snažnija i cedi mu život iz tela.

Masaža je dosta potrajala. Mrak između naša dva prozora bio je pun mirisa

borovih iglica.

Gospođa Đ. je počela često da dolazi u moj stan. Popila bi šolju čaja i brbljala o
bilo čemu: bolovima u kolenu, visokoj ceni gasa, o velikoj vrućini - onda bi otišla

kući. Trudila sam se da budem učtiva da bih održala dobre odnose sa svojom

gazdaricom. Svaki put bi mi donela više povrća.

Počela je i da prima poštu za mene kad nisam kod kuće.

„Ovo je stiglo za vas”, rekla bi stojeći u vratima i pre nego što odložim tašnu.

Kao što sam ja mogla da vidim šta se događa u njenom stanu, ni ona nije propuštala

ništa u mom. „Stiglo je kamionom danas posle podne”, dodala je.

„Hvala”, rekla sam. „Izgleda da mi je prijatelj poslao školjke. Doneću vam

kasnije, ako volite školjke.”

„Vrlo ste ljubazni! Obožavam ih.”

Međutim, gotovo mi je pozlilo kada sam otvorila paket: školjke su se

pokvarile, led se odavno istopio i bile su sasvim tople. Jednu sam nožem malo

otvorila i sva unutrašnjost je iscurila.

Proverila sam dostavnicu i ustanovila da je paket stigao pre više od dve

nedelje.

„Pogledajte ovo!”, viknula je gospođa Đ. jednoga dana, upadajući u moj stan.

„Šta je to?”, pitala sam. Bila sam u kuhinji i pravila salatu od krompira za

večeru.

„Mrkva”, odgovorila je držeći je s neskrivenim ponosom.

„O, kakav je to neobičan oblik”, rekla sam i prestala da se bavim krompirom.

Zaista je bilo čudno: mrkva u obliku šake.

Debeljuškasta, kao bebina ruka, savršeno oblikovana - pet prstiju: debeli palac
i duži srednji prst. Zeleno lišće je podsećalo na komadić čipke kao ukras oko članka.

„Volela bih da je vama dam”, rekla je gospođa Đ. „Jeste li sigurni?” rekla sam. „Nešto

ovako retko?” „Naravno,” odgovorila je, približila usne mom uhu i prošaputala: „Već

sam našla tri iste. Ova je za vas. Ali nikome ni reči; neki ljudi mogu da budu

ljubomorni.” Osećala sam njen vlažan dah. „Je li vam to salata od krompira?”,

dodala je. „Onda je ovo pravi trenutak - treba vam samo još mrkva!” Nasmejala se s

uživanjem.

Dok sam prala mrkvu, osećala sam poslednje tople zrake sunca. Pocrvenela je

pošto sam je oribala. Nisam znala gde da zarežem, i rešila sam da prvo odsečem

prste. Jedan po jedan, kotrljali su se preko daske. Te večeri, u mojoj salati od

krompira bilo je komadića malog prsta i kažiprsta.

Sledećeg dana, jak vetar duvao je celo poslepodne sve do duboko u noć. Niz

strminu brda i kroz voćnjak spuštali su se kovitlaci. Osećala sam kako kivi

podrhtava.

Bila sam u kuhinji i čitala rukopis koji sam upravo završila. Kad god završim

neki deo, još jednom ga naglas pročitam. Te noći, međutim, čitala sam da prigušim

urlik vetra koji je duvao kroz grane voćki.

Kada sam preko sudopere pogledala kroz prozor, ugledala sam obrise neke

osobe u voćnjaku. Neko je po mraku trčao niz strmu stranu brda. Videla sam samo

leđa, ali sam primetila da nosi veliku kutiju. Kada je vetar na trenutak stao, čuli su se

koraci po travi. U podnožju brega osoba je prošla ispod ulične svetiljke i onda sam

videla da je to gospođa Đ.

Kosa joj je bila podignuta, peškir koji je zadenula za pojas lepršao je na vetru,

kao da će svakog trena da odleti. Dno kartonske kutije koju je nosila bilo je
ispupčeno od težine sadržaja. Teret je očigledno bio prevelik za ženu kao što je

gospođa Đ, ali ona se snalazila bez velikih teškoća. Pogleda uprtog napred, pravih

leđa, neverovatno vešto je baratala tim tovarom, kao da je kutija srasla sa njom.

Stajala sam kod prozora i posmatrala. Kroz drveće je dunuo još jači udar vetra

i gospođa Đ. se spotakla, ali se brzo uspravila i nastavila. Kiviji su još glasnije šuštali.

Gospođa Đ. je otišla u napuštenu poštansku zgradu u podnožju brda.

Povremeno sam prolazila tuda kada sam išla u šetnju, ali nisam znala za šta se sada

koristi i da li pripada mojoj gazdarici.

Kada se konačno vratila u svoj stan, more je na istoku počelo da dobija svetliju

boju. S očiglednim olakšanjem skinula je odeću, isprala usta, provukla češalj kroz

kosu i obukla svoju staru spavaćicu.

Opet je bila gospođa Đ. koju znam - ona koja se saplitala o nameštaj na putu

od kupatila do kreveta, koja je s mukom zakopčavala haljinu. Vratila sam se čitanju,

rukopis je bio mokar od mojih znojavih dlanova.

Sledećih dana pojavilo se još mnogo mrkvi u obliku šake. Nekoliko je

preostalo čak i kada je svako u zgradi dobio po jednu. Neke su bile dugačke i tanke,

kao šake nekog pijaniste, druge su bile grublje, kao kod drvoseče. Bilo je svakojakih:

otečene šake, maljave šake, šake pune modrica...

Gospođa Đ. ubirala ih je veoma pažljivo - okopala bi oko svake mrkve i onda

nežno povukla za vrh da je izvuče, kao da bi gubitak bilo kog prsta bio velika

tragedija. Potom bi četkom očistila zemlju i podigla mrkvu prema suncu da joj se

divi.

„Potpuno ste ukočeni”, rekla je gospođa Đ. Pokušala sam da odgovorim,

međutim mogla sam samo da mumlam, toliko me je čvrsto držala.

Legla sam na krevet, kao što mi je rekla, lice stavila na jastuk, naga osim

peškira oko struka. Ona mi se popela na leđa i prikucala me za ležaj s ogromnom

snagom.

„Celog dana sedite. To nije dobro.” Gurnula je palac pri dnu vrata kao da buši

meso. „Evo, ovde je čvor kao lopta.” Pokušala sam da se pomerim, da se izmigoljim i

pobegnem od bola, ali me je tako čvrsto obuhvatila nogama da sam bila potpuno

nepokretna.

Prsti su joj bili hladni i tvrdi, kao da na njima nema ni kože niti mesa. Činilo

mi se da me masira golim kostima.

„Ovo mora da se opusti”, rekla je. Krevet je škripao, a peškir je počeo da mi

klizi niz kukove. Njene vilice su škljocale. Strepela sam da će mi prstima zguliti kožu

ako nastavi, da će mi rasporiti mišiće i zdrobiti kosti. Jastuk je bio mokar od

pljuvačke, imala sam želju da vrištim.

„To je dobro. Stanite samo malo bliže jedna drugoj. A sada, veliki osmeh!”

Glas novinara odjekivao je dvorištem dok je nameštao kameru. Možda je

mislio da gospođa Đ. ne čuje dobro. „Samo malo podignite tu mrkvu... držite je za

lišće da se vidi svih pet prstiju. Tako! Sad mirujte!”

Pozirale smo usred povrtne leje, a novinar je gazio po borovim iglicama dok

se nameštao za snimanje. Ostali stanari ljubopitljivo su virili kroz prozor.

Pokušala sam da se nasmešim, ali nisam mogla. Mogla sam samo malo da

otvorim oči pod zaslepljujućom sunčevom svetlošću. Usta, ruke, oči, kao da se sve

rastakalo i bila sam jako smetena. Posle masaže, sve me je bolelo.

 „Pravite se kao da razgovarate. Opustite se... okrenite mrkvu na ovu stranu...

Mrkva je najvažnija!”

Za tu priliku, gospođa Đ. je obukla svoju najbolju haljinu. Usne je namazala

karminom i vezala maramu oko glave. Rub haljine sezao je gotovo do zemlje; na

nogama je imala staromodne cipele s visokim potpeticama, a ne sandale koje je

obično nosila.

Marama je samo isticala njeno usko lice, karmin se razmazao, a njena stroga

haljina i visoke potpetice nisu bile u skladu s mrkvama.

„Potrudite se da dobro izgledamo”, rekla je novinaru. „Nikada nisam bila u

novinama.” Promuklo se nasmejala i od osmeha su joj se skupile bore oko očiju.

Članak je objavljen sledećeg jutra u oblasnom odeljku novina: NEOBIČNE

MRKVE! U OBLIKU ŠAKE I PRAVO IZ BAKINOG VRTA!

Izbačenih grudi, ne bi li povećala svoj maleni stas, gospođa Đ. je stajala malo

nagnuta udesno jer joj je visoka potpetica upala u zemlju. Iako se tokom snimanja

uglavnom smejala, na slici je izgledala gotovo preplašeno. Ali zato je mrkva u njenoj

ruci bila savršena.

Stajala sam pored nje i držala svoju mrkvu. Na kraju sam uspela da izvučen

kakav-takav osmeh, samo mi je pogled sasvim proizvoljno skrenuo i bilo je jasno da

sam napeta i da mi nije prijatno.

Mrkve su na fotografiji izgledale još neobičnije, kao odsečene šake sa

zloćudnim izraslinama; visile su ispred nas još vruće od zemlje.

„Da li ste ikada upoznali njenog muža?”, pitao je inspektor.

„Ne, tek nedavno sam se uselila u ovu zgradu”, odgovorila sam.

 „Da li vam je rekla da nije živ?”, pitao je drugi policajac.

„Jeste, rekla mi je da je pio i da je pijan upao u more i udavio se... Ili mi je

rekla samo da je nestao. Ne sećam se. Nismo bile tako bliske...”

Pogledala sam u dvorište. Stan gospođe Đ. bio je prazan. Usamljena zavesa

lelujala se na prozoru.

„Svaka sitnica može biti od pomoći. Da li ste primetili išta sumnjivo?”, mladi

policajac se sagnuo da me pogleda u oči. „Bilo šta?”

„Sumnjivo?”, rekla sam. „Sumnjivo... Jednom usred noći videla sam kako

neko trči kroz voćnjak... i nosi neku tešku kutiju. Onda je odnosi u zgradu pošte, onu

koja je u dnu brda i napuštena.”

Pretražili su zgradu pošte i pronašli brdo kivija. Voće su izbacili i ispod njega

našli gubavo telo mačke. Onda su doneli motiku da se prekopa vrt; širio se otužni

miris borovih iglica. Stanari su stajali na prozorima i držali ruke preko nosa.

Kada se sunce spustilo iza stabala u voćnjaku, jedan ašov je u povrtnoj leji

naišao na telo u stanju raspadanja. Autopsijom je potvrđeno da je to muž gospođe Đ.

i da je udavljen. Na njenoj spavaćici pronašli su tragove krvi.

Na lešu nije bilo šaka; nisu ih pronašli iako su pretražili ceo vrt.

Prevod sa engleskog

Ksenija Todorović
 JOKO OGAVA

BOLNIČKI MANTILI

„Nefrologija, jedan kratak. Endokrinologija, jedan dugačak. Urgentno, jedan

kratak.”

Iz gomile prljavih mantila na podu izvlačim jedan po jedan. Proverim

džepove, glasno kažem koje je veličine i pročitam koje je odeljenje napisano

flomasterom sa donje strane okovratnika; onda ga bacim u kolica. Ona sedi pored

mene i upisuje svaki mantil u delovodnik kako bismo sledeće nedelje, kada se vrate s

pranja, mogle ponovo da ih proverimo prema tom spisku, i da budemo sigurne da

su svi na broju. Od svih poslova koje sekretarice u bolnici treba da obave, ovaj mi je

najomraženiji. Delimično i zato što je tako prljav i dosadan, ali i stoga što je perionica

odmah pored mrtvačnice.

Nas dve se spustimo do podruma starim teretnim liftom - u stvari, hladnom

klopotavom kutijom - i onda odemo pešice niz hodnik koji je toliko tesan da mi

nikako nije jasno kako uspevaju da kroz njega provuku bolničke krevete. Zidovi su

izguljeni i izubijani, a neonska svetiljka avetinjski treperi. Pod u hodniku se od lifta

blago spušta nadole, tako da se kolica s prljavim vešom sama kotrljaju, kao da ih

vuče neka nevidljiva ruka. Čini mi se da će poleteti niz hodnik i probiti vrata

mrtvačnice.

I od toga me podilazi jeza.

Da budem iskrena, mrtvačnica me ne plaši. Uopšte ne razumem zašto su

ostale devojke u tolikom strahu. Stalno gledaju kako ljudi umiru dok one
prekucavaju izveštaje ili dok jedu princes-krofne u predvorju. Ovaj posao ume da

bude i prijatan, naročito kad je ona sa mnom. Jednako je lepa u podrumu kao i u

kancelariji, lice joj je sasvim čisto i belo.

„Dermatologija, dva kratka. Kardiologija, jedan dugačak. Oralna hirurgija,

jedan kratak...” Koliko god dugo radile, brdo mantila nikako se ne smanjuje.

„Trebalo bi da je u laboratoriji za endoskopiju danas posle podne”, kaže ne

podižuči pogled. Endoskopija.

„Tačno”, slažem se, „danas je ponedeljak”. Napamet znam ceo raspored.

„Mogu i sama da nastavim, ako hoćeš da ideš.”

„Ne”, kaže povlačeći prstom po spisku oralne hirurgije. „Nema potrebe.”

Njen dečko je stažista na plućnom i upravo u tom trenutku verovatno uvlači

endoskop u nečije grlo.

Podižem sledeći mantil, okrenem ga naopačke i protresem. Nešto ispada iz

džepa i kotrlja se preko poda: osušena šljiva. Liči na mošnicu.

Više ne pokušavam da otkrijem kako te stvari završe u njihovim džepovima.

Ova nije najneobičnija: videla sam lukovice od cveća, grudnjake, čepove, Bibliju, mali

patlidžan, kondome - šta god vam padne na pamet.

„Trebalo je sinoć da dođe do mene, ali nije se pojavio”, rekla je.

„Možda se pogoršalo stanje nekom od njegovih pacijenata”, primetila sam i

bacila šljivu u korpu za đubre.

„Išao je da obiđe ženine roditelje i da im kaže za razvod, pa je rekao da će doći

da mi ispriča kako je proteklo.” Pre mesec dana doktorova žena otišla je svojim
roditeljima da tamo rodi njihovo treće dete - prvu devojčicu. Znala sam sve

pojedinosti. „Opet je imao gomilu izvinjenja - na primer, voz je bio zavejan. Tvrdi da

nije ni stigao do njih, da je sve vreme sedeo u vozu i da je morao da se vrati ne

videvši ih. Kako li se samo usuđuje? Očekuje da poverujem u takvu priču iako su

trešnje već procvetale.”

„Ne znam”, rekla sam. „Možda ti je rekao istinu. Događa se da sneg padne

kad mu nije vreme. Trebalo je da proveriš prognozu. Da je imao nameru da laže,

rekao bi da je posredi pacijent.” Čini mi se da ne sluša.

Od kada sam počela da radim u bolnici, najviše volim da radim s njom.

Vredna je i niko joj ne može ništa, ni doktori niti bilo ko drugi. I lepa je. Nikako da je

se nagledam. Mora da je divno biti tako lep.

Najviše volim da je gledam kako radi - kako joj se oči cakle dok sedi ispred

monitora, kako joj ljupko malo uho izviri ispod kose kada drži telefonsku slušalicu.

Najbolji od svega je njen jezik kada lepi plave avionske koverte. Iskoči, vlažan i

crven, i ovlaš pređe preko lepljive ivice.

„Baš bih volela da zavirim kroz neki endoskop”, kažem da bih produžila

razgovor. Ona klimne glavom, ali vidim da i dalje ne sluša.

Na sledećem mantilu su mrlje od krvi. Pitam se da li je pacijent bio u velikim

mukama - onda bacim mantil u kolica.

„I mene su tako pregledali kada sam bila mala”, dodala sam. „Jedno zrno

kikirikija otišlo je pogrešnim putem i nisam mogla da dišem. Samo što se nisam

ugušila. Čudo kako jedan mali kikiriki može da te ubije.”

Ona ćuti, a ja ponovo počinjem da čitam etikete. Prostorija miriše na smrt i

dezinfekciona sredstva.

Njih dvoje su se seksali po celoj bolnici - na svim odeljenjima, u

laboratorijama, u spremištu za metle. Možda joj je gurao endoskop u grlo. Sigurno

isto tako lepo izgleda iznutra kao i spolja - topla, crvena, zavodljiva, svi oni mali

nabori pozivaju te da ulaziš sve dublje i dublje...

Tačno zna kako neki posao treba da se obavi. Na dvadeset listova, ili manje od

toga, ide mala spajalica, na više od dvadeset velika. Običan šećer je za sastanke

bolničkog osoblja, šećer u kockama za goste. Hirurški raspored treba da bude uvećan

jedan i po put, a kopije treba postaviti na oglasne table (u gornji levi ugao), na bočne

strane ormarića s priborom i na vrata predvorja. Ako ti neki pacijent da slatkiše ili

neku drugu hranu, to se stavlja na srednju policu u ormanu.

Nedugo pošto sam počela da radim, jedan uvaženi doktor s nefrologije tražio

je da mu pomognemo oko predavanja koje je držao na nekoj konferenciji. Bilo je

puno grafikona i tabela, a on je tražio da sve bude gotovo za samo dva dana. Podelila

je posao sa mnom - ukucavale smo tekstove za slajdove.

„Koristi nalepnice broj 508”, rekla mi je. „One su za konferencije.” Etikete 508

bile su sive.

Uradila sam sve kao što mi je rekla, međutim, kada je doktor došao da pokupi

svoje izlaganje, samo je na tren pogledao slajdove i sve bacio na sto. Rasulo se po

podu. „Ova se boja neće videti na projektoru”, rekao je. „Izvinite”, odgovorila je pre

nego što sam stigla da bilo šta kažem. Izvinjenje joj je bilo veoma vešto: „Rekla sam

joj da koristi broj 608, kao i obično, ali pogrešila sam što nisam proverila. Nova je i

mislim da ne razlikuje boje. Žao mi je. Sve ćemo to da sredimo do kraja dana.”

Doktor je rekao da će se vratiti i izleteo iz sobe. Daltonista? U prvi mah nisam bila
sigurna šta je rekla - samo znam da je zvučalo dražesno. Etikete broj 608 bile su

jarkoplave boje.

Nema sumnje da mi je rekla 508. Znam zasigurno jer je to broj njenog stana.

Nisam mogla u tome da pogrešim. A i pregledala je sve pre nego što je doktor stigao.

Počela sam da skupljam papire s poda.

„Tvoja greška”, rekla je. „Ti je ispravi!”

Završila sam tek posle ponoći. Osećala sam se kao da tonem u neku sivu

močvaru.

Sledećeg jutra je doktoru predala nove slajdove kao da ih je ona uradila. Bilo

mu je neprijatno što je digao toliku galamu i pozvao ju je na ručak da joj se izvini.

Mene nije pozvao.

Nikad nikome nisam rekla ni reč. Bila sam spremna da budem i daltonista

ako je baš to bilo potrebno da ona ostane savršena.

„Rekla sam ti da je zatrudnela upravo kada je hteo da traži razvod.”

Protresem mantil i iz džepa ispadnu dva bona za kafeteriju: jedan za špagete

bolonjeze i jedan za sladoled. „Kladim se da je to namerno uradila, sve je to deo

njenog opakog plana.”

Ne gleda me, ali više ništa i ne upisuje. Obično vodi računa da sve bude

savršeno, ali ume da bude aljkava kad misli na svog doktora.

„Kad sam ga pitala da li joj je rekao, počeo je da se brani i izmišlja svakojake

izgovore: kao, brinu o tome da li će se dečak upisati u osnovnu školu; žena može da

dobije prevremene trudove; upravo radi na nekom eksperimentu i ništa ne sme da

mu odvlači pažnju; onda zavejan voz... same koještarije!”

 Kad je zaćutala, pročitala sam šta piše na sledećem mantilu. Čini mi se da je

zapisala.

Mantili su u jadnom stanju, zgužvani i prljavi. Krv, pljuvačka, urin, suze.

Razlikuju se po boji i mirisu. Čudo jedno šta sve može da iscuri iz tela.

„Jedna laž vodi drugoj”, rekla sam. Trebalo bi da zna.

„Konačno se pojavio posle deset sati uveče. Umoran kao pas - od toga što je

pet sati sedeo u vozu, kaže. I ja sam bila umorna. Umorna od dugog čekanja, od toga

što sam trčala do vrata na svaki šum, od toga što sam pazila da se večera ne ohladi.”

Provukla je ruku kroz kosu i ponovo oborila pogled.

Koža joj je tako bela. Ramena zaista prelepa. Olovka se otkotrljala preko stola.

„Znaš šta mi je rekao? Rekao je da je ’imao dosta vremena da razmisli’ dok je

bio u vozu. Da je osećao kako ga neka nevidljiva sila zadržava. Da ’nije pravo vreme’

i da je zato i pao sneg. Zamolio me je da budem strpljiva, da još malo sačekam.

’Samo još malo...’ I onda smo se tucali, kao i uvek. Samo to nam je ostalo.”

Zamišljam je nagu. Doktorovi prsti na njenoj koži, u njenoj kosi, na vlažnim

mestima. Zamišljam jezik koji liže ivicu plave koverte. Pa ko je ne bi poželeo?

„Gastrointestinalno, dva dugačka. Oftalmologija, jedan kratak.

Neurohirurgija, jedan dugačak. Pedijatrija, četiri kratka.” Žurim jer pokušavam da joj

odvratim misli, ali ona više ne sluša. Olovka je i dalje na stolu.

„Kako može da bude tako surov? Kako može da mi kaže da čekam? Ne, ne

mogu više da čekam. Nijedan dan, nijedan sekund.”

Uzmem delovodnik od nje i počnem sama da zapisujem mantile; trudim se da

bude uredno kao njeno.

„Zato sam ga ubila”, kaže. Glas joj je tih i hladan. Osećam kako u meni

narasta vrisak, ali ga zaustavljam, obuzdavam i pokušavam da smireno zamislim

prizor: nož u njenoj lepoj ruci, oštrica se zariva u telo, više puta, koža se cepa, krv
šiklja. Ali na njoj nema nikakvih tragova. Podižem sledeći mantil.

„Plućno, jedan dugačak.”

Njegov je. Protresem ga i iz njega ispada jezik. Još je mekan. Možda čak i

topao.

Prevod sa engleskog

Ksenija Todorović
 JOKO OGAVA

ŠITI ZA SRCE

„Doktor J. sa Plućnog, neka se doktor J. sa Plućnog odmah javi apoteci.”

Razglas je stalno ponavljao isti poziv. Dok sam čitala raspored bolničkih

odeljenja, pitala sam se ko je taj doktor J. i gde bi mogao da bude: Centralna

kartoteka, Klinika za elektrošokove, Kongresni centar, Endoskopija... sve mi je ličilo

na neki strani jezik.

„Zašto stalno zovu doktora J?”, pitala sam ženu na šalteru za informacije.

„Niko ga danas nije video”, odgovorila je. Moje pitanje ju je naljutilo i bilo mi

je žao što sam je uznemirila.

„Možete li mi reći gde je Kardiološko odeljenje?”, upitala sam prešavši na ono

što me zaista zanima. Svaku reč sam izgovorila polako i pažljivo, u nadi da ću tako

bar malo stišati lupanje srca.

„Idite onim liftom do šestog sprata”. Pokazala je pored gomile ljudi

okupljenih ispred Prijemnog. Primetila sam da joj je lak na noktima oguljen.

Ja pravim torbe i tašne. Više od dvadeset godina držim radnju pored

železničke stanice. Vrlo mali lokal, ali ima lep izlog na ulicu. Unutra su stolovi za
tašne i ogledalo, a radionica je pozadi, iza zavese, s policama za sve što mi je

potrebno. U izlogu se nalazi nekoliko novčanika, jedna tašna od nojeve kože i jedan

kofer. Lutka u izlogu koketno drži u ruci jednu tašnicu; lice joj je prekriveno tankim

slojem prašine jer godinama nisam menjala raspored.

Živim na spratu iznad radnje. Stan ima samo dve prostorije - kuhinju, u kojoj

može i da se obeduje, i dnevnu sobu, u kojoj spavam - ali je svetao i prijatan. Kada je

vedro poslepodne, sunce prodire duboko kroz prozor i hrčka moram da premestim

ispod sudopere. Hrčci ne vole direktnu sunčevu svetlost.

Uveče, pošto zatvorim radnju, popnem se stepenicama, skinem radnu odeću,

istuširam se i večeram. Sve se veoma brzo obavi. Kada živite sami, kao što ja već

godinama živim, svakodnevni život postaje sve jednostavniji. Odavno nisam zbog

nekoga oprala kupatilo niti promenila peškire, a nisam ni začinila salatu. Treba samo

sebi da udovoljim, a za to nije potrebno mnogo vremena.

U poređenju sa životom na spratu, moj život sa torbama na donjem nivou

veoma je bogat. Nikad se ne umorim od njih, nikad mi nije dosta maženja i

posmatranja mojih divnih rukotvorina. Kada treba da napravim torbu, prvo

zamislim kako će izgledati kada je završim, onda nacrtam svaku zamišljenu

pojedinost, od sjajne kopče do najfinijih bodova po šavovima. Zatim sve prenesem

na papir za krojenje i iskrojim delove u materijalu; onda ih sastavljam. Čim torba

počne da poprima oblik na mom radnom stolu, srce počinje nekontrolisano da mi

lupa i imam osećaj da upravljam svim silama vasione.

Možda se pitate zašto se toliko uzbudim. Možda mislite da je torba naprosto

stvar u koju stavljate druge stvari. U pravu ste, naravno. Ali upravo zbog toga je

toliko izuzetna. Torba nema ni svoje namere niti svoje želje, ona prima svaki predmet

koji joj predamo. Vi imate poverenja u torbu i zauzvrat torba ima poverenja u vas. Za

mene torba predstavlja strpljivost i duboku odmerenost.

I tako, uveče, kada završim večeru, sednem na kauč ispred prozora da

popijem šolju kineskog čaja. Ugasim svetlo u sobi i gledam dole na ulicu. Prolaznici

mi se ukažu kao zavodljive senke. Prolaze ispod mog prozora - parovi koji su izašli u

šetnju, muškarci koji se vraćaju s posla, žene iz barova, pijanci - i svi nose torbe.

Jedna je aljkava, sa dve dugačke ogrebotine sa strane, druga je naduvena, kao da

oponaša lice svoga vlasnika, onda jedna zgužvana i izbledela, kao da je dugo stajala

na kiši. Po mesečini vidim sve te pojedinosti i bar malo uživam u njima dok prolaze

ispod mog prozora.

Dok sedim i posmatram torbe, hrčak trči po svom točku. Hrčci su noćne

životinje; čini mi se da se probudi kada ugasim lampu. Povremeno tiho kine, i ništa

više.

Prolazi neka žena s torbom preko ramena. Uvija kukovima pa se torba okrene

prema meni i vidim kopču na prednjoj strani. Kaiš se usekao u materijal njene bluze.

Za njom ide žena koji nosi torbu s ručkama. Toliko je čvrsto drži da će prsti ostaviti

dubok trag na koži. Mora da je unutra nešto važno.

Hrčak je napunio obraze semenkama suncokreta. Popijem gutljaj čaja. Šake

me bole od držanja igle i šila.

Mogu da napravim svaku torbu koju mušterija naruči: torbu za veštačke

udove, za noše, puške, jaja, za veštačke vilice... bilo koje veličine i oblika. Ali moram

priznati da sam oklevala kada mi je rekla šta želi, tako nešto nikad ranije nisam čula i

verujem da nikada više neću ni čuti.

„Htela bih da mi napravite torbicu za srce.”

„Srce?” Brzopleto sam bubnula jer mi se učinilo da nisam dobro čula. Onda

sam se nakašljala da prikrijem zbunjenost i ponudila joj da sedne. Kaput je skliznuo s

nje; pre nego što je sela, stavila ga je preko naslona stolice. Kaput je bio pretežak za

ovo doba godine, i prevelik. Pokreti su joj bili otmeni, ali nekako proračunati, kao da

namerno hoće da budu zavodljivi.

„Srce...”, ponovo sam rekla.

„Rekli su mi da možete da napravite bilo kakvu torbicu.” Skinula je naočare

za sunce i dugačkim noktima kuckala po stolu.

„Mogu”, odgovorila sam polako otvarajući svoj notes i trudeći se da se

saberem. „A vama je potrebna torbica za srce?”

„Tako je”, rekla je. U njenom glasu bilo je neke odlučne hladnoće - zamišljala

sam kako mi se od tog tona ledi bubna opna.

Bila je visoka i vitka s blago spuštenim ramenima - sve nepodesno za tašnu

koja se nosi preko ramena. Kosa joj je bila kovrdžava i pozadi dugačka. Gledala je u

pod, ali joj ponašanje uopšte nije bilo sramežljivo.

Nastao je trenutak neprijatne tišine. Zbog nečega kod nje živci su mi

zatreperili i pre nego što je izrekla šta joj treba. Možda zbog tašnice od krokodilske

kože koja joj je ležala u krilu. Divna izrada, ali koža je izobličena i bez prirodnog sjaja

- verovatno je nije čistila kako treba; nekako pohabana. Mušterije koje dođu da

naruče nove torbe obično donesu svoje stare, a one mnogo govore o ljudima koji ih

nose.

„Odbili su me na više mesta”, rekla mi je u poverenju. Sklonila je pramen kose

s očiju i okrenula se da pogleda uzorke koji su bili poređani na polici.

Tek tada sam shvatila da me ne muči njena tašnica nego neprirodna izbočina

na njenim grudima s leve strane. Očigledno nije bila dojka - imala je drugačiji oblik.

Više mi je ličila na neki tumor koji je narastao između ključne kosti i pazuha, i

poremetio njenu prirodnu simetriju. Ali nije bio tumor.

 *

„Sve sam pokušala”, rekla je. „Svilu, pamuk, najlon, polivinil, papir... ništa ne

odgovara. Mora da bude u toplom - gubitak toplote može biti smrtonosan - a onda,

tu su i izlučevine. Ako materijal suviše upija, pokupi svu vlažnost. S druge strane,

polivinil ne diše.”

Objasnila mi je da je rođena sa srcem izvan grudnog koša - ma koliko je tako

nešto teško zamisliti. Ono normalno radi, ali je veoma ugroženo zbog mesta na

kojem se nalazi. Mora da pazi da ga ne udari, da ga ne otkrije, da stalno bude uz

njeno telo. Strogo govoreći, njoj nije potrebna „torbica” - svakako ne onakva kakve

sam ranije pravila - ali bila je mušterija i odlučila sam da je na svaki način

zadovoljim.

„Mislim da bi koža tuljana bila idealna”, rekla sam i otišla do police po

uzorak. „Mekana je i jaka, ne upija vlagu, ali pruža odličnu izolaciju - sve ono što je

tuljanima potrebno. I lako se održava.”

„Zvuči savršeno”, rekla je i uzela komad kože. Gladila ga je, okretala, gužvala

u ruci. „Nažalost, mislim da će oblik biti pomalo nezgodan, kao grudnjak samo za

jednu stranu. Treba da bude čvrsto, ali da ne ošteti opnu. Da li razumete?”

„Čini mi se. Samo mi recite tačno šta želite”, rekla sam i počela da crtam skicu

u notesu. U stvari, nisam pojma imala šta crtam, ali nisam htela da je razočaram.

„Treba da bude udobno. Ako je previše široko, onda se tare o srčanu

maramicu, ali ako je previše tesno, prekine cirkulaciju. Treba naći pravu meru.”

„Tačno”, odgovorila sam. „To važi za svaku torbu; mislim da ćete biti

zadovoljni mojim radom.”

„Nadam se”, rekla je, a onda se nasmejala, prvi put otkad je ušla u radnju.
Prekrstila je noge i zavalila se igrajući se drškama naočara. I pri najmanjem pokretu

izbočina na grudima bi se pomerila, kao da je uznemirila neku malu, uspavanu

životinjicu. Primetila sam da levu ruku drži čvrsto uz telo da bi zaštitila srce;

verovatno je iz istog razloga nosila i veliki kaput.

„Ali neće to biti obična vrećica”, nastavila je. „Trebaće vam otvori za vene i

arterije. Pretpostavljam da prvo treba sve da priheftate da biste proverili da li

odgovara. A biće potrebna i neka vrpca da je stavim oko vrata.”

Tada sam shvatila da ću u jednom trenutku morati da vidim njeno golo srce i

to me je uznemirilo. Nikad pre toga nisam videla ljudsko srce i od te pomisli spopali

su me strah i mučnina.

Žena je skinula bluzu i grudnjak bez imalo oklevanja, kao da nisam prisutna.

Odvela sam je gore u svoj stan i navukla zavese. Hrčkov kavez bio je pod

sudoperom; mirno je spavao.

Zapanjila sam se kada sam videla da srce kuca - iz nekog razloga zamišljala

sam da će biti nepokretno. A ono je pulsiralo, skupljalo se i širilo, kao da se izvijalo

pod mojim pogledom. Onda, bila je tu krv koja je tekla kroz krvne sudove: prozirna,

ne crvena, ritmično se provlačila kroz tanušne vene i arterije i zatim nestajala u

njenom telu.

Leva dojka bila je niža od desne, a iznad nje bilo je malo udubljenje u koje bi

se smestilo srce. Koža joj je bila zategnuta, kao kod mnogo mlađe žene, a bradavica

sasvim pravilna. Bilo mi je neobično što gledam ženske grudi a nemam želju da ih

dotaknem ili da bradavicu usisam usnama. Želela sam samo da pomazim srce.

Moglo je da mi stane na dlan. Obavijala ga je svetloružičasta nežna mišićna

opna. Veličanstvena lepota od koje se gubi dah! Da li bi na dodir bilo vlažno ako ga

obuhvatim šakom? Da li bi opna pukla ako je stisnem? Da li bih osetila otkucaje i

kako se skuplja pod mojim milovanjem? Imala sam želju da prstima pređem preko

svake sićušne izbočine i udubljenja, da usnama dodirnem vene, meko tkivo preko

mekog tkiva, pritisak njenog bila na mojoj koži... Lako sam mogla da se izgubim u

tim mislima, ali sam znala da treba da obuzdam žudnju, da odigram svoju ulogu i

da za to srce napravim savršenu torbicu.

„Samo da prvo operem ruke”, rekla sam trudeći se da mi glas ne drhti.

„Svakako”, rekla je ravnim tonom.

Hrčak se pokrenuo iznenađen zvukom mojih koraka prema sudoperi, a onda

se opet utišao.

Brižljivo sam oprala ruke. Kao hirurg u nekoj televizijskoj drami, zapenila

sam sapun i trljala sve do lakata, onda četkicom izribala nokte i zanoktice. A kada

sam stala pred nju, bila sam kao oduzeta - nisam znala odakle da počnem.

Žena je ustala, pravih leđa i spuštenih ruku. Nagib ramena bio je još uočljiviji

jer su bila gola. Verovatno je to bila posledica šupljine u grudima zbog koje se grudni

koš skupio. Imala je mladež na desnom ramenu, a ključne kosti oštro su izbijale

iznad grudi. Ni na jednom delu tela nije bilo viška sala... Pustila sam da mi te

pojedinosti odvuku pažnju od njenog srca, iako mi je bilo tačno ispred očiju. Žudnja

je bila prevelika.

Prišla sam joj bliže, s osećanjem da sam se nekako smanjila u njenom

prisustvu. Onda sam izvukla metar i počela da merim. Oblik je bio veoma složen i

dugo je trajalo. Trebalo je oprezno izmeriti prečnik svake vene i arterije, nežno

sužavanje udubljenja i svaki milimetar površine koja pulsira. Pažljivo sam se trudila

da srce ne dodirujem više nego što je neophodno. Šta ako mi se metar zalepi za

lepljivu opnu, ili ako neke klice s mojih ruku pređu na taj nežni organ? Bila sam

ophrvana zebnjama.
 „Ne treba toliko da se ustručavate”, rekla je. „Mnogo je otpornije nego što

izgleda.” Mora da je naslutila šta osećam. Ne verujem da je svoje srce pokazala

velikom broju nepoznatih ljudi, a opet je bila sasvim spokojna, nimalo obazriva niti

smetena.

Ali samo srce i dalje je delovalo kao da se grči od straha, krvni sudovi drhtali

su sa svakom kontrakcijom. Izbliza se činilo da žile i mišićni pregibi skrivaju neku

tajanstvenu šifru.

Onda su mi prsti slučajno prešli preko njega. Bilo je tako toplo! Toplije nego

išta što sam pre toga dotakla. Vrelina je prostrujala kroz moju ruku, ispunila mi telo i

ispraznila glavu.

Metar mi je pao pred noge.

„Izvinite”, promrmljala sam i pokupila metar dok je ona stajala nagnuta nada

mnom. Vrhovi prstiju i dalje su mi brideli. Čula sam kako hrčak sisa vodu iz bočice.

Saznala sam da je pevačica i da redovno nastupa u obližnjem klubu. Pošto

sam priheftala uzorak torbice za srce, krišom sam otišla da je čujem kako peva. Prvi

put sam išla da vidim neku mušteriju van prostorija radnje. U stvari, u radnji

nastojim da se njima ne bavim više nego što je neophodno. Mislim da kontakt sa

njima treba da bude isključivo vezan za torbe koje pravim. Prema tome, ako treba da

objasnim zašto sam ovoga puta napravila izuzetak, rekla bih da me sama žena nije

posebno zanimala, nego sam htela da vidim njeno srce u okruženju spoljašnjeg sveta.

Klub je bio veći i tiši nego što sam zamišljala i nadala sam se da ću moći da je

gledam iz prikrajka, neprimećena. Naokolo su se nalazili drveni stolovi sa svećama i

tamnim mrljama od alkohola i duvana, a pod je bio pun ljuski od kikirikija. Žena je
stajala u prednjem delu prostorije, pored velikog klavira u krugu narandžaste

svetlosti.

Na njoj je bila dugačka, uska tamnocrvena haljina od nekog svilenkastog

materijala, a preko toga ogrtač sa šljokicama koje su svetlucale pod svetlošću

reflektora - mudro odabrana kombinacija koja će sakriti izraslinu na grudima. Ona bi

sigurno više volela nešto elegantnije; ogrtač me je donekle podsećao na odoru koju

nose kaluđerice.

Sela sam za jedan sto u uglu i naručila pivo. Uopšte nije bilo važno šta ću

naručiti jer ne mogu da pijem alkohol. Konobar je na sto stavio činiju sa kikirikijem i

otišao.

Ljudi za drugim stolovima pili su u tišini. Kao da je niko nije gledao, iako sam

pretpostavljala da pojedini verovatno znaju njenu tajnu.

Počela je da peva; nisam razumela reči. Mora da je bila ljubavna pesma,

sudeći po donekle bolnom izrazu njenog lica i načinu na koji je čvrsto držala

mikrofon. Primetila sam belasanje njene kože na vratu. Kada je stigla do vrhunca

pesme, oči je napola zatvorila, zabacila ramena, a kroz telo joj je prošao drhtaj.

Rukom je prešla preko grudi da bi umirila srce, kao da ga teši, u strahu da bi moglo

da pukne. Pitala sam se šta bi se dogodilo da je čvrsto stisnem u ljubavnom zagrljaju,

da se pretapamo jedna u drugu, kosti na kosti... srce bi joj se slomilo. Opna bi pukla,

vene se iskidale, srce bi eksplodiralo u sitne deliće tkiva i onda bi moja žudnja

sadržala i njenu - bilo je tako bolno, a opet tako predivno zamišljati sve to.

Pesma se završila i ja sam aplaudirala, kao i ostali u klubu. Kada se naklonila,

zabrinula sam se da bi zemljina teža mogla da joj izvuče srce iz haljine. Međutim,

odmah zatim zapevala je drugu pesmu.

 *

Došao je dan za prvu probu torbice. Bilo je sunčano, ali se ona opet pojavila u

velikom teškom kaputu.

Soba je bila topla i pored navučenih zavesa. Hrčak je izašao iz svog gnezda i

spavao na žičanom podu kaveza. Iako je obično spavao sklupčan, danas se ispružio

celom dužinom.

Ženine grudi bile su orošene znojem, i od toga joj je koža sijala još većom

belinom.

„Recite mi ako vam bilo gde smeta”, rekla sam. Klimnula je glavom i ništa nije

odgovorila.

Zaista neobična torbica. Bilo je teško postići tako složen oblik. Od devet

različitih komada kože napravila sam asimetričan balon sa sedam rupa nejednake

veličine. Dno je bilo ovalno, ali se torbica sužavala prema otvoru na vrhu koji se

zatvarao kukicama. Traka za vrat bila je dugačka i donekle nespretna jer nije bilo

dovoljno vremena da koža omekša. Plašila sam se da se ne zaplete u nju.

Ličilo je na pauka, ili neko delo moderne umetnosti. Možda i na fetus koji je

tek počeo da raste.

Otkopčala sam kukice i osetila toplotu na prstima i pre nego što sam dotakla

srce. Od toga mi se zavrtelo u glavi i dlanovi su mi se oznojili.

„Požurite”, nervozno je rekla.

„Da, naravno”, odgovorila sam zatvarajući kopče što sam brže mogla.

„Izvinite. Da li da prikačim i traku?”

„Molim vas”, rekla je. Ruke su joj visile sa strane, i uopšte nije gledala torbicu.

Ruka mi je prošla kroz njenu kosu dok sam joj iza vrata spajala krajeve trake.
Odmakla sam se jedan korak i obrisala šake o kecelju. Onda sam duboko udahnula.

Torbica joj je savršeno odgovarala. Sjajna površina kože isticala je njenu put, a

oblik je idealno sledio oblinu njenih grudi. Vene i arterije provirivale su na ivicama,

koža je gotovo neprimetno pulsirala sa svakom kontrakcijom, traka je milovala njen

elegantan vrat - nikad nisam videla ništa slično.

Na kauču su ležali njen kombinezon i bluza. U daljini je tiho mumlao razglas

sa železničke stanice. Stajala sam i divila se svom umeću.

„Otvor za arteriju je previsok”, rekla je i slegnula ramenima. „Molim vas,

popravite.”

„Svakako”, odgovorila sam. „Podesiću.”

Torbica se prilagođavala svakom njenom pokretu i čuvala joj srce kao odani

sluga.

„Lepa je i lagana”, nastavila je, „ali me kopče grebu.” „Ušiću manje i

pomeriću ih prema prednjem delu.”

„Tako je, to će biti bolje.” Nastavila je da isprobava položaj torbice - olabavila

je traku oko vrata, pomerala ramena i na kraju zauzela položaj kao da u ruci drži

mikrofon.

„Šta je ono?”, upitala je pokazujući na torbicu koja je stajala na polici iznad

sudopere.

„To je za hrčka”, odgovorila sam i dosula čaj u njenu šolju.

„Hrčka?”

Izvadile smo srce iz torbice i ona je zakopčala bluzu. „Stavim ga u nju kada ga
vodim u šetnju. Čini mi se da mu se sviđa.”

„Jeste li i nju napravili?”

„Naravno.”

Ljubopitljivo ju je posmatrala: jednostavna u poređenju sa njenom; samo

nekoliko otvora za vazduh sa strane.

„Nisam znala da postoji toliko različitih vrsta torbi”, rekla je.

Srknula sam čaj i pogledala napolje, gde je sijalo sunce.

Torbica je gotovo završena. Koža tuljana bila je tople krem boje, kroj i šavovi

do u milimetar tačni. Na vrata sam okačila obaveštenje da će radnja biti zatvorena do

daljnjeg i mnogo sati provela sam za radnim stolom. Čak je jedna redovna mušterija

svratila da me zamoli da joj popravim tašnicu za šminku, ali odbila sam je.

Neprestano sam mislila na lepotu srca, ali su mi ruke bile mirne dok sam

radila. Uspela sam da napravim nešto što niko ne bi mogao.

Hrčak je uginuo. Možda zbog talasa vrućine ili možda zato što sam ga

zanemarila predajući se poslu. Hranila sam ga i čistila mu kavez svakog drugog

dana, tri godine i osam meseci, a on je ipak umro.

Ležao mi je na dlanu, zuba isturenih iz poluotvorenih usta. Telo mu je i dalje

bilo mekano, ali je na dodir već bio hladan. Nisam znala šta s njim da radim, pa sam

ga stavila u njegovu torbicu, izašla iz stana i lutala ulicama grada. Šetala sam duž
obale reke, kroz park, oko vodotornja, i nisam našla mesto gde bih ga ostavila.

Povremeno bih zastala da otvorim rajsferšlus na torbici i proverim - ipak je bio

mrtav.

Kada sam se umorila od hodanja, zaustavila sam se kod kioska s

hamburgerima. Nije mi se jeo hamburger, ali više nisam mogla da tražim pravi

restoran.

Nisam pojela ni polovinu porcije, a kafa se uopšte nije mogla piti. Kada sam

ustala da bacim ostatke, izvukla sam hrčka iz njegove torbice, stavila ga na

poslužavnik uz preostalu hranu i spustila u kantu. Mislim da niko nije primetio.

Mora da je do sada već sasvim prekriven kečapom.

„Šta hoćete da kažete?”, pitala sam je.

„Pa to što sam upravo rekla. Neće mi biti potrebna torbica.” Iz tašne je

izvadila cigaretu i zapalila je.

„Ali biće završena za dan-dva...”

„Znam da je bezumno otkazivati narudžbinu u ovom trenutku i imate pravo

da se ljutite. Sve se tako naglo dogodilo - ni sama ne mogu da verujem.” Ispustila je

dim, a ja sam ga posmatrala kako polako leluja ka tavanici. „Već neko vreme znam

da bi moje srce moglo da se vrati na svoje mesto, ali je do sada operacija bila previše

rizična. Onda sam srela divnog hirurga koji mi je rekao da bi to mogao da izvede

pomoću neke nove tehnike.” Još je pričala, ali ja je više nisam slušala.

„Iduće nedelje odlazim u bolnicu i zauvek će me osloboditi ove tegobe”,

gotovo prezrivim pogledom prešla je preko svoje leve strane.

„Ali torbica je divna. Evo, vidite i sami. Premestila sam otvor za arteriju i ušila
manje kopče. Sigurna sam da će vam se dopasti.” Prinela sam joj torbicu. „Samo

treba da učvrstim bodove na ovom mestu i doteram traku, i sve je gotovo.”

„Platiću vam, naravno. Ali meni to više ne treba. Neću imati šta da stavim

unutra.”

„Ali vidite kako je izuzetna. Nigde nećete naći sličnu torbicu. Kako je samo

dobar izolator, kako može da diše, pa kvalitet materijala, moje umeće...”

„Rekla sam vam da mi neće biti potrebna.” Kada je ustajala, slučajno je

zakačila torbicu, i ona je pala na pod. Ležala je nepomično, kao mrtva životinjica.

„Doktor J. sa Plućnog. Neka se doktor J. sa Plućnog odmah javi apoteci.”

Poziv se ponovo čuo, ali doktor J. očigledno nije bio prisutan.

Lift je bio prepun lekara, bolničarki i pacijenata sa kateterima i kesama punim

žućkaste tečnosti. Progurala sam se i pritisnula dugme za šesti sprat. Bila sam

sigurna da ću pronaći njenu sobu. Praviću se da sam došla u posetu ili, možda, da

treba da mi plati za torbicu. I treba da dobijem nešto za svoj rad. A onda ću reći ono

zbog čega sam i došla: „Šivenje ove torbice bilo mi je posebno iskustvo. Mislim da

nikada više neću imati priliku da sašijem nešto slično. Ipak mi je drago što vam

torbica više neće biti potrebna. Imam samo jednu želju: volela bih još jednom da

vidim kako obavlja svoju osnovnu namenu. Znam da mnogo tražim, ali bila bih vam

veoma zahvalna. Obećavam da vam nikada više neću smetati. Za zanatliju umetnika

ništa nije bolnije nego saznanje da mu je rad bio uzaludan. Samo još jedanput i biću

vam zauvek zahvalna.”

Skinuće spavaćicu i ja ću joj opet namestiti torbicu.

„Jeste li sada zadovoljni?”, pitaće, nestrpljiva da me se oslobodi.

 „Hvala”, reći ću, a kada uzmem torbicu, odseći ću i srce.

I onda će biti samo moje.

Torbica mi je u levom džepu. Pokušala sam da je spljoštim, ali ipak na

pantalonama imam malu izbočinu. Mislim da niko neće primetiti. Makaze u desnom

džepu bockaju mi butinu dok čekam.

Lift ide nagore, broj šest zasvetli, vrata se otvaraju.

Prevod sa engleskog Ksenija Todorović

 KAORI EKUNI

PIKNIK

Miris zemlje je jak. Sveža zelena trava je sve veća iz dana u dan, sa svojim

oštrim vrhovima koji se ničega ne plaše - kao što i priliči travi koju još niko nije

gazio. Izgleda kao da izaziva svet.

Pružam ruku, dodirujem travu. Gruba je, a ipak i meka. Senzualna. Ovog

vedrog, sunčanog dana, još hladnjikavog za proleće, trava je vlažna iako je popodne

suvo. Pomeram dlan i osećam vrhove vlati trave kako me dodiruju. Podseća me to na

osećaj kada sam kao dete stavljao svoj abakus na pod i gazio po njemu, vrteći kuglice

pod svojim tabanima.

’Golica.’ Dok lagano klizim dlanom preko trave, mislim o toj engleskoj reči.

’Tickle’ - kako bi se to tačno reklo na japanskom? Kusuguttai bi bilo najpribližnije... ali

ovaj osećaj malo je previše grub da bi se nazvao kusuguttai. Trava pod mojom rukom

ne zna da bi, da je pustila koren negde drugde, samo nekoliko centimetara dalje, bila

zgnječena. Bila bi ispod naše prostirke za piknik sa crvenim, belim i plavim

prugama.

I Kjoko i ja imamo po ćebe preko krila; možda je ipak malo prerano za ručak

napolju. Nedelja je. Ali ovo je već drugi put ove godine da smo došli na piknik u ovaj

park, na pet minuta hoda od naše kuće. Verovatno ćemo isto to uraditi još

dvadesetak puta dok ne dođe zima i trava sasvim ne usahne. To smo radili prošle

godine, kao i pretprošle. Imamo sendviče, tvrdo kuvana jaja, dimljeni karfiol, ćufte

od mesa u paradajz sosu i, povrh svega, sve je to spakovano u vakuumske kutije

različitih veličina. Imamo i dva termosa - jedan za kafu, drugi za supu od kukuruza

šećerca.

„Da li je dobro?”, pita Kjoko dok ja stavljam komad karfiola u usta.

„Mm, dobro je”, odgovaram. Ona izgleda kao da joj je laknulo.

„Drago mi je”, kaže, i u njenom glasu se oseća olakšanje. Čovek bi pomislio da

je ovo prvi put da jedem hranu koju mi je ona sama spremila. Ona nikada ne može ni

na šta da se navikne.

„Divno vreme, zar ne?”, kaže i gleda u nebo. A ja gledam u njen vitki beli vrat

kao da nisam već navikao da ga gledam. Vidim ga kao čudan, neprirodan deo nekog

tuđeg tela. Kjoko i ja sigurno izgledamo kao srećan par.

Nas dvoje smo u braku već pet godina. Pošto nismo imali neko naročito

venčanje, ljudi koje znam - poput mojih prijatelja sa fakulteta, kolega sa posla i

rođaka koje retko viđam, ali osećam da su mi bliski - često me pitaju kakva je osoba

moja žena. Pitaju me kako smo se zavoleli, kako smo se verili, takve stvari. Svaki put

im kažem kako je to veoma dosadna priča. Ali nikada niko nije odustao od pitanja

nakon što sam to izgovorio.

Ovo je naša ljubavna priča - ne stidim se da tako nazovem naše putovanje od

poznanika do mladenaca, mada nisam siguran da je to potpuno prikladan izraz. Sve

u svemu, evo priče...

Počelo je prvog januara, kada sam imao 26 godina. Izašao sam napolje da

ručam u restoranu. Novogodišnji ukrasi su uredno visili na vratima, a na meniju je

bio poseban novogodišnji obrok. Mesto je bilo skoro sasvim prazno. Jedine mušterije

bili smo sredovečni muškarac, jedna mlada devojka i ja. Devojka me je zaintrigirala

zato što je ručala sama u restoranu prvog dana nove godine, i kada smo završili sa

jelom, pokušao sam da zapodenem razgovor sa njom. Za nju je stigao ledeni čaj

(mora da ga je naručila posle jela), a ja sam naručio još jednu kafu. Nije izgledala kao

da je brine muškarac koji se pojavio pored nje, a nije izgledala ni nervozno, ni

uplašeno - mada, kad već o tome govorim, nije izgledala ni posebno zadovoljno.

Ćaskala je sa mnom ravnodušno. To je bila Kjoko.

Čudno je, sada kad se toga setim, ali znam da nije bila nervozna zbog mene.

Bila mi je privlačna. Pitao sam da li mogu da je pozovem i ona mi je spremno dala

svoj broj. Dala ga je tako lako da sam se pitao nije li broj lažan, ali kada sam je

pozvao posle otprilike deset dana, ona je bila ta koja je podigla slušalicu.

Kasnije sam saznao da je Kjoko još živela zajedno sa svojim roditeljima i

mlađom sestrom. Mislio sam da je razlog njenog odlaska na ručak u restoran prvog

januara bio isti kao i moj - da je, kao i ja, živela sama, i da se, kao i ja, osećala

usamljenom, pa je izašla napolje na svež vazduh - ali to nije bilo to. Ona je samo

’htela da jede makarone sa sirom’. Bila je dve godine mlađa od mene i radila je u

robnoj kući. Njen otac je bio zaposlen u farmaceutskoj kompaniji, majka joj je bila

domaćica, a sestra na fakultetu.

Naša veza se nastavila bez začkoljica. Jeli smo zajedno, gledali filmove, išli da

se vozimo rentiranim kolima. Ljubili smo se, išli u šetnje, jeli torte i sladolede i šta

sve ne, išli u hotele. Zvali smo jedno drugo, razmenjivali mejlove, a nakon naših

sastanaka, ja sam je uvek pratio kući. Bili smo zajedno na fudbalskoj utakmici i išli

na put da gledamo jesenje lišće. Kada sam je doveo u svoj rodni grad, mojim

roditeljima se prilično svidela - iako oni mene, svog sina, ne vole baš mnogo. Za

razliku od mojih, njeni roditelji su me dočekali s ljubavlju - barem je izgledalo tako.

Posle toga, završili smo ovde. Na ustaljenim piknicima u parku na pet minuta

hoda od naše kuće.

„Budi pažljiv, molim te. Vruće je”, kaže Kjoko dok ja otvaram termos kako bih

sipao supu u šolju. Malo dalje od nas nekoliko majki s malom decom takođe

priređuje vansezonski piknik ručak, isto kao i mi. Na stazi za trčanje, sa druge strane

šumarka, šetači i džogeri beskrajno kruže. Sa druge strane staze nalazi se blaga
nizbrdica obrasla travom. Posle nizbrdice je žičana ograda, a posle ograde kolovoz s

dve trake.

U ovom parku ima nekoliko boljih mesta za piknik od ovog na kome smo

sada. Na travi koja se prostire dokle god pogled seže uzdiže se blago brdo, a zatim i

aleja trešnjinog drveća koja je puna ljudi kad trešnja cveta.

Ali, očigledno, kako smatra Kjoko, odlazak tamo bi bio ’sramotan’.

Kad već pričamo o sramotnim stvarima, sam čin odlaska na piknik kada ste

već venčani svakako spada u jednu od njih. Meni je i naš pribor za piknik sramotan:

Kjoko je otišla u prodavnicu sa zapadnjačkom robom visokog kvaliteta - Vilijams-

Sonoma posuđe i Katrin Memi nameštaj i ne-znam-ti-ni-ja-šta - gde je kupila ceo

upareni set za piknik sa sve prostirkom, korpom i visoko kvalitetnim vakuum

termosom.

Kada kažem da je pravljenje piknika hobi moje žene i da ona i ja često idemo

na piknike - svake nedelje, ako vreme dopušta - većina ljudi je iznenađena. Kada

prevaziđu svoje iznenađenje, osmehuju se čudno i kažu kako je to odlično i da mi

zavide, ili tako nešto. Ako im se stvarno toliko sviđa, trebalo bi to i da probaju.

Mi nismo imali naviku da idemo na piknike pre nego što smo se venčali.

Sama Kjoko nikada nije bila na pikniku pre toga, bilo s porodicom, bilo s prijateljima

ili momkom. To se desilo iznenada. Počelo je šetnjom tokom jednog od naših

slobodnih dana.

„Hajdemo u šetnju!”, rekla je. „Da li bi hteo da ručamo napolju?”

Pomislio sam da predlaže da odemo u restoran, ali to nije bilo to - ona je rekla

da jednostavno želi da jede napolju. I tako bismo mi šetali, kupili usput hleb i

kuglice pirinča, bento kutije i jakisobu, i onda bismo seli na klupicu u parku, na zidić

fontane, na napušteno kameno stepenište, ili bilo gde drugde gde se moglo sesti, i

jeli bismo, a zatim išli kući. Svake nedelje. Naravno, meni se to smučilo pa sam rekao

Kjoko kako bih voleo da ponekad jedem nešto što je ona spremila. Izgledala je tužno.
 Tada je počela da pakuje stvari za piknike. Zato što ’tako možemo da jedemo

domaću hranu!’ Bila je polovina leta. Trava je opojno mirisala, povetarac je njihao

grane, sunčeva svetlost se slivala na nas kroz lišće. Slobodniji ljudi, skoro goli,

sunčali su se oko nas. Vazduh je bio sladak kao nektar - toliko da sam očekivao da

svuda vidim pčele. A što se tiče moje žene, ona je bila predivna u svakom smislu.

Pogodila me je njena suptilna privlačnost i osetio sam novo zadovoljstvo što neko

tako divan istovremeno ume da, kao prava domaćica, napravi ovakav obrok i

spakuje ga u vakuumske kutije.

Prišao sam joj bliže i uronio nos u njenu kosu, pritisnuo svoje usne na njen

vrat. Spustio sam glavu na njene ispružene noge i dremao. Ona je ispustila zvuk

zadovoljstva, mali prigušeni smešak u njenom grlu. Nežno je provukla prste kroz

moju kosu.

Mi smo srećni, pomislio sam. Odjednom su me obuzeli uspavljujući miris leta i

vedro, otvoreno nebo, hladni prsti moje supruge, živahna atmosfera oko nas, pun

stomak. Reči - ’Mi smo srećni’ - bile su mi na usnama i ja sam ih prosto izgovorio.

Nakon kraće pauze čuo sam je kako izgovara ’To je dobro’, mekim, veselim glasom.

To je dobro. Nije li to čudan odgovor?

Otprilike u to vreme počeo sam da pomišljam kako je ova žena, Kjoko,

pomalo nalik na vešticu.

Čak i pre toga primetio sam nekoliko stvari u vezi sa njom koje sam smatrao

ekscentričnim, ali sam svoje zapažanje mogao da baziram samo na ograničenom

iskustvu sa drugim ženama koje sam poznavao, tako da sam mislio da je ona samo

malo drugačija. Na primer, bez obzira na to koliko se trudila, nikako nije uspevala da

zapamti moje ime. Ponekad me je tačno oslovljavala sa Hirojuki, ali je to izgovarala

kao da nije sasvim sigurna, skoro upitnim tonom. Ponekad me je zvala Jukihiro

(ponovo sa blagim upitnim tonom u glasu). Ili bi rekla „Hirojuki - mislim Jukihiro”,

ili „Beše Jukihiro, zar ne?”, ili bi zamuckivala:

 „Ovaj, hm... Izvini...” Ja sam mislio da je to smešno. U početku sam je

ispravljao, ali je to posle postalo besmisleno.

Ne verujem da je time htela da me povredi. Ja sam, naprotiv, bio neverovatno

zadovoljan što mogu velikodušno da joj kažem: „Zovi me kako god želiš”.

Mogu da se kladim u novac da ona čak ni sada ne zna moje ime. Zato što je

počela da me zove ’dragi’, kao što su parovi nekada činili. Dragi, pogledaj ovo.

Dragi, probaj ovo. Dragi. Stvari poput mog imena nemaju nikakvo značenje za

Kjoko.

Evo ga još jedan primer. Kjoko mi nikada nije šaputala slatke koještarije. Kada

ja njoj kažem tako nešto, ona se tiho smeje na onaj svoj uobičajeni način i odgovara;

„Drago mi je”. To je to. Nikada mi ne kaže: „Želim i ja tebe”, niti išta slično. To se

posebno primećuje kad smo zajedno u krevetu. Provodimo vreme radeći šta god ja

želim da radim. Ona raširi svoje tanke bele noge i nagne se nazad. Ili me opkorači i

zabaci kosu. Kada me uzme u usta ili ja zaronim svoje lice u njenu ribicu, ili ližem

njene prste na nogama jedan po jedan, čini se da joj se to sviđa.

A ja umem da budem i žestok, brutalan, grub. Trudim se da ne budem - ali

sam sve bliže i bliže. Ja ga guram u nju, padam na nju, držim se, povlačim, guram

ponovo i ponovo. Na kraju, nakon jednog momenta bez daha, doživljavam olakšanje

uz dahtaj.

„Ovo je bilo fenomenalno”, kažem zadihano. Čak i tada, ona me gleda s

tajanstvenim izrazom u očima i kaže, „Drago mi je što to čujem” ili „Oh, stvarno?”

Takve stvari me provociraju - one golicaju kao oštra trava. Bodu kao ekser.

Današnji sendviči su sa dimljenom šunkom. Veliki, debeli komadi hleba

natopljeni puterom i senfom. Pojedemo ih, i ja pijuckam kafu. „Pogledaj”, kaže

Kjoko. „Mačka.”
 Crna mačka prolazi kroz gustiš žbunja. Da li zbog toga što sam tek jeo, ili

možda zbog popodnevnog sunca, sada mi je mnogo toplije nego kad smo stigli.

Teglim se i ćebe s krila premeštam pored sebe. Okrećem se na leđa i ležim s licem

prema nebu, gornja polovina mog tela pruža se van prostirke za piknik, direktno

dodiruje zemlju. Prohladan miris zemlje. Plavo nebo. Zatvaram oči i pokušavam da

osetim zrake sunca kroz svoje kapke. Povetarac mi miluje trepavice.

„To je neobično mesto za ležanje”, kaže Kjoko. „Ustani. Možeš da dremaš

posle ručka.”

Jednom sam pitao Kjoko zašto toliko voli piknike. To je bilo nakon što smo

piknikovali četiri ili pet puta od onog prvog dana sredinom leta.

„Zato...” reče Kjoko. „Zato što kada te gledam napolju, mogu da te vidim

jasno. Mogu da vidim koliko si velik, oblik tvojih ruku, tvoj glas, tvoje prisustvo.”

„Možeš da vidiš moje prisustvo?”

„Naravno”, klimnula je glavom. „Svako biće uspostavlja svoje postojanje prvo

kroz svoje prisustvo, zar ne? A uz to”, nastavila je smešeći se, „kada si na pikniku,

osećaš se kao da nisi sasvim sam.”

Sećam se da sam se sasvim umirio. Držao sam korpu i nosio prostirku za

piknik u drugoj mci. „Da li si ti sasvim sama?”, pitao sam, i Kjoko me je pogledala

iznenađeno.

„Ne govori takve gluposti”, rekla je i zasmejala se. „Samo bi besramni idiot

rekao tako nešto.”

„Pa to sam ja”, odgovorio sam. Uputila mi je neobično prodoran pogled. „Zar

ne možeš da me vidiš u kući?”

„Vidim te. Ali ne baš dobro”, bio je odgovor.

„Šta misliš pod tim ne baš dobro?” pitao sam, da joj pokažem da i ja mogu da

budem razuman kada hoću. Kjoko je udahnula duboko i ispustila dug, tanak,
rezigniran zvuk, nalik na zvuk pištaljke.

„Ne onakvog kakav bi trebalo da jesi”, priznala je. Zvučala je kao da se

izvinjava, ali je u njenim očima bila neka živahna svetlost.

„Ne onakvog kakav bi trebalo da jesam. Jasno mi je”, rekao sam uz iskrivljen

osmeh, mada sam, naravno, bio duboko potresen.

Patološka iskrenost.

Ne znam da li je ovo karakterna crta koju samo Kjoko ima ili je nešto što je

zajedničko svim ženama (čini da se osećam kao ranjena životinja uhvaćena u

zamku). Kjoko je definitivno ima. Ja mislim da je to osobina koja veštice čini

vešticama - ljudi koji je imaju nisu stvarno ljudi. Patološka iskrenost. Mrzim tu

osobinu iz dna duše.

Ustajem i uzimam još jedan sendvič. U podnožju uzbrdice, na stazi pored

puta, mogu da vidim dete koje vozi tricikl. Starija žena, verovatno detetova baba,

polako hoda uz njega. Sa naše tačke gledišta oni izgledaju kao da putuju neopisivo

polako sleva nadesno. U žbunju, gde je malopre bila crna mačka, dve sjajne

tamnobraon ptice skakuću unaokolo čeprkajući nešto na zemlji - ili možda samu

zemlju.

Kjoko, koja je upravo završila sa jelom, vraća se romanu koji joj je na krilu.

Njene oborene trepavice su tanke. Njen ravan nos i meki obrazi beli su kao pirinčano

testo.

Nema sumnje da je ono što je nju najviše iznenadilo u braku zapravo činjenica

da je moje postojanje za nju neprijatno i neshvatljivo. Ja sam zaraza - moje mesto nije

unutra. Mislim da me ona ovako izvlači napolje kako bi me sunce osunčalo i vetar

produvao, da me izluftira kao futon.

„Hvala na ručku”, kažem. Kjoko diže glavu sa svoje knjige. Njene nemoćne
usne sočno su napućene. Puzim po prostirci dok ne stignem do tih usana. Plastične

kutije su razbacane na sve strane, tako da pazim gde spuštam ruke. Kjoko se

prepada, ali odmah uslužno prihvata moje usne. Stavlja jednu ruku iza sebe kako ne

bi pala i drži moje teme drugom.

„Pogledaj bliže”, šapućem. Naginjem se nad Kjoko, hoću da je zarazim

svojom veličinom, oblikom svojih ruku, svojim glasom, svojim prisustvom, grizem

njenu usnu i vučem.

Za mene je Kjoko zaraza. Baš kao male braon ptice, i mačka koja je prošla kroz

žbunje, i dete na triciklu.

Stavljam ruku ispod ćebeta i osećam da se Kjoko trza. Osećam pod sobom

njene noge, u farmerkama. Sada u njenim očima vidim samo strah.

Smešim se. Sklanjam ruku sa njenih farmerki i umesto toga puštam svoje telo

da padne i pritisne je punom težinom. Naši obrazi se taru jedan o drugi, vrh mog

nosa dodiruje travu.

„Težak si!”, kaže Kjoko. Ja je ignorišem, udišem miris vlažne zemlje i uzimam

griz golicave trave. Zeleni ukus trave izmešan je sa ukusom zemlje.

Prigušeni smeh. Ispod mene, njene grudi se podižu. „Šta to radiš? Težak si.”

Nevoljno se pomeram u stranu i mi ležimo jedno pored drugog, ispruženi, sa

licima nagore. Sunce nam ulazi u oči. „Sunce mi ulazi u oči”, kažem.

Kjoko kaže isto to.

„I vrat mi je hladan. Trava je bockava.”

Podižem ruku i stavljam je na lice pokrivajući oči. Sunčevi zraci su osujećeni.

Čujem kako se neko smeje, daleko od nas. Čujem nekog drugog kako vežba

bubnjeve. Znam da tu pored mene Kjoko sedi i sakuplja opremu za piknik. Ja se ne

pomeram, ne pomažem joj. Vetar, šuštanje lišća, zvuk bubnjeva.

Nesiguran glas dopire dole do mene odnekud iznad moje glave. „Ustaj,
dragi”, kaže glas. Ali ja ga čujem izdaleka, kao da su reči upućene nekom drugom.

Onda ih prazno nebo usisava u sebe. Verovatno je te reči izgovorila okrenuta ka

nebu - neustrašivo, ekscentrično.

Moji kapci se ne pomeraju. Ni makac.

Prevod sa engleskog Dina Hrecak

 KAORI EKUNI

SREBRNI LAVOVI

Kada sam se vratio iz bolnice, Šoko je gledala TV u dnevnoj sobi. Skroz se

udubila, reklo bi se. „Ćao, stigao sam”, rekoh, ali njene oči ostale su zalepljene za

ekran od 25 inča.

Promumlala je: „Dobro došao kući”.

Kupili smo TV na rate. Na ekranu su se valjale prostrane prašnjave ravnice.

„Šta gledaš?”

„Televiziju”, odgovori Šoko kao iz topa. Izgleda da nije bila namerno prezriva,

te sam samo slegao ramenima i prihvatio njen odgovor kao takav. Skinuo sam odeću

za posao i otišao u kupatilo da se malo osvežim. Dok sam se vratio u dnevnu sobu,

emisija se već završila.

„Šta bi htela za večeru?”, upitah dok sam preturao po frižideru. „Bilo šta”, bio

je njen odsutan odgovor, kao da joj je glava još uvek u televizoru. Ostalo je nešto

mesa za pljeskavice koje smo jeli juče, pa sam odlučio da napravim knedlice od

mesa. Supu od jaja i mesnih knedlica.

„O čemu je bila emisija?” Malo sam pažljivije birao reči ovog puta.

„Dokumentarac. O životinjama”, objasni Šoko. „Neka gazela je imala neku

bolest zbog koje je išla ukrug dok nije lipsala. Onda su prikazali bebu slona koja se

saplela o svoju surlu, parenje zebri, čopor hijena kako jede gnua.” Primetio sam

uzbuđenje u njenom glasu. „Navodno, gnu može da namiriše kišu na 50 kilometara.

Ali je slab. I ima toliko neprijatelja, lavove, hijene, geparde. Mnoge životinje ubijaju

gnuove svaki dan.”

Šoko mi je pričala sve o gnuovima dok sam ja pravio večeru.

Nije me poštedela detalje. Počastila me je prilično slikovitim opisom kako

gnuove ubijaju i jedu, koliko brzo hijene rastrgnu plen, koliko su lešinari proždrljivi.

Objasnila mi je da oglođu i meso između rebara. „Čak su i lavićima”, reče, „njuškice

oblivene krvlju. Ubace čitavu glavu i samo glođu.”

Skrenuo sam pogled sa sveže pripremljenih knedlica na njeno lice, bez reči.

Tokom večere Šoko je izgledala odsutno. Na kraju, večera je bila jednostavna,

supa od jaja i dinstanih pečuraka. Slike koje je videla očigledno su ostavile dubok

utisak na nju.

„Želiš li da idemo negde sutra?”, upitah pokušavajući da je dovučem nazad u

stvarnost. „Možda u bioskop? Baš dugo nismo išli tako negde.”

Šoko je rekla da je obećala da će se videti sa Mizuho. Prošla je čitava sedmica

od onog dana u zabavnom parku i još uvek je bila dužna Mizuho objašnjenje.

„Hoćeš li da idem sa tobom?”

Odmahnula je glavom. „Neću dugo. Sem toga, nedelja je, tvoj veliki dan za

spremanje.”

Spremanje! O, užasne li zamisli. Sva ta prašina nagomilana iza cipelarnika,

buđ na fugnama u kupatilu... Bio sam čovek spreman za borbu.

Nakon večere, Šoko je napravila čaj za troje. Jednu šolju za mene, jednu za

sebe i jednu za drvo života.

„Da li si ikada čuo za srebrne lavove?”, upita Šoko dok je sipala rum u čaj.

„Da li je to još jedna od tvojih krvavih priča iz prirode?”

„Ne”, namršti se ona. „To je legenda.”

 „O, legenda?” Kakvo olakšanje. Srknuo sam gutljaj čaja sa rumom. „Ispričaj

mi, o čemu se radi?”

Prema Šoko, legenda glasi ovako:

„Jednom u svakoj generaciji lavova, u isto vreme se na različitim mestima u

svetu rodi veliki broj srebrnih lavova. Njihova dlaka toliko je svetla da ih ostali

lavovi zbog toga odbace i oni ubrzo potom nestanu iz čopora.”

Šoko nastavlja:

„U stvari, vidiš, oni su magični lavovi. Nakon što napuste čopor, žive u

grupama sa sebi sličnim. Ne jedu meso, biljojedi su. A onda, niko ne zna tačno zašto,

svi uginu mladi. Od samog početka nisu naročito snažni, niti jedu puno, te ne čudi

što dosta rano skončaju. Čak od toplote ili od hladnoće. Žive u stenju i njihova griva

se na vetru više čini srebrnom nego belom. Navodno, prizor je prelep.”

Šoko mi je sve ovo ispričala bez neke vidljive emocije. Lavovi biljojedi koji

umiru od vrućine? Nikad čuo za tako nešto. Nisam znao šta bih rekao na to. Šoko me

je pogledala direktno u oči: „Nekada me vi malo podsećate na srebrne lavove.”

Zbunio sam se. „Vi?” Misli na mene, Kona, Kakia i Kašibea? Nisam znao šta

da joj odgovorim. Šoko je ispila ostatak svog čaja sa rumom, do sada već verovatno

ledenog, a onda je drugi sipala u saksiju drveta života.

„Konovo drvo voli čaj sa jednom kockicom šećera i pola kašičice ruma”, reče.

Sledećeg jutra Šoko je otišla već oko deset, a ja sam se odmah bacio na čišćenje

uz CD sa Bahovom muzikom u pozadini. Oribao sam kupatilo, ispolirao šerpe i

obrisao prašinu u stanu od poda do plafona. Usisao sam i prebrisao podove. Baš sam

razmišljao da li da brisnem i prozore, kada je zazvonio telefon. Otac je zvao sa

stanice.

„Je l’ ti odgovara da navratim? Neću dugo. Ne, u redu je, već sam jeo. Šta, još

nisi ručao? Već je pola dva.”

 „Je l’ mama s tobom?”

„Nije, sam sam. Je li Šoko kod kuće?”

„Izašla je. Da si se najavio, bili bismo oboje kod kuće.”

„Oh, nema potrebe da pravimo dramu oko moje posete”, reče nasmejavši se

čudno.

Šoko se vratila čim sam spustio slušalicu. „Poklon za tebe”, rekla je i pružila

mi plastičnu kesu. Unutra je bila zlatna ribica. Blizu Mizuho bila je izložba bonsaija,

a na jednom štandu su prodavali zlatne ribice.

„Opa, ovo mi priziva uspomene.”

Šoko je izgleda bila u elementu za životinje ovih dana. Izvadila je kutijicu

hrane za ribice iz džepa na suknji i stavila je na sto.

„Zvao je moj otac da kaže da će svratiti”, rekoh joj dok sam prebacivao ribicu

u veliku činiju.

„Kada?”, upita Šoko iznenađena. Pogledao sam na sat. „Za pet-šest minuta”,

uzvratih.

„Odmah se vraćam”, reče ona i krete ka ulaznim vratima. Obula se i ponovo

otvorila vrata.

„Kuda ćeš sad?”

„Da uzmem nešto za uz čaj.”

„Ma ne brini”, rekoh joj.

Odmahnula je glavom. „Mizuho mi je rekla da bi tako trebalo. Kada neko

dolazi u posetu, moraš ga nečim poslužiti. Meni to nikada ne bi palo na pamet. Na

primer, kada su tvoji roditelji ranije dolazili u posetu, u kući je bilo samo čaja i stvari

koje ja volim, krastavaca, paradajza i sira.”

„Ma, u redu je, nemoj se sekirati oko toga.”

 „To nije sve”, reče Šoko odlučno. „Mizuho je baš bila raspoložena da popuje.

Rekla mi je da je dobro slušam, kao da diktira testament. Zaista mi je čast što imam

takvu osobu za prijateljicu.”

Zbunila me je. „Govoriš o njoj kao da je stvarno umrla.”

„Ma ne”, nasmeja se Šoko. „Kao da bi neki mrtvac mogao da prati njen

tempo. Rekla mi je da treba da budem uviđavnija. Da budem dobra supruga. Nije da

je ne znam kakva treba da budem, ali da treba da budem uviđavnija. Barem je ona to

tako rekla.”

Ćutao sam.

„O, Bože, tvoj otac samo što nije stigao”, reče i odjuri iz stana.

Stigao je čim je ona izašla. Sve se pretvaralo u ludu nedelju.

„Jesi li video Šoko dok si ulazio?”

„Ne.” Njegova kosa bila je skoro sasvim seda.

„Hm, možda je otišla u drugom pravcu. Pre minut je bila tu, ali je morala

ponovo da izađe. Rekao sam joj da dolaziš, ne verujem da će dugo”, rekoh dok sam

sipao kafu.

„Meni liči na izgovor”, reče on. Iznenada sam počeo da se osećam čudno, ni

sam ne znajući zašto. Imao sam neki loš predosećaj. Nastavio je: „Ali ipak, ispalo je

dobro. Hteo sam o nečemu da porazgovaramo.” Otac je sedeo na sofi veoma

uspravno, čvrsto priljubljenih kolena.

„Kako ti je u braku?”, upita. Uvek je znao da zakukulji.

„Snalazimo se.”

„Tako”, reče obuhvativši prstima šoljicu kafe. Promeškoljio se u fotelji kao da

mu je nelagodno. „Ovde je kao u bolnici.”

„U bolnici?”
 „Prazno i sterilno. Ali to je valjda taj moderan stil.”

Moderan. Posmatrao sam oca pokušavajući da dokučim šta je zapravo rekao.

Ali on se spremao da elaborira.

„Kako je Kon?”

„Dobro je”, rekoh. „Dolazi s vremena na vreme u posetu.”

„Ovamo?”

„Aha. Više da vidi Šoko nego mene, ipak.”

Usledio je trenutak neprijatne tišine. Otac se tužno osmehnuo. „Tako?”, izusti.

Bilo je nečeg tragičnog u njegovom držanju, bolni osmeh čvrsto je stajao na

njegovom licu. Voleo bih da Šoko požuri i vrati se što pre. Razgovori sa ocem uvek

su bili ovakvi. Čudni i neizvesni. Oduvek su bili takvi. Uvek se završavalo njegovim

skoro neprijatnim kezom i mojim hvatanjem za nešto, bilo šta, što bih u tom trenutku

rekao.

„Šoko se baš dopada Kon. Kaže da imaju dosta toga zajedničkog. Ni ona

njemu nije nesimpatična, čini se. Video si drvo, zar ne? Kon nam ga je poklonio kao

svadbeni dar. Zovu ga drvo života. Ne sećam se da li sam ti ga pokazao kada si

poslednji put svratio”, brbljao sam očajnički se trudeći da nadglasam tišinu.

„Oče, jesi li znao da postoje srebrni lavovi? Rađaju se izuzetno svetle dlake -

srebrni su - i očigledno ih izbace iz čopora jer su drugačiji od ostalih. Oni onda odu

negde daleko i žive zajedno. Soko mi je pričala o njima. Kaže da je Kon i ja

podsećamo na srebrne lavove. Oni ne jedu puno, nisu naročito snažni i većina njih

ugine mlada. Šoko baš svašta pada na pamet, a?” Nasmejao sam se. Bože, ovo se

pretvara u propast. Daleko lakše se izlazilo na kraj sa maminim predavanjima.

„Ne znam za vas dvojicu”, reče on pogledavši u svog brbljivog sina i srknuvši

kafu, „ali čini mi se da je i Šoko pomalo srebrna lavica”, dodade uz još jedan čudan

osmeh.
 Upravo tada zazvonio je telefon. Bogu hvala, zvono me spasilo. Zgrabio sam

slušalicu, svoje spasenje.

„Mucuki?”

Kao kada čujete glas voljene osobe posle veka razdvojenosti.

„Gde si?”

Šoko je ignorisala moje pitanje. „Šta da uzmem, mizu-jokan 40 ili

kazuzakuru41?”

„Šta?”

Ponovila je.

„Uzmi bilo koji”. Stvarno mi je bilo svejedno, ali Šoko je sa druge strane veze

ćutala, te sam se malo uspaničio i hitro odlučio.

„Mizu-jokan, definitivno mizu-jokan. Ništa drugo.”

„Aha, to sam i ja mislila”, reče Šoko i prekide vezu.

Njen poziv mi je dao preko potrebno vreme da se saberem pre nego što se

opet suočim sa ocem. Sada je na mene došao red da postavljam pitanja. „Kako je

majka?”, upitah.

Trepnuo je par puta pre nego što je odgovorio. „Dobro je, kao i uvek. Znaš

kakva ti je majka.”

Dobro sam znao.

„O, nemoj da kažeš majci da sam dolazio danas.” To je izgovorio gledajući

kafu sa neodređenim osmehom na licu.

„U redu.”

„Šoko deluje kao dobra supruga.”

40 Pasta od pasulja (Prim. prev.)

41 Slatkiš od pasulja sa glaziranim skrobom (Prim. prev.)
 Složio sam se. Pogledao me je za tren, zatim u svoju kafu, ne izustivši ni reč.

Tiha optužba. Znam, znam, ponavljao sam sebi.

Baš kad su stvari krenule ponovo da postaju nategnute, stigla je spasiteljka

Šoko. Aleluja!

„Samo sam svratio da vas pozdravim”, reče otac. Šoko se zvanično i duboko

naklonila.

„Dugo nam niste bili. Kako je majka?”

Idemo opet iz početka. Otišao sam u kuhinju da napravim čaj. Iz sobe sam

čuo oca kako kaže: „Samo sam svratio da vidim kako vam ide.” Ha, ko se sada

pravda? „Nemojte se maltretirati, neću dugo. Supruga je izašla, a ja nisam znao šta

ću sa sobom sam samcijat u kući.”

Popodnevno sunce probijalo se kroz kuhinjski prozor.

Iznad sudopere, mala zlatna ribica brčkala se u svom akvarijumu. Bila je

totalno isključena iz spoljnog sveta, njeno crveno telo srećno je klizilo kroz vodu.

Osetio sam se prijatno i osveženo samo gledajući je.

Popili smo nekoliko šolja zelenog čaja, pojeli mizu-jokan žele koji je Šoko

kupila i ćaskali u prazno. O gripu u leto, ceni višanja... I sam vazduh u sobi bio je

prijatniji sada kada je Šoko bila kod kuće. Slatki mizu-jokan hladio mi je jezik. Otac je

delovao stidljivo, uzvrpoljio se.

Kasnije te večeri saznao sam šta je Šoko htela da kaže svojim misterioznim

aluzijama na Mizuhin „testament”. Izgleda da njeno popovanje nije urodilo plodom.

„Ona i ja više ne razgovaramo”, reče Šoko.

„Molim?” Malo sam se trznuo. Baš me je šokiralo što to tako kaže. „Zašto?”

Šoko nije htela da objašnjava. Više nisu bile prijateljice i to je bilo to, barem što

se nje tiče. „Slušaj, to je između mene i nje, okej? Nema veze sa tobom.”

Šoko je zurila u mene, ali i dalje ćutke. Sedela je u tišini, sa čašom u ruci.
 „Ne budi detinjasta”, rekoh joj. Uzeo sam gutljaj penušavog koktela sa

ukusom pomorandže koji je Šoko spremila. „Ono u zabavnom parku je ionako

uglavnom bilo mojom krivicom. Zašto vas dve više ne biste bile najbolje prijateljice

zbog toga?”

Soko nije odgovarala.

„Ne možeš tek tako odlučiti da presečeš sve veze sa najboljom drugaricom.”

„Mizuho se samo brine za tebe...”

„Šta je trebalo da joj kažem?”, uzvrati Šoko mirno. „Kako da joj objasnim

zašto si pozvao Haneki? Suviše je to komplikovano. Ne mogu da se maltretiram.

Dobro mi je i biće mi dobro dokle god imam tebe. Nas. Mizuho mi neće nedostajati.

Imam i Kona, i dr Kakia, i dr Kešibea”, izjavi Šoko odlučno. Setio sam se šta mi je

otac rekao, da je i ona pomalo srebrni lav.

„I zato, je l’ možemo da ne pričamo više o Mizuho?”, nastavi Šoko ispijajući

piće sa evidentnim izrazom zadovoljstva. „Ti nećeš popiti svoje?”

„Slobodno”, rekoh joj. Uzela je moju čašu, nasmešila se i pijuckala piće.

„Hm, dobar ukus, kurasao, tonik i Mucuki”, promrmljala je za sebe.

Ustao sam. „Idem da napunim kadu.”

Možda je za Šoko to sve i bilo beznačajno. Bila je prilično jednostavna, na svoj

način. Ali nekada je umela da me zbuni. Njene nepromišljene reči, naivni pogledi

puni poverenja, i osmesi. Osećanja za koja sam mislio da imaju malo veze sa mnom.

Ali kako je mogla da tako važnu odluku donese tako usputno? Polako ali sigurno,

sve više se izolovala od sveta u kojem su živeli njeni roditelji, Mizuho i svi drugi koje

je ikada volela. Pitao sam se da li je uopšte znala šta radi.

„Puniš kadu?” Njene oči su zaiskrile vragolastim sjajem. „Zašto ne bismo

napunili kadu hladnom vodom i pustili ribicu? Bazen za ribicu! Možemo da pratimo

koliko minuta joj treba od jednog kraja do drugog. Izveštaj o aktivnostima. Kao što
rade sa onim cvećem, dan i noć ili kako se već zove. Onda možemo da pratimo

koliko je aktivna tokom leta.”

„Prilično uvrnuto.”

„I baš zabavno!” Šoko je bila uzbuđena, ali njeno uzbuđenje već je popuštalo.

Bilo je skoro bolno gledati je.

Namestio sam slavinu na hladno i pustio vodu. Uz huk je jurnula u kadu. Čuo

sam Šoko kako peva u sobi.

„Dođi ovamo, malena ribice,

sva mala crvena,

otvori svoje velike oči

i vidi poslasticu.”

Možda je bolje da se posavetujem sa Mizuho oko ovoga. Zaslužuje

objašnjenje. Situacija s njenim roditeljima takođe. Sve je već otišlo predaleko.

„Mucukiiii!”, viknu Šoko. „Hoćeš da probaš ovu hranu za ribice? Prilično je

odvratna i smrdi, ali možeš da vidiš kako je to biti zlatna ribica.”

„Neka, možda drugi put, hvala”, rekoh dok sam brisao stopala peškirom. Još

15 minuta i kada će biti puna. Napraviću grafikon, pomislih. Da se aktivnost ribice

vidi na prvi pogled. Biće to poklon za Šoko. Već mogu da zamislim. Zlatna ribica u

kadi, elegantno pliva kroz hladnu vodu.

Prevod sa engleskog

Ivan Vatović
 JOŠIMOTO BANANA

MOONLIGHT SHADOW

Kud god išao, Hitoši je uvek nosio zvonce prikačeno za futrolu u kojoj je

držao autobusku povlasticu. Iako je, u stvari, to bila samo drangulija, nešto što sam

mu poklonila pre nego što smo se zaljubili jedno u drugo, bilo je suđeno da do

poslednjeg časa ostane uz njega.

Bili smo u različitim odeljenjima i viđali smo se samo na sastancima odbora za

ekskurzije učenika druge godine. Pošto smo imali sasvim različite rasporede časova,

zajedno smo bili samo u vozu. Kada bi voz ušao u stanicu, na peronu smo se

rukovali, da na šaljiv način pokažemo koliko nam je žao što se rastajemo. Jednom

sam se setila da u džepu školske uniforme čuvam zvonce koje je spalo s mačje

ogrlice. „Evo, uzmi”, rekla sam, „oproštajni dar”, i pružila mu zvonce. „Šta je to?”,

upitao je smejući se. Iako se ne bi moglo reći da sam izabrala maštovit poklon,

podigao ga je s mog dlana i pažljivo ga uvio u svoju maramicu. Iznenadio me je: to

baš nije bilo tipično ponašanja za mladića njegovog uzrasta.

U stvari, posredi je bila ljubav.

Da li je to učinio zato što sam mu ja dala poklon ili je naprosto bio tako

vaspitan, da se ni prema jednom poklonu ne odnosi nemarno, svejedno, začudio me

je i osetila sam neku toplinu prema njemu.

U našim srcima stvorio se električni naboj a provodnik je bio zvuk zvonceta. I

dok smo bili razdvojeni tokom školske ekskurzije, oboma nam je zvono bilo na

pameti. Kad god bi čuo kako zvecka, setio bi se mene i vremena koje smo proveli
zajedno. Ja sam na izletu stalno zamišljala da preko neizmernog neba čujem zvono i

prizivala lik onoga kod koga se zvono nalazilo. Po povratku, razvila se duboka

ljubav.

Gotovo četiri godine, zvonce je stalno bilo uz nas. Svakog poslepodneva i

svake večeri, uz sve što bismo zajedno radili - uz prvi poljubac, velike svađe, kišu,

sunce i sneg, tokom prve noći koju smo zajedno proveli, uz svaki osmeh i suzu, dok

smo slušali muziku ili gledali TV - kad god bi Hitoši izvadio tu futrolu, koju je

koristio i kao novčanik, čuli bismo tihi, zvonki zvuk. Činilo mi se da ga čujem i kada

Hitoši nije bio u blizini. Možda ćete reći da je to samo puka devojačka razneženost,

ali bila sam sigurna da ga čujem - tako sam se tada osećala.

Jedna stvar me je uvek duboko uznemiravala. Ponekad, bez obzira na to

koliko bih ga pomno posmatrala, imala sam osećaj da Hitoši nije prisutan. Toliko

sam puta dok je spavao osetila potrebu da prislonim uho na njegovo srce. Bez obzira

na njegov blistav osmeh, napregnula bih oči da ga vidim. Izrazi na njegovom licu,

atmosfera oko njega, sve je to uvek bilo na izvestan način prozračno. Sve vreme dok

sam bila s njim postojalo je osećanje prolaznosti, nestvarnosti. Ako je to bilo

predskazanje onoga što je usledilo, bilo je jako tužno.

Ljubljeni bi trebalo da umre tek na kraju dugog života. Ja sam Hitošija

izgubila u dvadesetoj godini i toliko sam zbog toga patila da mi se činilo da se i moj

život zaustavio. One noći kad je umro, duša mi je otišla na neko drugo mesto i nisam

mogla da je vratim. Više nisam mogla da posmatram svet kao ranije. Mozak mi je

tmuo i plutao, neodlučan; dane sam provodila u neumoljivom stanju tupe

potištenosti. Osećala sam da mi je sudbina odredila da prođem kroz nešto što ne bi

trebalo nikad u životu da se doživi (kao što su abortus, prostitucija, opaka bolest).

Osim toga, bili smo još jako mladi i ko zna da li bi nam to bila poslednja

ljubav. Zajedno smo savladali mnoštvo prepreka. Shvatili smo šta znači biti duboko

vezan za nekoga i naučili smo da sami procenimo težinu različitih događaja - sve te

stvari, jedna po jedna, gradile su naše četiri godine.

 Sad, kada je sve svršeno, mogu da viknem: Bogovi su đubrad! Volela sam

Hitošija - volela sam Hitošija više nego sam život.

Tokom dva meseca posle Hitošijeve smrti, svakog jutra bih pila vruć čaj

nagnuta preko ograde mosta iznad reke. Počela sam da trčim svakodnevno u zoru

jer sam loše spavala; na tom mestu, na mostu, odmarala sam se pre povratka kući.

Najviše sam strahovala od noćnog sna. Ne - još gori je bio potres od buđenja.

Grozila sam se duboke sete koja bi se spustila kad bih se setila da ga više nema.

Sanjala sam samo Hitošija. Posle svakog bolnog, nemirnog sna, i kada nisam mogla

da ga vidim, budna sam znala da je posredi bio samo san - u stvarnosti nikad više

neću biti s njim. I zato sam se trudila da se ne probudim. Rešenje nije bilo u tome da

ponovo zaspim: potištena do mučnine, okretala sam se oblivena hladnim znojem.

Kroz zavese bih videla kako nebo postaje sve svetlije, plavobelo, a ja sam se osećala

napuštenom u studeni i tišini praskozorja. Bilo je tako beznadno i hladno; žudela

sam da se vratim u protekli san. Širom otvorenih očiju, ležala sam izmučena slikama

koje nisu htele da odu. Tek tada bih se zaista probudila. A onda bi me, iscrpljenu

nespavanjem, obuzimao užas od samotnog vremena preda mnom - kao napad ludila

- koje bih provodila u iščekivanju prve jutarnje svetlosti; zato sam odlučila da trčim.

Kupila sam skupu dvodelnu trenerku, patike, čak i mali aluminijumski

termos za vruće napitake. Podsmevala sam se sama sebi jer početnici uvek imaju

previše opreme - ipak je bilo najbolje gledati napred.

Počela sam da trčim pred prolećni raspust. Trčala bih do mosta, okrenula se i

krenula ka kući, gde bih brižljivo oprala peškir koji sam nosila oko vrata i oznojenu

odeću. Dok se to sušilo u sušilici, pomogla bih majci oko doručka. Onda bih se

nakratko vratila u krevet. To je bio moj život. Uveče bih se našla s prijateljima,
gledala filmove s video-kasete, bilo šta, samo da mi ostane što manje slobodnog

vremena. Bila je to jalova borba. Žudela sam samo za jednim - da vidim Hitošija. Po

svaku cenu morala sam da zaposlim ruke, telo, um. Nadala sam se da ću tako, mada

bezvoljno, jednoga dana stići do izlaza. Možda, ali ću nastojati da izdržim sve što

treba dok se to ne dogodi. Kada mi je uginuo pas, pa ptičica, prebolela sam to gotovo

na isti način. Samo, ovoga puta bilo je drugačije. Bezizgledno, dani su prolazili kao

da polako gubim razum. Ponavljala sam, kao molitvu: Sve je u redu, sve je u redu,

doći će dan kada ćeš se izvući iz ovoga.

Reka, premošćena belim mostom, bila je široka; delila je naš deo grada gotovo

na dve istovetne polovine. Trebalo mi je dvadesetak minuta da stignem do mosta.

Volela sam to mesto - tu sam se sastajala s Hitošijem, on je živeo na drugoj strani

reke. Volela sam to mesto i posle njegove smrti.

Na pustom mostu, s gradom zadimljenim plavetnom izmaglicom svitanja, oči

su mi odsutno pratile belu liniju zidanog nasipa koji je sezao ko zna dokle. Odmarala

sam se obavijena zvukom rečne matice i srkutala vreli čaj. Stojeći na svežem

vazduhu koji me je golicao hladnoćom, osećala sam se malo bliže samoj smrti. Tek u

surovoj bistrini tog stravično samotnog mesta mogla sam da se opustim. Tu sam

prestajala da mučim samu sebe. Bez tog predaha ne bih bila kadra da preguram

dane. Razdirala me je potreba za tim.

Tog sam se jutra naglo probudila iz jezivog sna. Bilo je pola šest. Po zori se

moglo naslutiti da će biti lepo vreme. Obukla sam se i izašla, kao i obično. Još je bio

mrak; ni žive duše napolju. Vazduh je bio žestoko hladan, ulice magličasto bele, nebo

duboko plave boje. Bogate nijanse crvenog promaljale su se na istoku.

Na silu sam trčala. Teško sam disala; kroz glavu mi je prohujala misao da mi

trčanje posle nedovoljno sna još više iznuri telo, pa sam je odagnala - mogu da
spavam koliko hoću kad se vratim kući, mislila sam svojim ošamućenim umom.

Ulice su bile tako potpuno puste, borila sam se da ostanem prisebna.

Zvuk rečne matice bivao je sve glasniji dok sam se približavala reci; boje neba

menjale su se svakog trenutka. Kad sam stigla na most, nagnula sam se kao i obično,

odsutno gledajući redove kuća u ulici, koje su provirivale ispod tanke izmaglice kao

potopljene u more plavog vazduha. Reka je hučala, nosila sve i svašta u brzaku bele

pene. Podizala je vetar, hladan, i činilo mi se da usisava znoj s mog lica. Mlad mesec

je spokojno sijao na živahnom martovskom nebu. Dah mi je izlazio u belim

pramenovima. Skinula sam poklopac s aluminijumskog termosa i nasula čaj, i dalje

gledajući preko reke.

Tada sam, iznenada, čula glas iza sebe: „Koji je to čaj? Mogu li malo da

dobijem?” Prenuo me je - toliko sam se uplašila da mi je boca ispala u reku. U ruci

sam i dalje držala šolju čaja koji se pušio.

Zamišljajući bogzna šta, okrenula sam se i ugledala mladu ženu koja mi se

osmehivala. Videla sam da je starija od mene, ali iz nekog razloga nisam mogla da

pogodim koliko ima godina. Možda oko dvadeset pet... Kosa joj je bila kratka a oči

velike i veoma bistre. Na sebi je imala tanak beli mantil, ali kao da joj uopšte nije bilo

hladno. Pojavila se pre nego što sam shvatila da ima nekoga iza mene.

Onda je, veselo, pomalo kroz nos, rekla slatkim glasom: „Liči na onu priču

braće Grim o psu, zar ne? Ili je možda to kod Ezopa?” Smejala se.

„Tu je”, rekla sam mirno, „pas ispustio kosku kad je video sopstveni odraz u

vodi. Niko mu se nije prišunjao s leđa.”

Odgovorila je osmehujući se: „Kupiću ti novi termos.”

„Hvala”, rekla sam i osmehnula joj se. Tako je smireno govorila da sam

prestala da je se plašim, a nije mi ni prilazila previše blizu. Nije mi izgledalo da je

luckasta, nije ličila ni na pijanca koji se u zoru vraća kući. Oči su joj bile pune

razumevanja i spokojne. Izraz na njenom licu nagoveštavao je da poznaje i duboku

tugu i veliku radost ovoga sveta. Vazduh oko nje bio je pun nekog naboja.

Pošto sam otpila malo čaja da pokvasim grlo, ponudila sam joj šolju. „Uzmi

sve što je ostalo. Čaj je ’pu-arh’.”

„O, baš taj volim”, rekla je i prihvatila šolju svojom vitkom rukom. „Tek sam

stigla. Dolazim izdaleka.” Pogledala je dole, u reku. Oči su joj blistale kao oči

putnika.

„Turista?” Pitala sam se šta li ju je dovelo baš na ovo mesto.

„Da. Uskoro će na ovome mestu moći da se vidi nešto što se događa samo

jednom u sto godina. Znaš li o čemu govorim?”

„Nešto će se videti?”

„Da. Ako se steknu svi uslovi.”

„A šta?”

„Još ne mogu da ti kažem. Ali obećavam da ću ti reći pošto si sa mnom

podelila svoj čaj.” Smejala se dok je govorila, tako da mi je gotovo izmakao kraj

rečenice. Ceo svet je naizgled bio ispunjen tonom nastupajućeg jutra.

Zraci izlazećeg sunca širili su se plavim nebom i belom svetlošću obasjavali

slojeve vazduha koji su prosijavali.

Vreme mi je bilo da se vratim, pa sam rekla: „Onda, doviđenja.” Na to me je

pogledala pravo u oči, s istim bistrim izrazom: „Zovem se Urara”, rekla je. „A ti?”

„Sacuki”, odgovorila sam.

„Hajde opet da se nađemo”, rekla je Urara i mahnula mi.

I ja sam mahnula i pošla ka kući. Čudna neka osoba. Nisam pojma imala o

čemu je govorila, ali sam donekle shvatila da ne živi kao ostali svet. Sa svakim

korakom u meni je rasla nelagoda; nisam izdržala, okrenula sam se. Urara je i dalje

stajala na mostu. Videla sam joj lice iz profila dok je posmatrala reku. Trgnula sam se
- to uopšte nije bilo lice osobe s kojom sam malopre pričala. Nikada ni na čijem licu

nisam videla tako surov izraz.

Primetila je da stojim, ponovo mi se veselo osmehnula i mahnula.

Usplahirena, odgovorila sam mahanjem i brzo potrčala.

Zaboga, kakva je to osoba? Dugo sam razmišljala. U moj pospani mozak sve

dublje se urezivalo, kao barokni filigran, sećanje na to suncem obasjano jutro i na

tajanstvenu Uraru.

Hitoši je imao izuzetno neobičnog mlađeg brata. Njegov način razmišljanja,

njegove reakcije i ponašanje bili su „sve čudniji i čudniji.” Kao da je njegovo

poimanje stvari oblikovano u nekoj drugoj dimenziji, a on zatim bačen na našu

planetu da se sam snađe. To je bio moj prvi utisak, i toga sam se držala. Zvao se

Hiiragi. Ovoga meseca trebalo bi da napuni osamnaest godina.

Dogovorila sam se s Hiiragijem da se nađemo kad mu se završe časovi, u

kafiću na četvrtom spratu jedne robne kuće. Ušao je obučen u mornarsku uniformu

ženske gimnazije, sa sve bluzom i suknjom.

Nema govora, premrla sam. Međutim, on se ponašao sasvim prirodno, pa

sam i ja uspela da odglumim sabranost. Seo je preko puta mene i bez daha upitao:

„Dugo me čekaš?” Kad sam odmahnula, veselo se nasmejao. Posle porudžbine,

konobarica ga je odmerila i sasvim zbunjena promrmljala: „Da, gospodine.”

Nije mnogo ličio na Hitošija, ali su me njegovi izrazi lica i pokreti ruku

ponekad toliko podsećali na njegovog brata, da bi mi srce stalo.

„Oo!” rekla sam, namerno s tonom iznenađenosti, kao svaki put kad bi me

podsetio na Hitošija. Bio je to deo našeg rituala.

„Šta je sad?”, upitao je gledajući me preko šolje.

 „Ti... podsetio si me na njega, maločas”, odgovorila sam. Onda je, prema

pravilima našeg ustaljenog obreda, rekao: „Sad ću da imitiram Hitošija”, i počeo da

oponaša brata. Oboje smo se smejali. Jedino smo tako mogli da lečimo svoja ranjena

srca.

Izgubila sam dečka, a on je izgubio i brata i devojku.

Njegova devojka Jumiko bila je majušna, lepuškasta, njegova vršnjakinja,

prvoklasna teniserka. Svi četvoro bili smo gotovo istih godina, dobro smo se slagali i

često se družili. Kad bih otišla do Hitošijeve kuće, zatekla bih Jumiko i Hiiragija - ne

mogu da izbrojim koliko smo puta proveli celu noć igrajući razne igre.

One noći kada se to desilo, Hitoši je vozio Jumiko od svoje kuće, gde je bila u

poseti Hiiragiju, do železničke stanice. Dogodio se nesrećan slučaj. Nije bila njegova

greška. Svejedno, oboje su ostali na mestu mrtvi.

„Trčiš?”, upitao je Hiiragi.

„Da.”

„A zašto se onda gojiš?”

„Mora biti zato što celo poslepodne ležim”, rekla sam kroz smeh. U stvari,

primetno sam slabila.

„Sport ti ne prija - nimalo”, nastavio je. „Ali znam šta ćemo - upravo su

otvorili lokal blizu moje kuće gde prave neverovatnu tempuru na pirinču. Od toga

ćeš se sigurno ugojiti. Hajdemo - iz ovih stopa!”

Iako su se Hitoši i Hiiragi mnogo razlikovali, obojica su bili prirodno prijatni i

ljubazni, neizveštačeni i bez zadnjih misli. Stvar vaspitanja. Samo tako ljubazna

osoba mota malo zvonce u svoju maramicu.

 „Baš bih volela”, odgovorila sam.

Na Hiiragiju je bila uniforma ženske škole koju je nosila Jumiko.

Posle njene smrti, počeo je tako odeven da odlazi na časove, iako je išao u

školu u kojoj uniforma nije bila obavezna. Jumiko je volela da nosi uniformu. I njeni i

njegovi roditelji preklinjali su ga da to ne radi; govorili su da Jumiko ne bi volela da

ga vidi u suknji. Hiiragi se samo smejao i nije obraćao pažnju na njih. Kad sam ga

pitala da li to radi iz sentimentalnih razloga, odgovorio je: „Stvari su samo stvari, ne

mogu da ožive mrtve. U stvari, ja se tako bolje osećam.”

„Hoćeš li tako zauvek?”, pitala sam.

Lice mu se malo smračilo. „Ne znam.”

„Sigurno te ogovaraju? Zar ne govore svašta u školi?”

„Ne, znaju da sam takav. U stvari, dosta me sažaljevaju. A devojke su lude za

mnom. Verovatno zato što misle da ih razumem, pošto nosim suknju.”

Nasmejala sam se. „Pa, to je dobro, zar ne?” S druge strane staklenog zida

kafea dolazile su i odlazile grupe bučnih kupaca. Te večeri je cela robna kuća bila

vesela, a izložena je bila i vedra prolećna odeća.

Onda sam shvatila. Njegova mornarska uniforma - moje trčanje. Imali su istu

svrhu. Samo što ja nisam bila takav čudak, pa sam se zadovoljila samo trčanjem. A

Hiiragi nije prihvatao ništa obično. Zato je izabrao mornarsko odelo, za promenu.

Oba utočišta bila su samo pokušaji da se ubijenom duhu udahne malo života. Da se

odvrati svest, da se ubije vreme.

U poslednja dva meseca smo i Hiiragi i ja počeli s mimikom koju nikad ranije

nismo koristili, s mimikom koja je govorila o tome kako se borimo da ne mislimo o

svom gubitku. Ako bismo se, u magnovenju, setili, zgromilo bi nas to saznanje, svest

o gubitku, i ostali bismo sami u tami.

Ustala sam. „Moram da se javim kući, da im kažem da ću večerati u gradu. A

ti? Tebi ne zameraju ako ne jedeš kod kuće?”

Hiiragi je odgovorio: „Ma, nema problema. Otac je ionako na službenom

putu.”

„A majka ti je onda sama. Trebalo bi da se vratiš kući.”

„Ne brini, naručiću da joj nešto odnesu. Još je rano, još nije počela da kuva. Ja

ću da platim, a njoj će stići večera iznenađenja - uz pozdrav od sina.”

„Baš si lepo smislio”, rekla sam.

„Obradovaće se.” Hiiragi se iskreno nasmešio. U tom trenutku su se na tom

prerano odraslom dečaku videle prave godine.

Jedne zime Hitoši je rekao: „Imam mlađeg brata. Zove se Hiiragi.” Tada sam

prvi put čula za njega. Penjali smo se dugačkim kamenim stepenicama iza škole, pod

olovnim sivim nebom koje je najavljivalo sneg. Ruke je držao u džepovima, dah mu

je izlazio kao beli oblak. „Na izvestan način je odrasliji od mene.”

„Odrasliji?”, nasmejala sam se.

„Kako da ti objasnim... čvrsto stoji na nogama, ali kad je porodica u pitanju,

onda je neobično detinjast. Juče je otac malo posekao ruku na komad stakla, i brat se

izbezumio - stvarno se izbezumio. Pomislila bi da se nebo srušilo. Kad malo bolje

razmislim, reakcija mu je bila sasvim neprimerena.”

„Koliko mu je godina?”

„Mislim... petnaest.”

„Liči li na tebe? Volela bih da ga upoznam.”

„Dobro, samo te upozoravam, dosta je čudan. Nikad ne bi rekla da mi je brat.

Bojim se da ćeš prestati da me voliš kad ga upoznaš. Stvarno je čudak”, rekao je

Hitoši, a na licu mu je bio klasični osmeh starijeg brata.

„Je li taj mlađi brat toliko čudan da si spreman da čekaš godinama da me

upoznaš s njim, sve dok ne budeš siguran u moju nepokolebljivu ljubav?”

„Samo sam se šalio. Sve će biti u redu. Znam da ćete se dobro slagati. I ti si

pomalo čudna, a Hiirage voli ’dobre ljude’.”

„’Dobre ljude’?”

„Tako je.” Hitoši se nasmejao; i dalje je gledao pravo preda se. Uvek sam

zazirala od takvih trenutaka.

Stepenice su bile strme, požurila sam, zadihana. U prozorima bele školske

zgrade ogledalo se mračno zimsko nebo. Sećam se da sam se pela, stepenik po

stepenik, u crnim cipelama i dokolenicama; i sećam se kako se suknja školske

uniforme njihala levo-desno.

Napolju je noć bila prepuna prolećnog mirisa. Hiiragijeva mornarska

uniforma bila je skrivena ispod kaputa; bilo mi je lakše. Prozori robne kuće bacali su

belu svetlost na lica užurbane gomile. Uprkos dašku slatkog mirisa proleća, i dalje je

bilo hladno. Izvukla sam rukavice iz džepa.

„Taj lokal s tempurom je blizu moje kuće, što znači, ima da se hoda”, rekao je

Hiiragi.

„Onda ćemo preći preko mosta.” Zaćutala sam setivši se susreta s Urarom. Od

tada sam svakog jutra trčala, ali je nisam ponovo videla. Odsutno sam razmišljala o

tome, kad Hiiragi iznenada glasno reče: „Ne brini, naravno da ću te posle kolima

odvesti kući.” Moje ćutanje protumačio je kao da se brinem kako ću se vratiti.

„Ma, ne, nije u tome problem. Još je rano”, odgovorila sam, zbunjena,

misleći... tako si me podsetio na njega, ali ovoga puta ništa nisam rekla. Tog trenutka

je toliko ličio na Hitošija da nije bilo potrebe da ga molim da imitira brata.

Ljubaznost izgovorena refleksno, istovremeno bezlična i velikodušna, ali bez snage

da premosti udaljenost između dvoje ljudi - to u meni uvek izazove utisak

prozračnosti, ono duboko potresno uzbuđenje na koje me je upravo podsetio.

Nepodnošljiv osećaj gubitka.

„Pre nekoliko dana”, rekla sam kad smo krenuli, „jednog jutra dok sam trčala,

na mostu sam srela neobičnu osobu. Toga sam se setila.”

„Neobičnu osobu, kažeš. Muškarca?” Hiiragi se nasmešio. „Rano jutarnje

trčanje može da bude opasno.”

„Nije to posredi. Radi se o ženi. Nije je lako zaboraviti.”

„Možda bi trebalo da se ponovo vidiš s njom.”

„Hmmm.”

Istina, iz nekog razloga sam strašno želela da vidim Uraru. Onaj izraz na

njenom licu - od kojeg mi je srce stalo. Sa mnom je bila nežna i prijatna, a onda, čim

je ponovo ostala sama... Ako treba da opišem, rekla bih da je izraz na njenom licu bio

kao izraz zloduha koji se pretvorio u ljudsko biće i iznenada primetio u sebi

osećanja, pa se prisetio da mu to nije dozvoljeno. Bilo je nezaboravno. Osetila sam da

moj bol i tuga nisu ni blizu njenom. Možda su i mene očekivale mnogo gore stvari.

Došli smo do velike raskrsnice. Ni Hiiragi ni ja nismo se lagodno osećali; tu se

dogodila nesreća. I sad su kola nailazila pomamno jureći. Na crvenom svetlu, stali

smo jedno pored drugog.

„Pitam se ima li ovde duhova.” Hiiragi se osmehnuo, ali mu se oči uopšte

nisu smešile.

„Mislila sam da ćeš to reći”, odgovorila sam trudeći se da se i sama

osmehnem.

Svetla na semaforu su se promenila, a reka svetlosti od automobilskih farova

nastavila je da teče. Ovde je Hitoši umro. Polako me je obuzimalo svečano osećanje.

Na mestu gde je preminuo neko voljen, vreme se zauvek zaustavlja. Ako stanem

upravo na to mesto, govorim sebi kao molitvu, da li ću osetiti bol koji je on osetio?
Kažu da prilikom posete nekom starom zamku u telu može da se oseti istorija tog

mesta, prisustvo ljudi koji su tuda hodali pre mnogo godina. Ranije, kada bih čula

takve stvari, pomislila bih - o čemu pričaju. Sada sam osetila da razumem.

Ta raskrsnica, boje tih zgrada, redovi prodavnica u tami - to je bilo poslednje

što je Hitoši video. I ne tako davno.

Koliko se uplašio? Da li je mislio na mene, makar u magnovenju? Da li se i

onda mesec peo visoko na nebu kao sada?

„Zeleno je.” Tako sam odsutno zurila u mesec da je Hiiragi morao da me

uhvati za rame i pogura. A mesec je odavao slabašnu belu svetlost koja je bila tako

lepa, tako hladna; ličio je na biser.

„Kako je ovo neverovatno dobro”, rekla sam. Tempura na pirinču, koju smo

jeli u uglu tog novog malog lokala punog mirisa svežeg drveta, bila je tako dobra da

mi je povratila apetit.

„Jeste”, odvratio je Hiiragi.

„Divna. Tako divna da mi je drago što sam živa”, odgovorila sam. Zaista je

toliko divna da je zbog moje preterane pohvale druga osoba pocrvenela.

„Znam. Znao sam da ćeš to reći. Imaš izvrstan ukus kad je hrana posredi. Baš

mi je drago što ti se dopada.” Pošto je sve to izgovorio u jednom dahu, s velikim

osmehom, Hiiragi je otišao da poruči jelo za majku.

S činijom hrane ispred sebe, pomislila sam: tvrdoglava sam i verovatno ću

odlutati još dublje u tminu, nemam izbora. Nastaviću tako da živim, ali želim da

ovaj dečak zauvek bude nasmešen, kao sada, kao i pre, i bez mornarske uniforme.

Bilo je podne. Iznenada je zazvonio telefon.

Imala sam prehladu i dremala sam u krevetu. Nisam mogla ni da trčim.

Zvonjava telefona prodirala je duboko u moj pomalo grozničav mozak. Pospano sam

ustala iz kreveta. Izgleda da nikog nije bilo u kući, pa nisam imala izbora - izašla sam

u hodnik i podigla slušalicu.

„Da?”

„Halo. Da li je Sacuko tu?” Čula sam nepoznat ženski glas.

„Ja sam”, odgovorila sam, zbunjena.

„Ovde je”, reče žena s druge strane, „Urara.”

Začudila sam se. Opet me je zbunila. Zaboga, kako me je pronašla?

„Izvini što se tako neočekivano javljam. Pitam se jesi li slobodna sada? Možeš

li da dođeš da se vidimo?”

„Hmmm... može. A zašto? Odakle ti moj broj telefona?”, izgovorila sam

zastajkujući. Sudeći po zvuku saobraćaja u pozadini, zaključila sam da se javlja iz

telefonske govornice. Čuli su se i odlomci nečijeg smeha.

„Kad kažem sebi ’Moram da dođem do ovog telefonskog broja’, on mi

prirodno naiđe”, odgovorila je Urara, kao da izgovara bajalicu. Rekla je to tako

odlučnim glasom i na tako razložan način da sam pomislila: pa da, naravno.

„Dođi na peti sprat robne kuće preko puta stanice, na odeljenje gde prodaju

termose.” Onda je spustila slušalicu.

U ovakvom stanju uopšte ne bih izlazila - s ovakvom kijavicom bih ostala u

krevetu, pomislila sam pošto je prekinula vezu. Noge su mi bile klimave, činilo mi se

da temperatura raste. S druge strane, bila sam ljubopitljiva, htela sam da je opet

vidim i počela sam da se spremam. Na najdubljem mestu u srcu treperila je iskrica

nagona i u meni nije bilo ni tračka sumnje, kao da sam čula naredbu „Sad!”

Kad pogledam unazad, shvatam da je sudbina bila lestvica na kojoj, u to

vreme, nisam smela da propustim nijednu prečku. Ako preskočim neki događaj,

nikad neću stići do vrha, iako bi to svakako bio najjednostavniji izbor. Verovatno me
je pokretao preostali tračak svetlosti u polumrtvom srcu, koji je bleskao u tami. A

možda bih bez njega bolje spavala.

Umotala sam se u toplu odeću i sela na bicikl. Podne je bilo obavijeno toplim

sunčevim zracima - da poveruješ da će proleće ipak doći. Duvao je povetarac, na licu

sam osećala mek, nežan dodir. Drveće na ulici počelo je da pušta tanušno novo lišće.

U daljini, daleko od grada, na svetloplavom nebu visio je tanak veo izmaglice.

Srce mi nije zatreperilo od tog prijatnog behara; nije me dirnuo. Prolećni

prizor nije prodirao u moje srce. Bio je to samo odraz na površini, kao na mehuru od

sapunice. Svi su na ulici nekuda išli, srećni, a svetlost im je prosijavala kroz kosu. Sve

je disalo, iskrilo, u povoju nežnih sunčevih zraka. Taj prijatni prizor bio je prepun

života, ali je moja duša žudela za pustim zimskim ulicama i rekom u zoru. Poželela

sam da mi srce prepukne i da se sve okonča.

Urara je stajala leđima okrenuta izloženim bocama. Bila je u ružičastom

džemperu, i dok je stajala tako prava kao prut usred gužve, učinilo mi se da smo

vršnjakinje.

„Zdravo”, uzviknula sam. Kad sam još prišla, oči su joj se raširile. „Šta?”,

rekla je. „Pa ti imaš kijavicu. Izvini. Nisam znala kad sam te pozvala da se nađemo.”

Nasmešila sam se. „Zar se toliko vidi?”

„Pa, da. Lice ti je crveno. Hajde, brzo izaberi. Koji god ti se sviđa.” Okrenula

se prema robi. „Šta misliš? Termos? Ili bi za trčanje volela nešto lakše? Evo, ovaj je

isti kao onaj koji si ispustila pre neki dan. Ali ako ti je bitan dizajn, onda treba da

potražimo mesto gde prodaju kineske.”

Razveselilo me je njeno ushićenje dok je govorila, i sama sam osetila kako

crvenim.

„U redu. Uzeću ovaj mali beli.” Prezadovoljna, pokazala sam na jedan mali
termos.

„Mmm. Časna mušterija je veoma oštroumna osoba”, rekla je Urara i kupila

ga.

Dok smo pile čaj u obližnjoj čajdžinici, u krovnom vrtu jedne zgrade, Urara je

rekla: „I ovo sam ti donela.” Iz džepa je izvadila paketić. Onda još jedan, pa još

jedan, pa još jedan. Netremice sam gledala.

„Vlasnik jedne čajdžinice dao mi je ovo na rastanku. To su razni biljni čajevi,

kineski. Piše na paketićima. Trebaće ti, da napuniš termos. Nadam se da će ti se

dopasti.”

„... Mnogo ti hvala”, uspela sam da izgovorim, zamuckujući, ali zadovoljna.

„Nema na čemu. Ja sam kriva što si ispustila svoj termos u reku.”

Poslepodne je bilo vedro i blistavo. Svetlost na ulicama bila je tako jaka da je

srce bolelo od nje. Oblaci su se lagano kretali, delili grad pod sobom na mrlje

svetlosti i senke. Mirno poslepodne. Vreme je bilo tako spokojno da sam gotovo

zaboravila na sve svoje probleme - osim zapušenog nosa i gotovo nepostojećeg čula

ukusa. „Usput”, rekoh, „kako si našla moj broj telefona?” Nasmešila se. „Rekla sam

ti. Istina je. Već dugo živim sama, i idem od jednog do drugog mesta, pa sam razvila

sposobnost da... osetim stvari, smireno, kao divlja životinja. Ne mogu da se setim

kada je tačno počelo, ali... Tako, pomislila sam: Sacukin broj telefona je...? I, kada sam

prišla brojčaniku, pustila sam da se prsti prirodno kreću. Obično mi pođe za

rukom.”

„Obično?”, nasmešila sam se.

„Da. Obično. Kad pogrešim, onda se ljubazno izvinim, nasmejem i prekinem

vezu. Ipak se zastidim.” Urara se veselo smejala.

Iskreno sam se nadala da je zaista na taj način došla do broja, a ne nekim

normalnim putem. Tako je delovala na ljude. U dubini srca osećala sam da je veoma

dugo poznajem; ovaj ponovni susret toliko me je raznežio da sam mogla da plačem

od radosti.

„Hvala ti na današnjem danu. Usrećila si me kao ljubljeni momak”, rekla sam.

„Dobro, onda evo šta ti ljubljeni poručuje: oslobodi se te kijavice do

prekosutra.”

„Zašto? Je li to prekosutra? To što treba videti?”

„Tačno. Dogovoreno? Nikom ne smeš da kažeš.” Urara je spustila glas.

„Prekosutra dođi na ono mesto gde smo se srele, ali pre četiri i pedeset sedam ujutro.

Ako sve bude u redu, možda ćeš nešto videti.”

„A šta je to? O čemu se radi? Nešto nevidljivo?” Nisam mogla da zadržim

bujicu svojih nedoumica.

„Da. Ali zavisi od vremena, i od tebe. Pošto je veoma osetljiva stvar posredi,

nema nikakve garancije. Moja mi pronicljivost poručuje da između tebe i reke postoji

duboka veza. Zato sam sigurna da ćeš videti. Prekosutra, u vreme koje sam

pomenula, na istom mestu, ako se steknu određeni uslovi možda ćeš videti... možda

će ti se prikazati, nešto što se događa samo jednom u sto godina. Nažalost, više od

možda ne mogu da kažem.”

Objašnjenje nije bilo od velike pomoći. Međutim, bila sam uzbuđena i

uzdrhtala, što mi se dugo nije dogodilo.

„Je li to nešto dobro?”

„Da... Ne samo dobro, nego - dragoceno. Ali sve zavisi od tebe.”

Od mene zavisi.

U ovom trenutku, kad sam ovako slaba, kad nemam snage da se branim...

„Da”, rekoh. „Doći ću.”

 *

Veza između mene i reke. Iako mi je srce snažno tuklo, moj um je smesta

viknuo - da! Granica između moje i Hitošijeve zemlje - to je za mene bila reka. Kad

god bih pomislila na most, uvek je na njemu stajao Hitoši i čekao me da dođem.

Uvek sam kasnila i uvek je on bio tu pre mene. Na mostu smo se opraštali - on je

odlazio na jednu, ja na drugu stranu reke. I poslednji put je bilo tako.

„Tako, znači”, rekla sam, „ti kasnije ideš do Takahašija?” Tada sam još bila

srećna i zdravo bucmasta; višak sam u međuvremenu izgubila. Bio je to naš

poslednji razgovor.

„Da, ali prvo ću da svratim do kuće. Odavno se nismo svi sastali.”

„Prenesi im moje pozdrave. Znam o čemu pričate kad ste u čisto muškom

društvu.”

„A šta tu ne valja?” Nasmejao se.

Ništa nismo tog dana radili, samo smo se zabavljali; podnapiti, šetali smo,

smejali se i zadirkivali. Studena noć bila je veličanstveno obojena zvezdanim nebom

iznad moje glave i bila sam bezbrižna. Vetar me je ujedao za obraze a zvezde su

treperile. Naše ruke, zajedno u mom džepu, dlanovi jedan uz drugi, topli i meki.

„Oo!”, rekao je kao da se iznenada nečega setio. „Kunem se da o tebi nikad

ništa ružno neću reći!” Bio je tako potresno smešan kad je to rekao, pa sam zarila lice

u šal da prigušim smeh. Zar nije čudesno, pomislila sam, da se toliko volimo više od

četiri godine. Čini mi se da je ta devojka bila deset godina mlađa od mene sada.

Slabašni zvuk reke dopro mi je do ušiju; trenutak rastanka se bližio.

Most. Most je mesto na kojem smo se rastali da se više nikad ne sretnemo.

Reka je hučala, hladni vetar šibao me je po licu. Usred te silovite buke, pod nebom
punim zvezda, razmenili smo kratak poljubac i rastali se s osmehom, razmišljajući

kako je zabavan bio zimski raspust. Zvon zvonceta nestao je u noći. Podjednako smo

voleli taj zvuk.

Umeli smo strašno da se svađamo i oboje smo imali poneku simpatiju sa

strane. Patili smo od promenljive ravnoteže ljubavi i žudnje. Bili smo deca i mnogo

puta smo povredili jedno drugo. U stvari, nismo uvek bili tako srećni kao tog dana;

često su naši susreti bili bolni. Ipak su to bile dobre četiri godine, a taj dan je bio

izuzetno savršen, toliko da smo strepeli da neće dovoljno dugo trajati. Od tog dana,

kada je sve bilo divno na prozračnom zimskom vazduhu, najviše mi je u pamćenju

ostala Hitošijeva crna jakna koja se polako utapala u pomračinu.

Mnogo puta sam plakala zbog tog prizora. Tačnije rečeno, kad god bih ga se

setila, suze bi potekle. Sanjala sam kako prelazim most, jurim za njim i vičem: „Ne

smeš da odeš!” U snu bi mi se Hitoši nasmešio i rekao: „Vidiš, nisam umro, ti si me

zaustavila.”

Ponekad bi sećanje navrlo usred dana i jedva bih se uzdržala da ne puknem

na javnom mestu - a čemu? Osećala sam da je zauvek otišao daleko od mene i moje

uzdržavanje samo je pogoršavalo to osećanje.

Kada sam se rastala od Urare, to što bih mogla da vidim na reci bilo je za

mene pola šala pola nada. Urara je, ozarena, nestala niz ulicu.

Možda mi govori neku uvrnutu laž, pomislila sam, ali ništa ne smeta i ako u

cik zore otrčim donde i sva zadihana ispadnem budala. Mom srcu pokazala je dugu.

U stvari, podsetila me je da sam u stanju da se uzbudim oko nečeg nepoznatog, a to

je otvorilo mali prozor u mom srcu. Pa i ako se ništa ne dogodi - ako na kraju samo

nas dve budemo posmatrale iskričavi sjaj hladne, hitre reke - i to će biti u redu. Meni

će i to biti dovoljno.

O tome sam razmišljala dok sam hodala, držeći termos. Na putu ka biciklu,
koji je ostao na stanici, ugledala sam Hiiragija.

Stajao je nasred ulice u svojoj redovnoj odeći. Mora da je pobegao iz škole,

pomislila sam i nasmešila se.

Nisam se ustručavala da potrčim i zovnem ga, ali zbog groznice nisam

smogla snage. Zato sam nastavila laganim korakom prema njemu. Tog trenutka je i

on krenuo u istom smeru i ja sam, prirodno, pošla za njim niz ulicu. Brzo je hodao,

pa sam uskoro zaostala jer nisam mogla brže.

Posmatrala sam ga. U svojoj odeći bio je toliko zgodan da su se ljudi okretali

za njim. U crnom džemperu, hodao je kao i obično - visok, dugonog, smiren,

spokojan, ozarenog lica. Nije čudo, pomislila sam posmatrajući ga otpozadi, što cure

jure za njim. Jumiko je umrla i on kao uspomenu na nju nosi njenu uniformu. Ne

događa se tako često da istovremeno izgubiš i brata i devojku. Ima li išta neobičnije?

Možda bih i ja, da sam bezbrižna tinejdžerka, čeznula da ga vratim normalnom

životu i zaljubila bih se u njega. Devojkama u tim godinama ništa nije privlačnije od

toga.

Da sam ga zovnula, okrenuo bi se i nasmešio mi se. Znala sam. Ipak sam

oklevala da ga zovem dok hoda ulicom. Da li sam osećala da za njega niko ništa ne

može da učini, ili sam naprosto bila previše iscrpljena. Ništa nije moglo duboko da

me dirne. Želela sam samo da sve prebrodim što brže, da ugledam dan kada će

uspomene biti samo uspomene. Što sam to jače želela, kraj mi se činio daljim. Od

pomisli na budućnost samo bih se stresla.

Onda je Hiiragi najednom stao, pa sam automatski stala i ja. Sad ga stvarno

pratiš, rekla sam sebi s osmehom. Koraknula sam prema njemu i htela da ga

zovnem, a onda sam shvatila u šta on gleda i stala sam kao ukopana.

Zurio je u izlog radnje s teniskom opremom. Kako sam samo dobro razumela

taj prazni izraz njegovog lica dok je piljio u izlog. Kao da ništa ne oseća. Ali je

dubinu te njegove radnje prenosio upravo nedostatak izraza. Poput uslovnog

refleksa, pomislila sam, kao pače koje prati sve što se kreće misleći da je to majka

patka. Iako pače toga nije svesno, veoma je potresno posmatrati. Tako sam se ja

osećala posmatrajući Hiiragija.

Na prolećnoj svetlosti stajao je u gomili odsutno zureći, piljeći u izlog. Mora

da ga je snažno pogodio prizor teniske opreme. Imala je isto dejstvo na Hiiragija kao

što na mene deluje susret s njim - njegovo me prisustvo smiruje. Pomislila sam kako

je to tužno.

Videla sam jedan teniski meč sa Jumiko. Kad sam je upoznala, pomislila sam

da je lepuškasta, ali pomalo prosečna, preterano razdragana, ne suviše duboka, i

nisam mogla da shvatim šta je to u njoj začaralo Hiiragija. Hiiragi je s Jumiko stalno

bio kao u nekom snu. Na površini je bio stari Hiiragi, ali mu je nešto u njoj utišavala

duh. Po snazi volje, sasvim mu je odgovarala.

„Šta se to krije u njoj?”, jednom sam upitalo Hitošija.

„Očigledno, tenis”, rekao je osmehujući se.

„Tenis?”

„Da. Hiiragi misli da je neverovatna.”

Bilo je leto. Sunce je nemilosrdno peklo na teniskom terenu gimnazije. Hitoši,

Hiiragi i ja otišli smo da gledamo Jumiko u finalu. Senke su bile duboke i tamne pod

plamtećim suncem. Grlo nam je bilo suvo. Sve je bilo zaslepljujuće bleštavo.

I bez ikakve sumnje, bila je neverovatna. Bila je sasvim drugačija osoba, ne

više devojčica koja trčakara, nasmejana, i viče „Sacuki! Sacuki!” Zapanjila me je njena

igra. I Hitoši je bio iznenađen. Hiiragi je ponosito rekao: „Vidiš, šta sam ti rekao!

Neverovatna!”

Igrala je na sve ili ništa, zahvaljujući potpunoj usmerenosti i velikoj

koncentraciji. Tada mi je postalo jasno koliko je jaka. Na licu joj se ogledala

odlučnost. Bilo je to lice sposobno da ubije. Pa ipak, posle odlučujućeg udarca, onog
trenutka kad je pobedila, okrenula je Hiiragiju svoje dečje nasmešeno lice. Bilo je

dirljivo.

Nas četvoro smo se divno zabavljali i mnogo sam je volela. Rekla bi mi:

„Sacuki, hajde da nas četvoro stalno budemo zajedno, vas dvoje nemojte nikad da

raskinete.” Peckajući je, nasmešila bih se i rekla: „Možda mi nećemo.” Ona bi se

nasmejala i odgovorila: „Nećemo ni mi!”

A onda se dogodilo. Užasno.

Pitala sam se da li se i on toga seća kada se priseća Jumiko. Dečaci ne ispituju

bol. Njegove su oči, cela njegova ličnost, poručivali samo jedno. On to sam nikad ne

bi rekao. Izreći znači patiti. Patiti strašno. A poruka je bila: „Hoću da mi se vrati.”

Bila je to molitva, više nego reči. Nisam mogla da izdržim. Da li sam i ja tako

izgledala u zoru, pored reke? Da li mi se zato Urara obratila? I ja, i ja sam želela da

ga vidim. Hitošija. Da mi se vrati. Bar da se na pravi način oprostim od njega.

Znala sam da Hiiragiju neću reći šta sam videla. Odlučila sam da mu sledećeg

puta veselo priđem, a sada sam se povukla, ne zovnuvši ga.

Posle svega, temperatura mi je skočila. Logično, pomislila sam; kad u ovako

grozničavom stanju juriš gradom, onda ishod mora biti takav.

Majka se smejala i pitala da mi, možda, ne rastu zubi. I ja sam se na to

slabašno nasmejala. Međutim, na određen način upravo je to bilo posredi. Možda su

moje jalove misli zatrovale ceo organizam.

Te sam se noći, kao i obično, prenula iz sna o Hitošiju. Sanjala sam da, uprkos

temperaturi, trčim do reke i tamo nalazim Hitošija. On mi uz smešak kaže: „Imaš

kijavicu; zašto to radiš?” To je, ipak, bila najniža tačka. Kada sam u zoru otvorila oči,

već je bilo vreme da ustanem i obučem se. A bilo je hladno, tako hladno; iako sam
imala utisak da mi celo telo gori, ruke i noge su mi bile hladne kao led. Imala sam

groznicu; tresla sam se, boleo me je svaki delić tela.

U polumraku sam otvorila oči drhteći. Imala sam utisak da se borim protiv

nečeg bezumno velikog. Onda sam iz dubine počela da se pitam da li ću izgubiti

bitku.

Bolelo me je što sam izgubila Hitošija. Mnogo je bolelo.

Kada smo bili zagrljeni, spoznala sam nešto što prevazilazi reči. Bila je to tajna

bliskosti s nekim ko nije tvoja porodica. Srce mi je stalo i osetila sam ono od čega

ljudi najviše strahuju: dosegla sam najdublji očaj. Bila sam sama. Strašno sama. To je

bilo najgore. Ako se iz toga izvučem, svanuće, znala sam da ću sigurno opet biti

kadra da se zabavljam, da se glasno smejem. Samo da sunce izađe.

Samo da svane jutro.

Kad god bih se slično osećala, stegla bih zube i uspravila se. Sada, bez snage

da odem do reke, ostala mi je samo patnja. Vreme je polako prolazilo, kao da ide po

krhotinama stakla. Osećala sam da bi Hitoši stvarno bio kraj reke, samo da smognem

snage i odem. Bilo mi je muka.

Ispuzala sam iz kreveta i otišla do kuhinje da skuvam čaj. Grlo mi je bilo suvo.

Zbog temperature, cela kuća mi se najednom učinila izvitoperena, iskrivljena;

kuhinja je bila ledena i mračna. Svi su spavali. Tako grozničava, napravila sam čaj i

vratila se u sobu.

Izgleda da mi je čaj pomogao. Ublažio mi je suvoću u grlu i uravnotežio

disanje. Sela sam na krevet i razmaknula zavese.

Iz sobe sam videla ulaznu kapiju i dvorište. Drveće i cveće je šuštalo,

podrhtavalo na plavom jutarnjem vazduhu - kao da je sve naslikano mat bojama, kao

diorama u muzeju. Bilo je lepo. Tih sam dana postala svesna kako plavi vazduh

svitanja sve pročisti. I dok sam tako sedela i piljila kroz prozor, primetila sam nečiju

senku kako prolazi pločnikom ispred moje kuće.

 Pitala sam se da li sanjam i trepnula sam. Bila je to Urara. Obučena u plavo,

širokog osmeha na licu, gledala je u mene i prilazila mi. Na kapiji je bezglasno rekla:

„Mogu li da uđem?” Klimnula sam. Prešla je preko dvorišta i stigla do mog prozora.

Otvorila sam ga, srce mi je tuklo.

„Napolju je baš hladno”, rekla je. Kroz prozor je ušao ledeni vetar; smrzli su

mi se grozničavi obrazi. Čisti, bistri vazduh imao je divan ukus.

„Šta se dogodilo?”, upitala sam. Mora da sam blistala kao srećno dete.

„Vraćam se kući. Znam da ti se prehlada pogoršala. Evo, uzmi ovu bombonu s

vitaminom C.” Izvadila je bombonu iz džepa i pružila mi je s bezazlenim osmehom

na licu.

„Uvek si tako dobra prema meni”, rekla sam promuklo. „Izgleda da ti je

temperatura veoma visoka. Mora da se jadno osećaš.”

„Da”, rekla sam. „Jutros nisam mogla da trčim.” Ne znam zašto, bila sam na

ivici suza.

„Kakva prehlada!” govorila je ravnim glasom, pomalo spuštenog pogleda

„sada je najteže. Možda teže i od umiranja. Verovatno gore ne može biti. Možda ćeš

strahovati od naredne prehlade; biće isto ovako teška, ali, ako ustraješ, proći će. I

tako do kraja života. Tako je to. Možeš da zauzmeš i negativan stav, pa da živiš u

strahu: Hoće li se ponoviti? Međutim, nije toliko bolno ako prihvatiš da je to deo

života.” Tada je podigla pogled prema meni i nasmešila se.

Ćutala sam širom otvorenih očiju. Da li govori samo o prehladi? Šta uopšte

hoće da kaže? Plavetnilo zore, moja groznica, sve se okretalo i granica između sna i

jave bila je zamagljena. Dok su njene reči putovale do mog srca, odsutno sam

posmatrala njene šiške koje su se vijorile na vetru.

„Dobro, vidimo se sutra.” Urara je, s osmehom, nežno zatvorila prozor sa

spoljne strane i lagano odskakutala do kapije.

 Plutajući u snu, posmatrala sam je kako odlazi. Došlo mi je da plačem od

sreće što mi je došla na kraju dugačke noći pune jada. Htela sam da joj kažem:

„Koliko sam srećna što si mi došla kao duh u plavetnoj izmaglici. Sada će sve oko

mene biti ipak malo bolje kada se probudim.” Najzad sam mogla da zaspim.

Kad sam se probudila, znala sam da mi je bar malo bolje. Spavala sam tako

duboko da sam se probudila tek uveče. Ustala sam iz kreveta, istuširala se, presvukla

u čistu odeću i počela da sušim kosu. Temperatura je spala i dobro sam se osećala,

samo mi se činilo da mi je telo samleveno.

Pod toplim vazduhom fena pitala sam se da li je Urara zaista dolazila do

mene. Možda je i to bio samo san - tako su mi u glavi odzvanjale njene reči. I da li je

govorila samo o prehladi?

U ogledalu se videla tamna senka na mom licu; pitala sam se nije li to glasnik

budućih strašnih noći koje će doći kao slabiji potresi posle zemljotresa? Bila sam

toliko umorna da nisam mogla da razmišljam o tome. Sasvim iscrpljena. A opet...

više od svega želela sam da izbegnem takve misli, makar pala ničice.

Pre svega, lakše sam disala nego prethodnog dana. Smrtno sam se plašila

nove samotne noći koja me guši. Stresla sam se od straha da bi mogle da se ponove,

da je tako u životu. S druge strane, srce mi je igralo od radosti što sam doživela

trenutak kad mogu lakše da dišem.

Ustanovila sam da mogu i da se nasmešim. Zavrtelo mi se u glavi od saznanja

kako mi je temperatura neumereno rasla. Utom se čulo kucanje na vratima moje

sobe. Pomislila sam da je mama i rekla: „Uđi.” Kad su se vrata otvorila, zapanjeno

sam ugledala Hiiragija.

„Tvoja mama kaže da te je zvala, ali da nisi odgovarala”, rekao je.

„Sušila sam kosu, pa verovatno zbog toga nisam čula.” Bilo mi je neugodno

što me je iznenadio u privatnosti moje sobe, s tek opranom, neočešljanom kosom, ali
on se nije zbunio. „Kad sam telefonirao, tvoja majka je rekla da imaš prehladu, da si

dobila groznicu kao da ti niču zubi, pa sam svratio da vidim kako si.”

Setila sam se da je dolazio sa Hitošijem, na primer, na dan svečanosti i oko

bejzbol utakmice. Kao nekad, zgrabio je jastuče i seo na pod. Samo sam ja zaboravila

koliko se dobro znamo.

„Doneo sam ti poklon za ozdravljenje.” Hiiragi se smejao pokazujući na

veliku papirnu kesu. Nisam mogla da mu kažem da mi je bolje. Čak sam se na silu

nakašljala. Prevalio je toliki put zato što misli da sam bolesna. „Sendvič s piletinom

iz kioska; znam da to voliš. I voćni sladoled. I koka-kola. Ima dovoljno i za mene. Daj

da navalimo.”

Ponašao se prema meni kao da sam od stakla. Mora da mu je majka nešto

rekla. Bilo mi je neugodno. A opet, nije mi bilo toliko bolje pa da mu kažem: „Sasvim

sam ozdravila.”

U bleštavo osvetljenoj sobi, zagrejanoj toplim vazduhom iz fena, nas dvoje

smo polako jeli ono što je doneo. Hrana je bila izvrsna, i tada sam shvatila da sam

veoma, veoma gladna. Palo mi je na pamet da sam u njegovom društvu uvek uživala

u hrani. Kako je to divno, pomislila sam.

„Sacuki.”

„Molim?” Shvativši da je rekao moje ime, pogledala sam ga kao da se budim

iz sanjarenja.

„Ne smeš više da se mučiš, tako sama, sve slabija i slabija - zbog toga si i

dobila groznicu. Kad se tako osećaš, javi se meni. Naći ćemo se i nešto zajedno

preduzeti. Svaki put kad te vidim, sve si slabašnija, a praviš se kao da je sve u redu.

Tako rasipaš energiju. Znam da ste ti i Hitoši bili srećni zajedno i da sad možeš da

umreš od tuge. Sasvim prirodno.”

Nikad ništa slično nije rekao. Čudno; po prvi put vidim da iskazuje takve

emocije: saučešće, otvoreno i neskriveno, kao da je dete. Verovala sam da je isuviše

trezven za tako nešto; zato je toliko neočekivana ta iskrena briga. Onda sam se setila

da mi je Hitoši pričao kako je Hiiragi, inače zreliji od svojih vršnjaka, umeo da

podetinji kad je u pitanju bila porodica. Morala sam da se nasmešim - sad sam

shvatila šta je Hitoši hteo da kaže.

„Znam da sam još dete, i kad skinem onu mornarsku uniformu osetim se tako

sam da bih mogao da zaplačem. Svi smo mi braća i sestre kad smo u nevolji. Toliko

mi je stalo do tebe da bih se najradije uvukao u isti krevet s tobom.”

Rekao je to tako otvorenog lica i s tako očigledno časnim namerama da sam se

uprkos svemu nasmešila. Onda sam mu odgovorila, duboko potresena: „Uradiću

kako ti kažeš. Stvarno će tako biti, javiću ti se, obećavam. Hvala ti. Od srca ti hvala.”

Ponovo sam zaspala kad je Hiiragi otišao. Zahvaljujući leku protiv prehlade,

spavala sam mirno cele noći, i ništa nisam sanjala. Bio je to božanstven počinak pun

očekivanja, kao na Badnje veče kad sam bila mala. Kad se probudim, otići ću do

Urare, koja me čeka na reci, i videću „nešto”.

Probudila sam se pre svanuća. Iako još nisam bila sasvim zdrava, obukla sam

se i otišla da trčim. Bilo je ledeno jutro u kojem ti se čini da su senke mesečine

zalepljene po nebu. Zvuk mojih koraka odjekivao je po tom tihom plavom vazduhu i

gubio se u praznini ulica.

Urara je stajala kraj mosta. Kad sam stigla, ruke su joj bile u džepovima, a šal

navučen preko usta, ali su mi njene iskričave oči govorile da se radosno osmehuje.

„Dobro jutro”, rekla je.

Preostalih nekoliko zvezda na plavom porcelanskom nebu namignulo je

magličasto belo, kao da su spremne da se gase. Prizor je bio uzbudljivo lep. Reka je
besno hučala; vazduh je bio veoma čist.

„Tako je plavo, čini se da će ti prožeti telo”, rekla je Urara pokazujući na nebo.

Nežni obrisi šuštavog drveća drhtali su na vetru; nežno, nebesa su počela da

se kreću. Mesec je sijao u polutami.

„Vreme je.” Urarin glas bio je napet. „Jesi li spremna? Evo šta će se dogoditi.

Dimenzija u kojoj se nalazimo - vreme, prostor, sve to - počeće da se kreće, da se

pomera. Ti i ja, stojeći jedna kraj druge, verovatno nećemo moći da se vidimo i

nećemo videti iste stvari... s druge strane reke. Samo, ništa ne smeš da kažeš i ne

smeš da pređeš preko mosta. Shvataš?”

Klimnula sam. „Shvatam.”

Onda smo zaćutale. Čulo se samo hučanje reke. Stajale smo jedna pored

druge, Urara i ja, očiju uprtih u drugu obalu. Srce mi je tuklo. Shvatila sam da mi

noge drhte. Zora se ušunjavala, malo-pomalo. Nebo je postalo svetloplavo. Ptice su

počele da pevaju.

Učinilo mi se da sam čula nešto tiho, izdaleka. Pogledala sam u stranu i trgla

se - Urare više nije bilo. Reka, ja, nebo - a onda, pomešano sa zvukom vetra i reke,

čula sam ono za čim sam žudela.

Zvonce. Nije bilo sumnje, bio je to Hitoši. Zvuk se približavao tiho zvečeći. S

mesta na kojem niko nije stajao. Zatvorila sam oči da bih bolje čula. Onda sam ih

otvorila i kad sam pogledala na drugu stranu reke, bila sam sluđenija nego ijednog

trenutka u poslednja dva meseca. Jedva sam se uzdržala da ne vrisnem.

Tamo je stajao Hitoši.

S druge strane reke, ako ne sanjam, i nisam luda, lik okrenut prema meni bio

je Hitoši. Voda nas je razdvajala, grudi su mi se nadimale, usmerila sam pogled na

taj oblik, na sliku uspomene koju sam nosila u srcu.

Kroz plavičastu izmaglicu, gledao je u mom pravcu. Imao je zabrinut izraz,

kao i uvek kad bih se nemamo ponašala. Ruke su mu bile u džepovima, njegov

pogled je našao moje oči. Sve one godine koje sam provela u njegovom zagrljaju

činile su mi se tako bliske i istovremeno veoma udaljene. Samo smo se gledali. I

samo je bledi mesec video tu podivljalu reku, taj preduboki ponor između nas. Moja

kosa, kragna Hitošijeve drage, poznate košulje, lepršale su na vetru koji je reka

dizala, meko kao u snu.

Hitoši, hoćeš li da razgovaraš sa mnom? Ja bih volela da ti pričam. Volela bih

da pretrčim na tvoju stranu, da te zagrlim, i da se radujem što smo opet zajedno. Ali,

ali - suze su lile - sudbina je odlučila da ti i ja budemo ovako razdvojeni, da se

gledamo preko reke, i ja tu ništa ne mogu.

Suze su lile kao kiša, i samo sam mogla da ga gledam netremice. Poželela sam

da se vreme zaustavi - ali je s prvim zracima izlazećeg sunca sve počelo polako da se

gubi, Hitoši mi je pred očima postajao sve bleđi. Kad me je obuzela panika, nasmešio

mi se i mahnuo. I tako je mahao rukom. Nestajao je u plavom ništavilu. I ja sam

mahala. Dragi, žuđeni Hitoši - htela sam u mozak da urežem obrise njegovih dragih

ramena, njegovih voljenih ruku, njega celoga. Blede boje njegovog oblika, vrelinu

suza koje su mi se slivale niz obraze - očajnički sam se borila da sve zapamtim. U

vazduhu su ostali da lebde, kao beleg, polukružni tragovi pokreta njegove ruke.

Oblik mu je bio sve bleđi, nestajao je. Kroz suze sam ga netremice pratila.

Kad više ništa nisam mogla da vidim, sve se vratilo u normalno stanje: jutro

pored reke. Pogledala sam u stranu - tamo je stajala Urara. I dalje je gledala pravo

ispred sebe, u očima joj je bila silna tuga od koje se srce slama. Upitala me je: „Da li si

videla?”

„Da”, odgovorila sam brišući suze.

„Je li bilo ono čemu si se nadala?” Ovoga puta se okrenula prema meni i

nasmešila se. U srcu sam osetila olakšanje. „Jeste”, odgovorila sam i uzvratila

osmehom. Stajale smo još neko vreme na suncu, dok se jutro rađalo.
 *

Pekaru su upravo otvorili. Urara je, još pomalo pospanih očiju, pričala uz

šolju vrele kafe. „Ovamo sam došla zato što je i moj voljeni momak prerano umro.

Došla sam u nadi da ću moći da se konačno oprostim od njega.”

„I, jesi li?”, upitala sam.

„Da.” Urara se blago nasmešila. „Stvarno se događa otprilike jednom u sto

godina, a i tada samo ako se steknu određeni uslovi. Vreme i mesto nisu čvrsto

određeni. Ljudi koji znaju za to, kažu ’Fenomen tkačkih svečanosti’. Dešava se samo

u blizini velike reke. Neki ljudi ne mogu ništa da vide. Priviđenje nastaje kad se

preostale misli umrlog susretnu s tugom preživelog. I meni je ovo prvi put... mislim

da si danas baš imala sreće.”

„Svakih sto godina...” Na brzinu sam sabirala sve stepene verovatnoće koji su

mi omogućili da vidim tu pojavu.

„Kada sam stigla da ispitam mesto, našla sam tebe. Moj životinjski nagon

govorio je da si i ti nekog izgubila. Zato sam te pozvala.” Jutarnje sunce joj je sijalo

kroz kosu. Urara, nasmešena, i dalje kao statua.

Kakva je, zapravo, osoba? Odakle je došla i kuda će odavde? I koga je videla

na drugoj strani reke? Nisam mogla da je pitam.

„Rastanak i smrt su strašno bolni. Međutim, snagu žene beskorisno iscrpljuje

nastojanje da se sačuva uspomena na ljubav toliko veliku da ne veruje da će se ikad

više ponoviti.” Urara je govorila žvaćući krofnu, kao da se radi o neobaveznom

ćaskanju.

„Zato mislim da je veoma dobro što smo danas uspele da se na pravi način

konačno oprostimo.” Oči su joj se užasno rastužile.

 „... Da”, rekla sam. „I ja tako mislim.” Urarine oči su se blago skupile dok je

sedela na suncu.

Hitoši se pozdravio mahnuvši mi. Bolan prizor, kao da mi je zrak svetlosti

probio srce.

Još nisam mogla do kraja da shvatim da li je to dobro. Znala sam samo da u

tom trenutku, dok sedim na jakom suncu, preostala uspomena izaziva jak bol u

mojim grudima. Bolelo je toliko da sam jedva disala.

Pa ipak... pa ipak, dok posmatram Uraru kako mi se osmehuje, usred tog

mirisa slabe kafe, imam jako osećanje da sam bila veoma blizu „nečemu”. Čula sam

kako prozorska okna klepeću na vetru. Bez obzira na to koliko mogu da ogolim

svoja osećanja, koliko god naprezala oči, poput Hitošija na rastanku, to „nešto” će

zauvek ostati prolazno. Neosporno. To „nešto” je sijalo u sumornoj seti snagom

sunca; velikom brzinom približavala sam se cilju. Pod kišom blagoslova, izgovarala

sam molitvu, kao napev: Daj mi da ojačam.

„Kuda ćeš sada?”, upitala sam dok smo izlazile iz pekare.

Smešeći se, uhvatila me je za ruku. „Srešćemo se opet jednoga dana. Nikad

neću zaboraviti tvoj broj telefona.”

Posle toga se utopila u talas ljudi koji su zakrčili jutarnje ulice. Posmatrala sam

kako odlazi i mislila da ni ja neću zaboraviti. Koliko si mi darovala.

„Video sam nešto pre neki dan”, rekao je Hiiragi.

Našli smo se da bih mu predala rođendanski poklon tokom pauze za ručak u

njegovoj gimnaziji, koju sam i ja nekad pohađala. Čekala sam na klupi kraj školskog

dvorišta i posmatrala đake kako prolaze; onda je dotrčao. Više nije bio u mornarskoj

uniformi. Seo je pored mene.

„Šta si video?”, upitala sam.

 „Jumiko”, odgovorio je. Srce mi je poskočilo. Đaci u belim gimnastičkim

dresovima trčali su pored nas i dizali prašinu.

„Mislim... prekjuče ujutro...”, nastavio je. „Možda sam sanjao. Čini mi se da

sam bio u polusnu kad su se vrata otvorila i Jumiko je ušla u sobu. Sve je bilo tako

prirodno da sam zaboravio da je mrtva. Rekao sam, ’Jumiko?’ Nasmešila se i stavila

prst na usta, ’Pssst’. Prišla je ormanu, pažljivo izvadila mornarsko odelo, savila ga i

ponela. Onda sam joj na usnama prepoznao ’Zbogom’ i mahnula mi je. Nisam znao

šta da radim - zaspao sam misleći da je verovatno san. Ali mornarske uniforme

nema. Svuda sam je tražio. Onda sam se rasplakao.”

„Hmmm”, izgovorila sam. Možda može da se dogodi i na nekom drugom

mestu, a ne samo kraj reke? Pravi dan, pravo vreme. Pošto je Urara otišla, nisam

imala koga da pitam. A on je bio tako spokojan. U njemu je bilo skriveno mnogo više

nego što može da se vidi. Možda je imao moć da privuče događaj koji se inače

dešava samo na reci.

„Nisam valjda sišao s uma?”, rekao je šaleći se.

Blago prolećno sunce, a vetar nosi podnevnu graju iz školske zgrade.

Nasmejala sam se, predala mu poklon, gramofonsku ploču, i rekla: „Predlažem ti da

trčiš kada se tako osećaš.”

I Hiiragi se nasmejao. Sedeo je tako usred svetlosti i smejao se.

Hitoši:

Nikad više neće biti kadra da se vratim na ovo mesto. Dok minuti klize, i ja se

krećem unapred. Tok vremena ne mogu da zaustavim. Nemam izbora. Idem.

Jedan karavan je zastao, drugi polazi. Postoje ljudi koje tek treba da upoznam,

kao i oni koje više nikad neću videti. Ljudi koji su otišli pre tebe, ljudi koji samo

prolaze. Postaju prozračni još tokom pozdrava. Moram da nastavim da živim s

rekom koja mi teče pred očima.

Iskreno se nadam da će uz tebe zauvek ostati deo mene, devojčice-devojke.

Hvala ti što si mi mahnuo na odlasku.

Prevod sa engleskog

Ksenija Todorović
 IŠI ŠINĐI

NA MESTU KEGLI

Pre skoro dvadeset godina, industrija ribe je stvorila ovaj bogati grad. Danas

retko ko dođe, osim nekoliko turista tokom leta. Kaldrmisan puteljak pružao se,

ocrtavajući elegantne krivine, sve od železničke stanice do brdovitog kraja ostrva.

Svakog proleća, skupine belih rada i maslačka provirivale su iz crnih pukotina u

asfaltu.

Tri puta na sat linijski autobus ide od stanice do luke. Većina stanovnika, koji

su uglavnom radili na brodovima, vozikali su se okolo u svojim oldtajmerima. Nigde

se nisu osećali prijatno ako oni sami nisu bili za volanom. Svakog jutra bi odlazili

svako na svoj posao - jedan od njih je bio vodoinstalater, drugi moler - a uveče bi se

odvezli sve do kraja puta, do samog vrha brda, šaljući ka nebu, poput dimnih

signala, paperje belih izduvnih gasova.

Ovi bivši ribari bi, međutim, veoma retko uzimali volan u ruke posle zalaska

sunca, jer su svako veče praznili čašu za čašom u baru preko puta luke, kao da se

održavalo nekakvo takmičenje, sve dok se ne bi potpuno ošamutili od alkohola.

Njihove žene, kod kuće, rano su odlazile u krevet. Svake noći, tačno pet minuta pre

ponoći, barmen bi pozvao taksi. U jedan i deset muškarci bi, s glavom napred,

pohrlili ka zadnjem sedištu taksija, baš kao što se upecane bonito tune 42 nagomilaju

na otvoru skladišta. Kad bi barmen očistio lokal i završio s pranjem posuđa, sam bi

popušio jednu cigaretu, a onda bi, svake noći u jedan i trideset, ugasio svetleću

42 Okeanska bonito tuna jedna je od mnogobrojnih vrsta tune srednje veličine. Grabljivica je karakteristična po
tome što ima tanku kost kao potporu u perajima. (Prim. prev.)
reklamu sa slikom sirene duge kose, čije su grudi prekrivale školjke.

Taksi služba je na pola puta između luke i stanice. Ranije bi taksi kružio preko

celog ostrva, vozeći strance, moreplovce i žene, jezdeći tako kroz vetar koji je dolazio

s mora.

Na crnoj haubi počinje da se razaznaje prljavština. Grudve pamuka nalaze

svoj put kroz pukotine na kožnim sedištima. Ipak, vozila se redovno čiste i svake

noći kada se završi smena, vozači pažljivo prebrišu spoljašnjost vozila. Znalo se da je

predsednik taksi službe veliki kicoš još od mladosti. Pre dvadeset godina, bio je

jedan od prvih vozača u regionu sa sportskom kravatom oko vrata. Svi su mu se u

početku podsmevali i govorili mu da izgleda kao voditelj iz kabarea. Međutim, ljudi

su se danas toliko privikli na te kravate, koje se vijore sa kragni vozača, da sada

izgledaju kao nešto najnormalnije na svetu. Kravate su prave, ne one pričvršćene

štipaljkom - svaka je ručno tkana.

Bilo je jedanaest uveče kada je telefon zazvonio. Pet vozača okupljenih ispred

televizora zgledali su se.

„Malo je rano, zar ne?”, rekao je bivši kuvar s belim brkovima.

„Kladim se da je u pitanju tuča, možda se neko posekao na staklo.”

„Ne, za to bi pozvali hitnu pomoć”, rekao je kratko podšišan mladić (bivši

učitelj iz osnovne škole).

Poziv nije bio iz bara, bio je od starice koja živi na imanju na vrhu brda.

Petorica ljudi su ponovo razmenili poglede.

Visoki čovek stisnutih usana ustao je i uzeo svoju kapu sa čiviluka.

„Hej, hvala ti što ćeš preuzeti ovo”, rekao je drugi vozač.

 Čovek je klimnuo glavom i brzo izašao. Ponekad se mušterije iz bara prave

važne, pa ostavljaju napojnice skoro duplo veće od cene vožnje. Predsednik na taj

novac gleda kao na lični prihod vozača. To dobiju umesto bonusa.

Crni automobil stajao je na samom ulazu u garažu, šćućuren kao pas koji čeka

gazdu, presijavajući se na svetlosti uličnih lampi. Vozač ga je odmerio i skliznuo u

sedište. Nad njegovom glavom fijukao je prolećni vetar.

Vozač je bio veteran sa iskustvom dugim sedam godina; držao je u malom

prstu svaku uličicu u regionu. Vešto okrećući volan, za samo pet minuta skrenuo je u

neasfaltiranu ulicu ne zaustavivši se nijednom na crveno svetlo. Sve su kuće bile

ogromne, duboko utonule u mrak - svaka od njih stajala je napolju, u noći, kao

stražar na zidinama zamka. Nastavio je dalje brzinom puža, proveravajući brojeve

na kućama. Najzad, pred njegovim svetlima iskrsnula je jedna usamljena figura koja

je savršeno mirno stajala ispred jednospratnice koja se nekako izdvajala. Bila je to

zapanjujuće sitna starica. U rukama je držala čvrsto stisnutu torbu.

Ulazeći u auto, oslonila se na zadnje sedište i pažljivo zakoračila prvo jednom

pa drugom nogom. Vozač ju je upitao kuda želi da je odveze. Na tren je delovala

iznenađeno, a onda je lako uzdahnuvši rekla:

„Samo vozite tamo.”

„Samo da vozim kuda?”

„Samo tamo”, ponovila je starica.

Nakon toga je počela da kruži jezikom po usnoj duplji delujući zadovoljno.

Veliki mladež na njenom obrazu ležerno se klatio tamo-amo. Vozač stisnutih usana

počeo je da razmatra mogućnosti ne rekavši ni reči. Postojala je na zapadnoj strani

luke, u kamenjaru, kuća jednog starca, koju su zvali Vila Marija. U ovo doba je kapija

verovatno već zatvorena, ali, opet, možda i nije.

„Mislite na Vilu Marija, zar ne?”, upitao ju je naglašavajući svaku reč.

 „Da, tako je”, spokojno je odgovorila starica.

Dok su prilazili obali, zapadni vetar je zaduvao jače. Električne žice su brujale

kao zategnute strune. Pahne koje su pratile liniju puta povijale su se ka unutrašnjosti

ostrva. Taksi se uspeo uz padinu, a onda je počeo da se spušta. U pozadini su se

presijavali automati nanizani jedan do drugog.

U Vili Marija svetlost je dopirala samo s jednog prozora na drugom spratu.

Kada je vozač predložio da uvede staricu unutra, ona se blago osmehnula i odbila,

odmahujući glavom nekoliko puta. Platila je vožnju i izašla iz automobila. Nalet

vetra udario joj je direktno u leđa, zahvatajući nekoliko pramenova kose koji su se

vinuli u nebo. Ali starica je samo stajala tamo savršeno mirno, povijenih leđa,

gledajući dole. Posmatrao je u retrovizoru kako njena silueta postaje sve manja.

Naposletku se stopila s tamom i potpuno se izgubila. Vozač je nagazio gas lupkajući

prstima po volanu. Bilo je i dalje dovoljno vremena da se vrati i odveze goste iz bara.

Dva dana kasnije, kasno po podne, isti vozač pozvan je u predsednikovu

kancelariju. Predsednik je nosio karirane pantalone i blejzer sa zlatnim dugmićima.

Uzdahnuo je i spustio pogled dole, na svoj sto, i nevoljno pročitao ženino ime.

„Da li si ti prekjuče vozio ovu gospođu?”

Vozač nije bio siguran o čemu predsednik priča, ali maglovita melodija

staromodnog imena nagnala ga je da pomisli na staricu.

„Odvezao sam staricu s kraja neasfaltirane ulice do Vile Marija.”

„Oh!”, predsednik je podigao pogled. Izgledao je iscrpljenije nego što ga je

vozač ikada video.

„Da li se nešto desilo?”, upitao je vozač.

 „Skočila je”, odgovorio je predsednik. „Bacila se u okean sa stenja sa zapadne

strane. Voda ju je jutros izbacila iznad letnjikovaca. U torbi je imala novčanik i

svesku. I naš račun ubačen unutra.”

Vozač je ćutao.

„Policija me je pozvala”, uzdahnuo je predsednik gledajući u plafon. „Žao mi

je zbog ovoga, ali moraćeš da odeš na razgovor sa njima. Javiću nekome da danas

preuzme tvoju smenu.”

U policijskoj stanici, vozač je objasnio šta je video onog dana, kako se sve

odvijalo. Šef policije, koji je bio zadužen za izveštaj, bio je čovek setnih očiju. Izvadio

je paklo cigareta i pitao vozača da li želi jednu, a kad je ovaj odbio, ponudio mu je

ljutu bombonu. Bile su to bombone od đumbira, za odvikavanje od pušenja.

„Kuća je delovala uredno i čisto, a ona je izgleda bila dobrog zdravlja... Nema

nikakvih nagoveštaja o tome zašto bi učinila tako nešto.”

„Da li je imala porodicu?”

„Oni su na putu ovamo. Izgleda su imali rođendansku proslavu za njenog

unuka baš prošlog meseca. Rekli su da ga je tom prilikom naučila da igra kolariću-

paniću.” Šef je odmahnuo glavom: „Ponekad nam takve stvari samo dođu,

pretpostavljam da nikada ne možemo predvideti kako će se nečiji život okončati, zar

ne? Ne vidimo nijedan korak pred sobom. Hej, može još jedna bombona?”

Kada se vozač vratio u kancelariju, među svojim kolegama je primetio

neočekivano lice. Starog Meku, koji je napustio službu pre tri godine da bi započeo

samostalni biznis. Rastezao je tregere koje je nosio preko tankog džempera, a onda bi

ih pustio da se odbiju o njegov okrugli stomačić. Pre sedam godina, kad je vozač

stisnutih usana počinjao da radi, ovaj ga je uveo u posao. Posedovao je zavidno

znanje o automobilima, ali kad je jednom bio mrtav pijan, skljokao se unazad na

leđa. Izgledao je, kako je neko tada primetio, baš kao prevrnuta kornjača. Otada ga
zovu Meka.43

„Šta ima, izgledaš baš gadno!”, Meka je glasno coknuo jezikom. „Lice ti

izgleda kao da te je neko polio benzinom na spavanju!”

Kolega s belim brkovima bio je usred prepričavanja priče. Bila je to neka

dogodovština koju mu je ispričao vozač iz drugog grada. Izgleda da su prošlog

meseca dve sestre, obe srednjoškolke, ušle u njegov taksi. Rekle su mu da im baka

umire i dale mu ime poznate bolnice u centru grada. Auto-put je bio potpuno

prazan. Sestre su sedele na zadnjem sedištu i držale se za ruke, drhteći sve vreme.

Kada su stigli do bolnice, sestre su mu rekle kako moraju da odu do oca po novac i

uletele kroz glavni ulaz bolnice. Vozač je čekao sat vremena, ali one se nisu vratile.

Izgleda da taj deo grada nije poznat samo po bolnici - u blizini je i veliki šoping

centar gde omladina voli da provodi slobodno vreme.

Onda je sledeće nedelje isti taj vozač povezao neku skupoceno odevenu ženu.

„Žao mi je, nemam novca kod sebe trenutno”, izjavila je ona dostojanstveno, „ali te

uveravam da ću ti pokazati svoju zahvalnost ako me odvezeš.” Vozač je oklevao, ali

ju je na kraju povezao, ne obavestivši svoju službu, u grad trista kilometara ka

severu. Pola dana kasnije zaustavio se ispred kompleksa toliko velikog da bi mogao

da bude hram. Dugačak red ljudi obučenih u crno protezao se pokraj zida. U

trenutku kada je zaustavio auto ispred glavne kapije, svi muškarci su se poklonili.

Markantan stariji čovek na čelu reda pružio mu je kroz prozor paket umotan u

platno. Kad ga je otvorio, unutra je pronašao dva svežnja novčanica, još uvek

zapečaćena.

„Istina je, ima svakojakih putnika na ovom svetu”, rekao je vozač gladeći

svoje brkove. „Ko zna, možda će sutra neko od vas da pokupi neku neverovatnu

lepoticu, ili kralja nekakvog tropskog raja. Ko zna, ako bude dobro raspoložen,

možda vam pokloni ostrvo!”

43 Igra reči: „kame” na japanskom znači kornjača, a „meka” se dobije kad se obrnu slogovi, čime se aludira na
kornjaču izvrnutu naopačke. (Prim. prev.)
 Drugi vozači su prsnuli u smeh. Ali kad su primetili da jedan od njih i dalje

ćuti, brzo su utihnuli. Neko je ugasio televizor. Neko drugi je otišao da isključi grejač

čajnika koji je ponovo provreo.

„Hej, slušaj!”, namestio se Meka i nastavio: „Mi smo vozači. Naš posao je da

bezbedno odvezemo svoje mušterije gde god žele. To je sve za šta smo mi odgovorni.

I znaš šta? I da prokljuvimo šta se dešava u njihovim životima, verovao ili ne,

nekulturno je mešati se. Ne bi trebalo to da radiš. Ne treba da se bavimo stvarima

koje nas se ne tiču, i ne treba da uplićemo mušterije u svoje probleme - to je važan

deo posla vozača.”

Iako je govorio odsečno, bilo je nečeg tužnog u Mekinom izrazu lica. Izgledao

je kao dete koje je ostavljeno samo na nekom nepoznatom mestu. Vozači su znali da

se obraća svima njima.

„Ja sam odvezao staricu do stena”, rekao je vozač stisnutih usana. Ja sam je

odveo tamo, tačno do mesta gde je umrla. Starica nije ni rekla kuda tačno želi da

ide.”

„Nije rekla?”

„Nije”, vozač je kratko mahnuo glavom. „’Samo tamo’, to je sve što je rekla,

ništa više. Ja sam taj koji je odlučio da je odveze do Vile Marija. Da je nisam odvezao

tamo, možda bi se vratila svojoj kući i otišla u krevet kao i uvek. Čak i da nisam

odbio da je odvezem, da sam se samo uputio ka policijskoj stanici, ovako nešto se

sigurno ne bi dogodilo.”

Ostali vozači su slušali zadržavajući dah.

„Stvarno tako misliš?”, upitao ga je Meka. „Pitam se da li bi imao petlju da joj

kažeš da izađe iz taksija. Da li bi mogao da, na svoju sopstvenu odgovornost,

odvezeš jadnu, unezverenu staricu do policije?”

Vozač je stajao nemoćan da odgovori. Zazvonio je telefon i žena koja je

obavljala dispečerski posao spuštene glave je otišla da se javi.

 „Slušaj, poznajem te. Dobar si vozač. Toliko dobar da bih ja, ako bi mi trebao

taksi, verovatno pozvao tebe. Uredno održavaš svoje vozilo, dobro brineš o

kočnicama. Upućen si u kojekakve stvari, ali ne pričaš okolo o tome. Zar ne shvataš

da svi ovde misle da si najbolji vozač koga znaju?”

Začuo tihi žamor: „Tako je.”

„Naravno da jeste.”

„Istina.”

„I za kraj, ta starica je naišla na istinski dobrog čoveka. I imala je zadovoljstvo

da se lepo i udobno vozi. Kladim se da joj je bilo prijatno u kolima. Možda je na

trenutak zaboravila na to šta joj se zapravo dešava. Nisi je odvezao na pogrešno

mesto. Te stene su verovatno bile odredište na koje je želela da ode. Vidiš? Kažem ti,

kada ti je rekla kuda želi da je odvezeš, dobro si je razumeo.”

Meka je tu zastao.

Vozač je takođe čutao.

Svi su stajali zbijeni, ćutke, zamišljajući staricu koju nikada nisu videli. Svako

od njih je zamislio drugačije lice, ali je svako bilo duboko izbrazdano borama i svako

je bilo nasmejano.

Posle toga je grupa vozača koji nisu bili na dužnosti otišla u kuglanu na kraju

grada. Tamo mogu da se kuglaju do jutra. To je bila jedna od razonoda dostupnih

vozačima taksija iz ovog kraja koji su radili noćnu smenu. Predsednik taksi službe je

bio i potpredsednik kuglaškog kluba; jednom, dok je bio mlad, osvojio je prvo mesto

na regionalnom šampionatu. Njegovi vozači su mogli da se kuglaju celu noć po

specijalnoj ceni za članove kluba. Bez svojih kravata, stariji vozači su delovali čak i

starije, a mlađi su izgledali kao dečica.

Fijuuuuuu! Buuum!

Fijuuuuuu! Buuum!
 Zvuk oborenih kegli i kugli koje se kotrljaju niz staze odjekivao je kroz

bleštavo osvetljenu salu. Vozač stisnutih usana nije bio naročito dobar u kuglanju:

kada mu je dobro išlo, mogao je da dobije dva pogotka u partiji. Kugla novog vozača

kratko podšišane kose skoro svaki put je ravnomerno klizila kroz kuglanu. Zabeležio

je dva pogotka u svojoj drugoj partiji, zaprepastivši time svoje drugare vozače. Meka

je sedeo blizu table za beleženje poena i sa usiljenim osmehom na licu ispijao pivo iz

limenke. Nije mogao da se kugla. U mladosti je smrskao levi palac ruke na dizalici.

Fijuuuuuu! Buuum!

Mršavi bivši ribar dobio je pogodak!44

Fijuuuuuu! Buuum!

Opet je došao red na vozača stisnutih usana. Ugurao je prste u rupe i

zamahnuo iz sve snage s ruba staze. Kugla je skrenula s putanje i skliznula u kanal

ne oborivši ništa, samo očešavši jednu drvenu keglu.

„Bacaš ih prejako!”, veselo je viknuo bivši učitelj.

Zatim sledeća kugla. Ovog puta, ostale su tri kegle sa strane.

„Verovatno sam bolji u vožnji”, vozač stisnutih usana je uputio skrušen izraz

Meki, koji mu se osmehivao. Rezultat je izašao na digitalnom displeju iznad

kuglaške staze. Sve brojke na ekranu bile su manje od starta na taksimetru. 45

Seo je na plastično sedište i gledao u kugle svojih kolega, ispijajući male

gutljaje iz limenke sa đusom. Zift crna kugla ležemo je klizila niz stazu, a zatim

udarila u uredno poređane redove kegli oborivši ih sve odjednom. Kegle su poletele

pokošene sa staze, a odmah zatim već su ponovo bile poređane na uobičajen način.

Trenutak kasnije, naredna kugla se već tiho približavala novoj garnituri kegli.

Fijuuuuuu! Buuum!

44 Pogodak, „spare” na engleskom, kada igrač sruši svih deset kegli u jednoj rundi od dva bacanja. (Prim. prev.)
45 Kada je priča nastala, početna cena na taksimetru bila je oko 600 jena, što u kuglanju znači da igrači još uvek
nisu osvojili dovoljno bodova u partiji. (Prim. prev.)
 Fijuuuuuu! Buuum!

Ćutljivi vozač je osetio kao da ga je nešto hladno steglo u stomaku. Imao je

ženu i sina koji samo što je krenuo u osnovnu školu. Otprilike u ovo vreme bi se

okupali, možda gledali televiziju tamo, u njihovom stanu, među svim tim belim

kućama u javnom kompleksu zgrada ispod zift crnog neba. I večeras je duvao jak

vetar sa zapada. Duboko u svojim ušima mogao je da čuje nalete vetra kako fijuče

kroz prozore njegovog stana. Vozač je olizao svoje suve usne.

Fijuuu! Buuum!

„Pogodak!”

Kolega s belim brkovima je pucnuo prstima. Meka je zatapšao, tek toliko da

deluje kao da učestvuje. Bez okolišenja, pravo u metu. Poslednji osmeh koji mu je

uputila starica. Talasi koji besno udaraju o nevidljive stene, jedan za drugim, sa ivice

potpuno crnog mora. Bele kegle usisane u tamu s druge strane, a onda još jednom, iz

mraka, izlazi novih deset kegli poređanih u savršene redove.

Fijuuuuuu! Buuum!

„Šta je bilo?”, upitao je Meka vozača kad je ovaj ustao. „Ideš u toalet?”

„Ne”, rekao je vozač, „moram da telefoniram.”

Vozač stisnutih usana okrenuo je broj svog stana na javnom telefonu.

Zazvonilo je jednom, drugi put - posle trećeg zvona neko je podigao slušalicu.

„Halo?”, promrsio je.

„Hej!”, bio je to dečakov glas, vedar i uzbuđen. Veza je bila loša, čulo se

zujanje. „Hej, tata... jesi li to ti?”

„Ja sam”, odgovorio je ćutljivi vozač duboko uzdahnuvši.

„Šta nije u redu... tata?”

Fijuuuuuu! Buuum! Čuo se zvuk kotrljanja kugle sa staze.

 „Doći ću uskoro kući”, rekao je vozač oslonivši se na zid. Glas mu je bio

neobično povišen. „Dolazim kući za pola sata. Prenesi tako mami umesto mene,

važi?”

Njegov sin je promrmljao neki odgovor; nije moglo dobro da se čuje šta je

rekao. Delovalo mu je kao da njegov sin priča kroz vodu, ili sa nekog veoma

udaljenog mesta.

Vozač je spustio slušalicu i bacio pogled ka stazama za kuglanje. Onda se brzo

okrenuo na petama, stegnuo pesnicu oko svežnja ključeva u svom džepu i hitro

krenuo napolje, ka parkingu.

Prevod s japanskog

Marija Jamasaki Vukelić

 ŠUIĆI JOŠIDA

PARK LIFE

U podzemlju ispod raskrsnice Hibija prolaze tri metro linije. Ako ovaj deo

grada, gledajući zgradu Jurakućo Marion kao ukras na vrhu rođendanske torte, iz

vazduha oštrim nožem presečemo na dva dela, kora torte bi sigurno bila tu gde su

stanice, a tuneli i prolazi metroa bili bi izukrštani kao u košnici. Ma koliko nadzemni

ukras bio dopadljiv, torta koja je iznutra šuplja nije nešto što bi iko poželeo.

Prošavši kroz izlaz, dok sam pazio na mokar pod koji se upravo čistio, pošao

sam prema izlazu za park Hibija. Plafon pravolinijskog podzemnog prolaza tako je

nizak da što duže hodam njime to više imam osećaj kao da sam sve niži i niži. U

hodu sam se osvrnuo za sobom, ali žena koja je sa mnom izašla iz metroa nije bila

iza mene. U toku vožnje linijom Hibija nešto se dogodilo. Metro je neko vreme stajao

na stanici Kasumigaseki sa isključenom klimom, a da nismo dobili nikakvo

objašnjenje preko razglasa. To mesto je takvo da mi dođe da počnem da njuškam

okolo tražeći neki čudan miris. Koliko je dugo metro stajao u mestu, toliko sam ja

oslonjen na vrata nezainteresovano gledao bilbord Mreže doniranja organa Japana

koji se video kroz prozor. Na bilbordu je pisalo: „Postoje stvari koje nastave da žive i

posle vaše smrti. To je vaša odluka”. Verovatno sam bio suviše odsutan. Mislio sam

da iza mene i dalje stoji stariji kolega Kondo, koji je zapravo već izašao na stanici

Ropongi.

„Bacite pogled na ono. Zar nije malo jezivo?”

Pokazujući prstom kroz prozor, okrenuo sam se i osmehnuo nepoznatoj ženi

koja je stajala iza mene. Ostali putnici su se svi okrenuli ka meni. I ta žena je bila u

čudu zbog mog iznenadnog obraćanja. Međutim, kada su putnici počeli da se smeju

na moj račun, ta nepoznata žena je pogledala kroz prozor i potpuno prirodno mi

odgovorila: „Stvarno jeste jezivo.” Sad je bio red na mene da budem začuđen.

„... Zamisao da moj organ nastavlja da živi i posle moje smrti pomalo je

bizarna, nekako je zastrašujuć osećaj, zar ne?”

Žena je tako nastavila razgovor. Obraćala mi se kao da priča sa

dugogodišnjim poznanikom. Zacrveneo sam se u licu, onda sam počeo da se znojim

ispod pazuha. Ostali putnici su zaključili da se nas dvoje poznajemo, samo što nismo

progovarali neko vreme, i već su izgubili interes za nas.

Metro je i posle toga stajao još dosta dugo. Žena je gledala u viseće reklame,

kao u prazno, dok sam se ja, prilepivši lice uz prozor da nam se pogledi ne bi sreli, u

sebi molio da se metro što pre pokrene.

Kad prođem kroz tesan podzemni prolaz, ustrčim uz stepenice ka izlazu za

park Hibija. Dok službeno obilazim radnje, skoro svaki dan prelazim ove stepenice

ka parku, ali u ovom prolazu se nikada ni sa kim nisam mimoišao. Među brojnim

izlazima iz metroa postoje oni frekventni, kao što je izlaz „Sukijabaši”, dok ovaj nije

popularan, i kako svaki put njime prolazim sam, ne bi me začudilo da jednog dana

dobije ime po meni.

Kada se popnem uz polumračne stepenice, izađem sa stražnje strane lokalne

policijske stanice. Pošto preskočim nisku ogradu kraj javnog toaleta, na ulazu u park

osetim miris zemlje i trave, tako različit od vazduha podzemne železnice. U parku

uglavnom gledam da hodam pognute glave. Da ne bih gledao u daljinu, prolazim

putanjom kroz šumarak koji kruži oko jezerceta Šinđi gledajući samo u svoje noge,

pa kroz red javora i pored male muzičke dvorane stižem na plato sa velikom

fontanom. Na platou su golubovi koji sumanuto kljucaju hranu kao da im je sudnji

dan. Pažljivo koračam da ih ne zgazim i presecam plato da bih polagano seo na

jednu od klupa koje okružuju fontanu. Tada pogled ne smem da podignem odmah.

Najpre olabavim kravatu, pa srknem gutljaj kafe iz limenke kupljene na kiosku

metroa. Bolje je kad pre podizanja pogleda sklopim oči na par sekundi. Polako

duboko udahnem nekoliko puta i naglo podignem glavu sa širom otvorenim očima.

Kada se oči odjednom otvore, pejzaž zablista: velika fontana, tamnozeleno drveće,

hotel Imperial, sve odjednom, bilo da je blizu ili daleko, uleće u vidno polje

poremećene perspektive. Malo je naporno za oči koje su se navikle na uzan

podzemni prolaz - kao da se nešto u središtu glave zaljulja, te se dešava da doživim

blago stanje transa. Dešava mi se i da mi krenu suze iz nepoznatog razloga.

Međutim, ako tim suzama pokušam da nađem razlog, odjednom kao da se otreznim

i suze se najednom osuše.

Sinoć sam gledao film „Unzipped” u stanu bračnog para Udagava. Pošto se

oni i dalje ne vraćaju, tu smo bili samo mi, njihov ljubimac majmun Lagerfeld i ja. Na

početku sam gledao igrajući se sa veveričastim majmunom, pustio sam ga da mi se

popne na rame, bacao mu tenisku lopticu, ali izgleda da sam se kasnije u nekom

trenutku udubio u film, pa je oneraspoloženi Lagerfeld stao kao kip ispred televizora

i, glasno vriskajući, počeo da radi nešto nalik na vežbe za učvršćivanje zadnjice. Da

bih ga oraspoložio, iz kuhinje sam doneo suncokret i pružio mu dvadesetak semenki

sa dlana. Lagerfeld je uzimao jednu po jednu i, uz krckanje, spretno ih ljuštio i jeo.

Film je bio dokumentarac o modnom kreatoru Isaku Mizrahiju iz Njujorka i

počinjao je crno-belim snimkom njega kako izjutra, nakon završetka svoje modne

revije, u proleće 1994, stoji i u novinama čita komentare o svojoj kolekciji. Pisalo je

sledeće: „Revija je bila i uspešna i neuspešna. Takva je generalna ocena njegove

kolekcije.

Mešavina stilova, kombinacija za njega karakterističnih boja i izbor materijala

bili su promašaj. Ni večernja haljina nije bila ništa posebno.” Sklopivši novine, on

tiho zakorači napred mrmljajući: „Najgore moguće osećanje je dan posle revije.
Muka mi je ujutro i da ustanem. Budem umoran od revije, a ne mogu ni da se

ispavam.

Dok sam gledao film, shvatio sam poreklo imena Lagerfeld. Pošto radim na

promociji i prodaji u kompaniji koja se bavi uglavnom sapunima i parfemima, često

imam prilike da prelistam ženske časopise i smatram da imam neko znanje o svetu

mode. Zaista je među kreatorima kao što su Fendi i Šanel bila i osoba po imenu Karl

Lagerfeld. Možda su Udagave svom ljubimcu majmunu dali njegovo ime, a

Lagerfelda nazivaju i „diktatorom modnog sveta”.

Supružnici Udagava su trenutno, svako iz svog razloga, odsutni od kuće.

Kada me je Mizuho, koja mi je bila starija koleginica sa fakulteta, pitala da li hoću da

vodim brigu o njihovom majmunu, pomislio sam kako od njih do mog stana treba

samo tri minuta hoda, a i inače mi stalno pomažu za sve i svašta, te sam prihvatio

bez razmišljanja, ali mi nije palo na pamet da će to potrajati ovoliko dugo. Preciznije

rečeno, suprug Kazuhiro je otišao pre trinaest dana, a njegova supruga Mizuho pet

dana nakon toga. Razlog mi nije bio poznat. Ali gde se oni sada nalaze, to znam.

Kazuhiro je u biznis-hotelu na Šinagavi, a Mizuho je kod prijateljice iz srednje škole

koja radi kao stjuardesa na međunarodnim letovima, te, ako hoću, mogu da stupim s

njima u kontakt bilo kad.

Dok sam čekao Kondoa, koji je otišao do radnje na Ropongiju da dostavi

poster novog proizvoda, brojao sam koliko ima golubova na platou i razmišljao da li

ih ima više nego ljudi koji sede na klupama i pored fontane, i zapalio sam jednu od

samo tri cigarete koliko dnevno popušim, opušteno provodeći sunčano poslepodne.

Kada sam bacio pogled na plato, na njegovoj sredini je stajala prebledela

gospođa, koja je izgleda bila nova u parku, sa kesom hrane za golubove kupljenom u

radnji, opkoljena stotinom divljih golubova. Gospođa je verovatno očekivala da će

golubovima elegantno bacati hranu, međutim golubovi u parku Hibija nisu tako fino
vaspitani. Na sredini platoa se stvorila statua u obliku čoveka sa šarom golubova.

Nakon par sekundi, gospođa je vrisnula, bacila kesu na zemlju i pobegla sa platoa.

Čim je njena prilika nestala, u niskom letu se pojavio gavran. Golubovi, zastrašeni

jednim jedinim gavranom, mrzovoljno oslobodiše prostor.

Primetih Kondoa kako prilazi sa druge strane platoa i nosi gomilu papirnih

kesa. Izgleda da želi ponovo da pokuša, pa prilazi sa duboko pognutom glavom.

Kondo kaže da on nikako ne može da oseti onu vrtoglavicu koja se stvara od

poremećaja perspektive.

Kondo, koji je natenane prešao veći deo platoa, ostavi papirne kese pored

klupe, rukom mi dade znak da mu se ne obraćam i, kao što sam ga podučio, najpre

olabavi kravatu, zatvori oči na par sekundi, a onda naglo podiže lice ka nebu.

Golubove sa platoa uplašiše trube sa ulice Hibija i oni odjednom uzleteše.

Pošto Kondo ništa nije govorio, sa strane ga upitah: „Kako je bilo?”, ali je on i

dalje gledao ka hotelu Imperial s ozbiljnim izrazom lica, nakon čega odgovori: „Ipak

ne ide. Koliko god puta da sam pokušao, ne mogu da doživim taj divni osećaj o

kojem pričaš”. Ogorčeno je odmahnuo glavom.

„Nisam rekao da je osećaj divan. Samo da ti se vrti u glavi.”

„Pa o tome i pričam. Nema ni toga.”

Kondo puni 35 idućeg meseca, a sa ženom od koje se razveo pre dve godine

ima ćerku jedinicu sa starinskim imenom Haruko, koja ove godine kreće u

obdanište. Kaže da mu je dopušteno da vidi Haruko samo jednom u dve nedelje.

Jednom sam u supermarketu robne kuće šinđuku Takašimaja slučajno naleteo na

Kondoa koji je držao Haruko za ruku. Kada ju je on postiđeno predstavio: „To je ona.

To je moja ćerka”, Haruko, koja je stajala pored njega, reče „Ne kaže se za osobu to” i

napući svoja mala usta.

Generalno, Kondo nije moj omiljeni tip osobe. Ali ponekad se desi da
primetim da sam opušten kad sam sa njim. Razlog što mi nije omiljen jeste to što bez

pardona izjednačava sebe sa drugima, u stilu: „Kad gledam tebe, kao da gledam

sebe dok sam bio mlađi”, ili što nonšanlantno izgovara neverovatne gluposti poput:

„Ako bi ti izgubio posao, ja bih se sigurno pobrinuo za tebe” i slične lakomislenosti,

ali iz potpuno istih razloga mi se istovremeno i dopada. Da li je uopšte moguće da

razlozi za dopadanje i nedopadanje budu isti? Recimo, jednom prilikom sam sa

Mizuho gledao snimak Morisa Bežara, i ona je najavivši: „Nemoj me pogrešno

shvatiti”, nastavila sa: „... ali kada gledam telo igrača baleta, ne znam zašto, uvek se

setim Aušvica”, što sam ja tada smatrao vrlo grubim poređenjem, međutim, ako se

telo uzme kao nešto što uvek ima uzvišenu vrednost, možda i nije čudno što njegove

dve krajnosti zrače istim sjajem.

„Kondo, da li ste nekada gledali balet?”

Upitao sam ga to dok je u neuobičajeno nabujalom romantičnom raspoloženju

posmatrao mlade zaposlene žene u odelima uz komentar: „Krevet u kom spavaju

onakve žene sigurno miriše na buket cveća”. Na moje pitanje on je, namrštivši se,

odgovorio: „Balet... Bivša žena hoće da Haruko ide na časove baleta.”

„Hm, Haruko balerina. Pa, to nije loše.”

„Misliš? Mada žene koje se bave baletom jesu, kako da kažem, nekako ovako

krute. Kao „meni ne treba muškarac”. Voleo bih da i Haruko postane takva. Ali

majka joj je drugačija, pa me ponekad prođe jeza. Na kraju krajeva, ona menja

muškarce jednog za drugim zato što nema samopouzdanja, i po njihovom broju meri

svoju vrednost. Nije bitno koliko njih ju je zavolelo, nego ko ju je voleo... Ma, to što

sam je ja zaista voleo nema neku vrednost. Uglavnom, ne želim da Haruko postane

takva. Kako kaže moja bivša žena, u baletskoj trupi Rojal ne gledaju samo njenu

građu, već i građu njenih roditelja i njihovih roditelja. Toliko detaljno proveravaju da

li pripada tipu sklonom gojenju. A meni, otkako sam prestao da idem u teretanu,

stomak sve više raste...”

 Fontana pred nama visoko je izbacivala vodu. U tom trenutku, prolećni vetar

je dunuo preko platoa, a kapljice vode su orosile okolinu.

Sastanak u radnji kod Hibija Šante počinje u 15.30. Sastanku će prisustvovati

direktori radnje Ginza Plantan i Sukijabaši Hankju, kao i menadžer prodaje iz

centrale, i na njemu će biti odlučeno šta da se radi u vezi sa velikom količinom

uskladištene kupke od lavande, koja je izašla u prodaju krajem prošle godine.

„Kad pomenusmo Haruko, nedavno me je pitala: ’Tatin posao je kul, zar ne?’, i

to sva ozbiljna”, dok smo, krenuvši sa platoa kod fontane, kroz redove javora hodali

ka jezercetu Šinđi”, iznenada izjavi Kondo.

„I šta ste joj odgovorili?”, upitao sam, a on napravi čežnjivo lice i reče:

„Odgovorio sam ’Naravno da jeste’.”

„I Haruko se obradovala, zar ne? Zar to nije dovoljno?”

„Ti si baš hladan tip.”

Pupoljci na trešnji posađenoj na ulazu u prvu baštu dobili su boju i pomalo

krenuli da se otvaraju. Stariji bračni par sa Lajka foto-aparatom ispod drveta se

proteže na prste ne bi li video pupoljak. Kao da su joj cipele prevelike, ženi je

okrugla peta sa zalepljenim hanzaplastom izvirivala napolje.

„Jeste da ja to prodajem, ali reci mi, da li bi ti poželeo da se kupaš u vodi koja

je kao sok od pomorandže?”

Kondo me blago gurnu u rame i ja se okrenuh: „Sok od pomorandže?”

Izgleda da su vrhovi prstiju starijeg bračnog para uspeli da dotaknu pupoljak

trešnje.

„Pa ovaj novi proizvod nam je baš takva kupka, zar ne?”

„Nije sok, nego ima dodat ekstrakt ulja od kore mandarine...”

„Znam, čoveče. Ali zamisli, recimo, ujutro ja uzmem da popijem sok od

pomorandže i onda se nekako osetim kao da pijem vodu iz kade.”

 Hodao sam pored Konda duž jezerceta Šinđi. Na vrhu niske padine koju sam

bez razloga pogledao bilo je poređano nekoliko klupa. Pored sredovečnog čoveka,

verovatno službenika u prodaji, koji je sa dosadom pušio, primetio sam poznatu

žensku osobu. U prvom trenutku pogled mi je odlutao dalje, na veliko drvo, ali sam

uzviknuo „Ej!” i vratio pogled na to mesto. Pošto sam se naglo zaustavio, Kondo me

je ramenom udario u rame. Snagom kojom me je Kondovo rame odbacilo dok je on

izgovarao: „Šta... šta ti je?!” počeo sam da trčim obalom jezerceta Šinđi.

„Hej!”

Čuo sam Kondov glas kako me sustiže, te sam uzviknuo: „Sačekajte me

malo!” i nastavio ka kamenom stepeništu iza policijske stanice koje vodi uzbrdo,

preko padine.

Na klupi iznad padine, sa koje se pruža pogled na jezerce Šinđi, sa kafom iz

Starbaksa u jednoj ruci, pridržavajući kosu koju je mrsio prolećni vetar, bila je zaista

ona žena kojoj sam se slučajno obratio na liniji Hibija. Žena se okrenula i gledala me

dok sam trčao uz kamene stepenice. Možda me je sve vreme posmatrala kako

dotrčavam skroz sa druge strane jezerceta. Dok sam polako prilazio, pokušavajući

da utvrdim da li je to zaista njen profil, ona mi se prva obratila sa „Dobar dan”.

Začudo, dok mi se žena nije obratila, nisam ni razmišljao o razlogu što trčim prema

njoj. Samo sam pomislio: „Ah, to je ona žena” i impulsivno potrčao. Dok je žena

zurila u mene, tražio sam u glavi taj nepostojeći razlog, a ona je ponovo rekla „Dobar

dan” i osmehnula se.

„Dobar dan.”

Mahinalno sam odgovorio i pristojno se poklonio.

„Na koji izlaz si izašao?”

„Molim?”
 „Izlaz metroa!”

„Aha, izlaz za park Hibija.”

„A, tako. Ja sam izašla kod zgrade Micui. Vidiš, uvek kupujem ovo, pa zato.”

Žena je podigla čašu iz Starbaksa i pokazala je. Prsti koji drže čašu su dugački,

a nokti izgledaju kao da su mokri - možda su premazani bezbojnim lakom. Žena nije

baš mlada. Ali u odnosu na ono kad sam je video u metrou, njeni obrazi izgledaju

čvršće i svežije, ovako, na prolećnom svetlu. Mislio sam da je starija od Konda,

međutim možda je tek prešla tridesetu.

„Ovaj...”

Zato što je ona sve vreme vodila reč, sad sam se smelo ubacio u razgovor:

„Ovaj, imao sam osećaj da sam malopre nešto zaboravio da kažem, pa sam bez

razmišljanja dotrčao ovamo...”

„Malopre? Da mi se zahvališ?”

„Molim?”

„Pa da mi se zahvališ za to što sam odglumila da se poznajemo. Da nisam,

verovatno bi se od sramote digao sa zemlje kao balon, zar ne?”

„Aha... da, to. Ali nije to...”

„Šta je onda?”

Na vodenoj površini jezerceta koje se videlo pod nama ocrtavali su se

višestruki okrugli talasi od vodenih ptica. Vodene ptice su povremeno uranjale glavu

pod vodu, otresale telo i širile krila.

„Ti si uvek na onoj tamo klupi, zar ne?”

Žena je uprla prst ka obali preko puta jezerceta. Ispod crnog bora širokih

grana zaista se nalazi klupa na kojoj ja uvek sedim kada dođem ovde sam.

„Kad na toj klupi već ima nekoga, prolaziš pored nje bezbroj puta, kao da
želiš da ih oteraš, i skoro si sasvim očigledno namerno razgovarao mobilnim ispred

para koji je sedeo na njoj, zar ne? Neka tri minuta si glasno pričao, a kad je par

nervozno ustao, tvoje zadovoljno lice... još uvek ne mogu da ga zaboravim!”

Dok sam je slušao kako priča, uživao sam u njenom čudnom glasu. Nekako je

bio privlačan - ne boja glasa, već njegov raspon.

Žena je držala maramicu u ruci. Na tkanini tankoj poput ešarpe nacrtane su

crvene ruže. Blago se oseća miris kafe koju pije.

„Postoje u ovom parku dve osobe koje mi naročito privlače pažnju. Jedna od

njih si ti. Možda zvuči nepristojno, ali koliko god da te posmatram, nikako da mi

dosadi.”

„Nikako da ti dosadi?... Ali ja samo sedim na klupi!”

„To jeste, ali opet...”

Pošto me je žena pomno posmatrala, nehotice sam skrenuo pogled prema

kompleksu vladinih zgrada Kasumigaseki i gledajući u nebo postavio pitanje: „A ko

je drugi?”

„Drugi je muškarac kojeg ponekad viđam na platou kod fontane. Mislim da

ima oko šezdeset godina. Uvek pokušava da digne u vazduh nešto kao mali balon...”

„Aha, viđao sam tog čoveka.”

„Stvarno?”

„Da. A šta on to radi?”

„Ni ja ne znam baš tačno, ali mi uglavnom izgleda kao da želi da taj mali

balon poleti ravno u nebo. Znaš, obično ga ponese vetar ili se vrti dok se podiže, zar

ne? Kao da ga usavršava da se to ne bi dešavalo. Mada ne znam zašto.”

„Jeste li ga pitali?”

„Jednom sam slučajno bila na klupi pored njega i krišom slušala šta priča
preko mobilnog. Mislim da je razgovarao sa suprugom, pravdao se nešto, govorio da

će se vratiti do večere, pominjao nešto o brzini, nešto o težini...”

I dalje nije bilo jasno zašto sam ja došao na ovo mesto. Ponovo sam skrenuo

pogled na jezerce Šinđi, na šta mi je žena rekla „Kada odavde pogledaš na jezerce,

stvarno ima oblik kao ideogram srce, zar ne?”46 Kad ona tako kaže, možda tako i

izgleda. Ocrtao sam u vazduhu znak za srce preko površine jezerceta. Šta li sam

zaboravio da kažem malopre i dalje mi nije bilo jasno, ali mi je kao kroz maglu palo

na pamet da je to možda baš ovo. Bilo me je malo stid da sad to kažem naglas, ali

sam ipak hrabro izgovorio: „Što se tiče onog od malopre, nisam imao nameru da se

podsmevam.” Na ove moje neočekivane reči, ona nakrivi glavu držeći kosu koja joj je

letela na vetru.

„Pa malopre, kako da kažem, nisam mislio da ismevam ljude koji doniraju

organe. Jesam pomislio kako je jezivo da ’i posle smrti tvoja odluka nastavlja da živi’,

ali ne u smislu...”

Ona me je na trenutak pogledala u oči, a onda počela da se smeje rekavši: „Ti

si odande dotrčao samo da bi mi to rekao?”

Osetio sam nečiji pogled s leđa i okrenuo se. Kondo se sa polovine kamenog

stepeništa istezao da vidi šta se ovde dešava. Pošto sam već skoro kasnio na

sastanak, naklonio sam se i otišao s rečima: „Idem sada”. Kako sam krenuo ka

Kondu, čuo sam kako žena kroz smeh govori: „Čekaj, ni ja ih nisam ismevala”, ali se

namerno nisam osvrnuo. Kondo mi se obratio sa pomalo strogim izrazom lica: „Šta

bre ti to radiš?”, ali nije skidao pogled sa žene dokle god je mogao da je vidi.

Sledeća dva dana žena sa starbaksom nije se pojavljivala na klupi jezereeta

Šinđi.

Pre nego što bih otišao u radnju kod Hibija Šante, običaj mi je bio da pojedem

46 Naziv jezerceta piše se karakterima koji znače „srce” i „ideogram, slovo” (Prim. prev).
kasni ručak u parku Hibija, tako da nisam čekao specijalno nju, ali kada sam

zagrizao sendvič sa šunkom na svom uobičajenom mestu, uhvatio sam sebe kako

gledam u klupu na vrhu padine. Kondo je ženu koju sam upoznao na liniji Hibija

prozvao „žena sa starbaksom”, i od onog dana mi svaki put kada se vidimo postavlja

pitanja kao što su „Šta je bilo sa onom ženskom?” ili „Šta si ti njoj rekao u metrou?”

Ma koliko ga ja ubeđivao: „Nije to što mislite”, njemu to ništa nije značilo, i posle

nekog vremena je od ’one ženske’ postala ’žena koja je pila kafu iz Starbaksa’, da bi je

na kraju krstio kao ’ženu sa starbaksom’. Kondo je smatrao da se to što je ona pila

zove moka kafa. „Video si da je na čaši koju je imala pisalo ’m’ od moka kafe?”, reče

on, na šta sam ja zadivljeno rekao: „Kako ste uočili takav detalj?”, da bi on nastavio:

„Imam veoma dobar vid. Eno, i slova na onom posteru što je nalepljen tamo...

’Bogata pena od svežeg voća ispraće vam kožu izuzetno nežno’, ’Sveže sa mangom i

breskvom’, ’Učinak kupke od lavande je...’”, i nije prestao sa čitanjem dok ga nisam

zaustavio rečima: „Dovoljno je.”

U ruci osobe koja je prošla ispred klupe bila je čaša iz Starbaksa, pa sam naglo

digao pogled da proverim, međutim vlasnik ove kafe bio je sredovečni belac. Shvatio

sam da kada duže vreme neobavezno provodim na klupi u parku, pejzaž postaje

nešto što zapravo vidim samo kad sam svestan. Jezerce u kojem se oblikuje talas,

kamena ograda sa mahovinom, drveće, cveće, oblak iza aviona - kada je sve to

zajedno u okviru vidnog polja, zapravo se ništa ne vidi. Tek kada obratiš pažnju na

neku pojedinačnu stvar, recimo vodenu pticu, tada se prvi put pojavi vodena ptica

kao vodena ptica, odvojena od ostalih stvari. Kada ne gledamo ništa konkretno, ili

kada je sve živo u vidnom polju, ono što moje oči zapravo vide - kao posledica

pogleda u čašu - jeste, na primer, Njujork, u koji sam putovao dok sam još studirao, i

Starbaks, u koji sam tada ušao prvi put u životu, dok u nosu osećam divan miris

zrna kafe koja se peku i miris cimeta. Za šankom je stajao crnac razvijen kao bokser

teške kategorije. Mrko me je gledao pravo u oči i brzo postavljao brojna pitanja, ali ja

nisam uspevao da razumem nijednu reč. Na debelom prstu tog crnca, koji je
nestrpljivo udarao po šanku, bilo je puno srebrnih prstenova. Odustavši, na sva sam

pitanja odgovorio sa „Yes”, a on je sav smoren prosledio narudžbinu u kuhinju.

Kasnije sam preuzeo čašu koja mi je data preko šanka i izašao na terasu da bih

pobegao iz radnje. Kada sam seo na stolicu i odahnuo, odjednom sam osetio umor

od hodanja po Njujorku. Sagnuo sam se i šakom izmasirao listove. Od prijatnog bola

osetio sam trnce u celoj nozi. Drvored pred mojim očima prekriven je opalim lišćem,

a iz daljine prilazi seda starica koju za ruku vuče zift crni doberman. Ta pojava mi je

bila tako šik da sam je sa divljenjem gledao.

U momentu sam pomislio da je starica koja mi prilazi možda muškarac, jer

sam sa Vašington skvera čuo tenor saksofon kako svira „Englishman in New York”

od Stinga i setio se da mi je Hikaru, drugarica iz srednje škole, objasnila kako je

starica koja se pojavljuje u spotu za tu pesmu zapravo muškarac koji se zove Kventin

Krisp, i da je on engleski pisac. I dan-danas kada se vratim u rodno mesto, obavezno

se čujem sa Hikaru. Nekada se viđamo nasamo, a nekada i sa društvom. Na proleće

kada sam imao šesnaest godina, bio sam član košarkaške sekcije i u sali za fizičko

sam se na prvi pogled zaljubio u Hikaru, koja je bila u gimnastičkoj sekciji. Tog leta

sam skupio svu svoju hrabrost da joj izjavim ljubav, ali ona mi je rekla da nikako ne

može na mene da gleda kao na dečka. Razlog je bio, reče: „Isti si kao moj mlađi

brat”, pa je moja izjava ljubavi bila odbačena kao nepotrebna stvar. Ali i pored toga,

ja sam jedanput poljubio Hikaru.

Ne, nisam SE poljubio sa Hikaru, nego sam JE poljubio.

Na leto, dve godine nakon naše srednjoškolske mature, našli smo se sa

kolegama koje odavno nismo videli i otišli u vožnju do mora, da bismo usput i

plivali, i kada smo pred zoru stigli na plažu, odlučili smo da dremnemo u kolima.

Na zadnjem sedištu kombija sedeli smo Hikaru i ja. Glasovi drugara koji su se bunili

kako ih je opet ujeo komarac i slične gluposti jedan po jedan su se utišavali, i

odjednom sam primetio da sam ja jedini koji ne spava. I Hikaru je zaspala pored

mene. Njeno lice, dok je spavala sa blago otvorenim ustima, sijalo se na plavoj
mesečini.

Iz neposredne blizine čuli su se talasi. Odlepio sam znojava leđa sa naslona

sedišta, zaustavio dah i polako, kao da ću da pokrijem njeno telo, održavajući

ravnotežu u poziciji kao da radim sklekove, da bi nam se tela što manje dodirivala,

približio svoje usne njenim. Još i pre nego što sam ih dotakao, znao sam da su te

usne mekane. Ne znam koliko dugo sam bio u tom položaju. Kad sam došao sebi,

držao sam Hikaru u zagrljaju. Kako sam je previše stisnuo, nisam mogao da joj

vidim lice, ali znao sam da se probudila. Nisam siguran na koji deo njenog lica sam

spustio usne, ali mislim da sam baš dugo vremena ostao tako. Na sedištu ispred

neko se promeškoljio, pa sam se užurbano odvojio od nje. Hikaru mi ništa nije rekla.

Samo je sa tužnim izrazom lica neko vreme gledala u mene. I dan-danas mogu da se

setim osećaja u bicepsima koji drhte dok održavam telo u položaju u kom su nam

usne skoro spojene. Na terasi Starbaksa sam tek onako izmasirao bicepse, dok su mi

pažnju držali starica i doberman, koji su se udaljavali od drvoreda, zbog čega nisam

primetio da se u radnji iza mojih leđa digla neka graja. Okrenuo sam se ne bih li čuo

razgovor između radnika, crnca, i mušterije, žene sa naočarima bez okvira, i shvatio

da sam izgleda odneo njenu kafu sa bezmasnim ili niskomasnim mlekom. Što se

mene tiče, ja sam samo odgovarao sa „Yes” na sva pitanja kojima me je radnik zasuo,

platio račun i smatrao da je šolja koju su stavili na šank ono što sam naručio. Ta žena

je bila napeta kao da će da proverava šolje svih gostiju u radnji. Uzeo sam šolju,

uspaničeno kao da bežim sa terase, perspektiva u vidnom polju mi se poremetila i

odjednom mi se pred očima ukazala kamena ograda jezerceta Šinđi. Mladi

biznismen je prošao pored klupe i bacio pogled ka meni. Šta li prolaznici misle da ja

gledam dok recimo sedim na ovoj klupi i prisećam se scena iz Starbaksa u Njujorku

ili unutrašnjosti kombija u kojem sam pre mnogo godina poljubio Hikaru? Da li im

izgledam kao da stvarno posmatram jezerce ili kamenu ogradu koja mi je na rubu

vidnog polja? Kada ovako dođem sebi iz neke vrste transa, ponekad me podiđe jeza.

Osetim se kao da je nešto od onoga što sam ja upravo gledao, nešto od mojih sećanja,
mašte, nečeg maglovitog ali takoreći privatnog, krišom video neko od prolaznika.

Vrhom kožnih cipela skupio sam na jednu gomilu opuške koji su mi bili

razbacani oko nogu, pa ih ponovo šutnuo. Kada sam podigao pogled, na klupi na

vrhu padine sedela je ona žena. Izgleda da je i ona gledala u mene jer se, čim sam ja

bacio pogled, pridigla i podigla obe ruke. U obe je imala po šolju kafe. Možda je

kupila jednu i za mene.

I samog sebe sam začudio lakoćom kojom sam pošao ka vrhu. Žena me je

čekala oslobodivši jednu stranu klupe. Na maramici koju je raširila na kolenima

imala je pita-sendvič i rolnicu sa cimetom, a na rolnici sa cimetom se video trag

jednog ugriza.

„Jesi li već ručao?”, upitala me je i potapšala klupu kao znak da tu sednem.

Tako je bilo i onda kad smo prvi put razmenili nekoliko reči - imao sam utisak da

ona svojim načinom govora s lakoćom smanjuje distancu sa sagovornikom. Nije da

te na silu privuče, ali nekako ti potpuno zaokupi pažnju. Mi ne znamo ništa jedno o

drugom, ali taj prirodni ton kojim me pita „Jesi li već ručao?”, stvara osećaj nekakve

bliskosti, maltene kao da ima rezervni ključ od mog stana.

„A šta vi to jedete?”

Pitao sam samo da bih nešto rekao, a njen izraz lica kao da je govorio: „Što

pitaš gluposti?!”, pa sam užurbano dodao: „To je pita-sendvič, zar ne? Dok sam

studirao, radio sam u restoranu na Daikanjami gde su to imali.” Tada sam uočio da

su njene usne punije nego što sam mislio. Možda je promenila boju ruža u odnosu na

prethodni dan. Na naizgled mekoj donjoj usni zalepilo joj se malo šećera.

„Mogu i u restoranu da jedem, ali znaš da je tamo zabranjeno pušenje. Pritom

i ne volim baš taj Starbaks. Tebi se tamo sviđa?”

Bio sam malo iznenađen. Ona je lakim tapkanjem prstima skidala šećer koji se

stvrdnuo na rolnici sa cimetom.

„Ne volite ga zato što je zabranjeno pušenje?”

 „Ma ne, nego, kako da kažem, dok sam unutra, imam osećaj kao da se tamo

okuplja sve više mojih dvojnica.”

„Molim?”

„Hm, malo sam se čudno izrazila? Znači, kada sedim u toj radnji i pijem kafu

ili nešto, jedna za drugom ulaze ženske mušterije, je l’ da? Meni sve izgledaju isto

kao ja. Gaje jednu vrstu prezira prema sebi.”

„Sve kao vi?”

„Pa, kako da ti objasnim, kao da su sve to žene koje razumeju ukus

Starbaksa.”

„Ukus Starbaksa?”

„Vidiš, kako često umeju da kažu, ovo nećeš razumeti dok ne rodiš dete, ono

nećeš razumeti dok ne izgubiš roditelja, ovo nećeš razumeti dok ne probaš da živiš u

inostranstvu, isto kao tako te stvari. Nije da sam uradila nešto posebno ali, ne znam

tačno kada, postala sam žena koja poznaje ukuse njihove kafe.”

Meni je pažnju odvlačila rolnica sa cimetom, koja se već više puta približavala

njenim ustima i udaljavala od njih. Pošto mi je pružila šolju sa kafom, izvadio sam

novčanik da joj dam pare. Ona me je isprva začuđeno gledala, a onda je sa vrlo

ozbiljnim izrazom lica rekla: „Ti si popularan među ženama?”

Sa druge strane jezerceta, samo je klupa na kojoj sam ja do maločas sedeo bila

prazna. Prolaznici nisu ni obraćali pažnju na nju.

Posle kratkog ćutanja, pomislivši da bi ovako moglo da postane neprijatno,

tek sam je onako pitao: „Radite u blizini?”, ali je ona napravila izraz lica kao da se

veoma iznenadila. Nepomično je zurila u moje lice, a onda me strogo upitala: „Da li

to stvarno želiš da znaš?”

„Pa i ne baš...”

Odgovorio sam tako osetivši blagu napetost zbog njenog strogog izraza, na
šta je ona rekla: „Šalim se, bre, izvini”, i pretvorila se u osmeh.

„Vidim da ni ti ne podnosiš baš dobro ćutanje. Dok sam te odavde gledala

kako tamo sediš, izgledao si kao da možeš da ni sa kim ne progovoriš bar deset sati.”

„Ali u društvu...”

„Da, radim u blizini. I kad je sunčano vreme, uglavnom ručam u ovom

parku.”

Obično se sada pita: „A čime se bavite?”, ali ja sam to pitanje namerno

zadržao za sebe.

„Inače, uvek sam bila zadivljena jer su ti kombinacije košulje i kravate prilično

dobre.”

Završila je sa jedenjem rolnice sa cimetom i papirnom maramicom brisala

usta. Zapravo mi sve u paru kupuje Mizuho, koja radi kao promoter u kompaniji

garderobe, ali pošto me je već pohvalila, poslušno sam sagnuo glavu: „Mislite? Pa

hvala.” Bacio sam pogled na ručni sat, već je prošlo pola tri. Sastanak u radnji Hibija

Šante je u tri, ali pre toga moram da pozovem kancelariju telefonom. Rekao sam:

„Vreme je da se polako vratim na posao”, zahvalio se za kafu i ustao sa klupe. „Kada

ćeš sledeći put doći?”, upitala me je ona, a ja sam se kiselo nasmejao: „Dolazim svaki

dan.” Ona je već uzela da cepa omot od pita-sendviča.

„O, da. Hteo sam nešto da vas pitam...”

Krenuo sam ka kamenom stepeništu, ali sam se zaustavio. Kada sam se

okrenuo, ona je baš zinula da zagrize pita-sendvič.

„Onomad ste rekli da na čudan način privlačim vašu pažnju. Šta vam to

znači? Ne mislim ništa loše, nego...”

„Pa to i nema neko posebno značenje. Samo mi nekako čudno privlačiš

pažnju. Samo to. Zašto pitaš?”

„Hm, pa... kako da kažem, kada sedim na klupi, u šta se čini da gledam...?”
 „Molim?”

„Znate, uvek sedim na onoj tamo klupi, pa sam pomislio, kada to posmatrate

odavde, šta vam se čini da gledam...”

Ona nakrenu glavu sa sve pita-sendvičem u ustima. Nisam imao vremena da

joj detaljno objašnjavam, te sam samo rekao: „Ma nije bitno, zaboravite”, i postiđeno

potrčao prema kamenom stepeništu. Tek što sam krenuo niz stepenište, već na

prvom koraku sam čuo njen povik „Hej” kako me doziva, zatim me je s leđa stigao

glas: „Nemoj da brineš. To što ti vidiš ne vidi se odavde.” Slučajno sam promašio

kameni stepenik i hitro se uhvatio za veliku stenu koja je bila pokraj mene. Nekako

sam se pridržao i ponovo se okrenuo, ali već sam bio sišao šest-sedam stepenika i

nisam više mogao da je vidim.

U dnevnoj sobi bračnog para Udagava na celom zidu sa severne strane je

biblioteka, a ona je pogodno igralište za Lagerfelda, koji može samo jednom dnevno

da izađe napolje. Posle tuširanja sam iz te biblioteke, bez nekog posebnog razloga,

izvukao „Skice anatomije čoveka” Leonarda da Vinčija i počeo da je listam, kad se

telefon, koji je već duže vreme zvonio, prebacio na sekretaricu. Da li zbog toga što je

stan veliki, ovaj telefon zvoni čak dvadeset puta pre nego što se prebaci na

sekretaricu. Poziv je bio od majke Mizuho: „Halo? Kazuhiro? Izvini što ti dosađujem

bezbrojnim pozivima, ali možeš li ipak da odeš po Mizuho? Kad bi se ti izvinio,

mislim da bi se ona odmah vratila... Znaš, ona jeste sebična, ali je ipak

jednostavna...”

Poneo sam „Skice anatomije čoveka” i pošao u spavaću sobu. Lagerfeld,

kome, čini se, nije bilo dovoljno igranja, brzo je krenuo za mnom. Po svemu sudeći,

majka Mizuho misli da je Kazuhiro ovde. Razumem brigu roditelja za ćerku, sebičnu
i jednostavnu, koju su konačno udali tek posle tridesete godine, i želju da joj se brak

spase iz krize razvoda, ali mislim da njihov odnos nije toliko jednostavan da bi se

stanje vratilo na staro čim bi se Kazuhiro izvinio. Od početka njihovog braka bio sam

sa njima dvoma i mislim da među njima ne postoji neki konkretan problem. U stvari,

upravo to i jeste problem. Oni su tipičan primer za moderan brak u kome su oboje

samostalni. Jednom prilikom mi je Mizuho rekla ovako nešto: „Desi mi se da za sebe

pomislim da sam takva jadnica zato što, živeći sa Kazuhirom, ponekad uhvatim sebe

da želim nekoga boljeg od njega. Naravno, to ne znači da ne volim Kazuhira. Mnogo

ga volim, ali...” Nisam baš razumeo šta je htela da kaže, ali sam odgovorio

„Verovatno je kod svakoga tako. Niste jadnica.”

Naravno, i Kazuhiro ima svoje opravdanje. On je ćutljiv čovek i obično retko

kada priča o takvim stvarima, ali jednom kada smo se vraćali iz šetnje po parku

Komazava, gde smo zajedno izveli Lagerfelda, krenuo je da mi priča ovako nešto:

„Recimo, kad Mizuho gleda televiziju u dnevnoj sobi, onda ja pomislim da će je

gušiti ako smo neprestano zajedno, pa, da bih joj ugodio, odem u spavaću sobu da

čitam. A kada Mizuho dođe u spavaću sobu, onda se brinem da neće moći da zaspi

ako je tu upaljeno svetlo, pa odem u dnevnu sobu. Nije da ne želim da budem sa

njom. Naprotiv, želim da budemo zajedno i baš zato se premeštam iz sobe u sobu.”

Čuo se zvučni signal telefona iz dnevne sobe. Izgleda da je majka Mizuho

snimila poruku od tačno tri minuta. Pruživši se na bračnom krevetu u spavaćoj sobi,

listao sam „Skice anatomije čoveka”, a Lagerfeld je napunio obraze suncokretom koji

sam mu maločas dao, skočio mi sa ramena na glavu, pa sa glave na knjigu. Pošto se

to ponavljalo mnogo puta, dosadio mi je, pa sam ga izbacio iz kreveta. Smatrao sam

da je ponekad važno pružiti i primer oštre discipline, ali Lagerfeld je to shvatio samo

kao još jednu novu igru.

U Da Vinčijevim „Skicama anatomije čoveka” nalazio se crtež vertikalnog

preseka muškarca i žene u toku odnosa. Tela muškarca i žene, koji su baš usred

snošaja, presečena su ravno duž kičme, ali u komentaru slike piše da je to „jedna od
Da Vinčijevih najnetačnijih anatomskih skica”, pa sam krenuo u potragu za

greškama, razmišljajući o tome šta nije verno prikazano, i odmah sam pronašao

jednu od njih. Tu su penis i kičma bili povezani mokraćnim kanalom. Po ovome bi se

sperma pravila u kičmi. Posumnjao sam i prebacio pogled ka ženskom telu: kao što

sam i mislio, i tu je bila velika greška, jer je jajnik bio povezan sa kičmom, i još su

jadne tanke cevčice povezivale taj jajnik i grudi. Na pomisao da je i čuvena „Mona

Liza” crtana sa ovakvim rezonom, njena dragocenost počinje da gubi sjaj.

Pošto sam pogledao puno grotesknih crteža što jetre, što srca, prijelo mi se

nešto sa jačim ukusom, pa sam otišao u kuhinju i otvorio frižider, gde sam našao

dimljenog lososa i, iako to nije bio ukus koji sam priželjkivao, stavio sam ga u

francuski hleb sa crnim susamom i pojeo.

Prošlo je dve nedelje otkako pod izgovorom da čuvam Lagerfelda dolazim

svako veče u prazan stan para Udagava. Kazuhiro mi je rekao: „Slobodno možeš

prenoćiti”, te sam tokom ovih nekoliko dana prihvatio tu njegovu ljubaznu ponudu i

koristio prostrani troiposobni stan. Razlog što se ne vraćam u svoj stan, koji je

udaljen samo tri minuta hoda, jeste taj što mi je majka, koja je pre tri dana došla u

Tokio, zauzela krevet. Ona, inače, poslednjih nekoliko godina dolazi u proleće i na

jesen, proračunato onda kada je vreme lepo. Bez ikakvog posebnog razloga, ona

boravi desetak dana u malom stanu svoga sina, gleda predstave, obilazi muzeje, ide

u kupovinu, i tako sebi ozbiljno ispuni vreme, nakon čega se sva opuštena vraća na

selo. Kaže da joj se duša podmlađuje tako što jednom u pola godine boravi u

sinovljevoj sobi. Ako slučajno diskretno kažem: „Smetaš mi”, krene sa ucenjivanjem:

„Samo tražim da prenoćim kod tebe, ne očekujem da bilo šta radiš za mene. I bolje ti

je to nego da ti se roditelji razvedu.” Nije u redu ni to što ona dolazi čak ovamo, a

zapravo hoće da je ’pustim na miru’.

Zaboravio sam kada mi je tačno Mizuho rekla: „To što ja mogu spokojno da

živim ovde možda je zato što ovaj život nije moj, već Kazuhirov”. Možda i moja

majka ima takav osećaj. Nemam ni devojku koju bih doveo u stan, pa iako mi je žao
oca, koji je ostavljen kod kuće, za sada nemam nijedan dobar razlog da odbijem

majčin dolazak u Tokio.

U subotu ujutru, na putu ka parku Komazava sa Lagerfeldom, u radnji koja

uglavnom prodaje sitne antikvarne predmete pronašao sam „ljudske figure”. To nisu

one velike što ih imaju u školskim kabinetima za biologiju, nego otprilike malo

uveličane lutke, ali im je u širom otvorenom torzu bila stisnuta precizno napravljena

utroba. Sa Lagerfeldom na ramenu, sa ulice sam nesvesno gledao u izlog kad se

pojavila mlada prodavačica i objasnila mi: „To je igračka iz Nemačke”. Da nisam

gledao Da Vinčijeve „Skice anatomije čoveka”, verovatno ne bih ni zastao da

pogledam.

„Ovo je na prodaju?”

„Na neki način. Ali ima falinku.”

„Falinku? Nedostaje jetra ili šta?”

Ona se naglas nasmejala. Na ušima je imala - ne znam da li se to zove

minđuša - umetnut debeli metal sa okruglom šupljinom, kao prsten. Kroz šupljine se

vide redovi automobila koji prave zastoj na ulici Komazava.

„Ima jetru, ali su obe lutke ženske. Vidiš da nema visuljak?”

Tek kada to reče, primetih. Zaista su na obe figure međunožja bila ravna.

„Koliko koštaju?”

„Molim? Hoćeš da kupiš?”

„Na prodaju su, zar ne?”

Ona mi je rekla da su 50.000 jena, na šta mi se volja da ih kupim, koje ni inače

nisam imao u izobilju, načisto izgubila. Lagerfeld me je vukao za uvo, što je značilo:

„Hajdemo brzo u park”, pa sam samo rekao „Hvala” i pošao napolje, a ona mi je

rekla: „Nemoj reći gazdi, ali ako se budeš cenjkao, može ti dati za oko 30.000 jena”.

„130.000 je skupo”, nasmejao sam se i krenuo dalje, a za leđima sam čuo njen glas
kako viče: „Ćao, Lagerfelde!”

Lagerfeld ima puno poznanika. Ako šetamo biciklističkom stazom parka

Komazava, obraćaju mu se sa svih strana. Lagerfeld obožava pse, i to naročito voli

one velike kao što su zlatni retriveri, i kad god se vidimo sa Sindi, koju srećemo iza

drugog terena za igre sa loptom, čini mi se da mu oči zasijaju. Sindina gazdarica,

gospođa Asano, aktivna je triatlon atletičarka i česti korisnik „mlečne kupke”,

glavnog proizvoda naše kompanije, pa mi uvek kaže: „Kada posle treninga uđem u

kadu punu one kupke, osetim da mi se svaki deo tela opušta”. Dok su se Lagerfeld i

Sindi međusobno zabavljali, ponudio sam joj i liniju novih proizvoda sa svežim

voćem.

Koža gospođe Asano je dosta čvrsta za njene godine. Tako pod zracima sunca

čak poželim da je dotaknem vrhovima prstiju. Kada je ten žene koja koristi proizvod

moje kompanije lep, nekako čak i ja osetim ponos.

U povratku iz parka ponovo sam svratio u antikvarnicu. Devojka koja mi se

malopre obratila nije bila tu, ali ja uopšte nisam ni imao nameru da kupim ljudske

modele sa falinkom, nego sam odlučio da zamolim gazdu da mi da da ih uzmem u

ruku. Ljudska figura je bila teža nego što sam očekivao. Ne znam kako bih rekao -

imala je veoma realnu težinu. „Koliko vam ovo košta?”, upitao sam, a gazda reče:

„Stavljeno je 50.000 jena, ali mogu da vam spustim.” Vratio sam ljudske figure u

kutiju i rekavši: „Doći ću opet”, napustio radnju.

Dan nakon što me je ona žena častila kafom u parku Hibija, zauzvrat sam

kupio dve moka kafe u Starbaksu i krenuo ka parku. U Starbaks sam ušao posle

dužeg vremena, a i njena priča od prethodnog dana mi je ostala urezana u sećanje,

pa sam osetio nekako odbojnu auru među tim ženama koje su svaka za sebe sedele

na modernim stolicama i proveravale poruke na svojim mobilnim telefonima, listale

modne časopise ili čitale knjige. Dok sam čekao naručenu moka kafu, stajao sam na

kraju šanka posmatrajući te žene i primetio da imaju čudnu zajedničku crtu. Kada

neko sam uđe u kafić, obično ponajpre potraži mesto kraj prozora i neprestano gleda
na ulicu, ali među njima nema nijedne koja gleda napolje, van radnje. Sem što ne

gledaju napolje, svaka od njih nosi naizgled skupocenu odeću, i to odabranu s

ukusom, sve, od frizure, preko šminke, pa do sitnica koje su na stolu, beskrajno im je

sofisticirano, ali sve do jedne emituju poruku: „Ne gledaj me”. Jednom davno se

Kondo smejao: „Zar ti se ne čini da su žene u onoj prodavnici nekako dignutog

nosa? Kada čujem kako pričaju ’Kako se povećao broj Starbaksa u Japanu... Dok sam

ja bila u Los Anđelesu, nije postojao nijedan’, dođe mi da im sa strane prilepim šaku

preko usta.”

Preuzeo sam moka kafu i krenuo ka parku Hibija. Međutim, na klupi koja

odozgo gleda na jezerce Šinđi već je bila prilika koja je pila moka kafu. Dok sam

razmišljao šta da radim sa tri šolje kafe kad nas je samo dvoje, ona reče: „Hajde da

probamo da popričamo sa onim čovekom.” Pod ’onim čovekom’ mislila je na jednu

od one dve osobe koje neobično privlače njenu pažnju u ovom parku, a koja nisam

ja, odnosno na starca koji na platou kod fontane pušta balon u vazduh. Sa rečima:

„Oduvek sam htela da mu se obratim, ali nisam imala hrabrosti. Sad kad nas je

dvoje, moći ćemo da mu priđemo. A imamo i poklon”, ustala je sa klupe tako

užurbano kao da će smesta početi da trči.

„Da mu se obratimo i šta onda?”, pitao sam je, ali je ona već krenula ka

kamenom stepeništu i dozivala me: „Brzo, brzo”, mašući rukom.

Pored drvoreda koji vodi ka platou sa fontanom ispričao sam joj šta sam

malopre osetio dok sam gledao prizor u Starbaksu. Ona na početku nije bila mnogo

zainteresovana, ali pošto sam bio uporan s pričom, kada smo zastali iza male

muzičke dvorane, reče mi: „Nema bre ništa tu da se krije”, gledajući pravo u mene.

„Ali meni su izgledale kao da imaju neku tajnu koju čuvaju samo za sebe. Ne

u lošem smislu. Izgledale su mi kul.”

„Ne kriju one ništa. Baš naprotiv, verovatno uporno kriju to da nemaju šta da

sakriju.”
 Kako je to rekla, nastavila je vedrim tonom: „Hajdemo! Da li je on tu?”, kao da

se pribirala, i snažno me pogurala s leđa.

Nažalost, tog dana na platou kod fontane čoveka s balonom nije bilo. Ona je

morala ranije da se vrati na posao, pa smo se tu rastali. Pošto sam imao još vremena,

mislio sam kako bih ponekad mogao i prošetati kroz park, i krenuo ka poljani blizu

vladinih kompleksa, gde obično nikad i ne kročim. Na poljani nije bilo mnogo klupa,

a i ljudi su bili retki, pa se činilo kao da prolećna svetlost beskorisno blista po zelenoj

travi i pesku. U produžetku poljane se nalazilo oko šest teniskih terena okruženih

visokom ogradom - na prednja tri terena je bila grupa, verovatno iz univerzitetskog

kluba, od kojih su neki udarali lopte, dok su drugi u krugu učili zamahivanje

reketom od starijeg kolege. Gledajući njihove pokrete, iako nije bilo toliko davno

kada sam i sam bio student, pala mi je na pamet scena u kojoj se ja u odelu nalazim

među njima i vežbam zamahivanje promašujući tempo. Ne znam da li u odnosu na

njih žurim ili kasnim. Da li u panici mašem reketom pre nego što lopta stigne, ili je

lopta već iza mojih leđa.

U jednom istom parku atmosfera se uveliko razlikuje od mesta do mesta. U

blizini spomenika „Zvona slobode”, iza teniskih terena, ima više gavranova nego

golubova. Da li zbog ogromnog gustog drveća, tek tamo je i po danu polumračno,

nema žena u odelima koje su na kolenima raširile šareni ručak kao na klupama kod

platoa fontane, već su na svakoj klupi beskućnici umotani u ćebad. Zaustavio sam

dah i gledao da prođem što brže, kada sam ugledao roza ćebe. To debelo ćebe sa

šarom božura bilo je potpuno identično onom koje ja trenutno koristim u stanu.

Laganije je nego što izgleda i lep je osećaj kad vas dodiruje oko vrata. Zainteresovalo

me je kakva to osoba tu leži i samo sam malo prišao klupi, ali nisam uspeo da vidim

njegovo lice. Jedino su noge delimično virile i potpuno prljav palac ispao je iz

pocepanih patika.

Otišao sam do platoa zdravlja, koji gleda na obližnju ulicu Ivaida, i seo na kraj

dugačke klupe. Pogledao sam uvis ka prozorima kompleksa vladinih zgrada preko
puta, gde sigurno radi par hiljada ljudi, ali na prozorima se uopšte nisu videle

ljudske prilike.

Odmah kraj klupe gde sam udobno seo stajao je sredovečni čovek sa

zasukanim rukavima na beloj košulji, koji se u čudnom položaju ljuljao na jednoj

nozi raširenih ruku. Kako sam ga posmatrao, čovek je odmah spustio nogu na

zemlju. Postiđeno se okrenuo i gorko nasmejao rekavši: „Eh, loš sam kao da imam

sedamdeset godina”. Na početku nisam znao o čemu govori, te sam mu uzvratio

gorkim osmehom, ali kada sam bolje pogledao, video sam da se kraj čoveka nalazila

debela plastična tabla na kojoj je pisalo: „Stajanje na jednoj nozi otvorenih očiju”, a

ispod nje je bio izložen grafikon izdeljen linijama koji pokazuje prosečne vrednosti

po godinama starosti. Kad sam pogledao okolo, shvatio sam da su tu bile poređane

razne sprave za jednostavna merenja, za „skakanje udalj”, „savijanje torza iz stojećeg

položaja” i slično.

„Što ne biste probali?”

Čovek mi se obratio dok sam redom gledao sprave na platou, verovatno bez

ozbiljne namere da mi ih preporuči, ali ipak je opet raširio ruke i stao na jednu nogu.

Odmah sam odmahnuo rukom: „Ne, neka, hvala”, ali sam tek onako ustao sa klupe i

prišao mu.

„Ja još nisam napunio ni šezdeset, ali sad kad sam ovo probao, pokazuje da

mi je indeks jedva za sedamdesete. Ne valja čim decenijama radim za stolom.”

Čovek se kratko nasmejao nakon što je to rekao. Njegov prst je pokazivao na

desnu stranu grafikona, čija se granična linija postepeno spuštala sa vrha koji je

pripadao dvadesetim godinama.

„Vi ste još mladi, sigurno ćete moći da stojite bar ovoliko.”

Prst čoveka se vraćao unazad po liniji i pokazivao vrh grafikona. On je krenuo

da mi ustupi postolje za merenje na kojem je bilo ocrtano stopalo, a ja sam ponovo

odbio rekavši: „Ne, to ću zaobići.”

 „Dok u dvadesetim možeš stajati skoro sto sekundi, u sedamdesetim možeš

tek petnaest! Da bar za toliko koliko se taj broj smanjuje dobijamo na nečemu

drugom...”

Hteo sam da nečim uzvratim na gorki osmeh tog čoveka, ali ništa mi nije

padalo na pamet. On je spustio rukave i samo jednom se protegao pruživši ruke ka

nebu, podigao ruku uz „Prijatno” i laganim hodom otpešačio ka kapiji Kaminari.

Ovih dana često spremam hranu u prostranoj kuhinji bračnog para Udagava.

Pravim je redom po receptima koje je verovatno Mizuho pisala, ali na njima nema

naziva jela, već samo način na koji se ono pravi: „1) Luk sitno iseckati, a đumbir

narendati; 2) U činiju staviti mlevenu piletinu i miso pastu, mešati dok ne postane

glatko; 3) U razmućeno jaje ubaciti luk i đumbir i još mešati...”, tako da ne znam šta

pravim dok ga zaista ne napravim do kraja. Jelo koje sam napravio posle podne,

samo prateći recept, bilo je nešto čudno, nalik na inari-suši na kineski način. Ukus

nije bio loš, mada je nekako bilo teško za želudac.

Kasno po podne sam se vratio u svoj stan da se presvučem.

Majka izgleda i dalje uživa u skitanju, a na gamišni visi puno razne upadljive

odeće. Sto, po kom su obično bili razbacani sos, majonez, časopisi i piksle, bio je

uredno raspremljen, a u naizgled skupocenoj vazi bili su aranžirani ljiljani (ko zna

kad li je to kupila). Pored vaze je bio mali papir na kom je pisalo „TEL Kondo 20.15”.

Kondo, moj stariji kolega sa posla, nikad me nije zvao na kućni telefon. U tom

slučaju bi to mogla da bude Kondo koja je išla sa mnom u srednju školu, ali već oko

pola godine nismo u kontaktu - a i da je ona, zvala bi me na mobilni. Malo me je to

zaintrigiralo, ali sam odlučio da najpre pripremim odelo i košulje za presvlačenje.

Usput sam u torbu ubacio i majicu za teretanu.

Ovih par dana sam po podne ostajao duže na poslu, pa nisam mogao da

idem, ali inače bar tri puta nedeljno posle posla obavezno idem u teretanu na Ićigaji.
Mesečna članarina iznosi 15.000 jena, što je malo skuplje, ali mislim da je mnogo

ekonomičnije nego da, kao Igaraši iz opštih poslova, s ushićenjem kupujem sve nove

sprave za abdominalne mišiće na telešopu, a onda ih odlažem u ostavu ako se ne

vidi efekat.

U teretanu sam se učlanio jer me je pozvao Kondo, kome je smetao pivski

stomak. Samo što se Kondo iščlanio već idućeg meseca jer ga, kako kaže, nervira

pomisao da posle posla bude primoran da vozi „bicikl koji ne ide nikuda” i da plaća

da bi morao da nosi „težak teret”. Na početku ni ja nisam imao nameru da razvijam

telo, niti me imalo zanimaju sportovi u kojima nema ni pobede ni poraza, ali kada mi

se u sauni obratio Kacuragi, trener početne grupe aerobika, koji mi je uporno

obrazlagao svoje mišljenje o efektu treninga, odlučio sam da dopustim da budem

prevaren na neko vreme. On mi je rekao sledeće.

„Ipak, kada treniram, osetim da se moje telo malo-pomalo menja. Nisam ja

posebno narcisoidan, ali mi recimo bicepsi ili kvadricepsi, ili bilo koji drugi mišić,

postaju draži, kako da kažem, kad imam osećaj da je potkresan višak, da ostaje

jedino ono što je potrebno...”

Kakav li je to osećaj kad ti svaki od tvojih mišića pojedinačno postane drag?

Od tada tri puta nedeljno radim po planu koji mi je napravio Kacuragi.

Kacuragi mi kaže: „Dok radiš vežbe za stomak, fokusiraj pažnju samo na abdomen”.

Izgovara jezive stvari poput toga da zamislim stomačne mišiće u krvi kako drhte,

skupljaju se i opuštaju.

Nevezano za Kacuragijev program vežbanja, ovih pola godine idem i na

plivanje. U početku sam plivao lagano, opuštajući telo posle naprezanja mišića, ali

ima tamo jedan čovek kojeg stalno viđam, te sada, umesto da opuštam telo, obojica

planemo takmičarskim duhom, i ako on otpliva sto metara - i ja moram isto toliko,

ako on počne da pokazuje svoj leptir stil - ja počnem da plivam leđno, u čemu sam

dobar, i tako istrošim snagu više nego na vežbama. Čovek je verovatno otprilike
Kondovih godina, po prsima dlakav kao medved, i dok ja umoran od plivanja glasno

dišem dižući ramena, on mi se smeje nekako kao kroz nos. Ali ipak, ako taj čovek

krene da pliva sa druge strane ka meni, i ja krenem da plivam sa ove na onu stranu

ne bih li ga nadmašio, i kada se mimoilazimo na sredini bazena, u vodi ukrstimo

poglede kroz naočare za plivanje. U bazenu od 25 metara, u kome ima samo tri staze,

kada počne naša pritajena bitka, ostali članovi poplašeni pređu u stazu s kraja. Na

prvoj stazi sam ja, na drugoj stazi maljavi čovek, a na trećoj pliva njih pet-šest,

međusobno se sudarajući.

Nakon što sam pripremio odelo i košulju, zavirio sam u frižider i našao mleko

koje je verovatno kupila majka, pa sam popio punu čašu proteina.

Pre nego što sam se vratio u stan bračnog para Udagava, pozvao sam Konda

na mobilni telefon. Izgleda da sam potrefio baš onaj jedan dan u dve nedelje kada se

Kondo viđa sa Haruko, jer mi on reče: „Sad sam je otpratio do kuće bivše žene i

vraćam se u stan.”

„Jeste li me zvali juče na kuću?”, pitao sam ga, na šta on odgovori bez

uvijanja: „Ja? Nisam.”

„Dobro, znači ipak je drugarica u pitanju”, rekoh i htedoh da završim

razgovor, kad me on prekinu: „Ej, čekaj malo. Samo to?” Izgleda da je bila velika

gužva na ulici Kan-nana. „Pošto je neradni dan, uplašio sam se da ima nešto važno

oko čega hoćeš da se posavetujemo.”

„Nema ništa posebno oko čega bih se savetovao.”

„Aha, dobro ako nema.”

„A što biste se uplašili? Šta ste mislili da ću da vas pitam? Sad me zanima.”

„Ma znaš... Mislio sam da ćeš započeti priču o tome da bi da napustiš posao

ili tako nešto...”

„Ja? Posao? Zašto?”

 „Kako zašto...”

„Jesam li vam delovao tako?”

„Ma nisi naročito, nego...”

Postojanje mlađeg kolege koji starijeg kolegu sa posla ne zove telefonom

neradnim danima govori o meni i Kondu kao o dve potpuno drugačije vrste ljudi.

Od mog stana ka zgradi bračnog para Udagava ide se iza bejzbol terena koji

se nalazi na zapadnoj strani parka Komazava, tačno od treće ka prvoj bazi. U sezoni

cvetanja trešnje, kao sada, može se uživati u noćnom posmatranju cveta, ali pošto

noću nije bezbedno ići sam, majci sam rekao da sa stanice uzme taksi.

Vraćajući se u stan bračnog para Udagava, ovog puta sam pozvao Kondo,

drugaricu iz srednje škole. Iz parka, preko ograde, trešnjine latice padaju i na trotoar.

Lagerfeld ekstremno mrzi latice trešnje. Svaku laticu koja otpadne tera kao muvu

koja mu dosađuje. Telefon je dosta dugo zvonio pre nego što se Kondo konačno

javila i iz cuga mi rekla: „Juče sam se videla sa Hikaru, kaže da se udaje.” Mahinalno

sam se ukopao u mestu. Znao sam da se nekih godinu dana zabavlja sa učiteljem

osnovne škole, ali kada smo se pre oko dva meseca čuli telefonom, sama je rekla:

„Ne znam da li je dobar za bračnog partnera.”

„Za... za koga?”

Moj glas je odzvanjao na mračnoj noćnoj stazi. Iza zida je zalajao pas, te sam

ubrzao korak. „Nisi znao?”, upita Kondo pomalo sažaljivim glasom.

„Čula sam da je nastavnik u osnovnoj školi, ali ni ja nisam pitala za detalje. Pa

ti si je video za Novu godinu? Zar ti tada ništa nije rekla?”

Kada sam došao sebi, stajao sam nemoćno oslonjen na banderu. Mora da sam

izgledao kao da stojeći vršim nuždu, jer me je bicikl zaobišao u širokom luku. Kada

sam se okrenuo ka glavnoj ulici, policajac koji patrolira oštro me je gledao iz daljine.
Da bih izbegao njegovo neprijatno ispitivanje, rekao sam: „Sad sam napolju, nazvaću

te kasnije. Jesi li htela nešto hitno?”, a ona: „Ah, da. Prošlog meseca sam rodila drugo

dete. O tome sam htela da te obavestim.” Nesvesno mi je izletelo: „Šta?” Nije da sam

u tom trenutku zaboravio da je Kondo pre tri godine rodila prvo dete mrtvo, već

sam se u tom momentu toga setio, pa me je jako potreslo što je Kondo tako smireno

izgovorila ’drugo dete’.

„Kad smo se prošli put čuli, ništa nisi pominjala.”

„Pa to je bilo pre više od pola godine. Šta ću kad sam saznala tek posle toga.”

Hteo sam da pitam da li je dobila dečaka ili je opet devojčica, ali mi reči

nikako nisu htele preko jezika. Kao prvo, ako ne znam da li je beba zdrava ili ne, ne

mogu joj tek tako reći ni: „Čestitam! Drago mi je!”

„Ovog puta sam rodila dečaka, imao je čak 3200 grama. Htela sam ranije da ti

javim... Da ti javim što pre i da izmamim najskuplji poklon za porođaj... Ali nekako

sam se bojala da ako ponovo nekome kažem da sam trudna...”

Slušajući njen glas, intuitivno sam bio siguran da je ta druga beba dobro i da

je zdrava. Činilo mi se da su joj se oči napunile suzama. Rekao sam: „Čestitam!

Poslaću ti. Najskuplji poklon ću da ti pošaljem!”

Nakon prvog mrtvorođenog deteta, Kondo je prilično dugo ostala u bolnici.

Nije mogla da se oporavi, ne fizički nego psihički. Išao sam joj u posetu koristeći

slobodne dane, ali Kondo nije htela ništa da priča, pa sam i ja bez reči sedeo kraj

kreveta. Čuo sam da joj je i muž svaki dan dolazio u posetu, ali te nedelje je imao

sastanak u Seulu kom je morao da prisustvuje, te je bio na službenom putu.

Kondo je malo-pomalo progovorila tek dosta kasnije, kad je sestra odnela

večeru koju ona nije ni takla i kada se kroz prozor videlo crveno popodnevno nebo.

„Znaš kako kažu da ti postanu dragi dok su još u stomaku? To je laž.” Kondo se

blago nasmejala. „Dok je u stomaku, to je, iskreno, samo neko strano telo. Kao da mi

je neko na silu nešto ubado...”, nastavila je tihim glasom.

 „... Ali čim se beba odvojila od moga tela, preplavio me je osećaj da je to moje,

da je ta beba deo mene. Čim su je izvadili, ja sam bila beba, i beba je bila ja. Beba je

postala jedan deo mene, i ja sam postala jedan deo bebe.”

Nije ni plakala, niti se na silu smešila, samo je govorila ravnim tonom. Kada je

bio kraj posete, pošao sam iz bolničke sobe rekavši: „Doći ću i sutra”, na šta je ona

rekla: „Nema potrebe. Bolje mi je sad kad sam te videla. Ionako ne mogu doveka da

budem u bolnici”, i sama ustala sa kreveta da bi me ispratila do kapije.

„Na kraju sam ih namolila da mi daju bebu u ruke. Ja sam bila spremna da

uradim bilo šta za to dete, a ona nije htela ni da plače, čak ni od da otvori za mene...”

Kondo se tog dana u liftu po prvi put nasmejala.

U dnevnoj sobi bračnog para Udagava nekih pola sata sam gledao „News

Station” bez zvuka, nakon čega sam okupao Lagerfelda. Kada gledam vesti bez tona,

naročito snimke ratnih razaranja, osetim da je čovek samo telo, što me uvek iznova

iznenadi, iako je u isto vreme vrlo prosta stvar. Da sam pojačao ton na televizoru, Bin

Laden, Buš i Pavel, pa Peron i Arafat, čak i voditelj vesti, svi bi nizali reči, jednu za

drugom, te reči bi rodile misli, pa bi se tim tako rođenim mislima nešto pokrenulo;

međutim, kada se isključi ton, nigde nema misli - samo ljudsko telo koje hoda, sedi

ili leži. Mršavo telo Bin Ladena ne izgleda kao da će uraditi nešto loše, a zdravo

Bušovo telo, sa druge strane, ne ostavlja utisak da pripada čoveku koji može nešto

da reši. U vestima bez zvuka, iz nepoznatog razloga, izgledalo je kao da jedino telo

nepravedno strada.

Pošto Lagerfeld mrzi kupanje, svaki put kad ga perem, obavezno nastane

borba. Dok sam stiskao Lagerfelda, koji se opirao, i na silu mu sipao šampon na

dlaku, Mizuho se vratila vukući veliki putnički kofer. Otvorila je vrata od kupatila,

bacila pogled na moje lice i zahvalila mi se: „Jao, izvini i hvala ti”, nezainteresovanim

glasom. „Jeste li se vi to vratili?”, upitao sam je, na šta ona reče: „Samo sam došla da
zamenim odeću”. Nije mi izgledalo kao da je posebno raspoložena za razgovor, pa

sam se vratio borbi sa Lagerfeldom.

Skroz mokrog majmuna sam umotao u peškir i vratio se u dnevnu sobu, gde

je Mizuho, koja je već završila prepakivanje, takođe gledala „News Station” bez tona.

Lagerfeld je iskočio iz peškira i pokušao da se popne na rame gazdarici koju odavno

nije video, ali je rečima: „Nemoj dok si mokar” surovo odbijen, na šta je on, kao da u

inat želi da iskaže bliskost, skočio na moju nogu.

„Zar se vraćate kod drugarice? Što ne biste barem prespavali sad kad ste

napokon došli kući?”

Rekao sam to dok sam brisao Lagerfelda. Pošto Mizuho ništa nije odgovarala,

pitao sam je: „Ma koliko da vam je dobra drugarica, ipak se ne možete potpuno

opustiti u tuđoj kući, zar ne?”, a Mizuho uzvrati: „Ona je sad odsutna, odletela je za

Rim”.

„Aha, da, ona je, beše, stjuardesa.”

„Kaže da ovih dana stjuardese nisu baš popularne. Nekada su bile prvi izbor

za devojčice kada ih pitaš šta bi volele da budu kad porastu. A sada kažu da ne ulaze

ni u prvih deset zanimanja, iako je to u neku ruku zaista težak posao...”

Mizuho i Kazuhiro se izgleda ponekad čuju telefonom. Verovatno razgovaraju

o tome kako da reše problem, ali pošto nije baš najjasnije koji je to problem, mislim

da im sigurno nije lako.

Završio sam sa brisanjem Lagerfelda i izneo sladoled od jagode za Mizuho.

„Izgledate umorno. Zar nije bolje da prespavate?”, ponovo sam upitao, a ona

nemarno reče: „Dole me čeka auto.”

„Auto? Taksi?”

„Ma ne. Dovezla me je mlađa koleginica s posla.”

Ustao sam sa fotelje i otvorio prozor da pogledam na ulicu. Ispred zgrade je

stajao, valjda se to zove ’eko-vozilo’, mali kabriolet koji je izgledao kao igračka koja je

nekada bila popularna, sa upaljena sva četiri žmigavca. „Šta radi?”, upitala Mizuho.

„Hm, izgleda da čačka navigaciju”, odgovorio sam.

Lagerfeld je bio uzbuđen zbog povratka gazdarice nakon dugog odsustva.

Preskočio je sa fotelje na sto i, bez prestanka bučno skičeći, popeo se na police

biblioteke, pa je čak preduzeo i junački podvig skočivši na gamišnu.

„Da li razgovori sa Kazuhirom napreduju?”, upitao sam vrativši se na fotelju i

uzeo od Mizuho sladoled od jagode, koji ona nije ni takla.

„Trenutno je status kvo, jer oboje nekako gledamo da ugodimo onom drugom.

Znaš, bilo bi dobro da smo takvi da možemo da istresemo sve što nosimo u sebi... ali

da smo takvi ne bismo ni bili u ovakvoj situaciji, pa sad...”

„Sećate li se da sam vam preko telefona pričao da sam nedavno u parku

Hibija sreo jednu čudnu ženu?”

„Onu kojoj si se greškom obratio u metrou?”

„Da. Ovih dana ponekad popričam sa njom u parku i ona mi je rekla nešto

zanimljivo, nešto kao da se baš zato što nema šta da krije na silu pretvara kao da

nešto krije, ili tako nekako... Na tu temu smo došli zbog priče o ženskim mušterijama

u Starbaksu.”

„Koliko ona otprilike ima godina?”

„Mislim da ste sličnih godina.”

„Nosi li naočare?”

„Naočare? Zašto to pitate?”

„Onako bezveze, ali...”

„Ne nosi.”

Sa ulice se začuo zvuk automobilske sirene. Uplašeno sam ustao sa fotelje i sa

prozora pogledao dole. Mlađa koleginica Mizuho i dalje je čačkala navigaciju.

Izgleda da je to bila sirena nekog drugog automobila koji je zasvirao u pravcu eko-

vozila, koje je stajalo nasred puta.

„Trebalo bi da krenem.”

Kada sam se okrenuo, Mizuho je već vukla kofer ka hodniku. Lagerfeld, koji

je potrčao za njom, s leđa je izgledao nekako usamljen.

„Izgleda da je to bila sirena drugog automobila.”

„Stvarno? A šta ona radi?”

„I dalje čačka navigaciju.”

Na kraju je Mizuho ipak otišla. Stavio sam na rame Lagerfelda, koji je dotrčao

nazad hodnikom, i pogledao kroz prozor niz ulicu na kojoj se Mizuho videla kako

spuštenih ramena vuče kofer i ulazi na suvozačko mesto eko-automobila a da nije ni

pogledala ka prozom stana. Možda će njih dvoje nastaviti da žive razdvojeni sve dok

ne smognu snage za razvod.

Uopšte nisam mogao da spavam. Nije retko da noću ne mogu da spavam, ali

sam ipak imao osećaj kao da mi čak i moja telesna temperatura smeta da zaspim.

Imao sam običaj da, radi promene stanja, kada mi se besciljno zurenje u mračni

plafon ovako oduži, naprečac odlučim da trčim po gradu u noći. To što sam ovih

dana smanjio broj trčanja ne znači da sam rešio problem sa nesanicom, nego da u

teretani na Ičigaji treniram dok ne padnem, i da čim legnem u krevet zaspim kao da

je neko pritisnuo prekidač. Možda ja i dižem tegove, vozim bicikl, jačam butine

čučnjevima, idem čak i na aerobik kad me Kacuragi pozove, sve samo da bih dobro

spavao.

Izvukao sam se iz kreveta da pijem vode. Ispod kreveta spava sklupčani

Lagerfeld. Krenuo sam u kuhinju, izvadio mineralnu vodu „Evian” iz frižidera i dok

sam pio iz flaše u mračnoj dnevnoj sobi, ugledao sam veliki plavi mesec koji se

nekako neugodno nalazio na samoj ivici noćnog neba. Vratio sam „Evian” u frižider i
ogrnuo jaknu preko trenerke. Pomislio sam da, kad već ne mogu da spavam, hodam

oko parka Komazava dok se ne izmorim.

Kada sam izašao iz zgrade, po obrazu me je pomilovao vetar, mlak skoro kao

čaršav još topao od tela, karakterističan za prolećnu noć. Guma na donjem delu

trenerke mi se rastegnula, jer je bila stara već pet godina, pa bi trenerka počela da mi

se srozava čim počnem da hodam. I kad bih hteo da vežem učkur, vrh mi se na

jednoj strani uvukao u rupu i ne može da se izvuče.

Kako sam polako hodao ulicom Komazava, kojom su retki automobili išli

prema atletskom stadionu, naišao sam na onu antikvarnicu. Bilo je ugašeno svetlo,

pa sam mislio samo da prođem ne obraćajući pažnju, ali pali su mi u oči ljudski

modeli. Dve figure, koje kao da se drže za ruke, bile su izložene u kutiji u potpuno

mračnom izlogu. Ne znam kada je stavljena, ali na njima je visila nova cedulja na

kojoj je crvenom olovkom bilo precrtano 50.000 jena, a nova cena nije bila dopisana.

Koža ljudskih figura izgledala je još bleđa na mesečini. Jednoj je utroba bila otvorena,

a na drugoj je stomak bio uredno zatvoren. Izgledale su teže nego onda kada sam ih

držao u rukama. U momentu sam pomislio da u ljudskoj figuri čiji je stomak

zatvoren možda i nema utrobe. Naravno, ne može to da se dokuči kroz staklo, ali iz

nepoznatog razloga sam imao osećaj da se u zatvorenom stomaku nalazi šupljina.

Ako je tako, gde li mu je sadržina? Kada sam pogledao pozadi, u mračni deo radnje,

video sam da se na ogledalu izloženom unutar radnje odslikava natpis

„Iznajmljivanje” sa videoteke preko puta. Pored njega je počeo da trepće zeleni

semafor iza mojih leđa, pa sam trčeći prešao pešački prelaz.

U ovom kraju su izrađene makete budućih kuća, te je i preko noći osvetljeno

kao da su to same realizacije snova. U porodičnom restoranu koji radi 24 časa skoro

da nema mušterija. Jednom sam usred noći poželeo krem supu od kukuruza, pa sam

tamo ušao sam, ali od tada više nijednom.

Prošao sam pored jednog dela maketa kuća i zašao na usku stazu koja je

vodila ka običnom stambenom bloku, kad je okolina odjednom postala mračna.

Kada sam podigao pogled, video sam da ne rade tri ulična svetla za redom. Ni na

prozorima okolnih kuća nije bilo upaljenih svetala, pa mi se, možda zbog te tame,

čudno poboljšao sluh, te sam sa centralnog platoa dalekog parka mogao da čujem i

prigušen zvuk koji su u igri proizvodili dečaci dok su vozili skejtbord.

U ovom delu grada ima dosta porodičnih kuća, ali među njima postoje i

staromodne stambene zgrade sa tu i tamo osvetljenim ponekim prozorom. Iz stana

para Udagava krenuo sam posle pola četiri, što znači da će motor za raznošenje

novina verovatno uskoro proći.

Kada sam skrenuo na kraju ulice koja se nastavlja pod pravim uglom, na

zemlji sam našao plavu košulju. Bila je na jednokratnom ofingeru iz radnje za

hemijsko čišćenje i verovatno ju je vetar oduvao odnekud gde je bila okačena.

Podigao sam je i video da je to pamučna košulja marke „GAF”, muške veličine.

Osvrnuo sam se okolo. Ispred mene je bila zgrada, a u prizemlju je bio okačen sličan

veš. Tu su se nalazile četiri garsonjere. Na svim prozorima je bila navučena zavesa i

ni na jednom nije bilo upaljeno svetlo. Sa namerom da vratim košulju, prešao sam

nisku ogradu i ušao u dvorište. Ugledao sam veš-mašinu, pa sam mislio da je

ostavim tu, ali pošto je košulja bila potpuno suva, mahinalno sam je skinuo sa

ofingera i savio. Lepo složenu košulju stavio sam na veš-mašinu i ugledao trenerke i

majice koje su bile okačene. Ispružio sam ruku, prsti su mi dotakli rukav bele

„Adidas” trenerke. Trenerka samo što nije pala sa žice. Stanar ovog stana sigurno

mirno spava iza ovog prozora. Šta bi se desilo da se ujutro probudi, zevajući otvori

ovaj prozor i ugleda uredno složen veš koji je ostavio okačen na žici... U tom

trenutku nešto se začulo iz susednog stana. Kao da je nešto palo. Uspaničeno sam

napustio to mesto preskočivši nisku ogradu. Kad sam se osvrnuo, samo se bela

trenerka ljuljala na žici.

Dok sam se vraćao kroz stambeni deo ka zgradi bračnog para Udagava, čini

mi se da sam sve vreme gledao po terasama raznih kuća. Do sada na to nisam

obraćao pažnju, ali na moje iznenađenje, mnogo ljudi spava sa vešom ostavljenim
napolju da se suši. Kvart kroz koji sam prošao bio je preplavljen razapetim vešom.

Čuo sam da u predgrađu Atlante u Americi postoji kompanija u naglom

usponu koja se zove „Kriolajf”. I časopis „Ink” i časopis „Forbs” navode je kao jednu

od najboljih kompanija, a moto kompanije je pružanje najkvalitetnije usluge.

Kompanija prodaje delove ljudskog tela. Prerađuju i prodaju srčane zaliske, arterije,

jetru, hrskavicu, Ahilove tetive, koji im stižu iz celog sveta. O postojanju ove

kompanije ispričala mi je ona žena kad sam je u jedno rano popodne početkom

nedelje sreo na klupi jezerceta Šinđi, a koliko se sećam, povod je bila priča o

greškama u „Skicama anatomije čoveka” Leonarda da Vinčija. Mislio sam da

kupoprodaja delova ljudskog tela nije legalna, pa sam bio vrlo šokiran njenom

pričom. „Može da se kupi, ali ne i da se proda”, objasnila je ona. Pošto nisam dobro

razumeo, uzvratio sam pitanjem: „Valjda kupuju, prerađuju i prodaju?”, a ona reče:

„Ne, nije tako. To što prerađuju za prodaju dobijaju bespovratnom donacijom.”

„Znači, direktni troškovi su nula?”

„Verovatno imaju troškove za osoblje i ostalo, ali trošak za materijal jeste

nula!”

Setio sam se ljudskih figura iz izloga.

„Zapravo, sirovi materijal je dobročinstvo!”

„Molim?”

„Pa...”

Ona tu prekide, poče da se smeje kao da se nečega setila i zagleda se u moje

lice rekavši: „Sad sam se setila da smo se upoznali ispred bilborda koji promoviše

doniranje organa.”
 „Postoje stvari koje nastave da žive i posle vaše smrti. To je vaša odluka”,

odjednom smo promrmljali uglas. Deluje potpuno neverovatno što na ovom svetu

postoji kompanija koja je prerađujući i prodajući ljudsku dobrotu postala jedna od

najuspešnijih kompanija o kojoj piše Forbs.

„Ali ipak je jezivo. Kako da kažem, ako svet uznapređuje i sve to postepeno

postane normalno...”

„Nema razloga da se brineš unapred.”

„Ali, kako da kažem, ako pomislim da će recimo moje srce i jetra, pa i oči,

jednog dana postati deo nekog drugog, ispada da je celo ovo moje telo za

pozajmljivanje.”

„Za pozajmljivanje... pa jeste. Samo je spolja individualno, a ispada da je sve

iznutra zajednička svojina čovečanstva. Sasvim suprotno nego u slučaju zgrade, na

primer. U zgradi je ono unutra privatno, a ono spolja zajedničko.”

Kada sam čuo reč zgrada, setio sam se stana bračnog para Udagava. Sada ja

boravim u stanu tog para, a oni žive odvojeno na različitim mestima, dok se u mom

skučenom stanu sa odsutnim vlasnikom baškari moja majka, koja je u poseti Tokiju.

Kondo, sa kojim sam imao zakazano u pola četiri, nikako se nije pojavljivao,

pa sam sa njom produžio da ćaskam još petnaestak minuta. U parku je bilo dosta

dece, valjda zbog prolećnog raspusta, koja su se bučno vozila na skejtbordima, kao

da to rade namerno da bi ometali odrasle koji tu provode popodne da bi se opustili.

Koliko mi je poznato, u ovom parku su bicikl i skejtbord zabranjeni, ali čini se da

deca baš zato i dolaze.

„Imaš li devojku?”

„Molim?”

Njeno pitanje je bilo veoma neočekivano, a istovremeno tako prirodno, kao

kada latica trešnjinog cveta lagano padne na površinu jezerceta.

 „Nemam devojku.”

„Ti to tako otvoreno kažeš.”

„Šta vredi da se pretvaram?”

Nakon otprilike pet minuta, na mobilni me je pozvao Kondo i rekao:

„Kasniću, idi ti bez mene.” Za tih pet minuta, spontano sam počeo da joj pričam o

Hikaru, počevši od utiska kada sam je prvi put video. Nastavio sam o tome da sam

je samo jednom poljubio, da smo se kasnije i dalje viđali kao prijatelji te, na kraju, da

mi je nedavno javljeno da se uskoro udaje. Izložio sam joj ravnim tonom sve do

sadašnjeg trenutka, bez posebnog preuveličavanja ili izbegavanja određenih delova.

Ona se povremeno oglašavala nezainteresovanim „Aha” i „Je l’?” Čim sam završio

sa pričom, ona mi je rekla nešto čudno. „...Čuj, da li ta Hikaru zaista postoji?” U

momentu sam se zbunio. „Naravno. Mislite, da li ona postoji u stvarnosti?”, pitao

sam je, nakon čega sam se potpuno zbunio, pa se nasmejala: „Ma dobro. Ne moraš

biti toliko napet.”

Razgovor nam se nekako razvodnio dok smo oboje gledali u vodene ptice na

jezercetu Šinđi.

„Sad shvatam zašto je tvoja faca postala takva.”

„Kakva to?”

„Kao da ti na čelu piše kako god.”

Nesvesno sam se rukom dotakao po čelu, što je ona krajičkom oka videla i

nasmejala se.

„Znači, ti si deset godina živeo sa neostvarenom emocijom u sebi.”

„Ma nije to baš tako.”

„Nemoj se stideti. Budi ponosan i reci: ’Ja sam zaljubljen u jednu istu ženu već

deset godina’.”

„Sad kažete tako, ali poželeli biste da povučete reč kada biste me videli kako
ležim u stanu na podu sa jastučetom u obliku fudbalske lopte u naručju i smejem se

kao sumanut.”

Kad smo stigli dotle, pozvao me je Kondo. Pošto sam prekinuo vezu, ona reče

da i sama mora uskoro da se vrati na posao, te smo zajedno ustali sa klupe. Rastali

smo se kraj jezerceta Šinđi. Na rastanku me je pitala: „Možeš li sutra da dođeš malo

ranije?”, a kada sam je pitao za razlog reče: „Ako hoćeš, pitala sam se da li bi išao sa

mnom na izložbu fotografija?”

„Može, važi”, nisam imao poseban razlog da odbijem, pa sam voljno

prihvatio. Izložba je bila u galeriji na Ginzi u osmom kvartu.

Posle rastanka sa njom, hodao sam sam ka ulazu u stanicu Hibija. Na platou

kod fontane sve su klupe bile pune zaposlenih u odelima, pomalo umornog izgleda.

Ranije sam jednom prilikom pitao Konda: „Što li svi dolaze u park?” Kondo se

neobično ozbiljno udubio u razmišljanje, ali na kraju je jednostavno rekao: „Valjda da

se opuste”. Odgovor je bio nevešt, pa sam hteo da ga ostavim bez replike, kad će on:

„Vidiš, u parku ti niko ne prigovara što ništa ne radiš. Štaviše, izbace te ako hoćeš da

radiš nešto, kao promocije ili prezentacije.” „To je tačno”, ovog puta sam klimnuo

glavom. Kondo me zadovoljno potapša po ramenu i nasmeja se: „Zato ja ne mogu da

zavolim park kao ti. Znaš, kad ovakvima kao što sam ja kažeš da ništa ne rade;

odmah im dođe da nešto urade.”

To veče sam posle dužeg vremena nazvao Hikaru telefonom. Izgleda da

Hikaru samo što je završila sa kupanjem, pa je bila malo u žurbi, ali je sa mnom

razgovarala opušteno kao i uvek, pohvalila je ukus hrane italijanskog restorana u

koji smo zajedno otišli za Novu godinu i rekla da je sada već neko vreme muči

užasna alergija na polen i slično. Slušao sam njena skorašnja dešavanja dajući

Lagerfeldu semenke suncokreta, a način na koji je govorila podsetio me je na hodanje

po snegom pokrivenom putu. Jedna za drugom, svaka reč ima svoju snagu, tempo
niti se ubrzava, niti prelazi u trk. Ponekad se desi da se uspori i padne, ali osmeh

kada ustajući otresa sneg sa zadnjice na licu mesta stvori toplu atmosferu.

U toku razgovora sam nekoliko puta izgovorio: „Nisam imao neki poseban

povod”, da se opravdam zbog iznenadnog poziva, a Hikaru je stalno ponavljala

rečenicu, kao iz nekih starih tinejdžerskih serija, da su prijatelji upravo oni koji se

čuju bez razloga. Sat na videu je kad sam je pozvao pokazivao 20.34, a kad sam

spustio slušalicu bilo je 20.43. Za još jedan minut bi bilo tačno deset minuta, i iako za

taj jedan minut ne bi moglo bog zna šta da se ispriča, opet sam imao osećaj da sam

baš i mogao još nešto da kažem. U devetominutnom razgovoru Hikaru je pomenula

grčki film „Večnost i jedan dan”, koji je gledala na videu. Izgleda da je tokom

razgovora sušila kosu, pa se povremeno čulo kako peškir udara o slušalicu. Sama

Hikaru do kraja nije pomenula udaju.

Čim sam prekinuo vezu, Lagerfeld mi je iznenada skočio na leđa i, kako je

hteo da uhvati trenerku za kragnu, njegova ruka me je lagano dotakla po vratu. U

ogledalu ispred mene oslikavao se položaj njegove unazad izvijene kičme. Setih se

da mi je žena u parku Hibija rekla da budem ponosan, što mi izmami osmeh.

Posle tuširanja sam poveo Lagerfelda napolje. Preko dana trči na sve strane,

čini mi se da će pokidati povodac, ali po noći se verovatno jako uplaši i ne pokušava

ni da siđe sa ramena. U prodavnici obenta47 su bili studenti sa Fakulteta fizičke

kulture iz komšiluka. Mada i ja idem u teretanu tri puta nedeljno, iz njihovih tela,

koja su ozbiljno istrenirana da pobede u nečemu, ipak izbija neka vrsta krvožednosti.

Kada sam prošao tu prodavnicu, pogledao sam niz usku uličicu i ugledao upaljeno

svetlo na prozoru svog stana. Nisam imao poseban razlog za posetu, ali možda baš

to opisuje odnos roditelja i deteta.

Majka je vrisnula kad je ugledala Lagerfelda. Bežala je po stanu od zida do

zida da joj se ne bi približio, i rekla nešto nepovezano kao: „Čak si i ti više ličio na

čoveka kad si se tek rodio”. Okružena papirnim kesama iz robne kuće Isetan, izgleda

47 Obento - ručak za poneti (Prim. prev).

da je nameravala da uđe u napunjenu kadu u skučenom kupatilu, i baš je merkala

poređane testere raznovrsnih kupki koje sam doneo sa posla.

Malo mi ga je bilo žao, ali sam vezao Lagerfelda za ručku od frižidera i

ostavio ga u kuhinji da bih popio zeleni čaj koji mi je majka skuvala. Pitao sam je

koliko dugo namerava da ostane ovog puta, na šta je odgovorila da će se vratiti

prekosutra, dnevnim letom. Kaže da ju je otac zvao: „Vraćaj se što pre!”, jer od sinoć

ima temperaturu.

„I pored toga, ti ćeš ići tek prekosutra?”, zločesto upita sin, na šta ona podiže

papirne kese iz Isetana rekavši:

„Za sutra nema karata sa popustom. Vidiš, potrošila sam mnogo para.” U kesi

u njenim rukama bio je džemper sa v-izrezom, verovatno za oca.

„Malo je čudno što to kažem ja, vaš sin, ali vas dvoje se zapravo vrlo dobro

slažete”, rekoh dosipajući zeleni čaj.

Kao da je greškom pomislila da ću joj reći nešto veoma bitno, majka se naglo

unervozila.

„Šta ti je odjednom?”

„Ma ništa, samo mi je tako palo na pamet.”

„Onaj bračni par u čijem si stanu još se nije vratio kući?”

„Nije još.”

„A šta ti uopšte tamo radiš?”

„Ništa posebno... vodim računa o majmunu i širim se sam po ogromnoj

dnevnoj sobi.”

Napunila se kada i majka je otišla ka kupatilu sa mlečnom kupkom u ruci.

Pažljivo održavajući rastojanje od Lagerfelda, prošla je kroz kuhinju i iz kupatila

dobacila: „Nemoj mi reći da će taj majmun večeras da prespava ovde”. Kad sam

odviknuo: „Povešću ga nazad”, začuo se pljusak vode od njenog ulaska u kadu i

takav uzdah opuštanja da sam pomislio kako će se i meni oteti po inerciji.

Odvezao sam Lagerfeldu povodac i pustio ga u sobu, kad sam na stolu

primetio pismo. Uz grižu savesti ipak sam otvorio pismo, koje je bilo za oca, sa

sladunjavim rečima koje mi kao sinu ne priliči da izgovorim. Pri kraju je, kao usput,

pisalo o skorijim dešavanjima u mom životu, i u tom delu, koji je imao samo tri reda,

izraz „kao i uvek” bio je upotrebljen čak četiri puta. Pošto provodim noći van kuće,

navodno da bih vodio računa o Lagerfeldu, retko kada se viđam sa majkom, ali inače

bismo morali da se viđamo svake večeri. Od ponedeljka do petka se, čak i kad

svratim u teretanu, obavezno vratim kući do devet uveče, a subotu i nedelju

uglavnom provodim u stanu gledajući televiziju ili čitajući knjigu. Bila majka u

Tokiju ili ne, ova moja navika ostaje ista, ali koliko vidim po izjavama poput: „Ne

moraš obraćati pažnju na mene, slobodno izađi da se provedeš”, ona greškom misli

da je ona kriva što ja nemam planove za vikend. Još od studija sam bio kućni tip.

Međutim, tada se dešavalo, ako bi me prijatelji uporno zvali, da izađem na piće u

Šibuju ili da odem na skijanje na dva dana. Ali i ti prijatelji, koji su mi pre dosađivali

pozivima, kad su se zaposlili, više nisu imali vremena da me zovu da izađem, te smo

prirodno počeli da se udaljavamo. Verovatno bi trebalo da nekad i sam nekud

zapucam, ali kad god mi to padne na pamet, uvek mi se čini da sam već propustio

dobru priliku. Što se tiče poslednjih nekoliko meseci, ponekad se dešavalo da odem

do para Udagava, kada me pozovu na večeru, ali se ne sećam da sam ikud išao

metroom neradnim danima. A razlog što ovih dana tako često odlazim u stan para

Udagava najverovatnije jeste to što, na kraju krajeva, oni nisu tu.

U susednom stanu živi mlada žena koja izgleda ima naviku da razgovara

telefonom pored prozora, i često se desi da se taj razgovor jasno čuje. Još nisam imao

priliku da joj dobro vidim lice, ali svake subote oko podne zove pet-šest prijatelja da

ih pita hoće li da izađu negde. Nekad, kad su okolnosti povoljne, uspe da se s njima

dogovori, ali dešava se da je svi prijatelji odbiju i nakon toga se iz njenog stana naglo

začuje glasna muzika. Kada pak uspešno napravi planove za vikend, i meni nekako
lakne. Kada sam ovo ispričao Kondu, on reče: „Ni ja nisam bolji. Barem bih preko

vikenda da se dobro odmorim”, i nasmeja se, ali u mom slučaju verovatno bi

ispravnije bilo reći da mi treba mentalni odmor, ne fizički. Nije da sam kao Kazuhiro,

koji se premešta iz sobe u sobu u želji da ugodi, ali baš zato što želim da budem

dobar sa ljudima koji me okružuju, bar subotom i nedeljom neću da se viđam ni sa

kim, niti da s bilo kim pričam.

Vratio sam majčino pismo za oca na mesto i posle dužeg vremena se pružio

na sopstvenom krevetu. Izgleda da je majka sa police od svih postojećih knjiga

odabrala baš „Platonski seks” od Ai Iđime, jer ju je ostavila pored jastuka otvorenu

otprilike na pola i okrenutu naopačke.

Nakon toga, svukao sam dole Lagerfelda, koji je zgrabio zavesu i pokušavao

da se popne, i uključio kompjuter da proverim poruke. Iako nisam proveravao mejl

oko nedelju dana, dobio sam samo dve poruke: prva je bila obaveštenje da CD Nine

Simon, koji sam prethodno naručio, nemaju na lageru, a drugi je bio izveštaj o tome

da „drugi ja” sada putuje po Firenci. To je atrakcija na internetu: daš ime svom liku i

izabereš „krenuti na put”, pa taj lik automatski krene da luta po raznim zemljama

sveta i dostavlja ti u porukama fotografije i obaveštenja o putovanjima. Tako sam ja

već proputovao Nemačku i Kanadu.

Sledećeg dana, od prepodneva sam imao sastanak u vezi sa promocijom

prodaje. Pošto sam prethodne večeri poneo kompjuter u stan Udagava i do zore

gledao razne veb-sajtove, čim je počeo sastanak, strašno mi se prispavalo, na šta me

je Inogući, zadužen za region Šinđuku, koji je sedeo pored mene, više puta uštinuo

za butinu ispod stola. Vezano za promotivnu fotografiju koju je trebalo da stavimo

na ženski časopis preko cele tri strane, što je bila tema rasprave, šef direkcije me je

iznenada zapitao za mišljenje, na šta sam na licu mesta izmislio:

„Šta mislite da snimamo tako što ćemo odrediti po jednu životinju za svako
voće? Recimo, pomorandža bude majmun, mango i breskva budu krava, serija limete

bude konj, i tako dalje...”, što je na moje iznenađenje bilo prihvaćeno, zbog čega sam

bio prinuđen da prisustvujem razgovoru sa dizajnerima umesto Tadokora, koji je

zadužen za region Šibuja i koji je izneo predlog da se za svaku voćku predstave

azijske plaže.

Sastanak se nastavio unedogled sve do posle podne.

Pošto je kompanija mala, predmet rasprave je čak i to šta ćemo poslati za

svadbu ćerke direktora kompanije koja nam je klijent.

Po podne, dok sam išao metroom ka Hibiji, voz se opet zaustavio jednu

stanici pre Kasumigaseki. Pošto se svaki dan vozim u istom vagonu na istom mestu,

kroz prozor obavezno vidim onaj bilbord Mreže doniranja organa Japana. Nekako

sam imao utisak kao da je opet ona žena iza mojih leđa, pa sam se osvrnuo, ali je

sada tu stajala devojčica od petnaest-šesnaest godina, koja ispod tankog prolećnog

kaputa nosila roze odeću medicinske sestre i ljuljala glavom u čudnom ritmu.

U metrou se ponovo upalila klima i nakon signala su se zatvorila vrata.

Bilbord Mreže za donaciju je polako promicao pored prozora. Na staklu se

odslikavala figura lažne medicinske sestrice, koja je i dalje ljuljala glavom u čudnom

ritmu.

Ušao sam u park Hibija trideset minuta ranije nego inače. Juče mi je ona rekla

samo: „Možeš li doći malo ranije?”, i rastali smo se bez konkretno određenog

vremena. Sebično sam zaključio da je za to ranije sigurno dovoljno tridesetak minuta

i popeo se na padinu koja gleda ka jezercetu Šinđi, ali nju tamo nisam našao. Pitajući

se da li sam došao prerano ili prekasno, čekao sam desetak minuta na klupi, kad sam

je ugledao kako stoji na suprotnoj stani jezerceta i očajnički maše rukama. Kosu je

vezala pozadi, iako ju je do sada nosila puštenu, ali verovatno se baš zbog toga

belina tog tankog vrata primećivala i iz daljine. Ustao sam i otpozdravio rukom.

Izgleda da nije htela da viče zbog drugih ljudi, ali sam joj sa usana pročitao „plato
kod fontane”. „U redu”, jasno sam klimnuo glavom i odmah se okrenuo ka platou,

ali ništa nisam video jer je drveće zaklanjalo vidik. Kad sam pogledao nazad, više

nije stajala tamo, već su se videla samo njena leđa kako zamiču iza drvoreda koji

vodi ka platou. Hitro sam zgrabio torbu sa klupe i potrčao putanjom iza jezerceta,

koja se nastavlja ka platou. Sudarili smo se tačno na ulazu na plato. „Šta je bilo?”,

upitao sam, a ona uzbuđeno pokaza prstom ka niskom nebu u pravcu ivice platoa:

„Pogledaj, danas je došao!” Tamo je lebdeo mali crveni balon, ne veći od ljudske

glave - nije izgledao tako mali zbog daljine - koji je nesigurno, kao da će svakog časa

pasti, lebdeo u vazduhu toliko nisko da bi neko ko je visok, kad bi malo poskočio,

mogao da ga dodirne glavom.

„Zar ne idemo na izložbu fotografija?”

Pitao sam u njena leđa, jer je ona već krenula i, ne okrećući se, dodala: „Ma, to

možemo i sutra! Onaj čovek se ovih dana baš retko pojavljuje!”

Iako je prošlo vreme ručka i u parku više nije bilo puno ljudi, i dalje su se lako

uočavali zaposleni u odelima, koji su na klupama platoa kod fontane lenjo čekali da

im prođe vreme. Daleko od toga da je balon koji je lebdeo nisko na rubu platoa

svima privlačio pažnju - tek poneko ga je besciljno posmatrao. Štaviše, interesovanje

su gubili i ti malobrojni, jer je balon sve više gubio na visini.

Krupan sedi starac je bio tačno ispod balona i gledao uvis. Prišao sam mu

blizu dok me je ona vukla za ruku.

Balon je tankim kanapom bio privezan za kutiju na zemlji, nalik sefu, te nije ni

mogao da ode više od toga.

„Dobar dan!”

Iako mu se ona obratila, čovek se nije ni mrdnuo, već je nastavio da gleda ka

balonu. Gurkala me je u rebra i tihim glasom me kritikovala: „Hajde, i ti mu se javi!”

„I šta kad mu se javim?”

 „Zar te ne zanima šta on to radi?”

„Kako šta, valjda pušta balon u vazduh?”

Dok smo se nas dvoje krišom došaptavali, čovek je lagano povukao kanap i

uzeo crveni balon u ruke.

Pošto me je ona neprekidno gurkala, rezervisano sam mu se obratio:

„Izvinite”, na šta se čovek konačno okrenuo ka nama i iznenada, veoma nerado,

rekao: „Objasniću vam, ako nećete pitati zašto”.

„Molim?”

U momentu nisam razumeo šta je čovek rekao i buljio sam u njegove oči.

„Pa ako nećete pitati za razlog, onda ću vam objasniti. Ionako ste došli da

pitate za ovo ovde, zar ne?”

Čovek je držao crveni balon tačno onako kako ja držim Lagerfelda. Tada ona

koraknu napred i reče: „U redu, nećemo pitati zašto, objasnite nam, molim vas.”

Zbog njegovog mrzovoljnog ponašanja, ja nisam hteo mnogo da se mešam, ali pošto

me je ona držala pod ruku, kad je zakoračila napred, i ja sam se pomerio ka njemu.

Iako je na platou bilo dosta naroda, niko nije gledao u nas.

„Još mnogo toga treba da usavršim, ali...”, rekao je čovek dok je vraćao u

kolut namotan kanap u kartonsku kutiju. Ona je čučnula za njim, pa sam morao i ja

da čučnem, jer me je ona vukla za ruku.

„... Kad nema vetra, on se podigne pravo uvis, i to je dobro. Ali ipak se

previše vrti. Znaš, balon se zavrti ukrug dok se podiže. Ako ne budem mogao da

svedem ovo okretanje na minimum, nikako neću moći...”

Čovek je započeo svoj monolog, ali ja i dalje uopšte nisam razumeo šta se

remeti time što se balon okreće. „Ako se okreće, onda...?”

Izgleda da je i njoj isto pitanje bilo na pameti, pa mu je hrabro upala u reč dok

je objašnjavao. Tada se on prvi put osmehnuo. Osmeh je ublažio njegovu grubost i

učinio da balon koji je smestio na svoje krilo počne da izgleda kao da je njegovo prvo

unuče.

„Ah, da, prvo to moram da objasnim...”, rekao je čovek postiđeno i počeo da

odgovara na njeno pitanje. Sve u svemu, izgleda da je želeo da vidi ovaj park odgore.

U perspektivi bi stavio malu kameru na dno korpe balona i digao ga ravno uvis.

Snimak sa kamere bi mogao da gleda na monitoru.

„On se podiže sve više i više. Kako se bude dizao, prvo će se videti samo

noge, zatim će biti prikazan odozgo ceo ovaj plato kod fontane, pa onda ceo park, i

na kraju će na monitoru da se vidi, okružen visokim zgradama, ceo ovaj kraj.”

Kada je uzbuđeni čovek napravio pauzu u objašnjavanju, na vrh jezika mi je

bilo da ga pitam: „I šta ćete kad to vidite?”, ali sam se setio da je reč „zašto”

zabranjena, pa sam reči na silu zadržao u sebi.

Sa druge strane, ona je izgleda bila sasvim zadovoljna njegovim objašnjenjem,

i kad smo se rastali sa čovekom, vraćajuei se ka uobičajenoj klupi kraj jezerceta Šinđi,

sva uzbuđena njegovom pričom reče: „Baš sam i mislila da je tako nešto u pitanju.

Nije izgledao kao da samo želi da pušta balon u vazduh, pa sam mislila da je sigurno

tako nešto”.

„Ali... Sad smo sami, pa valjda smem da kažem? Ali zašto?”

Kada sam konačno izgovorio to pitanje, okrenut prema njoj, kamen mi je pao

sa srca.

„Kako zašto, pa zato što želi da vidi odozgo.”

„Pa zašto želi da vidi tako nešto?”

„To ni ja ne znam. Ali još ranije sam pomislila da je on verovatno naš stariji

kolega.”

„Stariji kolega?”

„Da. Nekadašnji redovni posetilac ovog parka. Prestao je to da bude jer je

otišao u penziju, ali je dolazio u ovaj park decenijama. Vidiš, ako tako razmišljamo,

zar ti nije razumljivo što oseća želju da vidi ovaj park iz visine?”

Tog dana sam sa njom jeo kari u Macumotorou. Izgleda da ona nije neki

ljubitelj ljutog, jer je tokom jela počeo da joj curi nos. Kada je skinula sako, na sebi je

imala letnji džemper kratkih rukava, a oblina njene ruke stavljene na sto, koju sam

tada prvi put video, bila je u kontrastu sa srebrnom kašikom kraj nje. Dok sam jeo

kari, pričao sam o pokretnom štandu specijalizovanom za kari koji ponekad dolazi u

komšiluk moje kompanije. Lepa žena koja tu radi, reklo bi se Indijka, da mi više

pirinča kada joj poklonim testere kupki. U toku priče, ona je nešto zaustila da kaže,

ali je odustala i umesto toga mi rekla da je davno službeno išla u Kalkutu. Sada bi

bilo prirodno da jedno drugo pitamo čime se bavimo, međutim učinilo mi se da je

ona krenula da kaže nešto što se tiče baš toga, ali je ipak odustala, pa ni ja namerno

nisam postavljao to pitanje. Da li znajući kako se ja osećam ili iz nekog drugog

razloga, tek ona je uz kafu posle ručka počela da priča o tome da u nedavno

otvorenom soba restoranu u njenom komšiluku služe prave, vrhunske juvari soba 48

rezance, a posle o tome kako modni kreator Đun’ja Vatanabe pravi odeću koja

odgovara pogrbljenim ili ispršenim, ili onima sa ekstremno špicastim ramenima, ali

da takva odeća na čoveku prosečne građe, upravo zbog te neprirodne iskrivljenosti,

dobija vrlo elegantan izgled.

Sudeći po njenoj priči, park Hibija je otvoren 1903. godine. Zajedno smo

prebrojavali na prste i shvatili da iduće godine pada tačno sto godina od otvaranja.

U devet sati uveče završili smo popis zaliha u radnji na Ginzi, pa smo tako svi

zajedno krenuli na piće. Radnja na Ginzi dobro radi, bori se za prvo ili drugo mesto

po prodaji u Tokiju, ali u ovih godinu dana ipak daje prihod znatno ispod

očekivanog. Otišli smo u restoran Robatajaki, koji često posećuje šef Šigeta, ali nije

bilo stola za koji bismo svi mogli da sednemo, pa iako je neko predložio da

48 Vrsta rezanaca, uglavnom od heljde (Prim. prev).

promenimo lokaciju, svi smo želeli da popijemo pivo što pre, te smo posedali čudno

se rasporedivši: za šankom dvoje, u drugom delu troje, i za stolom još troje. Pošto

smo sedeli odvojeno, za nekih sat vremena se čulo: „Napuštam vas ranije”, tako da

nagradno okupljanje nakon inventarisanja nije doživelo svoj klimaks i završilo se pre

poslednje narudžbine.

Nešto malo pre nego što ćemo otići iz restorana, šef Šigeta mi je pokazao

fotografije sa nedavnog porodičnog puta za Okutamu i bio sam se zaprepastio

koliko je porastao Šota, njegov sin jedinac kojeg je jednom ranije doveo na posao.

Kad sam ga pitao, rekao mi je da će iduće godine krenuti u sedmi razred i srećno se

nasmešio: „Još malo pa više neće ni hteti da ide sa roditeljima”. Fotografije koje mi je

pokazivao uglavnom su bile uslikane u pećini Nipara.

Nakon razlaza ispred Mariona na Jurakućou mislio sam da siđem na voz, ali

pošto obično ne pijem alkohol, brinuo sam se da mi u metrou ne pozli, pa sam

odlučio da se osvežim na vazduhu, pre povratka. Na raskrsnici ispred Mariona i

dalje je bilo dosta sveta, a u Ulici Harumi je bio red taksija koji su čekali mušterije.

Voz na linija Jamanote prešao je preko nadvožnjaka, a posle je tuda prošao i

šinkansen, voz-metak. Odmah posle nadvožnjaka nastavljala se crna šuma parka

Hibija, koja je odavde izgledala mnogo bliža nego preko dana. Bilo mi je nekako

iznenađujuće što je klupa na kojoj obično sedim toliko blizu ove najprometnije

raskrsnice na Ginzi.

Ispred policijske stanice na ulazu parka stajao je mladi policajac. Bilo mi je

malo neprijatno što u ovo doba sam ulazim u park, ali policajac je samo jednom

bacio pogled ka meni.

Kako sam zakoračio u park, svež noćni vetar mi je pomilovao obraze ugrejane

od alkohola. Na šetalištu su tu i tamo postavljene ulične svetiljke i samo ispod njih iz

tame izbija blago plavičasto svetlo. Prošao sam ispod nekoliko bledih svetiljki i ušao

u prvu baštu, gde se na klupama videlo nekoliko parova. Zbog te lepljive atmosfere,

noge su mi se same zaustavile, pa sam se okrenuo i vratio se na šetalište. Noću

jezerce Šinđi kao da ne postoji. Sa jezerceta, koje se preko dana jasno vidi, noću se

izgube boje. Dok sam hodao šetalištem parka svežim kao jastuk kada ga leti

okrenem naopačke, vrelina od alkohola mi je isparavala iz tela i, bez razmišljanja o

tome kuda idem, samo sam dalje hodao drvoredom kuda su me noge nosile. Kada

sam se osvrnuo, bio sam iza teniskih terena, a na kraju platoa zdravlja, odakle su se

videle zgrade vlade sa ponekim upaljenim svetlom. Setio sam se čoveka kog sam

sreo na ovom platou i ušao u potpuno mračan deo na čijoj je sredini usamljena

stajala tabla s natpisom: „Stajanje na jednoj nozi otvorenih očiju”. Približio sam se i

proverio na grafikonu indeks za svoje godine, stao na postolje sa ocrtanim stopalom,

raširio obe ruke i probao polako da podignem desnu nogu tiho brojeći: „1, 2, 3...”

Možda zbog toga što sam bio pripit, što mi se telo više ljuljalo, to mi je glas sam od

sebe postajao glasniji. Od svetiljke iza mojih leđa moja senka se na jednoj nozi ljuljala

pružajući se daleko ispred. Setio sam se glasa tog čoveka kad je rekao: „Dok u

dvadesetim možeš da stojiš skoro sto sekundi, u sedamdesetim možeš samo

petnaest”, i kako sam glasno izbrojao do 25, blagi trzaj iz članka na nozi proširio mi

se celim telom i nisam izdržao, te sam dotakao nogom zemlju. Na klupi u blizini se

neprekidno meškoljio beskućnik, kao da me kritikuje što mu smetam dok spava.

Sat na platou je pokazivao da je već prošlo dvanaest, pa sam se vratio na

šetalište u nameri da uhvatim taksi na kapiji Hibija, i pošao od drvoreda javora ka

platou sa fontanom. Plato kod fontane je bio okružen pustim klupama. Taj prizor je

bio vrlo jeziv, ali sam ipak seo na jednu od njih i prešao jagodicama prstiju preko

hladnih šara drveta. Pokušao sam da na mračnom i tihom platou kod fontane, koji

mi se širio pred očima, zamislim dnevnu vrevu, ljude koji prolaze i okupljaju se, ali

nikako nisam mogao da povežem te dve slike. Trebalo bi da mi dobro ide

vizuelizovanje stvari na mestima gde one nisu, ali koliko god sam se koncentrisao,

na noćnom platou se nije pojavljivala ni jedna jedina osoba. Ali pomalo su se čuli

njihovi glasovi. Razgovori koje sam sigurno čuo posećujući park: „Sutra krećeš na

službeni put u Osaku?”, „Zato ja ne verujem onakvim muškarcima”, „Kamakura mi

je deo maršrute za posao”, „Pa i mi gledamo da iskoristimo njihova ograničenja”...

na praznom noćnom platou samo su reči oživele. Kao da su do sada samo njihove

reči i popunjavale ovaj plato da bi koristile svoju pauzu.

Još jednom sam se koncentrisao i pokušao ponovo, onako kako remetim

perspektivu: prvo sam olabavio kravatu. Zatvorio sam oči i polako udahnuo duboko.

Sad kada podignem glavu sa širom otvorenim očima, trebalo bi da se pojavi i

dnevna gužva. Međutim, pred raširenim očima mi se, ne znam zašto, pojavila

fotografija iz pećine Nipara, koju mi je maločas pokazao šef Šigeta, sa njegovim

sinom Sotom, koji stoji na ulazu u pećinu i iz zezanja pokazuje srednji prst. U pećinu

Nipara sam svratio pre nekoliko godina, sa tada još neudatom Mizuho i ostalima, na

povratku iz banje. Dok smo ulazili u mračnu pećinu, neko je počeo sa: „Verovatno je i

u ljudskom telu ovako kao ovde”, pa je razgledanje posle toga bilo praćeno sa: „Vidi,

ova stena liči na jetru”, „Ovde mora da je debelo crevo”, uz odjeke smeha u tami.

Pećina je bez veštačkog osvetljenja zapravo kao potpuno mračan tunel, a

unutrašnjost ljudskog tela je izgledala isto tako, osvetljena crvenkastom bojom od

svetla kamere za gastroskopiju ili nečeg sličnog. Ali kada nam je telo obasjano

svetlošću, da li tada kroz kožu ipak prodiru sunčevi zraci? Odjednom mi se pred

očima pojavio crveni balon. Balon, koji je poleteo sa ovog platoa kod fontane, penje

se sve više i više, i počinje da gleda na ceo park sa visine. Park je oblika

pravougaonika i izgleda tačno kao snimak ljudskog grudnog koša. Jezerce Šinđi se

nalazi na mestu srca i ima baš takav oblik. Drvored javora se od kapije Sakura pruža

krivudavo kao jednjak, a kada pređe preko poljane, koja mu dođe kao želudac,

nastavlja se do biblioteke Hibija uvijajući se kao creva. Što znači da je kapija

Nakasaivai anus. Tu je mokraćna bešika u obliku javne sale Hibija. Jezerce Kumogata

je jetra, a druga bašta mu dođe slezina. Sa neba se vide sitne figure ljudi koji se

motaju unutar parka. Mnogo ljudi prolazi kroz uske prolaze, prelazi preko platoa

kod fontane, izlazi napolje kroz razne izlaze. Ljudi se kao znoj izlivaju iz parka.

Tada mi je pred očima iznenada ponovo oživeo mračni plato koji se pružao
preda mnom. Pogled na park odozgo nestao je kao magla i mrak koji je ostao posle

toga nekako kao da mi je bleštao u oči.

Pre osam sati sam izašao iz stana bračnog para Udagava i vratio se u svoj stan

da bih pozvao majku, koja se vraća podnevnim letom, na doručak u Mekdonaldsu.

Majka, još u pidžami, odbi moju ljubaznu ponudu jer: „Trebaće mi vremena da se

pripremim, da se umijem i našminkam, zato, neka, hvala”, pa sam, nemajući kud,

samo rekao: „Čuvaj se” i napustio stan.

Jutro je bilo izuzetno lepo, nebo je bilo toliko plavo da se mogao osetiti i

svemir koji je iza njega. Hodao sam parkom Komazava ka stanici, i posle skretanja

kod drugog terena za igre sa loptom video sam gospođu Asano kako džogira. Nije

vodila Sindi. Zvuk njenog disanja imao je pravilan ritam i odjekivao je drvoredom u

jutarnjoj magli dok mi je prilazila sa oštrim izrazom lica. Izgleda da me gospođa

Asano još nije primetila, i kada se približila na oko deset metara, javio sam joj se:

„Dobro jutro”, na šta je ona na trenutak malo podigla lice, prošavši pored mene

nepromenjenom brzinom, a onda ispustila čudan glas: „A-ah!” i vratila se natrag.

Nastavila je da trči ukrug oko mene, koji sam stajao u mestu, dok se njena najlonska

trenerka čula kako šuška.

„Dobro jutro!”

Ponovo sam joj se obratio nakon što je, uzrujano trčeći oko mene, prigušenim

glasom rekla: „Znaš li da o tebi kruži čudna glasina?”

„Čudna glasina?”

„Znaš onu gospođu koja vodi čivavu Mimi?”

„Onu sa ljubičastom kosom?”

„Da, tu...”

Gospođa Asano je polako usporavala i sada je počela da hoda krupnim

koracima. Ja sam bio u sredini, a ona je oko mene ocrtavala krug poluprečnika tri

metra, pa je i meni, dok sam je pratio kako kruži, počelo da se vrti u glavi.

„Ja, inače, uopšte ne verujem u to.”

Gospođa Asano se konačno zaustavila. Dizala je i spuštala ramena uz disanje i

brisala znoj sa lica peškirom koji joj je bio oko vrata.

„Ta gospođa mi je ispričala da si se ti, tj. osoba koja je skoro počela da šeta

malog majmuna, nedavno ušunjao iza zgrade u komšiluku i pokušao da ukradeš

donji veš.”

„Molim?”

„Pa kažem ti...”

„Ma ono sam samo vratio na terasu košulju koju sam našao na ulici.”

„Znala sam. Ja sam pomislila da je tako nešto. Ma one žene svašta pričaju, i

što jeste i što nije, tako ubijaju vreme. Ali ništa im ne možeš.”

Da bi ponovo započela prekinuto trčanje, gospođa Asano je već počela da

zagreva kolena. Nisam želeo da je zadržavam, pa sam se naklonio rekavši: „Onda,

moram na posao”, a ona se nasmejala: „Mislim da nema potrebe da se brineš, ali da

sam na tvom mestu, neko vreme bih se držala podalje. Vidiš, onakve gospođe je

najbolje ignorisati”, podigla je jednu ruku i otrčala ka glavnom ulazu u drugi teren.

U galeriji u koju me je odvela, nakon što smo se našli u parku Hibija, bile su

izložene samo fotografije sa uobičajenim pejzažima. Tog dana je ostavljala drugačiji

utisak, jer je nosila odelo sa pantalonama, a ne sa suknjom, kao obično. Razmišljao

sam da li da joj kažem „Lepo vam stoji”, ali mi se činilo da ću je pre opet videti u

ovakvom izdanju ako ne kažem, pa sam namerno prećutao. Dok smo silazili niz

stepenice ka podzemnoj galeriji iz glavne ulice Ginze, pitao sam je: „Vas interesuju

fotografije?”, na šta je ona samo odgovorila: „Ne posebno” i, vukući svojim

dugačkim prstima po belom zidu, nastavila da silazi polako, stepenik po stepenik.

Podzemna galerija okružena belim zidovima nije bila naročito velika i bila je nekako

zagušljiva. Nije bilo drugih posetilaca sem nas - čak se i devojka na recepciji

dosađivala grickajući zanoktice.

Radovi nisu bili naročito originalni - kad bih prelistao neki svoj album,

verovatno bih pronašao jednu ili dve slične fotografije: kao da su sa prozora prvog

sprata uslikane najobičnije stambene kuće, nekoliko desetina kuća među pirinčanim

poljima iza kojih u daljini prolazi šin-kansen, naselje pored male reke, trafostanica

koja se vidi na vrhu brda...

„Zašto ste hteli da dođete na ovu izložbu fotografija ako vas ne zanimaju

fotografije? Jeste li imali neki poseban razlog?”

Ona je sa izbačenom bradom i rukama iza leđa stajala pokraj mene i

posmatrala fotografije. Na moje pitanje je samo ćutke odmahnula glavom. Kada je,

bez posebnog interesovanja, završila sa gledanjem jednog rada, namerno me je

gurnula da se pomerimo ispred sledećeg. Prvi put sam uočio mladež na njenom

obrazu, na liniji koja se pruža od donjeg dela uveta do brade. To je bio neupadljiv

mladež koji se nalazio ispod brade, ali mu se ipak nije dalo da se potpuno sakrije.

„Znaš, ja sam se tu rodila.”

„Molim?”

Njen prst je bio uperen u fotografiju ispred nas. Na njoj je bila uslikana ulica

kojom je prolazio autobus, u stambenom delu koji se mogao nalaziti bilo gde, a

ispred stajališta se nalazila stara tabla s natpisom „Ginekološka klinika Sugiura”.

Plakat je bio skroz na kraju ulice i ne bih ga ni primetio da ga ona nije pokazala

prstom.

„Tu? Mislite na ovu bolnicu?”

„Da. Ginekološka klinika Sugiura.”

„Znači, živeli ste u tom kraju.”

 „Kuća mi je tamo”, ona se hitro okrenu i prstom pokaza na fotografiju

postavljenu na zidu iza nas. Na njoj se nalazilo nekoliko desetina kuća među

pirinčanim poljima sa šinkansenom u daljini.

„Na onoj fotografiji je uslikana vaša kuća?”

„Doduše, samo krov. Vidiš, onaj zeleni?”

„I dalje neko živi u njoj? Vaši roditelji ili...”

„Odselili smo se kada sam ja bila u srednjoj školi, pa tamo sada verovatno živi

neka druga porodica. Nego, vidiš da je fotografisana i bolnica, tamo preko reke? U

tu bolnicu sam često išla pošto sam imala dečju astmu.”

Kada mi je to rekla, zaprepastio sam se. Do tada nisam ni obratio pažnju, ali

na svakoj fotografiji pejzaža se obavezno nalazila i mala bolnica.

„Aha, ovi radovi ovde imaju takvo značenje.”

„Takvo značenje? Kakvo značenje?”

„... Ne znam tačno...”

Opet me je odgurala pred sledeći rad.

„Jesu li možda sve ovo fotografije mesta na kojem ste se vi rodili?”49

„Hm, ti si čovek koji se drugima obraća samo sa ’vi’?”

„Pa kako drugačije da vam se obratim? Ne znam vam ni ime...”

Ona se okrenula na petama i ušla u malu sobu u nastavku. Sa malim

zakašnjenjem sam pošao za njom i ponovo pitao: „Jesu li?”, a ona je klimnula

glavom: „Valjda jesu. Svi pejzaži mi deluju poznato.”

„Da slučajno ne poznajete ovog fotografa?”

49 U Japanu je nepristojno osloviti drugu osobu zamenicom, čak i onom koja se obično smatra
učtivom, kao što je „vi”, pa se u tu svrhu koriste lična imena i prezimena praćena učtivim
nastavkom san. Zamenice se koriste gotovo isključivo kada nema drugog načina da se obratite
nekoj osobi (Prim. prev).
 „Ne poznajem. Samo sam u časopisu pronašla onu fotografiju ’Ginekološke

klinike Sugiura’, pa mi je palo na pamet da dođem.”

„A gde je ovo?”

„Okolina Kakunodate u Akiti. Sigurno nisi ni čuo.”

„Hej, pa ja sam bio tamo!”

„Šta? Stvarno?”

Njen glas, koji je odjeknuo galerijom, kao da je otišao daleko kroz pejzaže iz

radova pred našim očima.

„Ma ne, ne mogu reći da sam stvarno išao, nego... čudna je to priča, na

internetu ima veb-sajt preko koga može da putuje moje ’drugo ja’. Sada sam u

Firenci, a pre toga sam bio izabrao putovanja po zemlji, pa sam posle gledanja

festivala Kanto svratio na jezero Tazava. Kakunodate je blizu jezera Tazava, zar ne?

Tako da... nisam stvarno bio, ali...”

Ona je nagnute glave slušala moje objašnjenje. Nekako mi se činilo da ne

vredi detaljno objašnjavati, pa sam tu priču završio sa: „Uglavnom, video sam ga na

fotogra-fijama i tako to.” Je li ona to prihvatila ili ne - ne znam, ali nekako pomalo

radosno reče: „Tako, dakle! Znači, ti poznaješ moje selo.”

Kada smo pregledali sve radove, ponovo smo se rame uz rame polako peli

onim uskim stepenicama kojima smo se malopre spustili. Ona je zastala nekoliko

puta i kucnula o stepenik vrhom štikle. Zastajući zajedno s njom, pogledao sam je iz

profila baš kad je glasno izdahnula kroz nos, iznenada jako klimnula glavom, hitro

podigla lice i gledajući u mene tiho rekla: „Dobro! Odlučila sam!”

„Molim?”

U momentu mi je izletelo, pošto sam ostao zatečen, ali ona je, kad sam se

povratio, već nastavila da se penje uz stepenice, a njena nekako čudno odlučna leđa

izgledala su kao da su tog trenutka otresla nešto sa sebe i da će pitanje: „Šta ste to
odlučili?” odbaciti pre nego što uopšte i bude postavljeno. Potrčao sam za njom uz

stepenice i čim sam izašao na prometnu glavnu ulicu, kao da se sve sa fotografija

pejzaža koje sam do sada gledao odjednom pokrenulo pred mojim očima. Usred

toga, ona je naglo zastala, okrenula se prema meni i kažiprstom upitno pokazala

udesno i ulevo, prema bočnim ulicama.. Kada sam ja pokazao prstom iza sebe,

lagano je podigla jednu ruku, u znak pozdrava, i samo se okrenula i pošla. Možda

zato što smo se prvi put rastali izvan parka, neko vreme sam pogledom pratio njena

leđa i nekako mi se učinilo kao da je više nikada neću videti, pa sam je, ne obraćajući

pažnju na tuđe poglede, zaustavio: „Hej!” Ona se okrenula u gužvi. Lice muškarca

koji je išao prema meni smetalo mi je da je dobro vidim.

„Dođite i sutra u park!”

Kako sam to viknuo, svi ljudi su se odjednom okrenuli prema meni. Negde u

gužvi video sam oštro oblikovane oči. U trenutku je izgledalo kao da je klimnula

glavom, ali njena prilika se izgubila u masi. Okrećući leđa njenoj izgubljenoj silueti,

krenuo sam sam prema parku, a u mislima su mi oživele njene tiho izgovorene reči:

„Dobro! Odlučila sam!”, i osetio sam se kao da sam i ja tog momenta nešto odlučio.

Prevod s japanskog

Divna Tričković i Emina Takahaši

 KOTARO ISAKA

DECA

„Izgleda da je tvoje omiljeno dete kidnapovano.” Đinai me je malo zbunio.

Imao sam dvadeset osam godina i još nisam bio oženjen, ali nisam bio sklon

neobuzdanom seksualnom životu.

Đinai mi je dodao novine.

Radio sam u porodičnom sudu. Svakog dana bih se dolazeći na posao

upisivao u knjigu dolazaka. Zatim bih seo na stolicu i vodio neobavezan razgovor sa

Đinaijem, koji je listao novine. Ovo je bio deo redovne svakodnevne rutine. Pre osam

sati ujutro, osim mene i Đinaija nije bilo nikoga. I to je bilo uobičajeno.

„Šesnaest godina, učenik gimnazije, sada je na sigurnom”, pisalo je u naslovu

sa jedne strane. Nisam ni znao da se dogodila otmica. Izgleda da je objavljeno tek

kada je plaćen otkup.

„Ne znam da li je u pitanju neki zakon o objavljivanju vesti ili šta, ali nema

smisla da se objavi ’Dogodila se otmica’ kad sve prođe”, bunio se Đinai čačkajući

uvo. „To je kao kada bi devojci na desetogodišnjici mature rekao ’Jao što sam se ja

nekada ložio na tebe’. Ako ne kažeš u pravom trenutku, nema nikakvo značenje.

Muto, ti ne misliš tako?”

Ignorisao sam ga. Novine su objavile i fotografiju otetog dečaka. Oslobodili su

ga i na slici je sada stajao pored svojih roditelja.

„Vidi, stvarno”, pomislio sam. Bio je to dečak kojeg sam poznavao. Pre pola
godine uhvaćen je u krađi u prodavnici, što je bio moj slučaj.

„Za nas, sudije za maloletnike, dečaci i devojčice o kojima brinemo su kao

naša rođena deca.”

Glavni istražitelj Osanai to često pominje kad popije.

Osanai je namerno, bez srama, govorio gomilu banalnosti o jednom od prvih

slučajeva maloletničke delinkvencije koji sam vodio.

Zatvorio sam novine. Izgleda da su zaista kidnapovali moje omiljeno dete.

Sa tim dečakom sam se sreo pre pola godine. Bila je sredina septembra i već je

počelo da biva hladnjikavo, kao što ume ponekad. I tog jutra sam, kao i obično,

prolazio istom ulicom. Đinai je pored mene pričao o nekom novinskom članku.

„Sreća!”, podigao je Đinai prst.

„Šta je bilo?”, pitao sam ga iz čiste učtivosti, iako me nije zanimalo.

„Gledam ovo. Srednjoškolci su nasmrt prebili školskog druga zato što je bio

bezobrazan.”

„Zašto je to sreća?”

„Ovaj incident dogodio se u mom kvartu. Ali...”, zatim je pomenuo ime

susednog grada, „to spada pod tuđu nadležnost. Da je dečak malo bliže ovoj strani,

bio bi u našoj nadležnosti. Mrzim takve problematične slučajeve. Zato kažem da

imamo sreće.”

„Hajde sad!”

„Muto, tebi nije dobro.” Đinai je do malopre naglas čitao mini-stripove, a sada

je odjednom zabrinut za moje mračno raspoloženje.

„Uvek sam takav.”

Đinai je frknuo kroz nos. „Verovatno ima veze sa onom devojkom o kojoj je

pričao Osanai.”
 „Čuo si o tome?” Glasno sam izdahnuo vazduh.

Radi se o srednjoškolskoj devojčici čiji sam slučaj vodio pre nekoliko meseci.

Navodno je dobila pedeset hiljada jena od nepoznatog sredovečnog muškarca u

zamenu za seks. Verovatno mu je ove usluge pružala svakodnevno. Sigurno čisto

poslovni odnos. Takva vrsta razmene naziva se „Ljubavni sastanak sa

nadoknadom”, ali ja sam protiv tog naziva. Gde je tu „nadoknada”, i o kakvom se to

„ljubavnom sastanku” radi, ne razumem. Bolji naziv bi bio „honorarni seks” ili još

bolje „poslovni seks”. To bi bio pravi pogodak u metu.

Verovatno je bila narkomanka, pa je smeštena u dom za maloletne

delinkvente. Tako je došla kod mene.

Kad sam je upoznao, bila je prilično poslušno dete. Bar je tako izgledalo. „Bila

sam budala. Žao mi je.” Nervozno je grickala usne, prizor koji me je pogodio u srce.

Kada je rekla: „Imam školskog druga koji se loži na mene, ali ne sme da prizna” i

pocrvenela, mislio sam da je iskrena i želeo da joj pomognem.

Zato sam u izveštaju napisao: „Mislim da bi bila dovoljna uslovna kazna”.

Drugim rečima, nije morala da ide u rehabilitacioni centar. Imaće još jednu šansu da

počne život iz početka, da ostvari vezu sa školskim drugom, mislio sam da je to

najsrećnija i najispravnija početna tačka. I sud je to prihvatio.

Međutim, tokom uslovne kazne napravila je isti prekršaj.

Takve stvari se same po sebi često dešavaju. Prema Osanaijevim rečima:

„Sudije za maloletnike porodičnog suda suoče se sa mnogo više izdaja od običnih

službenika”. Međutim, ja sam tada bio tužan više nego obično. Previše tužan. Kada

sam je ponovo video, samo sam uspeo da pitam „Zašto?” Ne znam da li su bili u

pitanju hormoni ili živci, ili možda moje fizičko stanje nije bilo baš najbolje.

„Uopšte nemam razloga da se kajem. Užasavam se rehabilitacionog centra.

Od starijih učenika sam čula, ako se malo pokaješ pred sudijama, postaju fini”, rekla

je. „Jednostavno”, dodala je.

 Zbog ovog slučaja sam u to vreme bio prilično depresivan. Umesto da budem

besan zbog ovakve izdaje, ja sam izgubio veru u sebe. Bio sam u takvom stanju da

nisam imao trunku samopouzdanja.

„Ne primaj to k srcu”, rekao je Đinai lakonski. „Mi treba da saslušamo tu

decu, da popričamo sa njihovim roditeljima, da to napišemo u izveštaju. Sve je to

samo još jedan slučaj u nizu. Gleda se broj slučajeva koje odložiš u kasetu. Ako se

oko svakog budeš tako angažovao, neće valjati.

„Da, tako je.”

„Ne možemo da budemo očevi svakom od tih dečaka i devojčica. U tom

slučaju bolje da odemo u sveštenike.”

Zapravo, ovakvi grubi komentari bili su njegov stil. „Bitno je da sve uradimo

ispravno. Ne možemo do te mere da budemo odgovorni za ljudske živote.”

Međutim, otkad sam ja počeo da radim, nisam video nijednog sudiju za

maloletnike koji je bio tako popularan među decom. Čak i kada bi slučaj bio završen,

zvali bi ga telefonom i donosili poklone sa ekskurzije. Zaista više nego neobično.

Dobroćudni Osanai mi je često govorio:

„Nema više tako posvećenih istražitelja kao što je Đinai. Ali nema šanse da

neko kopira njegov način rada.”

I kad bi neko pokušao, teško da bi uspeo. I dan danas mi je u sećanju živo to

vreme sa Đinaijem. Ne, nisu to slatka sećanja, skoro da bi se mogla nazvati bolnim.

Tek sam počeo da radim u porodičnom sudu. Tog dana su mi organizovali

koktel dobrodošlice. Izašao sam iz kafića i sa Đinaijem šetao po centru. Živeli smo u

istom samačkom hotelu.

Još uvek se nismo poznavali, pa nisam znao koliko je tridesetjednogodišnji

Đinai, koji je bio svega tri godine stariji od mene, čudan. Možda je očekivao da

zavisim od njega kao starijeg kolege. Sad kad razmislim o tome, mora da je tako.

Da bismo skratili put, ušli smo u usku ulicu u kojoj nije bilo mnogo

prolaznika. Tako smo naleteli na neželjenu scenu.

Tri dečaka su opkolila četvrtog. Izgledali su kao gimnazijalci. Opkoljeni dečak

je bio bled i nosio je naočare, a i njegova slaba konstitucija doprinosila je opštem

utisku krhkosti. Dečaci koji su ga opkolili smišljali su razlog za svađu.

Iako sam se našao usred ove situacije, nisam se odmah pokrenuo. Nisam

mogao da odlučim da li da se umešam, da pobegnem, ili da viknem na njih.

Za to vreme, Đinai im je bez ustezanja prilazio. Nije bilo nedoumice. Bio sam

iznenađen. Takav Đinai ulivao mi je poštovanje. I sada me podilazi jeza kad se toga

setim.

„Stani malo!”, umešao se on među dečake sa ispruženim rukama i ljubaznim

glasom. „Prestanite da se svađate”, rekao je kao glumac na pozornici i stao tako da

zaštiti dečaka kojem su pretili.

„Šta je, matori? Briši, ovo se tebe ne tiče”, besno su odbrusila tri dečaka. Bili

su prilično dobro građeni. Đinai sam nije mogao da parira njihovoj atletskoj građi.

Bio sam zabrinut.

Međutim, nisam mogao ni da naslutim Đinaijev sledeći korak.

„Šta se derete, klinci?”, viknuo je jasnim glasom i iznenada pogledao iza sebe,

okrenuo se prema bledom dečaku sa naočarima i tresnuo ga iz sve snage. Bio je to

snažan udarac u butinu.

Cvikeraš se savio od bola, okrenuo na stranu i dramatično pao na telefonski

stub pored plastične kante za otpatke.

„A?”, bio sam zapanjen. I tri preostala dečaka su slično reagovala. „A?”,
gledali su jedan u drugog. „A?”, uključujući i udarenog dečaka, koji nije mogao da

shvati šta se dešava ništa bolje od ostalih.

Đinai ništa od ovoga nije primećivao. Mirnim korakom se vratio do mene.

Imao je zadovoljan izraz lica.

„Za... zašto si to uradio?”

„Ovako ga više neće napadati”, izgovorio je bez blama. Zatim se još jednom

okrenuo prema dečacima. „Ja sam pobednik! A sada brišite nazad na spavanje!”

Podigao je obe ruke kao da ih tera.

Dečaci su u neverici odmahivali glavom. Njihova lica su jasno govorila da su

potpuno zatečeni ovom iznenadnom komedijom. I nekako pomažući cvikerašu da

ustane, sva četvorica su otišli zajedno. Ovaj metod pod nazivom „neprijatelj mog

neprijatelja” možda je rodio jedno novo prijateljstvo.

U svakom slučaju, niko ne može da kopira Đinaijev način rada.

Kada je zaključio da bi bilo bolje da budemo popovi, Đinai je nastavio da lista

novine. „Gle, pogledaj ovaj članak”, okrenuo je stranicu prema meni.

„A, to sam video u vestima”, odgovorio sam. Pisali su o muškarcu koji je sa

pištoljem provalio u kuću direktora lizing kompanije u pokušaju da ukrade novac.

Direktor nije bio u kući, a lopov je, umesto da ukrade novac, oteo domaćicu koja se

tu zatekla i pobegao.

„Izgleda da je domaćica sinoć uspela da pobegne od otmičara.”

Na konferenciji za štampu ova sredovečna žena izgledala je vrlo uzbuđeno.

„Pro-provalnik je i-izgledao kao zver”, promucala je, a novinari su zagrajali. Imala je

nešto više od pedeset godina i očigledno nije navikla da priča pred velikim brojem

ljudi. Moglo bi se reći da je mnogo srčanije pričala o ovome pred mnogobrojnim

kamerama, nego što je zaista doživela šok zbog situacije u kojoj se našla.
 „Ovo je moj rejon.”

„A, je l’?”

„Provalnik još uvek nije uhvaćen, ali kad ga uhapse, ako je neki maloletnik,

možda će biti dodeljen nama.

Pogledao sam portret provalnika u novinama. Imao je poprilično gustu bradu

i, koliko god ga gledao, nije mi izgledao kao tinejdžer. „Nije u pitanju dečak.”

„Ne kapiraš. Kod mladih ljudi najviše mrzim to što sude po spoljašnjem

izgledu.”

„Ne radi se o tome. Nešto sasvim drugo je u pitanju. Zar nije domaćica

izjavila da provalnik ima četrdeset-pedeset godina?”

„Ma nema šanse. Sigurno je dečak u pitanju, bez greške”, bio je uporan Đinai.

Žao mi je, Muto, ali provalnik koji se krije iza ove brade je maloletnik. U bliskoj

budućnosti pojaviće se pred ovim sudom i ti ćeš biti zadužen za slučaj.”

„Molim te, nemoj da daješ zloslutna predviđanja.” I ovako je bio grozan. Kada

bi se preda mnom pojavio gimnazijalac takvog izgleda i sa takvom bradom, mogao

bih samo da pobegnem.

Ravnomerno je listao neki predmet koji je doneo iz kasete. Planirano je

saslušanje dečaka po imenu Širo Kihara. Šesnaestogodišnji gimnazijalac uhvaćen je u

krađi stripa u prodavnici.

Počele su da se pojavljuju i ostale sudije. Pola devet je prošlo, počeo je

svakodnevni posao. Nas sedmoro sudija za maloletnike vodili smo računa o

dečacima za koje smo bili zaduženi i bez roptanja se hvatali u koštac sa njihovim

problemima.

Dvadeset minuta pre zakazanog vremena, Širo se pojavio na ulazu.

Pored Šira je stajao neki muškarac koji je mogao da bude njegov otac. Pri
razgovoru sa sudijom, prisustvo staratelja je od suštinske važnosti. Uvek tražimo da

dođu.

U pozivu postoji kolona pod nazivom „staratelj”. Tu popunjavamo podatke o

roditeljima koji dođu. Neki istražitelji napišu samo ime roditelja, ja pored volim da

dopišem „otac” ili „majka”. Uvek ih pitam „Da li ste vi otac ili majka ovog deteta”,

ne bih li u njima bar malo probudio svest o roditeljstvu, i popunim polje „srodstvo”.

Ne znam da li to ima nekog efekta, ali kao i kod konverzacije na stranom jeziku,

efekat se postiže stalnim ponavljanjem. To je poenta cele te procedure.

„Kihara Širo?”, pitao sam. Glas mi je bio malo napet.

Moje do tada melanholično raspoloženje iznenada je postalo ustreptalo.

„Da”, odgovorio je dečak u đačkoj uniformi. Bez žurbe je podizao pogled.

Nije pokušavao odmah da pogleda u mene. I glas mu je bio slabašan.

Bio je nešto niži od mene, oko sto sedamdeset centimetara, i moglo bi se reći

da je bio slab. Bio je mršav, a ravna kosa mu je padala opušteno. Prilično je dobro

izgledao. Delovao je elegantno.

„Vi ste otac, ako se ne varam”, rekao sam, a otac, muškarac kratke kose u

srednjim četrdesetim godinama, odgovorio je naglo „da”. Kao da je došao sa

džoginga, na sebi je imao tamnoplavu trenerku od poliestera. Nosio je naočare sa

crnim okvirom koje su nekako ipak bile dobro uklopljene.

Ja sam trepćući naizmenično gledao Šira i njegovog oca. Mrzovoljni otac i

uplašeni dečak. Otac ravnodušan prema modi i moderan sin. To je ono o čemu sam

razmišljao dok sam ih posmatrao.

„Idemo u sobu za saslušanja.” Na ove reči, dečak je iznenađeno oborio

ramena. Očigledno je bio napet.

Kad sam se vratio za sto, Đinai, koji se nalazio pored, podigao je pogled.

Kratko je odmerio oca i sina na vratima. Pogledavši zatim moj napeti profil, dodao
mi je džepnu knjigu.

„Koristi ovo.”

„Šta je to?”

„Ako bude trebalo, pozajmi je dečaku.”

Uzeo sam knjigu, koja je na sebi imala zaštitne korice, i ponovo upitao: „Šta je

to?”

„Akutagavini ’Aforizmi jednog patuljka’.”

Zaista, bila je to Akutagavina knjiga aforizama. „Koja je svrha ovoga?”

„Uvek pomaže”, bio je samouveren Đinai, iako bez osnova.

Jednom rukom sam okretao stranice. Pala mi je u oči reč „moralnost”.

„Moralnost je drugo ime za prikladnost, slično kao ’vožnja sa leve strane’.”

„Deluje mi bezveze.” Mora da mi je izraz lica bio kao da ću zaplakati.

„Važno je da ih nateraš da čitaju. Da ih nateraš da o nečemu razmišljaju.

Probaj da mu kažeš da za sledeći put izabere iz knjige rečenicu koja mu se najviše

dopala. Važno je da ga nateraš da sam razmisli o tome šta je dobro.”

„Molim te, nemoj odmah da misliš da će biti sledećeg saslušanja”, napravio

sam gorak izraz lica.

Slučajevi kojima se bave sudije za maloletnike porodičnog suda mogu da se

podele na dve vrste: kada se deca stavljaju pod starateljstvo, i kada ostaju kod kuće.

U prvom slučaju, maloletnici se smeštaju u popravni dom. U tom slučaju, mi ih

sprovodimo do popravnog doma i saslušamo ih. Za razliku od toga, u slučajevima

kada ostaju kod kuće, deca mogu da vode normalan život. Kod manjih krivičnih

dela, kao što je krađa po prodavnicama, krađa bicikala i slično, što je bio i Širov

slučaj, prekršioci ostaju kod kuće. Ovakvi slučajevi obično nisu veliki, pa se najčešće

sve završava na tome da se obavi saslušanje, utvrdi činjenično stanje u vezi sa

slučajem i pojedincem i napiše izveštaj. Čak i kada neki slučaj pobudi našu pažnju,

ako saslušanje ne prođe kako treba, nije uobičajeno da se zakazuje novo saslušanje.

„Ako ti treba, ponesi za svaki slučaj.” I tako sam na kraju i protiv svoje volje

poneo knjigu.

Soba za saslušanje bila je opremljena ukrasnim biljem i slikama. Vodili smo

računa da se deca ne osećaju kao da su pod pritiskom ili sputano. Prvo sam rekao

svoje ime i kratko se predstavio. Zatim sam bacio pogled na popunjeni upitnik koji je

doneo otac. U njemu je napisana kratka istorija Široa i njegovih roditelja. Nešto kao

predstavljanje porodice.

Otac se zvao isto kao moj omiljeni pisac. Čak su i ideogrami bili isti. Iako ime

uopšte nije bilo tipično. Pomislio sam da je možda dobio ime po piscu. „Postoji pisac

koji se zove isto kao vi”, probao sam da kažem. „Nemam pojma”, odgovorio je sa

isključivim izrazom lica, tako da sam mogao jedino da dam neki neodređeni

odgovor.

Za zanimanje oca bilo je napisano „Izvršni direktor restorana”. Bio je u

pitanju poznati lanac restorana. Sastojao se iz taverni i restorana u zapadnom stilu

rasprostranjenih širom zemlje.

„A, tamo ste direktor?”, pokušao sam da delujem ljubazno.

„Aha”, odgovorio je bezizražajno.

„Mora da ste zauzeti.”

„Aha.”

„Danas ste sigurno uzeli slobodan dan?”

„Aha.”

Bio sam besan. Besan, ali nisam dozvolio da mi se to vidi na licu.

 „Sada ću da proverim činjenice.” Glasno sam pročitao opis krivičnog dela koji

sam dobio od policije.

Širo je sve vreme gledao u pod.

Otac ga je sve vreme streljao pogledom. Začudio me je toliko namrgođen i

neprijatan pogled. U njemu nije bilo nimalo nežnosti i topline. Bile su to hladne,

neprijatne oči.

„Da vam objasnim polako, jedno po jedno?” Želeo sam na neki način da

nateram Šira da se opusti, pa sam blago nastavio razgovor. „Kako si došao do

knjižare? Biciklom?” Prvo sam tražio odgovore na jednostavna pitanja. Nastavio sam

smireno da postavljam pitanja. Hteo sam da im stavim do znanja da se ovo

ispitivanje razlikuje od policijskog saslušanja ili svedočenja na sudu. Želeo sam da

razumeju da sudije za maloletnike porodičnog suda nisu neprijatelji. Da

pokušavamo da ih bar malo oslobodimo straha i opreza i zadobijemo njihovo

poverenje kako bi izrazili svoja prava osećanja. Sve u svemu, to je ukratko naš posao.

U knjizi koju sam video dok sam tražio posao, pisalo je otprilike sledeće:

„Sudije za maloletnike porodičnog suda koriste psihološke i sociološke metode da bi

objasnili uzroke ili mehanizme maloletničkog kriminala, kako bi sudu dali svoje

mišljenje i predložili odgovarajuće mere. To je tačan opis stručnjaka za probleme

maloletničke delinkvencije!”

Sada shvatam da je to ublažena verzija onoga što radimo, koja i jeste i nije

tačna. Ponekad mislim da zapravo uopšte ne znam šta je stručnjak za probleme

maloletničke delinkvencije.

Mesečno čujemo priče više od dvadeset osam maloletnika, i češće imamo

prilike da dođemo u dodir sa maloletničkom delinkvencijom od drugih ljudi. Ali ja

ni posle ovoliko vremena nisam uspeo da otkrijem mehanizam koji ih podstiče na

kriminal.

Posao sudije za maloletnike nema nikakve veze sa utvrđivanjem dijagnoze,

kao kod lekara koji napravi rendgenski snimak, analizu krvi i sličnim egzaktnim

metodama dobro pregleda pacijenta i odredi mu terapiju.

Mi lupamo glavu, vremenom počnemo da se nerviramo, da bismo utvrdili šta

da radimo sa tim dečacima. U zavisnosti od situacije, oni nas nekad izigraju, pa

izgubimo samopouzdanje, kao što se meni desilo.

Iznenada sam se setio onoga kada je Đinai pobesneo. Bilo je to kada je

prethodni glavni sudija tražio da brzo raščisti slučaj. Izgovorio je sledeću besmislicu:

„Ti si profesionalac, valjda možeš na osnovu iskustva da prepoznaš obrazac

maloletničkog kriminala? Brzo završi to.” Bio je to dug, topao letnji dan, pa verujem

da je i glavni sudija bio malo iznerviran.

Tada je Đinai rekao sledeće:

„Kada se suočiš sa detetom, ni psihologija ni sociologija ne znače ništa. Oni

nisu statistički podatak. Nisu ni matematička ni hemijska formula. Jesam li u pravu?

Mislim da je svako jedinstvena, autentična osoba. Reći da neko na nekoga liči zaista

je nedopustivo. Ne mogu da podnesem kad mi kažu da ličim na Džona Lenona. Nije

baš očaravajuće da se istražitelj ponaša u stilu „A, ovaj slučaj ima obrazac ovakvog

kućnog okruženja” ili „Ovo je isti slučaj kao onaj raniji prestup”. Zar ne? To je isto

kao kad za dan zaljubljenih dobiješ istu bombonjeru kao i svi muškarci. Ista tragedija

kao kad se obraduješ i otvoriš, jer si je dobio od voljenog bića, a unutra je ista ona

čokolada kao i kod ostalih. Tragedije su nepotrebne. Inspektor mora da se suoči sa

dečakom sa stavom ’ti ni na koga ne ličiš, ti si jedinstven na svetu’. Sve ostalo je

pogrešno.”

Ličilo je na govor. Slušajući ga, u sebi sam odobravao sve što je rekao, sećam

se da sam bio baš dirnut. Međutim, Đinaiju kao da nije bilo dosta. Uzeo je gumicu i

počeo da briše izveštaj, guleći usput papir. „Evo vam. Je l’ ovaj odgovara? Svi

maloletnici rade iste stvari. Ima samo jedan obrazac”, počeo je da govori, ali na kraju
se više nije razaznavalo šta je šta.

Da pozajmim Osanaijeve banalne reči, istražitelj je „čovek koji poštuje zakon,

ali ga ignoriše u razgovoru sa detetom”.

Prema Đinaijevim rečima, sudija za maloletnike je „Sveštenik koji nosi

pištolj.”

Pa ipak, Kihara otac i sin delovali su problematično. Neprijateljski, ćutljivi,

skoro umetnički tvrdoglavi, za mene, kome je i onako sve išlo nizbrdo, bio je to

užasan protivnik.

„Da li se to dogodilo kad si se vraćao iz škole?”, pitao sam Šira.

Širovo ponašanje bilo je nekako čudno. Prvo se na moje pitanje ukočio. Zatim

je zauzeo oprezan stav, i na kraju je pogledao u oca.

„Toliko možeš da odgovoriš!”, rekao je otac.

Meni se takav način razgovora nije dopao. Međutim, Širo je odmah reagovao

na očeve reči. „Bilo je to kad sam se vraćao iz škole”, odgovorio je. „Ta knjižara mi je

usput kad se vraćam, pa prolazim pored nje biciklom.

Kao i obično, Širo je gledao u oca. Treptao je očima i kao da je od njega tražio

oproštaj. Shvatio sam da ovako ništa neću postići. Širo je previše svestan prisustva

oca. Zamolio sam oca da sačeka napolju i počeo da ih ispitujem svakog ponaosob.

Sada je u sobi za ispitivanje ostao samo Širo. Još jednom sam postavio pitanja.

Širov izraz se malo razvedrio. Malo sam odahnuo i razmišljao o ocu, koji je izašao

napolje. I dok je izlazio iz prostorije, zurio je u Šira. „Drži se”, rekao je s pretnjom u

glasu.

„Da li je tvoj otac uvek takav?”

„Onaj čovek? Jeste.”

Kada ga je nazvao „onaj čovek”, u meni se probudio neki mračan osećaj. Kao

da govori o nekom strancu. Deca često govore „onaj čovek” ili „on”. Licem u lice,
često im se obraćaju sa „ti”. Uzrok može da bude osećaj neprijatnosti ili poza. Ali

često takvo obraćanje stvara distancu između roditelja i dece.

U romanima Dostojevskog koje sam nekada čitao pisalo je da je „ruski običaj

da se roditelji i deca jedni drugima obraćaju sa ’vi’ dobar kad su odnosi među njima

dobri, ali ne i kada dođe do svađe”. Nešto razmišljam, da nije ćaskanje bez učtivosti

zapravo dovelo do svađe? Bez obzira na to šta je uzrok a šta posledica, ako se

neprekidno koristi neprirodan način govora, ljudski odnosi postaju čudni. Snažni

odnosi stvaraju se odgovarajućim ophođenjem.

„Danas ti majka nije došla?”

„Mama je na putu.”

„Majku zoveš ’mama’, a oca ’onaj čovek’?”

Širo je zabrinuto oborio pogled tražeći odgovor. Opet je ućutao. Gledao je u

vrata i pokušavao da izbegne odgovor. Ovakvo ponašanje se ponavljalo bezbroj

puta.

A možda Širo uopšte ne voli da priča, pomislio sam intuitivno, iako nisam

imao nikakav čvrst dokaz niti povod za takvo razmišljanje. Ako moram da kažem,

izgledao je kao dečak koji je vešt i u razgovoru i u komunikaciji, a u školi je bistar i

živahan.

Međutim, ovaj dečak što stoji ispred mene nikako ne progovara. Izgleda kao

da bi želeo da razgovara, ali usteže se da prevali reči preko usana. Prisustvo oca je za

Šira očigledno predstavljalo veliki pritisak i nije mogao da razmišlja. Reči „drži se”

koje je otac ostavio za sobom potpuno su ga uvezale.

„Širo, šta radiš kad nema škole?” Promenio sam temu ne bih li mu promenio

raspoloženje. Širo nije odmah odgovorio. Kao da je razmišljao da li je pitanje dobro

ili je bolje da ćuti. „Slušam džez”, rekao je na kraju mumlajući.

„Zaista slušaš džez?” Nisam znao koliko je generalno džez bio popularan
među današnjim gimnazijalcima. „Šta kaže tvoj otac?”

„Tata mrzi džez”, rekao je Širo mumlajući. „Ljuti se kad slušam i isključuje

stereo. Kaže da ga iritira.”

To je bio prvi put da je Širo oca nazvao „tata”.

„Iako nosi dres?”

„Molim?”

„Dres i džez liče, zar ne?” rekao sam. „Dres, džez.”

„Gospodine Muto, koliko imate godina?”, upitao je Širo ozbiljnog lica.

„Dvadeset osam.”

„Aha.” Pogledao me je sa izrazom lica kao da želi nešto da mi kaže.

„Čemu tako prezriv pogled?”

„Ma ne, nije.”

„Nasamario sam te. Mislio si da sam čika.”

„Ma ne”, Širo je napravio nevini izraz lica. „Dres i džez. Zar nije odvratno?”

„Naprotiv, ovakve jeftine šale su i danas popularne”. Naglasio sam reč

„naprotiv”.

Nadao sam se da će moja jeftina šala malo da otkravi Šira, međutim, efekat

nije bio onakav kakav sam očekivao.

„Jesi li želeo taj strip, da li je bilo nešto dobro?”

„Mislim da sam želeo.”

„Nisi pomislio da je to loše?”

„U tom trenutku...”

U ovom duhu konverzacija se nastavila neko vreme, a kad sam ga pitao „Da li

sada misliš da to nije u redu”, sasvim je zaćutao.

 „Opiši mi kako si se tada osećao”, pitao sam, sa namerom da postanem

njegov najbliži prijatelj u poslednjih deset godina, želeći da pitanje zvuči nemarno,

ali Širu je samo bilo još neprijatnije da priča.

„Pošto nikako ne želiš da odgovaraš na pitanja, moraćeš da dođeš sledeće

nedelje”, rekao sam uz dozu preterivanja uzevši ga pod ruku.

„A, tako?”, rekao je Širo. Nekako je izgledao srećno. Kao da upravo zbog toga

ovaj put nije hteo da odgovara na moja pitanja, kakva god da su bila.

Da li bi posle svega bilo dobro da ponovim saslušanje, ili ne treba sve to da

shvatam tako ozbiljno? Sem toga, možda nije mogao da podnese moja pitanja. U

svakom slučaju, njegova usta su ostala nema.

Nije bilo druge, pa sam odlučio da saslušam oca. Zamolio sam Šira da sačeka

ispred vrata i da pozove oca da uđe. Dok je izlazio iz sobe, Širo se okrenuo prema

meni i rekao: „Recite mu sve što sam vam kazao.”

„Tvom ocu? Ono što si ti rekao?”

„Da, prenesite mu sve što sam rekao.”

„Razumem”, odgovorio sam. Odgovorio sam, ali nisam razumeo. Počešao

sam se po glavi. Iako mi je rekao da prenesem... Širo, ništa mi nisi rekao.

Otac u trenerci, kao što sam se i plašio, bio je dostojan protivnik. Iako mislim

da moj stav nije bio pogrešan, njegov napeti izgled se do kraja nije promenio.

„O čemu je pričao?”, bilo je prvo što me je pitao.

„Nije baš mnogo rekao.”

„To ne znači da nije rekao ništa?” Očigledno je bio tip koji nije mogao da se

smiri dok svaki komentar i ponašanje svog deteta ne stavi pod kontrolu. Sigurno je

smatrao da je postavši direktor uspeo u životu, i da je zato njegov način života jedini

pravi. Želeo je da njegovo dete krene njegovim stopama. Iako svi žele da ponove
uspešnu taktiku, i u fudbalu, i u bejzbolu, pa čak i protivnički timovi proučavaju

pobedničku taktiku, neozbiljno je misliti da ista taktika može da se koristi bezbroj

puta sa jednakim uspehom. Ovako sam ja analizirao improvizujući.

„Širo voli džez.”

Otac je bezizražajno ćutao.

„Vi ne volite džez?”

„Ne znam”, odgovorio je odsečno.

„Džez je dobar”, rekao sam ja, koji jedva da sam znao nekoliko saksofonista.

„Nikad nisam slušao džez.”

Zar to nije zato što si mu isključivao stereo čim bi pustio džez?

„Da li je još nešto rekao?”

„Pa, ovaj”, iskezio sam se „nije baš pričao”, priznao sam. „Da li vam je Širo

kod kuće pričao nešto o ovoj krađi u prodavnici?”

„Ne.”

„Da li je i ranije krao?”

„Ne znam.”

Šta god da sam ga pitao, odgovarao je sa „Ne znam”, „Nemam pojma”, „Na

neki način”. Mislim da bih raznovrsnije odgovore mogao da dobijem od automata.

„Da li Širu dajete džeparac?”

„Paa, aha.”

„Koliko mu dajete otprilike?”, pitao sam, a on mi je odgovorio pitanjem, kao

da mu to predstavlja problem: „Šta vam je on odgovorio?”

„Širo mi nije ništa odgovorio.”

„U tom slučaju, ni ja vam neću odgovoriti.”

 Kakav je to razlog? Dosadilo mi je da se preganjam. Možda, pomislio sam.

Možda otac i sin žele da poljuljaju moje samopouzdanje sudije da bi još više

zamaglili ovaj slučaj. Toliko su me razbesneli da sam postao sumnjičav.

Neuspela pitanja su se nastavila, već sam u sebi počeo da odustajem.

Đinaijeva predviđanja bila su poražavajuće tačna i odlučio sam da održim još jedno

saslušanje.

Pozvao sam Šira nazad i postavio ih jednog pored drugog. „Sledeće nedelje u

isto vreme dođite ponovo”, zamolio sam ih. „Dovoljno je da dođe samo Širo.”

„Je li to konačno?”, Širo me je po prvi put pogledao u lice. Posle mnogo

vremena je progovorio.

„Konačno!”, snažno sam klimnuo. „Ako se ne pojaviš, poslaćemo po tebe.”

Da bih naglasio ozbiljnost, dodao sam pretnju.

Kad im se kaže da treba da dođu na ponovni razgovor, većina dece napravi

smrknutu facu. Em je dosadno, em im je neprijatno. Međutim, Širo je naslonio leđa

na naslon stolice i lice mu se srećno razvedrilo. Čudno ponašanje. „Jesi li srećan?”

„Svakako nisam, ali... Ne bi bilo dobro da uopšte ne dođem, zar ne?”

Da bih pojačao osećanje obaveze, dao sam Širu knjigu koju sam dobio od

Đinaija. Imao sam utisak da ju je zagrlio. „Pročitaj ovo. To je domaći.”

I otac je došao da pogleda.

„To je Akutagavina knjiga. On je zapisivao svoje misli o raznim stvarima.”

Nisam se sećao sadržaja, ali sam govorio kao da znam o čemu se radi.

„Domaći zadatak?!”

„Kad pročitaš, izdvoj za sledeći put rečenice koje ti se sviđaju. I jedna će biti

dovoljna.”

„Dobro”, rekao je Širo i krenuo brzo da lista stranice. Otac je takođe gledao.

Iskreno, nisam mogao da pomislim da će od „Aforizama jednog patuljka” biti

koristi.

Taman sam ustao pomislivši da smo završili za danas, kad je Širo počeo

glasno da se smeje. Kad sam pogledao, držao je otvorenu knjigu. Prijatan smeh

odzvanjao je prostorijom.

„Šta se desilo?”

„Gospodine Muto, jeste li ovo vi pravili? Pronašao sam.” Širo je iz džepne

knjige izvadio pamflet. „Ovo nije Akutagava, zar ne?”

„Ne, šta je to?”

Imao sam loš predosećaj. Uznemirio sam se. Brzo sam uzeo i počeo da čitam.

Na kvalitetnom papiru bila su naslagana slova ispisana tekst procesorom. Bio je

ispisan naslov „Aforizmi jednog patuljka, grafiti iz toaleta”. Kao i u originalnim

„Aforizmima jednog patuljka”, bilo je ispisano mnoštvo aforizama. Ličili su na

aforizme. Međutim, sadržaj su činili grafiti koji kao da su bili prikupljeni iz javnih

toaleta. Sve same uvrnute stvari.

„Kosina kosa, oštra kao kosa.”

Padalo mi je na pamet jedino da je to neka trenutna glupost.

„Ženski toalet je kao lavirint. U njemu vreme stoji!”

Ovo mora da je napisao neko kome je partnerka otišla u toalet i nikako da se

vrati.

„Hoću da budem ginekolog!”

Na ovo sam i ja prasnuo u smeh. Ovo je vapaj svakog pubertetlije koji je imao

seksualna iskustva.

Rečenice su se ređale jedna za drugom bez nekog smislenog redosleda. Bio

sam zbunjen. I dalje nisam znao šta da kažem. „Ovo je baš interesantno, gospodine

Muto”, rekao je Širo smejući se nekontrolisano. Otac je ostao bezizražajan, ali kada je

pogledao papir, promenio je izraz. „Šta je ovo?”, iskrivio je lice. Ni jedan ni drugi
nisu imali neprijatan izraz.

Kada su Kihara otac i sin otišli kući, vratio sam se u sobu za istražitelje i

okomio se na Đinaija. „Šta je ono što si stavio u knjigu?!”

„Dugo sam to sakupljao. To su citati koje sam pokupio iz javnih toaleta.

Odlični radovi. Baš interesantne stvari pišu.”

„Pišu, ali odakle ti ideja da to daješ deci na čitanje?”

„Zar nisi i ti hteo?”

„Nisam.”

Hteo sam da ga tresnem nekom primedbom, ali sam na kraju batalio. Nije mi

trebala verbalna pobeda, a što je najvažnije, kada se pozdravljao prilikom odlaska,

Širo je mnogo bolje komunicirao i izgledao je vedro. To je bez greške zahvaljujući

Đinaijevoj „Zbirci mudrih reči”, koju niko od njega nije tražio.

Kroz dva dana ponovo sam sreo Šira, na mestu gde nisam ni sanjao da bih ga

mogao sresti. Sreli smo se za vikend u restoranu brze hrane. Nisam imao ništa važno

da radim, pa sam šetao gradom. U butiku me je spopao bradati prodavac, pa sam

kupio jesenju jaknu koja mi se čak nije mnogo ni svidela i krenuo kući.

Dok sam srkutao kafu, iznenada mi se pred očima pojavio neko. Iznenadio

sam se. Bio je to Širo.

„Gospodine Muto! Kakvo iznenađenje.”

„A, jeste.”

Ja sam voleo svoj posao sudije za maloletnike, čak sam na neki način s

ponosom razmišljao o tome, ali nisam voleo da se sastajem sa tom decom van

radnog vremena.

„Došao sam malo u kupovinu”, Širo je podigao papirnu kesu iz butika.

„Njegova garderoba”, pokazao je zube.

„Tvog oca?”

„Stalno nosi trenerku. Em ružno izgleda, em je čudno.”

„Pa, onako”, odgovorio sam zbunjeno. Nisam mogao da razumem kakav je

odnos između Šira i njegovog oca.

„A ovo nije bila krađa”, rekao je Širo detinjasto se smejući. Bez pitanja je seo

na stolicu preko puta mene. „Bilo bi dobro da krenem čim završim sa jelom”,

pomislio sam, ali nisam izgovorio. Zdrav razum mi je uvek nalagao da ne izgovaram

sve što pomislim.

„Kako ti je otac?”

„Kod kuće je.”

Očigledno, ima očeva koji šalju sinove da im kupuju garderobu.

„Majka ti je još uvek na putu?”

„Da, još nedelju dana.”

„Izgledaš bolje nego onog dana kad smo se videli u porodičnom sudu.”

Ovaj Širo imao je potpuno drugačije držanje u odnosu na onog dečaka od pre

par dana u sobi za saslušanje. Možda zato što njegov otac nije bio tu, ali čak i tako,

razlika je bila prevelika. Sem toga, visprenost sa kojom je vodio razgovor izgleda da

je bila deo njegove prave prirode.

„Situacija se promenila.”

„Kakva situacija?”

On je malo oborio pogled da bi sakrio da mu je neprijatno. „Njegov odnos.”

„Tvog oca?”, pitao sam zbunjeno. „Zaista se promenila situacija?”

„Lepo smo popričali.” Iz nekog razloga, Širo je obuzdavao smeh.

 „Popričali ste?”

„Shvatio sam da je jako važno da razgovaramo.”

Bio sam zapanjen. Kakva je ovo farsa, pomislio sam. Da li se i u stvarnosti, kao

u predstavi, dešava da kako se približava kraj drame sve bolje shvatamo suštinu

likova, pomislio sam začuđeno. Ali neosporna činjenica je da je Širovo lice bilo

razdragano.

„Da li je ovo crna kafa?” Pokazao je na šolju koja je stajala tačno između njega

i mene. Kao da je želeo da zadrži distancu, Širo je naizmenično koristio učtivi i

žargonski govor. Ne mogu da kažem da mi se ne sviđa ovaj način da se napravi

balans u međuljudskim odnosima.

„Zašto niste stavili šećer?”

„Samo za Muta, bez šećera.”50

Netremice sam gledao Širovo lice. Besmislena, jeftina šala koju je izgovorio

skoro da je bila nepristojna za jednog srednjoškolca. Kao da se izvinjava, rekao je uz

grimasu: „Samo sam hteo da vam se prilagodim, gospodine Muto. Mislio sam da

vam se ovakve doskočice sviđaju. Ja umem da se prilagodim nivou sagovornika.”

„Iako ovako izgledam, imam samo dvadeset osam godina.”

„Molim?”

„Nisam čika.”

„Ali stariji ste od mene deset godina.”

Hteo sam da odgovorim, ali odustao sam. „Nema veze”, pomislio sam.

Dvadesetosmogodišnjak je već na pragu srednjih godina, što, kao i činjenica da

termiti spadaju u vrstu bubašvaba iako liče na mrave, nema nikakvog uticaja na

svakodnevni život.

„Ah da, gospodine Muto, ovo trenutno čitam”, Širo je izvadio džepnu knjigu.

50 Igra reči. „Muto” može da znači i „bez šećera”, ali se drugačije piše.
Bio je to Akutagava kojeg sam mu dao.

„Nosiš je sa sobom?” Sve u svemu, nisam se osećao loše.

„Zanimljivo je. Ona brošura koju ste vi napisali je vrh - grafiti iz toaleta, ali i

ovo je prilično interesantno.”

Želeo sam da mu objasnim da to nisam ja napisao, ali Širo mi svakako ne bi

poverovao.

„Voliš da čitaš knjige?”

„Ne baš, ali ova je interesantna. Komična.”

„Dobro je ako je komična”, saglasio sam se. „Komično” je ponekad

kompliment. Devojka sa kojom sam raskinuo pre dve godine rekla je da su filmovi

Džona Karpentera komični. Pitam se, da nisu možda te reči imale notu

„komplimenta”.

„I on je pročitao.”

„Misliš na svog oca?”

„Čitao je krišom, dobrovoljno. I smejao se.”

„Tvoj otac se smejao?”

Širo je okrenuo knjigu. „Jeste. Izgleda da se smejao. E, a što se tiče rečenice

koja se meni dopala, ova je strava.”

Pokazao mi je otvorenu stranicu.

„Prvi čin ljudske tragedije počinje sa odnosom roditelja i deteta.”

„Naravno”, saglasio sam se.

„Zatim, ovo se i meni i njemu svidelo, strava je smešno”, pokazao mi je

prethodnu stranicu.

„Treba mrzeti greh, a ne grešnika.” Većina dece koristi ovaj moto kao izgovor

kod svojih roditelja.

 Nasmejao sam se i opet rekao „Naravno”. Akutagava govori i surove stvari.

Deca su navikla da opraštaju roditeljima, a sem toga, izjava da „roditelji samo

razočaravaju svoju decu” nešto je sa čime se svakodnevno susrećem. Pa ipak, mislio

sam, da će onaj džangrizavi, apsolutistički netolerantni otac i Širo pročitati ovu

knjigu i zajedno se smejati nisam mogao ni da zamislim.

„Gospodine Muto, zašto ste postali sudija za maloletnike?”, naglo je upitao

Širo.

„Otkud ti sad to?”

„Na saslušanju sam hteo da vam postavim ovo pitanje. Mogu li? Zašto ste

postali sudija?”

„Hm”, netremice sam gledao u Šira, koji je treptao kao da hoće da protrese

trepavice. Posle duže pauze, rekao sam: „Da bih upoznao tebe.”

„Kako?” Širo je izgledao zbunjeno.

„Jednom sam vodio slučaj jedne simpatične gimnazijalke, i da mi je postavila

to pitanje, mislim da bih joj tako odgovorio.”

„Gospodine Muto, mnogo ste naivni. Ali morate sami da vodite računa o

sopstvenoj naivnosti, to nije zločin.” Govorio je veoma drsko za jednog gimnazijalca.

„Sem toga, zar nije teško raditi kao sudija?”

„Zašto?”

„Pa, ništa ne znate o nama, pokvareni smo, lažemo čim zinemo.”

„Hm, da”, baš pre neki dan sam se setio one srednjoškolke koja me je

nasamarila. Ona mi je skoro iščilila iz sećanja.

„Gospodine Muto, da li zaista na osnovu saslušanja momaka kao što sam ja

možete da utvrdite uzrok delinkvencije?”

Širo je ovo rekao sa namerom da me zadirkuje, ali ja sam mu brzo i jasno

odgovorio:
 „Naravno da možemo!”

Širo se iznenadio. „I kad utvrdite, to nije samo nesporazum?”

„Sudije nisu ni detektivi ni nastavnici.” Sakupljao sam rasuti pomfrit. „Ako

hoćeš, posluži se.” Hteo sam da kažem nešto ljubazno pre nego što počnem.

„U čemu se razlikujete od detektiva ili nastavnika?”

„U svemu se razlikujemo”, rekao sam. „Detektivi vas hvataju. Hvataju vas

zato što ste uradili nešto loše. Nastavnici su ljudi koji vas uče raznim stvarima, zar

ne? Podučavaju vas zdravom razumu i znanjima sakupljanim širom sveta.”

„U tom slučaju, šta je sudija?”

„Čovek koji sluša ono što vi imate da kažete.”

„Stvarno izgleda da se razlikuje.” Širo je iskrivio usta u osmeh.

„Ukratko, inspektor je vaš jedini saveznik.”

„Zar nije i advokat saveznik?”

I u slučaju maloletničke delinkvencije, advokat se naziva zastupnikom, i vodi

spor pred običnim sudom.

„Advokat nije saveznik. To je profesionalac koji se iznajmljuje za pare. Počneš

da se oslanjaš na njega.”

„Ali moj prijatelj je, zahvaljujući advokatu, uspeo da prikaže ucenjivanje kao

običan zahtev da mu se vrate pozajmljene pare.”

Moje depresivno raspoloženje se opet vratilo. U tom trenutku moje misli su

bile crne kao kafa. Ali bez šećera. Za Muta, bez šećera.

„Verovatno”, rekao sam. „To je otprilike sve što advokat može da uradi. Time

što je dokazao da nije u pitanju ucena, ne znači da je dečak spasen. To je kao u

bejzbolu, kao kad usred pada učiš bacača kako da uhvati znak hvatača. To je samo

privremena pomoć. Ono što je igraču u tom trenutku potrebno jeste da mu se vrati
ludačka forma za bacanje.”

„A vi možete da mu vratite ludačku formu za bacanje?”

„Ne mogu da mu vratim formu, ali mogu da ga naučim da razume.”

„To nije od značaja.”

„Ali”..., hrskao sam krompir. Od slanog ukusa krenula mi je voda na usta. „I

ako nema nekog značaja, dovoljno je da ima saveznika. Da sam ja igrač i da sam u

lošoj formi, bilo bi mi drago da imam nekoga ko bi me naučio kako da je poboljšam.”

„A tako? Znači, kada dođemo na saslušanje, vi samo postavljate pitanja i

zapravo je jedino sud problematičan.”

„Sudija za maloletnike je sveštenik sa pištoljem”, rekao sam, mada nevoljno,

jer sam to pozajmio od Đinaija.

„Izgledate dobro.”

„I čike ponekad vole da izgledaju dobro”, nasmejao sam se.

„Šta je pištolj?”

„Sudija za maloletnike nosi pištolj zvani zakon. Međutim, mi to oružje

uglavnom ne koristimo.”

„Ne potežete zakon?”

„Kao osećanje”, rekao sam. „Čak i kad mogu da ga koristim, uvek ga

sakrijem.”

„Ustežete se, znači?”

„Zato što smo sveštenici.”

„Sveštenici?”

„Mi čekamo da maloletnik koji je počinio krivično delo otkrije svoje prave

namere. U ispovedaonici saslušamo šta ima da kaže. Pištolj nije potreban.”

 „Ali nosite pištolj?”

„Ako zatreba, zapretimo pištoljem.”

„Uplašio sam se.”

„Pa, iako možda izgledamo dobroćudno, mi smo opasni. Sa te tačke gledišta,

advokat i ne pokušava da sakrije pištolj. On je kao lovac na ucenjene glave. Beng,

beng, i gotovo. Zar sveštenik nije bolji prijatelj od lovca na ucenjene glave?”

„A da li samo na osnovu razgovora možete da razumete?”

„Ima mnogo dece koja pate i nemaju prilike da ispričaju svoju priču.”

Konačno sam došao do teme koju sam hteo da nametnem.

„Prema onome što sam čuo od vas, u poređenju sa advokatima ili

detektivima, sudije za maloletnike su najbolje.” Širo se smejao.

„To sam i hteo da čuješ”, rekao sam i promenio izraz lica. Bilo me je sramota

da sam o tome pričam.

„Međutim, pošto mi retko koristimo pištolj, u slučaju potrebe se desi i da

zaboravimo kako se koristi.”

„Ne bi trebalo.”

„Je l’?” Ovo što sam govorio pre nekoliko meseci sam čuo od Đinaija.

„Da li mislite da je uzrok kriminala u kućnom okruženju?” Kao da pokušava

da ispita moje kvalitete sudije za maloletnike, Širo je ispalio pitanje.

„Mislim.” Odgovorio sam spremno.

„Zar je tako jednostavno?”

„Jednostavno je.” Rekao sam odsečno. „Pošto je razlog jednostavan, na svetu

postoje samo maloletni delinkventi.”

„Mislite, problem emotivnog odnosa sa roditeljima?” Zar to nije jednostavno

previše patetično, kao da je Širo hteo da kaže.

 „U svetu ne postoje dobri roditelji. Ali ne postoje ni deca na koju nisu uticali

roditelji, zar ne?”

„Ali ne može biti da su za prestup uvek krivi roditelji”, rekao je Širo. „U mojoj

okolini klinci se bave kriminalom da bi ubili vreme. Zar nema mnogo takvih?” Uzeo

je krompir, stavio ga u usta i počeo glasno da žvaće.

„Zar to ne bi moglo da prevari jednog sudiju kao što ste vi?”

To je činjenica. Zaista je među decom bilo onih koji su govorili: „Moji roditelji

su loši, ne vole me”, da bi tako opravdali prestupe učinjene iz zabave. Ali da budem

iskren, ja sam optimističan kad su takva deca u pitanju. Pre svega, to su deca koja ne

prave probleme kad su sama, već kad su u grupi. Đinai je često govorio: „Dete se na

engleskom kaže ’child’, međutim, kad ih ima više ne kaže se ’childs’ nego ’children’.

Postanu nešto drugo.” Takva je priroda stvari.

Kod takve dece, ako uzmem u obzir samo njihove godine i eliminišem grupu,

vrlo brzo eliminišem i prestupe iz dosade. Dakle, i ja mislim da za njih ne treba da

budemo previše zabrinuti.

Međutim, s druge strane, radi se o drugim razlozima, ima i situacija kada se

deca bore za život. Ovako ozbiljne slučajeve nije lako razlikovati, zato smo mi

prijatelji svoj deci.

„Mi jednostavno znamo. Nas ne mogu da prevare strašni dečaci. Oni su ti koji

su prevareni.

„To je kiselo grožđe”, našalio se Širo.

Stvarno je bilo kiselo grožđe, ali ipak sam rekao: „Ne možeš da prevariš

sveštenika koji nosi pištolj.”

Širo i ja vraćali smo se kući istim putem. Još jedna slučajnost, malo previše.

Osećao sam se čudno, ali sam koračajući rekao: „Širo, hajde da mi pokažeš svoju

kuću?”
 Šetali smo tako jedan pored drugog duž auto-puta od centra grada ka

predgrađu i pričali ne zaustavljajući se. Širo je, kao što sam i predosećao prilikom

našeg prvog susreta za vreme saslušanja, bio jedan normalan, aktivan gimnazijalac.

Sa razumnom učtivošću, umerenom stidljivošću, u nekim trenucima je rezonovao

bistrije od mene, pa ipak, bio je i umereno neotesan.

„Jesi li onda prilikom saslušanja bio nervozan?”, upitao sam neobavezno. Širo

se nasmejao zbunjeno i boja lica mu se promenila. „Okolnosti su se promenile”,

rekao je uz izveštačen osmeh. Pošto je znao da nisam oženjen i da nemam devojku,

bio je dobro raspoložen. „Da te upoznam sa nekim gimnazijalkama?”

„Može, svakako.”

„Da li je u redu da sudija za maloletnike kaže tako nešto?”

„I sudiji za maloletnike treba devojka”, odgovorio sam. „Imaš li ti devojku?”

Na ovo pitanje, promenio je držanje. Kao da je prebledeo. Brzo je okrenuo lice

i uši su mu pocrvenele.

„Imao sam, ali me je šutnula.”

Posmatrajući ga, pomislio sam da možda i ova okolnost ima veze sa onom

njegovom krađom. Sebične špekulacije su opasne, ali slika usamljenog Šira je na

mene ostavila utisak.

„Pošto nemaš devojku, hajde da je upoznamo? Neku deset godina stariju

tetu”, rekao sam, „za kasnije?” Napravio je gorku facu.

Širova kuća bila je luksuzna vila. Bila je upadljiva čak i u tako ekskluzivnom

kvartu. Zid boje cigle delovao je masivno, a i bašta je izgledala prostrana. Sa obe

strane kapije nadvijale su se krošnje zelkova. Sa unutrašnje strane su bili poređani

ukrasni četinari. Lepa kuća, pomislio sam, ali nisam ništa rekao. Da jesam, sigurno bi

se radovao. Činjenica je da mu je otac direktor velike kompanije. To za dete može da

bude veliki teret.

 Tada sam primetio nešto čudno. Iz Širove kuće čula se glasna muzika.

Na drugom spratu bio je otvoren prozor i odatle se čuo zvuk sterea.

Bio je to džez. Tenor saksofon. Soni Rolins. Bio je to toliko popularan album

da sam ga i ja odmah prepoznao. Uzbudljivi zvuk saksofona širio se okolo.

Pogledao sam u Šira.

Širo je pucnuo jezikom. „Mora da je zaspao slušajući.”

„Je l’?”, reči su mi zastale. „Zar nisi rekao da tvoj otac ne voli džez?”

Širo se okrenuo prema meni. „Pa, gospodine Muto, do sledeće nedelje”,

naklonio se, žurno prošao kroz kapiju i otišao kući.

Ja sam ostao iza njega. Posle nekoliko sekundi, zajedno sa zvucima Rolinsa,

na prozoru se pojavo Širo. Sa izrazom lica kao da mu je neprijatno, sagnuo je glavu.

Za njim se na prozom pojavio njegov otac u trenerci. Nije nosio naočare, kao da se

tek probudio. Stidljivo se smeškao. Uopšte nije bilo onog dostojanstva jednog

direktora lanca restorana.

Klimnuo sam glavom i ostavio ih za sobom.

Nisam bio sasvim zadovoljan. Zar Širo onog dana nije rekao da njegov otac ne

voli džez? Kad sluša kod kuće, odmah mu isključi stereo, rekao je.

Upravo sam saznao da to nije tačno. Zvuci saksofona koji su dopirali iz kuće

mogli bi se slobodno nazvati kraljevskim džezom. Širov otac ga je slušao dok je

spavao. Iako ga mrzi? Možda sam ipak opet prevaren, počelo je da mi se mota po

glavi, ali sam ovu misao brzo izbacio. Nisam hteo da razmišljam o tome.

Opet smo bili na redovnom poslu. Izvestio sam Đinaija o svom susretu sa

Širom preko vikenda i o apsurdnoj situaciji u vezi sa njegovim ocem i slušanjem

džeza koji ne voli.

 „Muto, mislim da te je nasamario”, rekao je odmah Đinai ono o čemu nisam

hteo ni da mislim.

„Nemoj mi pričati u zagonetkama.”

„Ali tako je, zar ne? Misliš da otac koji nosi trenerku ne može da ima loše

namere? Možda kuje neku zaveru sa sinom.”

„Kako misliš zaveru?”

„Mogu da zamislim.” Osećao sam se nelagodno zbog njegove

samouverenosti. „Njih dvojica zajedno nešto skrivaju. Lagali su te.”

„Njih dvojica nešto smišljaju i to ih je izgleda zbližilo.”

„Dakle”, Đinai je bio iznerviran, „zato su se tako ponašali. Na saslušanju su

sve vreme hteli da pokažu kako nisu u dobrim odnosima. Zapravo, sve su to

unapred isplanirali.” Podigao je prst.

Setio sam se prethodnog saslušanja. Otac koji očima prati dete i dete koje je

uplašeno od njegovog pogleda, pitam se da li to nekad deluje. „Nije tako izgledalo.”

„Kada ste se sreli u restoranu brze hrane, utisak je bio sasvim drugačiji od

onog prilikom saslušanja, zar ne?”

„Potpuno drugačiji.” Nisam mogao a da ne priznam.

„Kapiram!” Đinai se smeškao sumnjičavo. Imao sam loš predosećaj.

„A majku nema?”

„Da, kaže da je na putu”

„Laže!”

„Molim?”

„Njih dvojica su je ubili. Zatim su je zakopali u bašti. Kada su to pokušali da

sakriju, počeli su da se ponašaju sumnjivo.”

„Čekaj malo.” Osećao sam kako klizim sa stolice. „Kako misliš ubili?”
 „To je prosto”, zatresao je Đinai zadovoljno glavom.

„Jesi li nešto zaključio?”

„Mislim da jesam. Mislim da nisam daleko od rešenja.”

„To je samo nagađanje, ali hajde da pretpostavimo da je tačno, da se baš to

dogodilo.”

„Dogodio se, nego šta.”

„Ali nije bilo potrebe da laže da ne voli džez.”

„Da, zaista.” Đinai je nemirno kolutao očima. Dok je govorio, smišljao je

razlog. Uvek je tako radio. „Iz leša se širi neprijatan miris, zar ne? Oseti se prilikom

spaljivanja. Pokušava to da prikrije džezom.”

„Da prikrije džezom smrad leša?” Nasmejao sam se kroz nos.

„Stimuliše čulo sluha i zamagljuje čulo mirisa.” Đinai ni sam nije bio siguran

u ono što govori. „Rekao si da se čuo ’Moritat’ Sonija Rolinsa? Originalno, to je

muzika za operu u kojoj je kriminalac u glavnoj ulozi. Ima i poseban naziv ’Mack the

Knife’. Naravno. Sigurno su ubili majku. Jasno kao dan.”

„Mislim da nisi u pravu.”

„Pa evo, vidi!” Iznenada, Đinai je podigao glas. „Otac se kaje zato što je ubio

majku. Da bi se iskupio od greha, sluša džez. Glasno sluša džez koji ne voli.

Pokajanja radi, sam sebe kažnjava.”

„Nemoj da pričaš gluposti.”

„Muzika vremenom počinje da predstavlja spas za ljude”, oštrio je Đinai jezik.

Đinai je takođe svirao u bendu. To su znale sve njegove kolege. Često se

dešavalo da zbog probe benda ode ranije ili ne želi da dođe na posao jer tog dana

ima živu svirku. Strašno je i samo zamisliti uvek bučnog Đinaija kako svira bučnu

gitaru. Ja to nikada nisam imao prilike da vidim. Ni da čujem. Niti me je Đinai ikada
zvao da dođem na živu svirku. Osanai je nekoliko puta išao da ga sluša. Kad sam ga

pitao kakav je utisak, odgovorio je „Nije loše”. „Znači, Đinaijeva gitara je stvarno

dobra”, nasmešio sam se tiho.

Kad već govorimo o tome, jednom bih zaista voleo da odem da čujem. „Zato

što je moj nastup dobar”, bunio se Đinai kao da je sve svaljeno na njegova pleća.

Pored toga, Đinai je pričao: „Ja sam negde pred kraj puberteta i sam naleteo

na pljačku banke”, govorio je kao da izmišlja. „Pevušio sam Hej, Džud”, govorio je uz

gomilu sličnih zbrkanih stvari. Zvučao je iskreno, ali pitanje je šta je od toga istina.

„Đinai, kakav je čovek bio tvoj otac?” Približavao se početak radnog vremena,

pa su za drugim stolovima ljudi počeli da se skupljaju. Vazduh u kancelariji je počeo

da se komeša, pa sam brzo postavio ovo pitanje.

„Zašto me to pitaš?” Đinai je bio zatečen pitanjem. „Bez nekog posebnog

razloga. Nešto sam razmišljao. Kad pogledam Širovog oca, stvarno je jadan. Nema

nikakvog razumevanja, hladan je... Kako je bilo u tvom slučaju?”

„I moj otac je bio grozan”, jasno je rekao Đinai.

Đinai je mrzeo da gubi, šta god da je pitanju, mislio sam da u Širu vidi rivala,

ali sudeći po njegovom držanju, izgledalo je da grešim. Imao je neuobičajeno

ozbiljno lice. „Samoživ i bezobrazan, samo iz jednog razloga. To ga je činilo ružnim.

Najniži odrasli čovek.”

„Da li je bio nasilan?”

„Bilo bi za očekivati da jeste, ali nije. On je bio društveno odgovoran i

ozbiljan, i s te tačke gledišta bio je odličan. Ali sve je to nekako bilo nisko.”

„Nisko?”

„I kada se razveo od majke i kad sam prestao da ga viđam, i dalje sam ga

prezirao više od bilo koga.”

„Stvarno?” Nisam očekivao ovakav razgovor, pa mi se glas utišao. „I sada? Da

li ga i sada prezireš?”

„Sada više ne znam. Mislim da je postalo nebitno.” Đinai nije imao razloga da

preteruje, delovao je osveženo. „Uz malo truda sve na kraju bude dobro.”

Osanai me je pozvao, pa nisam čuo ostatak priče.

Kad sam se vraćao tog dana, prošao sam pored Širove kuće. Ne bi se moglo

reći da mi nije bilo usput, ali zapravo sam bio zabrinut. Istezao sam se na vrhove

prstiju da bih kroz krošnje četinara i zelkova video šta se dešava u bašti. Sunce je

zalazilo, ali nije bilo previše mračno.

Iako nisam želeo to da prihvatim, i dalje su me užasavale neosnovane

Đinaijeve reči: „Ubili su majku i zakopali je u bašti”. Ove strašne besmislice urezale

su mi se u glavu.

Njuškao sam okolo ne bih li osetio neki miris. Širio se miris okolnog drveća,

ali nije bilo nikakvog smrada raspadanja. Da li negde u bašti ima tragova kopanja

zemlje? Škiljio sam pokušavajući da vidim.

Ovo već prevazilazi moj posao sudije za maloletnike.

Samo što sam počeo da razmišljam kako će me neka zaludna domaćica još

prijaviti ako nastavim da se motam ovuda, kapija se otvorila. Brzo sam se sakrio iza

telefonskog stuba.

Izašao je Širov otac. Pažljivo je osmotrio je okolinu.

Neprimetno sam krenuo za njim. Ovaj put nije nosio trenerku, već

tamnoplavu jaknu sa kratkim rukavima. Možda je to ona što mu je Širo kupio. Nebo

se zamračilo, ali za divno čudo, kad sam se spustio u centar, barovi, klubovi, table

restorana, sve je bilo jasno osvetljeno. Na uglu kod mini-marketa, Širov otac je

skrenuo levo. Ja sam malo ubrzao. Kad sam skrenuo iza ugla, stajao je tamo kao da

me je čekao. „Vi ste onaj čovek iz porodičnog suda.”

 „Da, jesam”, izvinjavao sam se, ali on je progovorio.

„Hoćemo da popijemo po jednu?”

„Može.”

Širov otac je zvučao pomalo frustrirano. Pošto me jedan direktor zove na piće,

bio sam siguran da će me odvesti u neki skupi vinski bar, ili čak klub, u kome će nas

služiti neka devojka sa lepim manirima, ali prevario sam se. Mislio sam kako će to

što me je sam direktor velikog lanca restorana pozvao na piće biti veliko iskustvo, ali

i to je bila greška. Lokal u koji smo ušli bila je neka prčvarnica u kakve ni dok sam

bio student nisam odlazio.

Ni kada smo počeli da pijemo, ni jednom rečju nije pomenuo to što sam ga

pratio.

„Ona knjiga što ste nam dali bila je baš interesantna”, rekao je Širov otac posle

ko zna koliko čaša piva. Ja nisam znao šta da radim sa svojom drugom čašom. „Šta je

ono bilo? Neka Akutagavina knjiga?”

„Aha.”

„Širo je dobro dete, znate.”

„Juče sam ceo dan čitao. Prvi put sam posle nekoliko desetina godina čitao

knjigu.”

„Postali ste direktor, a niste morali da čitate?”

„Ma ne, morao sam.” Ovo je rekao kao da se radi o nekom strancu.

„Koja rečenica vam se svidela?”

„Ovo. ’Kažu da je karakteristika ljudskog roda da zločini koje činimo nikad

nisu zločini protiv Boga. Zatim, ’Nema gore kazne nego kad nema kazne uopšte’.”

Na moje iznenađenje, naučio ih je napamet.

Dok sam ovo slušao, imao sam osećaj da treperim. „Naravno, otac pravi
ljudske greške za koje mora da bude kažnjen”, rekao je, na šta sam se užasnuo.

Moglo se protumačiti kao priznanje da je ubio Širovu majku.

„Da, tako je”, rekao je. Hteo je još nešto da kaže, ali stigla je nova tura pića

koja mu je zatvorila usta.

„Aha, jeste”, rekao je, a zatim je dodao: „Dobar je on momak.”

„Na saslušanju je bio prilično ćutljiv, kao da se plašio vas”, primetio sam.

Sagovornik je i onako bio pripit.

„Od tada se situacija promenila.”

„Situacija?” Je li to neka šifra? I otac i sin stalno govore: „Situacija se

promenila”. Kao da obojica govore u zagonetkama da bi me zbunili. Zar izgledam

tako glupo?

„Zaista sam mu zadavao nevolje”, priznao je dok se prilično pripito klatio.

„Baš sam bio grozan.”

„Ah, razumem”, rekao sam na kraju. „Sigurno je postojao razlog i za

obrazovanje oca.”

Iznenada je prešao u fazu potpunog pijanstva i kao da nije čuo ni reči od

onoga što sam rekao.

Tad mi je palo na pamet da pitam „Gde je Širova majka?” Nisam mogao da

pitam „Da li ste je ubili i zakopali”, pa sam postavio pitanje izokola.

Njegov odgovor je bio prilično običan: „Na putu je, na putu. Ovo vreme je

dobro za putovanja.”

Bilo bi previše neukusno da ga pitam da li je tačno da je ubijena. Nije bilo ni

brige ni napetosti. Zaključio sam da je Đinaijevo samouvereno rezonovanje bilo

glupost. Mora da je tako.

Više nismo govorili o Širovoj porodici. Međutim, njegov tvrdoglavi

diktatorski otac kao da se kaje i izvinjava, što je već samo za sebe dovoljan uspeh.
 Kad smo izašli iz lokala, iznenada mi se obratio. Kao da se sasvim otreznio,

govorio je jasno i razgovetno. „Gospodine Muto, mislite li da možete da popravite

dečji život?”

„Molim?”

„Vi se malo sastanete sa detetom, popričate... Može li to nešto da promeni?”

„Mislim da je dobro ako uspe da promeni”, bio sam iskren. „Ali to možda nije

realno.”

„Pa dobro, realno. Realno je, što je najvažnije.” Dok je pijano zamahivao

rukama, imao je izraz kao da hoće da priča. „Dobro, u redu. Ali ima i onih koji bi

hteli da postanu ptice, na primer.”

„Verovatno ima, i ja bih voleo.”

„I to je prilično dobar način da se pobegne od realnosti. Kako postati ptica?”

„Pa, moglo bi se reći.” Kakva je ovo tema za razgovor, razmišljao sam.

Pokušao sam da zamislim pticu koja kruži nebom. Pokušao sam da zamislim dubinu

neba, ali sve što sam video bio je plafon lokala. „Ako ima ljudi koji mogu da zamisle

da su ptice, mora da su mnogo srećni.”

„Srećni?”

„Zar nije prijatno zamišljati da si ptica?”

„Gluposti.” Pogled mu se gubio negde u daljini. „Gospodine Muto, mislite da

tako dobro razumete decu?”, pitao je kao da me testira.

„Taman posla”, odmahnuo sam glavom. „Iskreno, ne razumem. Ali ovako

razmišljam: E.T. je vanzemaljac, pa je uspeo da nađe zajednički jezik sa detetom.”

„Ovde nije reč o filmu”, brecnuo se nadureno. I glavu je okretao neočekivano

čvrsto. Obesio sam donju usnu od čuda.

Račun smo, za ne poverovati, platili pola-pola. „Da li biste mi dozvolili da i ja

platim deo?”, predložio sam direktoru učtivo. Napustili smo lokal koji je sve više

mirisao na pečenu piletinu i izašli na široku ulicu. Širov otac uopšte nije bio onoliko

pijan koliko sam se plašio. Artikulacija mu više nije bila klimava i na nogama je bio

prilično stabilan.

„Zapravo, gospodine Muto, treba o nečemu da popričamo”, rekao je kada

smo ušli u uski prolaz ispred lokala sa paćinkom koji se trenutno renovirao.

Hteo sam da ga pitam o čemu se radi, ali iza leđa su se čuli koraci, pa smo

prekinuli razgovor. Uskoro više nismo ni mogli da ga nastavimo.

Muškarci, koji ni na prvi pogled nisu izgledali prijatno, odgurnuli su me u

stranu. Nisam stigao ni da reagujem, a već sam udario u frižider za prodaju pića i

čokoladica.

Dva muškarca u havajkama stala su ispred nas. Kao da su hteli da izgledaju

opasno. Blago su udarili Širovog oca i namrgodili se. Bilo je očigledno da nije u

pitanju sastanak dragih prijatelja koji se dugo nisu videli.

„Našao sam te”, čuo se preteći glas. „Rekao si da ideš da nabaviš novac, a

onda si nestao”. Širov otac je izgledao kao kornjača koja pokušava da uvuče glavu u

oklop. „I-izvini.”

Posmatrao sam ovu situaciju naslonjen na frižider. Skroz sam se izgubio.

Moglo bi se reći da je scena u kojoj jedan predstavnik velike firme, otac kojeg se sin

nasmrt plaši, ponavlja izvinjenje pred sitnim huliganima prosto nestvarna. Zašto je

Širov otac pozajmljivao novac od ovih sumnjivih ljudi? Možda taj lanac restorana i

nije tako profitabilan. Šta god da je u pitanju, skoro da liči na priču o čamcu koji

prevozi duše mrtvih.

„Koliko li godina imaju ovi iznervirani huligani”, razmišljao sam. Budući da

sam bio sudija za maloletnike, u meni se probudio osećaj dužnosti. Mogao bih

odmah da ih saslušam pa da zajedno smislimo način kako da ih rehabilitujem. Mora

da sam pijan.
 „I neću da slušam nikakva pametovanja.” Muškarac u havajci zgrabio je

Širovog oca za vrat.

Ovde sam se refleksno pokrenuo: „Sačekajte malo.” Odmicao sam se od

frižidera i vraćao ravnotežu. Desnu ruku sam nesigurno držao ispred i jurnuo prema

muškarcu.

„Hoćeš i tebe da mlatnem?”, zapretio mi je.

Širov otac me je uplašeno pogledao.

„U redu je, sačekajte”. Ja sam zgrabio za ruku muškarca u havajskoj košulji i

pokušao da ga odvojim od Širovog oca.

„Kakav idiot”, reče muškarac i povuče me za garderobu.

Tu mi se vratilo sećanje. Telo mi se pokrenulo pre nego što sam stigao da

razmislim. Kad sam shvatio šta se dešava, pogledao sam iza sebe i bez razmišljanja

desnom pesnicom lupio Širovog oca. „Gle!”, iznenadio sam se u sebi. I da sam hteo

da se kajem, bilo je kasno. Širov otac me je zapanjeno pogledao i stropoštao se.

Shvatio sam da su se i muškarci iza mene tresli. Dobro sam ga udario, ali

nisam znao šta dalje da radim. Jedino sam mogao frivolno da se nasmejem. Sasvim

prirodno, muškarci su me povukli za garderobu i šutnuli nekoliko puta. Kao

rezultat, i ja sam završio na betonu, preko Širovog oca.

Međutim, ne mogu da kažem da su bili mnogo grubi. Uskoro smo čuli nečiji

glas kako viče „tuča”, pa su se momci razbežali.

Širov otac nikako nije hteo da prijavi slučaj policiji. Ni ja nisam imao razloga

za tako nešto.

„Stvarno se izvinjavam.” Već sam počeo da se posipam pepelom. Tražio sam

rupu u koju bih mogao da se sakrijem, ali je nije bilo.

„Ma jok”, rekao je grubo. „Nisam mislio da ću ikada dobiti batine od vas.”

„Da, tačno”, rekao sam tihim glasom.

 „Ljubav sudije za maloletnike snažno udara. Otvara oči.” Na ove reči se malo

nasmejao. Za njega je to verovatno bila jedna od najduhovitijih šala.

Nažalost, ljubav nije snažna. Ali zato udara. Naravno, zdrav razum mi nije

dozvoljavao da kažem sve što mi je bilo na pameti.

Na povratku kući iznenada sam se setio da ga zamolim: „Hoćete li da

pomognete Širu?” Prvi put sam zazvučao kao sudija za maloletnike.

„To nije u mojoj moći”, napravio je tužan izraz lica.

Ovaj put nisam imao snage da vičem na njega zbog ove izjave.

„Gospodine Muto, jeste li vi poludeli, da idete sa njim na piće?”, govorio je

Širo. Došao je na drugo saslušanje i sedeo za stolom preko puta mene.

„Tvoj otac nije hteo da ide ni u policiju ni u bolnicu.”

„Ali vi ste ga udarili.”

„Ah, čuo si.” Prebledeo je.

„Remek-delo!” Širo je nakrivio glavu. „Dirnut sam”, zadirkivao me je.

Saslušanje je teklo dobro. Bar sam tako mislio. Širo je iskreno odgovarao na moja

pitanja, potpuno se promenio u odnosu na prethodni put, čak je pričao o stvarima

koje su mu smetale u školi i o razgovoru sa drugovima. Nije bilo nikakve taktike, niti

sam pokušavao da usmerim nečije mišljenje na bilo koju stranu.

Širo mi je vratio pozajmljenu knjigu. „Stavio sam papirić na deo koji mi se

najviše dopao.”

Iz knjige je virio roze papirić kojim je bila obeležena stranica. Nasmešio se

prirodno i neusiljeno. Papirić je bio zadenut u Đinaijevu knjižicu „Aforizmi iz

toaleta”.

„Trebalo bi da svi imaju prosečno istu količinu novca. Hajde da ispravimo ovo
tako što ćemo ga podeliti na jednake delove. Time ćemo ispraviti i ljudski život, i

biće jednak za sve.”

„To ti se najviše dopalo?” Imao sam utisak da je bilo i drugih, mnogo boljih

delova, ali ovo nije bio aforizam, već bi se moglo smatrati opštom kritikom.

„Verovatno znači da bi bogati trebalo da podele pare sa siromašnima”, brzo i

odlučno je rekao Širo.

Ne znam kakva su bila osećanja osobe koja je napisala ovaj grafit. Kad smo mi

saznali za njega, u svetu su već postojali bogati i siromašni, različite pojave i

okolnosti. Život je počeo a da nismo ni primetili. „Stani malo”, hteo sam da viknem.

„Stani malo, uzmi čist papir i kreni iz početka. Hajde da ponovo izvršimo podelu.”

„Ovo mi je nekako najviše zazvonilo u glavi.”

„Zazvonilo ti je?” Trudio sam se da se prilagodim mladalačkom govoru.

„Aha, upalile su mi se lampice.”

„Hoćeš da kažeš da kradeš da bi pravilno raspodelio imovinu?”

„Ma ne”, žurno je odmahnuo rukom. „Mislim da je ta krađa bila greška. Da

budem iskren, bio sam iznerviran.”

„Ostavila te devojka?”, pitao sam ga smejući se.

„Pa, i to”, počešao se po nosu. „Sem toga, ni sa ocem se nisam baš najbolje

slagao.”

„Izgleda da se sada dobro slažete.” Razmišljajući o Širovom vedrom

raspoloženju onog dana i o njegovom ocu onog dana kad smo bili u kafani, zaista

sam stekao utisak da se njihov odnos popravio. Nisam znao razlog, ali kao da se sve

odjednom promenilo nabolje.

Širo je ovde krenuo da mumla i da mrda ustima, ali nije odmah odgovorio.

„Kad sam se video sa tvojim ocem, rekao je da si dobar momak. Mora se

priznati da je nedruštven, ali nije loš čovek.”

„Pa, da, on je dobar čovek.”

„Zar ne ide sve kako treba?”

„Ne, sve je u redu, gospodine Muto.”

Posle toga smo još malo popričali i završili saslušanje. Širo je bio svestan da je

krađa koju je izvršio prestup, i kajao se zbog toga. I ovako neiskusan sudija za

maloletnike, kome sve ide nizbrdo, mogao je to da zaključi.

Ispratio sam Šira i izašao iz sobe za saslušanja. Osvrnuo sam se ka sobi i

rekao: „Znaš, mislili smo da ste ubili tvoju majku”. U polušali sam mu ispričao

Đinaijeve sumnje. „Zato što je vaše ponašanje bilo krajnje sumnjivo.”

Širo se okrenuo smejući se. „Gospodine Muto, nemojte samoinicijativno da mi

ubijate majku”, i nastavio još neko vreme da se smeje. „Strava sudija”, dodao je.

Tu sam se rastao sa Širom.

U izveštaju za sud napisao sam „Pokretanje postupka nepotrebno”. Zaključak

je bio da ja, kao posrednik, na osnovu razmatranja prestupa i ponašanja maloletnika

u vezi sa njim, smatram da nije potrebno pokretanje daljeg postupka.

Tako je ovaj slučaj krađe u prodavnici postao još jedan papir na gomili. Širo je

bio onaj tip gimnazijalca koji mi se dopadao. Da razlika u godinama nije bila tako

velika, možda bismo se družili. Ovako, verovatno se više nikada nećemo videti,

mislio sam.

Pa ipak, Širo i ja smo se opet sreli. U novinama koje mi je Đinai dodao zaista je

bila Širova fotografija. Nisam ni znao da je bio kidnapovan. „To je onaj što je došao sa

ocem u trenerci?”, pitao je Đinai. Fotografija je snimljena ispred kuće, sa porodicom.

Odahnuo sam kad sam video Širovo zdravo lice.

„Kad se sve smiri, ne bi bilo loše da se vidiš s njim i čuješ šta se desilo”,
mahao je Đinai prstom.

Uspeo sam da se vidim sa Širom posle dve nedelje. Kad sam nazvao

telefonom, javila se majka. Verovatno kao posledica kidnapovanja, bila je prilično

sumnjičava, ali kad sam je ubedio da sam ja stvarno sudija za maloletnike, dozvolila

mi je da ih posetim. O prethodnom slučaju krađe do njenih ušiju nije ništa došlo. Sad

prvi put čuje za porodični sud.

Pustila me je da uđem u vilu i ponudila da sednem na udobnu sofu u dnevnoj

sobi. Bojažljivo sam seo kad su mi doneli šoljicu sa elegantnom drškom. Stavili su je

na sto od nekog poluprovidnog materijala.

Kada sam je pitao da li bih mogao da razgovaram sa Širom nasamo, njeno lice

je izražavalo neodobravanje, ali je ipak napustila sobu.

Širovo držanje se nije promenilo u odnosu na ono od pre pola godine.

„Još uvek nisu uhapsili otmičara”, rekao sam. „Izvini što ovako bez najave

započinjem ovako delikatan razgovor.”

„Izgleda da nisu”, srknuo je čaj. „Jeste li videli novine?”

„Neprijatno sam se iznenadio.” Opustio sam obraze.

„Jeste li ljuti?”

„Mislim da imam razloga.” Osećao sam se kao da ispitujem ljubavnicu koju

sam uhvatio u prevari. „Zaista sam se neprijatno iznenadio.”

„Nisam mislio ništa loše.”

Prešao sam direktno na stvar.

„Ko je onaj čovek u trenerci koji je dolazio sa tobom na saslušanje?”

„Definitivno sam provaljen.” Široko se nasmejao, tako da su mu se videli

zubi.

Među fotografijama objavljenim u novinama nalazila se i Širova fotografija sa

porodicom. Njegova majka je plakala od sreće zbog bezbednog povratka deteta. I na

namrgođenom licu njegovog oca videlo se olakšanje. Gledajući fotografiju, sa

zaprepašćenjem sam shvatio da se čovek na fotografiji potpuno razlikuje od

muškarca koji je dolazio na saslušanje. I konstitucija i lice bili su potpuno drugačiji.

„Gospodine Muto, umete li da čuvate tajnu?”

Bojao sam se šta će Širo da mi kaže, ali znao sam da nema povlačenja. „Ja sam

sveštenik”, rekao sam. „Osobina sveštenika je da umeju da čuvaju tajnu.”

„On mi nije otac”, priznao je Širo konačno.

„Ako je?”

„Pa, hm, ne želim da se pravim blesav, ali stvarno ne znam. Iznenada se

pojavio u mojoj kući”, Širo kao da je pokušavao da nađe reči.

„Iznenada?”

„Moji roditelji su tada bili na dužem putovanju.”

„I tvoj otac?” Čuo sam da je samo majka bila na putu.

„Da, bio sam sam kod kuće. Jedne večeri se iznenada pojavio”, rekao je. „Kad

kažem da se pojavio, nije tiho i neprimetno ušao, već je razbio prozor, otključao

bravu i provalio unutra.

„Provalnik?”

„Da, ali pobegao je. Sećate se da je u to vreme bio jedan slučaj? U neku kuću je

ušao provalnik i kidnapovao domaćicu.”

Klimao sam glavom prisećajući se. Đinai mi je pokazao članak o tome.

Kućepaziteljka je izjavila da je „kriminalac izgledao kao životinja”. Taj slučaj me je

nasmejao.

„Možda.”

„On je taj kriminalac.”

 „Ozbiljno?” Odmah sam počeo da koristim snažne reči.

„Najozbiljnije”, Širove oči su zasijale. „Istina. Živ sam se isprepadao. I on je

bio očajan. U početku sam se jako uplašio. U svakom slučaju, sakrio sam ga. Pre bih

rekao da mi je pretio, nego da me je zamolio.”

„Zašto je došao na saslušanje?”

„On je došao kod mene dan pre saslušanja. Ja nisam rekao roditeljima da sam

dobio poziv za porodični sud. Iskreno, razmišljao sam da uopšte ne dođem na to

saslušanje.”

„Ali plan se promenio.”

„Pa, on je imao nož, i bio je zastrašujuć. Nije mi verovao dovoljno da bi me

pustio da izađem. Mislio je da ću ga prijaviti policiji. Pokušao sam da mu objasnim.

Sutra sam pozvan u porodični sud. Ako ne odem, biću sumnjiv.”

„Svakako.”

„Onda je rekao da će poći sa mnom. ’Posmatraću te u porodičnom sudu, da

ne bi kazao nešto što ne treba’, rekao je. Očigledno, i on je bio očajan.”

„I tako je došao u ulozi tvog oca?”

„Samo, njega je jurila policija, pa je stavio naočare koje sam imao kod kuće,

brijačem sam mu skratio bradu i dao mu drugu garderobu. Međutim, on je nešto

krupniji od mog oca, pa mu ništa od odeće nije odgovaralo.” Širo se zacerekao kad se

setio.

„Zato je obukao trenerku?”

„Ništa osim toga nije mogao da obuče. Sećate se portreta koji je napravljen na

osnovu svedočenja kućepaziteljke?”

„Mislim da sam video.”

„Uopšte nije ličilo na njega. Ona je malo previše dramila, nije ni čudo što je
unela zabunu.”

Svakako je i sama izgledala uznemireno. „Zato si bio onako nekomunikativan

prilikom saslušanja?”

„Nisam smeo da kažem previše. Moj život je visio o koncu. Nisam znao

koliko mogu da kažem. Tada sam bio strašno napet. Mislio sam da će me ubiti kad se

vratimo.

Zato nisam odgovarao na pitanja. Kad ste rekli da treba da ponovite

saslušanje, pomislio sam da je to odlično.”

„Kako to?”

„Ako je trebalo da bude još saslušanja, morao sam da budem živ do tada. Ako

ne dođem u sud, biću sumnjiv, zar ne? Rekli ste ’doći ćemo po tebe’. Tako da nije

mogao tako jednostavno da me se reši.”

Zaboravio sam na odgovor i posmatrao Širovo lice. „Znači, takva je situacija

bila tada?”

„Niste ni znali kakva se drama zapravo odvijala”, rekao je Širo. „Međutim,

posle toga situacija se promenila.”

„Vas dvojica to stalno ponavljate.”

„Kad smo se vratili kući sa saslušanja, uspeli smo da se sporazumemo.”

„Ti i provalnik?”

„Zahvaljujući knjizi koju smo dobili od vas.”

„Zahvaljujući onoj knjizi?”

„Prvo je bio sumnjičav jer je mislio da knjiga skriva tajnu poruku od sudije.

Odmah je pročitao. Međutim, shvatio je da to nema nikakve veze i počelo je

jednostavno da mu se dopada. Neprimetno sam i ja počeo da čitam s njim. Zajedno

smo se slatko smejali.”

 „I tako ste se zbližili?”

„Počeo sam da mislim da on možda i nije loš. Dosta smo razgovarali. Pitao

sam ga zašto je postao provalnik.”

„Imao je dugove?” Setio sam se kako je imao veze sa onim huliganima.

„U samoj osnovi dobar je on čovek. Pozajmljivao je pare sa raznih strana i na

kraju više nije mogao da vrati. Izgleda da je u životu izvukao kraću slamku. Bilo mi

ga je žao.

Setio sam se muškarca u trenerci. Možda je i on, kao ona tamnoplava

trenerka, želeo da živi običnim, dosadnim životom. No, igrom sudbine, završio je

kao slab, smotani provalnik. Čak se i jedan gimnazijalac sažalio na njega.

Razmišljajući tako, i ja sam počeo da ga sažaljevam.

„Gospodine Muto, da li se ljutite?”

„Ne, šta bih mogao da kažem na to?” Uzeo sam još jedan gutljaj čaja. „Čak se

osećam osveženo”, nasmejao sam se. Nisam blefirao. Iako sam bio prevaren, nisam

se osećao iznevereno. Ako je bilo nečega što nisam mogao da svarim, to je bila

činjenica da je Đinai opet slučajno pogodio kad je rekao „ovaj slučaj otmice ćeš ti da

ispituješ,” i što je Đinaijeva knjiga zaslužna za to što su provalnik i dete našli

zajednički jezik.

„Poklanjam ti ovo.” Stavio sam na sto džepnu knjigu koju sam mu kupio.

„Pisac se zove isto kao tvoj tata. To mi je bilo interesantno.”

„Vidi stvarno, tatino ime.”

„Zaista mi je bilo interesantno”, naglasio sam, „što ima ime kao tvoj otac. Ako

ti se dopadne, možeš i druge stvari da pročitaš.”

Imao sam osećaj da sam sada postao i nastavnik. Dobro je kad se povremeno

desi ovako nešto. I na kraju, postavio sam važno pitanje koje nisam smeo da

zaboravim: „Kolika je bila otkupnina?”

 „Deset miliona jena”, odgovorio je Širo. Zatim je rekao tiše: „Nije previše.”

„Sa deset miliona jena može da vrati sve dugove?”

„Da.”

„Pretvarao si se da su te oteli i iznudio pare od oca, za njega.”

„Kako?” Širo je tako izdahnuo da su mu se šiške zatresle. „Znali ste?”

„Palo mi je na pamet dok sam dolazi ovamo.”

„Pre pola godine je pobegao i nestao. Ali neprekidno sam razmišljao o njemu.

Na koji način da ga oživim?”

„Da ga oživiš?”

„Da, da ga oživim.”

Osećao sam da ove reči jako dobro zvuče, snažno. Bile su pune nade. Kao da

sam bio opčinjen njihovom privlačnošću. Zatim sam se setio Širovog saslušanja.

Rečenice koju je odabrao iz „Grafita iz toaleta”. „Verovatno znači da bogati treba da

podele pare sa siromašnima”, rekao je.

„Ti si pripremio otmicu i organizovao otkupninu?”, pitao sam ne

razmišljajući.

Širo je srećno razvukao usta. „Nedavno sam ga slučajno opet pronašao. Kad

sam bio u Tokiju, našao sam ga kako pretura po kontejnerima. Na Širovom licu se

videlo sažaljenje i podsmeh. „Pozvao sam ga, a on je pokušao da pobegne. Međutim,

obradovao se kad smo popričali. Zatim smo razgovarali o mojoj ideji. Pala mi je na

pamet ideja kao ono kad ste se vi umešali. On se protivio. Govorim vam istinu.

Strašno se opirao. Ali ubedio sam ga. Mi smo bogati i neće biti strašno ako se to

bogatstvo malo smanji.”

„Šta on sad radi?”

„Uzeo je pare i nestao. Ne znam ni kako se zove.” Širo je izgledao kao da mu

je neprijatno. Na momente je izgledao kao dete. Imao je tipičan izgled gimnazijalca.

Prilikom odlaska, na vratima sam ga tiho pitao: „Kako ti ide sa roditeljima?”

Napravio je ozbiljan izraz lica. „Pa, i ne baš najbolje.”

„A tako?” Refleksno sam pomislio na Đinaija. Želeo sam da znam kako je on,

koji je prezirao oca, uspeo da se nosi sa tim.

Kad smo se pozdravili i kad sam hteo da krenem, Širo je dodao: „Kad smo se

rastajali, rekao mi je ’Voleo bih da sam i ja loše stvari radio kad sam bio mnogo

mlađi’”, i pogledao u mene.

„Šta to znači?”

„Da je bio u pubertetu, naleteo bi na nekog sudiju za maloletnike kao što ste

vi i postao bi malo bolji čovek”, zadirkivao me je smejući se.

„Nisam mogao odmah da odgovorim. Progutao sam pljuvačku. „Mislim da si

pobrkao uzrok i posledicu”, konačno sam odgovorio.

Međutim, priči još nije kraj. Nastavila se posle pola godine.

U osam sati ujutro, u porodičnom sudu, u kancelariji sudija za maloletnike

kao i obično nije bilo nikoga osim Đinaija i mene. Ja sam u to vreme imao

simpatičnu, nešto mlađu devojku. Otvorio sam letak hotela u banji sa toplim

izvorima i smeškao se. Đinai je podigao noge na sto i čitao novine, i opet, kao i

obično, mrmljao nešto nerazumljivo. Kao da se nečega setio, otvorio je fasciklu na

mom stolu.

„Vidi, vidi. Muto, pogledaj ovo. Ovo je dokument o slučaju koji si juče dobio.”

„Molim?” Da budem iskren, ja sam razmišljao samo o hrani na putovanju i

prednostima banje. Samo sam bacio pogled i video da imam opis maloletničkog

prestupa. Taman sam hteo da pitam o čemu se radi, kad sam iznenada primetio.

U dosijeu se nalazila fotografija maloletnika. Bio je to nesumnjivo Širo.

 „Zar to nije momak kojeg si ranije saslušavao? Izgleda da je opet nešto ukrao.

Čestitam”. Đinai je bio neverovatno veseo. „Prošli put je ukrao strip. Zahvaljujući

tebi, avanzovao je. Sad je ukrao roman.”

Zbunjeno sam proverio u zapisniku detalje o šteti. „Gle!” Ukrao je knjigu

pisca kojeg sam mu ja preporučio. Onog što ima isto ime kao njegov otac. Ipak, bilo

mi je drago što mu se dopala. „Mogao je i da je kupi”, pogledao sam u plafon.

„Baš šteta!” Đinaijev bezbrižan glas odjekivao je kancelarijom.

Prevod sa japanskog

Cinzija Šišović
 SATOŠI ITO

BOG NIJE NIGDE;

BOG JE SADA OVDE

Beše Božić.

Rođak je preminuo i ja sam otišao kući kod roditelja. Eto me ponovo u svojoj

staroj sobi. Krenuo sam da preturam po stvarima vadeći svašta. Zaneo sam se i baš

dugo se bavio time.

Mozak mi je utrnuo od jeftinog alkohola od žitarica koji su služili na sahrani,

turu za turom, ali nešto što mi je ujak rekao nije mi dalo mira. Moj ujak je živeo u

susednom gradu i bio je uobičajeno zao i naporan, kakav jeste.

Bilo je nečega u načinu na koji mi se obratio. Nije mi dalo mira i verovatno

sam zbog toga ušao u sve ovo sa tolikom željom za osvetom.

Sve se dešavalo noću, vodio sam računa da ne uznemirim roditelje koji su

hrkali u prizemlju. Bilo je pet ujutru kada sam došao do unutrašnjih delova ormana.

Puzeći, iskopao sam sjajne artefakte, iskrivljenu kašiku i minijaturnu sijalicu koju

smo koristili na časovima tehničkog.

A iz najdubljih sedimenata starih uspomena iskopao sam lupu.

Nema potrebe da se datira rendgenom. Bez dileme sam mogao da odredim

datum i vreme kada je korišćena. Konkretno, Šova 45. To je bila 1970. godina. Bio

sam četvrti razred.

Lupa je došla u moj posed jednog dana, malo pre Božića te godine.
 Jasno se sećam, bilo nas je četvoro u družini:

Šin, Mam, Micugu i ja. Grad je bio živopisan u prazničnom raspoloženju. Ali

mi smo bili ljuti na svet i neobično uzbuđeni.

Upravo su nas uhvatili i prijavili da smo ispalili raketu-petardu. Lansirali smo

je u otvoreni prozor stambene zgrade.

Kao da nije bilo dovoljno što su zvali razrednog starešinu, nego je došao i

direktor. Odvukli su nas do tog stana i naterali da se izvinimo mladom paru koji je

živeo u njemu.

Sećam se hodanja do kuće nakon toga. Večernje nebo se bilo obrušilo na nas,

spremno da nas smrvi svojom težinom. Ali mi smo bili ljuti i odlučni da ne

pokleknemo. Šin, vođa naše družine, pokušao je da nas oraspoloži.

„Možemo biti ponosni na sebe. Bili smo čvrsti i istrpeli smo kaznu, zar ne? A

onaj par, slabići koji se ne bi libili da se svađaju i usred bela dana pred svima. Misliš

da imaju imalo ponosa?”

„Lepo kažeš, Šin. Zaslužuju to što smo im uradili”, uključi se Mam. Ramena

su mu bila skupljena od besa, ali bilo je nečeg preteškog i neobično isforsiranog u

njegovom glasu. Naročito za četvrtaka.

Nije samo on bio takav. Svi smo se previše trudili da se pretvaramo da smo

odrasli.

Priznavali smo samo jake, a slabe smo prezirali. To je bio moralni kodeks koji

smo usvojili. I počeli smo da verujemo da smo mi, i samo mi, u stanju da se držimo

tog kodeksa.

Naravno, najviše prezira bilo je usmereno ka ženi kojoj samo što glava nije

otpala od vrištanja zbog petarde koja je uletela kroz prozor u stan. Jedina reakcija

razrednog i direktora na incident bila je izvinjenje. Samo su se klanjali, skoro se i ne

obazirući na ženu i njenu malo uflekanu kecelju.

 Ipak, mi smo bili ispunjeni bolom do pucanja. Hodali smo besciljno. Niko nije

hteo da ide kući.

Ja sam prvi primetio malog dečaka.

Vrlo malog dečaka.

Jahao je roze prase na ulazu u park. Njegova ruka bila je ispružena u našem

pravcu. Sedeo je potpuno nepomično. Činilo se kao da je sačinjen od istog betona

kao i prase.

„Vidi ti ovo, baš čudno.”

Otvorio sam usta ne razmišljajući o posledicama.

Dečak je izgledao kao beba lutka. Bio je vrlo svetle puti i čelo mu je bilo čudno

naborano u odnosu na lepršave lokne. Takođe, u desnoj ruci ispruženoj prema nama

držao je lupu. Gledao nas je kroz sočivo.

„Hej, Micugu! Hajde da ga uplašimo”, reče Šin. Micugu je bio najmanji od nas

četvorice. On je uvek glumio Šinovog glasnika.

„Šta je bilo, dečko?”

Ali dečak nije odgovarao uprkos Micuguovim pokušajima provokacije. Nije

bilo promene ni u njegovom blagom osmehu.

Samo je držao lupu nevešto se trudeći da žmuri na jedno oko, fokusirajući se

na Micugua.

Maru se nasmejao kada se Micugu trgnuo i okrenuo od dečaka.

„Izgledao si kao zarobljenik kome su uperili pušku u glavu.”

Ali i Maruov jezik se vezao kada je video da je sočivo upereno u njega.

„Misliš da je prvak?”

Šin se meni obraćao. Dečak je sada okrenuo sočivo ka Šinu.

„Ne pitam tebe, idiote!”

 Šin je vikao. Situacija je postajala ozbiljnija. Hteo sam da upozorim malog

dečaka kako surov ume da bude Šin kad poludi.

„Nikad ga do sada nisam video. Suviše je veliki da bi bio u Midori dnevnom

boravku. Verovatno nije prebačen ni iz neke druge škole.”

Trudio sam se da govorim što je više moguće činjenično. Čisto da Šin ne

dobije neku ludu ideju.

Već je bilo prekasno.

Šin je grebao noktima leđni deo svog vrata. Smišljao je neki plan. Neko

linčovanje, sigurno.

Mali dečak ništa nije shvatao. Samo se i dalje smešio.

Plašio sam se. Ali dok sam bio pored Šina, nije bilo teorije da pokažem bilo šta

što bi se možda moglo smatrati strahom. Ako bih to uradio, Šin bi me olešio. Gledao

sam u zemlju i ćutao kao zaliven. Mam i Micugu isto tako.

Deo iza mašinske radionice već je bio mračan. Kada je Šin krenuo da sprovede

u delo ono što je namerio, svetlo je dopiralo samo iz kuća sa druge strane zida.

Izvukao je plastičnu kesu iz kante za đubre u parku i u nju je strpljivo ispraznio

bočicu tulena. Samo smo pasivno stajali, iako su nas isparenja davila.

Linč je počeo.

Micuguove ruke su se tresle. Dečaka smo srušili na leđa na parčetu kartona.

Micugu je imao zadatak da spusti plastičnu kesu i drži je tačno iznad dečakovog lica.

Mali se nije opirao. Naprotiv, sa stavom je ispružio desnu ruku u kojoj je

držao lupu naviše. Proučavao je naša lica, jedno po jedno. Čak nam se i nasmejao.

„Gledaj ovog debila, bre! Čak i ne kapira šta ga čeka”, reče Šin i ustade.

„Ako ti se ne sviđa, reci! Tako se radi sa vama slabićima. Vidi ti taj kez. Zato

nam i nije teško da ga odradimo. Mi smo jaki.”

 Ali Šinova kolena su se tresla, a ja sam očajnički pokušavao da se izborim sa

navalom straha koji me je obuzimao dok sam držao dečakovu levu ruku.

Pretpostavljam da je i Mam, koji mu je držao noge, bio na ivici suza. Iako dečak nije

pružao otpor, Mam se skroz raskrečio nad njegovim nogama tako da mu se lice nije

videlo.

„Glupi slabić. Reci nešto.”

Šin je odgurnuo Micugua u stranu, zajedno sa kesom tulena koju je držao, i

skočio je na dečaka.

„Umrećeš, idiote! Kapiraš? Hoćeš da te spasemo? Onda reci nešto!”

Dečakove velike oči bile su kao prazne šupljine.

Ne hajući, podigao je desnu ruku da bi proučio Šinovo lice kroz lupu.

„Nećeš da umreš, a?”

Zurili smo u dečaka u nadi da će se njegove tanke usne pomeriti i da će reći

nešto. Ali uglovi njegovih usana samo su se blago podigli u bledi osmeh.

„Znači, ipak želiš da umreš?”

Kako da zaboravim dečakov izraz lica. Bio je neopisiv. Niti je bilo odgovora

na Šinovo pitanje, nit je bilo želje da umre, niti da ne umre. Samo se smejao. Bilo je

jednostavno tako. Čak ni osmeh nije imao značenje. U njemu se nije mogla videti ni

nada da će mu život biti pošteđen, niti se mogla videti katarza beznađa. Samo se

okrenuo i osmehnuo nam se.

Podigao sam i oživeo sočiva na hladnom vazduhu nakon 17 godina. Pogledao

sam kroz prozor.

Sočiva nisu reflektovala pejzaž obrćući sliku naopačke.

Sve je bilo nepromenjeno, kao kada je dečak držao.

I dalje je bio škart, ćorak, stvar koja nikada neće spoznati perfekciju projekcije
u fokusu. Jedino će reči koje su se naslućivale u tihoj refleksiji ostati zauvek

nedorečene i nejasne.

Prevod sa engleskog

Ivan Vatović
 OCUIĆI

U PARKU, U SUMRAK,

PRE MNOGO VREMENA

Dok sam išao u osnovnu školu, u mom susedstvu bio je park. Pošto je bio

okružen visokim zgradama, mogao si da dođeš u taj park u sumrak, a buka

automobila i vreva potpuno bi nestale. Bio je od onih parkova koji su ličili na oazu

tišine u velikom gradu.

Kada bi došlo vreme večere i prijatelji sa kojima sam se igrao odlazili kućama,

ja sam morao da ostanem u parku i čekam dok roditelji ne dođu po mene.

Kada bi mi ljuljaške postale dosadne, odlazio sam do ograđenog dela sa

peskom uz samu ivicu parka da se tamo igram. Iz nekog razloga to mesto me je uvek

privlačilo. Većina dece više je volela ljuljaške ili tobogan; bazen sa peskom su često

preskakali.

U kasno popodne sunčeva svetlost diskretno bi dopirala između dve zgrade i

bojila svet u crveno. Kako nije bilo nikoga sa kime bih pričao, ja sam stalno bio sam u

bazenu sa peskom. Sećam se da je tu uvek bila jedna odbačena žuta plastična kofica

sa kojom sam se igrao. Skinuo bih cipele i zavukao stopala u hladan pesak. Osećaj

sitnih zrnaca između nožnih prstiju bio je predivan.

Ponekad sam voleo da ruke zavlačim duboko u pesak. Zanimalo me je koliko

duboko mogu da dosegnem. Sa rukama ravno nadole, kopao bih najdublje što sam

mogao, sve dok mi i ramena ne bi bila u pesku. Kada sam ovo rekao svome ocu, on
mi nije verovao. „Čak i bazen sa peskom ima dno, kako je to moguće?”, znao je da

kaže.

Mislio sam da moj otac nije u pravu. U realnosti, izgledalo je kao da rupa sa

peskom nema dno. Ja sam bio ubeđen u to. Proveravao sam i ispitivao nebrojeno

puta.

Sada više nisam siguran koliko sam puta to uradio, ali jednog dana, kada je

drvo u uglu parka postalo samo crna silueta oslikana u zalasku sunca, ja sam bio u

pesku i zavlačio u njega ruke sve do ramena, kada sam osetio nešto čudno.

Činilo mi je kao da je nešto zakopanu u pesku. Bilo je mekano i hladno. Želeo

sam da otkrijem šta je, pa sam ispružio ruku najviše što sam mogao. Ruka mi je otišla

tek toliko duboko da je vrh mog srednjeg prsta mogao jedva da ga dodirne. Osetio

sam da je to nešto debeljuškasto i meko. Želeo sam da ga zgrabim i izvučem na

površinu, ali mi je uporno izmicalo iz ruke.

Kada sam izvukao ruku iz peska, našao sam nekoliko pramenova kose koji su

mi se upleli oko prstiju. Bili su prljavi i raščerupani od peska, ali ja sam bio ubeđen

da su pripadali nekoj devojčici.

Još sam nekoliko puta zavlačio ruke, pokušavajući da dodirnem to što je bilo

zakopano. Ali više nisam mogao da ga pronađem, bez obzira na to koliko sam

duboko pretraživao. Bio sam tužan.

U to doba dana, kada je sunce zalazilo i svet bio obojen u crveno, mogao sam

da osetim kako se okolne zgrade preteći nadvijaju nada mnom. Imao sam osećaj kao

da se nalazim u ogromnom kavezu, samo ja i rupa s peskom.

Opet sam ruku zavukao duboko u pesak i pomislio da sam osetio nešto pod

prstima. Osećaj je bio veoma neodređen, kao da mi neka ribica blago gricka prst.

Iznenada me je nešto iz peska zgrabilo. Čvrsto se uhvatilo oko mog zgloba.

Pokušao sam da izvučem ruku, ali nisam mogao da se pomerim ni za milimetar.

Izgledalo je kao da sam okovan u mestu. Nikoga nije bilo u blizini, tako da bi moj
glas, sve i da sam pozvao u pomoć, bio samo eho među zgradama koje su okruživale

park.

Duboko u pesku, nešto je otvorilo moju čvrsto stegnutu pesnicu sa

neverovatnom silinom. Na dlanu svoje ruke mogao sam da osetim vrh veoma malog

prsta. Pomerao se preko mog dlana po jasnom šablonu i ja sam bio siguran da je

ispisivao slova. Napisao je:

„Izvadi me odavde.”

Neko je ispisao ovu poruku na mom dlanu. Zavukao sam drugu ruku duboko

u pesak i na nadlanici ispisao: „Ne mogu.”

Moja ruka je odmah bila oslobođena. Osetio sam da me preplavljuje talas

tuge. Izvukao sam obe ruke iz peska i krenuo kući. Nakon toga, izbegavao sam

bazen sa peskom. Kasnije, kada je park porušen kako bi na njegovom mestu bili

izgrađeni stanovi, otišao sam da pogledam rupu sa peskom. Moj otac je bio u pravu,

uopšte nije bila mnogo duboka. Nije bilo moguće da je tamo nešto bilo sahranjeno.

Prevod sa engleskog

Dina Hrecak
 BELEŠKE O PISCIMA

Jošikići Furui

Jošikići Furui, japanski pisac i prevodilac, rođen je 19. novembra 1937. godine

u Tokiju. Obrazovanje je stekao na Tokijskom univerzitetu, gde je kao glavni

predmet izučavao nemački jezik. Diplomirao je 1960. godine. Tema njegovog

diplomskog rada bio je čuveni pisac Franc Kafka. Magistrirao je posle nekoliko

godina. Nakon što je diplomirao, prihvatio je posao na Univerzitetu Kanazava, gde je

tri godine predavao nemački jezik i književnost. Zatim je prešao na Univerzitet Rikjo

u Tokiju, gde je ostao kao asistent nemačkog jezika do 1970. godine, koja je

predstavljala prekretnicu u njegovom životu.

Japan je ranih sedamdesetih godina prošlog veka prošao kroz period velikog

ekonomskog rasta i kulturnog procvata, pa su i u književnosti počeli da se ističu novi

autori. Oni su se značajno razlikovali od svojih prethodnika po tome što su se

ostavili tema koje su se bavile uticajem Dmgog svetskog rata i društvenih okolnosti

koje su ga pratile. Nova grupa autora, koja je svoj fokus prebacila sa društva na

individuu baveći se njenim unutarnjim svetom, preplitanjem strahova i fantazija

gradske populacije zbog krize identiteta nastale usled brzog ekonomskog rasta,

nazvana je introvertnom generacijom. Jedan od predstavnika te nove grupe je i

Furui.

Furui je 1970. godine dao otkaz na Univerzitetu Rikjo kako bi se u potpunosti

posvetio pisanju. Njegova novela Joko (Joko) 1971. godine nagrađena je

Akutagavinom nagradom. Za ovom su usledile sve japanske prestižne nagrade:

1980. godine Nagrada Grand za delo Dom (Sumika), 1983. godine je za delo

Veličanstvenost jutra (Asagao) dobio Tanizakijevu nagradu, a onda 1986. godine i

Kavabatinu nagradu za zbirku priča Na brdu Nakajama. Čuvenu Nagradu Jomijuri

dobio je 1990. godine za roman Cena ponovnog rođenja: privremeni nacrt (Kari ođoden

šibun). Roman Pesma sede kose (Hakuhacu no uta) osvojio je čuvenu Nagradu Mainići

za umetnost 1997. godine.

Furui se takođe bavio prevođenjem. Prevodio je Roberta Muzila i Hermana

Broka sa nemačkog jezika. U svojim romanima ostavlja jako malo mesta za socijalna

događanja - voli da opisuje pojedinačne karaktere. Poslednjih godina se usavršio u

modelu Ja romana, ispitujući granice između života i smrti, zdravog razuma i ludila,

istinitih i lažnih sećanja, u svom specifičnom stilu, istovremeno svakodnevno

preispitujući svoja iskustva kao pisac koji godinama stvara. Pod uticajem nemačke

književnosti, postao je pravi majstor magičnog realizma. Među njegovim skorašnjim

delima su zbirke priča Bele dubine (Širovada), Pokretno zvono (Kane no vatari) i Kišne

suknje (Ame no suso).

Šina Makoto

Šina Makoto je japanski pisac, esejista, fotograf i režiser. Rođen je 14. juna

1944. godine u Setagaji, jednom od najvećih kvartova Tokija. Srednju školu je završio

u prefekturi Ćiba, gde se preselio zbog očevog posla. Zbog prerane smrti oca 1956.

godine, Makoto je morao marljivo da uči i brine o porodici. Upisao je fotografiju

1964. godine na Univerzitetu u Tokiju. Pošto je diplomirao, 1968. godine se oženio sa

Ićie Vatanabe, poznatom japanskom spisateljicom i esejistom. Njihova ćerka Đo je

takođe esejista i prevodilac.

U svojoj karijeri radio je kao pisac i fotograf u raznim magazinima, a do 1976.

godine i kao urednik magazina „Stories report”, a onda je dao otkaz i pokrenuo svoj

„Magazin o knjigama” („Hon no zaši”) koji i danas uređuje.

 Makoto je svoju književnu karijeru započeo 1979. godine. Prvu prestižnu

nagradu osvojio je za delo Pasji pedigre 1989. godine. Sledeće godine dobio je

Nagradu za SF za delo Oglasi ptica (Ado-Bado). Još neka njegova dela su Magla je pala

na grad tuge (Aišu no maći ni kiri gafuru noda), zatim Priče o planinama (Gaku

monogatari) i Cirkus štampe (Kacuđi no sakasu). Priča Lastini repovi, koju smo priredili

za vas u ovoj zbirci, govori o problemima šestogodišnjeg dečaka koji je optužen za

krađu. Otac dečaka, strpljiv i blag, pomaže sinu da se izbori sa svim dečačkim

nedaćama koje mu se u tom periodu nameću.

Kao režiser, istakao se 1996. godine filmom Beli konj i osvojio Nagradu za

najbolju režiju te godine u Japanu, Šobakoto nagradu za kulturu, kao i inostranu

nagradu u Poljskoj. Makoto se aktivno bavi i sedmom umetnošću.

Kao fotograf, izdao je monografiju Izaći napolje da bi video more, čije su

fotografije izlagane u galerijama širom sveta. Ovaj multitalentovani umetnik uživa u

zabačenim krajevima sveta, pa je putovao u preko trideset zemalja.

Nacuki Ikezava

Nacuki Ikezava, pisac, prevodilac i esejista, rođen je 7. jula 1945. godine na

Hokaidu. Sin je čuvenog japanskog romanopisca Takehika Fukunage i pesnikinje

Akiko Harađo, koji su zajedno bili članovi istog književnog pokreta. Studirao je

fiziku na Saitama univerzitetu, a zatim je napustio studije kako bi putovao po svetu.

Počeo je da piše poeziju i da prevodi, počevši od japanskih titlova za grčki film

Putujući igrači režisera Tea Angelopolosa.

Pošto se vratio u Japan, objavio je svoju prvu zbirku pesama Put soli (Šio no

mići), a zatim je od 1984. počeo da piše i romane. Prvi roman koji je objavio bio je

Stratosfera u letnje jutro (Nacu no asa no seiso ken). Objavio je mnogobrojne romane

putujući po Okinavi, Hokaidu i Francuskoj. Danas je jedan od najistaknutijih

japanskih pisaca, osvojio je pregršt nagrada za književnost. Jedna od njih je i

prestižna Akutagavina nagrada za Nepomične živote (Still life)51 1988. godine, koja je

prevedena i na srpski jezik. Zatim, 2000. godine, dobio je Dejli pablišing nagradu za

kulturu za zbirku priča Sestrino breme cveća (Hana vo hakobu imoto).

Nagradu za umetnost od ministarstva školstva MEXT dobio je 2001. godine za

roman Izuzetni novi svet (Subaraši šinsekai). Njegovo delo Tiha zemlja (Šizukana daići) je

2003. godine osvojilo Nagadu Šinran. Govori o odnosu između starosedelaca Ainu

naroda i doseljenika sa ostalih ostrva.

Ikezavina dela prevedena su na mnoge svetske jezike, njegov stil je fuzija

poetskog senzibiliteta i naučnog pristupa, potkrepljenog njegovim poznavanjem

fizike. Jedno od potpuno drugačijih njegovih dela je roman Izgubljena karta (Kipu o

nakušite), za koji je 2005. godine dobio Nagradu Kadokava Šoten - u pitanju je

fantastika za decu. Tio sa Pacifika52 (Minami no šima no Tio) takođe je knjiga za decu u

kojoj dečak Tio proživljava svoje dečačke avanture.

Veoma je cenjen u Japanu. Od 1995. do 2011. godine bio je jedan od članova

komisije za prestižnu Akutagavinu nagradu, a od 2012. godine do danas komisije za

Jomijuri nagradu. Godine 2014. imenovan je za direktora Muzeja književnosti

Hokaido.

Tamio Kagejama

Tamio Kagejama rođen je 1947. godine u Tokiju. U svojoj mladosti studirao je

književnost na Univerzitetu Keio, kao i dizajn na prestižnom Univerzitetu Musašino

za likovne umetnosti. Davne 1968. godine, dok je još uvek bio student, debitovao je

kao pisac TV drama u popularnim emisijama na NTV kanalima.

Godinu dana je živeo u Njujorku, gde je radio kao pevač u kafiću. Po

povratku u Japan 1970. godine, počeo je da radi na TBS televiziji u mnogim

51 Nepomični životi, prevod s japanskog Nataša Tomić, Geopoetika, Beograd 2008. (Prim. ur.)
52 Tio sa Pacifika, prevod s francuskog Dana Milošević, RAD, Beograd 2008. (Prim. ur.)
emisijama i kvizovima, ponekad kao pisac, ponekad kao glumac.

Posle rada na televiziji u potpunosti se posvetio pisanju. Evo nekih od

prestižnih nagrada kojima je odlikovan. Dobio je drugu Kodanša nagradu za eseje

Jedan fini haos - Život je komedija (One fine mess - Seken va slapstick), koje je izdao

magazin House. Njegov esej Bekstvo odavde (Koko kara no dašucu), koji je izdao Šinćo-

Ša, osvojio je Literarnu nagradu Jošikava Eiđi za mlade pisce 1989. godine, kao i

izvanrednu petu nagradu za mlade pisce avanturističkih romana.

Čuven je po romanu Gugutanje koje dolazi sa dalekog mora (Toi umi kara kita co),

koji je daleke 1988. godine osvojio čuvenu Nagradu Naoki, a zatim je i ekranizovan.

Kagejama je takođe napisao Kao kotrljajuće kamenje (Koga-ru iši no joni), Problematični

razbijač (Tora - Burubasuta) i Zemlja za odmor (Kjuka no taći).

U ovoj zbirci predstavljen je pričom Nepotopiva Moli Braun, koja govori o

debeloj ženi koja požrtvovano i mukotrpno uči da roni i njenoj pohlepi, koju

pripovedač do samog kraja pokušava da opravda. Priča ima izuzetan obrt. Ponekad

samo zahvaljujući pohlepi osvajamo teško dostižne ciljeve koje smo sebi postavili.

Postaje li naš život prazan čim dosegnemo svoj cilj?

Januara 1998. godine Tamio Kagejama je tragično stradao u požaru u svojoj

kući, u pedesetoj godini života. Ne zna se tačan uzrok požara.

Haruki Murakami

Haruki Murakami je rođen u Kjotu 1949. godine. Detinjstvo je proveo u

gradovima Šurugava, Ašija i Kobe. Njegovi roditelji predavali su japansku

književnost, a deda s očeve strane bio je budistički sveštenik. Još od detinjstva je

kulturološki bio pod velikim uticajem zapada. Studirao je dramaturgiju na

Univerzitetu Vaseda u Tokiju, gde je upoznao svoju buduću suprugu Joko. Posle

studija njih dvoje su zajedno otvorili džez bar Petar Cat u Tokiju. Izuzetan uspeh

njegovog prvog romana Norveška šuma (Noruvei no mori) iz 1987. godine učinio ga je
slavnim širom Japana. Nakon toga odlazi u Ameriku i tamo ostaje do 1995. godine.

Danas je jedan od najpoznatijih i najčitanijih japanskih savremenih pisaca. Prevođen

je na preko četrdeset svetskih jezika, pa je doživeo slavu i dobio razna književna

priznanja širom sveta.

Murakami je jednom prilikom izjavio da ne voli priznanja - u nekim prilikama

čak je i odbijao nagrade, ali evo ipak nekih koje su obeležile njegovu plodnu

književnu karijeru. Nagradu Gunzo dobio je 1979. godine za delo Čuješ li pesmu vetra

(Kaze no Uta o Kike); 1982. godine dobio je Nagradu Noma za najboljeg novog pisca,

za roman Lov na divlje ovce (Hitsuji o meguru boken). Prestižnu Tanizakijevu nagradu

osvojio je 1985. godine romanom Okorela zemlja čuda i kraj sveta53 (Sekai no Ovari to

Hado-boirudo Vandarando), Jomijuri nagradu 1995. za najbolji roman Hronika ptice koja

navija sat (Neđimaki-dori kuronikuru).

Zatim, 2006. godine, Svetsku nagradu za fantastiku za najbolji roman Kafka na

obali (Umibe no Kafuka). Njegova zbirka priča Slepa vrba, usnula žena54 (Mekurajanagi to

Nemuru Ona) osvojila je Međunarodnu nagradu Frank O’Konor 2006. godine, a 2007.

je za istu zbirku dobio Nagradu Kirijama - priča se da je odbio da ju primi iz ličnih

razloga. Napisao je izuzetne priče, a nekolicinu njih je kasnije razradio u romane.

Murakamija čitaoci širom sveta obožavaju i prave udruženja ljubitelja

Murakamijevih književnih dela. Poznat je po tome što voli da živi povučeno. Vodi

uredan život i uvek leže u devet uveče, a ustaje u četiri da bi pisao. Njegova žena

Joko uvek prva čita sve što napiše, a on kaže da u nju ima beskrajno poverenje. Voli

mačke i voli da sluša muziku, što se vidi u njegovim delima. Često ume da navodi

imena pesama koje njegovi junaci slušaju, i tako nas lagano uvlači u prijatnu

atmosferu svojih romana.

Neka svoja dela nazvao je po svojim omiljenim kompozicijama, kao što su, na

primer, Ptica kao poslanik, po komadu za klavir Roberta Šumana ili Hvatač ptica, po

53 Okorela zemlja čuda i kraj sveta, prevod s japanskog Nataša Tomić, Geopoetika, Beograd (Prim. ur)
54 Slepa vrba, usnula žena, priča koja nosi naziv zbirke, priredili smo je za vas u zbirci 25. (Prim. ur.)
liku iz Mocartove opere Čarobna frula. Čuveni roman Norveska šuma55 (Noruioei no

mori) nazvao je po pesmi Bitlsa Nonvegian Wood. Njegov poslednji roman Bezbojni

Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća 56 (Šikisai o motanai Tazaki Cukuru to, kare no

đunrei no toši) iz 2013. godine napravio je tiraž od astronomskih pola miliona

primeraka.

Nacuo (Mariko) Kirino

Nacuo Kirino je književni pseudonim Mariko Hašioke, jedne od

najprodavanjih književnica u Japanu. Poznata je po svojim ciničnim romanima s

neizvesnim krajem. Rođena je 7. oktobra 1951. u Kanazavi u prefekturi Išikava. Ali

pošto joj je otac bio arhitekta, stalno su se seljakali iz grada u grad. Mariko je srednje

dete i ima dvojicu braće. Danas živi i radi u Tokiju, gde je 1974. godine diplomirala

pravo na Univerzitetu Seikei.

Svoju književnu karijeru započela je pisanjem ljubavnih romana i manga

priča, ali je ubrzo nakon toga otkrila svoj talenat za trilere. Pored romana piše i

kratke priče i eseje. Njena dela nagrađivana su brojnim nagradama. Prva u nizu je

Nagrada Edogava Ranpo, koju je 1993. godine dobila za roman Kiša koja mi pada

preko lica (Kao ni Furikakaru Ame), u kome je glavna protagonistkinja detektivka s

teškim opekotinama na licu.

Bez obzira na cenjenost njenih dela i sve prestižne nagrade koje je osvojila u

Japanu, Kirino se na zapadno tržište probila tek 2004. godine romanom Slobodna57

(Auto), koji je u Japanu objavljen još 1997. godine, i za koji je dobila Nagradu Grand

Priks za japanske pisce trilera, za najbolji roman te godine. Slobodna je ujedno i njen

prvi roman preveden na engleski jezik. Ovaj roman je 2004. godine nominovan za

Nagradu Edgar Alan Po u kategoriji za najbolji roman u SAD.

55 Norveška šuma, prevod s japanskog Nataša Tomić, Geopoetika, Beograd, 2007. (Prim. ur.)
56 Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća, prevod s japanskog Nataša Tomić, Geopoetika,
Beograd, 2013. (Prim. ur.)
57 Slobodna, prevod s engleskog Marija Stajić, Tanesi, Beograd 2014. godine (Prim. ur.)
 Kasnije je preveden i roman Groteskno (Gurotesuku), objavljen 2003. godine, za

koji je Kirino primila Nagradu Izumi Kjoka. Od preostalih prestižnih nagrada vredi

pomenuti prestižnu Tanizakijevu nagradu za roman Tokijsko ostrvo (Tokjo-đinta) 2008.

godine, kao i prestižnu Jomijuri nagradu za roman Nešto u daljini (Nanika aru), koju je

osvojila 2011. godine.

Lajtmotiv u delima Kirino je mračna strana svakodnevnog života. Ono što je

normalno za njene protagoniste, daleko je od onoga što se smatra normalnim

životom u stvarnom svetu. U svim njenim romanima smrt i nasilje su usko povezani

sa životom. Njene priče su neosporno interesantne i sadrže napet realistični zaplet

koji nas vodi kroz priču posredstvom surovih likova koji istrajavaju u ostvarivanju

svojih ciljeva. Njen crni humor nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Rju (Rjunosuke) Murakami

Rju Murakami je rođen 1952. godine u lučkom gradu Sasebo u zapadnom

Japanu, na mestu gde su smeštene američke vojne baze. Pošto je završio srednju

školu, preselio se u Tokio da bi studirao. U toku studija umetnosti na Univerzitetu

Musašino, predao je svoj prvi roman Plavo, gotovo prozirno58 (Kagirinaku Tomei ni Cikai

Burii) na otvoren mesečni konkurs za mlade pisce Gunzo. Nakon što je izdat, roman

je uzburkao javnost kontroverznom temom, dekadentnim životom mladih punim

droge, nasilja i razvrata.

Murakami je za ovaj roman 1976. godine dobio prestižnu Akutagavinu

nagradu. Imao je samo dvadeset dve godine kada ga je napisao. Posle veoma

uspešnog prvenca, usledili su nadaleko poznati romani Coin locker baby (Koinroka

Beibizu), koji je 1980. godine osvojio Nagradu Noma za mlade pisce. Zatim je važno

pomenuti roman Audicija59 (Odišon) iz 1997. godine, po kome je čuveni japanski

režiser Takaši Mike snimio kontroverzni horor film.

58 Plavo, gotovo prozirno, prevod s engleskog Goran Skrobonja, Booka, Beograd, 2013. (Prim. ur.)
59 Audicija, prevod s engleskog Zoran Trklja i Ljiljana Bubalo, Booka, Beograd, 2013. (Prim. ur.)
 Usledila je Nagrada Mainići za delo Napustite poluostrvo (Hanto o Dejo),

internacionalni triler o invaziji Severne Koreje na Japan, koji se odigrava u bliskoj

budućnosti.

Zbog surovog stila punog vulgarnog žargona koji oslikava tokijsko podzemlje

i dekadentni sloj Japana, Murakami je postao sinonim za ovakav stil pisanja, a

njegova književna dela prevođena su na mnoge svetke jezike.

Pored toga što se bavi pisanjem, Murakami je radio i na televiziji kao di-džej i

voditelj u emisijama - čak je snimio i nekoliko svojih filmova, ali se u režiranju nije

proslavio kao u pisanju. Njegove kratke priče podsećaju na scene iz filmova,

obasjane velom mističnosti, koje poput video-zapisa sežu duboko u maštu čitalaca.

Mariko Hajaši

Mariko Hajaši rođena je 1. aprila 1954. godine u prefekturi Jamanaši na

severoistoku Tokija. Kao dete knjižara, pročitala je mnoge knjige. Pošto je završila

fakultet, upisala je kurs za kopirajtere. Pre nego što je počela profesionalno da se

bavi pisanjem, bavila se pisanjem reklama za razne magazine. Čak je 1981. osvojila i

nagradu za novajliju jednog udruženja iz ove sfere.

Njena prva zbirka eseja zove se Hajde da kupimo Run Run i odemo kući (Run

Run wo kate oući ni). Knjiga je 1986. godine bila bestseler. Potpuno se posvetila

pisanju 1983. godine, kada joj je izdat i prvi roman Treperenje Stele (Hoši kage no

Stella), koji je nominovan za Nagradu Naoki.

Ipak, ovu prestižnu nagradu je osvojila tek 1986. godine za roman Ako bih

uspela da uhvatim poslednji voz (Saišubin ni maniaeba) i Do Kjota (Kjoto made).

Od 1993. godine počela je da piše i za književni časopis Bungakukai. Godine

1995. osvojila je Nagradu Renzaburo Šibata za delo Beli lotos (Bjakuren ren ren), 1998.

godine je za delo Svačije tajne (Mina no himicu) osvojila 32. Eiđi Jošikava nagradu, a

za delo Ljubavnik Asklepius (Asukurepiosu koibito) dobila je 2013. godine Nagradu

Kaišima Kijoši za ljubavni žanr. Radi kao urednik u PR časopisu „Rin”.

Mariko je danas, zajedno sa Higašino Keigom, Nacuo Kirino i Mijuki Mijabe,

jedan od članova žirija za prestižnu književnu Nagradu Naoki.

Kođi Suzuki

Kođi Suzuki je izuzetno plodan japanski pisac. Rođen je 13. maja 1957. godine

u Hamamacuu. Izuzetno je popularizovan kroz manga stripove i filmove, pa danas

predstavlja sinonim za specifičan japanski horor, sad već svetski poznat, kojem se

Suzuki posvetio. Njegova dela prevedena su na preko dvadeset svetskih jezika.

Pobrojaćemo neke od nagrada koje je Suzuki osvojio tokom svog

dugogodišnjeg stvaralaštva. Godine 1990. osvojio je japansku Nagradu za fantastični

roman za delo Raj (Rakuen), zatim 1996. godine Nagradu za mlade pisce Jošikava

Enđi za Spiralu (Rasen), drugi deo čuvene trilogije Krug. Iste godine nominovan je za

prestižnu Nagradu Naoki za zbirku horor priča Mračna voda. Ova zbirka je imala

toliki odjek da je nominovan čak i za Nagradu Izumi Kjoka za književnost. Nekoliko

godina kasnije nominovan je za japansku Nagradu za SF za roman Omča (Rupu).

Što se inostranih nagrada tiče, 2012. nominovan je za Nagradu Širli Džekson

za SF žanr za skorašnji roman Ivica iz 2008, u kom kao temu koristi Fejmanovu

poentu o devetkama u decimalnom nizu broja n, koje počinju na 762. mestu

njegovog decimalnog niza. Zanimljivo je to što je, i pored brojnih uspešnih dela, u

velikoj meri izgrađenog žanra i činjenice da je tretiran kao svojevrstan

internacionalni fenomen, Suzuki ipak uskraćen za prestižne nagrade u Japanu.

Izuzetno je poznat širom sveta. Na desetine njegovih romana prevedeno je na

engleski jezik, po njegovim delima snimljeno je pregršt filmova koji su stekli status

filmova opšteg obrazovanja, kada je reč o horor žanru u celom svetu. Suzuki je preko

svojih književnih ostvarenja popularizovao autentične motive iz japanskog folklora u

svetu.
 Čuvena trilogija filmova Krug (Ringu), snimljena prema kultnoj trilogiji

njegovih romana, kao i film Mračna voda (Honogurai mizu no soko kara) snimljen 2005.

godine prema zbirci priča, i danas ostavljaju dubok utisak na zapadnjačke gledaoce i

čitaoce.

U našoj zbirci imaćete prilike da se upoznate s njegovim izuzetnim stilom

kroz dve priče: Krstarenje iz snova i Plutajuća voda, iz čuvene zbirke po kojoj je nastao

film Mračna voda, snimljen 2005. godine. Napisao je nekoliko knjiga o očinstvu.

Suzuki i danas živi i radi u Tokiju. Neka od njegovih novijih ostvarenja su

roman S iz 2012. godine i Talas iz 2013. Zanimljivo je to što je njegova kratka priča

Drop iz 2009. godine odštampana na tri rolne toalet papira. Kao što je pomenuto, na

desetine Suzukijevih dela je pretočeno u filmska ostvarenja. Poslednjih godina je

popularna Sadako, u sada popularnom 3D formatu, a ove godine izlazi Sadako protiv

Kjoko.

Keigo Higašino

Keigo Higašino rođen je 4. februara 1958. godine u Osaki. Bespogovorno je

jedan od najprodavanijih pisaca krimi romana u Japanu. Diplomirao je

elektrotehniku na Univerzitetu Osaka. Počeo je da piše romane dok je uporedo radio

kao inženjer u radionici za proizvodnju auto-delova. Kao romanopisac, debitovao je

1985. godine neobjavljenim romanom Posle škole (Hokago), koji je te iste godine

osvojio Nagradu Edogava Rampo.

Napustio je svoj tadašnji posao i potpuno se posvetio pisanju. Sa svojih

dvadeset sedam godina otvorio je jedno potpuno novo poglavlje u svom životu.

Trebalo je deset godina da njegovi romani budu zapaženi od strane publike. Godine

1998. osvojio je Nagradu japanskog udruženja krimi književnika za roman Tajna

(Naoko). Roman je stekao dobru reputaciju, pa je pretočen u film u kom glumi Rjoko

Hirosue, čuvena japanska glumica i pevačica. Rimejk ovog filma kasnije će napraviti
čuveni francuski režiser Luk Beson.

Od tada mu je praktično svaki roman postajao bestseler. Higešino je 2006.

godine osvojio i prestižnu Nagradu Naoki za roman Posvećenost osumnjičenog X

(Jogiša X no Kenšin), čiji je engleski prevod bio nominovan i za inostranu Nagradu

Edgar Alan Po 2012. godine.

Pored krimi romana, poslednjih godina je proširio svoj žanrovski opus i počeo

da piše i crnohumorne romane. Roman Čudo u tržnici Nomija (Namija Zakaten no

Kiseki) iz 2012. godine osvojio je književnu Nagradu Ćuo Koron, dok je za roman

Cvet iz sna (Mugen-bana) 2013. godine dobio nagradu Šibata Renzaburo. Prošle

godine je dobio Nagradu Jošikava Enđi za roman Kada zavese padnu na molioce (Inori

no maku ga oriru toki). Higešino je takođe bio izabran za trinaestog predsednika

Udruženja japanskih krimi pisaca, od 2009. do 2013. godine.

Veoma je plodan pisac i godišnje napiše u proseku dva romana. Ukupno ih

ima preko pedeset, kao i desetak zbirki kratkih priča. Najpoznatiji je po seriji knjiga i

kratkih priča Detektiv Galileo, koja sadrži četiri romana: Posvećenost osumnjičenog X

(Jogiša X no Kenšin), Spasenje sveca (Seiđo no Kjusai), Letnje jednačine (Manacu no

Hoteišiki) i Zaboravljena magija, kao i još dodatnih pet kolekcija kratkih priča. Njegova

dela odišu klasičnim japanskim senzibilitetom, koji se odlikuje odanošću i brigom

prema ljudskim osećanjima.

U zbirci 25 možete pročitati njegovu priču Klatno, jednu od epizoda čuvenih

nastavaka Detektiva Galilea.

Ejmi (Futabe) Jamada

Ejmi Jamada je pseudonim savremene japanske kontroverzne spisateljice

Futabe Jamade. Rođena je 8. februara 1959. godine u Tokiju. Posao njenog oca

zahtevao je da se porodica stalno seli širom Japana. Zbog toga je Futabe stalno

morala da se nosi sa sukobima i da trpi maltretiranje svojih vršnjaka, kakvo će

kasnije trpeti i protagonisti njenih dela.

U srednjoj školi otkriva crnačku soul muziku, koja je inspiriše da pročita sva

dela američkih pisaca crnačke rase koja je mogla da pronađe. Futabe je takođe radila

u Ropongiju, delu Tokija poznatom po tome što tu živi dosta stranaca.

Jamada je spisateljica smelog stila, koji čitaoce ne ostavlja ravnodušnim, već ih

razdrma i navede da uvek aktuelne socijalne teme sagledaju i iz drugih uglova.

Upisala se na prestižni Univerzitet Meiđi 1977. godine, na odsek za

književnost, ali je napustila studije pre nego što je diplomirala. Nakon toga je neko

vreme radila kao pisac manga stripova, ali je nekoliko godina kasnije otkrila svoj

specifični talenat za pisanje romana i priča. Sva njena dela odišu slobodom i puna su

podrške za one koji su drugačiji, prožeta su problemima seksualnosti, međurasnim

ljubavnim vezama i pričama iz ugla ksenofobičnih ljudi.

U svojim delima se takođe bavi i svim drugim škakljivim i osetljivim temama

koje ljudi svakodnevno svesno zaobilaze i zataškavaju. Ejmi oslobađa te ljude

njihovih teških oklopa, zbog kojih ih društvo osuđuje i linčuje; srčano ih brani

razbijajući predrasude, a ponekad od njih napravi i heroje.

Napravila je proboj romanom Sanjive oči (Bedotaimu Aizu) iz 1985. godine, koji

je osvojio i prestižnu Nagradu Bungei. U njemu se oslanja na svoje iskustvo s

ljudima crnačke rase i njihovu kulturu, pomešanu s japanskom tradicijom. Od njenih

ostalih nagrađivanih dela treba pomenuti priču Soul muzika, samo za ljubavnike (Soru

mjuđiku rabazu onri), zahvaljujući kojoj je 1987. godine dobila čuvenu Nagradu

Naoki. Roman Đubre (Torašu) iz 1991. godine donosi joj Žensku književnu nagradu.

Jednu od najprestižnijih nagrada u Japanu, Nagradu Jomijuri, osvaja za

roman A2Z 2000. godine. Pet godina kasnije osvaja i Tanizakijevu nagradu za zbirku

priča Savršen ukus60 (Fumi zeka).

60 U zbirci 25 priča Savršen ukus, prevod s japanskog Marija Jamasaki Vukelić, Tanesi, 2015. (Prim.
ur.)
 Dve mlade i perspektivne japanske spisateljice - Risa Vataja i Hitomi

Kanehara - navele su Jamadu kao svoj književni uzor. Kanehara, s čijim delom

možete da se upoznate u zbirci 25, izjavila je da je Jamadin roman Muzika posle škole

(Hokago no Kii Noto) na nju, kao i na sve pripadnike nove generacije, izvršio snažan

uticaj. Jamada danas živi i radi u Tokiju.

U zbirci 25 možete pročitati njenu priču Savršen ukus, po kojoj je u Japanu

snimljen i film, dok u ovoj zbirci možete uživati u priči Neprocenjivo.

Koike Masajo

Koike Masajo rođena je 1959. godine u Tokiju. Ona je pesnik, pisac, esejista i

kritičar. Diplomirala je međunarodne odnose na fakultetu Cuda Đuku.

Njena prva knjiga bila je zbirka pesama Počela sam da hodam od vodenog grada

(Mizu no maći kara Arukidašite), objavljena davne 1988. godine u izdanju jedne

renomirane japanske izdavačke kuće. Sledeća knjiga pesama bila je Festival voća i

povrća (Seikasai) objavljena 1991. godine. Za svoju treću knjigu poezije Autobus koji

nikada ne dolazi (Eien ni Konai Basu), objavljenu 1997. godine, dobila je Nagradu

Gendaishi Hanacubaki (Nagrada Kamelija za savremenu poeziju), a za četvrtu

knjigu Najosećajnija soba (Motomo Kanotekina Heja) 2000. godine je osvojila Nagradu

Takami Đun.

Masajo se pre svega ističe kao pesnikinja, ali se okušala i u prozi. Njeni stihovi

su više tihi nego srditi, a njena poezija pokriva širok spektar tema, ali uvek postoji

veza sa svakodnevnim životom i samom njenom ličnošću. U mnogim njenim

pesmama možemo uhvatiti tračak mira, povremeno možda i naivnosti, koji proniče

u svetske događaje, u svet svakidašnjice - onako kako ga ona shvata i oseća.

Neke pesma imaju za temu pesnikinjina lična iskustva, a neke od njih su tihe

meditacije okrenute realnosti i samoj prirodi stvari, bilo da je to realnost urbanog

života ili realnost radoznalog i naivnog oka koje posmatra.

 Zahvaljujući njenom pesničkom senzibilitetu, i njena proza odiše izuzetnim

skladom i prirodnim ritmom - ne nadire, već nežno prodire u uvo čitalaca. To je

umetnost kontrolisanja koja se stihijski razvija, ali nam sve kaže egzaktno i precizno.

Masajo je 2007. godine primila prestižnu Nagradu Jasunari Kavabata, prebacivši se s

pisanja poezije na kratku priču. Priča Tatado plaža je prvi put bila objavljena 2006.

godine u književnom časopisu Šinćo.

U ovoj zbirci predstavljena je pričom Rezidencija Genđicu (Genđicušd), u kojoj

Masajo govori o nedaćama jedne samohrane majke prevodioca i brizi njene

prijateljice, suptilno provlačeći svoj stav i filozofsko gledište o književnom

prevođenju.

Koike takođe piše eseje i kritike u raznim savremenim novinama i časopisima.

Od 2004. godine ima svoju kolumnu o poeziji u novinama Nihon Keizai Šinbunu.

Njeno interesovanje obuhvata i likovne umetnosti, pa jedan magazin za dizajn

redovno izdaje njene crteže.

Masahiko Šimada

Masahiko Šimada rođen je 13. marta 1961. godine u Tokiju, ali je rastao u

Kavasakiju u prefekturi Kanagava. Završio je srednju pedagošku školu, a kasnije je

studirao ruski jezik na prestižnom Tokijskom univerzitetu, na odseku za strane

studije.

Još kao student, 1983. godine, osvojio je čuvenu Nagradu za mlade pisce

Kaien, za delo Divertimento za krotke levičare (Jasašii sajoku no tame no kijukjoku), koje je

nominovano i za prestižnu Akutagavinu nagradu. Ovim delom je otpočeo svoju

književnu karijeru, da bi ubrzo zatim postao jedan od najznačajnijih japanskih

avangardnih pisaca nove generacije. Godine 1984. osvojio je Književnu nagradu

Noma za delo Muzika za kraljevstvo sanjara (Muju Okoku No Tame No Ongaku). Godine

1992. osvaja Nagradu Izumi Kjoka za roman Učitelj iz drugog sveta (Higan sensei), koji
je inače parodija na roman Duša (Kokoro) čuvenog japanskog pisca Nacumea

Sosekija. Nakon toga, 2006. godine osvaja Književnu nagradu Ito Sei za delo

Dekadentne sestre, kao i Nagradu Ministarstva obrazovanja i nauke za delo Ćerka

haosa (Kaosu no musume), koje odiše osobenim fantastičkim elementima. Njegov

najpoznatiji roman je Glasnik iz sna (Jumecukai) iz 1989. godine.

Šimadin stil pisanja je u retoričkom i duhovnom smislu potpuno originalan, s

primesama eksperimentalnosti. Ovaj izuzetni pisac takođe je i ekspert za operu.

Napisao je libreto za operu Mladi leptir. Veliki uticaj na njegovo književno

stvaralaštvo imali su čuveni ruski književnici Zamjatin i Bulgakov. Njegova dela su

zasnovana na istinitim događajima. Bio je profesor pri Univerzitetu Kolumbija. Po

njegovim delima snimljeni su filmovi Tokijska laž (Tokjo no uso) 2007. godine i Tokijsko

ostrvo (Tokjo no šima) 2011. godine.

U zbirci 25 predstavljen je pričom Pustinjski delfin. Sjajna priča u kojoj pali

anđeo govori o ljudskim manama kojih oni sami nisu svesni.

Joko Ogava

Joko Ogava, rođena 30. marta 1962. godine, jedna je od najznačajnijih

japanskih spisateljica s kraja 20. i početka 21. veka. Zaljubila se u čitanje još kao

devojčica, kada su joj roditelji kupili zbirku knjiga svetskih klasika za decu. U svojim

intervjuima se često poziva na čuveno delo Dnevnik Ane Frank, koje je pročitala još

dok je pohađala srednju školu, i za koje kaže da joj je „otvorilo oči”, kao i prolaz ka

slobodnom izražavanju. Kasnije je studirala kreativno pisanje i ubrzo nakon

diplomiranja počela je da piše. Profesionalno je debitovala 1998. godine, kada je

svojom pričom Dezintegracija leptira (Agehaćo ga kavareru toki) osvojila Nagradu Kaien

za mlade pisce.

U svojoj sjajnoj književnoj karijeri napisala je preko dvadeset romana i

nekoliko knjiga priča. Dobila je gotovo sve prestižne književne nagrade u Japanu:
Akutagavinu nagradu za Dnevnik trudnoće61 (Ninšin karenda) iz 1991. godine, zatim

Nagradu Jomijuri za roman Profesor i njegova domaćica62 (Hakase no aišita sušiki) 2003.

godine, Tanizakijevu nagradu za knjigu Minin marš (Mina no košin) 2006. godine,

prestižnu Nagradu Jasunari Kavabata za delo Staza Pileta (Hjoko toraku) 2007. godine,

a za delo Ptić (Kotori) je 2012. godine dobila Nagradu Ministarstva prosvete za

podsticanje kulture. Po nekim njenim romanima, između ostalog po romanu

Prstenjak63 (Kusurijubi no hjohon), snimljeni su filmovi u Japanu i Francuskoj.

U njenim romanima i pričama junaci su uglavnom žene. U njihove živote

čitalac biva uvučen pronicljivim opisima onoga što one, najčešće kao u iskrivljenom

ogledalu, primećuju i osećaju, ili sa čime ne žele da se suoče. Ogava se vešto kreće

između nadrealnog i grotesknog, ponekad s primesama humora, unoseći u svoja

dela psihologiju kontradiktornih i duboko uznemirujućih ličnosti.

Opsednuta je fizičkim i mentalnim poremećajima. I kad piše jednostavno i

mirno, ona nas uvodi u sasvim neočekivane predele. Evo redova koje je o njenom

književnom delu napisao čuveni japanski modernista i Nobelovac Kenzaburo Oe: „U

prozi, koja je istovremeno nežna i duboka, Joko Ogava je u stanju da izrazi i

najtananije nijanse ljudske psihologije.”

U zbirci 25 Joko Ogava je predstavljena pričom Studentski dom. Ako vam se

njen stil dopao, preporučujemo vam i priču iz antologije 26. Izdavačka kuća Tanesi je

ove godine izdala i njen roman Hotel Iris.64

Kaori Ekuni

Kaori Ekuni, rođena 21. marta 1964. godine, ćerka je esejiste i haiku pesnika

Šigerua Ekinija. Odrasla je pišući pesme i priče za decu. Po završetku studija, godinu

dana boravila je i u SAD na usavršavanju. Ubrzo se vratila u Japan i objavila svoju

61 Iz knjige Bazen, Tri novele, prevod s engleskog Ksenija Todorović, Tanesi, Beograd, 2011. (Prim. ur.)
62 Profesor i njegova domaćica, prevod s engleskog Ksenija Todorović, Tanesi, Beograd, 2011. (Prim. ur.)
63 Prstenjak, prevod s engleskog Milica Stojković, Tanesi, Beograd, 2014. godine (Prim. ur.)
64 Hotel „Iris”, prevod s engleskog Ksenija Todorović, Tanesi, Beograd, 2016. (Prim. ur.)
prvu priču za decu pod nazivom Priča o Kusanđou (Kusanđe no hanaši), koja je 1987.

godine osvojila Nagradu za Dečju priču. Za roman 409 Redklif (409 Radcliff) 1989.

godine dobila je japansku nagradu Priks Femina.

Nakon toga, počela je da piše i prozu za čitaoce svih uzrasta i osvajala

mnogobrojne nagrade i za duga i za kratka prozna dela. Literarnu nagradu

Murasaki Šikibu osvojila je 1992. godine za autorsku zbirku priča Sijaj, Sijaj (Kira,

kira hiraku), a Nagradu Jamamoto Šuguro 2002. godine za zbirku Nije bezbedno ni

podesno za plivanje (Ojogu no ni anzen de mo tekisecu de mo arimasen). Delo Već sam se

spremio da jadikujem i naričem (Gokjii suru đunbi va dekite ita) 2004. godine osvojilo je

čuvenu Nagradu Naoki, dok je delo Pas i harmonika (Inu to hamonika) osvojilo

prestižnu Nagradu Jasunari Kavabata 2012. godine.

Romanom Smeće (Garakuta) iz 2007. godine osvojila je Nagradu Šimase za

ljubavne priče, a zatim je 2010. godine za Mračnu soba usred dana (Mahiru nanoni kurai

heja) dobila Literarnu nagradu Ćuo Koron. Roman Tropski gušteri, žabe i leptiri (Jamori,

kaeru, šiđimičo) osvojio je prestižnu Tanizakijevu nagradu 2015. godine. Kaori je

napisala još i popularni roman Prigrliti, ili posoliti pirinač 2010. godine, a zatim i Gde s

neba padaju šećerne lopte (Konpeito nofuru tokoro), Pufnasti rukavi (Ćoćin sode) i Goloruki

(Hadakanbotaći).

Kaori je svestrana spisateljica, voli da menja svoj narativni stil kako bi služio

ciljevima koje je sebi zacrtala. Veoma je cenjena zbog umeća da ispolji tanane

emocionalne uspone i padove iz naših svakodnevnih života u izuzetno uglađenoj i

izazovnoj formi. Poznata je i po tome što prevodi engleske slikovnice na japanski

jezik.

U Japanu je zovu ženskim Murakamijem. Njena mnogobrojna dela prevedena

su na razne jezike u mnogim zemljama. Od 2004. do 2008. godine njena dela su

konstantno među prvih pedeset na top-listama u Koreji, a zbirka Sijaj, Sijaj je u

Japanu 1991. godine bila bestseler. Iz te zbirke je i priča Srebrni lavovi, koju smo

uvrstili u ovu antologiju.

 Jošimoto (Mahoko) Banana

Banana (Mahoko) Jošimoto rođena je 24. jula 1964. godine. Njeno rođeno ime

je Mahoko, ali pošto joj se mnogo dopao cvet banane, rešila je da to bude pseudonim

kojim će potpisivati svoja književna dela. Može se reći da je Banana, odmah posle

Harukija Murakamija, jedan od najprepoznatljivijih i najprodavanijih japanskih

pisaca u svetu.

Njen otac je bio vrlo poštovan književni kritičar i pesnik Takaaki Jošimoto

(1924-2012), a njena majka Kazuko (1927-2012) bila je haiku pesnikinja. Iako je

Banana kao mala želela da se bavi stripom, brzo je shvatila da je njena sestra Joiko

Haruno, manga umetnica, bolja od nje u tome, pa je rešila da se posveti pisanju i

postane romanopisac.

Upisala se na Univerzitet u Tokiju, na odsek za književnost i umetnost. Ubrzo

pošto je diplomirala, Jošimoto je debitovala romanom Kuhinja65 (Kićen) 1988. godine,

i tom prilikom osvojila Nagradu Kaien za mlade pisce, kao i Nagradu za mlade pisce

Ministarstva prosvete. Njen prvenac preveden je na mnoge svetske jezike, pa se

Banana proslavila širom sveta. Samo u Japanu Kuhinja je doživela preko šezdeset

izdanja, a po njemu su snimljeni i film i TV serija. Banana je od tada počela da niže

bestselere jedan za drugim. U martu 1989. godine dobila je Nagradu Jamamoto

Šuguro za roman Zbogom, Cugumi, po kome je 1990. snimljen film reditelja Đuna

Ićikave. Zatim, 1994. godine ponela je Nagradu Murasaki Šikibu za roman Amrita

(Amurita). Danas se njena dela prevode na preko trideset svetskih jezika, a posebno

je cenjena u Italiji, pa je zbog toga tamo i primila uvažene italijanske književne

nagrade - Nagradu Skano 1993. godine, Nagradu Fendisime 1996. godine, Nagradu

Maskera Darđento 1999. godine, kao i Nagradu Kapri 2011. godine. Poslednji

objavljeni roman Jezero (2006) dobio je odlične kritike. Jasno izgrađenog i

prepoznatljivog stila, Jošimoto je 2007. godine u jednom od svojih eseja zapisala:

65 Kuhinja, prevod s engleskog Ksenija Todorović, RAD, Beograd, 2007. (Prim. ur.)
„Hajde da pronađemo način da se bolje prilagodimo činjenici da smo rođeni u

ovakvom svetu. Bez obzira na to što ponekad deluje kao da nam život donosi samo

komplikacije i nevolje, hajde da ne zaboravimo pružene prilike i lepe trenutke koji su

se našli na našem putu... To je misao koju želim da prenesem kroz svoje pisanje.

Želim da izrazim zahvalnost ovoj izuzetnoj pojavi koju nazivamo životom. Čak i u

ovo doba u kojem sada živimo, nameravam da izvodim tu čaroliju.”

U zbirci 25 Banana je predstavljena pričama Mumija, Malo tame i Snovi o

Kimćiju.

Šinđi Iši

Šinđi Iši je rođen 1966. godine u Osaki, a odrastao je u Kjotu. Nakon što je

završio francusku književnost na Univerzitetu Kjoto, preselio se u Tokio, gde je radio

kao urednik u magazinu pre nego što je objavio svoju prvu knjigu.

Debitovao je 1994. godine romanom Psi Amsterdama (Amusuterudamu no inu).

Osvojio je Literarnu nagradu Cubota Đođi 2003. godine za Kuce, prodavac pšenice

(Mugifumi Kuce). Četiri puta je bio nominovan za prestižnu Nagradu Jukio Mišima,

2004. godine za Planetarijum blizanci, zatim 2006. za Priču o Pou (Po no hanaši), 2007.

za Jezero (Mizumi) i 2009. za svoj poslednji roman Zemlja za četvoro i više (Jon to sore

iđo tio kuni). Do sada je izdao preko dvadeset knjiga - romana, zbirki kratkih priča,

intervjua i eseja. I dalje aktivno piše.

Književni kritičari ga smatraju izuzetnim pripovedačem, u njegovim sjajnim

pričama uživaju i stari i mladi.

Na literarnoj sceni se pojavio početkom devedesetih kao mlada snaga i,

zajedno sa Nakaharom Masajom i Kavakami Hiromi, 66 osvežio tadašnju književnu

scenu.

66 U zbirci 25 možete pročitati njene dve priče: Koliba na krovu, prevod s engleskog Dina Hrecak i
Slepo kuče, prevod s japanskog Divna Tričković, Tanesi, 2015. Od Kavakami možete pročitati i
roman Manazuru, prevod s japanskog Marija Jamasaki Vukelić, Tanesi, Beograd 2014. (Prim. ur.)
 Među njegovim ostalim delima su Ljuljanje (Buranko nori) iz 2000. godine,

zatim Obuzet čovek (Toricukare otoko) iz 2001. godine, kao i Kubanski dnevnik Šinđija

Išija (Iši Šinđi no Kjuba niki) iz 2006. godine.

U ovoj zbirci predstavljen je pričom o revnosnom vozaču taksija koji je

odvezao staricu do mesta na kom je ona izvršila samoubistvo. Priča nas vodi kroz

tešku unutrašnju borbu časnog vozača, kroz svakodnevni život ljudi u malom mestu

i njihove svakodnevne aktivnosti.

Teška i sumorna vest se obrušava na njega i proganja ga, ali uz pomoć

porodice i prijatelja uspeće da prebrodi tu životnu krizu. Priča deluje lagano, pitka je

i puna lepih opisa, no u ustima ostavlja ukus gorčine.

Šuići Jošida

Šuići Jošida rodio se 14. septembra 1968. godine u Nagasakiju. Preselio se u

Tokio da bi studirao poslovnu administraciju na Univerzitetu Hosei. Bavio se raznim

poslovima, između ostalog je bio i instruktor plivanja.

Debitovao je 1997. godine, kada je osvojio Nagradu Bungakukai za mlade

pisce, za priču Poslednji sin (Saigono musuko), kao i nominaciju za Akutagavinu

nagradu. Njegov roman Parada (Paredo) iz 2002. godine opisuje mlade ljude koji

odsedaju u kućama svojih poznanika, oslanjajući se na neke od njih i za prenoćište,

što je zapravo i on sam često radio u mladosti. Ovaj roman doneo mu je Književnu

nagradu Jamamoto Šuguro.

Iste godine ostavio je trag svojim književnim umećem u zbirci priča Park Life

(Paku Raifu), koja je krunisana Akutagavinom nagradom, pa ga ovom pričom i

predstavljamo u zbirci 26. Ubrzo se pojavio i film, a Jošida je sarađivao na adaptaciji

scenarija.

Njegov roman Zlikovac (Akunin) iz 2007. godine postao je pravi bestseler, a

ovaj naslov je osvojio čak dve književne nagrade - Nagradu Osaragi Điro i Nagradu
Mainići. Nakon toga je adaptiran u kratkometražni film Voda. Godine 2009. izdao je

roman Jokomići Jonusuke (Jonusuke Jokomići), za koji osvaja Nagradu Šibata Renzaburo.

Naredne godine objavio je roman Bitka majmuna i kraba u Heisei eri (Heisei Saru

Kani Kasenzu), koji je 2014. godine adaptiran u TV dramu. Jošida je odložio

objavljivanje romana Sunce je nepomično (Taijo va Ugokanai), koji je trebalo da izađe

2012. godine.

Šuiči Jošida je u zbirci 25 predstavljen pričom Lift u nedelju, dok ovde možete

pročitati njegovu čuvenu priču Park Life.

Kotaro Isaka

Kotaro Isaka rođen je 25. maja 1971. godine u gradu Macudou u prefekturi

Ćiba. Dok je pohađao srednju školu, bio je veliki ljubitelj krimi romana Sođija

Šimade, a potom je počeo da guta dela čuvenog Kenzaburo Oea. Još za vreme studija

razmišljao je o tome da mu pisanje postane životni poziv.

Nakon što je diplomirao pravo na Univerzitetu Tohoku, počeo je da radi kao

inženjer za održavanje sistema. U to vreme je počeo da šalje svoje kratke priče na

razne literarne konkurse za mlade pisce.

Debitovao je 2000. godine romanom Odobonova molitva, za koji je dobio

Nagradu Šinćo kluba za kriminalističke romane.

Njegov sledeći roman Život (Rašu Raifu) iz 2002, kao i roman Gravitacioni klovn

(Điirjoku Piero) iz 2003, po kome je snimljen i film, doneli su mu ogromnu

popularnost i mnoštvo fanova. Usledio je roman Tuđinska patka, domaća patka i Bog u

školskom ormariću (Ahiru to Kamo no Koin Roka). Kotaro je 2005. godine osvojio

Nagradu za japanske krimi pisce za svoju kratku priču Preciznost boga smrti (Šinigami

no seido). Njegov naredni roman iz 2007. godine, Kao daljinski upravljač (Goruden

Suramba), osvojio je čak tri književne nagrade - Nagradu Jamamoto Šugoro, zatim

Nagradu za najprodavaniju knjigu 2008. godine, kao i prvu nagradu na listi

omiljenih knjiga za 2009. godinu.

Isaka Kotaro je roman Moderna vremena (Modan Taimusu) napisao 2008.

godine, a zbirke kratkih priča PK (Pike) i Odmor za preostale (Nokori Zembu Bakeshon)

2012. godine. Poznat je po komplikovanoj fabuli i iznenadnim obrtima, kao i po

junacima koji su čudaci ili imaju natprirodne moći. Može se red da Isaka zabavlja

svoje čitaoce novih generacija pišući bestselere jedan za drugim, ali za njih dobija i

pohvale kritičara, kao ozbiljan romanopisac. Često ga svrstavaju u pisce krimi

romana, ali on ne želi da se ograniči na samo jedan žanr.

U zbirci 25 Kotaro je predstavljen pričom Preciznost boga smrti.

Satoši Ito (Project Itoh)

Satoši Ito rođen je u Tokiju 14. oktobra 1974. godine, a preminuo je 20. marta

2009. godine. Nadaleko poznat pod pseudonimom Project Itoh, on je pisac japanskog

naučno-fantastičnog žanra i esejista. Istakao se među japanskom omladinom na

internetu u raznim formatima, a pored toga i kao stand up komičar. Diplomirao je

dizajn na čuvenom Univerzitetu Musašino.

Dok je radio kao veb-dizajner, napisao je svoj prvi roman Genocidni organ

(Gjakusacu kikan). Godišnja anketa najčitanijih SF dela rangirala je njegov debitantski

roman kao broj jedan među japanskim SF ostvarenjima decenije i, posle više

nominacija, 2007. godine je osvojio Nagradu Taišo u žanru naučne fantastike.

Naredne godine objavio je novelizaciju čuvene video-igre Metal Gear (Metaru

gia) i postao poznat širom Japana, a posle toga je objavio i svoj drugi roman

Harmonija (Hamoni). Posle njegove smrti ovaj roman je u Japanu dobio Nagradu SF

Grand, a u SAD je engleski prevod osvojio Nagradu Filip K. Dik, prvu za japanskog

autora.

Satoši je bio krhkog zdravlja, pa je od 2001. godine povremeno bivao

hospitalizovan zbog dijagnoze raka koji mu se stalno vraćao. Zahvaljujući ekspanziji

interneta, Satošijevom posvećenom pisanju bloga i komunikaciji sa svojim fanovima,

kao i tome što su na osnovu njegovih romana napravljeni animirani filmovi, bio je

omiljen među mladom populacijom koja prati ove žanrove.

Preminuo je 2009. godine, u 34. godini života. U znak sećanja na njega

posvećena mu je video-igra Metal Gear Solid: Peace Walker.

Zbog njegove popularnosti, koja ni do danas nije opala, posthumno su

objavljena mnoga njegova dela koja su u Japanu postala nacionalni bestseleri.

Postovi sa njegovog bloga, kao i kratke priče, posthumno su objavljeni u dve zbirke:

Archive Project Itoh 2010, Archive Project Itoh 2 2011. godine, a 2012. godine je

objavljena i zbirka njegovih kratkih ostvarenja Ravnodušnost mašine. Satoši je bio

veliki ljubitelj filma i stalno je pisao kritike - posthumno su objavljene čak i dve

zbirke s prikazima filmova, Running pictures i Sinematriks 2013. godine.

U ovoj zbirci smo ga predstavili pričom Bog nije nigde; Bog je sada ovde. Izrazito

slikovita i realistična, drama koja se odigrava između jednog dečaka i grupe

delinkvenata deluje poput scene iz nekog krajnje napetog trilera. Problem mržnje

kojom su današnja deca često zadojena i fenomen da se nanošenjem bola drugom,

najčešće slabijem od sebe, stvara osećaj moći - internacionalni su.

Ocuići (Hirotaka Adaći)

Ocuići ili Eiići Nakata književni su pseudonimi japanskog pisca Hirotake

Adaćija. Rođen je 1978. godine u prefekturi Fukuoka. Uglavnom piše kratke horor

priče i poneki roman. Diplomirao je na Industrijskom fakultetu Kumme i Tehničkom

univerzitetu Tojohaši kao ekološki inženjer. Jedan je od članova Univerzitetskog

naučnog kluba.

Napravio je proboj zbirkom Leto, vatromet i moj leš (Nacu to hatiabi to vatashi no

šitai) dok je još uvek bio u srednjoj školi. Imao je samo sedamnaest godina kada je

1996. osvojio Nagradu za književnost Jump šonen, za horor žanr. Ocuići je postao
mlada nada kojoj se smeši lepa književna karijera. Među njegovim najvećim delima

su roman Divljak, koji je 2003. godine osvojio Nagradu Honkaku za misteriju, kao

najbolji roman. Kasnije je adaptiran u strip i seriju igranih filmova. (Divljak: ljubav

prema smrti).

Većina njegovih dela pretočena je u mange (japanske stripove). Njegova

kolekcija kratkih priča Zoološki vrt (Zu) takođe je prerađena u igrani film, a zbirka je

2004. godine nominovana za Nagradu Jamamoto Šugoro. Kolekcija Tokio pop izdata

je na engleskom jeziku, dok su Divljak i kolekcija kratkih priča Zovem te adaptirane u

stripove. Njegova kratka priča Džep profesora F (F sensei no poketo) pojavila se u

engleskom izdanju lista Faust.

Od inostranih nagrada nominovan je za nagradu Širli Džekson za zbirku

Zoološki vrt (Zu). Hirotaka živi i radi u Tokiju. U slobodno vreme uživa u igranju

američkih video-igara, gledanju filmova, čitanju i vremenu provedenom sa svojom

decom.

U ovoj zbirci predstavljen je kratkom pričom U parku, u sumrak, pre mnogo

vremena (Mukaši, juhin no koen de) iz zbirke Zoološki vrt, koja ga je proslavila.