ДРАМАТУРГИЈА ШЕСТЕ РУКОВЕТИ МОКРАЊЦА

Мокрањчеве петнаест руковети, настале у периоду од 1883. до 1909, представљају

значајна световна хорска дела, компонована у сврхе друштвених и културних
прилика српског грађанског друштва крајем деветнаестог века. Музичка форма
руковети „означава сплет, или рапсодија, народних песама, уметнички обрађених, а
повезаних у једну целину”. 1 Док се идејна основа дела, настала под утицајем
реализма, огледа у уметничкој обради народних мелодија, која подразумева јасно
хармонско одређење и јасно осмишљену унутрашњу музичку садржину.
Управо постојање јасне музичке садржине, која подразумева повезаност
текста и мелодике у процесу разраде композиције, упућује на постојање
драматуршке концепције руковети.
Допринос у одређењу драматуршког плана руковети дала је Стефановић, у
свом раду Текстуално-музичка драматургија руковети. 2 Она истиче да се у
руковетима могу уочити законитости, које композитор примењује у изради
драматуршког плана, које се испољавају у садејству текста и музике. Ауторка
наводи да се „ песме (...) унутар руковети интегришу, повезују; у крајњој инстанци
њихов избор и суживот условљени су не само њиховом мелодијском повезаношћу,
њиховим заједничким пореклом, њиховом контрастношћу, већ и одређеним
ванмузичким значењем које морају да испуне, (...) да исприповедају.”, што доводи
до закључка да је главна одлика руковети постојање драматуршког плана.
Од петнаест руковети, посебно се истиче шеста руковет, због порекла сплета
народних песама које садржи и њихове тематске повезаности по величању
народног јунака Првог српског устанка ‒ Хајдук Вељка из Крајине.
Због наведене специфичности дела, у овом раду ће се сагледати
драматуршка анализа наведене руковети, путем стилског тумачења садејства
текстуалних карактеристика и музичких компоненти дела.

1
Петар Бингулац, Стеван мокрањац и његове руковети (Београд: Годишњак музеја града Београда,
књ. 3, 1956), 425.
2
Ксенија Стефановић, „Текстуално-музичка драматургија руковети”, Нови звук, 14, 1999, 101‒114.
 Шеста руковет је сплет од пет херојских песама о Хајдук Вељку Петровићу
написана за соло тенор и мешовити хор. Повезаност песама се уочава по истицању
личности јунака и величању његовог живота. У првој песми се истиче његова
храброст, која се уочава на самом крају песме, у одговору Мула Паши, приказана
стиховима Главу дајем, Краину не дајем. Ова особина је представљена и музичким
средствима, што се уочава у форте извођењу октавно удвојене мелодије коју изводи
цео хор. У другој песми је истакнута нежност јунака, која се огледа у тексту којим
се осликава призор јунака и лепе девојке у природи. Нежност друге песме се
постиже истицањем лиричног карактера музике, употребом молских лествичних
основа3 и применом канонске имитације. Трећа и четврта песма су сразмерно краће
и епизодне песме, које спајају другу лирску и последњу химничну песму. Међутим,
ни њихов се не сме занемарити у описивању јунакове личности. Трећом песмом се
истиче свакодневни живот јунака, чиме се његова личност, за разлику од уздизања
и натприродног јуначког величања, смешта у реалност. Овај призор је описан
шетњом јунака кроз орду, обичан народ и обраћање човеку из народа, чарапићу
Васи. Четвртом песмом се истиче његово родољубље, које је исказано хапшењем у
третнутку напада на Београд. Петом песмом се потврђује његова храброст и
јунаштво, које се, као пандан дијалогу са Мула Пашом у првој песми, у последњој
она исказује из уста Кара Мустафе, пораженог непријатеља на самрти. Овом
песмом се потврђује најзначајнија јунакова особина, изражена признањем Мустафе
да је Вељко бољи јунак од њега и да му даје своје најзначајније благо, жену.
Из сплета приказаних Хајдукових особина, најзначајнијом особином се
почиње и завршава руковет, што се уочава и у музичком третману прве и последње
песме. У првој песми, напоменути тути наступ хора, на крају песме, достиже се
градацијски. Цела прва песма конципирана је смењивањем три сегмента, једног
хорског и два солистичка. Солистички наступи изводе се без пратње хора, и њима
се исказује разговор Хајдук Вељка и Мула Паше. Док су хорски наступи статични,
и њихова улога је нараторска, описивање и праћење главне радње, у овом слујчају

3
У литератури, наведеној на крају текста, истиче се различито тумачење тоналне основе руковети.
Мокрањац је превасходно народне напеве хармонизовао тонално, примењујући дурске и молске
лествичне основе. Међутим, народни напеви су у изворном облику били засновани на модусима,
стога постоје и модална тумачења руковети.

1
дијалога. Истакнута разлика се уочава и на тоналном плану: солистичка мелодијска
деоница је написана у молу и она константно осцилира између а и е мола, због
употребе повишеног четвртог, шестог и повремено седмог ступња. У силазном
низу од ге до а (такт. 2), уочава се силазна прекомерна секунда, која упућује на
хармонски мол. Њиме се управо изражава напетост разговора и добија се
оријентални звук, који упућује на Пашу. Хорска деоница контрастира
домимантним, Е дуром, који, изражен транспарентним хармонијама (S T D) указује
на суздржаност и будност народа, који константо прати одвијање радње. Промена
улоге хора као суздржаног посматрача, уочава се повременом применом узвика Хај,
хај!, која се као реакција будности српског народа да реагује и подржи јунака,
коначно потврђује на крају песме, извођењем солистичке мелодије, одговарајући са
Хајдук Вељком Главу дајем, Краину не дајем. Управо у овом стиху је изражена
храброст јунака, коју напоменутом хармонизацијом, динамизацијом и применом
предходно објашњеног различитог композиторског поступка на том месту велича и
јунакову главну особину истиче у први план.
Потврда храбрости као главне особине јунаштва хероја Првог српског
устанка, уочава се и у концепцији последње песме. Наиме, последња песма се
састоји из пет строфа, са рефреном. Хармонски сагледан, тонални однос строфе и
рефрена је доследан, до краја песме ‒ строфа у А дуру, и рефрен у паралелном фис
молу. Музичке компоненте које се истичу и које формирају градацију и развој ка
кулминацији, су фактура, то јест примена различитог броја гласова у строфама.
Смисленост и логичност броја примењених гласова, може се утврдити тумачењем
текста. Прва строфа, коју изводи цео хор, описује Мустафу у самртној постељи. У
наредној строфи, у којој се поставља питање Мустафи, ко ће да управља његовом
сабљом, ако њега нема, изводе највиши гласови, сви сем баса. У овом стиху у коме
се изражава сажаљење према човеку на самрти, хорске деонице су третиране као у
женском хорском саставу. Теноров најнижи тон, фис, технички гледано, у женском
хору би могао извести најнижи глас алт. Стога третман хора, сагледан упоредо са
емоцијом коју испољавају стихови друге строфе, нас доводи до закључка да би што
реалније дочараво испевану сцену, композитор, знајући да би жене исказале
сажаљење у описаном тренутку, хор третира на описан начин. У трећој строфи,

2
због постизања контраста у односу на прошлу строфу, уочава се четворогласни
третман мучких хорских гласова. У овој строфи, они казују одмерене утешне речи
паши, о противнику, које су изражене динамички, у пијано динамици, и
артикулационо, са израженим нагласком на речи Паше. Четврта строфа, у којој
сада мучкарци и жене упућују залосно питање Карамустави, изражено мецофорте
динамиком и наступом свих гласова, води до кулминације последње песме, пете
строфе, у којој сам Паша одговара на постављена питања. Кулминација, постепено
грађења питањима и ишчекивањем Пашиног одговора, праћена музичким
средствима, у последњој строфи се испољава шестогласним наступом хора, са
форте динамиком и променом каракера извођења ‒ суздржано величанствено.
Наведеном музичком градацијом, испољава се емотивни набој Пашиног одговора, у
коме он народу говори да своју вољену жену оставља противнику, Хајдук Вељку.
Његова највећа жалост и туга изражена бојом молског тоналитета, фис мола, и
пијано динамиком, крешендом достиже највишу напетост фортисимо динамиком и
тешким, успоравањем, којим се истиче значај и тежина Пашиног признања речима
Јер је бољи јунак од мене, потврђује се крајњим разрешењем у дурску терцу тонике
(пикардијска терца) фис мола, која заправо потврђује истинитост изречених речи и
главну особину српског јунака, Хајдук Вељка Петровића ‒ храброст.
Драматуршки план шесте руковети, испољава се у величању и описивању
личности Вељка, при чему се врхунац драматургије уочава у истицању његове
главне особине, храбрости. Стога је јасно уочљива концепција првог и последњег
става као главних стубова ове руковети. Постављање тезе, основе и њене крајње
потврде, којом дело добија заокружену целину и смисао. У истицању наведене
особине, драматуршки план представља јасно садејство тескта и музике, које
музичким поступцима тежи што реалисичнијем представљањем и описивањем
догађаја исказаним у тексту.

3
Литература:
1. Бингулац, Петар, Стеван мокрањац и његове руковети (Београд: Годишњак
музеја града Београда, књ. 3, 1956)
2. Деспић, Дејан и др, Стеван Стојановић Мокрањац : живот и дело (Београд:
Завод за уџбенике и наставна средства, 1999)
3. Живковић, Миленко, Руковети Ст. Ст. Мокрањца : аналитичка студија
(Београд: Научна књига, 1957), 45
4. Коњовић, Петар, Стеван Ст. Мокрањац (Нови Сад: Матица српска :
удружење композитора Војводине 1984)
5. Стефановић, Ксенија, „Текстуално-музичка драматургија руковети”, Нови
звук, 14, 1999, 101‒114.