Joga klub Hipokrat Theravada budisticko društvo „Srednji put“

Novi Sad, Stratimiroviceva 6 Novi Sad-Beograd

Branko Kovačević
BUDA I ISTORIJSKI KONTEKST POJAVE BUDIZMA

Postoje dve hronologije Budinog života. Jedna je 563-483 pre n. e. i nju podržava budisitička tradicija. Drugoj, 484-
404 pre n. e. skloniji su savremeni, zapadni proučavaoci istorije budizma. Budino vreme bilo je period velikih
promena, kako na socijalnom i kulturnom, tako i na političkom planu. Dominantni politički sistem bile su male
republike, kojima je vladala bogata aristokratija. U vreme Bude, međutim, sistem plemenskih republika propada i one
se udružuju u monarhije, pokušavajući da se šire i porobe svoje susede. Buda je bio sin vladara plemena Sakya u
podnožju Himalaja, čiji je glavni grad Kapilavattu, i ono je bilo vazal susednog kraljevstva Kosala.

Još pre Budinog rođenja, ogromni rast ekonomije i promene donosi pronalazak gvožđa. Sa isključivog gajenja pirinča
prelazi se na ekstenzivnu poljoprivredu, javlja se višak proizvoda i rast gradova, povećana urbanizacija. Sa njima javlja
se novac i raste trgovina. Društvo je pod dominacijom kaste bramana. Četiri glavne društvene grupe, klase su:
bramani, koji čuvaju u pamćenju svete tekstove bramanizma, Vede, obavljaju rituale i žrtvovanja i daju savete
kraljevima, koji zavise od njihove podrške; khattiye/kšatriye = ratnici i administratori, vessa/vaišye = trgovci i zanatlije,
sudde/šudre = najamni radnici, sluge. Taj klasni sistem i pre rođenja Bude počinje da gubi uporište i vesse postaju
moćniji u ekonomiji i politici. U okviru duhovne zajednice Indije postoje dve osnovne grupe: jedna su sami bramani, a
druga je nova klasa koja dobija na značaju, zvana samane = askete.

Religija Veda svoje središte ima u ritualu prinošenja žrtve, a cilj je materijalni prosperitet u ovom svetu i preporađanje
u nebeskom svetu, u društvu vrhovnog boga Brame. U okviru bramanizma, ritual je pratio sve glavne događaje u
čovekovom životu, od rođenja, preko iniciranja među odrasle muškarce, zatim sklapanja braka, pa do smrti. Kraljevi
su obavezni da učestvuju u tim ritualima i bogato nagrađuju bramane za to. Bramani se žene, imaju porodicu i njihovi
sinovi ih nasleđuju u toj ulozi.

Samane su međutim askete, napustili su porodični život, neprekidno lutajući od jednog do drugog mesta, da bi se
tokom tromesečnog perioda monsuna, kada je putovanje teško, zaustavili na jednom mestu, a potom opet nastavili
lutanje. Njihov cilj je izlazak iz ciklusa neprekidnog preporađanja (saṃsāra), u kojem se inače kreću sva bića. Izlaskom
iz njega doživljavaju duhovno oslobođenje, a to se, po njima, može postići asketskim praksama. Naime telo je to koje
drži dušu kao u nekakvom zatvoru, te duhovni tragalac mora da umrtvljuje telo, kako bi duša mogla da pobegne iz
kaveza i dostigne oslobođenje. Neke od asketskih grupa su verovale da je potrebno steći naročita znanja, naročita
meditativna stanja, da bi se stiglo do oslobođenja. Među njima su popularne filozofske debate i često se događa da
se učenici poraženog učitelja pridruže pobedniku. Pre pojave Bude najistaknutija asketska grupa, koja se održala do
danas, bili su đaini. Vrlo stara duhovna zajednica, koja najverovatnije poreklo vodi još iz perioda pre najezde Arijevaca
u Indiju i formiranja bramanizma sredinom drugog milenijuma pre naše ere.

Buda je posle napuštanja doma postao član ove klase samana i vremenom postao najveći učitelj među njima. Dve
grupe, bramani i askete, neprijateljski su raspoložene jedna prema drugoj, što se često vidi i u tekstovima budističkog
kanona, kada Buda razgovara sa nekim bramanom, koji ga oslovljava grubim rečima. No zanimljivo je da je znatan
broj Budinih kasnijih učenika poticao iz bramanske kaste, na primer ugledni učenici kao što su Sariputta, Mogallana ili
Maha Kassapa.
Budini kvaliteti
Itipi so bhagavā arahaṃ sammāsambuddho On, Blaženi, jeste plemenit, potpuno probuđen
viđāćaraṇa-sampanno sugato lokavidū savršenog ponašanja i razumevanja, vešt, znalac svetova,
anuttaro purisadammasārathi savršeni učitelj onima ko žele da čuju poruku,
satthā deva-manussānaṃ učitelj bogova i ljudi,
Buddho bhagavāti. on je probuđen i posvećen.

Itipi so bhagavā
Arahaṃ - plemenit, kao plemenit metal, pročišćen od nečistoća
- bez tajni. svi mi imamo mnogo tajni, ali Buda zbog čistote svoga života ih nije imao.
Sammāsambuddho - Potpuno probuđen za istinu četiri plemenite istine, kroz direktno iskustvo, bez pomoći
učitelja. Šta je dukkha? Šta samudaya, šta nirodha? Kako je stvaramo? Čitali smo i slušali sto
puta o tome, ali ipak nismo sigurni da razumemo.
Viđāćaraṇa-sampanno - Savršenog ponašanja i razumevanja, praksa i teorija. Govorio je kako je radio i radio
kako je govorio. Mi smo kao putnik koji stalno proučava mapu, ali nikad ne krene. Drugi krenu
ni ne pogledavši mapu i onda se izgube. Buda je znao i mapu i prešao put. Otuda je neko
kome možemo verovati.
Sugato - Vešt, vešt govornik da kaže istinu, pravim rečima i u pravom trenutku. Mi nekad kažemo
istinu, ali pogrešimo reči i trenutak nekoga povredimo. Ili govorimo prijatne reči, ali ne sasvim
iskreno. Sugato je i onaj ko ide najboljim putem da bi stigao do svog cilja. Putem koji vodi od
patnje do slobode. Kad se pojavi bol, ne uvećava patnju. Mi je uglavnom gomilamo.
Lokavidū Znalac svetova. Ima ih šest. Svet slika, zvukova, mirisa, ukusa, dodira i ideja. To je čitav naš
svet. Buda je znao kako on nastaje i nestaje, živeo je u harmoniji sa njim. A to je moguće
jedino ako ga poznajemo. I ne smatramo ga onim što nije. Trajnim.
Anuttaro purisadammasārathi - Savršeni učitelj onima ko žele da čuju poruku. I to je pokazao u hiljadama svojih
govora. Pridobijao je ljude na svoju stranu. Sariputta (braman), Vangisa (vešti
polemičar), Angulimala (serijski ubica), zemljoposednika koji ga kritikuje što ne radi.

Satthā deva-manussānaṃ - Učitelj bogova i ljudi. Čak i posle njegove smrti, mnogi si postali njegovi učenici.
I mi sami, nismo to postali zato što je to naša tradicija ili su naši roditelji to bili.
Odabrali smo po svojoj slobodnoj volji. Buda to od nas nije tražio.
Buddho - Probuđeni, neko ko se probudio iz sna i mraka neznanja.
Bhagavāti - Posvećen, neko ko ima posebne moći, je rima mnogo zasluga. zasluga deljenja
sa drugima ono što je najvrednije, veština mira.
 1.4. Kasibhāradvāđa sutta – Zemljoposednik Bhāradvāđa

Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio blizu bramanskog sela po imenu Ekanālā, smeštenom u oblasti
Dakkhināgiri, u zemlji Magadhi. U to vreme, pošto je bila sezona setve, pet stotina plugova bramana Bhāradvāđe
oralo je na njivama. I tako, izjutra, Buda se obuče, uze svoju zdelu i ogrtač, te se zaputi do njive gde je Bhāradvāđa
nadgledao posao. Kad je stigao, beše vreme ručku i braman je radnicima delio hranu.

Onda Blaženi otide do mesta gde se delila hrana, te stade sa strane. A braman, videvši Blaženog da je krenuo u
prošenje hrane, reče ovako: „O isposniče, ja sam orao i sejao, pa pošto sam orao i sejao, ja i jedem. I ti, isposniče,
treba da oreš i seješ; pa kad budeš orao i sejao, i ti ćeš jesti.“

„O bramane, i ja orem i sejem; pa pošto sam orao i sejao, ja i jedem.“

„Ne vidimo, vrli Gotamo, tvoj jaram, plug i raonik, ni bič, ni volove, a ti ipak kažeš: ’I ja, bramane, orem i sejem; pa
pošto sam orao i sejao, ja i jedem’.“ Zatim se Bhāradvāđa ovim stihovima obrati Blaženom:

76. „Tvrdiš da jesi ratar,

pa opet oranja tvoga ne vidimo.
Za oranje te tvoje pitamo;
odgovori nam tako da za njega saznamo.“

77. „Poverenje je moje seme; asketska stega kiša;

mudrost je moj jaram i plug;
skromnost je moja ruda; um je remen;
sabranost raonik i bič.

78. Telesni postupci moji, kao i reči,

dobro su nadgledani, umeren sam u jelu;
istinu činim uništiteljem korova,
a blagost svojim izbavljenjem.

79. Energičnost je moj upregnut vo,

što nosi me sve bliže slobodi od ropstva.
On bez osvrtanja ide ka mestu na kojem,
kad stignemo, ni za čim žala nemamo.

80. Na taj način oranje je završeno;

ono koje plod besmrtnosti donosi.
Takvo oranje kad obavimo,
od svake patnje oslobođeni bivamo.“

Na to Bhāradvāđa napuni veliku zlatnu činiju pirinčem kuvanim u mleku i ponudi je Budi sledećim rečima: „Neka
poštovani Gotama pojede ovaj pirinač. I on je ratar, jer poštovani Gotama ore polje koje zaista donosi plod
besmrtnosti.“

81. „Što je dobijeno pevanjem stihova ja ne jedem;

to, bramane, ne čine oni što ispravno vide.
Što je dobijeno pevanjem stihova Bude odbijaju;
to je, bramane, njihovo pravilo, sve dokle Dhamma traje.

82. Velikom mudracu, oslobođenom

mentalnih nečistoća i mirne savesti,
drugu hranu i piće treba da poslužiš;
jer on jeste polje zasluga za onoga ko za njima traga.“

„Tada, poštovani Gotamo, kome ovaj pirinač da dam?“ – "Bramane, u ovome svetu, sa njegovim božanstvima, sa
Marom i Bramom, u ovom pokolenju sa njegovim asketama i bramanima, sa vladarima i običnim ljudima, ja ne vidim
ikoga sem Tathāgate i njegovih učenika ko bi, kad jednom pojede taj pirinač, mogao dobro i da ga svari. Zato,
bramane, zatrpaj taj pirinač u neku jamu ili ga prospi u vodu u kojoj živih bića nema.“

I tako braman Bhāradvāđa prosu onaj pirinač u vodu u kojoj živih bića nema. I kad to učini, ova poče da šišti i pišti, te
na sve strane suknuše vodena para i dim. Baš kao što plug koji je ceo dan na suncu bio, kad se baci u vodu, počne da
šišti i pišti, te na sve strane suknu vodena para i dim, isto tako bi i sa onim pirinčem.

Tada Bhāradvāđa, uzbuđen i nakostrešene kose od straha, otide Budi i pokloni se Učitelju do nogu. A onda reče:
„Odlično, učitelju Gotamo! Odlično! Baš kao kad bi neko ispravio nešto što je do tada stajalo naglavce, otkrio nešto
što je bilo skriveno, pokazao put zalutalome ili upalio svetiljku u tami, tako da oni koji imaju oči mogu da vide, isto
tako je učitelj Gotama – na više različitih načina – razjasnio Dhammu. Uzimam učitelja Gotamu za utočište, njegovo
učenje i zajednicu monaha za utočište. Želeo bih da u prisustvu Blaženog postanem iskušenik, a potom primim i
potpuno zaređenje.“

Tako u prisustvu Blaženog braman Bhāradvāđa postade iskušenik, a potom primi i potpuno zaređenje. Živeći u osami,
u miru, pažljiv, marljiv, odlučan, zaista ne zadugo, braman Bhāradvāđa razumede, iskusi i dostiže najveće savršenstvo
plemenitog života, zbog kojeg sinovi uglednih porodica napuštaju dom i odlaze u beskućnike. „Preporađanja su
okončana, proživljen svetački život, učinjeno ono što je trebalo učiniti i ne preostade ništa više da se uradi na ovome
svetu“, tako je znao. I Bhāradvāđa postade jedan od arahanta.

Beleške

Odrastanje u luksuzu

Monasi, ja sam odrastao u izobilju, velikom izobilju, najvećem izobilju. Moj otac je čak imao jezera u palati, u jednom
su cvetali plavi lotosi, u drugom su cvetali beli lotosi, u trećem su cvetali crveni lotosi, i sve to za mene. Nisam koristio
sandalovo drvo koje nije bilo iz Varanasija. Moj turban beše sačinjen od muslina iz Varanasija, kao i moja tunika, moje
donje rublje i moj ogrtač. Danju i noću je beli baldahin bio razapet iznad mene, da me štiti od hladnoće i toplote,
prašine, insekata i rose.

Imao sam tri palate, jednu za hladno vreme, jednu za toplo vreme i jednu za kišno vreme. Tokom četiri meseca
monsuna zabavljale su me u palati za kišno vreme pevačice i igračice, tako da iz nje nisam ni izlazio. I dok su se sluge,
radnici i čuvari u kućama drugih ljudi hranili skromno, sa malo lomljenog pirinča i kisele kaše, u domu moga oca sluge,
radnici i čuvari su se hranili obilno, raznim vrstama pirinča i mesom.

Sukumala sutta – Izobilje (AN III:39)

Božanski glasnici – starost, bolest i smrt

I u sred takvog sjaja i lagodnog života, monasi, u meni se javila misao: ’Neupućen, svetovan čovek, iako podložan
starenju, ne može izmaći starenju, oseti strah, poniženje i gađenje kada vidi drugog čoveka koji je star, zaboravljajući
da ni on ne može tome uzmaći. I ja sam podložan starenju, ne mogu izmaći starenju. Pošto je tako, ako bih i osetio
strah, poniženje i gađenje kada vidim drugog čoveka koji je star, to mi ne bi priličilo.’ Kada sam to uočio, monasi,
opijenost mladošću u meni potpuno nestade.

Onda opet pomislih: ’Neupućen, svetovan čovek, iako podložan bolesti, ne može izmaći bolesti, oseti strah, poniženje
i gađenje kada vidi drugog čoveka koji je bolestan, zaboravljajući da ni on ne može tome uzmaći. I ja sam podložan
bolesti, ne mogu izmaći bolesti. Pošto je tako, ako bih i osetio strah, poniženje i gađenje kada vidim drugog čoveka
koji je bolestan, to mi ne bi priličilo.’ Kada sam to uočio, monasi, opijenost zdravljem u meni potpuno nestade.

Onda opet pomislih: ’Neupućen, svetovan čovek, iako podložan smrti, ne može izmaći smrti, oseti strah, poniženje i
gađenje kada vidi drugog čoveka koji je mrtav, zaboravljajući da ni on ne može tome uzmaći. I ja sam podložan smrti,
ne mogu izmaći smrti. Pošto je tako, ako bih i osetio strah, poniženje i gađenje kada vidim drugog čoveka koji je
mrtav, to mi ne bi priličilo.’ Kada sam to uočio, monasi, opijenost životom u meni potpuno nestade.

Mahā-Saććaka sutta -- Dugi govor Saććaki (MN 36)

Sećanje na zadubljenje

31. I pomislih: 'Sećam se jednom kad je moj otac Sakyanin bio zauzet svečanošću, sedeo sam u svežini senke stabla
ružine jabuke, sasvim izolovan od čulnih zadovoljstava, izolovan od nepovoljnih stanja, i uđoh i ostadoh na prvom
stupnju zadubljenja: ushićenje i zadovoljstvo rodiše se iz osame, praćeni usmerenošću uma i istraživanjem. Može li to
biti put ka probuđenju?' Tada mi, za sećanjem, dođe saznanje: To je put ka probuđenju.

32. I pomislih: 'Zašto se plašim tog zadovoljstva koje nema nikakve veze sa zadovoljstvima čula i nepovoljnim
stanjima?' I pomislih: 'Ne plašim se tog zadovoljstva, jer ono nema nikakve veze sa zadovoljstvima čula i nepovoljnim
stanjima.'

33. I pomislih: 'Nije lako postići to zadovoljstvo ako je telo sama kost i koža. Kako bi bilo ako bih pojeo malo čvrste
hrane — malo kuvanog pirinča i hleba.' I pojedoh malo čvrste hrane — malo kuvanog pirinča i hleba.

Mahā-Saććaka sutta -- Dugi govor Saććaki (MN 36)

Probuđenje

Kada je um postao tako skoncentrisan, pročišćen, blistav, bez i najmanje nečistoće, gibak, prilagodljiv, postojan i
utihnuo, usmerih ga ka znanju o mojim prošlim životima. Setio sam se mnoštva prošlih života, to jest jednog rođenja,
dva… pet, deset… pedeset, sto, hiljadu, sto hiljada, mnogih eona skupljanja kosmosa, mnogih eona širenja kosmosa,
mnogih eona skupljanja i širenja kosmosa. "Tada sam se tako zvao, pripadao sam toj familiji, tako sam izgledao. Time
sam se hranio i doživljavao takva zadovoljstva i bol, takav je bio kraj moga života. Nestavši iz tog stanja ovde, ponovo
sam se pojavio onde. I tamo sam se ovako zvao, pripadao sam toj familiji, tako sam izgledao. Time sam se hranio i
doživljavao takva zadovoljstva i bol, takav je bio kraj moga života. Nestavši iz tog stanja ovde, ponovo sam se pojavio
onde." Tako sam se sećao mnoštva svojih prošlih života u celini i do detalja.

28. Takvo beše prvo znanje koje stekoh u prvom delu noći. Neznanje beše razvejano; javilo se istinsko znanje; tama
beše razvejana; javilo se svetlo — baš kao što se to događa onome ko je pažljiv, marljiv i odlučan.

29. Kada je um postao tako skoncentrisan, pročišćen, blistav, bez najmanje nečistoće, gibak, prilagodljiv, postojan i
nepokolebljiv, usmerih ga ka znanju o umiranju i ponovnom rađanju bića. I videh — uz pomoć duhovnog oka,
pročišćenog i superiornog u odnosu na fizičko — bića kako umiru i ponovo se rađaju i uvideh kako su inferiorna i
superiorna, lepa i ružna, srećna i nesrećna u skladu sa svojom kammom: "Ova bića — koja su loše postupala telom,
govorom i mišlju, koja su klevetala plemenite, imala pogrešna stanovišta i postupala u skladu sa tim pogrešnim
stanovištima — posle sloma tela, posle smrti, ponovo su se rodila u svetu oskudice, na lošem odredištu, u nižim
svetovima, u paklu. Ali neka druga bića — koja su dobro postupala telom, govorom i mišlju, koja nisu klevetala
plemenite, koja su imala ispravna stanovišta i postupala su u skladu sa tim ispravnim stanovištima — posle sloma
tela, posle smrti, ponovo su se rodila na dobrom odredištu, na nebu." Tako videh — uz pomoć božanskog vida,
pročišćenog i superiornog u odnosu na ljudski — bića kako umiru i ponovo se rađaju i uvideh kako su inferiorna i
superiorna, lepa i ružna, srećna i nesrećna u skladu sa svojom kammom.

30. Takvo beše drugo znanje koje stekoh u drugom delu noći. Neznanje beše razvejano; javilo se istinsko znanje; tama
beše razvejana; javilo se svetlo — baš kao što se to događa onome ko je pažljiv, marljiv i odlučan.

31. Kada je um postao tako skoncentrisan, pročišćen, blistav, bez i najmanje nečistoće, gibak, prilagodljiv, postojan i
nepokolebljiv, usmerih ga ka znanju o razaranju mentalnih nečistoća. Videh, kao da mi je pred očima: "Ovo je
patnja… Ovo je nastanak patnje… Ovo je prestanak patnje… Ovo je put koji vodi do okončanja patnje… Postoje
mentalne nečistoće… Ovo je nastanak mentalnih nečistoća… Ovo je prestanak mentalnih nečistoća… Ovo je put koji
vodi do prestanka mentalnih nečistoća."

32. Moj um, znajući tako, videći tako, beše oslobođen izliva čulnosti, oslobođen izliva bivanja, oslobođen izliva
neznanja. Sa ovim oslobađanjem javilo se znanje: "Oslobođen sam". Uvideh: "Nema više preporađanja, proživljen je
svetački život, zadatak je obavljen. Ničeg više nema da se uradi na ovome svetu."

33. Takvo beše treće znanje koje stekoh u trećem delu noći. Neznanje beše razvejano; javilo se istinsko znanje; tama
beše razvejana; javilo se svetlo — baš kao što se to događa onome ko je pažljiv, marljiv i odlučan.

Bhayabherava sutta -- Govor o strahu i strepnji (MN 4)

Teško shvatljivo učenje – kolebanje da li da podučava

19. Tada pomislih: Pronikao sam tu istinu, duboku, koju je teško uočiti, teško prozreti, smirujuću, uzvišenu, nedosežnu
razmišljanjem, istančanu, shvatljivu samo mudracu. No ovaj je svet, u težnji za užitkom, prionuo uz užitak i teži za
radošću. Taj će i takav svet teško shvatiti ovo stanovište nastanka usled uslovljenosti; teško će shvatiti stanovište
stišavanja svake delatnosti, odustajanja od svih sklonosti, dokončanja žudnje za opstankom, bezželjnosti, prestanka,
utrnuća. Kad bih pošao da tumačim tu istinu i ne bih naišao na razumevanje, za mene bi to bio uzaludan trud i napor.

Ariyapariyesanā sutta -- Govor o plemenitom traganju (MN 26)

Odluka da podučava

21. Kad sam shvatio, isposnici, Braminu molbu, obazreo sam se, iz samilosti prema bićima, budnim okom na taj svet i
opazio bića čije su oči tek malo zatrunjene, uz bića s jako zatrunjenim očima, bića snažnih sposobnosti uz slabiće, s
dobrim sklonostima i sa lošim, pristupačna pouci i nepristupačna, a i nekolicinu onih koji su se sa strahom obazirali na
greh i na drugi svet. Kao što se u jezeru u kojem rastu plavi ili crveni ili beli lotosi neki od tih lotosa, iznikli u vodi,
uzrasli u vodi, ne izdižu iz vode, nego se razviju pod vodom, dok drugi, iako iznikli i izrasli u vodi, dosežu do vodene
površine, a neki se izdižu iznad površine, pa voda više uz njih ne prianja, isto sam tako i ja, obazrevši se budnim okom
na svet, opazio bića čije su oči tek malo zatrunjene uz bića s jako zatrunjenim očima, bića snažnih sposobnosti uz
slabiće, s dobrim sklonostima i sa lošim, pristupačna pouci i nepristupačna, a i nekolicinu onih koji su se sa strahom
obazirali na greh i na drugi svet. Tada sam Brami Saučesniku odgovorio ovim stihovima:

Otvorena su vrata neugrožena smrću,

za one sposobne da slušaju u poverenju.
Svestan uzaludnog napora, o Brama,
 nisam hteo da objavim ljudskom rodu
ovu nadasve uzvišenu istinu.

Ariyapariyesanā sutta -- Govor o plemenitom traganju (MN 26)

Pred smrt

Ja sam sada slab, Ananda, star, u poznim godinama. Osamdeset mi je godina i mom životu bliži se kraj. Kao što se
delovi starih kola s mukom drže na okupu, isto tako i telo Tathāgate drži se na okupu velikom mukom. Ananda, jedino
kada Tathāgata, zanemarivši spoljašnje objekte, uz prestanak određenih osećaja, dostigne i boravi koncentrisanog
uma u sferi bezobličnosti, tada je njegovom telu ugodnije.

33. Zato, Ananda, budi sam sebi ostrvo, budi sam sebi utočište, ne tragaj za spoljašnjim utočištem; neka Dhamma
bude tvoje ostrvo, neka Dhamma bude tvoje utočište, ne tragaj za drugim utočištem.

A kako je to, Ananda, monah sam sebi ostrvo, sam sebi utočište, ne traga za spoljašnjim utočištem; kako mu je
Dhamma ostrvo, kako mu je Dhamma utočište, i ne traga za drugim utočištem?

Mahaparinibbana sutta (DN 16)

Tuženje Anande

Onda se Blaženi obrati poštovanom Anandi sledećim rečima: "Dosta je, Ananda! Ne tuži, ne nariči! Zar te nisam od
samoga početka podučavao da sve što je drago i voljeno podložno je promeni, razdvajanju i raskidu? Za ono što je
rođeno, nastalo, sastavljeno od različitih sastojaka i podložno propadanju kako neko može reći: 'Neka se sačuva od
propadanja!'? Tako nešto je nemoguće.“

Mahaparinibbana sutta (DN 16)

Joga klub Hipokrat Theravada budističko društvo „Srednji put“
Novi Sad, Stratimirovićeva 6 Novi Sad-Beograd

Branko Kovačević
Ciklus: Buda nas i dalje podučava (2)

14. novembar 2015.

DHAMMA ILI UČENJE

Kada je formulisao učenje o četiri plemenite istine, Buda je pozajmio model kojim se služila medicina
u staroj Indiji. U njegovo vreme lekari bi prepoznali zdravstveni problem, definisali njegov uzrok, dali
prognozu izlečenja i potom prepisali terapiju. Tako je i Buda postupio kada je definisao četiri
plemenite istine:

1. Postoji patnja (dukkha).

2. Uzrok patnje jeste žudnja (tanha - žeđ).
3. Postoji mogućnost da se prestane (nirodha) patnja.
4. Patnju je moguće ukloniti ako sledimo plemeniti osmostruki put (magga).

Ovde treba uočiti da je Buda svoje učenje definisao na potpuno drugačiji način nego ostale religije,
bez ikakve metafizike. Pošao je od jednostavne istine, koju svako od nas poznaje, a ne od premise
postojanja nekakvog božanskog bića, u koju možemo samo da verujemo, ali ne i da potvrdimo iz
sopstvenog iskustva. Buda se klonio metafizičkih spekulacija, smatrajući ih bezvrednim u pogledu
razumevanja načina na koji se oslobađamo patnje. Umesto dogme, ponudio je prakse i uvide koje i
sami možemo da proverimo. Upravo u tome i jeste genijalnost četiri plemenite istine, jer nude ulazak
u duhovni život bez potrebe da sledimo bilo kakve metafizičke pretpostavke.

1. Istina o patnji
Prva plemenita istina jednostavno kaže da se u našem životu patnja događa. Ona ne kaže: „Život je
patnja“, jer vrlo dobro znamo da u životu postoji i sreća. To da se patnja događa nam se može učiniti
kao ne baš bog zna kako duboka misao. Patnja dolazi od toga što smo ljudska bića. Bol je deo
čovekovog postojanja. Nešto nam padne na nogu i zaboli nas. Sagnemo se i leđa zabole. Buda je
takođe osećao fizički bol. Ima slučajeva kad bi zamolio svog pratioca Anandu da održi govor
okupljenima, jer bi ga od starosti zabolela leđa. Emocionalni bol je neizbežan ako smo otvoreni prema
svetu oko nas. Kad ljudi oko nas pate i mi se poistovetimo sa njima, i sami ponekad osetimo teskobu,
koja u nama podstakne empatiju. Deo je naše ljudske prirode to da imamo odnos prema i da
osećamo ono što se događa oko nas. Ali taj bol nije ono čega je Buda pokušavao da nam pomogne da
se oslobodimo.

U kontekstu četiri plemenite istine, možemo razlikovati između neizbežne patnje i suvišne patnje.
Ovu drugu stvaramo svojim pogrešnim reakcijama na ono što nam se događa -- na primer, udarimo
se slučajno i razbesnimo se zbog neizbežnog bola („Uh, kako sam nespretan!“) ili se vežemo za nešto
što nam je prijatno i strepimo hoće li i kada proći. Kada smo bolesni i osećamo bol, počnemo sebe da
kritikujemo ili sažaljevamo: „Gde sam pogrešio da se ovako nešto desi baš meni?“ Krivimo sami sebe,
krivimo druge. Ili nas ispuni bes, tuga, potištenost zbog toga što se dešava nama ili drugima. Ovakvu
1
suvišnu patnju gomilamo kada reagujemo odbojnošću ili vezivanjem, opravdavanjem ili
okrivljavanjem sebe i drugih. Te reakcije samo dodatno komplikuju i otežavaju naš život. A moguće je
susresti se sa neizbežnim bolom na direktan, nekomplikovan način. Kada je bol neizbežan, život nam
je mnogo lakši ako smo u stanju da mu se ne opiremo.

2. Istina o nastanku patnje

Druga plemenita istina kaže da nas iz središta izbacuje, da nam patnju stvara žudnja. Na paliju reč je
tanha, što doslovno znači žeđ. Ponekad se prevodi i kao želja, ali onda ljudi pogrešno shvate da su
sve želje problem. Ne, problem su samo one želje (ili averzije) koje nam uvećavaju patnju, one koje
su kompulzivne, neukrotive, koje zapravo postaju naši gospodari. Žudnja, dakle, znači biti gonjen ka
iskustvima i stvarima, ali isto tako i osećaj da moramo da ih odgurujemo od sebe. Bilo da je žudnja
suptilna ili izražena, ako nemamo sabranost, nećemo biti svesni na koji način ona doprinosi našoj
patnji. Razlog zašto budizam pridaje ogromnu važnost sadašnjem trenutku delimično leži u tome da
se patnja događa jedino u sadašnjem trenutku. Sem toga, žudnja/averzija, uzrok te patnje, događa
se takođe samo u sadašnjem trenutku. Čak i kada su okolnosti za patnju dogodile u prošlosti, one nisu
problem, već naše sećanje na te okolnosti, koje se opet događa sada. Ističemo sadašnji trenutak u
svom vežbanju u pokušaju da jasno razumemo kako žudnja funkcioniše sada. Tako u sadašnjem
trenutku možemo naći uzrok, ali i slobodu od patnje.

3. Istina o prestanku patnje

Treća plemenita istina izražava mogućnost oslobođenja, prestanka patnje. Kada uočimo svoju patnju
i jasno razumemo kako se javlja iz žudnje, znamo da sloboda od patnje jeste moguća, onda kada je
žudnja iskorenjena. Reč nibbāna ili nirvana odnosi se na takvu slobodu od patnje. I dok theravada
tradicija ponekad nibbānu opisuje kao veliku sreću i mir, često je ona definisana kao plod potpunog
odsustva vezivanja i prijanjanja. Jedan od razloga za takvo negativno definisanje leži u tome što je
nibbāna toliko suštinski različito iskustvo od svega što jezik može da izrazi, da je najbolje ni ne
pokušavati to. Drugi razlog je u želji da cilj budističke prakse ne bude zamagljen metafizičkim
spekulacijama o prirodi tog cilja. Treći razlog za negativno definisanje nibbāne je da se izbegne
brkanje sa bilo kojim drugim stanjem bivanja. Jer se mi vrlo brzo vežemo za stanja kakva su smirenje,
radost, jasnoća, blistavost itd. – stanja koja se nekada jave tokom meditacije, ali koja sama po sebi
nisu cilj. Možda verujemo da je neophodno da postignemo ta stanja kako bismo ostvarili treću istinu.
Ali ako se podsetimo da je nevezivanje način oslobođenja, tada ćemo biti manje skloni da se vežemo
za bilo koje stanje. Ne vezujte se za svoju sreću. Ne vezujte se za svoju tugu. Ne vezujte se za bilo koji
rezultat koji u praksi postignete.

4. Istina o putu koji vodi do prestanka patnje

Napuštanje svih naših vezanosti je zahtevan zadatak. Potrebno je razviti razumevanje, saosećanje i
sabranost da bismo videli dovoljno jasno i tako se oslobodili patnje, što je vrlo teško. Zato je četvrta
plemenita istina sasvim pragmatična, bez mnogo komplikovanja. Čini je lista od osam elemenata,
osam područja našeg života u kojima vežbamo, kako bismo stvorili uslove da naša duhovno
sazrevanje postane moguće. To su:

1. ispravno razumevanje (sammā diṭṭhi)

2. ispravna namera (sammā sankappa)
3. ispravan govor (sammā vāćā)
4. ispravni postupci (sammā kammanta)
5. ispravno zarađivanje za život (sammā āđīva)
6. ispravan napor (sammā vāyāma)
7. ispravna sabranost (samma sati)
8. Ispravna koncentracija (samma samādhi)
2
3
Joga klub Hipokrat Theravada budističko društvo „Srednji put“
Novi Sad, Stratimirovićeva 6 Novi Sad-Beograd

Branko Kovačević
BUDA NAS JOŠ UVEK PODUČAVA (3)
12. decembar 2015.

PLEMENITI OSMOSTRUKI PUT

Govoreći prošli put o temeljnom Budinom učenju, formulisanom kao četiri plemenite istine, uspeli
smo da nešto kažemo o prve tri: postojanju patnje, o tome kako ona nastaje i kako ona prestaje. Ostala
nam je možda najvažnija, četvrta plemenita istina koja govori o putu koji nas vodi do tog prestanka
patnje. Ona jeste vrlo detaljna mapa teritorije koju treba proći da bismo stigli do svog cilja. I kao i kod
svakog putovanja, ništa nam ne vredi ako samo razgledamo mapu, čitamo knjige, idemo sa jednog
predavanja na drugo i slično, ukoliko se i sami ne zaputimo, prvo sasvim malim, pa onda sve većim
koracima. Dakle, ako ne vežbamo to o čemu slušamo ili čitamo, i što nas toliko nadahnjuje.

Buda je tu unutrašnju transformaciju izrazio metaforom puta, koja u Pali kanonu ovako glasi:

…To je kao kada bi čovek, lutajući gustom šumom, ugledao stari put, drevnu stazu kojom su
putovali ljudi još u davnini. I on se njome zaputi. A idući njome naiđe na stari grad, staru
prestonicu, koja je nekad bila nastanjenu ljudima iz davnine, puna parkova, gajeva i jezera,
opasana zidinama, veličanstvena. I onda se on, monasi, vrati i ode pred kralja ili kraljevog
savetnika, govoreći: ‘Vaše veličanstvo, treba da znate da sam lutao gustom šumom, ugledao
stari put… i njime sam se zaputio… i naišao na stari grad, staru prestonicu… koja je nekad bila
puna parkova, gajeva i jezera, opasana zidinama, veličanstvena. Vaše veličanstvo, zašto ne
obnovite taj grad?’ A kralj ili kraljev savetnik obnove taj grad, tako da on kasnije postane
velelepan, bogat, poznat nadaleko, gusto naseljen i prosperitetan.

Na isti način sam i ja, monasi, ugledao stari put, drevnu stazu kojom su putovali potpuno
probuđeni još u davnini. A šta je taj stari put, drevna staza kojom su putovali potpuno
probuđeni još u davnini? Upravo ovaj plemeniti osmostruki put: ispravno razumevanje,
ispravna namera, ispravan govor, ispravno delovanje, ispravno življenje, ispravan napor,
ispravna svesnost i ispravna koncentracija.

Nagara sutta – Drevni grad (SN 12:65)

I kao u ovoj gustoj šumi, ono što treba mi da raskrčimo jeste šikara mentalnih i emocionalnih
prepreka koje ograničavaju našu slobodu. Svako od nas ima u sebi svoju unutrašnju šikaru punu
opasnosti i izazova, ali u isto vreme u sebi krijemo snagu koja će nas osloboditi tih opasnosti.

1
A kako krčimo tu šikaru? Tako što radimo na osam „teritorija“ ili aspekata našeg života, vežbamo se u
pročišćavanju svojih postupaka učinjenih mislima, rečju i telom. Iz gornjeg odlomka videli smo kojih je
to osam praksi:

1. ispravno razumevanje (samma ditthi)

2. ispravna namera (samma vayama)
3. ispravan govor (samma sankappa)
4. ispravno delovanje (samma kammanta)
5. ispravan življenje, odn. zarađivanje za život (samma ađiva)
6. ispravan napor (samma vayama)
7. ispravna svesnost (samma sati)
8. ispravna koncentracija (samma samadhi)

Sada ćemo reći nešto o svakoj od ovih praksi:

1. Ispravno razumevanje (samma ditthi). Prvi deo naziva, a to je samma ili „ispravno“, ne bi trebalo
shvatiti na dogmatski način, kao nekakvu isključivost: samo je ovo ispravno i sve drugo je pogrešno.
Samma bi se moglo prevesti kao prikladno, primereno cilju koji želimo da postignemo. Drugi deo
naziva, ditthi, preveo sam kao razumevanje, a druga, takođe za ovaj kontekst prikladna značenja ove
reči su gledište, stajaliste, perspektiva, tačka iz koje posmatramo svet i svoja iskustva u vezi sa njim. I
umesto da se upetljamo u različita mišljenja, teorije, nagađanja i apstraktne tvrdnje o tome što
doživljavamo, kod ovakvog pristupa mi kao referentni okvir tumačenja koristimo upravo četiri
plemenite istine o kojima je već bilo reči.

1.1. Dakle, učimo da prepoznamo svaki tenziju, trenje, stres ili patnju koja rezultira iz načina na koji
se mi odnosimo prema onome što se događa ili se NE događa (prva plemenita istina).
1.2. Tada sebe usmeravamo ka uočavanju vlastitog doprinosa stvaranju te patnje i to tako što
uočavamo mesta na kojima smo se „zalepili“, mesta žudnje i vezivanja (druga plemenita istina).
1.3. Potom nastavljamo istraživanje, s poverenjem u mogućnost okončavanja istog tog vezivanja i
patnje koju ono stvara (treća plemenita istina).
1.4. Poslednji putokaz koji nam obezbeđuju 4 plemenite istine jeste upravo plemeniti osmostruki put
(četvrta istina), koja je najlakši i najkraći put do slobode od patnje i trajne sreće unutrašnjeg mira.

Naravno, ispravno razumevanje nije jedina perspektiva koju koristimo u životu. Tako razumevanje
kulturnih razlika obezbeđuje važna gledišta za življenje u jednom multikulturnom društvu. Dalje,
recimo, razumevanje razvojnih faza u životu deteta je važno za svakog roditelja itd. Ali da bismo se
kretali budističkim putem, ispravno razumevanje jeste ključna pretpostavka, naš kompas, jer nas
orijentiše, govori GDE je taj put, ali i gde nije. Vrednost ovog razumevanja jeste u njegovoj
pragmatičnoj jednostavnosti. Ono se ne oslanja na verovanju u nekakva mistična ili natprirodna
stanja. Od nas se ne traži da verujemo ili zavisimo od nečega što ne možemo sami da proverimo,
neposredno u sebi i svako za sebe.

2. Ispravna namera (samma sankappa)

Buda objašnjava ispravnu nameru kao trovrsnu:
1. nameru obuzdavanja,
2. nameru dobronamernosti i
3. nameru nepovređivanja.

2
Ova trojka stoji nasuprot tri paralelne vrste pogrešne namere:
1. namera pokretana žudnjom,
2. namera pokretana zlovoljom i
3. namera pokretana željom za povređivanjem.

Buda je otkrio ovu dvodelnu podelu misli u periodu pre svog probuđenja (videti MN 19). Dok je
stremio izbavljenju, meditirajući u šumi, otkrio je da njegove misli mogu biti podeljene u dve različite
grupe. U jednu je smestio misli žudnje, zlovolje i povređivanja, u drugu misli obuzdavanja,
dobronamernosti i nepovređivanja. Kad god bi uočio da se u njemu javlja misao iz prve grupe,
razumeo je da takva misao vodi ka šteti kako za njega, tako i za druge, da pomračuje mudrost i
udaljava ga od nibbāne.

Posmatrajući na taj način, uspeo je da iz svog uma ukloni takve misli, da one iščeznu. Ali kad god bi se
javila misao iz druge grupe, razumeo je da su takve misli korisne, da podstiču razvoj mudrosti,
doprinosi postizanju nibbane. Zato je jačao takve misli i doveo ih do savršenstva.

Ispravna namera zauzima drugo mesto na putu, između ispravnog razumevanja i trijade moralnih
elemenata koja počinje ispravnim govorom, zato što intencionalna funkcija uma predstavlja ključnu
kariku koja našu kognitivnu perspektivu povezuje sa načinima našeg aktivnog učestvovanja u ovome
svetu. Sa jedne strane, postupci uvek ukazuju unazad ka mislima iz kojih su proizašli. Misao je
prethodnica delovanja, ona usmerava telo i govor, pretvarajući ih u aktivnost, njih koristi kao
instrumente za izražavanje svojih ciljeva i ideala.

Pošto najvažnija formulacija ispravnog razumevanja jeste razumevanje četiri plemenite istine, iz toga
sledi da će ono na izvestan način određivati i sadržaj ispravne namere. I upravo to i jeste slučaj.
Razumevanje četiri istine u kontekstu sopstvenog života podstiče nastanak namere obuzdavanja;
njihovo razumevanje u odnosu na druga bića podstiče nastanak druge dve vrste ispravne namere.
Kada vidimo kako je naš život prožet dukkhom i kako ta dukkha nastaje na osnovu žudnje, um se
prirodno priklanja obuzdavanju – napuštanju žudnje i objekata za koje nas ona prikiva. Kada, zatim,
istine na analogan način primenimo i na druga živa bića, takva kontemplacija hrani u nama razvitak
blagonaklonosti i nepovređivanja. Uviđamo da, slično nama, i sva druga bića žele da budu srećna i da,
opet poput nas, jesu u vlasti patnje. To saznanje da sva bića tragaju za srećom rađa u nama misli
ispunjene dobronamernošću – iskrenom željom da i ona budu srećna i spokojna. Saznanje da su bića
podvrgnuta patnji izaziva u nama misli ispunjene nepovređivanjem – vođenu saosećanjem želju da se i
ona oslobode patnje.

Namera obuzdavanja: Buda svoje učenje opisuje kao kretanje nasuprot putu ovoga sveta. Jer put
ovoga sveta jeste put želje. Buda ne zahteva da svako napusti svoj dom i ode u manastir ili traži od
svojih sledbenika da smesta odbace svako čulno zadovoljstvo. Stepen do kojeg će neko sebe
obuzdavati zavisi od njegovih ili njenih sklonosti i životne situacije. Ali ono što ostaje kao misao vodilja
jeste sledeće: dostizanje oslobođenja zahteva potpuno iskorenjivanje žudnje, a napredovanje tim
putem ubrzava se upravo u onoj meri u kojoj prevazilazimo tu žudnju. Osloboditi se vlasti želje možda
nije lako, ali to što je nešto teško ne umanjuje potrebu da to i učinimo, pošto žudnja jeste koren
dukkhe.

Namera dobronamernosti će se suprotstaviti nameri zlovolje, mržnje, mislima vođenim besom i

odbojnošću. Kao i u slučaju želje, postoje dva neefikasna načina odnosa prema zlovolji. Jedan je

3
popustiti joj, izraziti averziju telom ili rečju. Ovaj pristup smanjuje tenziju, pomaže da se bes izbaci iz
“našeg sistema“, ali on donosi opasnosti, jer rađa ogorčenje, provocira na odmazdu, stvara
neprijatelje, truje međuljudske odnose i stvara nepovoljnu kammu; na kraju, zlovolja zapravo ne
napušta “sistem“, već je samo prešla na niži nivo, odakle nastavlja da truje naše misli i ponašanje.
Drugi pristup jeste potiskivanje, koje samo usmerava mržnju ka unutra, gde ona biva transformisana u
samosažaljenje, hroničnu depresiju ili sklonost ka iracionalnim provalama nasilja.

Lek koji Buda preporučuje protiv zlovolje, naročito kada je njezin objekat neka druga osoba, jeste
kvalitet koji se na pali jeziku zove metta.

Namera nepovređivanja jeste misao vođena saosećanjem (karuna), nastala kao protivteža okrutnim,
agresivnim i nasilnim mislima. Saosećanje je dopuna prijateljskoj ljubavi. I dok takvu ljubav
karakteriše želja za srećom i dobrobiti drugih, za saosećanje je karakteristična želja da se drugi
oslobode patnje, želja koja se prostire bezgranično, na sva živa bića.

Ispravan govor, ispravno delovanje i ispravno življenje – moral, vrlina

Sledeća tri člana puta – ispravan govor, ispravno delovanje i ispravno življenje – mogu se tretirati
zajedno, pošto čine prvi od tri dela puta, onaj koji se odnosi na moral (sīlakkhandha). Iako principi
obuhvaćeni ovim delom teže obuzdavanju nemoralnih postupaka i podsticanju moralnog ponašanja,
njihov krajnji cilj nije toliko etičke prirode, koliko duhovne. Oni nisu propisani samo kao vodič za
delovanje, već prvenstveno kao pomoć u mentalnom pročišćenju. Kao neophodan preduslov
čovekovog zdravlja, etika ima sopstveno opravdanje u Budinom učenju i njena važnost jeste izuzetna.
Ali u specijalnom kontekstu Četiri plemenite istine, etički principi podređeni su osnovnom cilju puta,
konačnom oslobođenju od patnje. Zato, da bi vežbanje u moralu postalo pravi deo Puta, ono mora
da bude pod patronatom prva dva elementa Puta, ispravnog razumevanja i ispravne namere, kao i da
vodi dalje ka vežbanju u koncentraciji i mudrosti.

3. Ispravan govor je odustajanje od reči koje unose razdor ili povređuju druge ljude
 laganje
 ogovaranje
 grube reči, uvrede
 naklapanje

4. Ispravno delovanje ili postupanje (samma kammanta) znači uzdržavanje od štetnih postupaka
načinjenih telom. Glavne manifestacije pogrešnog delovanja jesu
 Namerno ubijanje, ne samo ljudi, već svesnih živih bića. Ključna odrednica za kršenje pravila
jeste volja za ubijanjem, učešće u delu koje biće lišava života. Samoubistvo se takođe
generalno smatra kršenjem pravila, ali ne i slučajno ubijanje, kada nema namere za ubijanjem.
Oduzimanje života može imati različite stupnjeve moralne težine, a otuda i različite posledice.
Tri osnovne varijable koje određuju moralnu težinu jesu objekat, motiv i napor.
 Krađa, pljačka, prevara, uzimanje onoga što nam nije dato ili uskraćivanje drugima onoga što
im s pravom pripada.
Stepen moralne težine koja se pridaje postupku određuje se na osnovu tri faktora: vrednost
uzetog predmeta, kvaliteti žrtve i kradljivca i subjektivno stanje kradljivca.
 Nedolični seksualni odnosi.
Vodeći princip kod ovog pravila, sa etičke tačke gledišta, jeste očuvanje bračne zajednice od

4
 spoljašnjih uticaja i promoviše poverenje i vernost među supružnicima. Sa duhovne tačke, ono
pomaže da se neutrališe ekspanzivna tendencija seksualne želje i otuda je korak u pravcu
obuzdavanja, koje svoj vrhunac dostiže u celibatu (brahmacariya), koji je obavezan za monahe
i monahinje. No, za nezaređene, ovo pravilo obuhvata uzdržavanje od seksa sa nedopuštenim
partnerom.

Za muškarca, tri vrste žena se smatraju nedopuštenim partnerkama:

(1) Žena koja je udata za drugog muškarca. Sem zakonske supruge, ovo obuhvata i onu koja
mu nije zakonska žena, ali je opštepriznata kao njegova supružnica, ona koja živi sa njim ili je
on izdržava ili je na neki drugi način priznata kao njegova partnerka. Sve ove žene su
neprikladne partnerke za sve muškarce izuzev njihovih supružnika. Ovoj grupi takođe pripada
devojka koja je verena. No, udovica ili razvedena žena su izvan ovih granica, pod uslovom da
nije obuhvaćena nekim drugim pravilom.
(2) Žena koja je još uvek pod zaštitom. To je devojka ili žena koja je pod zaštitom majke, oca,
rođaka ili drugih lica koja imaju pravo da se smatranju njezinim zaštitnicima. Ovo pravilo
sprečava bekstva ili tajna venčanja suprotna željama staratelja.
(3) Žena koja je zabranjena običajima. Ovde se ubraja ženska rodbina, zabranjena kao partner
društvenim konvencijama, zatim monahinje i druge žene pod zavetom celibata, kao i one koje
ne mogu biti partnerke zbog zakona određene zemlje.

Sa stanovišta žene, dve vrste muškaraca se smatraju nedopuštenim partnerima:

(1) Za udatu ženu, svaki muškarac sem sopstvenog supružnika jeste izvan dopuštenog. Tako
udata žena krši pravilo ako prekrši svoj zavet vernosti mužu. Ali udovica i razvedena žena
može slobodno da se ponovo udaje.
(2) Za svaku ženu, bilo koji muškarac zabranjen konvencijama, kao što je bliski srodnik i onaj
pod zavetom celibata jeste nedopušteni partner.

Sem ovoga, svaki slučaj prisilnog i nasilnog seksualnog odnosa predstavlja prekršaj. Ali u tom slučaju
prekršilac je jedino onaj ko koristi silu, a ne i onaj ko je trpi.

5. Ispravno življenje (samma ađiva) obezbeđuje da za život zarađujemo na ispravan način. Što se tiče
nezaređenih sledbenika, Buda uči da imetak treba steći u skladu sa određenim normama. Treba do
njega doći jedino na legalan, a ne na nelegalan način; treba ga steći na pošten način, a ne prevarom ili
obmanom; i isto tako na način koji ne povređuje ili nanosi patnju drugima:

1. trgovina oružjem,
2. trgovina živim bićima (uključujući uzgoj životinja za klanje), kao i trgovina robovima i
prostitucija,
3. klanje i trgovina mesom,
4. trgovina otrovima,
5. trgovina alkoholnim pićima i drugim opojnim sredstvima.

Vegetarijanstvo Buda nije propisao kao obavezno za budiste.

Pročišćenje postupaka u okviru prethodna tri elementa služi kao osnova za sledeći deo Puta, deo
vezan za koncentraciju (samadhikkhandha). On predstavlja fazu vežbanja koja se kreće od moralnog

5
obuzdavanja ka direktnom mentalnom vežbanju, a obuhvata tri elementa: ispravan napor, ispravnu
svesnost i ispravnu koncentraciju.

6. Ispravan napor (samma vayama): Energija (viriya), mentalni faktor koji je u osnovi ispravnog
napora, može se pojaviti u korisnim i štetnim oblicima. Isti taj faktor pokreće, sa jedne strane,
žudnju, agresiju, nasilje i ambiciju, a sa druge velikodušnost, samodisciplinu, blagost, koncentraciju i
razumevanje prema drugima.

Buda je mnogo puta isticao potrebu za naporom, za marljivošću, trudom i upornom istrajnošću.
Razlog zašto je napor ključan leži u tome da svako sam za sebe mora da se izbori za sopstveno
oslobođenje. Buda čini ono što može pokazujući gde je put oslobođenja. Za ostalo je neophodno
praktikovanje tog puta, a to je zadatak koji traži energiju.

Sama priroda mentalnih procesa utiče da ispravan napor bude podeljen na četiri “velika truda”:
1. sprečiti nastanak još nepostojećih nepovoljnih stanja uma,
2. napustiti nepovoljna stanja koja već postoje,
3. podstaći nastanak povoljnih stanja uma koja još ne postoje,
4. održati i usavršiti povoljna stanja koja već postoje.

Nečistoće uma se obično predstavljaju kao petočlani skup nazvan “pet prepreka” (panćanivarana):
čulna želja, zlovolja, tupost i tromost, uznemirenost i briga i, na kraju, sumnja. One se nazivaju
“prepreke”, zato što blokiraju put ka oslobođenju; one rastu i obuzimaju um, sprečavajući smirenje i
uvid, primarne instrumente napredovanja.

Prve dve prepreke, čulna želja i zlovolja, jesu najjače u toj grupi, najozbiljnije barijere ka
meditativnom napredovanju i one zapravo predstavljaju dva od ukupno tri korena svih štetnih stvari,
a to su pohlepa i odbojnost. Ostale tri prepreke manje otrovne, ali ipak ometaju, jesu izdanci
obmanutosti, obično deluju u sadejstvu sa drugim nečistoćama.

Te prepreke ne dolaze izvan uma, već su u njemu. Pojavljuju se aktiviranjem određenih sklonosti koje
neprekidno leže skrivene u najdubljim slojevima mentalnog kontinuuma, čekajući na priliku da se
pojave na površini. Najčešće se te prepreke aktiviraju iskrom koja stigne kroz čulno iskustvo. Zato je
važna kontrola čula, budno stražarenje na tim vratima. I isto tako posmatranje naših reakcija na te
podražaje.

Ključ kontrole čula označen je sintagmom “ne analizira ni znak ni delove”. “Znak” (nimitta) jeste opšti
izgled nekog predmeta, shvaćen kao osnova za nepovoljne misli. “Detalji” (anubyanđana) jesu manje
upadljive osobine. Ako nema kontrole čula, um se nekontrolisano kreće među svim tim područjima
čula. Prvo on registruje znak, koji nečistoće stavlja u pokret, zatim istražuje detalje, koji tim
nečistoćama omogućuju da se umnožavaju i bujaju.

Buda objašnjava pet tehnika za otklanjanje ometajućih misli. Prva je da nečiste misli potisnemo
povoljnom mišlju koja joj je upravo suprotna, slično kako stolar stari klin izbija novim. Za svaku od pet
prepreka propisan je tačno određen lek. Za želju lek opšte namene jeste meditacija o prolaznosti,
koja uklanja ujedno i osnovu žudnje, a to je vezivanje, implicitnu pretpostavku da je objekat za koji
smo se vezali stabilan i trajan.

6
Za želju kada se ispolji u specifičnoj formi žudnje za čulnim zadovoljstvom najjači protivotrov jeste
kontemplacija o neprivlačnosti samoga tela.

Zlovolja svoj pravi lek pronalazi u meditaciji o ljubavi (metta), metodično emitovanje dobrih želja ka
svim bićima.

Razvejavanje tuposti i tromosti uma traži specijalan napor da se pojača energija, za šta se
preporučuje nekoliko metoda: da vizualizujemo blistavu kuglu, da ustanemo i jedno vreme radimo
hodajuću meditaciju malo bržim korakom, da razmišljamo o smrti ili da jednostavno donesemo
čvrstu odluku da ćemo nastaviti vežbanje bez obzira na sve.

Uznemirenost i briga se najbolje eliminišu usmeravanjem uma ka nekom jednostavnom objektu koji
će ga smiriti; obično se preporučuje koncentracija na dah, posmatranje udaha i izdaha.

U slučaju sumnje, specijalni lek jeste istraživanje: traganje, postavljanje pitanja i proučavanje učenja
sve dok nejasne stvari ne postanu jasne.

7. Ispravna svesnost (samma sati)

Buda kaže da je Dhamma, krajnja istina o stvarima, neposredno vidljiva, vanvremena, poziva nas da joj
priđemo i vidimo je. On dalje kaže da nam je ona uvek na raspolaganju i da je mesto gde ona može biti
shvaćena unutar nas samih. Ta krajnja istina, Dhamma, nije nešto misteriozno i daleko, već zapravo
istina našeg sopstvenog iskustva. Možemo je doseći samo razumevajući svoje iskustvo, prodirući do
njegovih samih temelja. Ovu istinu, kako bi postala oslobađajuća istina, moramo razumeti
neposredno.

Ono što ovo polje iskustva stavlja u fokus na vrlo precizan način i čini ga dostupnim uvidu jeste jedna
mentalna sposobnost koja se na pali jeziku zove sati a obično se prevodi kao “svesnost”. Svesnost
jeste prisutnost uma, sabranost pažnje ili pažljivost. Iako je pažnja prisutna u svakom stanju svesti, ali
ovde je reč o jednoj posebnoj vrsti pažnje, koju zovemo gola pažnja: nepristrasno posmatranje onoga
što se događa unutar nas i oko nas u sadašnjem trenutku. U praksi ispravne svesnosti um se vežba da
ostane u sadašnjosti, otvoren, miran i budan, kontemplirajući ono što se sada događa.

Zadatak ispravne svesnosti jeste upravo da raščisti kognitivno polje kojim promiče naše iskustvo i
baci svetlo na to iskustvo u njegovoj punoj neposrednosti. Ona otkriva predmet kakav jeste pre
nego što je bio obojen konceptualnom bojom, obložen raznim interpretacijama. Otuda je vežbanje
svesnosti ne toliko stvar da nešto treba da naučimo, već pre da se odučimo: da u sebi smirimo taj
neodoljivi poriv za sve novim mislima, prosuđivanjima, povezivanjima, planiranjem, maštanjem,
priželjkivanjem. Sve ove naše aktivnosti su oblici uplitanja, načini da um manipuliše iskustvom i na
neki način uspostavi svoju dominaciju. Svesnost razvezuje te čvorove tako što jednostavno samo
registruje. ujedno, ona razabira pojave sa krajnjom preciznošću, sve dok njihove temeljne
karakteristike ne izađu na svetlost dana.

8. Ispravna koncentracija (samma samadhi)

Samadhi nije bilo kakva vrsta usredsređenosti. Sladokusac koji seda da jede, razbojnik koji ubija svoju
žrtvu, vojnik na bojnom polju – svi deluju skoncentrisanim umom, ali njihova koncentracija se ne može
okarakterisati kao samadhi. Samadhi je isključivo korisna usredsređenost, koncentracija na povoljno
stanje uma.

7
Komentari definišu samadhi kao centriranje uma i mentalnih faktora na pravi način i ravnomerno ka
nekom objektu. Samadhi, povoljna koncentracija, sažima zajedno obično raspršen i neujednačen tok
mentalnih stanja kako bi proizveo jedno unutrašnje sjedinjavanje. Dve karakteristične osobine
koncentrisanog uma su neprekinuta pažnja ka nekom objektu i iz toga proizašlo smirivanje
mentalnih funkcija, što su sve kvaliteti koji ga razlikuju od neskoncentrisanog uma. Um koji nije
uvežban u koncentraciji kreće se na nasumičan način koji Buda upoređuje sa praćakanjem ribe koja je
izvađena iz vode i bačena na kopno.

Koncentracija se može razvijati na dva načina – jedan je kroz sistem vežbanja isključivo usmeren ka
postizanju dublje koncentracije do nivoa zadubljenja, a drugi je usputni rezultat puta koji treba da
generiše uvid. Prvi metod se naziva razvijanje smirenja (samatha-bhavana), dok je drugi razvijanje
uvida (vipassanabhavana). Oba puta imaju neke zajedničke preliminarne zahteve.

Kod oba moralna disciplina mora biti pročišćena, različite prepreke moraju biti uklonjene, meditant
mora dobiti odgovarajuće uputstvo (po mogućstvu od ličnog učitelja) i mora se nalaziti u okruženju
koje podstiče vežbanje. Jednom kada su ove pripremne stvari na svom mestu meditant koji je na putu
ka smirenju treba da odabere svoj objekat meditacije, nešto što će koristiti kao tačku fokusa za
razvijanje koncentracije.

Četrdeset objekata mogu se nabrojati na sledeći način:

 deset kasina
 deset neprivlačnih objekata (leševi u različitim stupnjevima raspadanja)
 deset podsećanja (tri dragulja, sabranost pažnje na smrt, meditacije o moralnosti,
velikodušnosti i sopstvenom potencijalu za razvijanje kvaliteta koji podsećaju na božanske)
 četiri uzvišena stanja (brahmavihara)
 četiri nematerijalna stanja (Četiri nematerijalna stanja su objektivne osnove za određene
duboke nivoe zadubljenja: osnova beskonačnog prostora, osnova beskonačne svesti, osnova
ništavila i osnova ni-percepcije-ni-nepercepcije)
 jedna percepcija ili jedno opažanje (opažanje odbojnosti hrane)
 jedna analiza (kontemplacija tela kroz četiri primarna elementa).

Iako koncentracija zauzima poslednje mesto među elementima Plemenitog osmostrukog puta, ona
sama po sebi ne označava i kraj puta. Postizanje koncentracije čini um mirnim i postojanim, ujedinjuje
njegove sastojke, otvara široke horizonte blaženstva, vedrine i snage. Ali sama za sebe, koncentracija
nije dovoljna da se dostigne najviši cilj, oslobađanje iz okova patnje. Stizanje na kraj patnje zahteva
pretvaranje Plemenitog osmostrukog puta u jedan instrument otkrivanja, nju treba iskoristiti da bi se
generisali oni uvidi koji otkrivaju krajnju istinu stvari. Ovo zahteva zajednički doprinos svih osam
elemenata, dakle novu mobilizaciju ispravnog razumevanja i ispravne namere. Sve do ove tačke, ta
dva elementa su obavljali tek preliminarnu funkciju. Sada ih treba ponovo uzeti i podići na viši nivo.
Ispravno razumevanje treba da postane direktno viđenje prave prirode pojava, onih koje smo do sada
razumevali tek na pojmovnom nivou; ispravna namera treba da postane istinsko odustajanje od
nečistoća rođenih iz najdubljeg neznanja.

Tekstovi i audio zapisi iz ove serije: http://srednjiput.rs/praksa/pregled

Sajt Društva Srednji put: www.srednjiput.rs
Srednji put–Meditacija u Novom Sadu, na Facebooku: https://www.facebook.com/groups/149831358445111/

8
Joga klub Hipokrat Theravada budističko društvo „Srednji put“
Novi Sad, Stratimirovićeva 6 Novi Sad-Beograd

Branko Kovačević
BUDA NAS JOŠ UVEK PODUČAVA (4)
23. januar 2016.

KAMMA / KARMA

Kamma je jedan od centralnih pojmova u budizmu. Uprkos tome, ona je takođe uzrok mnogim pogrešnim
tumačenjima, kako među budistima, tako i među ne-budistima.

Pre nego što objasnimo Budino učenje o kammi, biće korisno pogledati samu tu reč. Pāḷi reč kamma je, kao i
njen sanskritski pandan karma, izvedena iz korena kṛ i znači raditi, delati, izvesti nešto ili načiniti. U okviru
prebudističke bramanske tradicije, termin je označavao obavljanje različitih vedskih obreda i rituala na ispravan
način, a njihova efikasnost je upravo zavisila od toga jesu li izvedeni pravilno. Kao tehnički termin u budizmu,
kamma predstavlja ideju da namerni mentalni, verbalni ili telesni postupci imaju etički značaj i konsekvence.
Dakle, kamma jeste moralno značajan nameran postupak, a vipāka je posledica ili rezultat jednog takvog
postupka. Kada se nekome danas dogodi nešto loše ili neželjeno, on će možda reći: „To je moja loša kamma“.
Bilo bi ispravnije reći: „Doživljavam lošu vipāku“ ili „Doživljavam vipāku loše kamme“.

Zablude o kammi
Najraširenija zabluda o kammi je ono što bismo mogli nazvati kammičkim determinizmom, ideja da sve što se
čoveku dogodi potiče od etičkih pozitivnih ili negativnih dela koja je učinio u prošlosti. Ako slomi nogu, supruga
ga vara ili je siromašan, tvrdi se, sve je to zato što je učinio nešto nemoralno u prošlosti. Sa druge strane, ako
lepo izgleda, dobije na lutriji ili dobije povišicu plate, to je navodno zato što je učinio nešto dobro. Ovakve
tvrdnje direktno protivreče Budinoj Dhammi.

Druga rasprostranjena zabluda, povezana sa ovom prvom, jeste kammička neizbežnost, to jest da moramo da
doživimo vipāku svake kamme koju smo stvorili. U jednom od svojih govora Buda je rekao da će nemoralno ili
negativno delo koje učini neko čiji je karakter pretežno moralan imati mnogo slabiji efekat nego neko ko nema
takav karakter. I obrnuto, nekoliko moralnih postupaka nekog čiji je karakter pretežno nemoralan i negativan
neće mnogo promeniti stvari. Jasno je da kammičko delo nema nužno vipāku iste jačine, već pre može biti
modifikovano ili „razblaženo“ opštim kvalitetom uma ili kasnijim postupcima.

Još jedna zabluda o kammi koja uvek privuče pažnju i podosta podsmešljivih komentara jeste kammički
paralelizam, tvrdnja da kammički plod, tj. vipāka, uvek tačno odgovara delu koje ga je stvorilo ili da su barem
vrlo slični. Navodno je to sasvim doslovno „oko za oko i zub za zub“ ili „Ko od mača živi, od mača i gine“. Evo
nekoliko primera ovakvog shvatanja odabranih iz savremene budističke literature: Ako psujete, imaćete loš
zadah iz usta u narednom životu. Ako ste škrti, imaćete finansijskih poteškoća u narednom životu, a čovek koji
pokloni lekove monasima biće u sledećem životu zdrav kao dren. Itd., itd.
Jedan proučavalac budizma nedavno je kammu opisao kao „neumoljivi moralni zakon ugrađen u tkivo kosmosa“.
Kamma se tako predstavlja kao nešto poput gravitacije, inercije ili magnetizma. Kao nekakva eterična energija
izvan pojedinca, inteligentna poput natprirodnog bića, samo bez većine uobičajenih božanskih atributa: čovečiji
oblik, ličnost, sposobnost da čuje i odgovori na molitve itd. Ova tajanstvena sila, tvrdi se, navodno je u stanju da
zna i zabeleži svaku misao, reč i delo svih šest i po milijardi ljudi na svetu i potom prilagodi njihovo fizičko
okruženje, tako da svako od njih dobije upravo ono što zaslužuje. Prema ovome, čini se, kamma je po svemu ista
kao vrhovno božanstvo, samo se ne zove tako. Ništa slično ne pominje se ni u jednom od Budinih govora.

Buda o kammi
Buda je rekao da njegova ideja kamme nije nastala na osnovu slušanja o njoj od nekog drugog, razmišljanja kako
je to dobra ideja i onda prihvatanja. Umesto toga, ona jeste rezultat njegovog neposrednog ličnog iskustva. U
periodu neposredno pred probuđenje, Buda je imao tri duboka uvida, koje je nazvao trostrukim znanjem
(teviđđa). To je znanje o svojim prethodnim životima, znanje o umiranju i preporađanju bića i znanje o razaranju
mentalnih nečistoća. Kod prvog od njih video je izuzetno upečatljivo i do detalja dugi niz svojih prethodnih
života. Kod drugog, video je kako bića umiru i preporađaju se u skladu sa svojom kammom. Ova prva dva među
trostrukim znanjem obezbedila su Budi specifično razumevanje kamme i preporađanja. Zanimljivo je uočiti da je
Buda priznavao kao moguće da su neki od asketa njegovog vremena u stanju da imaju barem određeni stepen
ovih iskustava. Međutim, ukazao je da oni obično iz njih izvlače pogrešne zaključke.

Tako, govorio je Buda, kamma nije nekakva sila ili energija u univerzumu odvojena od pojedinca, koja ipak utiče
na njega. Umesto toga, reč je o jednom aspektu svesti. Ona je psihološki mehanizam, način na koji naš um
funkcioniše. Buda je ovo isticao nekoliko puta, ali posebno kada je govorio da namera (ćetanā), jedan mentalni
fenomen, jeste kamma. Treba istaći da ćetanā jeste više od pukog razmatranja da delujemo, ona uključuje i
poriv, impuls ili voljnu silu takođe.

Efekti naših postupaka, dobri ili loši, zavise od našeg uma, a ne od nekakve mistične sile. Najjednostavnije
rečeno, namera ili volja menja svest, ova oblikuje naš karakter, dok on sa svoje strane određuje kakav je naš
uticaj i odnos prema svetu, a i njegov prema nama.

Pa kako to onda kamma deluje? Mnoge, verovatno većina naših namera jesu nepovezane i slabe, te će i njihova
vipāka biti slaba. Neke su snažne i ciljane, te će i njihova vipāka biti snažna. Povremene eksplozije gneva ili
pojedinačan čin velikodušnosti teško da će imati neki vidljiv kammički efekat. Buda je govorio o „zavisnosti“
(anuytta) prema određenom tipu ponašanja, o pojedincu koji „često misli i premišlja“ (anuvittaka, anuvićāra) o
nekim stvarima, kao i o određenim mislima ili postupcima koji bivaju „osnaživani, razvijani i neprekidno činjeni“.
Kada neko ponašanje počne da biva karakterna crta, tada se njegova vipāka manifestuje već vidljivije i počinje
da značajnije utiče na život te osobe.

Sve u svemu, vrlo je važno za nas same da se potrudimo da dobro razumemo način na koji je Buda opisao
kammu, kako bismo lako mogli da to tumačenje razlučimo od raznih drugih, koja od njega odstupaju i možda
nas navode na pogrešne zaključke, a tada i na pogrešne postupke.

–––––––

Tekstovi i audio zapisi iz ove serije: http://srednjiput.rs/praksa/pregled

Sajt društva Srednji put: www.srednjiput.rs
Srednji put–Meditacija u Novom Sadu, na Facebooku: https://www.facebook.com/groups/149831358445111/
Joga klub Hipokrat Theravada budističko društvo „Srednji put“
Novi Sad, Stratimirovićeva 6 Novi Sad-Beograd

Branko Kovačević
BUDA NAS JOŠ UVEK PODUČAVA (5)
20. februar 2016.

ZAKON UZROČNOSTI (patićća samuppada)

I TOČAK ŽIVOTA

Onaj ko vidi zakon uzročnosti, vidi Dhammu;

onaj ko vidi Dhammu, vidi i zakon uzročnosti. (MN 28)

Centralni pojam koji je Buda koristio da objasni svoj uvid jeste na pāliju patićća samuppāda,
što doslovno znači „postojanje na osnovu zajedničkog nastanka“, ali se uglavnom prevodi
kao uslovljeni nastanak ili, slobodnije, „zakon uzročnosti“. I baš kao što se iz gornjeg citata
može videti, razumevanje tog zakona omogućuje nam da razumemo čitavo Budino učenje
(Dhamma).

Reč je o jednom prirodnom zakonu, prirodnom toku stvari, a osnova je da nema ničega što
bi nastalo samo od sebe, već sve stvari i događaji nastaju na osnovu nekih uslova i uzroka i
traju dotle dok i oni postoje. I mi sami smo deo te ogromne mreže međusobne
uslovljenosti. Kako je to Buda sažeo:

Kada postoji ovo, postoji i ono,

sa nastankom ovoga i ono nastaje.
Kada ovo nije, nema ni onoga,
sa nestankom ovoga i ono nestaje. (SN 12:61)

Svi fenomeni neprekidno uslovljavaju i u interakciji su sa mnoštvom drugih fenomena, tako

da ništa ne postoji nezavisno, kao stvar sama po sebi, odvojena od svega drugog. Mi na
Zapadu ovo često interpretiramo na nivou materijalnih stvari i procesa. Tako se, na primer,
objašnjava kako naš život zavisi od velikog broja uslova – atmosfere, sunca, vode, čitavog
ekosistema čiji smo deo, ljudi koji gaje hranu i obezbeđuju nam sve neophodne usluge i
materijalna sredstva itd. Takva jedna lista nema kraja. Razmišljajući na ovaj način, počinjemo
lagano da shvatamo da smo deo jedne ogromne mreže međusobno povezanih i zavisnih
bića, stvari i pojava.

Ali ne bi trebalo tu da se zaustavimo i smatramo da smo do kraja razumeli Budin uvid. Jer
kao što i sam kaže za svoje učenje, ono je: „Duboko, teško da se uoči, teško da se razume…
ide iza logičkog zaključivanja, suptilno, razumljivo jedino mudrima“. Zato svoje razumevanje
zakona uzročnosti moramo da proširimo i na to kako naš um i svet koji nas okružuje
uslovljavaju jedan drugog i zajedno evoluiraju, kako mi evoluiramo kao duhovna bića. Ovim
1
prevazilazimo tradicionalnu dihotomiju na sopstvo i svet, kao potpuno odvojene stvari, i
razumemo da unapred formirani stavovi i sklonosti u umu i sami oblikuju svet koji taj um
vidi.

Tako čitavo Budino učenje nema za cilj da nam objasni svet kao takav, već da nam pomogne
u napredovanju putem ličnog rasta i razvoja, putem koji nas vodi do toga da i sami vidimo
stvarnost onakvom kakva zaista jeste. Kao pomoć na tom putu, Buda je generalni princip o
kojem sam govorio na početku primenio na specifičan slučaj naše patnje i detaljno objasnio
lanac uzročnosti na kraju kojeg patnja nastaje i to kroz 12 međusobno uslovljenih elementa.
Oni us prikazani kao spoljašnja ivica točka života (bhavaćakka / ćakra). No krenimo od
sredine kruga, tri životinje, petao, zmija i svinja – žudnja, mržnja i obmana, tri uzroka svega
negativnog u našem umu, tri osnovna mentalna zagađivača. I u skladu sa tim silama, u
skladu sa uticajem koje one imaju na naše postupke kroz misao, govor i postupak, mi se
preporađamo u šest različitih svetova. Kasnija theravada egzegeza uvećala je broj ovih
svetova čak na 31. Naravno, ovo se može razumeti i kao različita stanja uma u
svakodnevnom životu i tokom meditacije.

I najveći krug čini dvanaest slika koje predstavljaju 12 elemenata u lancu uslovljenog
nastanka.

Sa neznanjem (aviđđā) kao uslovom, [mentalne] formacije nastaju.

Sa karmičke formacijama (sankhāra) kao uslovom, svest nastaje.
---------------- prethodni život
Sa svešću/kognicijom (viññāna) kao uslovom, mentalno i fizičko nastaju.
Sa mentalnim i fizičkim (nāma-rūpa) kao uslovom, šest čula nastaje.
Sa šest čula (salāyatana) kao uslovom, kontakt nastaje.
Sa kontaktom (phassa) kao uslovom, osećaji nastaju.
Sa osećajima (vedena) kao uslovom, žudnja nastaje.
Sa žudnjom (tanhā) kao uslovom, vezivanje nastaje.
Sa vezivanjem (upādāna) kao uslovom, bivanje nastaje.
----------------- naredni život
Sa bivanjem (bhava) kao uslovom, rođenje nastaje.
Sa rođenjem (đāti) kao uslovom, starost, smrt, žalost, naricanje, bol, tuga i očajanje (đarā-
maranam-sokaparideva-dukkah-domanassupayasa) nastaju.

Da pogledamo svaki od ovih članova pojedinačno:

Prva karika je neznanje (aviđđā), isto što i obmanutost (moha), uz pohlepu (lobha) i mržnju
(dosa) jedan od tri korena svih naših loših postupaka (sredina kruga). Neznanje znači da ne
vidimo stvari onakvim kakve zaista jesu. Klasična definicija je da ne vidimo i razumemo četiri
plemenite istine: patnju, njen uzrok, prestanak i put do tog prestanka. I pošto ne vidimo
patnju, njome smo zarobljeni, kao što uvek iznova upadamo u klopku koju ne vidimo. Druga
vrsta neznanja je da ne vidimo istinitost zakona kamme. Možda verujemo da nije bitno kako
postupamo, jer verujemo da posledice ne postoje ili da ćemo se već nekako izvući kad dođe
vreme za naplatu. Ali fundamentalno neznanje jeste verovanje u trajno sopstvo, da u nama
postoji nešto nepromenljivo, večno, sopstvo, duša, ja. I po Budi je to osnovni izvor patnje.

Otuda lanac uslovljenog nastanka počinje neznanjem, ali to ne znači da je neznanje nekakav
prvobitni uzrok, pra-uzrok, jer kao što smo već pominjali budizam govori o beskonačnim
ciklusima, bez početka i kraja, a ne o nekakvom prvom uzroku, božanstvu, tvorcu itd. Pošto
imamo posla sa krugom, krugom egzistencije, koji nema ni kraj ni početak, neznanje je samo
2
pogodna tačka odakle krećemo u svoju analizu, ali bismo to mogli i od svake druge karike u
lancu, jer su sve one međusobno zavisne i uslovljavaju jedna drugu.

Druga karika su sankhāre, naša voljna aktivnost, a pošto je voljna (govorili smo o tome prošli
puta), ona je i kamička, ima svoj plod. Sankhare su nešto kao vodene bujice u našem umu
koje stvaraju različite žljebove. Što je bujica jača i duže teče, to su i ti žljebovi dublji i širi,
dakle ponavljanjem nekog postupaka stvaramo određenu formaciju u umu, koju zovemo je
navika. A ta formacija onda utiče na formiranje drugih, sličnih formacija i tako se postepeno
stvara čitav unutrašnji, mentalni pejzaž, to jest naš karakter. I ako pogledamo unaokolo,
toliko je različitih tipova ličnosti, oblikovanih njihovim prošlim postupcima, ali i gonjeni dalje
dominantnom vrstom impulsa, koji proizlaze iz njihove unutrašnje konfiguracije: strah,
pohlepa, bes, konfuzija, saosećanje, otvorenost, blagost, darežljivost.

Treća karika je viññana, svest, deo uma koji registruje stimulanse koji nam dolaze kroz čula i
um, koji ih raspoznaje i klasifikuje. Slika je majmun koji skače sa grane na granu. Prilično
dobar opis naše svesti! Što nam naročito postane jasno dok meditiramo. Ali u okviru ove
sheme, misli se na svet koja donosi preporađanje. Dakle, prema budističkom shvatanju,
kada osoba umre, u njenom umu preostaju energije prethodnih karmičkih postupaka i ta
energija je zapravo pogonsko gorivo za nastanak novog bića. U budizmu za nastanak novog
bića nisu dovoljni ženska jajna ćelija i muški spermatozoid, već je nužan i treći elemenat, a to
je svest koja, kao prema zakonu o održanju energije, postoji i posle smrti tela. To je zapravo
sila svih naših nezadovoljenih žudnji, a naročito žudnje za (večnim) postojanjem. Otuda se u
ovoj shemu navodi da je preporađajuća svet uslovljena voljnim/kammičkim postupcima.

Četvrta karika je nāma-rupa, mentalno i fizičko, dva dela koji čine novo biće. Ako imamo u
vidu Budinu analizu bića i sastojaka od kojih je ono sačinjeno, možemo reći da nāma
predstavlja kognitivni deo uma, obuhvata: osećaj, opažaj, volju, kontakt i pažnju.
Zahvaljujući ovim faktorima uma stvaramo sliku sveta oko nas. Fizičko je naravno oznaka za
naše telo. Otuda na crtežu imamo sliku dva čoveka u istom čamcu. Naš um i telo su u istom
čamcu do kraja ovog putovanja preko okeana egzistencije, dakle od rođenja do kraja ovog
života.

Kada je jednom telo rođeno, u njemu se razvija šest čula (salayatana), peta karika lanca
uslovljenosti: oko, uho, nos, jezik, koža i um. A gde su čula tu su i objekti koje ona registruju,
svako u svom području koja se ne preklapaju. Slika je kuća sa šest prozora. Nekada je
nacrtan i majmun (svest) unutar kuće, koji skače sa jednog na drugi prozor.

Zato što imamo šest čula i njihove objekte: oko i sliku, uho i zvuk, nos i miris itd. nastaje
kontakt (phassa), šesta karika. Doživljavamo svet i pojave u njemu. No da bi došlo do
kontakta, sem čula i objekta, neophodna je da postoji i svet o viđenom, čutom, pomirisanom
itd. Slika koja ovo predstavlja su dvoje ljubavnika koji leže u strasnom zagrljaju. Ona ujedno
pokazuje koliko smo prisni i blisko vezani za svet sopstvenog iskustva kroz ono što ovde
nazivamo kontakt. Unutrašnje i spoljašnje se spajaju, kako bi generisali našu sliku sveta.

Sa kontaktom ulazimo u središte ovog lanca i to je veoma važna tačka. Do sada smo imali
posla sa onim što bismo mogli smatrati kammičkim rezultatom prošlih dela. Elementi niza su
se pojavljivali da tako kažemo automatski, bez našeg uplitanja i mogućnosti da utičemo. Ali
sada lanac postaje zanimljiv za meditante, jer ubrzo iz pasivne prelazimo u aktivnu fazu. Zato
što kontakt donosi elemenat sa kojim imamo poteškoća, koji postaje uzrok naše patnje, a to
je osećaj, sedma karika. Svaki kontakt izaziva u nama određeni generalni osećaj: prijatan,
neprijatan ili ni prijatan ni neprijatan ili neutralan. Još uvek smo u pasivnoj fazi, jer ne
3
možemo da određujemo kakvu vrstu osećaja ćemo osećati, to su još uvek plodovi naših
prošlih postupaka, ali naredni korak koji biva izazvan osećajem, žudnja (tanha – o kojoj smo
govorili u drugoj plemenitoj istini kao uzroku patnje) jeste već nešto na šta možemo da
utičemo da li će se pojaviti ili ne. Naravno postoji šest vrsta žudnje, u skladu sa šest vrsta
čula i kontakata. I sa žudnjom voljni deo našeg bića ponovo stupa na scenu. Dodajemo novu
energiju čitavom procesu, kako bi se on nastavio. Zato je ovo mesto u koje treba vrlo
pažljivo da se zagledamo. Uočićemo da iz obilja podražaja koji se javljaju u svakom trenutku
iskustva, jer ne zaboravite imamo šest TV kanala koji emituju programa non-stop, mi
zaustavljamo jedan od njih, odabiramo jedan frejm film i fiksiramo se samo na njega. Zašto
to radimo? Prirodno stanje uma je stanje otvorenosti, ogromnog otvorenog prostora u
kojem pojave dolaze i prolaze, nastaju i nestaju, ali ga mi pod uticajem toksične kombinacije
žudnja/obmanutost ili mržnja/obmanutost trampimo za stanje transa, iščekivanja konačnog
zadovoljenja, ekstaze, moći, snage, sigurnosti ili već šta nam žudnja šapuće na uvo u tom
trenutku. Osnovna priroda naše svesti, a to je da ona bude poput ogledala, da odražava
stvari kakve jesu, a ne da ih menja, počinje da se iskrivljuje, sužava. I ovde je početak našeg
posrtanja ka patnji.

Naredni korak u tom posrtanju jeste vezivanje (upadāna). Ono za čime smo posegnuli u
prethodnom koraku, sada smo čvrsto zgrabili, ali je i to zgrabilo nas. Ne možemo mu više
lako umaći. Postajemo fiksirani, postajemo njegov rob. Ali naša tragična pozicija je u tome
što nešto što je prolazno, pokušavamo da zaustavimo, održimo zauvek. Kao da je reku
moguće zaustaviti.

Vezivanje za neki fenomen nužno jača naš osećaj „ja“, definiše nas kroz odnos prema tome
za šta smo se vezali i tako dolazimo do sledeće karike, a to je nastanak ili bivanje (bhava).
Dakle, počinjemo da generišem ideju sopstva, „ja“, kao kada sedimo u meditaciji i osetimo
bol u kolenu. Vezujući se za taj osećaj kroz averziju, mržnju, mi kažemo „Boli me moje
koleno“ ili „ja osećam bol“, umesto da jednostavno konstatujemo „bol, bol…“ Osećaj
sopstva nastaje ni iz čega, zahvaljujući žudnji i vezivanju. Ovo je veoma interesantan proces
koji možemo posmatrati u svojoj praksi. Da li se osećaj „ja“ ikada javi sam od sebe ili je uvek
uparen sa nekim osećajem nastalim na osnovu kontakta? Osećaj sreće nas zapljusne i
odmah pomislimo: „Kako sam ja srećan!“ Ugledamo drvo i pomislimo: „Meni se dopada ovo
drvo“ Neko nas pohvali i pomislimo: „Kako sam ja pametan!“ itd.

Nastanak identiteta vodi do sledeće karike, a to je rođenje (đāti), mesta na kojem je taj
početni osećaj „ja“ toliko narastao i očvrsnuo da zaista imamo osećaj kao jesmo ta osoba
koju smo počeli da zamišljamo, preuzeli smo novi identitet. Osvrnite se i pokušajte da
prebrojite koliko ste u poslednjih nekoliko dana imali različitih identiteta, u zavisnosti od
okolnosti, od toga sa kim ste bili u društvu ili kako ste se osećali. Sopstvo koje je ozbiljno i
poslovno na poslu, sopstvo koje je umiljato kada ste sa svojom decom i sopstvo koje je
možda ranjivo i nežno kada ste sa svojim roditeljima. Sopstvo koje je prilježan meditant i
ono drugo koje je malo lenjo i odlaže meditaciju za sutra. I šta se dogodilo sa svim tim
sopstvima? Nastala su i nestala, naravno. Jer sve što nastane mora i da nestane. I to je
sledeća i poslednja karika starost i smrt.

Tako smo od neznanja došli u dvanaestoj karici do starosti i smrti, a njima i čitavog okeana
patnje, okeana koji se naziva samsāra i u kojem plivamo iz života u život. No, Buda nije bio
fatalista i kao što je objasnio nastanak patnje, tako je objasnio i način njenog uklanjanja.
Sasvim logično, ako uklonimo neznanje, čitava ova građevina što nas vodi ka patnji ruši se
kao kula od karata, točak patnje se zaustavlja i patnja se zaustavlja.

4
„Kad vidi oblik okom, on ne oseća žudnju za njim ako je prijatan; niti oseća odbojnost ako je
neprijatan. Živi tako sa čvrsto ustaljenom sabranošću pažnje na telo, neograničenog uma i
razume onako kako zaista jeste oslobođenje uma i oslobođenje mudrošću, u kojem ta loša
mentalna stanja nestaju bez ikakvog ostatka. [11] Napustivši tako sviđanje i nesviđanje, koji
god osećaj da oseti – prijatan, neprijatan ili ni prijatan ni neprijatan – ne ushićuje se on tim
osećajem, ne prihvata ga oberučke, niti ga čvrsto drži. [12] Čineći tako, u njemu nestaje
ushićenje osećajima. A sa nestankom ushićenja osećajima nestaje vezivanje. Sa nestankom
vezivanja, biće [nestaje]; sa nestankom bića, nestaje rođenje; sa nestankom rođenja, starost i
smrt, tuga, naricanje, bol, žalost i očaj nestaju. Tako nestaje čitav ovaj okean patnje.“ (MN 38,
Maha-tanhasankhaya sutta)

I točak počinje da se okreće u drugom pravcu, pretvarajući se u točak razumevanja, koji nas
nosi sve bliže slobodi od patnje, nibbāni/nirvani. U tome i jeste značaj sabranosti, svesnosti,
posmatranja i učenja na osnovu tog posmatranja sopstvenog iskustva. Jer nas samo znanje,
viđenje stvari kakve jesu može osloboditi patnje, dovesti u stanje koje je Buda nazvao
slobodom od ropstva, slobodom od patnje, nibbānom.

Sem ove kratke definicije, sloboda od patnje, nibbānu je vrlo teško definisati, opisati, jer je
ona izvan uobičajenog iskustva, našeg dosadašnjeg iskustva, a onda i izvan jezika kojim se
služimo. Dakle, kako opisati nešto za šta ne postoje reči? Sam Buda ju je zato najčešće
opisivao govoreći šta ona nije: nerođeno, nestvoreno, nenastalo, Možda zato nije slučajno
da su budistički učitelji često posezali za jezikom poezije. Setimo se samo divnih japanskih
haikua! Druga poteškoća sa nibbānom je da je mnogi budisti smatraju nečim toliko
uzvišenim i dalekim, da je skoro nemoguće dostići je. Treće, nibbāna nije nekakav budistički
raj, mesto na koje stižu najistrajniji, već je reč koju koristimo da opišemo jedno iskustvo.
Kada je srce oslobođeno svih mrlja i u skladu sa prirodnim poretkom stvari, ono doživljava
savršeni mir, radost i zadovoljenost. I upravo to je stanje nibbāne – ispunjenje najvećeg
ljudskog potencijala, potencijala koji postoji u svakom od nas, bez obzira na socijalni status,
poreklo ili veru.

–––––––
Tekstovi i audio zapisi iz ove serije: http://srednjiput.rs/praksa/pregled
Sajt Društva Srednji put: www.srednjiput.rs
Srednji put–Meditacija u Novom Sadu, na Facebooku:
https://www.facebook.com/groups/149831358445111/

Informacije o kursevima koje ovog leta organizuje „Srednji put“ možete naći ovde:

http://srednjiput.rs/kurs-info/

5
6
7
Joga klub Hipokrat Theravada budističko društvo „Srednji put“
Novi Sad, Stratimirovićeva 6 Novi Sad-Beograd

Branko Kovačević
BUDA NAS JOŠ UVEK PODUČAVA (6)
26. mart 2016.

NIRVANA/NIBBĀNA

Nirvana na sanskritu ili nibbāna na paliju jeste reč kojom se opisuje krajnji cilj budističkog puta
samosavršavanja ili samopročišćenja. Naravno, na našem putu vežbanja možemo imati mnogo
međustanica i isto toliko ciljeva, ali na kraju, svi oni treba da nas dovedu do konačnog cilja. A šta
je u stvari taj cilj?

Poteškoća sa pojmom nirvana/nibbāna jeste u tome što je njegovo značenje izvan moći reči da ga
opišu, jer je i nirvana izvan našeg svakodnevnog iskustva. Druga poteškoća jeste da mnogi budisti
nirvanu vide kao nešto toliko daleko, toliko uzvišeno, da mi skoro da i nismo dovoljno vredni da
pokušamo da ga dosegnemo. Ili, pak, vide nirvanu kao nekakv magloviti, nedovoljno definisani cilj
kojem težimo, ali ni sami ne znamo na koji tačno način. I to je u stvari preslikavanje našeg
standardnog načina razmišljanja: nešto nemamo sada i ulažemo napor da do toga dođemo.
Dakle, ako radimo dovoljno naporno, pridržavamo se pravila morala, marljivo meditiramo,
posvetimo svoj život praksi, tada možda budemo nagrađeni time što dostignemo nirvanu – iako
nismo baš sigurni šta je to.

Ađan Ča je kao definiciju nirvane koristio sintagmu „stvarnost ne-prianjanja“: življenje u

stvarnosti ne-prianjanja. I na taj način je stavljamo u određeni kontekst, jer je naglasak na
probuđenju za to kako se vezujemo i čvrsto držimo čak i za pojmove kao što je „nirvana“ ili
„budizam“ ili „meditacija“ itd.

Često se kaže da Budin pust jeste nevezivanje. Ali to onda često postane samo još jedna fraza za
koju se vežemo. I u tome je trik: bez obzira koliko snažno pokušavamo da proniknemo u njezino
značenje, završimo totalno zbunjeni, upravo zbog ograničenja samoga jezika i percepcije.
Moramo da odemo iza jezika i percepcije. A jedini način da odemo iza svojih misaonih i
emocionalnih navika jeste sabranost, to da jesmo svesni svojih misli, da jesmo svesni svojih
emocija. Buda to stanje metaforički naziva „ostrvo dalje od kojeg ne možete otići“.

Kada počnu da meditiraju, ljudi najčešće imaju jednu osnovnu zabludu, koju nikada ne dovode u
pitanje: „Ja sam neko ko se vezuje i imam mnogo želja i žudnji; zato moram da marljivo vežbam,
kako bih se oslobodio želja, prestao da se vezujem za stvari. Ne bi trebalo za bilo šta da se
vezujem.“ Odatle obično krećemo. Ali mnogo puta rezultat je razočarenje, jer je naša praksa
zasnovana na vezivanju za jednu ideju. I na kraju možda konačno shvatimo da bez obzira koliko
se upinjemo da se oslobodimo želje ili konfuzije, da se ne vežemo za bilo šta, bez obzira šta da
radimo – postanemo monah, odemo u pećinu, sedimo satima ili pohađamo 101. kurs meditacije
– na kraju osetimo razočarenje, jer ona bazična obmana gledanja u budućnost, a ne u sadašnjost,
nikada nije bilo prepoznata.

Drugi put jeste put sabranosti, prepoznavanja stanja takvih kakva zaista jesu, sada. Jednostavno
uočavamo i priznajemo njihovo postojanje, ali ih ne ocenjujemo, kritikujemo ili hvalimo.
Dopuštamo im da budu, i onim pozitivnim i onim negativnim. I kako sve više stičemo poverenje u
taj put sabranosti, malo-pomalo počinjemo da živimo u stvarnosti „ostrva dalje od kojeg ne
možete otići“. Kada smo na taj način stalno usmereni ka sadašnjem trenutku, učimo isto tako da
preispitujemo sopstvene pretpostavke, od kojih je jedna i ta: „Ja sam neko ko treba nešto da
učini kako bi u budućnosti postao probuđen“. Prepoznavši je kao nešto što smo sami stvorili,
svesnost zna i da je to nastalo na osnovu neznanja, nerazumevanja. Kada to do kraja shvatimo,
prestajemo da stvaramo pretpostavke.

Put svesnosti me znači pravljenje vrednosnih sudova o mislima, emocijama, rečima ili
postupcima. Svesnost je prepoznavanje tih stvari do kraja – da su one to što jesu, u tom trenutku.
Na taj način, posledična karma prošlih postupaka i reči koja se javlja u sadašnjosti biva potpuno
prepoznata, ali bez stvaranja nove, bez stvaranja novog problema od svega toga. To je ono što
jeste. Ako to prepoznamo i dopustimo stvarima da nestanu u skladu sa svojom prirodom, taj
prestanak nam obezbeđuje jedan sve veći osećaj poverenja u praksu ne-vezivanja i puštanja da
stvari idu svojim prirodnim tokom.

Vezanosti koje imamo, čak i za dobre stvari kao što je recimo budizam, možemo takođe
posmatrati kao vezanosti koje nas čine slepima. To ne znači da treba da okrenemo leđa budizmu.
Dovoljno je da vezanost prepoznamo kao vezanost i da je stvaramo vođeni neznanjem. Kako
uvek iznova promišljamo o svemu ovome, sklonost ka vezivanju polako slabi i stvarnost ne-
vezivanja, ne-prianjanja, ukazuje nam se kao ono što nazivamo nirvana.

Ako na sve to gledamo na ovaj način, nirvana je ovde i sada. Ona nije nešto što nas možda čeka, a
možda i ne, u nekoj dalekoj budućnosti. Ta stvarnost je ovde i sada. Ona je vrlo jednostavna, ali
izmiče rečima. Nju ne možete nikome darovati, niti čak prepričati, nju jedino svako sam za sebe
može upoznati.

I kako počinjemo da razumemo ili prepoznajemo ne-vezivanje kao Put, to nas može vrlo duboko
uznemiriti, čak uplašiti. Može nam se učiniti kao da je reč o nekakvom poništavanja, uništenju:
sve za šta sam mislio da jesam u ovome svetu, sve što sam smatrao stabilnim i stvarnim, počinje
da se kruni i to može biti zastrašujuće. Ali ako imamo dovoljno poverenja da ostanemo sa tim
emocionalnim reakcijama i dopustimo stvarima da nastanu i nestanu, da se pojave i iščeznu u
skladu sa svojom prirodom, tada pronalazimo svoju stabilnost ne u tome što smo postigli ili
dosegli, već u tome da jesmo – da jesmo sabrani, svesni, prisutni, budni.

–––––––
Tekstovi i audio zapisi iz ove serije: http://srednjiput.rs/praksa/pregled
Sajt društva Srednji put: www.srednjiput.rs
Srednji put–Meditacija u Novom Sadu, na Facebooku:
https://www.facebook.com/groups/149831358445111/
Joga klub „Hipokrat“ Theravada budističko društvo „Srednji put“
Novi Sad, Stratimirovićeva 6 Novi Sad-Beograd

Branko Kovačević
BUDA NAS JOŠ UVEK PODUČAVA (7)
23. april 2016.

BUDISTIČKA MEDITACIJA

Do sada ste o budističkoj meditaciji naučili makar jednu stvar, a to je da je njen ključ ono što se na
kanonskom jeziku pāli naziva sati, a što možemo prevesti kao sabranost, svesnost, prisutnost,
budnost. Za većinu ljudi, biti svestan znači da znaju šta se oko njih događa na generalnom planu. U
kontekstu budističke meditacije, ovo međutim znači „probuditi se“, postati vrlo senzitivan, znati,
osećati, živeti svaki trenutak u njegovom čistom obliku, registrovati boje i forme, zvukove, teksturu
onoga što dodirujemo, mirise, tendencije i sklonosti unutar sebe, a opet odupreti im se tako da ne
počnu da nas kontrolišu. Jer onoga trenutka kada smo u vlasti tih naviknutih, slepih,
nepromišljenih reakcija, kada počinjemo da se ponašamo poput robota, tada počinjemo i da
radimo stvari kojima povređujemo i sebe i druge, tada počinjemo da stvaramo sopstvenu patnju. I
upravo glavni cilj budističke meditacije jeste da se zadržimo na čvrstom tlu ispravnog razumevanja,
mudrosti i saosećanja.

Meditacija je veliki protivotrov našem slepilu, neznanju, ona nam omogućuje da sebe vidimo
onakvim kakvi zaista jesmo, kao da stojimo pred velikim ogledalom. Nijedan deo nas ne ostaje
skriven. Ali samo pod jednim uslovom. Da je zaista i praktikujemo. Redovno i sa ispravnim stavom,
otvorenog uma. U praksi to znači da koliko god je moguće više, tokom dana, nastojimo da budemo
svesni svojih postupaka, namera koji stoje iza njih, emocionalnih stanja, mentalnih i fizičkih
reakcija na situacije u kojima se nađemo. Ulažemo napor da se setimo da budemo svesni, što nije
nimalo lako. Pogotovo u početku. A kada svega toga postanemo svesni, ne vezujemo se za to, niti
ga grabimo, niti odgurujemo, već pre puštamo da nasumične misli koje nam stalno naviru,
unutrašnji komentari i emotivna stanja idu svojim prirodnim tokom.

Sedeća meditacija
Formalna meditacija znači da smo tokom dana odvojili posebno
vreme za meditaciju. Obično to radimo u sedećem položaju, na
podu ili na stolici, na mestu koje je dovoljno mirno da nas ukućani
neće uznemiravati. Zato je najbolje da ih obavestite šta radite i
zamolite da narednih 20 minuta nekako prožive bez vas. Ako
ostatak porodice misli da se otkačeni, super! Potvrdite njihove
najcrnje slutnje. Odsedite tih 20 minuta u potpunoj tišini i bez
gledanja u mobilni. To će za njih biti definitivan dokaz  Vrlo važno
je, takođe, da ne osećate krivicu što se odvojili to vreme samo za
sebe. Zaslužili ste ga. Ono će vam doneti veliku koristi. Ali i onima koji vas optužuju da ste sebični
ili da bežite od stvarnosti. Ne dajte se lako pokolebati.
Trajanje
Unapred odredite koliko dugo ćete sedeti. Inače ćete stalno razmišljati koliko je već prošlo, da li
treba da prekinete i slično. Umesto toga, podesite tajmer na svom mobilnom i stavite ga iza leđa.
Kad dođe vreme, on će vas opomenuti da je vaša formalna meditacija za taj dan završena. Na
početku se ne opterećujte dužinom sedenja. Krenite sa onim brojem minuta za koji ste uvereni da
možete da sedite makar 5-6 puta nedeljno. To može biti i 10 minuta. A onda, postepeno, recimo
svake dve nedelje, povećavajte vreme za po pet minuta, sve dok na kraju ne dođete do 45 minuta.
I tu se zaustavite. Ne pretvarajte meditaciju u olimpijadu i takmičenje ko će duže sedeti. Dužina
sedenja nije znak napretka, već kvalitet sabranosti u svakom trenutku tog sedenja.

Kada?
Koje je najbolje vreme za meditaciju? Za neke je to prva stvar koju urade kada ustanu. Za druge,
poslednja stvar pred spavanje. Osluškujte sebe i pronađite svoje najbolje vreme, što će naravno
zavisiti i od vašeg dnevnog rasporeda, kao i rasporeda vaših ukućana. Ako vam je tako lakše, jer
nemate dovoljno vremena u jednom komadu, sedite kraće, dva puta dnevno. Sve u svemu,
meditirajte kada možete, kada nećete biti pod stresom zbog vremenske stiske.

Počnite
Zauzeli ste udoban položaj, leđa su prava, ramena opuštena, ruke leže u krilu ili su na kolenima, oči
zatvorene. Telo je OK. Ali šta je sa umom? Je li miran ili uznemiren? Pun iščekivanja? Brblja li i
dalje o prošlosti, budućnosti, brigama ili maštarijama? Fokusirajte pažnju na dah, osetite kako
udišete i kako izdišete. Možete brojati svaki izdah, od 1 do 10, a onda unazad na svaki izdah
odbrojite od 10 do 1. Ako se zabrojite, jednostavno krenite ponovo od 1. Budite uvek spremni da
sebi oprostite grešku i krenete ispočetka. Ne budite frustrirani ako brojanje ne ide glatko. Ono je
samo alatka, koja zapravo treba da vam pokaže stanje i način funkcionisanja vašeg uma.

Pre ili kasnije, um će se umiriti, makar i za nekoliko trenutaka. Ti trenuci jasnoće jasno će vam
ukazati na važnost razvijanja koncentracije na ovaj sasvim nekomplikovan način. Prvo, kada u umu
postoji mir, tada u njemu ne može nemira i to je veliko olakšanje, makar bilo i za nekoliko
trenutaka. Drugo, unutrašnji mir na ovakav način razvijen, sposoban je da rastvori svako negativno
stanje uma, da učini da ga vidimo na jedan sasvim drugačiji, objektivniji način. Zato se za
budističku meditaciju može reći da je suočavanje sa dubokim i stvarnim problemima, te da se oni
kroz nju transformišu u nešto pozitivno i kreativno, sam problem postaje sredstvo učenja i
oslobađanja.

U nekom trenutku, kada se um dovoljno umiri i stabilizuje, možemo pokušati da dah postavimo
kao sekundarni objekat pažnje i postanemo svesni svega drugog u našem iskustvo što nam
promiče pred očima: telesne senzacije, zvukovi, mirisi, emocije, misli… Neka se um otvori.
Posmatramo, ali nastojimo da ne budemo uvučeni u to što posmatramo, da se sa njime ne
identifikujemo. Dopustimo svakom od tih fenomena da ostvari svoju funkciju i potom nastavi
svojim prirodnim putem. Ako se za bilo šta od toga vežemo, počnemo da ga „popravljamo“ i
ispravljamo, tada nikada nećemo biti slobodni. Nevezivanje za bilo kakve senzacije – prijatne ili
neprijatne – put je ka sreći spokojstva i slobode.

–––––––
Tekstovi i audio zapisi iz ove serije: http://srednjiput.rs/praksa/pregled
Sajt društva Srednji put: www.srednjiput.rs
Srednji put–Meditacija u Novom Sadu, na Facebooku:
https://www.facebook.com/groups/149831358445111/
Joga klub „Hipokrat“ Theravada budističko društvo „Srednji put“
Novi Sad, Stratimirovićeva 6 Novi Sad-Beograd

Branko Kovačević
BUDA NAS JOŠ UVEK PODUČAVA (8)
14. maj 2016.

SANGHA ILI DUHOVNA ZAJEDNICA

Do sada smo govorili o raznim vidovima budističke prakse, ali kao što i sami znate, vrlo je teško
vežbati sam. Zato je pored Bude i samog učenja (Dhamma), treće utočište i oslonac koji ima svaki
budista zapravo sangha ili duhovna zajednica svih onih koji idu istim putem ka probuđenju. Svi su
oni nama oslonac, inspiracija i ohrabrenje, kao što smo i mi njima. No, kod nas na Zapadu, valjda
zato što ne postoji mnogo ni manastira, a ni grupa nezaređenih budista, nekako ispada da se
mnogo više ističu prva dva utočišta: Buda i Dhamma. Ljudi su obično zainteresovani za biografiju
učitelja ili samo probuđenje, kao i za detalje prakse, nego za važnu ulogu koju za tu praksu ima
zajednica.

Istorija budizma na Zapadu je zanimljiva i mogu se uočiti različite faze, od kojih je poslednja
eksplozija interesovanja za vipassanu ili budističku meditaciju uvida. No, ako je moguće
predviđati šta je sledeće, onda bi se moglo reći da će naredni važan period te istorije biti sve veće
povezivanje individualnih „ostrva prakse“ i jačanje osećaja zajedništva. Na taj način će sangha
uspostaviti balans sa Budom i Dhammom. I to je veoma važno za uspešan prenos budizma na
Zapad. Jer kao i kod tronošca, za njegovu stabilnost važan je svaki od tri oslonca.

Samostalno vežbanje može biti veoma zahtevno i teško. Zato što duhovna praksa predstavlja
laganu ili nekad ne tako laganu promenu sistema naših vrednosti i prioriteta. A vrednosti kao što
su zadovoljenost, mir, velikodušnost, strpljivost i saosećanje, kao najvredniji plodovi te prakse,
mogu biti u sukobu sa vrednostima materijalizma i potrošačkog mentaliteta, kao što su nezajažljiva
ambicija, egoizam i agresivnost, koje u velikoj meri vladaju našom civilizacijom. Zato zajednica onih
koji praktikuju Dhammu nudi uzajamnu potporu za življenje u skladu sa drugačijim, duhovnim
vrednostima.

Isto tako, duhovna praksa u zajednici znači da ta zajednica postaje reper, merilo i ogledalo za nas,
jer mi sebe bolje razumemo kroz odnose sa drugima koji rade isto što i mi. Svaki od članova
zajednice kroz interakciju u različitim situacijama može postati naš učitelj, a naročito to važi za
iskusnije članove, koji su na putu nešto ispred nas. U ogledalu koje oni drže pred nama mnogo se
jasnije uočavaju naši egoistični porivi, intelektualno slepilo i slepa emocionalna reaktivnost, do kto
nije slučaj sa nama bliskim osobama, koje često iz najbolje namere te „neravnine“ ublažavaju i
umanjuju, ulepšavajući naše osobine i održavajući nas u duhovnom dremežu.

Naravno, svaka zajednica ima svoju unutrašnju dinamiku i vrlo su moguća neslaganja, animoziteti,
jer nam se ne dopada nešto što je neko rekao ili uradio. Ali budistički pristup takvim slučajevima je
malo drugačiji nego u nekim drugim duhovnim zajednicama. Naima, sangha je mesto gde bilo ko
može da dođe i vežba. Ako se nakon izvesnog vremena pojavi neki konflikt, ne ekskomuniciramo tu
osobu automatski, već radije koristimo tu situaciju za produbljivanje prakse, unoseći još više
svesnosti u istraživanje samog konflikta. Nastojimo da uočimo sopstvene vezanosti, strahove,
projekcije i konfuziju, koje je određena osoba samo olakšala da isplivaju na površinu. Ujedno se
trudimo da uočimo priliku za izmirenje, za ispoljavanje poštovanja tuđe individualnosti i stvaranje
prostora za razlike do granica koje ne ugrožavaju sam smisao formiranja zajednice. Na taj način
sangha postaje, ili nastoji da to postane, sigurno mesto da svako od nas bude ono što jeste, jer je
to osnovni preduslov da budistička praksa bude zaista delotvorna.

Iz potpuno istih razloga sangha je sigurno mesto za eksperimente sa novim načinima življenja.
Kako praksa opušta naše nesigurnosti i automatske obrasce ponašanja, sangha može biti, na
primer, mesto na kojem neko ko ima poriv da neprekidno govori nastoji da govori manje, a sluša
više. Ili suprotno, neko ko ima strah od govorenja pred grupom ljudi, postepeno istražuje načine na
koji će sa sve manje nesigurnosti i straha verbalno izražavati svoje misli i emocije. Dovoljno je da
tome priđemo kao jednom zanimljivom eksperimentu, u kojem dopuštamo sebi grešku, to da
budemo neuspešni, sve do trenutka kada kroz vežbanje grč i nesigurnost ne budu zamenjeni
spontanošću i radošću.

Ulaskom u duhovnu zajednicu, mi ujedno prihvatamo i određeni set osnovnih vrednosti oko kojeg
je ona formirana. Te vrednosti mogu biti za nas velika inspiracija, pogotovo ako nisu tek puka
teorija, već vidimo da stariji članovi te zajednice predstavljaju njihovo živo otelovljenje, postupaju
u skladu sa onim što govore. Ali često se dogodi da isti set vrednosti bude i neka vrsta tereta,
bremena za nas, pogotovo ako smo tek na početku. Tako, recimo, u budističkoj zajednici veoma
visoko se vrednuju blagonaklonost i saosećanje. I što je to izraženije, to je veći stepen u kojem
recimo bes i animozitet prema drugome počinjemo da potiskujemo. Nastojimo da ih ne
ispoljavamo javno, ponekad nećemo čak ni sami sebi da priznamo njihovo postojanje. One postaju
naša senka. I upravo je praksa sabranosti protivotrov za tu senku. Ako postajemo svesniji
sopstvenog tela, osećanja i misli, postajemo i sve iskreniji u vezi sa svojim unutrašnjim, ali i
socijalnim životom.

Na kraju, kao što svi to dobro znamo, čitav naš život sastoji se od najrazličitijih interakcija sa
drugim ljudima i mi sebe upoznajemo upravo kroz njih. Posmatrano kroz prizmu budističke prakse,
uvek vodimo računa da osvestimo ono što mi unosimo u svaku od tih interakcija. Na koji način se
predstavljamo drugim ljudima? Kako priželjkujemo da nas oni vide? A na koji način mi njih
doživljavamo? Tako možemo reći da naša praksa ima dva pola. Jedan je formalna meditacija, kada
se fokusiramo na sebe i svoj doživljaj stvarnosti, tražimo svoj unutrašnji balans. To je susret sa
samim sobom. Drugi je pol je susret sa drugim, naše delovanje unutra duhovne, ali i svake druge
zajednice. I jedan i drugi pol su izvanredna prilika za učenje i otkrivanje, a naš osnovni zadatak
jeste da ih dovedemo u ravnotežu. Kad smo to jednom uspeli, na čudesan način sve oko nas dolazi
u ravnotežu i čitav naš život postaje prožet mirom i srećom. A sve to zahvaljujući onom prvom
koraku, odluci da postanemo član zajednice i istrajno istražujemo puteve svog duhovnog razvoja.

–––––––

Tekstovi i audio zapisi iz ove serije: http://srednjiput.rs/praksa/pregled

Sajt društva Srednji put: www.srednjiput.rs
Srednji put–Meditacija u Novom Sadu, na Facebooku:
https://www.facebook.com/groups/149831358445111/
Joga klub „Hipokrat“ Theravada budističko društvo „Srednji put“
Novi Sad, Stratimirovićeva 6 Novi Sad-Beograd

Branko Kovačević
BUDA NAS JOŠ UVEK PODUČAVA (9)
11. juni 2016.

BUDISTIČKI RITUALI

Rituali, kao bitan elemenat ljudskog života, imali su značajnu ulogu u okviru budističke prakse još od
vremena Bude. Rituali su specifična vrsta jezika, koja izražava različite dimenzije naše ljudske prirode,
uključujući naše odnose sa drugima, naše razumevanje sopstvenog položaja u ovome svetu, kao i naš
duhovni život. Rituali učinjeni sa drugima su izraz naših zajedničkih vrednosti, a značajni su i za
stvaranje osećaja zajedništva, međusobnog podržavanja i sigurnosti. Kao način da budemo sabrani, oni
donose povećanu svesnost prema onim vidovima našeg iskustva na koje je naročito važno da obratimo
pažnju. Rituali često uključuju simboliku i u vezi su sa našim podsvesnim. A kada se često ponavljaju,
oni oblikuju samu našu prirodu.

Ritual su po mnogočemu slični poeziji, pozorištu ili plesu, a naročito po tome što bude emocije,
razvijaju intuiciju i otvaraju nove perspektive. Zato što dodirnu više aspekata našeg uma/srca nego
recimo jednostavno pričanje ili didaktičko objašnjenje, oni slično umetnosti mogu veoma obogatiti
naše živote i angažovati naše celokupno biće. U isto vreme, potvrđuju naše vrednosti, ciljeve i put
kojim želimo da idemo u životu. Ovo je veoma važno kada zbog drugih životnih okolnosti postoji
opasnost da zaboravimo na ono što nam jeste važno. Zato na važnim životnim raskrsnicama ljudi često
obeležavaju novi početak nekakvim ritualom (proslava rođendana ili Nove godine, venčanje ili useljenje
u novi dom), ponekad praćenim davanjem zaveta samom sebi.

Zanimljiv način da razumemo vrednost rituala jeste posmatranje kako on može pomoći deci da se
osete sigurnijim i zaštićenijim. Svakodnevni rituali, kao recimo kada roditelj detetu čita priču uveče,
daju osećaj familijarnosti i regularnosti u životu, koji mlado biće inače doživljava kao nešto što je
zbunjujuće i prebrzo se menja.

Kada su u pitanju budistički rituali, mi na Zapadu smo vrlo hitri u tome da ih odbacimo kao nešto
nevažno, gubljenje vremena kada nas u stvari očekuje „pravi“ rad na sebi. Takvo gledište previđa da su
rituali podjednako važna praksa kao i meditacija. Za neke budiste, rituali su bili i jesu primaran način
unutrašnje transformacije. Na primer, kao jedan od najčešćih budističkih rituala, klanjanje može biti
veoma moćno sredstvo, time što budi u nama i učvršćuje osećaj zahvalnosti, poštovanja, poniznosti i
sposobnosti da izađemo iz čvrstog i uskog oklopa egocentrizma.

U budizmu postoji lista stvari za koje se vezujemo. Jedan od termina na toj listi je sīlabataparāmāsa,
što se obično prevodi kao „vezanost za pravila i rituale“. To je navelo neke budiste da potpuno odbace
rituale. Ali Budina briga ovde je bila vezanost, a ne sami rituali. A vezanost postoji onda kada mislimo
da će samo obavljanje rituala doneti oslobođenje uma i sreću. Osloniti se samo na njih na putu
oslobođenja jeste prepreka oslobođenju. I to vrla opasna, jer je zapravo ne vidimo. Sa druge strane,
religijski rituali i prakse mogu imati važnu ulogu, jer pripremaju teren u nama za duboko napuštanje
vezanosti, rastvaranje ega, što je ključni preduslov oslobođenja. Sem toga, oni jačanju našu povezanost
sa Dhammom, Učenjem, a to nam pomaže da ostanemo na putu i u situacijama kad je na njemu
izazova više od nagrada.

Vrste budističkih rituala su:

1. Uzimanje utočišta. Ovo je verovatno najvažniji ritual koji nas povezuje sa Dhammom. To je
najstariji i najrašireniji ritual, posmatrajući sve današnje budističke tradicije.
2. Paljenje sveća i mirisnih štapića.
3. Recitovanje delova budističkog kanona ili mantri.
4. Uzimanje pravila vrline, pet ili osam.
5. Darivanje (dana). Često su to voće ili cvetovi, koji se postave na oltar.
6. Blagosiljanje. Obično monasi blagosiljaju one koji dođu u manastir.
7. Posvećivanje zasluga
8. Služba pri pogrebu
9. Zaređenje
10. Hodočašće na sveta budistička mesta.

Mi naravno možemo da stvorimo sopstvene rituale, koji najbolje izražavaju naše razumevanje života,
sklonosti i ciljeve. Kako god da ih konstruišemo, da bi bili efikasni, najbitnije je da ih radimo svim srcem
i umom. Svako oklevanje i sumnja bitno umanjuju ili blokiraju njihovu delotvornost, te ih je tada
najbolje ni ne raditi. Takođe, dobro je ako ritual ima prepoznatljivu bazičnu strukturu, naročito oni koji
nisu trenutni (kao recimo klanjanje), to jest traju izvesno vreme. Ta struktura može biti sledeća:

1. Početak rituala. Primarna funkcija mu je da jasno odvoji ritual od ostalih, uobičajenih aktivnosti.
Time se fokusiramo na ono što nas očekuje. To odvajanje se postiže tako što koristimo poseban prostor
za ritual, recimo imamo oltar u kući, ili posebno vreme za njega. Takođe, učesnici rituala mogu sesti u
krug ili se oglasi zvono. Još jedna opcija je da se kaže nešto u vezi sa onim što sledi ili jednostavno
prestane razgovor i učesnici provedu nekoliko minut u tišini. Okrenut je novi, čist list i ritual može da
počne.

2. Sredina rituala. Ovo se naziva periodom tranzicije, napuštanja dotadašnjeg identiteta i načina
postupanja i započinjanja nečeg novog. Tokom njega učesnici su otvoreni i spremni da čuju ili učine
nešto drugačije: da se sete onoga što smatraju svetim, daju zavet, ostave nešto iza sebe, počnu proces
isceljenja, pripreme se za ono što nailazi u životu, proslave nešto ili prime mudrost učenja.

3. Kraj rituala. Kada je glavni cilj rituala postignut, korisno je ostaviti malo vremena da se učesnici
fokusiraju za njegovo okončanje i proširivanje efekata rituala i na život koji je privremeno bio prekinut.
U tu svrhu nije retko da učesnici dobiju neki predmet, koji će ih i nadalje podsećati na cilj rituala. Kraj je
takođe vreme osluškivanja efekata rituala i potvrđivanja njegove delotvornosti. U budizmu je najčešći
element deljenje zasluga, odnosno eksplicitno izražavanje namere da se koristi od rituala prošire i na
druga živa bića, zatim zvono, završno klanjanje ili izgovaranje reči „Sadhi, sadhu, sadhu“ („Odlično,
odlično, odlično“)

–––––––

Tekstovi i audio zapisi iz ove serije: http://srednjiput.rs/praksa/pregled

Sajt društva Srednji put: www.srednjiput.rs
Srednji put–Meditacija u Novom Sadu, na Facebooku:
https://www.facebook.com/groups/149831358445111/
POSVEĆIVANJE PRAKSE (pāli)
[Yo so]* bhagavā arahaṃ sammā-sambuddho,
svākkhāto yena bhagavatā dhammo,
supaṭipanno yassa bhagavato sāvakasaṅgho,
tammayaṃ bhagavantaṃ sadhammaṃ sasaṅghaṃ,
imehi sakkārehi yathārahaṃ āropitehi abhipūjayāma.
Sādhu no bhante bhagavā sucira-parinibbutopi,
pacchimā-janatā-nukampa-mānasā.
Ime sakkāre duggata-paṇṇākāra-bhūte paṭiggaṇhātu,
amhākaṃ dīgharattaṃ hitāya sukhāya.
Arahaṃ sammā-sambuddho bhagavā,
buddhaṃ bhagavantaṃ ābhivādemi.
[Svākkhāto] bhagavatā dhammo,
dhammaṃ namassāmi.
[Supatipanno] bhagavato sāvakasaṅgho,
saṅghaṃ namāmi.
------------------------------------
* Naslovi se ne izgovaraju. a delove u uglastim zagradama izgovara samo onaj ko
predvodi recitovanje.
POSVEĆIVANJE PRAKSE (prevod)
[Onom koji je] Blažen, plemenit, potpuno probuđen,
Učenju, koje je tako dobro izloženo
i učenicima Blaženog koji vežbaju ispravno,
tom troma -- Budi, Dhammi i Sanghi --
najiskrenijeg srca iskazujemo poštovanje.
Dobro je za nas da je Blaženi dostigavši oslobođenje,
imao saosećanja i za kasnije generacije.
Neka ove jednostavne reči budu prihvaćene,
na našu trajnu dobrobit i sreću.
Plemenitom, potpuno probuđenom i Blaženom,
(klanjanje) iskazujem poštovanje Budi Blaženom. (klanjanje)
[Dobro izloženom] Učenju Blaženog --
(klanjanje) klanjam se Dhammi. (klanjanje)
[Onima koji vežbaju ispravno] Učenicima Blaženog --
(klanjanje) klanjam se Sanghi. (klanjanje)
Uvodni stih (pāli)
(Handa mayaṃ buddhassa bhagavato pubbabhāga-namakāraṃ karomase.)
[Namo tassa] bhagavato arahato sammā-sambuddhassa. (3 puta)
Podsećanje na Budu
(Handa mayaṃ buddhānussatinayaṃ karomase)
[Taṃ kho] pana bhagavantaṃ evaṃ kalyāṇo kittisaddo abbhuggato,
itipi so bhagavā arahaṃ sammāsambuddho,
vijjācaraṇa-sampanno sugato lokavidū,
anuttaro purisadammasārathi,
satthā deva-manussānaṃ Buddho bhagavāti .
Podsećanje na Dhammu
(Handa mayaṃ dhammānussatinayaṃ karomase.)
[Svākkhāto] bhagavatā dhammo,
sandiṭṭhiko akāliko ehipassiko,
opanayiko paccattaṃ veditabbo viññūhi ti.
Podsećanje na Sanghu
(Handa mayaṃ saṅghānussatinayaṃ karomase.)
[Supaṭipanno] bhagavato sāvakasaṅgho,
ujupaṭipanno bhagavato sāvakasaṅgho,
ñāyapaṭipanno bhagavato sāvakasaṅgho,
sāmīcipaṭipanno bhagavato sāvakasaṅgho.
Yadidaṃ cattāri purisayugāni aṭṭha purisapuggalā,
esa bhagavato sāvakasaṅgho.
Āhuṇeyyo pāhuneyyo dakkhiṇeyyo añjali-karaṇīyo,
anuttaram puññakkhettam lokassā ti.
---------------------------------------------
Završni stihovi
Arahaṃ sammā-sambuddho bhagavā,
buddhaṃ bhagavantaṃ ābhivādemi. (klanjanje)
[Svākkhāto] bhagavatā dhammo,
dhammaṃ namassāmi. (klanjanje)
[Supatipanno] bhagavato sāvakasaṅgho,
saṅghaṃ namāmi. (klanjanje)
Uvodni stih (prevod)
(Izgovorimo sada početne stihove poštovanja prema Budi.)
[Poštovanje] Blaženom, plemenitom i potpuno probuđenome. (3 puta)
Podsećanje na Budu
(Izgovorimo sada stihove podsećanja na Budu.)
[Dobra reč] o kvalitetima Blaženog ovako se proširila:
on je blažen, zaista plemenit, potpuno probuđenom,
savršenog ponašanja i razumevanja, srećan, znalac svetova,
savršeni učitelj onima ko žele da čuju poruku;
učitelj bogova i ljudi; on je probuđen i posvećen.
Podsećanje na Dhammu
(Izgovorimo sada stihove podsećanja na Dhammi.)
[Ovo učenje] Blaženi je dobro izložio,
vidljivo ovde i sada, vanvremeno, ohrabruje nas na istraživanje,
vodi ka nama samima, kako bi ga mudri razumeli svaki sam za sebe.
Podsećanje na Sanghu
(Izgovorimo sada stihove podsećanja na Sanghu.)
[Oni su učenici Blaženog] koji vežbaju ispravno,
koji vežbaju neposredno,
koji vežbaju pronicljivo,
oni koji vežbaju neporočno.
Četiri para ljudi, osam vrsti plemenitih bića,
to su učenici Blaženoga.
Takvi su dostojni darova, dostojni gostoprimstva, pohvala i poštovanja.
Oni su prilika za nenadmašnu dobrotu da nastane u ovom svetu.
-----------------------------------------
Završni stihovi
Plemenitom, potpuno probuđenom i Blaženom,
izražavam poštovanje Budi Blaženom. (klanjanje)
[Dobro izloženom] Učenju Blaženog --
klanjam se Dhammi. (klanjanje)
[Onima koji vežbaju ispravno] Učenicima Blaženog --
klanjam se Sanghi. (klanjanje)
Namo tassa bhagavato arahato sammāsambuddhassa. (3 X) Poštovanje Blaženom, plemenitom i potpuno probuđenome. (3 X)

Ti ratana Tri utočišta

Buddhaṃ saraṇaṃ gaććhāmi. Budu uzimam za utočište.

Dhammaṃ saraṇaṃ gaććhāmi. Istinu uzimam za utočište.
Saṅghaṃ saraṇaṃ gaććhāmi. Duhovnu zajednicu uzimam za utočište.

Dutiyampi buddhaṃ saraṇaṃ gaććhāmi. Po drugi put, Budu uzimam za utočište.

Dutiyampi dhammaṃ saraṇaṃ gaććhāmi. Po drugi put, Istinu uzimam za utočište.
Dutiyampi saṅghaṃ saraṇaṃ gaććhāmi. Po drugi put, Duhovnu zajednicu uzimam za utočište.

Tatiyampi buddhaṃ saraṇaṃ gaććhāmi. Po treći put, Budu uzimam za utočište.

Tatiyampi dhammaṃ saraṇaṃ gaććhāmi. Po treći put, Istinu uzimam za utočište.
Tatiyampi saṅghaṃ saraṇaṃ gaććhāmi. Po treći put, Duhovnu zajednicu uzimam za utočište.

Pañća sīla Pet pravila vrline

1. Pāṇātipātā veramaṇī sikkhāpadaṃ samādiyāmi. 1. Vežbam sebe u odustajanju od ubijanja živih bića.
2. Adinnādānā veramaṇī sikkhāpadaṃ samādiyāmi. 2. Vežbam sebe u odustajanju od uzimanja onoga što mi nije dato.
3. Kāmesumiććhāćāra veramaṇī sikkhāpadaṃ samādiyāmi. (krađa)
4. Musāvādā veramaṇī sikkhāpadaṃ samādiyāmi. 3. Vežbam sebe u odustajanju od nedoličnih seksualnih odnosa.
5. Surā-meraya-mađđa pamādaṭṭhānā veramaṇī sikkhāpadaṃ (preljuba)
samādiyāmi. 4. Vežbam sebe u odustajanju od nedoličnog govora
(laganje, ogovaranje, vređanje I naklapanje)
5. Vežbam sebe u odustajanju od uzimanja alkohola i droga
(svega što menja svest i iskrivljuje percepciju)
Joga klub „Hipokrat“ Theravada budističko društvo „Srednji put“
Novi Sad, Stratimirovićeva 6 Novi Sad-Beograd

Branko Kovačević
BUDA NAS JOŠ UVEK PODUČAVA (10)
9. septembar 2016.

ISTORIJA I ŠIRENJE BUDIZMA

Istorija Budizma počinje Budinim probuđenjem u Bodh Gayi i nastavlja se njegovim 45-godišnjim
propovedničkim životom, o kojem je bilo reči u ranijim predavanjima iz ovog ciklusa. Nasleđe koje je za
sobom ostavio, u vidu hiljada govora i raznih pravila za zajednicu monaha i monahinja, sakupljeno je na
prvom saboru u Rađagahi, neposredno posle Učiteljeve smrti (kraj IV veka pre n.e.) i tako je stvoren
budistički kanon, koji se smatra njegovom autentičnom zaostavštinom.

Posle Budine smrti, budizam se postepeno proširio čitavim indijskim potkontinentom, postavši njegova
glavna duhovna snaga. Ta snaga se ogledala u velikom broju probuđenih učitelja i mreži dobro uređenih
manastira, koji su predstavljali visoko razvijene duhovne i intelektualne sredine. Monasi su redovno putovali
između njih, povezujući ih u snažnu mrežu centara učenja ili Dhamme.

Kako se Dhamma širila do različitih delova Indije, počele su da se javljaju razlike u njenom razumevanju i
tumačenju, naročito u pogledu pravila monaškog života (vinaya). Zato je, otprilike vek posle prvog, održan u
Vesaliju i drugi budistički sabor, na kojem je oštro kritikovana praksa pojedinih monaških zajednica da
dopuštaju monasima primanje donacija u zlatu i srebru. Uprkos ovome i drugim naporima da se očuva
jedinstvo monaške zajednice (sangha), postepeno one postaju sve vidljivije, naročito među zajednicama koje
su međusobno geografski vrlo udaljene. To je na kraju neminovno dovelo i do pojave različitih škola.

Najortodoksnija među njima je sthaviravada (učenje starih), jer je u svom fokusu čvrsto držala stari ideal
arahanta (probuđenog monaha) i izvorno učenje Budino, onako kako je sačuvano u Tipitaki. Druga škola,
mahasanghika (velika zajednica) poricala je nepogrešivost arahanata. Nastojala je da oslabi autoritet
monaške elite i Dhammu više otvori za nezaređene. Po tome, kao i po određenim metafizičkim učenjima,
mahasanghika se može posmatrati kao preteča mahayane. Još jedna važna rana škola je sarvastivada ("sve
postoji"), sa svojim gledištem da prošli, sadašnji i budući realiteti postoje paralelno. Sve u svemu, do kraja III
veka pre n.e. razvilo se 18 budističkih škola, svaka sa svojim specifičnim gledanjem na doktrinarna i praktična
pitanja. Međutim, svaka je sebe smatrala delom jedne šire duhovne zajednice na čijem čelu je Buda, a tako su
ih videle i sve druge škole. Otuda nije bila retkost da monasi iz različitih škola žive u istom manastiru ili putuju
zajedno.

Prema sthaviravada tradiciji (kasnije poznatoj po svom pali nazivu – theravada), jedinoj od 18 škola koja se
održala do danas, treći budistički sabor sazvao je veliki imperator Asoka (vladao 275-232 pre n.e.) i na njemu
dao primat sthaviravada školi. Možda su zbog toga sarvastivadini postepeno počeli da se sele sve više na
zapad, gde su u Mathuri (140 km južno od današnjeg Delhija) formirali svoje snažno uporište, a odatle je
njihov uticaj krenuo dalje. Tokom vekova, dominirali su severozapadom Indije, uključujući Kašmir, kao i
dobrim delom Centralne Azije. Danas Vinaya tradicija ove škole živi unutar tibetanskog budizma.

Kralj Asoka bio je treći po redu imperator dinastije Maurya, koja je vladala skoro čitavim indijskim
potkontinentom, izuzev njegovog južnog vrha. Asokino prihvatanje Dhamme načinilo je od budizma državnu
religiju i izvorom osnovnih principa vladavine. To, kao i slanje misija na Zapad, među helenizovane državice
ostale posle raspada Aleksandrovog carstva, kao i na Šri Lanku i u jugoistočnu Aziju učinilo je da se širenje
budizma znatno ubrza. Pod Asokom ideali saosećanja i nenasilja postali su deo indijskog nasleđa, kroz
uspostavljanje miroljubivih odnosa sa susednim državama, otvaranje bolnica za ljude, ali i za životinje, gradnju
svratišta duž glavnih puteva za putnike itd. Tako je on do danas ostao idealom budističkog vladara i mnogi
budisti na njegovo vreme gledaju kao na zlatno doba.

Carstvo Maurya se uskoro raspalo, ali je Dhamma nastavila da bude dominantna sila širom Indije i prvim
vekovima naše ere. Tako je kralj Kaniska (I-II vek), čija je ogromna kušanska imperija, sa središtem u Gandhari,
obuhvatala severnu Indiju i dobar deo Centralne Azije, bio veliki zaštitnik Učenja i smatran drugim Asokom.
Pod njegovim pokroviteljstvom je održan četvrti budistički sabor i na njemu su ozvaničeni neki od važnih
komentara za kanonske tekstove, pisani uglavnom pod sarvastivada uticajem. Pod Kaniskom Dhamma je
uhvatila čvrst koren među narodima Centralne Azije, čije su države ležale na Putu svile. To je značilo da joj je
širom otvoren put prema Kini. Kušanska imperija je takođe bila središte budističke umetnosti, pa se tako i
danas divimo izuzetno elegantnim i skladnim kipovima Bude, načinjenim u Gandhari, pod helenskim
uticajima.

Izveštaji sa četvrtog sabora govore da su ga činili arahanti, predvođeni arahantom Paršvom, ali i bodhisattvom
Vasumitrom. I zaista, u to vreme, dakle početkom drugog veka, "put bodhisattve" ili mahayana (veliko vozilo)
škola se pojavila. U toj je formi Dhamma osvojila sever, uključujući Kinu, Koreju, Japan, Tibet i Mongoliju.

Najvidljivija manifestacija ove nove škole, ili pre pokreta, bio je novi talas sutri, tekstova za koje se tvrdi da
beleže izvornu Budinu reč, a da su do tada bili skriveni u drugim svetovima. čekajući pravi trenutak da se
pojave. Mahayana je stari ideal arahanta zamenila bodhisattvom. I dok su arahanti nastojali da okončaju
konfuziju u sebi, kako bi izašli iz večnog kruga preporađanja, a onda i patnje, bodhisattve su se zavetovale da
okončaju tu konfuziju, ali da ipak ostanu unutar kruga samsare sve dok i poslednje svešću obdareno živo biće
ne bude oslobođeno patnje. Tako se vizija duhovnog života proširila izvan kontrolisane granice manastira i
uključila čitav svet. U skladu sa tim, pojam "Buda" nije više bio ograničen na seriju istorijskih ličnosti, među
kojima je poslednji Siddhattha Gotama, već se odnosi i na fundamentalni, samostojni princip duhovne
budnosti ili probuđenja. Iako su nastavili da prihvataju staru Tipitaku, mahayanisti su je smatrali ograničenom
u izražavanju Budinog učenja.

Veliki učitelji oblikovali su mahayanu tokom prvih vekova naše ere. Najsjajniji među njima bio je Nagarđuna
(II-III vek), koji je svojim imenom povezan sa nagama (zmijskim božanstvima), koje su nastanjivale ona
područja za koja se tvrdilo da su u njima bile pohranjeni temeljni mahayanski teksti, prađnaparamita sutre.
Nagarđuna je rođen na jugu Indije i vremenom je postaje starešina Nalande, čuvenog budističkog
univerziteta, nedaleko od Rađagahe, budističkog uporišta tokom hiljadu godina. Nagarđunini komentari i
traktati izlažu učenje madhyamaka (srednji put) škole, jedne od dva glavna ogranka mahayane. Drugi veliki
učitelj bio je Asanga (IV vek), osnivač drugog ogranka, škole yogaćata, koja s efokusirala na iskustvo kao krajnji
princip.

Tokom većeg dela Gupta perioda (III-VI vek) Dhamma je neometano cvetala širom Indije. Međutim, u VI veku
invazije Huna pod kraljem Mihirakulom, uništile su na stotine budističkih manastira. To je bio ozbiljan udarac,
ali se Dhamma oporavila i još jednom procvetala, najviše na severoistoku Indije, po kraljevima iz dinastije
Pala (VIII-XII vek). Oni su bili patroni mnogim manastirima i podizali nove centre učenosti, kao što je
Odantapuri, na reci Gang, nekoliko kilometara od Nalande. Iako je theravada do VII veka već bila sasvim
nestala u Indiji, mahayana je nastavila da živi u ovom poslednjem periodu istorije budizma u Indiji, a javlja se i
nova forma budizma – poznata kao mantrayana, vađrayana ili tantra – i postaje dominantna.
Slično mahayani, vađrajana (dijamanstvo vozilo) bila je zasnovana na korpusu tekstova pripisivanih Budi, u
ovom slučaju poznatih kao tantra. Vađrajanisti su theravadu i mahayanu smatrali sukcesivnim fazama na
putu razvoja do tantre. Vađrayana je načinila još jedan korak dalje od mahayane u uključivanju sveta unutar
prakse, smatrajući da su sva iskustva, pa i ona vezana za čulna zadovoljstva, svete manifestacije probuđenog
uma, principa budnosti. Dalje je isticala liturgijske metode meditacije ili sadhane, u kojima praktikant
poistovećen sa pojedinim božanstvima simbolizuje različite aspekte probuđenog uma. Palata tog božanstva,
identična sa pojavnim svetom kao celinom, bila je poznata kao mandala. Tako je na mesto arahanta i
bodhisattve, u vađrayani postaviljen siddha, ostvareni majstor tantre.
Do početka XIII veka, uglavnom kao posledica terora islamskih osvajača, Budina Dhamma je bila praktično
nestala u zemlji svog nastanka. Theravada se učvrstila u jugoistočnoj Aziji, a razne varijacije mahayane i
vađrayane u većem delo ostatka Azije.
Kina
Mahayana je do Kine stigla preko Centralne Azije početkom naše ere. U početku je bila brkana sa autohtonim
taoizmom, čije je termine bila prinuđena da pozajmljuje.

Kumarađiva (344-413), doveden u Kinu kao ratni zarobljenik, stvorio je novi nivo preciznosti unutar kineskog
budizma. Njegov lucidan prevod i podučavanje rezultiralo je formiranjem kineske madhyamaka škole (san-lun
ili "tri traktata"). Paramatha (499-569) bio je još jedan veliki prevodilac i učitelj. Njegov rad učinio je mogućim
nastanak fa-hsiang ili kineske yogaćara škole. Zlatno doba razvoja Dhamme u Kini je u vreme Tang dinastije
(618-907). Manastiri su mnogobrojni i imućni, pod patronatom careva. Tokom tog perioda druge glavne
budističke škole – hua-yen, tien-tai, čan, čista zemlja i tantrički mitsung – pojavljuju se. Međutim, 845. sa
promenom političkih prilika, počinje veliki progon Dhamma zajednica i mnogi manastiri su opusteli. Ovo je
nanelo tako snažan udarac, da budizam nikada više nije povratio svoj stari sjaj.
Sung period (960-1279) bio je vreme mešanja taoističkih, budističkih i konfucijanskih ideja i metoda. Pod
Ming dinastijom (1368-1662) fuzija čana i čiste zemlje stvorila je mogućnost za snažan laički pokret. Tokom
Čing perioda (1663-1908) tibetanska vađrayana ostavila je snažan pečat na kineskom budizmu, uglavnom
preko carskih dvorova. Komunistička vladavina u XX veku je desetkovala monaške zajednice, ali je na Tajvanu
Dhamma nastavila da cveta, prevashodno kroz školu čiste zemlje i druge popularne forme učenja.

Koreja
Učenje je u Koreju stiglo iz Kine u IV veku. Doživelo je procvat posle ujedinjenja poluostrva u VII veku. DO X
veka postojale su već korejske verzije većine kineskih budističkih škola. Vrhunac korejskog budizma događa
se u Koryo periodu (932-1392), tokom kojeg je štampana obimna korejska verzija budisitčkog kanona. Po Yi
dinastijom (1392-1910) konfucijanizam je postao državna religija, a budističko učenje je bilo u drugom planu.
Obnova je nastala posle okončavanja japanske vladavine 1945, kada je won pokret, popularni budizam pod
jakim uticajem čana, izbio u prvi plan. Danas je u Koreji najrasprostranjenija neka vrsti sinkretičkog budizma.

Japan
Dhamma je u Japan stigla iz Koreje 522. godine. Glavni podsticaj dobila je od regenta princa Šotokua (vladao
593-621), japanskog Asoke. On je budizam podigao na nivo državne religije, osnivao manastire i sam napisao
nekoliko važnih komentara za pojedine sutte. U početku se zemljom proširila sanron (san-lun, madhyamaka)
verzija učenja. U IX veku, šest japanskih škola, prvobitno prenetih iz Kine – koša, hosso, sanron,đođitsu, ritsu i
kegon – bile su službeno priznate, a carska kuća je prihvatila kegon. Tokom kasnijeg dela heian perioda (794-
1184) tendai i tantrički šingon škole postale su dominantne. Od X do XIV veka različite varijante škole čiste
zemlje počele su da se razvijaju. Zen (čan) je u Japan stigao iz Kine krajem XII veka i sve do danas ostao vitalna
snaga japanskog kulturnog života. Soto i Rinzai su njegove dve glavne škole. Posle pojave ničiren škole u XIII
veku sve do danas nije bilo pojave novih škola. Sve japanske škole asimilovale su i neke aspekte obožavanja
kami (božanstva koja nastanjuju prirodu) i predaka, karakterističnih za šinto, autohtonu japansku religiju.
Posle II svetskog rata, različiti laički modernizatorski pokreti se razvijaju, kao što su soka-gakkai i riško
koseikai.

Mongolija
Mongoli su konačno preobraćeni u tibetanski budizam u XVI veku. Kanonski i liturgijski tekstovi prevedeni su
na mongolski, a četiri osnovne škole tibetanskog budizma cvetale su do komunističkog preuzimanja vlasti u
XX veku.

Vijetnam
Vijetnam je od davnina bio pod kineskim uticajem, te su kineske mahayana škole čan (thien) i čista zemlja
(tindo) bile dobro učvršćene već od kraja prvog milenijuma. Theravada je takođe prisutna, ali uglavnom duž
granice sa Kambodžom. Savremeni pokret okrenut ka društvenoj akciji, nastao spajanjem dve mahayana
škole, pojavio se u Sajgonu 1932. godine. Godine 1963 pristupaju mu i theravadini, čime nastaje Ujedinjena
budistička kongregacija Vijetnama. Danas budisti u Vijetnamu ostaju snažno uključeni u politički i društveni
život zemlje.

Burma (Mjanmar)
Emisari koje je imperator Asoka poslao u III veku pre n.e. prvo su Dhammu doneli u Burmu. Do V veka
theravada je već bila čvrsto ukorenjena, a do VII se u regionima duž kineske granice javljaju u mahayana
škole. Vek kasnije javlja se i vađrayana, tako da su sve tri forme koegzistirale, sve dok u XI veku kralj Anaratha
nije promovisao theravadu za državnu religiju.

Kambodža (Kampućija)
Budizam škole sarvastivada proširio se Kambodžom u III veku pre n.e. i svoj vrhunac dosegao u V i VI veku. Do
kraja VIII veka počeli su da se javljaju i elementi mahayane. U narednim vekovima dolazi do mešanja
Dhamme sa šaivitskim hinduizmom. Međutim, u XIV veku kraljevska loza je snažno prihvatila theravadu i od
tada je ona ostala dominantna forma budizma u ovom zemlji. Princ Norodom Sihanuk je 1955. pokušao da
ujedini zemlju kroz ideale kralja, Dhamme i socijalizma.

Šri Lanka
U trećem veku pre n.e. Asokin sin Mahinda predvodio je misionarsku ekspediciju na ovo ostrvo i uspeo da
preobrati kralja Devanampiju. Tako je sinhaleški kralj podigao Mahavihara manastir i u njemu pohranio
izdanak bodhi drveta koji su indijski misionari doneli. Tokom više od dve hiljade godine Mahavihara je bila
centar budizma na Šri Lanki, ali i njegov rasadnik u ostalim zemljama jugoistočne Azije, naročito Burmi i
Tajlandu. Tako theravada na ovom ostrvu ostaje najstarija i najdugovečnija Dhamma tradicija bilo gde na
svetu.

Pa ipak, unutar nje, vremenom su se formirale različite frakcije, reflektujući uticaje drugih indijskih ili
theravada škola. one su svoja središta našle oko velikih manastira kao što su Abhayagiri vihara i Đetavana
vihara. Takođe je moguće pratiti i mahayanske i tantričke tragove, kao i tamilske hinduističke uticaje. Sa
Mahaviharom je povezan najveći učitelj i pisac theravadskog budizma, a to je Buddhaghosa (V vek), čije je
monumentalno delo Visuddhimagga (Put pročišćenja) postalo najuticajniji spis komentarske književnosti, za
neke u rangu samog Kanona. U XII veku kralj Parakambahu je silom na celom ostrvu nametnuo verziju
theravadskog učenja praktikovanog u Mahavihari.

Pokušaji portugalskih i holandskih osvajača da lokalno stanovništvo preobrate u hrišćanstvo u XVI i XVII veku
znatno su oslabile budizam na Šri Lanki, ali ga kasnije načinili i idejom vodiljom pokreta za oslobođenje. U
vekovima koji slede šrilankanski kraljevi su se oslonili na uvoz monaha iz Burme i Tajlanda, kako bi ojačali
lokalnu sanghu. U XIX i XX veku uočava se sve brojniji priliv Evropljana, zainteresovanih za budizam, koji mu
daju dodatnu energiju. U trenutku oslobođenja od kolonijalizma, 1948. godine, budizam je ponovo postao
dominantan na Šri Lanki, ali i uticajan među zemljama jugoistočne Azije.

Tajland
Neki od oblika sthavira budizma stigao je u Tajland iz Burme u VI veku. Međutim, čini se da je mahayana
imala primat između VIII i XIII veka. Od IX veka hinduistički Kmeri su bili dominantni u mnogim regionima
zemlje, ali je u XIII veku tajlandska kraljevska dinastija uspostavila theravadski budizam kao nacionalnu
religiju. Tako su na kraju i sami Kmeri prebraćeni u theravadu i postali njeni snažni branitelji. U XIX veku javlja
se pod kraljevskim patronatom reformistički Dhammayut pokret, koji karakteriše strogo pridržavanje vinaya
monaških pravila i nastojanje da se reformiše tajlandska sangha. Danas je ovaj pokret dominantni element
tajlandskog budizma, a uticao je i na druge zemlje regiona. 95% populacije su budisti.
Budizam je široki pojam koji obuhvata "jezgro" zajedničko većini postojećih škola, ali i nadogradnju sačinjenu
od sasvim raznorodnih elemenata učenja i pojmova, kakvi su recimo transcendentni Buda kasne mahayāne, s
jedne, i Gotama Siddhattha kako je opisan u Pali kanonu theravādske škole, sa druge strane.

Šireći se, budizam se menjao pod uticaj različitih autohtonih "narodnih" religija , kultova i verovanja.

Edward Conze: A Short History of Buddhism, 1980:

The 1st period: 500-0 BCE. Early Buddhism (Ascetic & Monastic Buddhism).
The 2nd period: 0 CE-500. Mahayana (Popular Buddhism).
The 3rd period: 500-1000 Tantra and Chan (Magical & Contemplative Buddhism).
The 4th period: 1000-2000. Modern Buddhism (Pragmatic Buddhism).

The period of 500 years is associated with the Buddha’s declaration in the Vinaya and elsewhere that the
True Teaching would endure for only that long (V 2:255; A 4:278; Miln 4.1.55-61).

The 1st period of Buddhist history, or early Buddhism, remained almost totally Indian. This opening period
concentrated on psychological questions, that is, concerning individuals gaining control of their own minds
and the analysis of the method of self-control.

During the 2nd period (the Mahayana), Buddhism spread outside India, especially in south and
southeast Asia and throughout Central Asia, and was in turn significantly influenced by non-Indian
thought. This second period focussed on ontological questions (regarding being, that is, existence and
reality), discussing the nature of true reality and the realization of the true nature of things essential for
enlightenment.

The 3rd period (Tantra and Chan) was a creative period when Buddhism spread to north and east Asia. This
period was one of adaptation and indigenization, whereby Buddhism harmonized with ambient society and
the cosmos in the quest for spiritual liberation. Secular powers tapped the religiosity of Buddhism in the
quest for legitimation and worldly power.

The 4th period (modern Buddhism), that is, the last 1000 years, we see at first the decline of Buddhism in
India and elsewhere, its lowest ebb during the colonial period, followed by Buddhist revival in Asia and the
globalization of Buddhism in our own day.

Sto godina kasnije

Drugi sabor u Vesaliju (c. 350 BCE)

it resulted in a schism between the Sthaviravāda (Pali, Theravāda, “Teaching of the Elders”) and the
Mahāsanghika (“the Great Sangha party”).

The Mahāsanghika [28] was the more liberal of the two schools, winning more support from the laity, since
they placed less emphasis on the Vinaya and more stress on meditation. In fact, this was the early
beginnings of a major new movement that would be called Mahāyāna, the Greater Vehicle, which as we shall
see, would give rise to many philosophical schools and would increasingly accommodate the local cults
through its catholic tendencies.

Traditional accounts attribute the first schism after the Buddha to a dispute over monastic rules. Later texts
however emphasize differences between the Mahāsa ghikas and the Sthaviravādins regarding the nature of
the Buddha and of arhathood. The Mahāsa ghikas believed in a plurality of Buddhas who are supramundane
(lokôttara), omniscient and abide in eternal samadhi, and held that what passed for Gautama Buddha in his
earthly existence was only an apparition. In holding such doctrines, the Mahāsa ghika was a precursor of the
Mahayana.
Aśoka (r. c. 268-239 BCE) of the Maurya dynasty was the first monarch to rule over a unified India, and as
such can be said to be the founder of India, since before him, India did not exist as a political entity. He
converted to Buddhism in 260 BCE after a traumatic experience of seeing the bloodshed he had caused in the
Kalinga campaigns.

Within ten years of his conversion, in an effort to educate and unite his empire, Aśoka covered his realm with
numerous edicts carved into stones, cave walls and free-standing granite pillars. These edicts are the first
examples of writing in India after the demise of the Indus Valley civilization in about 1500 BCE.

Aśoka was said to have called the 3rd Buddhist Council, the
Council of Pātaliputra, to standardize the canon and to purify the
Sangha which was rife with heresy and disunity. According to the
Sri Lanka tradition, Moggali,putta Tissa was summoned by Aśoka
to Pātaliputra, where Tissa defrocked heretics and purified the
Sangha so that those remaining adhered to the Vibhajjavāda (the
School of Analysis), that is, the Theravada.

Schisms eventually led to the rise of

the 18 schools of Nikāya Buddhism:
I. Mahāsanghika:
1. Mūla,mahāsa aptivāda,
ghika, 2. Vyavahārika, 3. Lokottaravāda, 4. Bahuśrutiya, 5. Praj
6. Caitika, 7. Pūrvaśaila, 8. Aparaśaila.
II. Sthavira:
1. Mūla,sthavira, 2. Sarvāstivāda, 3. Vātsīputrīya, 4. Dharmottarīya, 5. Bhadrāyanīya, 6.
Samatīya, 7. Mahīśāsaka, 8. Dharmaguptaka, 9. Suvaraka, 10. Uttarīya.

The Sri Lankan chronicles say that Aśoka sent various monks to spread Buddhism throughout India
and abroad.

–––––––

Tekstovi i audio zapisi iz ove serije: http://srednjiput.rs/praksa/pregled

Sajt društva Srednji put: www.srednjiput.rs
Srednji put–Meditacija u Novom Sadu, na Facebooku:
https://www.facebook.com/groups/149831358445111/
Joga klub „Hipokrat“ Theravada budističko društvo „Srednji put“
Novi Sad, Stratimirovićeva 6 Novi Sad-Beograd

Branko Kovačević
BUDA NAS JOŠ UVEK PODUČAVA (11)
23. septembar 2016.

BUDIZAM I ZAPAD

Iako se budizam proširio po čitavoj Aziji, ostao je praktično nepoznat na Zapadu sve do novijeg doba. Dakle,
emisari koje nam je kralj Asoka (III vek pre n.e.) poslao nisu uspeli da ostave dublji trag.
U naše vreme znanje o budizmu počelo je da stiže na Zapad kroz tri kanala: naučna istraživanja tekstova i
arheoloških nalazišta, dela pisaca i filozofa, kao i imigranti-učitelji sa Istoka, koji su u Evropu i Severnu Ameriku
doneli sa sobom različite forme budizma. To novo učenje, lišeno dogmatske rigidnosti i sektaške isključivosti,
privuklo je pažnju mnogih Zapadnjaka. Od njih se nije tražilo da slepo veruju u bilo šta, već da slede Budin poziv:
ehi pasiko ili "dođi i vidi!", dakle da nove ideje testiraju na sopstvenom iskustvu.
Prve izveštaje o budizmu, počev od XVII veka, doneli su u Evropu hrišćanski misionari. Ali oni su obično bili
više zainteresovani da ga pobiju kao "pagansku jeres", nego da ga razumeju. Jedan od takvih misionara opisao je
Budin nauk na sledeći način: "Bog je ništa, čovek je ništa, život je ništa, večnost je ništa. Odatle izvire suštinski jad
budizma". Očigledno, budizam se suštinski razlikovao od hrišćanstva, ali i ostalih glavnih svetskih religija. Otuda
jadnim misionarima nikako nije išlo u glavu kako je skoro pola svetske populacije moglo da prihvati jedno tako
mračno učenje.
Stvari su počele da se menjaju 1879, sa objavljivanjem epa u stihovima o Budinom životu pod nazivom
Svetlo Azije, iz pera ser Edvina Arnolda. U njemu je autor sa mnogo simpatija pokušao da ukaže na paralele
između Budinog i Isusovog života. Delo je postalo pravi bestseler – objavljeno je skoro 80 izdanja, u možda i milion
primeraka. Očigledno, ovakav uspeh ima veze i sa duhom vremena u kojem je ovaj ep objavljen, a to je vreme
kada Darvinova teorija evolucije trese same temelje hrišćanske vere, dok akademske studije komparativne
religije i kritičko proučavanje Biblije potkopavaju mesto hrišćanstva kao jedine istinske religije. Neki od
razočaranih intelektualaca videli su budizam kao alternativu hrišćanstvu, mnogo kompatibilniju sa naučnim
pogledom na svet i tolerantniju prema različitim gledištima i mišljenjima.
Kod drugih, zanimanje za budizam izraslo je iz interesa za okultizam, koji je u to vreme u naglom porastu na
čitavom Zapadu. Mnogi od njih okrenuli su se tajanstvenom Istoku radi inspiracije za svoje teorije, a među njima
su bili i Helena Blavatska i Henri Olcott, rodonačelnici novog učenja ili religije nazvane teozofija. Činila ju je
mešavina zapadnog okultizma i istočnog misticizma i u toj mešavini je budizam, ili pre ozbiljna iskrivljavanja
učenja, imao svoje mesto. Tako su Blavatska i Olcott bili prvi Evropljani koji su 1880. javno uzeli tri utočišta i pravila
vrline, te tako sebe deklarisali kao budiste. No, teozofske maštarije su barem pomogle u jednom, a to je širenje
ideje da Istok u celini, a posebno budizam, sadrže riznicu tajanstvene mudrosti koja može doneti duboku ličnu
transformaciju svakom istinskom tragaču.
I dok su informacije i dezinformacije o budizmu stigle mnogo ranije, predstavljanje prvih tradicionalnih škola
Zapadu dogodilo se na skupu nazvanom Svetski parlament religija, u Čikagu 1893. Organizatori su poslali više od
10.000 pisama različitim grupama širom sveta, a konačni rezultat bio je do tada nezabeležen skup religijski lidera,
koji je pomogao u upoznavanju Zapada sa budizmom. Tako je najupečatljivija ličnost među njegovim
predstavnicima bio Anagarika Dharmapala, sa Šri Lanke,koji je svojom rečitošću ostavio snažan utisak na prisutne.
Kongresu je prisustvovao i japanski rinzai učitelj Soyen Shaku, osoba vrli širokih znanja. Pre puta u Ameriku, Soyen
je proučavao budizam u Indiji i na Šri Lanki, a bio je postavljen i za starešinu Engaku manastira u Kamakuri, jednog
od vodećih budističkih centara u Japanu. Pošto nije govorio engleski, bio je nešto manje u centru pažnje od
Dharmapale, ali su zato njegovi učenici u godinama koje su sledile ostvarili mnogo snažniji uticaj na zapadne
krugove. To se pre svega odnosi na Deisetz Teitaro Suzukija, koji je kasnije opisan kao "prvi patrijarh zen budizma
u Americi". Ovaj izuzetno plodan pisac pružio je Zapadu prvu sliku zen budističke tradicije i to iz pera nekoga ko je
govorio iz dubina ličnog iskustva probuđenja. Njegovi tekstovi i ličnost su u periodu posle drugog svetskog rata
imali ogroman uticaj na zapadne intelektualne krugove. Tako su psihoanalitičari Karen Horney i Erich Fromm,
avangardni kompozitor John Cage, pisci i pesnici bit generacije poput Alan Ginsberga i Jacka Kerouaca, kao i
vodeći proučavaoci i popularizatori budizma na Zapadu kao što su Edward Conze, Christmas Humphreys i Alan
Watts svi bili pod njegovim snažnim uticajem.
Dok je prvi kontakt sa izvornim budizmom u Americi bio sa japanskim rinzai zenom, na drugoj strani
Atlantika, rani britanski budizam nosio je mnogo više pečat theravade. To ne iznenađuje kada se zna da je u to
vreme Britanija među svojim kolonijama imala i dve najistaknutije theravadske zemlje – Šri Lanku (u to vreme
Cejlon) i Burmu. Tako je 1925. već pomenuti Anagarika Dharmapala proširio na Britaniju aktivnosti Maha Bodhi
društva, koje je još 1891. osnovao u Kalkuti, sa ciljem da se u Indiji obnovi budizam, a pre svega da se Maha Bodhi
hram u Bodh Gayi, mestu gde je Buda doživeo probuđenje, vrati pod upravu budistima. Naime, njime su tada
upravljali hinduistički šaivitski sveštenici, Budin kip je bio pretvoren u hinduističko božanstvo, a budistima je bilo
zabranjeno da u njemu obavljaju svoje obrede. Taj cilj je do danas delimično ostvaren. Britanija je takođe
osnivanjem Pali Text Society, 1881, društva čiji je cilj bilo prevođenje i štampanje celokupnog theravadskog pali
kanona, unapredila do tada već bogatu istoriju naučnog bavljenja budizmom.
Posleratni period doneo je politički, ekonomski i svaki drugi razvoj Zapada, pre svega SAD, ali fasciniranost
"američkim snom" nije dugo trajala. Prvi buntovnici bili su takozvana bit generacija pisaca i intelektualaca, koja je
pre svega u zen budizmu, u njegovoj spontanosti i nepredvidivosti, videla snažnog saveznika u svojim napadima na
konformizam, rigidne konvencije i lažni moral potrošačkog društva. Takođe, kao osvedočeni epikurejci i prilično
redovni konzumenti alkohola i različitih droga, bitnici su bili privučeni ekstatičnim opisima zen satorija, koji je
njima izgledao kao jedna večna ekstaza. Sem Ginsberga i Kerouaca, čija je knjiga Dharma Bums takođe doprinela
popularizaciji budizma u SAD, tom krugu pripadali su Gary Snyder i Alan Watts. Iako je D. T. Suzuki pružio mnogim
Zapadnjacima prvi uvod u zen budizam, bogati Wattsov opus je bio znatno više čitan, jer je ezoterične ideje Istoka
predstavljao na način daleko zanimljiviji i razumljiviji zapadnim čitaocima. Dobar primer za to je njegova verovatno
najpopularnija knjiga The Way of Zen.
60-te i 70-te godine XX veka donose novi talas pobune sa hippy pokretom i razvoj jedne čitave potkulture,
čiji je važan elemenat sem muzike, eksperimenata sa halucinogenim materijama i stila oblačenja, bilo i traganje za
duhovnim ispunjenjem izvan konvencionalnih granica zapadne kulture i ogromno interesovanje za Istok. Povratnici
sa tih putovanja su donosili znanje o raznim istočnjačkim duhovnim tradicijama, pa i o budizmu, da bi uskoro
nastali i prvi centri za meditaciju kao što su San Francisko zen centar (1962), koji je vodio legendarni Suzuki roši i
Los Angeles zen centar (1967), sa Maezumi rošijem na čelu.
Posle kineske invazije na Tibet, 1959, kada je trećina stanovništva bila pobijena ili pobegla iz zemlje, veliki
broj tibetanskih izbeglica stiže na Zapad, među njima i budistički učitelji. Posle vekova izolacionizma, sada, u strahu
da će njihova kultura i religija biti uništeni, menjaju taktiku i usmeravaju se na to da ih prenesu ljudima drugih
kultura. Tako sem manastira i centara za meditaciju (na primer, Tibetan Nyingma Meditation Center u Berkliju –
Tarthang Tulku, 1969) nastaju izdavačke kuće i instituti na kojima se podučava budistička psihologija, ali i
kreativno pisanje, zaštita okoline, pedagogija itd. Takav je recimo Naropa univerzitet, koji je 1974. osnovao
Chogyam Trungpa, jedan od najuticajnijih i verovatno najinovativnijih tibetanskih učitelja na Zapadu. On je uveo i
takve "kontemplativne veštine" kao što su aranžiranje cveća ili jahanja konja. Poznat je po svojoj sintagmi "luda
mudrost", kojom je želeo da definiše svoj nekonvencionalni pristup učenju i praksi. Nažalost, ta luda mudrost ga je
na kraju odvela u alkoholizam i preranu smrt (1987).
No, bez sumnje najpoznatiji među tibetanskim učiteljima na Zapadu je Dalaj lama, 14. po redu starešina
gelug škole tibetanskog budizma i duhovni i politički vođa tibetanskog naroda. Dobitnik je Nobelove nagrade za
mir 1989. Mnogi Zapadnjaci ga vide kao nekakvog budističkog papu, iako budizam ne poznaje takvu vrstu
hijerarhije.
I dok su u SAD zen i vađrayana bile glavne budističke tradicije, u Evropi je kao što smo rekli situacija nešto
drugačija. te je glavna forma budizma poznata Evropljanima bila theravada. Upoznavanje sa njom stizalo je, kako
sa univerziteta, kroz naučna istraživanja tekstova i arheoloških nalazišta, tako i preko ličnih iskustava Zapadnjaka
koji su na Istoku bili zamonašeni, a onda se vraćali u svoju domovinu i tu nastavljali da podučavaju. Duga je lista
takvih imena, ali pomenimo samo Nyanaponika Theru, osnivača i dugogodišnjeg urednika u Buddhist Publication
Society na Šri Lanki, i Ađahn Sumedha, učenika verovatno najvećeg tajlandskog učitelja XX veka, Ađahn Čaa, i
centralnu figuru oko koje je stvorena čitava mreža theravadskih manastira "šumske tradicije" na Zapadu, počev od
Velike Britanije, preko Švajcarske i Portugala, pa do Novog Zelanda. Druga važna linija unutar theravade je
vipassana pokret, začet u Burmi 50-tih godina, ali se zahvaljujući briljantnim učiteljima kao što su Mahasi Sayadaw
i S. N. Goenki proširio i na Zapad. Sa svojim insistiranjem na važnosti svesnosti različitih delova našeg iskustva, od
fizičkih senzacija, do mentalnih događaja, ovo učenje vodi meditanta do direktnog, ličnog uvida u pravu prirodu
sveta u kojem živimo. Taj uvid menja razumevanje svojih i postupaka drugih, a onda i naše reakcije na njih,
umanjujući tako patnju pogrešnih procena i pogrešnog reagovanja na te procene.
–––––––
Tekstovi i audio zapisi iz ove serije: http://srednjiput.rs/praksa/pregled
Sajt društva Srednji put: www.srednjiput.rs
Srednji put–Meditacija u Novom Sadu, na Facebooku: https://www.facebook.com/groups/149831358445111/
Joga klub „Hipokrat“ Theravada budističko društvo „Srednji put“
Novi Sad, Stratimirovićeva 6 Novi Sad-Beograd

Branko Kovačević
BUDA NAS JOŠ UVEK PODUČAVA (12)
7. oktobar 2016.

BUDISTIČKA UMETNOST

U jednom od svojih govora, Buda je ohrabrivao učenike da idu na sve četiri strane sveta i šire njegovo učenje.
Na taj način budizam je utemeljen kao misionarska religija, otvorena za sve, koja onda mora imati i
odgovarajući "alat" širenja i prenošenja svojih ideja. Za to se često kao najefikasnija pokazuju upravo
umetnička dela, a najranija sačuvana takva dela u okviru budističke tradicije datiraju iz sredine III veka pre
n.e. Posle toga, budistička umetnost i učenje cvetali su rame uz rame, šireći se iz svoje postojbine Indije do
najudaljenijih krajeva azijskog kontinenta. Taj put je što se Indije tiče išao sve do muslimanskih osvajanja,
kada budizam praktično nestaje sa indijskog potkontinenta. Danas je Indija i arheološki lokaliteti koji se u njoj
nalaze uglavnom od istorijskog značaja za proučavaoce i istoričare umetnosti, dok je za budiste ona pre svega
mesto hodočašća.

Materijali korišćeni u budističkoj umetnosti Indije kreću se u rasponu od dragocenih metala do stena koje
omeđuju dekansku visoravan centralne Indije. Dela načinjena od manje postojanih materijala, kao što su
glina ili drvo, nisu preživela, ali ih je verovatno bilo. Najčešći medijum jeste kamen i to reljefna skulptura,
rađena na stupama - monumentalnim humkama u kojima su pohranjene relikvije – kao i na građevinama od
cigle i kamena.

Stubovi i edikti Asoke, imperatora iz dinastije Maurya (sredina III veka pre n.e.) – Slajd 2: Stub u Vesaliju)
Pošto je budizam proglasio državnom religijom i njene glavne principe pretočio u pravila vladanja ogromnim
carstvom, Asoka je ostao upamćen po tome što je na važnim raskrnicama puteva i mestima svetim za budiste
postavio ogromne stubove, na kojima su urezani njegovi edikti, saveti podanicima kako da se vladaju,
zasnovani na Budinom učenju. Na drugim mestima ovi tekstovi su urezivani u stene. Većina tekstova je pisana
brahmi pismom (slajd 3), najranijim pismom koje je korišćeno u Indiji. Do danas je ostalo svega tridesetak
stubova iz epohe Maurya. Njihove kapitele (slajd 4) krase latice lotosa okrenute nadole, abakus (na kojem su
četiri točka i između njih u reljefu lav, slon, bik i konj) i na vrhu jedan ili četiri lava. Lavovi gledaju na sve četiri
strane sveta i predstavljaju simbol Asokine moći, ali i isto tako i moći četiri istine koje je Buda otkrio. Treba
znati da je Budino pleme, Sakya, imalo takođe lava kao svoj amblem. Ova četiri lava sa stuba u Sarnathu su
1950. uzeti za grb republike Indije (slajd 5) (tekst na pismu devanagari: Satyameva đayate
"Samo istina pobeđuje"). Stubovi su izrađeni iz jednog komada stene peščara, dužina im je 10-12 metara i
ukopani su duboko u zemlju. Površina im je termički obrađena, tako da imaju glatku površinu, otpornu na
atmosferske uticaje.

Stupe i reljefi u kamenu (II vek pre n.e. – I vek n.e)

Sem stubova, Asoka je podizao i stupe širom Indije i Nepala, kako bi označio sveta mesta. Prema legendi,
Asoka je otvorio osam stupa u kojima su bili pohranjeni Budini posmrtni ostaci i rasporedio ih na 84.000
jednostavnih grobnih humki.

Najranija poznata monumentalna stupa podignuta je u Bharhutu (savezna država Madhya Pradesh, centralna
Indija), (slajd 6) između 100. i 80. godine pre n.e. Sačinjena je od crvenog peščara, sastojala se od centralne
humke, sada uništene, okružene ogradom (vedika) bogato ukrašenom reljefom, sa četiri kapije (torana).
Reljefi ističu bogatstvo prirode, kroz prikaz ženskih i muških duhova plodnosti (yaksha, yakshi), zatim lotose,
slonove i razne vodene životinje. (slajd 6, ograda izložena u muzeju u Kalkuti). Reljefi takođe prikazuju scene
iz Budinog života, kao i priče o njegovim ranijim životima (đataka), što su naravno osnovni motivi kroz čitavu
budističku umetnost. U ovoj prvoj fazi, koja se naziva anikonička, Buda je prikazan ne kao ljudska figura, već
se njegovo prisustvo nagoveštava drugim simbolima (slajd 7): stope, prazan tron, drvo pod kojim se
probudio, točak Učenja ili Dhammaćakka, koji je pokrenuo, ili suncobranom iznad konja bez konjanika, kao
simbola njegovog napuštanja prinčevskog doma. Budin lik nije se pojavio sve do kušanskog perioda na severu
Indije (II vek) i kraja II, početka III veka na jugu Indije.

Velika stupa u Sančiju (slajd 8 i 9, prečnik 32 m, visina 12,5 m), koja čuva jedan deo Budinih posmrtnih
ostataka, podignuta je u vreme Asokine vladavine, jer je Sanči bio rodno mesto njegove supruge Devi, a i
mesto gde su se oni venčali. Stupa je potom bila dograđivana i kompletirana početkom I veka, sa impresivnim
ogradama i kapijama, ukrašenim reljefima (slajdovi 10-11). Na njima su zanimljive scene iz gradskog života,
koji naročito privlače istoričare, jer pokazuju jednu sofisticiranu urbanu kulturu stare Indije. Verovatno zato
što su darodavci velikog broja ovih reljefnih panela bili rezbari slonovače, scene pokušavaju da podržavaju
preciznost i detaljnost pri izradi malih reljefa. Ujedno, prirodnost kod ovih reljefa se uveliko razlikuje od više
geometrijskog stila reljefa iz Bharhuta. Naročito su impresivne scene iz Budinog života, prikazane na
kapijama. Priroda, demoni i mitska bića su prikazani veoma maštovito, pri čemu su umetnici crpeli često
inspiraciju iz lokalnih predanja i tradicije.

Objekti uklesani u steni (I vek pre n.e. do II vek n.e.)

Od početka I veka pre n.e počinje da se gradi jedan novi tip svetilišta (ćaitiya) i manastira (vihara), a to su oni
uklesani u stenama. Njihova dekoracija verno imitira drvene strukture koje su do tada podizane. Do početka
naše ere, ove arhitektonske forme postale su uobičajene u severnoj i centralnoj Indiji. Najranija danas
poznata takva građevina su Bhađa pećine (slajd 12, 100-70 pre n.e., isto vreme kada i Bharhut) u saveznoj
državi Maharaštra, gde je otkrivena velika ćatiya dvorana i oko nje mnogobrojne monaške ćelije. Druge
pećine ovakvog tipa su Pitalkhora (takođe 100-70 pre n.e.), Bedsa (I vek n.e.) i Nasik i Kanheri (oko 130.
godine). Najveća među dvoranama ovakvog tipa je u Karla pećinama (slajd 13), uklesana u steni 50-75.
godine, u blizini Bombaja. Dugačka je 45, a visoka 14 metara i bogato ukrašena (slajd 14).

Budini kipovi: Mathura i Gandhara (kušanski period, I-III vek)

Počeci figuralnog prikazivanja Bude u Indiji nisu do kraja razjašnjeni. Naime, nije sasvim jasno zašto je bilo
potrebno otprilike pet vekova da se iz anikoničke pređe u ikoničku fazu, kao ni koji su sve uticaji bili u igri pri
formiranju autohtonih, kao i preuzetih stilova prikazivanja Budinog lika. Dve lokacije (slajd 15 - mapa),
Mathura u saveznoj državi Uttar Pradeš, i Gandhara, oblast u današnjem severnom Pakistanu i južnom
Avganistanu, odigrale su ključnu ulogu u formiranju dva paralelna stila. Kušanski vladari, pod kojima se javio
ovaj novi trend u budističkoj umetnosti, dolazili su iz Centralne Azije i vladali su oblastima od Baktrije do
Doline Ganga. Budizam se u to vreme širi duž puta svile, kroz Centralnu Aziju, načinivši od Gandhare plodno
tlo susreta ljudi i ideja. Sa druge strane, Mathura, južna prestonica kušanskog carstva, bila je dugo umetnički
centar, u kojem su pravljeni ukrasi za monaške centre širom severne Indije. Kipovi iz Mathure (slajd 16) slede
autohtone forme, sa atributima (lakhana) koji su se pripisivali duhovnom biću. Bude iz Mathure su kao svoj
prototip imale seoske yakshe, personifikovane sile prirode, koje smo već pominjali kod opisa ukrasa na
stupama. Kipovi iz Gandhare (slajd 17) očigledno su rađeni pod helenističkim uticajem, koji je u te krajeve
došao sa osvajanjima Aleksandra Makedonskog 327. godine pre n.e i vremenom postao dominantan. Tako
Bude iz Gandhare deluju kao potpuno ljudska bića, neka vrsta plemića-ratnika, koji na sebi noše monaški
ogrtač. U isto vreme u Gandhari cveta i izrada različitih vrsta reljefa (slajd 16), na kojima je ispričana priča o
Budinom životu, ali se sada umesto neživih objekata, na njima slobodno pojavljuje figura Bude u različitim
scenama. Ovakve scene su vrlo slične onima koje nalazimo na rimskim sarkofazima, kao ova sa Hristom i
jaganjcima. Reljefi nastali između II i IV veka u Amaravatiju, na jugu Indije, takođe po prvi uključuju fizički
prikaz Bude.

Klasični stil Gupta perioda (IV – VI vek)

Dva samosvojna stila Mathure i Gandhare su se stopila u jedinstven umetnički izraz pod vlašću čuvene Gupta
dinastije u V veku. (slajd 19) Taj gupta "klasični" stil postao je neka vrsta prototipa prikazivanja Bude širom
Azije. Statue of peščara pronađene u Sarnathu, mestu Budinog probuđenja, primer su takvog stila, koji je
potom vekovima bio podražavan u religijskoj umetnosti Centralne Azije, Kine, Koreje i Japana. Sem kamenih,
izrađivane su i statue od metala. Jedna takva, impozantnih dimenzija i teška storo tonu, pronađena je u
mestu Sultanganđ u saveznoj državi Bihar.

Gupte su (slajd 20) izrasle u prvu panindijsku dinastiju posle Marya i održavali su misionarske i trgovačke veze
sa centralnom, jugoistočnom i istočnom Azijom. Iako su vladari iz ove dinastije uglavnom bili hinduisti,
podsticali su zajednice veštih majstora u kojima su cvetale različite umetničke forme, od hinduističkih drama
do budističkih spomenika. Mathura je tako nastavila da egzistira kao važan umetnički centar, ali je Sarnath
(mesto gde je Buda održao prvu propoved) osvojio vodeću ulogu po inovacijama koje je unosio. Pošto je
Budin kip zauzeo centralno mesto unutar budističke ikonografije i kao objekat obožavanja, anikonički
religijski izrazi, kao što je stupa, postali su manje važni u Indiji. Tako su tokom V veka, statue Bude rađene u
gupta stilu postavljeni na sve četiri kapije velike stupe u Sančiju.

Takođe je tokom Gupta vladavine podignut višespratni, čuveni Mahabodhi hram u Bodh Gayi(slajd 21-22),
mestu gde je Buda doživeo probuđenje. Potomak bodhi drveta pod kojim se to dogodilo je postao deo
kompleksa i ovo mesto je glavno mesto hodočašća za sve budiste. Spoljašnjost hrama ima mnogobrojne niše,
gde su isklesani Buda i bodhisatte u gupta stilu. Okolo glavnog objekta raspoređeni su minijaturni hramovi,
zajedno sa ostacima ograde stupe koja se nalazila na istom mestu, oltarima i svetilištima, pružajući tako
arheolozima obilje podataka o razvoju umetnosti te važne hodočasničke tačke. Na reljefima stupa u Bharhutu
i Sančiju možemo naći prikaze kako je svetilište na ovom lokalitetu nekada izgledalo. Umetnici i umetnički
predmeti stvarani u Sarnathu putovali su širom indijskog potkontinenta, sve do samog juga, odakle se uticaj
proširio na Šri Lanku i jugoistočnu Aziju. Slično se dogodilo i sa Mathurom kao najsevernijim umetničkim
centrom gupta stila. čiji se uticaj proširio na Kašmir i region Gandhare. Odatle se stil proširio duž puta svile
kroz Centralnu Aziju, sve do zapadne Kine, gde je na kraju uticao i na budističku umetnost u vreme Tang
dinastije (618-907).

Slikarstvo i skulpture iz Ađante (V vek) i sličnih lokaliteta

Na novi talas gradnje hramova uklesanih u steni nailazimo u V veku i to su verski objekti koji služe kako
budistima, tako i hinduistima. Najpoznatiji među njima je kompleks pećina kraj Ađante, savezna država
Maharaštra (slajd 23-24). Freske na mnogim zidovima ovih pećina (slajd 25) prikazuju scene iz prethodnih
Budinih života, kao i arahante, probuđena i božanska bića. Čini se kao da te figure sijaju u mraku, jer su
korišćene bleštave boje i bela da ih istakne. Freske u isto vreme plene elegancijom i snažnim duhovnim
izrazom, te ne čudi da su bile uzor za slične murale u pećinama Šri Lanke, kao i pećinskim hramovima
Centralne Azije i Kine tokom naredna tri veka. Još jedan važan pećinski kompleks, Ellora pećine, nalazi se u
Aurangabadu, takođe savezna država Maharaštra i nastajao je od VII do IX veka (slajd 26). Sem pećina, čine
ga i drugi arhitektonski objekti i reljefne skulpture, koji pripadaju ne samo budističkoj, već i hinduističkoj i
đainskoj tradiciji.

Poslednja faza budističke umetnosti u Indiji (VI-XII vek)

Budistička arhitektura, vajarstvo i ilustrovanje rukopisa nastavili su da žive kao umetnički izrazi u Indiji sve do
XII veka. Dva glavna lokaliteta iz ovog perioda su (slajd 27) Nagarđunikonda na dekanskoj visoravni i Nalanda,
na severoistoku. Oba pećinska i arhitektonska kompleksa služili su kao veliki budistički univerziteti, na koji su
dolazili istraživači iz čitave Azije, ali i kao budistički manastiri u kojem su živeli i monasi i monahinje.

Region Gandhare je u ovom periodu, zajedno sa Kašmirom na severozapadu Indije, ostao važan izvor
budističkih umetničkih dela, tako da su kamene i mentalne skulpture nastale pod patronatom Pala i Sena
dinastija (VIII-XII vek) postale poznate (slajd 28) po svojoj nenadmašnoj eleganciji i precizno rađenim
detaljima. Nazvan pala stil, ovaj rafinirani način izrade se proširio na Burmu, Javu, Nepal, Tibet i Kinu,
naročito u službi mahayanske i vađrayana budističke tradicije. Početkom XIII veka pala stil je bio u opadanju u
Biharu i Bengalu, sve dok i ta poslednja uporišta budističke umetnosti u Indiji nisu uništena osvajanjima
muslimana na severu Indije.

–––––––
Tekstovi i audio zapisi iz ove serije: http://srednjiput.rs/praksa/pregled
Sajt društva Srednji put: www.srednjiput.rs
Srednji put–Meditacija u Novom Sadu, na Facebooku:
https://www.facebook.com/groups/149831358445111/
 Ciklus predavanja: Buda nas još uvek podučava (12)

BUDISTIČKA UMETNOST U INDIJI

Branislav Kovačević

Joga studio “Hipokrat”

Novi Sad

7. oktobar 2016.
2
3
4
5
6
7
8
9
9
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
19
22
18
23
24
25
26
27
28
29