Меша

Селимовић

ТИШИНЕ
 1. СКЕЛА

Три дана су топови тутњали, приближавајући се, а четвртог дана су гранате почеле да
експлодирају свуда око нас. Нисам тачно знао гдје, јер се у шпиљи расипа звук, све је нејасно и
зато страшније него напољу, неподношљив свеопкољавајући тутањ, тама што је постала дио нас,
шуштав бесмислен шапат којим откривамо страх, немоћ што нас везује за ову влажну рупу. У
бунилу, не разазнавајући јасно ствари ни лица ни размјере ни смисао, тонуо сам у кошмар сав од
панике што се из кратких тренутака свијести увукла у моју грозничаву крв и испунила ме
ишчекивањем непознатих страхота. Није то страх од близине непријатеља, ни мисао на смрт што
чека на шпиљском улазу затрпаном камењем, већ нешто неизрециво теже: као да је свијет
изумро, и посљедњи човјек, сам, луди пред оним што га чека. Сам, јер они што су у пећини
шаптали нису доносили олакшање, нисам чак био свјестан њихова присуства, били су увећана
немоћ, јечање мрака, дио буновних кретања и подземних гласова што су се плели у неухватљивом
ковитлацу. Било је то први пут да ми близина људи није ништа олакшавала, први пут да сам се
осјетио коначно, неповратно сам. Тежина тог осјећања, и могућност да поново буде, лежала је у
мени мјесецима. Све досад.
А на овом путу све више чили, нестаје, заборављам га, и зато се осјећам лак, ослобођен, лудо
срећан што сам се извукао из мрака у који ме увукао рат. И журим, као да бјежим.
Не питам ни за име села, не тиче ме се ни ово кретање сјенки око ватара, ни узвици,
дозивања, наредбе, тихи разговори, изненадан весео смијех. Све је то случајност, неважан сусрет
у пролазу, утопљен у кишну таму новембарске ноћи. Да није ове тихе а јаке радости у мени,
сигурно бих више видио, нашао бих одређенији смисао у том смушеном кретању и гласовима што
су се испреплели у бесмислу ријечи. Знам само да сви ови људи одлазе на другу страну, преко
ријеке. Тамо још траје рат, и они ће сигурно у току ноћи прећи скелом. Размјењујемо се на овом
мјесту, њих овдје напушта спокојство. И није ми жао, моја радост ме штити.
Чујем Душка како весело прича о нашем преласку скелом и о страху који је преживио. А ја
мислим своју мисао. И тај прелазак је био радост. Привидно безразложна, јер је ријека у
новембру страшна, ребраста од прљавих таласа пуних иловаче, са снагом негдје у дубини коју
мисао само окрзне, да се не уплаши. Сурова је, личи на звијер. А опет је у мени радост, иако је
друга обала далеко, и скела претрпана, пуна људи унезвијерених очију, јер не вјерују лудој
ријеци, и шапат о несрећи што се десила негдје при преласку кад се скела откинула и подавило
се не знам колико свијета, и узнемирујући сумрак, и рафал митраљеза с друге стране што не
дохвата, али може да улије страх. Не мени, не више, ништа ми се не би могло десити ма шта да
се деси, сигуран сам у то. Један дио мога живота се завршио, а други још није почео, и нисам
нигдје, па како да ми се нешто деси на магновеном прескоку из онога што сам био у оно што још
нисам? Тиха радост и кад сам угазио у дубоко блато разгажено ногама људи и стоке што се у
чудном немиру пребацују с једне стране на другу. Све познато остало је на оној обали: овдје је
граница између година што су прошле и живота што ме чека.
Зато не питам, и не тиче ме се име овог села, или можда и није село, већ неколико кућица,
чак их и не бројим. Не знам ни ко су ови људи што узнемирено ходају по мраку, или непомично
сједе. Не тиче ме се, то богатство кад постојимо само за себе. Нестало је пећинског бунила, и
чаме, и страха од потпуне празнине. Сједим, ћутим, гријем се крај ватре и гануто гледам у
пламен: сутра ће ова ватра бити сјећање, и ова језа уз леђа, и мокре ноге, и мисао још на оној
обали, она још није прешла ријеку, није сасвим, све ће бити сјећање, слагаће се полако губећи
оштрину и тамне боје и горак окус. Постаће грађа за причу: да, било је лијепо. Сад није лијепо,
али ми је свеједно, осјећам већ мирис сутрашњег заборава и наслућујем ружичасту боју успомена
што ће остати послије свега.
Мисао је још у планинама на оној страни, сувише је дана, људи и доживљаја било моја
судбина да бих могао лако да се одвојим. Добро је што се одвајам. Све што ће помоћи да
побјегнем, добро ми дошло. Бојим се да ме чврсто држе ове године што, ево, баш сад измичу.
Ватра што грије дланове и лице још вечерас, чудно гужвање у тами што увијек носи изненађење:
још вечерас, нервозна паљба митраљеза вјетром пренесена преко ријеке: још вечерас. Само још
вечерас рат, а сутра сјећање. Зато је радост и тих смијешак у мени, за сутра.
Неко сједи поред мене, нешто каже. Враћам се из себе кад ми понуди цигарету. Пита ме јесам
ли поспан, хоћу ли да пушим. Не објашњавам да нисам поспан, одвајам се. Примам цигарету,
желећи да се опет увучем у себе, и не слутим да ме човјек увлачи лукавством пажње, да ме купује
обзиром. Пита ме куда идем. Кажем.
Јадан је, згрбљен, неспретно сједи на пању, изгледа стар и утучен. И смијешан, никако не
спада овамо, у ову ноћ што пријети олујом. Шешир му се објесио од кише, зимски капут од
кромби штофа још чува, заврће пешеве да их не испрља, свилен шал му је око врата, и кравата на
бијелој кошуљи, сива, са црним пругама. Све то примјећујем, јер је неприкладно, чудно. Овдје
само суровост не пада у очи.
Куда ће он? Човјек прича, сигурно је зато и започео разговор, да се пожали, рђавог
саговорника је нашао, слушам га као из даљине, мобилисан је као љекар, јуче је пошао од куће,
већ је уморан од пута и чекања, а тамо је вјероватно још горе.
Да нисам желио да останем сам са собом, да испраћам вријеме што нестаје, што се тањи у
мени, да нисам хтио да мислим о свему што је сутра, с надом, са очекивањима која су сва могућа,
одговорио бих му да је страшно, ријетко ко остане жив, нарочито љекари, умиру од тифуса, од
рана, и од страха. Осветио бих му се што је четири ратне године провео код куће. Али хтио сам да
брзо завршим разговор, да се што прије вратим у маглу свога снатрења. Кажем да није страшно,
нарочито за љекаре.
- Али опасност, ипак, постоји.
- Зар нисте могли да се ослободите, због година?
- Мени је четрдесет.
То је немогуће. Можда је јуче имао четрдесет, данас има много више. Зачуђено га погледам, и
видим при одсјевима ватре: лице бапско, старо, без иједне живе црте, онемоћалих мишића. Може
ли страх толико да поједе човјека, или је такав, стар откако зна за себе? Пита, не надајући се
више ничему:
- Борбе се стално воде?
- Стално.
- Услови живота су сигурно тешки.
- Да. Чекају вас напори, дуги маршеви, гладовање, спавање на земљи, хладноћа, вашке,
стјенице, Нијемци.
Истргао ме из мира, из сјећања, из жељења, пробудио у мени војнички презир. Осјетио сам
како ме облива освјежавајућа пакост. Од тога расту снаге у човјеку, развија се црна машта. Какве
бих му сад слике ужаса поклонио, накљукао га језом, истјерао и посљедњу трун мира из њега,
ако га има, а не знам зашто, због његовог уштављеног лица можда, и његових четрдесет
старачких година, и шешира отежалог од кише, због мира му и спокојства у граду, због рањеника
на оној другој страни што су га узалудно чекали, због оних који су све губили - авај, зашто ме
ниси оставио на миру, несрећни човјече! - због њих, због њега, због себе, због њежних прстију
што их је заборавио на кољенима, због свега. Али не, не треба, пробудићеш ђаволе у себи због
овог кукавца. Пусти га на миру.
На његовом лицу појавио се неочекивано жив страх, не више немир због наслућивања, већ
коначна извјесност ужаса на који је осуђен. Раширена крила моје пакосне маште одједном су се
опустила. Не због њега. Уплашио ме подземни тутањ што се јавио у мени.
- Шалио сам се - кажем смијући се његовом нескривеном страху.
Гледао ме неповјерљиво, зачуђено: каква је то шала?
- Шалио сам се, заиста. Војници не воле уплашеност ни беспомоћност.
Али у њему живи непотребна сујета, и дјелује жалосно.
- Нисам уплашен. Можда узнемирен.
- Немате разлога.
- Ах, маните.
Личило је то на уздах иза којег је стајао неки само њему познат разлог. Открио га је одмах,
јер је на граници иза које га чека ужас, и сад је вријеме да све каже, сутра или за сат могло би
бити касно.
- Имам жену у граду, остала је сама.
Могао сам да му кажем: ја немам жену у граду. Шта је горе?
- А онда, рат је, не знам, ни војску чак нисам служио.
- Навикнућете.
- Не, не, то је немогуће објаснити. Годинама сам везан за књиге, за клинику, за миран живот,
ни на излете нисам волио да идем.
- Сад ћете надокнадити.
Заћутао је и беспомоћно се загледао у ватру. Тешко ми је било да га жалим, поникнуо би
постиђен да је знао пред ким уздише, а ипак саим осјетио његову муку, језу онога мучног
тренутка кад се губе познати животни путеви и почиње паника гороломног хода у непознато.
Али све што је рекао, било је сувише обично, помало љигаво, изазивало на подсмијех. Боље би
било да ништа није објашњавао. Остала би могућност да се некад сјетим, ако бих се сјетио,
малога човјека уздрхталог пред искушењима што га чекају, ожалошћеног растанком са женом
коју воли, забринутог због њене бриге за њим. Била би то помало сентиментална, помало
смијешна слика, али подношљива. Срећом, свеједно ми је, не тиче ме се овај ојађени човјечуљак
тужних очију, ни његова жена, сигурно истог оваквог бапског лица, или можда за главу виша од
њега, јер мали мушкарци воле амазонке.
Гледамо у ватру, одвајамо се. Ја гледам унапријед, он унатраг, моје јуче је његово сутра, а
његов прошли мир је оно што мене чека, што желим. Не бих се мијењао с њим. Он са мном би,
сигурно.
А можда је по некој правди, праведнијој од моје, требало да се замијенимо, и да се вратимо
одакле смо дошли, у навикнуто: овако би могло да буде тешко и мени и њему. Али нас нико није
питао, а и да је питао, не бих пристао. Очекивао сам много од овог повратка.
Кад сам подигао поглед с ватре, видим да је мислио на кућу. Поглед му је туп и несабран.
Растресено ми пружа цигарету. Не могу да је узмем, прву сам платио разговором који ме могао
одвући куда не бих желио. Још не вјерујем себи, али срећом, чвршћи сам него што мој страх
слути. Запалио је сам и гледао ме тако да сам знао да ће нешто да замоли: то је онај тренутак кад
лице оживи и на њему се види мисао иако ријечи још нема, очи је његове знају, зато су унапријед
меке и подмитљиве, спремне да се свиде и да приволе, претходници и посланици добре воље.
Затим долази ријеч, једна од многих које би могле доћи, и које се бирају да би учиниле утисак,
али нису увијек и најприкладније, јер је избор брз.
- Да ли бих могао ... да ли бисте хтјели нешто да ми учините?
Је ли га осоколила моја издвојеност, моје ћутање, мој растресен поглед? Нечим сам охрабрио
његову несигурност. Или се хватао за прву прилику, да је не изгуби.
- Написао бих жени писмо, заборавио сам нешто да јој кажем. Неће вам бити тешко,
станујемо у центру - додао је на мој врло неодређен гест који није значио ништа друго него да
сам се нашао у глупом положају гласника што преноси лијепе жеље средовјечног старца
ожалошћеној амазонки.
- Молим вас.
Глас му је дрхтав, присилио ме да га пожалим, бојим се да не заплаче.
- Добро - кажем. - Понијећу.
Помало сам разочаран. Већ на првим корацима у мир дочекују ме тешки уздаси над ситним
бригама.
Из своје љекарске торбе извадио је мапу са плавкастом хартијом за писма (камо среће да је
понио једне чарапе више), пажљиво извукао налив-перо из унутрашњег џепа и почео да пише на
кољену.
- Ставите: негдје на положају.
- Зар не смијем да напишем гдје смо?
- Смијете. Ви баш не знате за шалу.
Погледао ме зачуђено, није разумијевао моју фронтовску духовитост. Сигурно је мислио како
је глупо шалити се с таквим стварима. Видјеће већ чиме се војници све не шале. А ја сам га
задиркивао надвладавајући и сажаљење и презир што сам их некако истовремено осјећао према
њему.
Наставио је да пише своју поруку амазонки трудећи се да не уздише сувише гласно. Порука је,
изгледа тужна. Тешко је било замислити да пише о љубави.
Изгледаће смијешан, смијешан је већ сад, са овом својом бабичком торбом и покислим
шеширом. И војници имају свој начин облачења, искључивији него жене. Смијаће му се. И у
наступу великодушности, потпуно непознатог поријекла, јер разлога није било, помислио сам да
му поклоним своју кожну партизанску торбу, лијепу и практичну, и што је најважније, сасвим
војничку. Помогла би му да макар мало ублажи свој непоправљиво цивилни изглед. Не бих био
много оштећен: у торби су ми смијешне успомене, слика дјевојке што се удала за другога јер није
вјеровала да ћу се жив вратити из рата, писмо пријатеља у којем јавља родитељима да је изгубио
ногу, подеране чарапе, које не би било штета бацити, као ни дјевојчину слику, дневник који није
вриједио више од чарапа, неупотребљив, сух, конвенционалан, сав од крупних ријечи што су
откривале одушевљења а скривале живог човјека. И шта још? олињала четкица за зубе, ратни
ветеран као и ја, нешто партизанских листова штампаних у земуницама, више сентиментални
багаж него потреба, енглеске војничке гаће с мирисом дидитија још из Енглеске. Заиста, мало
носим у нови живот. Све што имам, то је у сјећању.
Али је мисао о поклону била само мисао о одвајању. Торбу нисам дао доктору. Можда је не би
ни примио, а можда би с њом изгледао још безнадније. А нисам му је поклонио највише зато
што нисам хтио да испаднем смијешан у његовим очима: зашто да му је поклањам? Можда би
лакше схватио безразложну грубост него безразложну великодушност. Али, то је моја мисао, не
његова.
Кад је отишао, ватре су још свјетлуцале. Недалеко од нас текла је широка црна трака ријеке,
црња од ноћи, са сабласним нервозним одбљесцима случајно упаљеног свјетла. Држао ме за
руку, дуго, било ми је неугодно, рука му је влажна и дрхтава, гледао ме у очи, па се окретао
ријеци, личио је на осуђеника кога воде на одслужење казне, држи се за мене посљедњом
снагом, а ја једва чекам да ми пусти руку, да оде.
- Реците мојој жени... Ништа, већ сам написао.
Шапат му је немоћан, покушава да говори било шта. Одахнуо сам кад је отишао у мрак.
И ето, десило се да смо се мимоишли ту, на обали ријеке што ме стварно дијелила од рата у
који је он ишао, а тај човјек, на кога ћу доцније толико мислити, није у мени оставио никаква
трага, нисам снажније доживио ни његов лик ни његову судбину. Сувише сам био обузет собом
да бих могао да га примијетим друкчије него мимогред. Остао је сјенка, зрнце, неважност, мање
него ништа. Додирнуо ме, а додир није остао, чуо сам га, а у ушима је остала тишина. Касније
нисам ни желио да оживим његов лик, драго ми је било што је остао само сјенка у моме сјећању.
Писмо сам ставио у торбу. Амазонка ће се разњежавати над мирисом дидитија, који ће
плавкаста хартија упити за вјечност.
 2. НОЋ

Као трома уздрхтала животиња полегла по земљи, у ноћи, воз чека на малој станици. Опипам
оклоп те животиње, хладан и сигурно прљав, дуго је нисам видио и осјећам потребу да је
додирнем.
Сјенке људи улазе у вагоне, долазе из таме и улазе у таму, јер само напријед, на челу оронуле
немани, свијетле у ноћи два засљепљујућа фара, чинећи околни мрак још тежим. Можда је и мој
брат међу овим људима.
- Мислиш да може да буде овдје?
- Може да буде и овдје.
- Кад си чуо за њега посљедњи пут?
- Често чујем за њега.
Био је у затвору, у логору, у неким нашим јединицама, али никако да га нађем. Стиже ме само
глас. Знам шта Душко хоће да пита: зар још вјерујеш да ћеш га наћи? Да, вјерујем. Немогуће је да
га не нађем. Волио сам га више него себе, или бар као себе. Сувише је добар, сувише лијеп,
сувише драг да га више не буде.
- Да претражимо воз?
Идемо од купеа до купеа, зовем га по имену. У топлој тами уских одјељења дишу невидљиви
људи, разговарају или ћуте, одговарају или се смију. Волим овај наш свијет што увијек мисли на
шалу. - Ако носиш ракију, ја сам онај што га тражиш - одговара неко. - Дужан нам је - вели
Душко - Е, онда продужи.
Идемо даље и опет га дозивам: ко зна, можда је баш ту. И мало ми је смијешно, а помало и
тужно што га тражим овако, по мраку. Не одзива се, али ја не очајавам, наћи ћу га. Душко није
баш сасвим увјерен. Каже док стојимо у тијесном ходнику: - Требало би некако друкчије
тражити. Не ослањати се на случај.
- Тражићу и друкчије.
Сједили смо послије цио сат, а можда и дуже, у потпуно мрачном купеу, а нисмо знали кад ће
воз кренути. Нису знали ни службеници на тој изгубљеној безименој станици, и залијепили смо
се за дрвене клупе предајући се у руке судбине и неком непознатом који је управљао возним
редом.
Све је необично, тиха јамска тама, неосвијетљени перон, фењери жељезничара као свици
залутали у ову новембарску ноћ, и овај чудни воз што може кренути напријед или назад, сад или
никад, само што је мени свеједно. Као да су нестварни, и као да је све помало нестварно,
гласови се јављају напољу пред вагонима, и у сусједним купеима, сасвим неразговјетни, али,
срећом, не панични, већ поспано равнодушни. Драго ми је, не због њих. Бојим се да не наиђе
немир. Могли би да га роде мрак и ово гужвање сјенки свуда око нас, туђи гласови што живе
сами, воз што уклето стоји. Али кад мислим о њему, не јавља се. Зато се смијешим у себи. У себи
зато што је мрак, а и да није мрак. Другог се то не тиче, нити би ико схватио. Кад бих рекао чак и
Душку: бојим се да не наиђе немир, али не наилази кад га чекам, Душко би мислио да нисам
сасвим при чистој свијести. Зато му нећу рећи, али је добро да знам лијек: зваћу немир да не би
дошао.
 Душко постаје мирнодопски нестрпљив:
- Овај воз се баш укопао!
- Шта те се тиче. Сад ништа не зависи од тебе.
- Да питамо некога кад полазимо.
- Сутра увече. Или никако. Истјераће нас у зору. Спавај.
- Кренуће око поноћи.
Глас је женски. Одмах поред мене, уз прозор закован даскама. Нисам видио уз кога сам сјео.
Душко је на клупи до мене. Одмах је запалио цигарету и упаљену шибицу држао мало дуже
међу прстима, гледајући дјевојчино лице. Она се осмјехнула. Свидио ми се тај сигуран,
пријатељски осмијех. У мраку што се склопио над нама кад је Душко отресао опечене прсте,
остало ми је то за тренутак освијетљено лице сасвим кратко у свијести. Већ сатима једино лице
издвојено из таме, и још женско, могло би дуже да се памти. На жалост, или срећом, није лијепо,
и узалуд свијетли преда мном. Ни онај поглед није ми се више допадао, чинио ми се само
сигуран, а не пријатељски, био је зид између ње и других људи, чак ни одбрана, већ
искључивање. Могла је мирно да ступи у разговор са сваким, да пружи корисно обавјештење, као
малоприје, да се нашали чак, али жена ће бити само ако се уда. Све сам већ знао о њој, одавно:
сигурна у себе и зато нерањива, увјерена у своју снагу, јер је хладна, лојална а одрођена,
калуђерица свог осјећања самосталности, поносна на костријет самој себи наметнутих
ограничења. Мушкарце не подстичу на освајање, већ на дужности, ако доживе љубав, настојаће
да је сведу на разумну мјеру.
Душко ми даје неке знаке, гура ме у ребра, удара у ногу. Не знам шта хоће. Зато кажем гласно:
- Пређи до прозора. Другарици ће бити хладно.
Ја бих јој радо поклонио ово гурање у ребра и ударање ногом, али она је, наравно, нерањива.
- Није хладно - вели. - Навикнула сам.
Јасно, навикнула је на све на шта се не вриједи навикавати.
Воз је изненада кренуо, нагло, као у трци, али то је варка, јер чим се одлијепио, видјело се да
је одлучио да мили.
- Куда иде? Назад?
- Напријед.
- Не, назад.
Ипак је ишао напријед.
- Па ово је право чудо!
Очекујем да се калуђерица побуни против овог нашег подсмијевања, али се није јавила она,
него Шестан. Два дана путује с нама и поучава нас свему што не знамо, а мислио је да много
штошта не знамо, и ето сад видимо да нисмо успјели да побјегнемо.
- Немате право - каже својим неузбуђеним учитељским гласом спремним на дуг напор - рат
још није завршен и не може се очекивати чудо.
Боже, како је лијепо кад неко све зна и кад хоће да каже и другоме. Али Душко не мисли тако,
сјетио се мучења у току два дуга дана с овим човјеком што је говорио опширно, али сасвим
једноставно, претпостављајући да нам је све нејасно, да нам све треба растумачити, али
почињући абецедом и остајући на њој, чувајући се да случајно не каже штогод непознато или
нешто што би било макар мало лично. Он зна само за двије стране, увијек и у свему, само за
двије, једно и супротно, да и не, мрак и свјетлост, прастаро добро и зло, само двоје, никад треће,
никад нијанса и прелаз. Не зна за колебање, никад не гријеши, никад није у сумњи, никад се не
шали. Шалу, можда и с правом, сматра гријехом, некорисном а опасном игром духа, исмјевачем
једном заувијек утврђених вриједности и светиња, макар биле и дрвене.
- Не, не варам се - рекао је Душко свадљиво - и не чекам чудо. Ни након десет година нећу
очекивати чудо, и тад ће наши возови закашњавати и овако чекати по станицама, и хвала богу, јер
да је друкчије, не бисмо били који смо!
А онда је Шестану учинио неправду, коју ће дуго памтити, онемогућивши му да говори,
сигурно веома дуго и веома убједљиво: почео је да пјева. Нема слуха, али то штедро надокнађује
гласом. Дјевојка се насмије:
- Добар глас.
- Породично - каже Душко. И наставља своју пјесму, одлучан у намјери да убије Шестана,
очајног што ће хуљење остати без одговора.
- Пјева страшно - кажем дјевојци - али боље и то него да онај други дође до ријечи. Он не
дозвољава смијех, осим ако је правовјеран, не дозвољава разговор, осим ако је досадан. Куд он
прође, трава радости не ниче.
Описујем и њу.
- Тише - каже она. - Чуће вас. Шта вам је скривио?
- Дави нас данима. Имам осјећање да нећу никад побјећи од њега.
- И сад му се светите, кришом?
Хоћу да је саблазним играјући игру која ће је изазвати и, наравно, претјерујем. То што
говорим нема везе ни са Шестаном ни с њом, ни са чим, осим с једном могућношћу коју не
подносим. Желим и да јој се замјерим.
- Не светим се, покушавам да га опишем, док ћути. Он је месија увјерења које не схвата, и
својим упорним месијанством створиће три невјерника дневно. Ништа живо, ништа
непредвиђено не смије да се деси, све има свој калуп и своју формулу, нема их много, као ни
божјих заповијести, али су строге и досадне. Избјећи их, немогуће је, јер су неприкосновене.
Шта да радимо? Остаје нам да хулимо или да плачемо.
Она ћути. Питам:
- Спавате?
- Не. Слушам.
- Јесте ли љути?
- Не. Зашто?
Ето, ништа нисам постигао.
- Сигурно мислите да претјерујем.
- Како могу да знам? Ако говорите озбиљно, мислим да му придајете сувише значаја.
- Ако говорим неозбиљно?
- Онда је свеједно. И онда не говорите о њему, већ о себи.
- И шта у том случају мислите о мени?
- Да мислите неозбиљно.
Зна и да се нашали, не видим је, али осјећам њен сигуран осмијех. Њој је све јасно.
- Да га позовем да сједне до вас? Он је озбиљан.
Она се насмије:
- Не, хвала.
И тај смијех ми је познат, уздржан, једва чујан, само њен, као да није упућен другоме, већ као
да је случајно открива, а она то неће. Једва сам га чуо, онда, и остао ми је тајна, као и све у тој
ноћи. Да то није она?
- Ваш глас ми изгледа познат.
- Не вјерујем.
- И смијех, помало таман, пригушен.
- Гдје смо се могли видјети?
- Нисмо се видјели. Била је ноћ и мрак.
 - Онда то нисам ја.
- Штета.
- Не знате ни ко је?
- Не знам.
- Онда може бити свако.
- Не може.
Воз дашће уморно, као да посрће. У близини је ријека, осјећамо је по хладноћи од које се
коче ноге, а ваздух у купеу постаје све тежи од дима и испаравања одијела. Иза преграде се чују
тешки уморни гласови што пјевају муци уз инат, као у сваком рату, пјевај, мајко, кад у борбу
пођем, али не плачи ако ти не дођем, и у том упорном мраку што нас упија и ништи непримјетно
се губе границе између стварности и нестварности, и све помало личи на ону некадашњу ноћ,
издвојену из других, обиљежену тајном. Све је било, а опет личи на сан, ни на чему не могу да се
зауставим јер ништа не знам, а држим се сјећања, упорно. Ниједног путоказа немам за тражење
и задовољавам се оним што је било, од тога је у мени остао пун осјећај, неистрошен и
незадовољен, и остао је некакав сањарски мирис, друга димензија, могућност изван онога што
се обично дешава. Само, да ли се то нестварно сјећање јавља у часу кад би могло да ми буде
тешко, као одбрана од ове пјесме и слућеног неспокојства којим пријети ноћ?
Душко ме опет гура у слабине, шапуће:
- Пусти ме до ње.
- Не могу.
Он упали шибицу: калуђерица је заспала на моме рамену. Тихо се насмије:
- Ни њој нећеш знати имена. Али за ову ћемо сигурно знати да је постојала.
Њена коса не мирише на сијено, већ на гар и на сапун за прање. И непријатно ме голица по
врату. И неугодно ми је уз њу у овом смијешном положају. Али је пуштам да спава.
 3. РИЈЕКА

Сунце над ријеком, одбљесци на води, у мени ширина. Рат је већ сасвим далеко, за цијело
једно пространство промјене настале од ситних мијењања што су постала значајна кад су се већ
сва десила.
Чини ми се да сам повратак увијек овако замишљао: пространо небо без пријетње, сунце што
рађа боје, помало тупо осјећање среће због ишчекивања. И ведра лица око мене.
Људи су заиста ведри. Гледају ниске муљевите обале обрасле шибљем или мутну воду ријеке,
довикују се с онима на готово потонулим пристаништима кад брод пристане у неком малом
мјесту, и смјеше се задовољни због нечега. Или ја желим да тако буде.
Примам оно што јесте, чулима, не дубље, као боју, мирис, шум, срећан што могу да гледам и
слушам, низашто, ослобођен обавезе да мислим опрезом. Навикавам чула да живе слободно, без
презања. Не дубље, чулима, не друкчије, велика је предност не правити комбинације, не страхом
кога више нисам свјестан, али који је сигурно постао мој скривени оријентир, тајна либела
негдје у мени, увијек жива, не друкчије, не смислом испод виђења. Не бојим се тог поткожног
смисла, само ми не треба, још, довољне су и воде које се виде, зашто трагати за понорницама?
Не осјећам потребу за мучењем, ослободићу га се ако наиђе и сјенка његова, своје губитке
претворићу у светотајне жртве, с времена на вријеме, окадићу их тамјаном тихог сјећања, не
дубље, не теже, могле би да постану неподношљив бол.
Брод је мален, ведар, жустар, не нарочито уредан и не нарочито озбиљан. Личи на свога
капетана, весељака, који није ни стар ни млад, ни строг ни безбрижан, није сувише поносан,
нити се љути што је на овом броду. Угодно се осјећа у животу, изгледа.
Из своје кабине донио је добро жупско вино и свесрдно нас понудио. Пије и он, с уживањем
и с радошћу. Стојимо крај кормила и управљамо по реду. Капетан узима точак само кад наиђу
обиљежена мјеста, потопљени бродови и плићаци. Душко прича како смо све путовали, пјешке,
на коњима, на кољенима, жељезницом, лађом. Капетан о вожњи у рату.
- Јесте ли возили Нијемце?
- Наравно.
Не чуди се. Ни ми. И не чудимо се што се не чудимо. Још јуче бисмо друкчије разговарали.
Сад је све у реду, лијепо и добро: враћамо се из рата и нисмо злопамтила. Дивимо се помало
капетану, његовом препланулом лицу, бијелој капи с ленгером, безбрижном изразу и
занимљивим причама. Не сметају нам његове водњикаве очи ни нос пијанице. Задовољни смо
што је пажљив према нама и што се нимало не плаши наших униформи и оружја. Иако је то
чудно.
Смијемо се. И калуђерица се смије. Само што она није више калуђерица, од јутрос, од часа
кад је сунце обасјало брод. Изненадио сам се. У ноћи ми се учинила ружна. Чешљала се
слободним покретима, смијешећи се на нас, неувријеђена нашом синоћњом хладноћом. Синоћ је
била уздржана и ружна калуђерица у шињелу, сад је расцвјетана љепотица. Шта су од ње
учинили јутро и сунце? Или од мене.
Лијепа је, али не због правилности црта, већ због нечег самосвојног. Дјелује сигурно и
складно. Најприје се примјећује израз лица, миран, повјерљив, зрачан, чист некако с обећањем
да не крије празнину. Послије, док смо стајали крај ограде, гледајући насеља уз која је брод
пристајао, био сам јој захвалан што није журила да покаже ни духовитост, ни заморну
сентименталност, ни уздржаност, ништа од свега онога што људи у првом сусрету нуде један
другоме. Била је, рекао бих, с мјером непосредна, ненапрегнута, посједовала је ону ријетку
способност да створи око себе климу повјерења да се човјек осјећа лако. Прилагођавала се. Та
особина коју сам волио код других, а коју никад нисам тежио да сам стекнем, код ње се
испољавала тако богато да сам био изненађен: непогрешиво осјећајући туђи ритам, она је према
њему подешавала свој. Њена мисао као да намјерно није прелазила висину ни обим туђе, а њена
расположења нису била хировита ни упорна, подешавала су се према другима. Чинило ми се да у
себи увијек може пронаћи и дубљи смисао и пунију веселост и духовитију ријеч, само ако то
хоће и ако јој је то потребно. Али тиме што се прилагођавала, њена личност није ништа губила.
Признајем, готово сам одушевљен њоме, због промјене од синоћ одушевила је и Шестана, јер је с
пажњом и без досаде саслушала његова мишљења о свему и свачему, не подсмјехнувши се ни
послије, кад смо били сами. Памтим шта сам синоћ мислио о њој, али то ми је сасвим свеједно:
вјерујем утиску што га је створио овај тренутак. Други тренутак нека створи свој утисак, и он
може да буде тачан, ма колико био друкчији.
И ето, стојимо с капетаном крај кормила, сви помало узбуђени. Дјевојка, у блузи и сукњи
маслинасте боје, објема рукама голим до лаката држи велики точак и смије се с Душком. Помало
га мрзим.
Видим: капетан гледа у њу. Њена обла рамена, мало повијена за кормилом, као да
подрхтавају у заносу, јер у покретном точку пулсира срце брода. Она га осјећа, управља њиме,
појачава му удар, дршће од његове снаге што не пријети. Фаунске очи капетанове пожудно пирују
гледајући дјевојку претворену у сирену на прамцу гусарског брода, устремљену а везану,
непомичну у скоку, опијену сунцем и водом и даљином, за којом чежнемо не желећи да се
приближи.
И одједном осјетим како срце брода дршће под мојим ногама. Не клизимо, већ лебдимо над
одсјајем воде. Радост, присутна већ данима, разбуктава се у пожар што бјесни и засљепљује.
Насмијем се, ваљда сувише гласно и разблудно можда, јер се она окренула и погледала ме. Али
ме не прекоријева. И она се смије: варнице сунца и роса ријеке су јој у очима. Нагло се испод
њене руке ухватим за кормило што се лако подаје и нуди спремно на сваку лудост. Сад су четири
испреплетене руке на точку, мало их је, хтио бих да их је много више, мојих и њених руку.
Лактом осјећам еластичну дојку, мишицу ми пржи влажна топлота женског пазуха, чврсто бедро
је уз моје, дрхтаво. Струје крвотока су нам се измијешале, осјећамо један једини ритам, луд и
бјесомучан. Удар воде о прамац потреса нас у коријену и брише свијет око нас. Сунцем запаљена
оловна ријека, и само нас двоје горимо у том пожару. Узми нас, ријеко, упиј нас, сунце. Све је
чекало овај ужарени час који нема прошлости ни будућности, који признаје само себе, и све је у
њему могућно.
- Шта означава црвена бова лијево? - вичем капетану.
- Недемонтирана мина.
- Да возим на њу!
- Вози!
Окрећем брод према црвеној бови испред нас. Смијем се. Смије се и капетан. Смије се и
дјевојка. Али њена рука сасвим меко, иако непопустљиво, држи брод далеко од мине.
- Зашто? - питам је у смијеху.
- Сувише је лијепо.
- Баш зато.
Могао сам да је пољубим у уста, могао сам да је обљубим испод кормила или разапету на
прамцу, могао сам да бацим брод у ваздух. Све сам могао у том кратком часу лудости, само
нисам могао да га задржим.
Нагло, сасвим изненада, без икаквог видљивог разлога, све је прошло. Ријека је престала да
гори, безвољно је потекло сиво олово. Угасио се пожар у мени.
Наилазило је оно чега сам се плашио, надајући се да је нестало. Јавило се послије
неприродно усијаног тренутка занесености. Као да је та ватра сажегла снаге које су ме браниле.
Извукао сам руке испод њених и без ријечи се одвојио, желећи да останем сам. Доцније сам
се сјетио њихових погледа. Знам да их тада нисам видио, нисам могао да их видим, а ипак сам их
се сјетио, збуњених и уплашених.
Требало је да ово проживим сам, без икога. Био је то осјећај стишане запрепаштености, која
није ништа одређено. А баш та неодређена тежина, којој се не могу докучити коријени, ни
сагледати дубина ни смјер, тамна пријетња којој разум не може ништа, надносила је над мене
непознат ужас, тежи од сваке одређене патње. Потпуна, коначна самоћа, узалудност свега што
бих могао учинити, неизбјежност нечега што ће наићи, а не наилази. Најгоре је што не долази,
јер да дође, добило би било какав облик, и страх не би био тако потпун.
А кад је прошло, зацарила је пустош. Умор као послије болести. И чудна мјешавина среће
што је прошло и туге што ће се једном опет јавити.
Наслонио сам се на ограду и запалио горку цигарету. Безвољно сам посматрао пустош у себи,
не жалећи ни за чим.
Дјевојка је пришла и стала крај мене. Прилагођена, тиха.
- Је ли ти зло?
- Да.
- Болестан си?
- Није ми ништа.
Погледам је: очи су јој добре. Успио сам да се осмјехнем.
- Јеси Ии ти дјевојка с мирисом сијена у коси?
- Је ли постојала?
- Не знам.
- Да ли би волио да сам ја она?
- Изгубио бих је.
- Ако би је нашао?
- Да. Она је све што хоћу. Има облик сваке жеље.
- Нема свог облика.
- Увијек је присутна.
- Увијек одсутна.
- Не можеш је уништити.
Уозбиљила се:
- Да ли би заиста повео брод на мину?
- Не.
Сад ми све изгледа бесмислено. И овај разговор.
- Није ти било зло?
- Није.
- Могу ли ти помоћи?
Захвалан сам јој на тој непотребној доброти. Није више разапета сирена на прамцу гусарског
брода и не може разумјети. Малоприје би можда разумјела.
- Лудост не траје дуго - кажем што могу ведрије.
- Штета - вели она. - А можда је и боље.
 - Ти си разумна.
- Је ли то гријех?
- Више недостатак него гријех.
- Хоћемо ли на кормило?
- Уморан сам.
Знамо и ја и она да би било бесмислено обнављати малопређашњи занос. И тужно стојимо
једно поред другог.
 4. СУСРЕТ

Овај обилазак нема никакве сврхе а прво је што чиним. Не тражим ништа одређено, не
заустављам се нигдје дуже, трудим се да изгледам запослен, и као да се случајно заустављам
ондје гдје се нико не зауставља, да бих прикрио безразложну узбуђеност. Смијем се у себи, мало
је сувише младићки, дјечачки чак: завирим у мрачну аулу старог факултета, прођем кроз пусти
парк, полако идем уском улицом у којој познајем сваки зид, сваки прозор, застанем на углу гдје
је обично стајао маронџија, у овој капији смо нашли склониште једне вечери кад је падала киша
а нисмо имали новаца за биоскоп, ја и Лила, иза овог киоска смо се свађали ко зна због чега.
Ситнице, неважни неповезани исјечци, као туђа сјећања. И чудим се, ништа се у мени не покреће
од оног што сам мислио да ће оживјети. Чак се и смјешкам као да се ругам сам себи. Није весео
тај смјешак, али није ни тужан. Мало сам празан, али то је, ваљда, зато што сам очекивао више
од ових сусрета.
Чак и не примјећујем да сам себе варам док ограничавам своја сјећања. Правим се да сам
помало сјетан што не оживљава стара срећа.
Носим Миситино писмо као пријетњу.
Пронашао сам кућу: суморна трокатница, с непрактичним балконима који ничему не служе, с
малим улазним вратима кроз која се види дуг и мрачан ходник. Број 25. Мислим родитељи су на
трећем спрату, лијево. - На вратима је плочица с именом - објаснио ми је. Оклијевам, тешко се
одлучујем да уђем. Мислим шта ћу рећи. - У болници је. Зашто је у болници, то ће одмах упитати.
Да ли да кажем све? Рањен је, ампутирана му је нога, сад му је добро... Како може да буде добро
кад је без ноге? Или да ништа не кажем. Али можда он о свему пише у писму и узалуд бих крио.
Бадава, мораћу да говорим о несрећи тога блиједог тихог дјечака, и о томе како је данима
говорио о њима, и како ме испратио с молбом: - Нека ми одмах пишу. Испричаћу им, можда, о
његовој помало паничној чежњи за родитељима и за двојицом старије браће, што је сигурно
потреба за утјехом, тражење ослонца, хватање за нешто сигурно и драго.
Замишљао сам сусрет с младићевим родитељима, одавно, откако носим писмо. Знао сам их
по његовом опису. Отац, причало и весељак, наслониће се мршавим рукама на сто и узалуд ће
покушавати да заустави сузе. Плакаће као дијете. Мајка је тврђа од оца. Стајаће усправно и
гледаће ме непријатељски, чекаће да опорекнем ту страшну вијест. Неће вјеровати. - Немогуће,
рећи ће њене ужаснуте очи, немогуће. Осамнаест му је година, живот је пред њим. Реци да није
истина.
Зашто нисам послао Шестана, мислио сам незадовољан, пењући се тромо и безвољно уз
прљаве степенице. Бојао сам се туђе туге, узнемиравала ме. Нисам био сигуран ни да ћу ући.
Можда сутра, покушавао сам да одгодим све. Па ипак сам се пењао. Нисам успијевао да нађем
оправдање да не учиним оно што морам, а ни сутра неће бити мање тешко него данас.
Напосљетку сам се одлучио на превару: предаћу писмо с врата и одмах отићи. Биће то бијег од
њихове жалости. Али, зар би им било лакше кад бих остао? Можда би им било теже, сигурно би
им било теже. Да, предаћу писмо и отићи, њих ради, мислио сам, њих ради, да им не буде још
теже.
Трећи спрат, лијево. Ружна гвоздена ограда над провалијом степеништа. Проста огуљена
врата с остацима жућкасте боје, без имена. И без звона. Не хвале се својим становницима, не
нуде се да се отворе.
Обрадовало ме што се нико није одазвао на куцање: нису код куће. Покуцао сам још једанпут,
слободније. Ипак су ту. Нечији неужурбан корак прилази вратима. Не нада се ничему
непријатном, не зна за несрећу, иде равнодушно. А кад су се врата отворила, угледао сам
непознатог човјека. Мисита га није поменуо. Дебео, тром, поспан, мрзовољан, у кошуљи без
оковратника, с металним дугметом под вратом, с црвеним хозентрегерима преко опуштених
рамена. Глупи, непотребни детаљи, али сам их запамтио зато што сам очекивао да ће све бити
друкчије. Можда је рођак?
- Станује ли овдје Мисита?
- Не станује.
- Речено ми је.
- Становали су.
- Ваљда су се преселили?
- Нису.
- Не разумијем.
- Нијемци су их одвели. Још љетос. Остало је нешто њихових ствари.
- Јесу ли убијени?
- Сигурно. Шта можемо, рат. А ствари су овдје. Истина, нема много.
Сишао сам низа степенице полако, као да сам изгубио циљ, као да сам заборавио куда сам
пошао. Степениште је прљаво, одавно неокречено, музгавих зидова, по којима су остали трагови
безбројних руку, надојено тешким мирисима што су се сваког дана изручивали из кухиња. Кад
сам се пењао, нисам осјетио тај задах куће, успарен, ужегао, киселкаст, а сад ме гушио. Било је
нечега безнадно тужног у том масном невидљивом облаку што је упорно лебдио у тој рупи
између спратова.
Необично, у сваком случају. Ишао сам у посјету мртвацима, разговарао с њима идући уз
степенице, плашио се њиховог бола. Били су живи још прије пет минута. А сад сам тражио траг
њихових прстију по прљавом црном фризу на зиду обиљеженом многим додирима. Сигурно и
њиховим, на посљедњем силаску кроз овај облак задаха што је и онда лелујао овако невидљив и
загушљив. А можда га нису ни осјетили. Зато што је то било при посљедњем силаску, ако човјек
икад мисли да је посљедњи. За мене су умрли малоприје, за малог Миситу су још живи.
Сјетио сам се човјека с црвеним хозентрегерима и пљунуо с гађењем, иако он није крив, хтио
сам да буде крив, да не мислим ни на шта друго.
Драго ми је било што ме дочекала кошава. Пустио сам се њеним ударцима и њеном бијесу,
псовао наглас, откопчавао шињел да ми више смета, окретао главу лијево и десно, улагао
непотребан напор да је савладам. Само да не мислим на празну шупљину степеништа. Не волим
тугу, чини ме злим, зато се заваравам бијесом. Два су ми писма у торби, можда ћу их оба бацити
у вјетар. Да кошава развије туђе невоље, нећу да ме се тичу, нећу да ме притискују, јер ће се и
мимо мене десити оно што мора да се деси, и само ће ми бити теже ако знам. Нека нестану у
забораву, у нетицању, у непримању. Нећу ништа да знам, нећу да ме боли. Желим да ме звиждук
вјетра заглуши, да засвира кроз мене као кроз трску, мислим како би лијепо било не мислити,
мислим како би лијепо било наћи се сад на ријеци, шибан олујом, у рибарској барци или у
штркљастој дрвеној кућици на обали ријеке, окружен дивљом стихијом, сам с њом, без туге у
себи и око себе. Али то је само тренутна жеља, давнашња потреба за бијегом и за одвајањем од
терета у себи, неостварива чежња за тишинама.
Синоћ сам нашао Лилу. Сачувао сам је живу и неоштећену у ратним годинама, не
дозвољавајући јој да се измијени и остари ни за дан од посљедњег виђења, одржавајући у животу
сва сјећања о нама, јер је била посљедња. И увијек сам знао да ћу је пронаћи кад се вратим, не да
обновим љубав, већ да обновим њежност. И она је била ласица, Кола Брењон, витка и гипка,
лијепа и мила, и шта се све не би могло рећи о дјевојци коју смо вољели, знале су нас све
запуштене стазе Ташмајдана, клупе Калемегдана, сви ћошкови Палилуле, и свуда смо крали
пољупце, стидећи се пролазника што су наилазили кроз таму. Говорили смо њежно глупе ријечи
(тада нису биле глупе), преклињали једно друго да љубав траје вјечно, свако вече изнова
заборављали на грдњу којом ће је мајка дочекати, десет пута се растајали и опет остајали, гануто
одушевљени што је само једна таква љубав на свијету: наша.
Познала ме и остала у вратима. Очекивао сам годинама тај час, замишљао сваки покрет и
сваку ријеч. Шта ће се десити? Али већ није било добро то што сам посматрао и себе и њу: шта
ће се десити?
- Да се пољубимо? - упитала је.
То није жеља, али је успомена на жељу, негдашњу, није неопходност, може се десити, али не
мора, вјероватно је непотребно, чак и смијешно, а можда је и оживљавање сјећања, без жара.
- Много је времена прошло откако смо се посљедњи пут пољубили. Кад си дошао?
- Јуче.
Ушао сам. Затворила је врата и остала загледана у ме као да нешто тражи, као да се присјећа.
Ништа није нашла у себи, ничега се није сјетила, иако је све знала, и зато се осмјехнула
разњежено, и ради мене и ради себе: било је, сјети се, сјећам се, исувише је било лијепо да сад
не покажем разњеженост, покажи и ти. У трену оклијевања, који је трајао међу нама као
препрека, видио сам вријеме што је прошло. И у њој и у себи, и разњежен осмијех је заиста
непотребан, дјеловао је сувишно. Познао сам само њене очи, црне, јаког сјаја, дубоког погледа
који ми је вратио сјећања, али је све друго туђе и непознато.
Ухватила ме за мишице и пољубила мирно, без журбе. Затворио сам очи и покушао да вратим
младост. Усне су јој живе и сочне у мојим, као некад у тами Гробљанске улице. Али не, ништа
није као некад, немогуће је задржати варку. Све је трајало дуже него што сам желио, и постало је
нелагодно. Пожелио сам да одмах одем. Било је прилично тужно. Али она се грчевито држала за
некадашњег мене и гледала ме са ганутошћу, која већ није имала никакве везе са мном.
- Исти си - шапутала је смијешећи се - исти као некад. А ја сам остарјела.
- Нико није исти.
- Исти си, а ја нисам. Остарјела сам.
- Ниси остарјела.
- Мани. Сједи мало.
Сјео сам у фотељу.
- Па шта си радио за ово вријеме?
Било јој је двадесет кад смо се растали. Старија је од посљедњег виђења за неколико година.
И за један рат. Била је пахуља, латица цвијета, жеља, а сад је жена која се гоји. Гдје је онај млади
осмијех, куд је нестао?
Глупо је дозивати успомене.
Напољу је мутан и вјетровит сумрак, а у непровјетреној соби с масивним старинским
намјештајем већ се спушта ноћ. Спушта, као мора. Сједимо непотребни једно другоме, и
тражимо узалуд себе негдашње. Вријеме полако тече и затрпава нас празнином. Неће да упали
свјетло, штити се мраком. Тражи моју руку.
- Глупи смо били - смије се. - Пољубац нам је био довољан.
- Глупи - смијем се и ја.
- А опет је било лијепо. Можда баш зато.
- Можда.
 Ни то више не знамо, нити је важно.
- Четири године - каже пригушено. - Четири године. Није то ништа, те четири године.
- Наравно да није ништа.
- Је л’ да није, реци.
- Ништа, четири године није ништа.
- Мислила сам на тебе све вријеме. Жељела да дођеш.
Бојао сам се да ће то рећи. Можда је то помало и истина, јер ја сам њена младост, као и она
моја, али ми то сад изгледа немогућно. И ћутим, желим да се све сврши, да окончам ову посјету
успоменама што ће ове ноћи почети да умиру. Она им још не да да умру, наивнија је од мене, или
несрећнија. Њена рука ме стеже јаче. Ћутање постаје опасно. И тама. Хтио бих у ноћ, у кошаву,
на обале узавреле ријеке. Клекнула је преда ме, обухватила ме очајнички око појаса. Не помажем
јој ничим, ни прихватањем ни пристајањем.
- Остани вечерас код мене - каже као да се брани од нечега, од празне собе, од усамљености,
од мисли на вријеме што је прошло.
Лажем:
- Имам састанак.
- Добро. Иди, кад мораш.
- Стварно имам састанак.
- Добро, знам. Ти си још млад, то није право. То што си млад.
- Нисам више млад.
Говоримо као лудаци. И пољубим је мртво, пољупцем који није жеља.
Устала је, упалила свјетло. Сад је још горе, сувише се видимо. Питам да бих некако
припремио одлазак:
- А ти? Како си провела рат?
- Тако. Муж ми је умро лане, од капи. Није био ни тако стар.
- Од чега живиш?
- Оставио ми је штампарију.
- Ниси се преудала?
- Треба да се удам. Ортак у радњи.
Насмијала се. Смијех јој је непријатан, горак и таман. У том смијеху је искуство које се није
жељело. Много знања о животу и мало очекивања.
Лила - мртви нишан ранијег живота. Једини живи свједок, а неће, не може то да буде.
Изневјерила је и себе и мене. Не може да буде уточиште ни заклон ни веза, све се прекинуло, не
постоји. Није она крива. Кривице нема, постоји прекид, постоји ненастављање, постоји смрт. И
живот изнад тога, и послије тога.
Збогом, ласице. Глупо је дозивати успомене. Тебе више нема, а ову жену не познајем. Ни ти
мене, сигурно, више не познајеш. И све је у реду. Све би било у реду да ме ова непозната жена
није на растанку упитала за брата. Њен глас ми се учинио познат, негдашњи.
- Не знам шта је с њим. Можда је и погинуо.
- Ах. Штета.
И њега сам тражио данас и јуче по овим улицама.
Дочекали су ме мрак и кошава.
Град је још увучен у себе, притиснуло га хиљаду мука које још није прежалио. Волио сам га,
све сам волио у њему, а сад га не познајем. Крије се, ћути. А можда се и ја кријем и ћутим пред
њим, немамо повјерења, или немамо шта да кажемо један другоме. Нешто је стало између нас и
спутало нас да се радујемо. Ни ја ни он нисмо оно што смо били, ни оно што ћемо бити. Сад смо
чекање.
 Вјетар ме ударао у прса, грувао ме невидљивим шакама, у бјесу. Као прије четири године.
Зурили смо преко запуштеног парка, да се склонимо иза зидова старе цркве, ласица и ја.
Послије, те ноћи, дуго сам чекао брата у малој студентској собици с мирисом дуња што их је
стара Рахела стављала сваке јесени на огромне старинске ормаре.
Све до поноћи лутао сам улицама не одвајајући се од њих. Жао ми је било да их сахраним.
 5. АМАЗОНКА

Пролази дан, два, три, не знам колико, а ја чекам да се нешто деси. Сигуран сам да ће се
десити, радост нека, љубав, ма шта што није мрзовољно сивило дана и ноћи. Чудно, кажем себи,
да се нисам сувише нагло зауставио? Ратни ковитлац је одједном стао и сад не могу да подесим
корак.
Неповратно се осјећам као бескућник. Није то сасвим лоше, немам обавеза ни ограничења,
само је помало празно. Свеједно ми је куда ћу поћи кад завршим посао. Увијек сам желио ту
потпуну слободу, а никуд не полазим, ниједну могућност не искоришћујем, нити заправо знам
какве су. Ходамо без циља, тражимо се, а кад се нађемо, говоримо о рату.
Ниједно мјесто није наше, не знамо да га освојимо, као да ћемо отићи некуд. У кафани је
крш униформи, гуњева, оштрог воња, дима, гласних разговора, разметљиво невесела гужва у
којој се осјећа да терен није ни наш ни туђи. Још га презиремо, не склањамо ноге у чизмама и
тешким цокулама, с висока гледамо келнере што се вуку безвољно, готово с гађењем. И они
презиру нас, несавијањем леђа, подигнутом обрвом, прљавом блузом, растресеношћу. Још се не
сналазимо ни ми ни они. Келнер је негдје далеко у мислима, одвојен од нас, загледан у велики
прозор што се тресе због тенка у пролазу.
- Кафу - замолих поново.
- Молим, чуо сам.
Иронија у професионалној учтивости, презир који једва крије. Очи су му древне: кроз њих су
прошле хиљаде људи и сваки је оцијењен у дјелићу секунде. Ми нови, оцијењени смо заједно,
није нас вриједило издвајати понаособ.
Кафа је лоша, млака, неукусна.
- Немате бољу кафу?
Келнер је сијао од среће:
- Немамо. Још једну, молим?
- Не.
- Па? - пита Душко. - Шта си радио ова три дана?
- Зар су већ три дана?
- Брзо ти је прошло?
- Није брзо прошло.
Причам о ласици, он се весело смије. Пита:
- Је ли ружна?
- Није ружна.
- Па зашто онда? Млада, лијепа, што ниси остао?
- Није више она некадашња.
- Баш зато. Сад си јој потребнији.
- Не волим самилост.
- А замисли да сте се вјенчали прије рата? Шта би било?
- Не знам.
Чекам да каже све, али он зачути. Не знам шта крије, и нећу да питам. Боље овако. Не волим
ни своје ни туђе исповиједање.
Онда му причам о редакцији. Уредник ме дочекао тако срдачно да сам већ помислио да је
забуна. Али није била забуна, знао је ко сам, сретали смо се и познавали за вријеме рата, али не
за оволику срдачност. Уосталом, тако сам ја мислио, он није: познавао ме тако темељито да сам
се запрепастио. Додуше, познавао је свакога. Док смо сједили у канцеларији, ушло је много
људи, као у кафану, нико се не најављује. И сваког је звао по имену, ударао га по рамену, питао за
познанике, а људи су се збуњивали, иако нисам знао зашто.
Ударао ме по мишицама, кликтао, викао ах и ох, и - драго ми је и - гдје си тако дуго, онда
телефоном поручио два чаја, јача. Питао ме:
- Да ли још волиш јачи чај?
Никад нисам волио ни да видим чај, ни јачи ни слабији, и кажем извињавајући се:
- Више волим кафу.
- Кафу - поручио је разочарано. И мало зачуђено, чини ми се. Али опет је ухватио равнотежу:
- Па како у твом Ужицу?
- Ја нисам из Ужица.
- Ах да, из Крагујевца.
Нисам био ни из Крагујевца.
- Е тако - наставио је већ помало нервозно, иако се смјешкао. - Драго ми је што ћемо радити
заједно. Коначно ћеш моћи да се бавиш својом струком.
Са страхом очекујем да чујем шта ми је струка. Није ме оставио дуго у неизвјесности:
- Привреда, чини ми се?
То ми је струка колико и санскрит. Али ћутим. Ако се опет побуним, испашће да се уопште не
познајемо, или да је он у потпуној заблуди, не знам шта је горе. И глупаво гледам у њега
покушавајући да задржим нормалан израз лица, чак сам се и смјешкао, иако с напором, мислећи
како није увијек лако с људима који све знају. Али сам, изгледа, претјерао у настојању да га
увјерим како је све у реду, и он је почео да ме гледа сумњичаво.
- Или није?
Знао сам да се то сакато питање односи на моју струку, али је звучало пријетећи. Мучио сам
се: признати или не признати. Одговорио сам сакато, према његовом калупу:
- Језик.
- Руски? - упитао је с посљедњом надом.
- Француски.
- Завршен факултет?
- Не.
- А, тако. Добро, видјећемо.
Душко се смијао мојој причи.
- Све си измислио - каже.
- Не баш све. Рецимо пола.
Он се опет смије, сад већ с мање оправдања и дуже него што би требало. А кад ућути, гледа у
пепељару, и каже неодређено:
- Да, да.
- Шта: да, да,
- Ништа. Чини ми се да си незадовољан. Можда си очекивао нешто друго.
- Очекивао сам да будем гувернер Народне банке.
Насмијали смо се, али сам осјетио узнемиреност. И криво ми је, као да ме затекао на ружном
дјелу. А стварно нисам мислио о томе, нисам замјерао свом неодређеном положају који може да
буде само скроман, нисам имао чак ни неких планова ни жеља, свеједно ми је, шта бих ја с
положајем и шта би он са мном, смијешно је и замислити. Ако сам очекивао повјерење, то је
природно, вјеровао сам у себе, као и сви који се ни на чему нису окушали. Нама су сва врата
отворена, све жеље оствариве, све могућности надомак, треба само хтјети, а ја хоћу. Свеједно је
одакле ћу почети, негдје ће избити ова нагомилана осјећајност с којом се тешко носим, јер још
не знам чему да је подредим. Некоме ће бити потребно оно што будем учинио, неко ће застати
пред тим и погледаће ме зачуђено: заиста, то је твоје дјело? Још не знам какво је то дјело, али ма
како да буде, биће лијепо.
Душко ме гледа, смијеши се да избрише могућу нелагодност због свога питања:
- О чему мислиш?
- Обезличио ме некако. Осјећао сам се као да немам коријена ни станишта.
- О коме говориш?
- О уреднику.
- Врло важно.
- Дабоме.
- Мислим то што уредник каже. Хоћеш ли да одемо некуд?
- Куда?
- Куд било. Да пијемо, да бјеснимо.
- Зашто?
- Онако. Ако хоћеш.
- Нећу. Не осјећам никакву потребу.
- Онда је све у реду.
- Све је у реду.
И празне ријечи могу да буду ведар прапорац, потребно је изговарати ријечи, понекад нас
преваре својим звуком и нашом жељом да им вјерујемо. И повјерујемо, бар за извјестан
тренутак. И за извјестан тренутак, то није мало. А добре су и љутите ријечи, и оне могу да буду
лијек.
- Има нечег ружног у томе: он свакога једнако познаје и свакога једнако не познаје, свеједно
му. Он има начин. А то је баш најгоре, тај начин. Нема сувише власти да би могао да ме не види,
а има сувише власти да би могао да ме види. Разумијеш?
- Не разумијем сасвим.
- Нећеш да разумијеш. Он је и горе и доле. Још је доле, увјерен да је то привремено, гледа
горе, чека. Зато му је начин подешен за то прелазно стање, одражава и оно што јесте и оно што
мисли да ће бити. Не одређује се одлучно, али се слути, замишља да је срдачан, колико још смије,
растресен колико већ може. Једног ће нестати, други ће се развити. Гусјеница с крилима којих
још нема, али је срећан што их види у мислима.
- Ако је тако, шта те се тиче. Говориш којешта.
- А шта теби смета што говорим којешта. Шта ти смета ако не говорим којешта.
- Је ли ти лакше кад грдиш? Онда грди.
- Нећу. Покварио си ми задовољство.
- Ћутаћу као риба.
Смијеши се добродушно: дједица који се понаша стрпљиво према размаженом дјечаку, не
смета му што се дури, не љути се што је немогућ. Попећу се на врат овом добром човјеку зато
што све подноси мирно. Сам је крив.
- А то је увредљиво, тај начин.
- Опет о уреднику?
- Треба да запазимо човјека, да га разликујемо од осталих, свако има нешто своје, и драго му
је ако се баш то посебно примијети. Разумијеш?
 - Разумијем.
- Сад не разумијеш.
- Добро. Не разумијем.
- Како не разумијеш?
Смије се мирно, више воли ово моје бесмислено закерање него бесмислено ћутање. Не могу
му помоћи, не знам шта бих друго могао да чиним.
- Загадиће живот такви људи.
- Пусти га, нека иде до ђавола.
Онда је зажмирио на једно око, ухваћено у мрежу ситних бора:
- А можда ти тражиш такве људе, можда их измишљаш да би могао да псујеш.
- Зашто да псујем?
- Не знам. Кажем онако.
Прохујало је као метак, тик поред мене, дах ми је застао.
Рано је вече а пролазника мало на улици. Негдје на сремским равницама још траје рат.
Мрак је влажан и густ. Вјетар нам баца у лице ледене капи кише.
- Куда ћемо?
- Не знам.
- Некаква чамотиња пада на душу.
- Нађи дјевојку.
- Зар има дјевојака?
- Гдје?
- На свијету.
- Има, надам се. Хоћемо ли у хотел?
- У хотелу је страшно.
- Спаваћемо.
- На жалост.
Пало ми је на ум да однесемо писмо жени оног доктора са скеле.
По навици, био сам створио у себи њену слику, кумовало јој је докторово бапско лице и
његов спарушен изглед. Али кад се на звук звона појавила на вратима, сва моја очекивања била
су превазиђена: старија је и дебља од жене коју сам замислио. Изишла је још једна, сасвим
млада, готово дјевојчица, невјероватно крхка при слабом освјетљењу предсобља. Да нисмо
погрешили?
Не, нисмо погријешили. Зашто не уђемо?
Позвале су нас, били смо извор обавјештења о доктору, његова хода по мукама, Али за кога?
За коју од ове двије жене. Ниједна не може бити његова: једна је сасвим стара, једна готово
недозрела. Гдје се сакрила докторова жена, шта је с амазонком? Она припада њему још од скеле,
и припада му природно, без права на ичији подсмијех или жаљење. Гдје је? Можда је ово њена
кћерка?
Али није се имало куд, морали смо сазнати, млађа је докторова жена, име јој је Олга, старија
је њена тетка, тетка Бика, тако је зове, дошла је да станује с њом како не би била сама, и сад нас
нуде ракијом, мирно се распитују о доктору, како ће му бити, да ли је сувише опасно, има ли
могућности да се некако врати, хоће ли рат дуго трајати. Душко гледа у младу жену, а ја
суспрежем љутњу и одговарам да смо заједно сједили на киши, у рату је највише кише и
хладноће, за њега није опасно, биће му боље него борцима, али рат је рат, а да ли ће још дуго
трајати, ко то зна, већ траје дуже него што смо претпостављали.
Није могуће да је ово жена онога оронулог човјека, али је најчудније што се она сасвим држи
тако, ништа чудно не види у томе, жали га, распитује, осјећа да га нема, ничим не показује да би
њен брак могао да буде неприличан. А не говори и не држи се тако због нас. Све јој је то
природно, и, што је још горе, признајем јој дјетињу отвореност и поштен израз у очима. Лијепа
је, иако мршава, још неуобличена сасвим, и стално морам да се подсјећам да сигурно има
двадесет четири године, иако се не виде, иако би боље било да се виде, да не буде ружно докраја.
Тетка је на изглед трома, али лако покреће своју тешку руку намјештајући таблетић на столу
или помјерајући чашу. Преузела је сав разговор не допуштајући Олги да увијек дорече мисао,
ублажавајући њену отворену оштрину. Није била нестрпљива, није рекла оно што јој се могло
отети, већ само оно што је хтјела, а опет се чинило да говори слободно, без икаквог устезања,
остављајући утисак непосредности, али ја сам добро осјећао бодље у њеним ведрим ријечима и
подсмијех у њеној тобожњој наивности. Али ме више забављала него љутила та њена навика да
се смије стварима и људима. Није то упућено нама двојици, већ свакоме, и настало је давно
прије нас, то је њено поље дјелатности, њен витешки турнир у којем се не гине, али се с истим
таквим осмијехом односе ране, и враћају погодном приликом, њена друштвена игра, ведра на
изглед, у наговјештајима који и не постоје ако нећемо да их буде. Добар тон не допушта да се
погодак примијети ни кад крв потече. А овај женски витез од деведесет килограма изгледа да је
вјешт борац. - Много сам вам захвална - рекла је с њежним осмијехом - веома сте пажљиви,
нећете да нас варате празним надама. Увијек се навикнемо на једну мисао, ма каква да је, а ако
буде боље него што се бојимо да ће бити, то је чист добитак. Али ми се, ипак, надамо бољему,
увијек, више вјерујемо својој жељи него своме страху, и обично с правом. Ви сте године провели
у рату, сигурно се нисте штедјели, и ево, хвала богу, живи сте, срећом. Мање се несрећа дешава
него што их наша бојазан види.
Добар ударац. Имао сам толико разума да не одговорим брзоплето, сигурно бих натрчао на
други ударац, тежи него што би моја сујета могла мирно да поднесе. Смијешио сам се, као и она,
пустио сам да вјерује како ништа нисам примијетио, и схватио сам како човјек може лако да
посегне за грубошћу ако није дорастао другоме. Уздржао сам се од грубости, не волим је, то је
крајње средство које доноси само тренутно задовољство, ако га донесе. А помало се и дивим
овој жени. Подсјећала ме на дјетињство и на једну моју тетку, исто тако мирно и насмијано
опасну, исту тако ведро надмоћну. Изненађивала ме живост духа у том тешком тијелу, и то
одсуство сваке нервозе, која гони на непромишљеност, на усплахирен гест, на пакост. Опрезно
покушавам да је убодем, завијајући бодље у вату признања. Кажем да их је докторов одлазак
сигурно погодио, и да се утолико више дивим што то не показују. Нервоза и усплахиреност
ништа не рјешавају. - Није нам било лако - каже она с осмијехом који њеним ријечима даје
невјероватну убједљивост - човјек је обично нервозан кад наиђе нешто неочекивано, на шта није
припремљен. И то је природно: бранимо се. Све што се дешава, удара на наше навике, а навике
су живот. Наравно, побуна је бесмислена, никад се не можемо навикнути на оно што се дешава,
јер је изван нас. Не знамо ни да ће наићи, навике стварају зид око нас. А онда се опет стварају
навике. И стално тако. Смирујемо се.
- Неки људи се не смирују - каже Душко.
- Да. Сигурно. Али већина не воли узбуђења. Срећом, срећом. То чува живот. Да су сви људи
јунаци, живот би изумро. А овако нам се врате, и ми их дочекамо, и све опет буде у реду.
- А јунаци се не враћају?
- Враћају. Понекад.
Душко је нарогушен, не гледа више младу жену, а ја уживам, желио бих да јој се супротстави.
Било би занимљиво видјети како од њега лети перје, не зато што бих волио да присуствујем
његовом страдању, већ да чујем њу у размаху. Могао сам и да јој станем на биљег, али ми је
уливала поштовање њена привидно лака, цинична духовитост. Не желим да испаднем смијешан
пред Душком, сувише сам често с њим и подсјећао би ме на пораз. Младу жену нисам рачунао.
Не тиче ме се, некако као да је обезвријеђена оним што знам, и чини ми се да није важно шта
она мисли. Али је и Душко учинио оно што је било најпаметније: насмијао се. Или је устукнуо
пред њом, или није хтио да се упушта у разговор који не би довео ни до чега. Можда је и боље
тако. А осјећао сам да нешто није у реду. Ово није обичан разговор, већ неслагање. Ушли смо у
други свијет, непознат, и ми смо њима непознати, и смијешимо се јер не знамо шта бисмо друго.
Ми не знамо, тетка Бика као да зна. Само њен подсмијех није упућен нама, већ свијету и људима.
Не мрзи их, изгледа, али им и не вјерује сувише. Ни њиховим заносима, ни настојањима, ни
оном што чине и говоре. Све се већ дешавало, овако или слично, каже: одувијек је било да људи
хоће боље, па је испадало горе и теже, а живот све измири и изравна, и зло и добро, и поштење и
непоштење, па се не зна шта је шта, а остаје само сјећање на оно што је било, и опет све почиње
изнова.
Млада жена (ни у мислима не могу да је назовем именом, нећу, киван сам на њу иако не знам
зашто) непрестано остаје по страни. Засјењена је теткином снагом, њеном сигурношћу и
одређеношћу, и сигурно јој је потчињена, као и остали у њеној близини. Смијех јој је ведар и
отворен, али безначајан, сам себи сврха, није оружје и одбрана као у тетке. Звони празно, као
вјетар. Не могу ни да наслутим шта јој је потреба, шта је њено. Не чува се у разговору, готово да
и не размисли шта ће рећи, и ћудљиво може да тврди и побија исту ствар, не поштујући логику,
не знајући за досљедност: размажено дијете принесено на жртву, коме је све допуштено осим да
постане самостална. Замишљам њен живот с мужем у овом богатом стану без ведрине, понегдје
сувише лепршавом и неозбиљном, с ришићима, чипкама, украсним предметима, муслинским
завјесама, неизбјежним клавиром, понегдје мртво досадном, тешком, одбојном, с неспретним
тамним намјештајем, с дипломом уоквиреном црним рамом на средини зида у другој соби. То је
његово. Очевидно, стало му је да се види, она гласно извикује његов ранг и значај, одговара на
многа питања која би се могла поставити, успоставља тако потребну равнотежу. У витрини су
два видно истакнута ордена, не знам какви су, не знам чији. Можда његови. Покушавам да
замислим овдје човјека што је вјеровао тотемима, јер није вјеровао себи, и њу, окружену
симболима његовог друштвеног угледа. Није му било лако: да ли је мислио колико ће времена
ови знаци вршити свој утицај? је ли се плашио да ће једног дана постати недовољни и
смијешни? јесу ли га бољела страховања због њеног могућег сазријевања? да ли се ужасавао кад
би чуо неку њену разумну мисао? Какав је био живот у мукама тога човјека којии се ограђивао
величином, теткама, усамљеношћу, причањем бајки о страшним људима у страшном свијету,
само да би сачувао своју чемерну срећу? Како се морао одрицати много чега да јој не би
пробудио машту и жеље. Сигурно му је потребна њена љубав, а морао је да је гуши
представљајући је као заштиту, одвајање, ослобађајући је свих сокова. Свих сокова, сваке
силовитости, свега неразумног, свега неочекиваног. Ослобађајући љубав од љубави. А можда ни
он, јадник, није знао да постоји нешто друго. Само су ордени и диплома говорили о његовом
невољном лукавству које се бранило: значи да је знао.
На комоди од ружина дрвета стоји „Љиљан у долу”. То сигурно она чита. Његове су оне
дебеле озбиљне књиге, строго поређане у масивној библиотеци у другој соби. Да није сад негдје
у босанским планинама, сједио би над дебелом озбиљном књигом за својим писаћим столом,
усредсређен, с бором на челу. Она би лежала на свом теракота каучу, под свјетлом лампе с
трбушастим постољем од фајансе, са абажуром боје старог злата, наднесена над „Љиљаном у
долу”, смијешила би се и плакала. Он би је пустио да се смије и да шмрца, а онда би јој рекао:
но, но, лудице моја. И били би задовољни обоје, он својом широкогрудом надмоћношћу, она
његовим разумијевањем. А можда и не би: могло је да буде глухо међу њима.
Али ма како да је, не тиче ме се. То је њихова ствар и њихова мука. Смијешно је само што ја,
изгледа, једини мислим о том непознатом човјеку. Његова недорасла жена се гласно смије
теткиној причи о мужу пуковнику и сину резервном потпоручнику који су четрдесет прве
поносни отишли у рат, с великим надама и крупним ријечима о слави, а ускоро се вратили без
славе и без сабаља, прљави и унезвијерени. - Ходите, моји јунаци - рекла им је ова страшна жена
која се смијала свему - скините то са себе, сигурно сте и вашљиви, окупајте се, па да вас
сакријем.
Како ли ће се тек нама подсмијевати. Али ме то не узнемирује јер знам да се више нећемо
видјети, и нећемо због тога жалити ни ми ни оне.
Гелер у мојој рањеној нози се узнемирио. Осјећам потмуо бол.
- Биће падања, боли ме нога.
- Мораћеш то да оперишеш.
- Шта кажеш о овим женама?
- Занимљиве, стара је паметна, не воле нас.
- Много си гледао у млађу.
- Лијепа је.
За њега је све једноставно. У томе је често његова предност, али га због тога понекад
исмијавам. Не сувише, јер га волим, а можда га и волим зато што је једноставан. Сметао би ми
неко јачи од мене.
У полупразном „Душановом граду” младићи и дјевојке у униформама сједе око једног стола
и пјевају партизанске пјесме. Боје се градске пустоши и сјећају се устанка, као што се сјећамо
куће. С њима је и Мира, дјевојка с лађе, гледа према нама пријатељски, тихо се смијеши. Знам да
ме је чекала, и кад сам узео њену руку, осјетио сам топлину повјерења и њену потребу за
љубављу. Њену, не своју, али сам био дирнут. Готово је личило на љубав.
 6. УСАМЉЕНОСТ

Сједили смо с људима које дотад никад нисмо видјели. Три жене и трбушасти човјек,
занимљив, пријатан, како је говорила мала професорица из редакције. Биће лијепо, рекла је
позивајући ме.
Чекам да буде лијепо. Испитују нас, и ми њих. Као да се њушимо. Треба нешто до чинимо,
очекујемо да ћемо се једни другима открити, помоћи да се премости самоћа у коју смо се
затворили као у бункере, и гледамо се кроз пушкарнице неповјерљивих очију. Али не знам шта
треба да урадимо. Одједном ми се овај скуп учинио немогућ, глупо је ово настојање да
заборавимо ко смо и да изиђемо иза заклона. Не знам ко, су они, шта је у њима, шта желе, шта
могу да понуде, шта би примили. Они нису непознати свијетови које истражујемо, јер и сами
истражују. Осјећам у њиховим погледима чекање, свеједно шта говоре - чекање, свеједно шта
чине - чекање. А и ја сам чекање, очекујем нешто од њих, зато сам и дошао.
Говоре, а ништа не кажу, смију се, а нису весели. Ћутим, љутим се на себе, зашто ми је ово
било потребно? И одмах помислим да је бесмислено што се тако држим, и да треба да будем
исти као и они, да причам било шта, да се смијем свеједно чему, да се правим да ми је пријатно.
То и они чине. Али не знам како да се извучем из овог ћутања, не знам шта је потребно учинити
да се потре као да га није ни било, или да је било случајно. И не успијевајући да пронађем
природан начин да промијеним држање, остајем и даље неприродан, ћутим још упорније,
увријеђено. Једва мало се смјешкам, надмоћно: ах, како сте глупи. А знам да сам ја глуп, и то
сасвим глуп, али не могу ништа против себе. Професорица из редакције, врло млада и врло
плава, врло сентиментална и врло предузетна, никад не чека да јој неко приђе, маше својом
слатком празном главицом: зашто смо тако озбиљни, шта је то? И пијем с њом, ненавикнут, али
с немарним изгледом пијанца. Ускоро с ужасом примјећујем да губим власт над рукама, да ми
лице постаје дрвено, да се заносим чим се покренем. Само, то запрепаштење не траје дуго:
почињем да слушам ведрије, заинтересован, и не сјећајући се да сам малоприје презирао тај
разговор, и сам говорим, поуздано и сигурно, одушевљен собом, не знајући како сам премостио
празнину ћутања, не мислећи да некоме може да буде чудно то изненадно укључивање. Нестало
је и њихових подсмијеха, ако их је икад и било, осјећао сам се лијепо, угодно, и отпора је
нестало, и чуђења, и одвајања. И баш ово је било потребно, овако како је, с људима које нисам
познавао, које дотад нисам видио. Нема више препреке међу нама, ни питања, ни таме коју
видимо у непознатима, и у познатима, јер су оно што нисам ја, далеко као и мјесец. А ево, сад су
ја, или готово што и ја, успијевам да их примим без муке, чак с радошћу, дирнут њиховом
спремношћу да и они мене приме, да се због мене радују ове ноћи. Кажем то са свечаном
озбиљношћу, а они се смију, и ја се смијем, и захвални смо једни другима што је у нама нестало
граница, и питања, и поноса што се спасава, и непремостивих раздаљина од човјека до човјека, а
остала је само радост што смо се нашли. Кажем им: да останемо ово што смо. Сутра. И увијек.
Дјеца. Не велики, не одрасли. Да се не завлачимо свако у своју љуску (неко се закикотао а мени
не смета, драго ми), да једно другом не допустимо да будемо оно што нисмо, да се не гледамо
вучјим очима и да се увијек препознамо кад се сусретнемо. Грлим трбушастог човјека, пијемо
„брудершафт”, са слашћу му говорим ти, и драго ми је што се зове Маричић. Он ми шапће у ухо:
је ли Миња лијепа?
Гледам Мињу, не зато што је нисам видио, већ што не могу да одвојим очи од ње: дивна је.
Црне очи које мирују, одајући живот негдје унутра, као дубока вода, лице освијетљено испод
коже млијечним свјетиљчицама, тијело што не зове, већ запрепашћује, постоји као цјелина јер је
склад. Дјелује дирљиво лијепо. Као музика. Неодређено, а снажно, не одвајајући се, окреће нас у
нас саме, живи за себе а за нас.
- Ухватио си ме? - смијешим се. И кажем гласно, нагло охрабрен, помало поносан, помало
нервозан због своје смјелости:
- Дивна је.
Она стоји с Душком, слуша смијући се, али похвалу чује, у лету је хвата, чула би је да је шапат,
знала би за њу и да није изречена, да није чак ни мисао. Маричић ми шапће на ухо нешто
повјерљиво, откривајући је, али ја више волим своју мисао о њој, и говорим јој нечујне ријечи
које она чује:
знам те одувијек, и видио сам те не једанпут, ако не цијелу а оно у дијеловима што сам их
састављао састављајући себе, желећи да те видим цијелу а не очекујући да је то могуће, иако сам
знао да постојиш. Стварале су те моје жеље, многе жеље, како да те не створе? Настала од жеља,
ниси ни зло ни добро, већ љепота за све који смо те жељели, зато ничија. Сви смо ти једнаки, јер
смо те сви родили, и не можеш бити ничија, јер нећеш бити сан. Смиј се, рођена у ноћима без
снова, у ноћима снова, настала у пустоши без тебе и у чежњи да будеш, саткана из мракова и
страха да дан неће сванути, спасавана из многих потопа жудњом да постојимо, смиј се и буди, не
нестај из нашег ока, као што не нестајеш из наше жеље. Ти не знаш за страшне напоре од којих
тијело обамире, ни за хладне јесење пљускове, за студен ледене земље и вјетар што откида месо,
не знаш за муке, за глад, за страх, за пљесниве пећине, а била си увијек с нама, нестајала и
враћала се, зовући нас у живот, или смо ми тобом звали живот. Опрости ако сад видиш ганутост у
нашем оку, и не чуди се што смо препознали себе из снова, и тебе из снова. Сад смо те нашли,
заувијек, не зато што нема снова, већ зато што трају, што живот траје, и ти, и ми, и осмијех, и
смијех, и несумњање и надање и радост. Ничему се не чуди вечерас, дјевојко, не чудите се
ничему, пријатељи, вечерас. Ово за нас није свијетла соба, ни вино у кристалним чашама, ни
угодно вече. Још је остало смрти у нашим очима, и страха у нашој крви, и опреза у свакој
жилици, још су у нама незаустављена кретања насртаја и одбране, и одједном ништа више није
што је било. Сад је тишина у нама, тишина и непрезање. Ненавикнути смо, навикавамо се.
Сваким тренутком се освједочавамо и поново радујемо, као у сну који се продужава. И
разњеженост, због вас. Чекали сте нас, знали сте да ћемо доћи, и укотвили нас у мир. Не љуљамо
се више у бурама, стојимо, мирујемо, живимо, примамо и враћамо радост, све љепшу и
сигурнију.
Маричић сједа за клавир и свира. Молим Мињу да играмо, а она хоће да пјева. Смијемо се
свему. Дивно је што Маричић свира, што лако и без страха зовем Мињу у игру, што она хоће да
пјева. И дивно је што она пјева. Њене очи, њено лице, њен израз добијају мекоту и њежност
пјесме. Или су пјесме лијепе због ње. Ах очи, очи лијепе. Проклета судбо, пјевамо с њом. Нешто
чудно израста из далеких сјећања, не слике, већ расположења, лудост страсних а празних чежњи
младости, не бих желио да се врати, била је неподношљиво врела, а осјећам сласт у том
оживљавању. Лила је била тада, и ружичаста јутра градска (друга не памтим), и дрвеће у
универзитетском парку што ме бољело пупањем. И дубока, радосна узбуђења без разлога, због
надања којима нисам знао смјер ни сврху, и страшни немири које је могао донијети облак на
небу или смијех на улици. Здраво, бесмислена, ужарена младости, васкрсла у пјесми, можда због
дјевојке што пјева. Она је ружичасто јутро и давна Лила (не ова од данас, не познајем је), и
радосна узбуђења, и сусрет што се чека, све што јесам у овом часу нетраженог а добродошлог
губљења и налажења себе. Какав то мирис лебди око ње? Као да извире из сјенке испод њених
трепавица, из њене коже што свијетли на врату, из овлажених очију што нас не виде. Зажелим да
додирнем њен голи лакат, осјећам тај нестварни мирис. Је ли то мирис моје крви? Јесу ли све
чежње дугих година на окупу ради ње? Ах болно, болно сердце. Чега се бојиш на овом мајалосу
среће? Болно, болно сердце, као вјетар ноћник, гугут голуба у зору кроз сан, као сви сањани
шапати, жалим што не могу да ухватим те ријечи кад изиђу из њених уста и да их задржим с
влагом њених очију и узбудљивом сјенком трепавица. И сузе ме гуше у грлу, ни због чега, због
свега, због пјесме, због ње што је видим, што нас не види, што не зна да је слушамо, што плаче...
Па она плаче. Без уздаха, без јецаја, само сузама и тугом, и побјеђује ме тим најљепшим и
најузбудљивијим плачем што сам га икад чуо. И није плач заправо, већ незадржан продор нечега
што је у њој, што је њено, што је у муци коју не знам и не желим да знам. Траје кратко, и у
засјењеним очима остао је само мек траг туге што се повукла, сакривши се под осмијех без
снаге. Онда је осмијех ојачао, није му требало много да постане природан и увјерљив. Није се
извињавао, није хтио да превари: минуо је облак, али је био. Личио је на покушај повјеравања,
на откривање себе праве. Осмијех је побједио, али и неповјерење. Зажалио сам што смо јој
толико страни да се морала нагло повући. Пожалио сам и њу: остаје ли увијек овако сама са
скривеним дијелом себе, значајнијим од оног који се показује? Гуши ли га, крије ли га, пушта ли
да оживи у самоћама, вјечно затворен пред другима, јер нико није она? Нико није ми. Узалуд смо
се тражили, она је била далеко од нас, усамљена.
И са наивном недосљедношћу коју и не примјећујем, осјећам да ми је постала ближа, јер се
удаљила. Познатија, јер се сакрила.
Плесали смо послије, док се Маричић није опио и почео да пјева „Билећанку”, ружно,
претјерано уживљено. Питао је: зар није лијепо? И: је ли то руска пјесма? И: имамо ли својих?
Дјевојке су га умиривале, а он се наљутио и рекао да не треба нико да га умирује, није пијан,
и не боји се, а не боји се зато што зна оно што зна, а знаћемо и ми, и нека нико не мисли...
а онда је Душко стао пред њега, не журећи, некако успорених покрета, мало као одсутан,
загледао му се у лице, прижмиривши и стиснувши усне, покој ти души, Маричићу,
... нека нико не мисли да је он будала, он је поштен човјек, и међу пријатељима (дјевојке су
одахнуле),
Душко га је гледао још тренутак, ништа није рекао, али се више нисмо могли вратити.
Држао сам Мињу онако како смо застали у плесу. Стајала је мирно уза ме, ничим не
показујући да јој је неугодно, али ни да јој је стало да тако остане, као да је заборавила да се
одвоји. Гледала је у Маричића с подругљивим, можда и сажаљивим осмијехом, очекујући
расплет без занимања, али га очекујући. Била је сасвим мирна, но ја сам осјећао лаки титрај
њене нервозне виткости, будан живот невидљивих мишића, и све се то преносило у мој крвоток
ужасавајући ме. Могућношћу да се одвоји, могућношћу да се не одвоји, а кад се одвојила, тихо,
без трзаја, без наговјештаја, без осмијеха који би ме припремио, још сам дисао њеним ритмом.
Био је потребан дуг тренутак док из мене није ишчиљела запрепаштеност њоме.
Носио сам је цијелу у себи док смо ишли мрачним улицама. И на себи, на мишицама, на
длановима, на прсима. Ослушкивао сам њен лагани титрај, чувајући га, понављајући, бојећи се
да не ослаби у мени, не допуштајући да постане сјећање.
Душко се смијао.
- Лијепа је.
- Лијепа - рекао сам немарно.
- Лијепа, господа јој њеног. А ти ми се ту не претварај, кобајаги ништа. Али отпиши. Све је
то багра. Чуо си оног дебелог.
- Чуо сам.
 - Можда и ниси. Знаш ли зашто су нас звали?
- Зашто?
- Петљавина нека. Хватају везу, због оне љепотице. Боје се да јој наши не реквирирају стан,
ствари, шта ли.
- А шта им ми можемо помоћи!
- Зато се и смијем. Баш су ухватили везу. И само да се упиташ шта ћемо тамо? Мани, некако
сам испражњен, као иструган.
На пошти откуцава дванаест. Душко изгледа узнемирен.
- Шта да радимо сад? Куда ћемо?
- Никуд.
- Да викнем? Да будим људе? Не спава ми се.
И стварно викне: хеј!
Задржавам га:
- Ћути, пијан си.
- Нисам пијан, само ми се не спава. И бијесан сам.
- Зашто си бијесан?
- Не знам. Хајдемо у „Палас”!
- Шта ћеш у „Паласу”?
- Сједићу до зоре па нека затворе ако смију.
- Већ је затворено.
- Мислиш? Штета.
Застао је крај сквера, мокри у трули травњак.
- Волио бих да се посвађам с неким, да вичем.
- Са мном нећеш.
- Ниси ни за што.
- Знам.
- Овдје су негдје висили објешени.
- Да.
- Свашта је било.
- Да.
- А сад, ево, мокрим у траву, и говорим глупости, и не иде ми се у хотел што заудара на мишје
брабоњке, и не остаје ми се на пустој улици...
Наишла је војничка патрола, тражи дозволу за кретање јер смо у војничкој униформи. А онда
се један војник загледао у Душка:
- Јеси ли ти, друже капетане?
- О, Панићу кучку ниједан, види гдје се нађосмо!
Срећни су обојица, загрлили су се. Загрљај је дуг, тапшу се по раменима, ударају по леђима,
питају и одговарају истовремено.
А кад је патрола отишла, Душков ход је постао тромији. Гледа преда се, ћути.
- Шта ти је? - питам га.
- Ништа - вели. - Шта би било?
- Узбудио те овај сусрет?
- Зашто би ме узбудио? Али, познат човјек, заједно ратовали и, ето, нашли се овдје, и баш
вечерас. Смијешно.
Глас му је таман.
- Ти ћеш, чини ми се, још и пожалити за ратом.
- Не причај глупости, рођаче.
 Није за разговор. Ућутао је, затворен и мрачан, сам са својим мислима, одвојен од мене, и
пошао пустом полумрачном улицом као да бјежи.
 7. ТРАЖЕЊЕ

Боли ме глава од пића и нога због гелера. За главобољу сам ја крив, за гелер у нози нисам:
добио сам га у борби за промјену свијета. Главобољу сам добио желећи да са свијетом
успоставим присност. Сад мислим како је можда лакше мијењати свијет него с њим постати
присан.
Људи нису глупи да не би видјели како је тешко помирити свијет и себе, ни довољно паметни
да то не покушавају, и стичу искуства увиђајући да је свијет тајанство. Нарочито ако га видимо
као појединачна кретања, као непоновљиве посебности, што он и јесте за све нас који му не
одређујемо формуле, и тад је богатство и недокучивост. Богатство, јер се разлива у безброј
токова, зато и неухватљив. Отуд и немогућност присности, јер све тече својим правцем, и остаје
посебност и кад га сила спаја. Као кап воде у ријеци. Тежња да измијенимо закон оставља нам
главобољу.
Сједио сам с Миром на постаменту стећка у музеју гдје она ради, иза леђа нам је рељеф
ратника на коњу, око нас чудни музејски предмети у нереду сређивања. Угодно је на овом мјесту
гдје је мртво и живо престало да постоји, а остало је оно што остаје од живота, меланхолично
сјећање и љепота која траје. Посматрао сам те слике, скулптуре, умјетничке предмете, свуда око
нас, на зидовима, у витринама, у сандуцима, по поду, у узнемиреној селидби из рата у мир.
Познавао сам многе од раније. - Шта је било с вама док су људи ратовали - питао сам их у
нијемом разговору. Али оне су мировале, надмоћно живећи у свом| непокретном трајању, које је
потврда и осуда човјека. Губио сам мјерила и дистанце у тим одајама љепоте што је живјела за
себе, не знајући за нас ни за рат, одводећи нас из времена у трајање. Торза од камена и бронзе,
главе на тијелима постамената обученим у јуту, рамовима омеђене визије свијета у боји, мрачно
наивне иконе с озбиљношћу вијекова на себи, сва та колекција линија и боја, нумерисана,
класифицирана, спремна за јавно приказивање онима који су преживјели, чекала је по тихим
ходницима и собама, још једанпут спасена. Хладно присуство вјечности, одвојено од нас, свој,
засебан живот, сам себи довољан, надмоћан, на одстојању од времена које јесте због значаја у
времену испред нас и иза нас. Можда, помало и за нас.
- Зашто помало? - пита Мира. - Умјетничка дјела живе својом љепотом, али и хуманошћу.
Онда су наша.
- И свачија. Гледале су их убице, и уживале у њима. И жртве. И борци. Сви. А њима је
свеједно, ничија су. Као земља.
Мира је доживјела још једну промјену. Није више калуђерица из воза, ни разапета сирена на
прамцу брода. Сад је прешло на њу нешто од смирености ових тихих предмета. Друкчије се живи
овдје, друкчије него игдје, људи се вежу за предмете, неспоразуми су немогући, журба
непотребна, трајање им постаје мјера. Зато се она смијеши стрпљиво, ведра због нечега што
само она зна. Дивим се том спокојству, и завидим јој, и чудим се, и помало негодујем у себи. Не
знам како је могуће да неко буде овако задовољан у овом миру. Причам јој о сједељци код Миње,
смијем се, али хоћу да је узнемирим, желим да се зачуди, да се мало згража. Није одушевљена,
али се не згража и не чуди.
- Жене дочекују побједнике добродошлицом - каже у шали.
 - Жене чекају исход и допуштају да их освоје освајачи. Оне су најбољи барометар свих
промјена, сигурнији од свих обавјештајних служби у оцјени стабилности једне власти. Осјећају
то нагонски, непогрешиво. Тешко онима које лијепе жене не приме.
- Ми можемо да будемо мирни, изгледа.
Јесам ли је покренуо из лежишта?
Чини ми се да сам осјетио приговор прикривен гласом који се не одаје, ведрим осмијехом
који вара, цијелим ставом што тобоже искључује себе. То је замка у коју се шљуке хватају: да
слободно кажем све.
Одједном сам заинтересован: шта ће учинити? Да ли је то једва примјетно негодовање само
њена потреба да га искаже а да га ја не осјетим, или рачуна на мој добар слух и пружа ми
приговор под сордином? Или је ништа, празна ријеч? Примам ризик да помисли како је моја
пријемљивост слаба ако звук није пун и мисао изравна, више ми је стало до помало пакосне игре
да се свлачи, дио по дио. Нећу да јој помогнем, нека се открије сама, то је и смисао ове игре у
којој се успоставља наш однос. Помало сам надмоћан, јер видим да се не брани, али осјећам да
није случајно стала на мој пут: нешто ће се десили међу нама. Чини ми се да то знамо и она и ја,
тражимо се и чекамо. И увијек све одгађамо, као у страху од рјешења. Овако је могућност,
цвјетање, пространство жеље. Све је могуће, све је пред нама. А кад пређемо ту границу, наћи
ћемо се на чврстом тлу тачно одређеног односа и обавеза којих се бојим. Само она и ја, у уском
кавезу могуће али недовољне њежности, омеђени собом и осјећањима која би се могла завити,
или која бисмо показивали да не буде сасвим мучно. Само она и ја, без свијетла, без неомеђених
ширина, које нас драже као могућност. Не варам се, у овој дјевојци има сигурности и
лојалности, она све схваћа сувише коначно, сувише озбиљно, жели да неопозиво обавеже и себе
и другога, и то ми смета, али, зачудо, улива и поштовање. И не знам шта је јаче, шта је важније, и
зато се испитујемо и чекамо. Без икакве логике, дирнут сам што осјећам да сам јој потребан и
што ме гледа друкчије него икога другог, а баш тога се бојим. Жао би ми било да јој нанесем бол,
а сигурно би тако било. Или врло вјероватно. Ужасавају ме обавезе, могле би да буду мучне, а
привлачи ме што их она нуди. То рађа надмоћност, која може да буде сурова, али и великодушна:
чувам се и једног и другог.
Шта ће рећи? Ћутала је тренутак и гледала ме испитујући. Израз лица јој је паметан, сабран.
И проницљив. Али ја сам одвратио тако невиним погледом да сам преварио њену опрезност.
Почела је да се свлачи. Узбудљиво је зато што сам припремио ступицу и скривен гледао како се
открива. Шта ће рећи?
- Ја бих се осјећала спутана међу потпуно непознатим људима.
- Можда има више устручавања међу људима који се познају.
Учинила је опрезан корак, ближе ономе што је хтјела, али сам могао да се не одазовем. Још је
чувала понос, не сувише, додуше, јер се у ономе што је рекла осјећало подстицање, тражење
одговора, испитивање. Била је то узнемиреност, али сам желио да је отворено покаже. Још се
није предавала, тражила је да јој помогнем да то учини. Нисам јој помогао и приближила се
сама:
- Значи, није било устручавања?
- Код неког јесте, код неког није.
Сад ће сигурно доћи израван приговор или питања: а ти? Нисам знао шта ћу одговорити,
можда ћу се насмијати, да остане могућност за сваку мисао, или ћу одбити не увјеравајући је
много, или ћу упитати да ли је то обичан разговор или испитивање. Свеједно. Важно је да она
пређе границу коју је поставио њен понос. Стрпљиво чекам јер знам да ће се покорити. Али док
сам чекао да сруши посљедњи отпор у себи, рекла је неочекивано:
- Извини, морам да радим. Незгодно ми је да сједим, други од јутрос нису стали.
 Чак се и не љути, смијеши се ведро.
Одговорио сам готово грубо да свијет неће пропасти ако посједи четврт сата с пријатељем
који је због ње оставио све послове (иако то није била истина), увриједио сам се што ми се чини
неправда, а кад сам још увидио да сам упао у ступицу коју сам јој припремио, а она се мирно
повукла оставши надмоћна, био сам љут и на себе и на њу. Очекивао сам сасвим друкчији
развитак њене мисли, учинило ми се да сам готово физички осјетио неминовност њеног пораза,
а она се изненада усправила и одвојила од мене. Зато сам одговорио неопрезно, окривљујући њу.
Иако не знам како се све то десило: била је пољуљана, видио сам је на кољенима, а ја сам пао.
Од замаха, од сигурности, од осјећаја надмоћности; испао сам смијешан у својим очима.
Закратко, док нисам кривицу пребацио на њу и тако успио да се не љутим на себе, тако је лакше.
Али је онај тренутак свјесности о смијешном положају, у који сам себе довео, остао испод свега,
и, мада потиснут, испуњавао ме незадовољством и огорченошћу, тим више што никаквог
видљивог повода за то нисам имао. Нашао сам га у увредљивом покрету којим је дотакла моје
чврсто стиснуте шаке склупчане на кољенима и у ријечима које су свједочиле о њеној
сигурности.
- Зашто се љутиш? - рекла је умирујући ме.
- Ако желиш, наћи ћемо се послије подне.
- Све се зна: пријеподне је за посао, поподне за љубав.
Ни то нисам хтио да кажем.
- Смета ти? Волиш неред?
- Не волим твој ред.
- Мало си нервозан.
- Зашто бих био нервозан?
- Не знам, због главобоље, можда.
- Због сједјељке, хоћеш да кажеш. То ти смета?
Доцкан је, а хтио бих да бар сад каже оно што сам очекивао да ће рећи раније, био сам
сигуран да ће рећи.
- Не смета ми. Свако живи како хоће.
- А како то ја живим? Страшно?
- Нисам то рекла.
- Ниси рекла, али мислиш.
- Волиш да погађаш шта људи мисле?
- Волим да знам шта људи мисле.
- Зашто? Да би учинио оно што не очекују?
- Једном ријечју, гадан човјек.
- Шта ти је данас? Расположен си за свађу.
- Гадан, намћор, шта још?
- Осјетљив.
- Још?
- Забораван.
- Зашто?
- Хтио си да се нађемо синоћ.
- Аух, заиста! Сасвим сам заборавио. Опрости.
- Ништа.
Увијек је јача од мене. То је неугодно.
- Докле си чекала?
- Сједила сам са Шестаном.
 - Још и то!
- Било је сасвим пријатно. Шестан је једноставан, дјелује смирено.
- Успављиво.
- Има у њему нечег сигурног, држи се онога у шта вјерује, зна своје границе, не тражи
немогуће.
- Ако добро чујем, он је моја супротност. Ја нисам једноставан, дјелујем узнемирујуће, све је
у мени несигурно, немам ослонца, тражим немогуће. Онда сам врло неугодан.
- Додај само - да мучиш и себе и друге.
- Мислиш ли то озбиљно?
- Не мислим, бар не сасвим озбиљно.
Звучи убједљиво, а ипак сам незадовољан. Уздржао сам се да је не упитам како ме види,
какво је њено мишљење о мени. Малоприје сам био сигуран да сам јој потребан и да ће то рећи
не штедећи понос. Мислио сам да сам надмоћнији. А сам сам желио да чујем било шта о себи,
лијепо или ружно, повољно или неповољно, али сам то желио с бијесом, готово с мржњом,
осјећајући да ми се измакла, да нисам за њу неопходност.
Нећу да јој кажем, нећу да кажем, жао ми је, боли ме, желио сам да ме призна као једину
своју могућност. Не из сујете, већ из потребе, која за мене много значи, све значи, да будем
безусловно прихваћен на овом преласку у живот који се још не показује, у којем ћу бити
потврђен, или одбачен. Кажем: одбачен, а не вјерујем у то, узнемирен сам само да ли ћу успјети
да будем довољно присутан. И како ћу преодољети овај круг празнине што почињем да осјећам
око себе. Зато сам желио да стане уза ме, хватао сам се за њу, гурао је да побиједи оклијевање,
чинила ми се довољно сигурна да ме подржи. Али било је важно да то учини сама, од своје воље,
не би вриједило ако бих је наговорио. Нисам рачунао на њен понос. Изненадила ме њена
самосвјесност, њена надмоћна хладноћа, њено потпуно владање собом. Сувише је јака, и
искључива, као и ја, само не жури да то покаже, тиха је и упорна, увјерена да ће бити онако како
она хоће. Њен отпор није побуна, већ стрпљиво заузимање положаја, не за тренутак, већ за дуго
вријеме. Можда би најбоље било да је на том заузетом положају оставим саму, јер одједном
желим да што прије одем, не волим поразе, али кажем неочекивано:
- Хоћемо ли се видјети?
- Да.
- Доћи ћу на вечеру. У осам.
- Као и синоћ?
- Добро, крив сам, извињавам се, зашто инсистираш толико?
- Шалим се.
Опрашта, али упозорава. Може да разумије, али памти. Рачуна с мојим слабостима,
сматрајући да ће их свести на сношљиву мјеру. Не тјера ствар до краја, не пушта ништа из руку,
надмоћно попустљива, надмоћна без мјере, попустљива с мјером. Не подносим тај однос, ту
стрпљивост која се смијеши, као дјетету, понижава ме, ставља ме у неравноправан положај.
- Сад стварно морам да идем.
- Иди.
- Јеси ли љут?
- Не.
Поново ми се приближава.
Стојимо једно према другоме, лице у лице. Знам тај кратки тренутак ћутања, збуњеност
обостране жеље и наглу одлучност која рјешава нелагодност испуњавајући нас снагом нашег
властитог осјећања. Али сад сам хладан, мирно испитујем црте њеног лица, мало уморне, њен
осмијех, помало намјештен, видим њену мрску сигурност, не знам више да ли је лијепа или није,
није ми важно, страна ми је тако непокорена, неповољно је коментаришем у себи, а подешавам
да ми израз буде мек, да је поглед види жељно, глумим напрегнуту узнемиреност и тобожњу
збуњеност. Хоћу да изгледам друкчије него малоприје, да је ослободим ограда. Али, она је
нерањива: или запажа игру, или јој је свеједно. Ухватио сам је за мишице, нагло, грубо, хтио сам
да јој нанесем бол, да је повриједим и увриједим, да је наљутим. Па и то не успијевам. Без
трзаја, без негодовања, лако се ослободила мога непријатног стиска, чак јој је и осмијех остао на
уснама.
- Онда у осам - рекла је мирно.
Не знам шта је то, пријатељски позив, ругање, или она игра своју игру којом хоће да ми
наметне свој начин, своје захтјеве.
Нећу насјести, али ме узнемирује.
Гдје је почетак сјећања? и је ли писање сјећање? је ли потреба или хтијење? Стотине људи се
задржало у моме памћењу, много догађаја гамиже по моме мозгу, и сваки заслужује да се
забиљежи истинито, то је довољно да запис буде значајан. Без мене, по њима. Ја ћу бити
посредник, љетописац, рука и сјећање.
Мучим се данима. Срећом, не морам да сједим у редакцији, тешко бих се навикнуо на
измјерено радно вријеме, на прикованост за галију писаћег стола и на одређен број часова
веслања пером под бичем туђих очију. И иначе је тешко, помало очајавам, не налазим праву
ријеч.
„Лежали смо на сњежном ћувику, нас петорица, случајно изабраних.”
И не мислећи, знао сам да ће се тај догађај издвојити између осталих, као да се боји да би
избор могао пасти на нешто друго, опасније, гдје бисмо се спорили. А овдје је све јасно и чисто.
„Лежали смо на сњежном ћувику.”
Ми, ја. Смета ми. Шта могу да напишем? Оно што се десило: лежали смо, пуцали, одбранили
положај, ја сам једини остао жив. Како да сакријем помисао на хвалисање?
„Петорица бораца, случајно изабраних, лежали су на сњежном ћувику.”
Петорица бораца. И ја сам међу њима, скривен, заклоњен за безименост, слободнији сам
тако, одушевљење неће изгледати пристрасно.
Али ту сам, међу њима. Писаћу о њиховом јунаштву, али и о своме, само мучки, лицемјерно,
ослобођен скрупула.
Ми, они, случајно изабрани. Одмах се откривам, намјера је уочљива од првог ретка: то је
наивно лукавство, припремање за коначни ефекат, случајно су изабрани а, ето, извршили су
такво дјело. Сувише је провидно. Да, све је то истина, али изгледа да истина није важна, или је
важна на неки посебан начин, треба је тек учинити истинитом, не знам како. Значи ли то да и
лаж може постати истинита, ако се учини увјерљивом?
„Петорица бораца лежала су на сњежном ћувику.”
Звучи мртво, увредљиво хладно, немогуће. Видим их на снијегу, њих, нас, унезвијерене,
напетих нерава, врелих очију, устрептале у очекивању страхоте, а ето: петорица леже на
сњежном ћувику. Ни дјелић од онога што осјећам не остаје на хартији, сузе су ми у грлу а у опису
одвратан извјештај, па чак и да запишем те сузе, било би смијешно. Нешто се испречује између
мисли и слике коју оваплоћујемо: ријечи које их омогућавају, служећи им као посредници, нагло
се суше, осјећање се мијења у њима, онемоћава, нестаје, гине, као риба што губи сјај и живост
кад се извуче из свог елемента. Шта се то испречује? Ја и моје посредништво? обзири које
дугујем себи и другима? презрив осмијех оних који ће читати? Или немоћ да учиним видљивим
богатство које носим, или је то богатство сумњиво, веома варљиво у маглама плитке
осјећајности? А можда је и најтеже писати о ономе што је изузетно и сувише лијепо. Зло је
богато, често, лако се вјерује да је могућно, а људску љепоту може да учини неубједљивом чак и
одушевљење, јер не зна за мјеру. Знам да је немогуће раздвојити зло и добро, лијепо и ружно, али
је тешко међу њима успоставити однос, бити праведан. Немјерљиво мала помјерања су довољна
да се наруши истина. Да кажем да су та петорица осјећала страх? али ја то не знам, могу само да
претпостављам, а да помињем свој страх, то нећу, мрзим га, све чиним да о њему не мислим, да
га заборавим.
Замка је у свакој ријечи.
Ходам тмурним улицама по ситној киши што сипи послије синоћње кошаве. Нога, ме није
преварила, и сад ме боли, али настојим да не шепам, стајем на њу равно, као да је здрава, па се
навикнем на тупо тиштање. Почињем да шепам тек кад заборавим на бол, а онда се опет
исправљам и корачам равно, и тако се ја и моја нога надмудрујемо, настојимо да свако истјера
своје. Почећу да је мрзим, открива моју оштећеност. Не признајем јој право да заузима
најповољнији положај, и ја трпим с њом, и није тако страшно. Горе је туђе сажаљење.
Нећу да мислим на њу, па и не мислим, отурујем је, заборављам, запостављам, а она је често
присутна у свему, у ружном сну, у незадовољству које с њом нема никакве везе, у жељама што се
тичу сасвим других ствари, може да буде препрека, захтјев, приговор, срџба због несхватања,
тјерање ината. А можда јој приписујем и оно што није.
Због кише овај бол, а опет је волим, ту кишу. Чизме су ми добре, не пропуштају воду, по
импрегнираном мантилу од цераде шобоћу кишне капи као по шатору, угодна свјежина облива
ми лице. Мокра улица дјелује интимно, осјећам је сасвим присно, готово некако саучеснички.
Отвара се, зове, прима ме, и ја корачам с надом, све у мени постаје опрезније, напрегнуто.
Нечему идем у сусрет, нешто мени иде у сусрет. Нешто се у овом тренутку дешава иза ових
покислих зидова, иза затворених прозора, хиљаду могућности чека да ја наиђем па да се остваре.
Без мене ће пропасти, не само за мене, остаће неоплођене. Хиљаде расцвјеталих жеља чека моју
па да не буду више жеље. Иако је тешко што постоји безброј могућности: коју остварити? за коју
се одлучити? зашто иједну пропустити? и која је наша? Или је наша свака, а једна ће се
издвојити и потиснути све остале. Постоји мука одлучивања, као и мука чекања, а свијет је
затворен и открива се тек кад уђемо у игру, кад остварујемо могућности. Ни за једну животну
стазу не постоји водич, свака је неиспитана, непоновљива, зато је у животу авантура правило, а
не изузетак, јер је путовање кроз неиспитане предјеле, које нико послије нас не може поновити,
све се стазе потиру, увијек наново се ствара нова конфигурација, увијек се указује други пејзаж,
друга клима, за сваког посебно. Зато морам да будем свој властити водич, први и посљедњи
путник на путу којим само ја могу проћи. Лако ћу прегазити опасне бујице не газећи ни до
чланака, или ћу се удавити у смијешном поточићу, као нико. Али не могу да чекам, не могу да
стојим, и све ћу видјети тек кад се деси.
Бол у нози ме не зауставља, чак ме опомиње да сам могао бити заустављен у невријеме, и да
сам могао и да не кренем на пут. Да се тако десило, било би све у реду, али кад већ није, дражи
ме мисао да је могло бити, и сад се више не бих одређивао ни према чему. Кад већ није, ево ме на
мокрој улици, готово пустој, остављеној само за мене, потпуно ми наклоњеној, носим у себи
осјећање сигурности да ће се једна могућност остварити. Зато што то желим, што сам
испражњен за све осим за то хтијење, помало болно и опасно, јер би остала тешка пустош у
мени ако би ме жеља преварила.
Иза кишом опраних прозора мале кафане сједе људи у зимским капутима, стари су и
безвољни, читају новине или мутно гледају пусту улицу, поново прелазе пут који су прешли,
жалећи немају снаге ни да жале - због свега што нису учинили. Свеједно им је сад, и мени је
свеједно, не жалим их, не мислим на њих много, не мислим ни на скору смрт што их чека, већ на
сурово а животно осјећање властите снаге и младости којом нас и нехотице испуњавају.
Средином улице пролази чета наоружаних војника, и заставник што иде са стране поздрави
ме оштро. Мисли да сам официр. Смијешно ми је, али одздравим свесрдно, и осјећам да ми је та
мала наивна почаст причинила задовољство: ведар је и пун наде овај кишни дан.
Однекуд, са високих спратова, иза затворених прозора, чуо се звук клавира, невјешт,
нескладан, извучен ваљда дјечијим рукама што су се мучиле у првим, безнадно досадним
вјежбама. Али то је први пут да у ходању градом чујем клавир, и то ме испуњава чудном радошћу.
Личи на прољеће, на одмржњавање, четири године је тај клавир ћутао, сад се јавио поново, и
баш сам ја свједок тога малог дирљивог славља. Волио бих да је тако, нећу да мислим да није. Па
и да није, овај изломљени звук, утишан кишом, дјелује снажно својом обичношћу. Протутњале су
олује, остали смо живи, заборављамо страх и трпљења и дјеца уче да свирају. Учимо се поново
да живимо. Неспретно у почетку, али жељно и гладно.
Кад сам спустио очи пуне кише, као да сам плакао, угледао сам на другој страни улице врата
од алуминија и стакла, позната однекуд, због нечег важна. На кога су ме подсјетила онако сјајна
и хладна? И одмах сам знао: Миња ту станује. Јесам ли случајно дошао овамо? Да ли ме звук
клавира зауставио пред овом капијом, или сам раније застао, можда сам и овом улицом кренуо
ради ње. Заиста нисам свјесно пошао овамо, али сам с узбуђењем мислио на њену хипнотичну
љепоту, можда је баш она била узрок мога подигнутог расположења.
Открио сам је као чудо, запрепастио се, и остао у недоумици: држао сам је у загрљају, а не
знам да ли ме запамтила, да ли ме примијетила чак. А можда је то само женски хир, начин да ме
натјера да је разрјешавам, и није погријешила ако је то хтјела.
И њени прозори су затворени. Шта ради? Ако је ово тренутак њене самоће, биће ми захвална
ако покуцам на врата, примиче ме у своју усамљеност да је уништи, дочекаће ме радосна
погледа, ма за кога да је чувана њена њежност. Али ако се зачуђено загледа у мене, трудећи се да
се сјети ко сам, ако плане срџба на њеном лицу кад ме се сјети, ако чека другога, неће бити
весело. Могао бих и тога другог затећи код ње, и онда ћу се наћи у савршено глупом положају. -
Пролазио сам овуда - рећи ћу - па свратих да видим шта радите. Младић ће гледати одбојним
погледом пуним мржње, и неће ништа рећи. Ни она неће ништа рећи. Допустиће, већ сам то
видио, да свима буде непријатно, и уживаће на свој чудан начин, с презривим бијесом. Уосталом,
нека буде и тако, могло би да буде занимљиво. Правићу се да ништа не знам о њима, да ништа
нећу да кажем о нама, и да је сасвим природно што сам дошао. Волио бих да једном будем
безочно дрзак, и то би могло бити задовољство, мучно, али јако.
Ушао сам у капију и одмах се осјетио несигуран у влажној хладноћи мермерног хола.
Изгубила се заштитничка присност мокре улице, ступио сам у туђи простор, и моја
ослобођеност се затворила. Све што сам на киши замишљао као могућу непријатност којом се
вриједи поиграти, овдје ми је дјеловало као крајња неугодност којој излажем и себе и њу,
неприличност која ће ме учинити смијешним, чак и кад бих је затекао саму. Узалуд се браним, не
бих могао да будем дрзак, видјело би се да се присиљавам, и мучило би ме горе него пораз. Али
знам, ипак, да је то изговор за моју неодлучност, за моје безбројне обзире, за страх од неуспјеха,
знам да се то моја сујета одупире, и зато хоћу да себе натјерам да, ево, баш сад учиним нешто не
сагледајући унапријед све препреке, не допуштајући машти да ме уплаши. И успињем се уза
степенице, нагонећи се на сваки корак. Далеко је четврти спрат, а већ ми је мука од овог
безвољног пењања, све ми изгледа глупо, а борим се да не одустајем увијек од сваке могућности
проналазећи хиљаду разлога да и не покушам.
Чуо сам кораке уза степенице, ситне, танког звука, женске. Бржи су од мојих, уморио сам се,
не могу да сакријем шепање. Ако се то она враћа, биће глупо. Шта да јој кажем на хладном
степеништу, у кратком сусрету? Не бих могао напречац да објасним зашто сам дошао, не бих
могао да је спријечим да ми се насмије или да ме мимоиђе. Можда је и најбоље да је не
примијетим, тражећи тобоже некога другог.
 Нисам је одмах препознао. Видио сам да није Миња, и то је било важно. Запазио сам да је
ситна, крхка, као дјевојчица, да је у црном кишном мантилу и црној беретки, да јој лице
свијетли из црног оквира одјеће и косе, и ничим је не обиљежавам у себи, драго ми је што је
неко неважан и неопасан, и што могу наставити али прекинути своје мучно пењање, за које више
немам никакве воље.
Али ме дјевојка у црном мантилу упорно гледа, са оном отвореношћу с којом се у сусрету
очекује риијеч или поздрав, чак се и осмјехнула. Тад сам је познао, по том осмијеху који сам
упамтио.
- Једва сте ме познали.
- Нисам очекивао да ћу вас видјети овдје.
Глупо је то што сам рекао: ни она није очекивала да ће мене видјети, ни овдје нити на било
ком другом мјесту, а ипак се сјетила.
Биће занимљиво ако нам је циљ исти. Али какве везе може да има ова удата дјевојчица с
рођеном хетером као што је Миња? Оне су неспојиве и тешко их је довести у ма какав однос који
би био разумљив и логичан. Можда је рођака? Или почиње да учи у школи гријеха, а изглед ће
измијенити.
Али не могу да питам, ни да се вратим, идем на срећу. Вратићу се кад она негдје уђе.
Одшепаћу овако до мансарде.
- Шта вам је с ногом? Тешко идете.
- Зар се примијети?
- Можда није требало да примијетим?
- Уморио сам се, тражим једног друга, изгледа да сам погријешио.
- Сигурно сте рањени.
- Нисам.
- Уђите да се одморите. Професор је веома једноставан човјек.
- Професор? Чега?
- Клавира. Ово је, заправо, коректура проба. Ради концерта.
- Ви ћете свирати на концерту?
- Да. Натјерали су ме. Уђите.
- Не, хвала.
Зачуђена је мојим одбијањем, али ме више не позива, изгледа да је ипак схватила да
отвореност није увијек умјесна, и да је погријешила што је примијетила моју болесну ногу.
Гледајући пред собом збуњену, њежну, невјероватно младу, са чистим лицем на којем ниједна
брига није оставила траг, с очима чији поглед није замутила страст, опет сам се сјетио онога
оронулог човјека на скели, и његовог очајања што иде у рат, иако је то што га је рат одвојио од
ове жене највећа правда која се могла десити. Једна неприродност је бар привремено укинута, а
она, ево, хвала богу, иде на часове клавира, и сасвим лијепо ће се навикнути да га нема, а кад се
врати, још старији него онда на обали ријеке, ова шипарица ће гледати очима које ће дотад ваљда
сазрети. Не тиче ме се ни она ни он, али се у мени буни некакав закон равнотеже и, мада знам да
не треба, питам је готово грубо:
- Зашто сте се удали тако млади?
- Ја нисам млада.
А онда се сјетила правог смисла мог питања, поцрвењела је, збунивши се још више, немоћна
да се брани.
Пошао сам уза степенице тражећи неког ко не постоји. Потпуно бесмислено, као да ће ме
видјети како се враћам, и као да је то важно, и као да се икога тиче што тобоже тражим или што
заиста тражим некога ко, ипак, можда постоји.
 А онда сам чуо њено свирање, далеко, утишано зидовима, али ме стизало, испуњавало пустош
празног степеништа, обавијало ме, снажно, потребније од свега, значајније од свих мојих
тражења, или је њихов смисао.
Нешто ми је говорила та музика, нешто је откривала, нешто је дозивала, али нисам знао шта.
Било је. када? гдје? биће опет, моје је, не могу да му нађем коријен, наћи ћу га, себе ради.
И дуго стојим над амбисом степеништа, слушам, зачуђен.
 8. НОЋ НАДЕ

Замишљам како би изгледало да сам у овај препун војни ресторан довео Мињу. Измислио сам
баш њу због њене спектакуларности, због тога што би сваком пала у очи. Сједила би овдје са
својом златном косом, сјајном и уређеном, у лијепо скројеној хаљини, која би сигурно откривала
њен врат од слоноваче, без иједне боре, неопаљена сунцем, нашминкана, у свиленим чарапама, у
ципелама с високом потпетицом. Готово је толико егзотично да не могу докраја ни да замислим
на шта би то личило. На непријатност, на изазов. Уживљавам се, смјестио сам је на силу крај
себе, на силу због свог отпора, и видим да је много погледа управљено према нама. Она је жижа
која их привлачи, не зато што је лијепа, већ што никако не спада овамо. Погледи су срдити,
тјерају је, грде мене, или су толико зачуђени да је већ смијешно. У почетку ми је занимљиво то
негодовање: боже, како смо нетрпељиви, како смо чисти, врло важно. Али знам да би и мени
било неугодно.
А Мира сједи до мене, нико је не гледа, утопљена је у сивожуту масу униформи, једнака са
свима, не изазива пажњу јер није изазов, лијепа без сјаја, без икаква украса, с тежњом да буде
што безличнија у изгледу, поносна што се одрекла преимућства која би могла да има, непотребна
су јој. И мислим: колико ће још времена рат живјети у нама и наметати нам своје законе? Јер и ја
волим што је овако.
Душко покушава да буде весео, али не успијева. Нешто се чудно дешава с њим, а не усуђујем
се да га упитам, досад није било потребно да га питам, можда ми не би ни рекао, а можда би ме
оптеретио неком својом муком у којој му не бих могао ништа помоћи.
Шестан је увијек исти, уравнотежен и досадан. Прича како је добио дивну гарсоњеру, на
дивном мјесту, и све му је у животу дивно, да се човјеку смучи. Задиркујемо га да треба да
потражи и дивну женицу, а он не одбија, каже да ће и то бити.
Помало је празно и мучно, личи на породични излазак у кафану суботом увече, с тачно
испланираним скромним износом трошкова и задовољстава, с унапријед утврђеним оквиром
времена у којем та невелика задовољства треба да трају, с лицем спремним на љутиту гримасу за
све оне који би прешли границу убитачне одмјерености и чувања ушкопљеног достојанства које
ће нам бити потребно за нешто у животу. И нехотице ставим прст на руб чаше и наглим
покретом саспем је у стотину крхотина, а онда опет мирно сједим, као да је било случајно. Мира
је врхом прстију сасвим лако додирнула моју згрчену шаку умирену на столу, као у игри, без везе
с разбијеном чашом, а знам да је разумјела. Душко ме гледа са забринутим осмијехом, и ја сам
њему тајна. Само Шестан ништа не види, развеселила га моја неспретност и подсјетила на
давно вријеме, сасвим давно, био је тада незрео, глуп, понекад је знао у кафани да разбије по
неку чашу, а ја сумњам да му се то икад дешавало, не зато што је то нешто лијепо и паметно и
занимљиво, већ што он сигурно никад није био неразуман, па чак и у лажи је опрезан, пази да се
не повриједи сувише, да не остане ружна слика, зато све премјешта у давно, сасвим давно
вријеме, у неки неутрални плусквамперфект који не може да баци сјенку на њега, поготову што
се то дешавало само понекад, а био је зелен, политички незрео, давно, врло давно. А кад је Мира
рекла да кренемо, сигурно с намјером да заустави нарастање мог нерасположења, Шестан је
предложио да пођемо код њега на кафу, није још све уређено како треба, има само двије шољице,
али снаћи ћемо се, а било би му драго, хтио је послије да нас позове на насеље, али може и
овако, чак је, можда, и боље. Спасао нас је Душко. Мирно, и без осмијеха који би нам давао на
знање да све разумије и да нам чини услугу, замолио је Шестана да остане с њим, хтио би нешто
да га пита. Шестаново лице није озарило сазнање, остало је блажено задовољно иза нас, а ја сам
мислио шта ће га Душко питати, и колико ће трајати то мучење које је преузео добровољно,
штитећи нам одступницу. Био је весео кад смо одлазили, као да му причињава велико
задовољство што нас се ослобађа.
Киша још сипи, улице су влажне, око нас је вјештичји мрак, поред зидова пролазе само
сјенке, а ја не смијем да је ухватим испод руке, због ње, због униформе, због других, и одавно већ
тако, и мислим како постајемо лицемјерни у име некаквог вишег смисла, а не знам да ли је то
добро ако је и потребно. Унаказићемо се у име тог вишег смисла, стварно или привидно
поштујући строги ратни морал. И ухватим је за руку жељно, не опире се, дани су прошли а нисам
се усуђивао да ишта убрзам, памтио сам њен хладни мир којим се брани смијешећи се.
Напредујемо, постала је повјерљивија, исмијавам је у себи, за годину-двије постаћемо још
приснији.
- Нервозан си вечерас.
- Једва сам чекао да изиђемо.
- Зашто?
- Желио сам да будемо сами.
- Зашто ниси рекао?
- Знаш то и да ти не кажем.
- Понекад волимо да чујемо и оно што знамо.
Глас јој је дубок, тих, друкчији. Размекшали су је ова ноћ и вријеме што је прошло.
- Шта си радио данас?
- Лутао по киши, сједио у редакцији и мислио на овај састанак с тобом.
Нисам лагао. Повјеровао сам у то и прије него што сам рекао. Сами смо у обеспокојавајућој
тами, а преда мном је дуга ноћ у влажној хладноћи хотелске собе, и изненадна провала
њежности је страх од самоће. Истинита је чак и да је обухватила цио данашњи дан, била би
истинита и да је обухватила цио живот. Сав мој немир ухватио се грчевито за овај тренутак и
искључио све што је икад било. Нисам више мислио како се откривам, сад то није било важно.
Желио сам да лутамо кроз ноћ, да ћутимо, али да се осјећамо једно уз друго.
- Хоћемо ли код мене на кафу?
- Није ти незгодно?
Зашто сам изазивао судбину?
Другарица с којом је становала отишла је с мајком у унутрашњост по неке ствари.
- Кад се затвара капија?
- Имам кључ.
Ушао сам у стан чудно смирен, готово одсутан, и као да је неко други скинуо мантил и
објесио га на чивилук у малом предсобљу, као да је неко други сјео у фотељу и смијао се и
причао, а ја сам га посматрао чудећи му се. Чудећи се и њој, јер је и она била мирна, лако и с
осмијехом говорила о заједничком домаћинству у коме живе три жене, присно ме нудећи кафом,
не питајући зашто одбијам кад сам ради кафе и дошао. Све је изгледало толико обично да је било
неприродно.
А кад се из друге собе вратила у дугој кућној хаљини што је савршено уобличила њену зрелу
витку фигуру, ја и онај други смо се спојили. Гледао сам је задивљено, онако како је сигурно и
очекивала, тек мало претјерујући. Ово је њена четврта промјена, четврти облик у коме се јавља.
Докле? питам је.
 - Који ти се највише свиђа?
- Овај.
- Смијешно се осјећам. Треба да се навикнем
- Треба да се навикнеш на оно што је природније и љепше?
- Завољела сам униформу.
- Овако изгледаш њежнија.
- Требало је онда да пођем у рат у овоме.
- Заиста! Дивно би било.
И смијем се од срца, дјечачки раздрагано измишљам како би изгледала у овој дугој хаљини у
борби, прелазећи ријеку, газећи снијег, и одједном заћутим и загледам се у њу као да је први пут
видим.
- Лијепа си - шапћем као молитву.
- Никад ме ниси видио?
- Никад те нисам видио.
- Ни на броду?
- Личила си на себе, али ниси била ти. Први пут те гледам, и не могу да дођем себи. Крила си
се од људи, а сад си се мени открила.
Боже, какве глупости човјек говори понекад, нешто намјерно, нешто несвјесно, осјећајући да
му тренутак присности допушта да не буде опрезан према себи. Али тај осјећај вара, тренутак
присности је жеља, други га не прихвата.
Мирно је одбила моје пружене руке, не љутећи се, не играјући се. Неузнемирена, одвратно
сигурна у себе.
- Рано је - шалила се - видио си ме први пут. Сједи овдје, скуваћу чај и причаћемо. Вољела
бих да имам чајник, набавићу га, сигурно.
Устао сам и ухватио је за мишице, по други пут данас. Јутрос сам хтио да је увриједим, а сад
нисам мислио ништа, био је то нагао, груб гест, увријеђеност, жеља да је подсјетим на себе, да је
осујетим у намјери да са мном игра игру лијепог присног другарства. И кад сам хтио тај сурови
стисак да оправдам, да поправим, да му дам љепшу завршницу загрливши је, с њеног лица је
нестао осмијех и јавио се онај уздржани срдити мир који ме збуњивао.
- Немој то да чиниш - рекла је тихо. - Не подносим грубост.
Тренутак ме дијелио од правог насиља, које би ме понизило и због кога бих се грдно кајао,
али ми је у том кратком часу било неопходно потребно, задовољило би моје ужарено осјећање
увријеђености и умирило крајње експлозивну напрегнутост. Доцније, док смо сједили на каучу,
слушајући умирујуће предење воде на решоу, драго ми је било што нисам учинио ништа што би
увриједило и мене и њу, признао сам да има неке наивне љепоте у тихом повјерљивом шапутању,
или у ћутању, док се осјећамо близу једно уз друго, близином која није додиривање, можда је
мјесецима и годинама сањала о овоме, и сад је ослушкивала то своје дуго жељење, уживајући у
његовом испуњавању. Допустио сам да будем средство, да се послужи мноме, па и кад ме
савладала њена ганутост због овога тужног надокнађивања, кад сам му се и сам препустио, знао
сам да у мени још тиња мисао о њеној кривици, потиснута и пригушена, и зато ће живјети дуже
него да је избила у било ком облику. Сјећао сам се њенога мирног срдитог лица и тихог гласа
којим ме подсјећала да је не могу савладати ако то она неће, и заустављао сам се у причању,
чекајући да то туђе лице ишчезне. Тад сам био љутито свјестан да сам и у том часу повјеравања
само споредни дио њеног живота, да сам упланиран у ово њено обештећење, а онда сам се
тјешио горком мишљу, која је почела да ме прогони, да је свако нужно затворен у себе, да је
потпуно саживљавање немогуће, и да је на крају крајева глупо жалити због онога што је
одређено самом природом ствари. Користимо туђи заборав, туђу спремност да нас прими
онолико колико може, туђу и своју жељу да се преваримо. Послије сам опет заборављао тај
закасњели, пубертетски нихилизам и предавао се уживању приближавања, премошћујући
празнину између себе и ње, не знајући да празнина и постоји. Причао сам јој о пећини у коју сам
био зазидан. А о чему сам другоме и могао да јој причам у том часу! Хтио сам да јој откријем
оно што кријем од других, али сам помишљао и да је казним за њену уздржљивост. Али је та
намјера, и свака намјера, убрзо затрпана навалом сјећања. Разоружало ме то сјећање, повукло
потпуно у себе, одвојило од ње и од те собе, и, мада сам био свјестан да ме слуша, да се утишава
све више, подстичући ме, нисам желио ништа друго него да кажем, да кажем већ једном себи, и
њој, кад је већ ту, а добро је што је ту, како ми се десило нешто заиста необично, и тешко.
Покушавао сам да сам себи мирно објасним то болесно снобуновно преношење стварног страха
из кратких тренутака свијести у дуге часове ужарених халуцинација и враћање халуцинантног
искривљавања свега у стварни свијет, крајње осјећање изгубљености, јер је од живота остала
само паника да га неће бити, а неће га бити на неки страшан начин, или ће га бити, а то је још
горе, јер су људи коначно издијељени, а усамљеност никад није била ужаснија. Покушавајући да
кажем, дјеломично сам поново доживљавао то стање болесне небулозности, али сам био
свјестан да не могу да објасним ту потпуну сигурност да ће се десити нешто страшно, и своје
дивље немирење, ту панику пред невидовним злом, и своју болесну чежњу за животом што се
губи, сав тај кошмар за који нисам налазио ријечи, јер је и доживљај био изван обичног
искуства, сувише с ону страну свијести. Хтио сам све да кажем и ради дјевојке што је пажљиво
слушала, уживљавајући се у мој положај онолико колико је могла, али ми је одједном пало на ум
да њој није ни потребан тачан израз ни анатомија мог тренутног осјећања, већ само повјеравање,
ослањање, дизање брана пред тренутком блискости, испуњавање једног осјећајног ритуала,
приношење жртве својим отпорима и предрасудама, обасјавање стида љепотом приближавања.
Зато застанем и помислим цинично: је ли довољно? је ли љубавни протокол испуњен? да ли сам
причешћем исповијести очишћен за слободу додира? Али тај цинизам је само одбрана од
узбуђења, јер сам ганут њеним изразом саучешћа и патње. Изгледа да је од мог муцања схватила
више него што сам претпостављао, или је оно у њој покренуло богзна каква сјећања, или је
жељела да саму себе доведе у то стање разњежености, чак су се и сузе појавиле у њеним
озбиљним очима, и ја сам јој захвалан што их истискује ма на који начин, јер ме ослобађа
напетости. Пољубио сам јој слано влажне очне капке, а онда сам престао да држим на оку и
себе и њу, и све је одједном постало лакше.
Лежао сам послије на каучу осјећајући је тиху и предану уза се. Тмула ми је рука под њеном
главом, њена расута коса ми је сметала, осјећао сам тешку топлоту дуж бедара гдје ме је
додиривала. А нисам хтио да се помјерим да је не бих пробудио. Не из пажње. Да не проговори.
Слабо мртвачко свјетло кроз жалузине, испругано лелујање расплинутих сјенки, суморан
писак локомотиве у равници, штропот ланаца и чекрка у пристаништу. И празнина у овој
омамљујућој полујави, у ноћи без тишине, у шумовима без снаге. Мислио сам да ће живот бити
ведрији.
Чиме сам је пробудио? Неспавањем? Празнином што ме исцрпљивала? немиром? Пазио сам
да се и не макнем, а она је, ето, будна.
- Не спаваш?
- Не.
- Да запалим свјетло?
- Не.
- Хоћеш ли цигарету?
- Молим те.
Пушили смо разгоријевајући два одвојена жишка у полумраку. Узела је моју руку и пепео
цигарете стресла у пепељару коју је држала на трбуху. Стварима се помагала да обнови њежност.
Ћутала је и дисала тихо. Било је очекивања у том притајеном дисању. Нешто је хтјела.
Хоће ли наићи осјећање пустоши?
- Боли ме нога.
Не боли ме нога, а волио бих да боли, да ме савије у грч. Осјећам потребу да се жалим, да
говорим како ми је тешко, а не могу да се претварам. Срећом, она ми вјерује и без нарочитог
увјеравања, на обичну ријеч. Кажем: срећом, зато што не морам сувише да се бакћем око лажи,
али то није никаква срећа.
Не знам шта се дешава у њој, не знам шта јој је донијела ова ноћ која је мене преварила.
Упитао сам је:
- Шта си очекивала од ове ноћи?
- Не знам.
- Неког си се сјећала ћутећи малоприје.
- Прве године рата погинуо је човјек кога сам вољела.
- Послије си отишла у борбу?
- Да
- Ради њега?
- И ради себе.
- Ниси мислила на љубав?
- Мислила сам на њега.
- До вечерас?
- И вечерас.
- Упоређивала си нас?
- Помирила сам вас. Он је прошлост, бивши дио мене. Никоме не смета.
- Годинама си чувала ту мртву љубав. До вечерас. Сигурно си много очекивала од ове ноћи,
дуго си чекала.
- Да.
- Је ли те изневјерила?
- Зашто би ме изневјерила?
- Бојим се да ћу ти остати дужан њежност која ти је потребна. Било би ми жао.
- Можда треба да се навикнемо једно на друго.
- Сигурно.
Сурово је да јој откривам своју нејасну мисао. Ово је за њу ноћ наде, не вјерује јој сувише,
али се држи за њу, и не треба да је одмах рањавам. Присиљавам и себе и њу да заборавимо сјенку
што се јавила, мртвом руком прелазим преко њенога младог тијела што се не брани, и осјећам се
као да чиним преступ, јер ме не оправдава жеља.
Лаж је некорисна, сувише смо трепетијиви вечерас.
Упалила је свјетло. Забољеле су ме очи од оштрих бридова предмета што су се нагло указали.
- Што ће ти свјетло? Биће горе.
Угасила је без ријечи.
Био сам раздражен. Љутила ме та њена прилагодљива послушност, њена спремност да не
противрјечи, само да задржи било шта од ноћи. И то њено ћутање из којега су куљале ријечи.
Пратио сам их у њеним мислима, као да сам неким својим унутрашњим пријемником хватао
њено негодовање, питање или тјешење, увредљиво и непотребно. А онда сам помислио да јој
својим држањем дајем право на то и осмјехнуо сам се на силу:
- Одвикао сам се да спавам дуго и чврсто.
И одмах се покајао. Је ли то личило на жалбу? Тражим ли милост?
 Окренула се према мени. Уплашио сам се: не бих могао поднијети њену њежност у овом часу.
Али она је рекла:
- Да пређем у другу собу?
- Не, зашто?
Изненадило ме то питање, можда зато што сам очекивао лажну пажњу, неискрен пољубац,
утјехе, миловање за заборав, а осјетио сам спремност да учини све што хоћу. Због тих ријечи у
којима сам чуо одјек губљења, за која је и она знала, и због тихог ненаметљивог разумјевања,
нестало је у мени отпора.
Наслонио сам образ на њено голо раме и осјетио како ме обузима њежност због утјешног
мириса којим ме запахнула топла кожа, због меког покрета којим је обухватала моју главу, због
ње цијеле, живе, предане, што је заборавила своју превареност и чекала ме расутог да ме
састави, да ми њежношћу одговори на мржњу, коју није могла да не осјети.
 9. СЈЕЋАЊЕ

Облаци и киша, даљине изгубљене у сивилу, хладноћа и влага на улицама, смрадна студен у
хотелу, живо осјећање незадовољства у мени. Све побједе требало би одгађати за прољеће.
Сређујемо се, уписујемо у књиге.
Кад си рођен, гдје си рођен, зашто си рођен, јеси ли рањаван, јеси ли жив, имаш ли свједоке,
каква си одликовања добио, зашто си добио, зашто ниси добио, какве си школе завршио, шта те
нарочито занима. Ништа, никаква, нисам.
Сви чиновници имају сређене податке, сређен живот, сређене жеље. Запиши и ти своје,
региструј се за мир. Записујем, али ништа не сређујем.
Лежим у хотелској соби, гледам у прљаву таваницу, слушам како пада упорна јесења киша, и
вјетар звижди, предсњежни, мислим на ватру у нашој кући, радовао сам се кад се палила у касну
јесен, везала ме неком нарочитом топлином коју још памтим, слушам кораке у овом
четвороспратном мишњаку, људи некуд иду, враћају се, журе, видим их из своје несабране
даљине, као мраве, и знам да би требало да се и ја прикључим, да будем ужурбан, да некуд
одлазим, да долазим, да се око нечега трудим, а не да буљим овако у таваницу, у празнину. Али
не могу.
Гледам кроз прозор и настојим да не мислим на нерјешљиве ствари, али не могу да се
ослободим терета што ме тишти.
Смета ми и упорно куцкање Јовановићеве машине, а можда још више његов аутоматизовани
ритам, нељудски, непрекидан, упркос киши и замагљеним видицима, упркос сталним уласцима
и изласцима, упркос свему. Он разговара пишући, одговара и пита, смије се, али прсти му не
престају да скачу по типкама, нижући ријечи и реченице, и знам да чланак неће бити лош, има
неке свјежине у том човјеку од рутине. А ја се нервирам, мучим, смета ми све око мене, ужасава
ме брзина, све ми ово личи на насиље, на присилан рад, и кад је метер поново замолио да
пожурим, одговорио сам да ме пусти на миру, нека ради што хоће. То исто сам поновио и
главном уреднику кад се јавио, и љут на метерову пријаву, додао да нисам аутомат и да ђаво носи
овај лудачки посао.
- Гдје си запео? - пита Јовановић ведро.
- Још у материној утроби сам запео.
- Сјајно! - смије се он. - Знаш ли како си дубоку мисао рекао. Хоћеш ли да ти помогнем?
- Не треба, хвала.
- Хвала и теби.
Зазвонио је телефон. Јавио се и, опрезан, поклопио шаком слушалицу:
- Женски глас. Тебе тражи.
- Нисам овдје.
Одговорио је како сам рекао, увјерљиво као да је истина. А онда је ставио хартију у машину:
- Диктирај!
- Потпуно сам празан.
- Узјаши на фразу за почетак. Ако ти се пробуди дух, избрисаћемо је. Дакле? „Велико вријеме
у којем живимо?” „Драматични догађаји чији смо свједоци?”
 - Иди до ђавола. Замрзићу те због племенитости.
- Добићу ореол, као Чапеков чиновник. Онда? Немаш ништа боље?
Кад је чланак био готов, сам га је однио, и објаснио ми једноставно:
- Не волим гужву. Добро би било да се јавиш главном.
- Нећу.
- Гријешиш.
- Свеједно.
- Извини се. Реци три лијепе ријечи, ништа те не стаје.
- Мијењаћу мјесто, изгледа.
- Радије промијени себе. Сувише си интелигентан да би ударао главом о зид. Ево.
Пружио ми је слушалицу окренувши број.
- Реци шта било: извини, стари, знам да ниси ситничав, ти бар знаш шта је нервоза кад се
пише.
У слушалици се већ чуо дубок тром глас.
- Извини - рекао сам стидећи се сам себе - ти бар знаш шта је нервоза кад се пише.
- Наравно, у реду је - рекао је дубоки глас ведро.
- Ужасно - кажем Јовановићу спустивши слушалицу.
- Зашто ужасно? Људи смо. Ето, ти се згражаш, а ниси ни осјетио кад си прогутао мамац. У
почетку си био одбојан, спреман на отпор, а онда си се примирио. Зашто? Сјећаш ли се шта сам
рекао? Не? Толико ти је нормално да ниси ни примијетио. Рекао сам: сувише си интелигентан да
би ударао главом о зид. То те је смирило.
- Глупости!
- Можда и нису сасвим глупости. Мала драшкања, ситна подилажења сујети дјелују одмах,
као аспирин, јер су пипци самољубља на самој површини, спремни на сваки дотицај. И толико
смо природно себељубиви да нам изгледа нормална свака похвала. Ријетко ће нас која
изненадити. Чак и људи паметни, као ти и ја - сигурно не мислиш да нисмо паметни -
улетјећемо у ту замку коју нам спрема наша природа. Признај да се ниси побунио ни на ову другу
похвалу, иако сам те упозорио, јер је сервирана у друкчијем облику. Од доброг си штофа, али
сувише израван, без оклопа, неприлагођен. То је наивно, оправдава те донекле што си неугодно
свјестан своје вриједности и зато нећеш да се подешаваш, нећеш никог да упозораваш на себе
друкчије него вриједношћу. Глупо! Глупо! Твоја вриједност може доћи до изражаја само ако се не
онемогућиш, ако и другима признаш вриједност, макар и била мања од твоје. Имам ли право?
- Не знам, вјероватно.
- Наравно да имам право. Може се чак рећи да је готово друштвена обавеза да будеш
прилагодљив, бар онолико колико ти допушта твоја поштена природа и твој понос, иначе ћеш
трошити своју енергију на непотребне сукобе, умјесто да учиниш нешто корисно. А сигуран сам
да си способан за оно што ће те издвојити, јер си културан, осјећајан, храбар у оном најљепшем
смислу - да не будеш као други.
- Претјерујеш.
Насмијао се:
- Претјерао сам ја одавно, а ти си примијетио кад сам постао нестрпљив.
Гледао ме паметним очима, без ликовања, не тражећи ни потврду, ни одрицање, толико је био
сигуран. И с разлогом. Зачудила ме та ексхибиција, изведена без напора, јер стварно нисам
примијетио да се игра мноме: чинило ми се само да ме одлично познаје, ништа више. А он ме
обрађивао као општи случај, и то ми је изгледало невјероватно.
Смијешио се:
- Шта је? Криво ти је што си насјео? Смета ти што си као остали? Не узрујавај се сувише. Ти
си почетник, свјеж, недопечен. А вјештина прилагођавања може да буде уобличена до
савршенства и да превари и вјештије. Понекад, најчешће, довољна је најизравнија похвала, али је
неки пут потребно заварати пажњу осјетљивијих. Чиме? Обичним смицалицама. Општим
разматрањем, које мора бити убједљиво, пажљивим негирањем, чак и пријекором, парадоксима,
смјелим тврдњама које заокупљају пажњу, а на све то, као со, тобоже успут, просторно готово
незнатно, неважно на изглед, јер није предмет разговора, признање, похвала, префињено,
неувредљиво драшкање сујете, без инсистирања, као с извињавањем.
- Звучи фантастично!
- Чак кад се неко и супротстави том начину, то је само добар тон, осигуравање које
предузимају опрезни, побуна тобожње или стварне скромности, али никад истинско одбијање.
Остаће клица у човјеку, остаће вјера, природна, свачија, да му је вриједност призната. Понеки
људи, навикнути већ на такав однос, постају отпорни, имуни на уобичајена средства, нису
довољно надражљиви, зато треба измишљати тананију нијансу, тражити рјеђи мамац, можда
сигурношћу става уз пуно поштовање, захвалношћу због исправљања својих заблуда, тобоже
несвјесним подражавањем...
- То је права енциклопедија зла! Никад нисам чуо толико паметних савјета за неваљалство.
Зашто неваљалство? То је умјетност живљења, начин да будеш независан, чак и надмоћан.
Зашто се смијеш?
- Не видиш да си улетио у замку?
- Да. Уловио си ме. Признање маскирано згражавањем. Лукаво смишљено, добро учиш. Али
то је само доказ да имам право.
- Онда се боримо против зла, мој Полоније.
- Амин.
- Да ли и ти чиниш тако како говориш?
- Лијепо питање, доказ поштења и наивности истовремено. Да чиним тако, не бих сједио у
овој надничарској собици, без тепиха и без завјеса, без новца и без поштовања. Само понекад, из
задовољства или из освете, да се забавим или да се одбраним. Без система, без праве намјене,
просто аматерски.
- И због тога нека ти помогну богови прошлости.
- И нека нам опросте богови прошлости и садашњости што се прошлост вуче за нама као
магла. Моја логорска за мном, твоја ратна за тобом. Ја сам жртва без заслуга, ти си побједник
без признања. Ја добијам, ти тражиш. Мене је логор учинио скромним, теби су ране пробудиле
глад за животом. Сам ћеш је задовољити. Задовољићеш прошлост, затрпаваћеш је, јер је сувише
жива у теби.
- Погађаш из карата, или нешто знаш?
- Пази, то је признање.
- Много ме се тиче.
Његове зелене очи утонуле у дупље посматрају ме с равнодушном ведрином.
- Почиње да ме занима шта те се тиче. Не могу да сагледам шта је у теби сигурно.
Равнодушност није, не би био толико раздражљив. Није ни грубост, не би се мучио у себи.
Незадовољене амбиције? Не, друкчије би се понашао. Не прилагођава се, то видим, и нечему
пркосиш, и то видим.
- Хтио би да свираш на фрули моје душе, Полоније? Нескладне би звуке измамио.
- Обуци се бар. У великом магацину можеш узети све што ти треба.
- Ништа ми не треба.
- Зажалићеш.
- Свеједно. До виђења.
 - Већ излазиш? Шта ћу рећи ако те неко буде тражио?
- Шта ти прво падне на ум. Реци да сам скочио кроз прозор.
- Без поруке?
- С поруком: узми све што буду намијенили мени, признање, посао, грдњу.
- Хвала.
- Јеси ли добио аконтацију? Смијешно, у џепу ми је нешто као прва плата.
- Нимало није смијешно.
- Да ти оставим и свој дио?
- Зашто?
- Пашћу у искушење да пијем.
- Стварно?
- Ма не. Не треба ми, ништа не плаћам, шта ће ми?
Ставио сам новац на сто. Имао је троје дјеце. Гледао је у новац и у мене. Био је збуњен. Знам
да му је потребан, али не пружа руку. Испало је ружно, изгледа. Жао ми је.
- Вратићес ми - кажем. - Вратићеш, послије.
- Па да, вратићу, наравно.
Његова збуњеност расте.
- Шта је? - кажем нервозније, љут и на себе и на њега. - Да сам ти тражио новац, не би се
чудио, а кад ти нудим у зајам оно што ми не треба, не можеш да дођеш себи. Не мислиш баш
најбоље о људима.
- Није то, не знам.
- О брате, довео сам у глуп положај и тебе и себе. Опрости. Шта да радим сад с тим
ђубретом? Да га бацим?
- Не, зашто? Вратићу ти.
- Море, нека иде с врагом. Презнојих се.
Насмијао сам се с олакшањем. Тих неколико тренутака осјећао сам се страшно, као да сам
без разлога ударио слабог човјека.
Насмијао се и он. Али без снаге, без оне своје равнодушне ведрине.
- Чудан си ти човјек - рекао је замишљено - јасан на изглед. Али није то важно. Важније је
што сам био једнак с тобом, а сад нисам.
- Зашто, забога?
- Не знам.
- Иди до ђавола.
Цивил у војничкој униформи, хибрид, ништа. Личим сам себи на сељака што се послије рата
дуго не одваја од војничког копорана, а онда га ставља у сандук, за успомену. Хвала богу, ја
немам ни сандука.
Немам ничега, чак ни жеље да имам. Не одлажем ни за послије мисао да ћу имати. Још сам
војник: ничим се не оптеретити, ничим се не везати. Птичја лакоћа у том сањарском осјећању
своје потпуне слободе, да умрем и да немам, и не мислећи о томе, као о дисању.
Скинућу једном униформу, ово прелазно стање неће трајати, вјечно. И бићу нешто друго. Ма
шта био, ма какав био, бићу нешто друго. Не због униформе, наравно. Сад сам везан за њу на
чудан начин, постала је кожа одређеног човјека који је живио само једанпут. Скинућу кожу,
можда нећу ни осјетити.
Гледам се у излогу: издужена прилика у ружној кишној кабаници, мршава глава с упалим
сљепоочницама, неспретне опуштене руке, суморан изглед, све лоше састављено.
- Јеси ли ти то, војниче? - питам сам себе.
- Да. Па шта?
 - Не изгледаш баш славно.
- Врло важно.
- И ја кажем.
Онда поправим шајкачу, затегнем кабаницу, дуге руке угурам у џепове.
- Испрси се мало - велим. - Насмијаше се.
- Коме?
- Свеједно. Ето, сад није тако страшно.
- Није.
Смијешна је та мала сујета. Баш ме брига како изгледам. Зашто је то важно. Али ето, важно је
због нечега.
Излог пред којим стојим припада једном комисиону. Све остале радње су готово празне, рат
је све истругао, све однио, а овдје је обиље, пристижу остаци богзна чијег богатства и успомена.
Иза стакла су поређани сребрни свијећњаци (ако се има шта, може се ручати и без њих),
старински сатићи од злата, прстење, тањири, иконе, слике, у радњи су ћилими, намјештај,
огледала, све сачувано од бомбардовања за кукурузно брашно на крају рата. Није лоше. Шта раде
они који нису сачували или нису имали?
У радњи пред тезгом ситна жена показује нешто трговцу. Њега видим с лица: учтив, хладан,
увредљиво незаинтересован. Поспана израза, будан само из обзира према жени, он каже нешто,
сигурно цијену онога што не видим у њеним рукама, али каже тако као да то чини ње ради, да јој
учини услугу, иако му то није потребно, иако је о томе досадно и разговарати. И ћути, чека. Жена
гледа у оно што нуди, и она ћути, запрепаштена ваљда трговчевом понудом, надала се да ће
добити много више и сад мисли шта да ради, да да будзашто или да се врати, а можда је и
прецјењивала неку своју успомену, или се с њом праштала, посљедњи пут, прије него што је
преда у туђе руке. Растани се, мала збуњена жено што ти видим само уска леђа у црном, растани
се од тог знака нечије пажње. Сачувај све у успоменама ако си стара. А ако си млада и лијепа,
зашто су ти потребне успомене?
Послушала ме и пружила трговцу црну кутијицу коју је донијела са жаљењем а предала с
огорчењем.
Одвојио сам се од излога незадовољан. Не волим поразе, поготову кад их невоље учине
неизбјежним. Надао сам се, ипак, да ће се све некако љепше свршити.
Дошао сам до угла и окренуо се: жена је излазила из радње. Била је млада, у црном мантилу и
црној беретки, личила је
не, није личила, то је она, удата дјевојчица, жена уморнога четрдесетогодишњег старца што у
мом сјећању још сједи уз ватру, на обали ријеке у мрачној ноћи. - Имам жену - уздисао је - остала
је сама, хтио бих да јој пишем.
Њему је то било потребно, не њој.
А можда је и њој потребно: не смијеши се, ход јој је неспретан, као да је несигурна у своје
тијело, несигурна у себе усамљену. Дјевојчица којој расту груди, и која се крије стидећи се туђих
погледа, иде на час клавира. Ушла је у капију старе камене зграде.
Широк хол, пространо степениште, корак звонко одјекује, празнина га прима и преноси под
хладан свод, полутама, мртви луксузни лустери, нестварно сјећање на живот прије рата, знам
тачно гдје сам посљедњи пут стајао с Лилом издвојен из бучне гомиле младих људи, сад ни
сјенки нема, сјећање је мртво, све је било прадавно.
Ушао сам за њом кроз огромна врата што су је прогутала невјероватно малену у том простору
превеликом за њу, и сјео у дно велике сале, сам. Сасвим сам. На позорници људи с виолинама,
трубама, контрабасима, чекају.
Никог не познајем, и немам никаквих обавеза осим да останем непримијећен. Осјећам се
издвојен, стран, ништа није моје, и могу да будем надмоћан, и суров. Удаљујем их од себе,
потирем црте лица, гушим гласове до непрепознавања, прекидам сваку људску везу између себе
и њих, посматрам их обесмишљене, пуштам да живе преда мном без моје помоћи, сами собом,
без мог разумијевања и подршке, без мог оправдања и критике, без мога учешћа.
Удаљују се. Међу нама је зијев празне сале, и то нас још више дијели, али их видим. Само их
видим чудно. Све што чине као да нема сврхе ни смисла, и сасвим је гротескно. Сједе мртво
укочени за пултовима, или се углато покрећу, изненада узимају инструменте и неочекивано, без
икаквог разлога, без потребе, пуштају у празнину сале издвојене, искидане, осакаћене дијелове
музичких фраза, празне тонове што звуче очајнички, па опет клону један према другоме, шапућу
састављених глава и раздвајају се на раздјеле, као лутке.
Сагнем главу да избјегнем сусрет с тим стравичним паноптикумом, који сам изрежирао
својим искључивањем.
Свијет не може живјети складно без наше помоћи, и не треба одрицати учешће, себе ради. Он
живи без нас, али нама је неопходно да живи складно, бићемо ужаснути ако није тако.
Нагла тишина, као рез. Одвајање од себе.
Окренут сали уским мршавим леђима, диригент је лаким ударом палице о пулт потврдио мук.
Олга је за клавиром, с рукама у крилу, очију спуштених на дирке. Пред њом ситном је
огромно чудовиште, с пријетећим крилом подигнутог поклопца, несавладиво. Осјећам тјескобу
због ње, због њеног неспокојства. Често се поистовјећујем с онима који полажу испит.
Из тишине су изронили дубоки суморни тонови рога, као да допиру из шумских честара, из
непознатих предјела, из наших слутњи. Продрли су у мене, одмах, на препад, без икакве
препреке, затекли ме незаштићеног, отвореног за тај тихи слуктави подземни зов.
Сређујем своје унутрашње редове, изненађене препадом, заузимам бусију отпора, смирујем
узбуђење. Успијевам да се удаљим бар толико да могу да пратим механичко смјењивање ритмова,
заклањајући се за спољашњу страну ствари. Само ме клавир не оставља на миру, отима се из
масе звукова и покушава да живи сам, упорно се пробијајући некуд, кроз нешто, ради нечега.
Та неодређена страсна тежња, то упорно заглушивано потврђивање, је ли то сам живот?
Полако ме затрпава немирно обиље звукова ослобађајући ме свега неважног, суочавајући ме
са смислом, јединим који постоји. И нимало се не чудим што га налазим у ономе што знам,
драго ми је што се потврђује.
Видим га у сликама. Али слике су само средства, њих не могу да избјегнем, без њих не бих
могао да се снађем, иако је важно оно што је испод њих и око њих. Одушевљење и сунце. Тешко
бих могао да се сјетим какво је вријеме заиста било, памтим га као сунчано. И то на онај
нарочит, свјеж начин, као у рано јутро, или у прољеће, без тешких сјенки, љубичасто модро,
весело, прозрачно, кад надалеко звони звук и дозив. Дан који се не заборавља, јер је човјек
сунчана зрака, сав од свјетлости и свјетлуцања. Не мислим о узроку: и он је лијеп, због овог
тренутка који га уљепшава унатраг, који га накнадно обасјава. Издвојен сам, у томе и јесте све, у
томе и јесте смисао. Издвојен, не усамљен. Постављен у жижу свијета, мета задивљеним очима.
Изгинули су у борбама, преполовљени су, али ја видим како ме гледају, ради мене су на окупу,
због мене су свечани. И ја због њих, и због овог тренутка који се никад неће поновити, заошијан
у сунчану свјетлост. Обневидио, горим. Разноси ме одушевљење у парчиће, не могу да се
сакупим. - То је због нас - кажем, не мислећи да су мртви. Као да ће сићи са ћувика, сва
четворица. И они су поменути пред стројем, али само ја чујем, за њих, и одушевљен сам, умјесто
њих. Да им испричам кад сиђу одозго, не оно што знају, већ да је то примијећено, да се истиче за
примјер.
Лежали смо на врху брда, поређани по рубу као полуотворена лепеза, на тврдом снијегу без
хладноће, под сунцем без топлоте, остављени да учинимо што можемо, не мислећи да се под тим
подразумијева и смрт. Смрт није циљ, већ могућност и несрећа. Циљ је: да учинимо што
можемо. Али није нам тако речено, него: не смију проћи. Као да су на том отвореном залеђеном
ћувику, видљивом са свих страна, укопали пет мерзера, а не пет измршављених младића,
изгладњелих, преморених, одбројаних, из строја. Не смију проћи. Зар то заиста од нас зависи?
Откуд толико повјерење?
Лежали смо на рубу брда, са главом над бијелом стрмином, осјећајући како нам дамари бију.
Нисмо разговарали, нисмо се гледали. Свој петорици тишина се омотавала око врата као узица.
Не смију проћи? Шта смо ми? Брдо? Ријека? Трава непролазница што се увија око ногу?
Израсти, брдо. Прелиј се, ријеко. Не дајте им да прођу. Од тога много зависи, од тога све зависи.
Толико је значајно као да судбину свијета држимо својим ужареним рукама.
Вреле дланове положим на тврди снијег, с обје стране пушкомитраљеза, као у молитви. Да
расхладим неспокојство што трепери свим мојим, струнама: ово је мој најтежи испит, да видим
ко сам, а измјерити ме може само ужас. Без њега сам непознат сам себи. Ни на шта се не
заклињем, знам шта желим, али не знам шта могу. Прсти се грче да се зарију у залеђену бјелину,
да се укопам. Срећом, наишли су, и немам времена да мислим на себе.
Не знам колико је све то трајало, час ми се чинило да је тек почело, час да овако лежимо
одавно, одувијек, у врућици што потире вријеме и свијест, мислећи рукама и очима, одједном
оплетени страхотом што је као удес запалила небо и земљу. Ваздух је густ и ужарен од звиждука
метака и треска граната, ми смо извор и мета смрти, само не водимо рачуна о томе, чак и не
знамо, јер је све сувише неприродно да би се природно мислило. Постајемо дио хаоса, докраја
поједностављени, са угаслом маштом, неспособни да сагледавамо посљедице, сведени на
неколико убитачних покрета, и на неколико једноставних мисли, толико значајних да су
потиснуле све остале, хладни и запаљени истовремено, претворени у непојмљиву суровост без
опроштаја, у бездушна оруђа смрти, а опет је у мени живјела мисао, или готово мисао, да бих
само десетак метара ниже био заклоњен, и да би било паметно кад бих то учинио. То је била
мисао тијела што се бојало, ужаснуто на том раздираном ћувику што је буктао као да га разносе
експлозије изнутра, из његове утробе. Разнијеће и нас. Али нисам слушао тијело, нисам га ни
убјеђивао, присилио сам га да се покори, као да смо двојица, несагласни, а неодвојиви. Тијело је
реаговало природно, ја сам га натјеривао да се одрече разумне заштите. Меци су исплели врелу
мрежу око нас, гелери распрснутих граната резали су ваздух, и кад се глава несвјесно прибијала
уз земљу, дизао сам је силовито, као у љутини, побуњен против свих природних поступака.
Каква природност. Било би природно да завриштим у страху, да се забијем пола метра у
замрзнуту земљу, да побјегнем у заклон, да се сачувам од смрти, а знам да нећу, и не мислећи
знам да нећу, не могу, не смијем. - Није важно - кажем својој слабости без икакве логике. И
проналазим разлог који би ме у другој прилици обесхрабрио: - Кад те погоди, нећеш ни знати. А
онда опет: - Није важно, сабери се, иду. И успијевам да будем само прст на обарачу, и око на
бијелој падини, и напрегнута жеља да одбраним свијет и хладна једноставна мисао без тијела,
које заборављам. Наткриљујући цио крај модрога сунчаног одсјаја на бјелини снијега осјећам
како се у мени размичу мјере, мога све, да побиједим страх, чак да не мислим на себе. То
осјећање ослобођености, кад се не рачуна, кад нема ситних ствари, помаже да се под сјенком
смрти сазна све о себи, и лијепо и ружно.
Музика је нагло заћутала, и тишина ме нашла готово затрпаног сликама. Како су се јавиле?
Полако сам пошао између столица према излазу. Све је још бујало у мени од звукова.
Узбудили су ме, оживили, пробудили одушевљење, пробудили усамљеност, моју тишину учинили
потпунијом. Моја узнемиреност постала је богатија.
 10. НЕМИР

Равнодушно насеље мртвих, бескрајно у кишној измаглици што не допушта да му се види

граница. Затварам у себи тај мртви простор, немоћан да га омеђим, одстрањујем га да ме не
савлада, браним се од туге гледањем, видим шуму крстова и мравињак хумки, улеглих и свјежих,
мокре порцуланске фотографије, саксије са цвијећем, олињале дивље руже, досадно свечане
чемпресе, гробља би требало претворити у игралишта, као што смо чинили док смо били дјеца,
и никад не долазити кад пада киша.
Бојим се да ме не пронађе моја пустош, ово би могао да буде њен декор и њено поднебље,
надам се чуду, а чекам ужас, постајем нестрпљив и пожурујем га, изазивам да дође што прије да
бих прекратио мучно ишчекивање. Гдје си? зовем га, гдје си? - и већ то што могу да га зовем,
најсигурнији је знак да га нема. И слободније дижем поглед ка мутном ниском небу, ту одмах
изнад црних покислих грана, кружим очима око себе, не плашећи се, знам шта је шта и гдје у
мени. Нека будем тужан, само да ме изгубљеност не повуче у себе, као у муљ, у живи пијесак, у
воду.
Окружен сам непознатим људима у шињелима, ћутимо, слушамо говор о њему живом,
бившем, не овом што лежи у сандуку над раком. Био је добар командант, храбар, неуморан,
вјеран револуцији. Ја знам о њему и више, видим га сасвим младог, увијек у покрету, немирних
очију, с прераном бором суровости на лицу, чудно уплетеном у израз занесености. Често сам
размишљао о њему, водећи с њим нечујне разговоре, не усуђујући се да га гласно питам, не зато
што ми можда не би рекао, већ што нисам хтио да откривам себе. Није ми био узор, али ни
пријекор, јер је био сасвим друкчије грађе, од племенитије ковине, његова страшна воља бранила
га је од рђе која је нас понекад нападала, прекалио се у ватри која би мене спржила, живио је
само једном једином мишљу, искључивши себе, одгодивши слабост. Ја сам био оно што сам
могао, он оно што је хтио. Разговарао је с нама, смијао се, спорио, али увијек с одређеном
намјером, не заборављајући вријеме ни циљ којему је служио. Не знам, нисам сасвим сигуран,
то ми је увијек остала тајна, али не вјерујем да никад није осјетио страх, да није познавао сумње
и колебања, да се није рвао са чамом која човјека понекад спопадне и кад он то неће, да,
напокон, није бар понекад мислио о себи самом, издвојеном, онаквом какав би био да није
постао племенито и сурово оруђе револуције. Али ми то нисмо видјели, успијевао је да не
покаже, и то је била његова снага и вриједност која га је издвајала.
И ево, и сад разговарам с њим, а не вјерујем ни да је посљедњи пут. Знам шта си био, кажем
тихо, повјерљиво, објашњавајући га себи богзна по који пут, знам шта си за нас значио, знам шта
си био кадар да учиниш за своју велику визију слободног живота, због ње ниси мислио на себе.
Али хтио бих, ипак, да те упитам: да ли си мислио на себе, бар мало, бар понекад? На одморима,
кад је твоја опрезност могла да буде мања? У миран сутон који би те подсјетио на живот без
убијања и умирања? Јеси ли мислио о дјевојци коју си волио? О нерођеном сину коме ћеш
причати чудне ратничке приче у које ће дјеца тешко вјеровати? О животу који те чека послије
свега, или о некој великој њежности коју ћеш негдје срести, да у тренутку измириш рачуне са
животом којег си се одрекао, у једном тренутку, у једном даху, готово у љутњи, кријући од себе,
као да је право на свој живот опасан порок? Можда и јесте понекад, али није увијек. И још
нешто хоћу да те питам. Сјећам се шта си рекао: - Јунаштво није људски позив, већ невоља. Али
нам понекад ништа друго не преостаје ако хоћемо да останемо поштени... А како би живио
послије? Сјећајући се, настојећи да и даље будеш што си био - самозаборав? Твоје сјећање би се
чувало само, не би могао да га издвајаш ни из чега што би хтио да заборавиш, не би спасавао
дијелове и тренутке, па опет не знам како би ти било да си остао жив, и да си се нагло зауставио,
био би можда бивши јунак, причалац успомена. А можда би нашао ново одушевљење, јер ти не
можеш да се заустављаш. Нама је тешко, нама који чекамо да нас неко подржи, да нас покрене.
Ти си рука која одапиње, ја сам стријела која не може сама да полети. Можда је у том сва
разлика између мене и тебе, само ни ја не заборављам да сам једном био стријела која је летјела.
Која је чак и сама себе одапела.
Жале га можда и други, али ја га жалим највише, друкчије него остали. Он је знао за мој
велики тренутак, он је постројио батаљон и одао ми признање истакавши ме за примјер, мислио
сам гануто на њега кад год сам мислио на постројени батаљон, био сам поносан што баш он зна.
Сад стојим над гробом и уплашено мислим, готово мислим, на рубу сам да мислим, како
мртву ствар браним мртвим човјеком. С напором успијевам да замаглим ту пријетњу, да је
одгодим: нека, послије, али чујем са зебњом злослутни мукли тутањ, у себи.
А онда је музика засвирала посмртни марш, низ сјајне трубе циједиле су се капи кише, било
је страшно тужно, држали смо се усправно, да савладамо мучнину, и мислили како је у рату и
смрт била једноставнија.
На главној гробљанској стази застала је ситна млада жена у црном кишном мантилу. Олга.
Стоји беспомоћно, као затечена, слуша посмртни марш, и уредно сложеном марамицом коју је
извадила из ташне брише очи. Плаче. Због музике, или због смрти, или због нечег што она зна,
што је жалосно као и смрт. Или онако, да се плаче, увијек се може наћи разлог за сузе, иако је њу
лакше замислити дјетињасто насмијану.
Али не, то није Олга. У ове је лице оштрије.
Па ипак, не окрећући се, мислим да она стоји на гробљанској стази и да плаче због мене, не
због непознатог мртвог младића. Ближа ми је због тога и чуднија због сусрета на овом
необичном мјесту. Не пуштам је из мисли да бих се од бранио од загробне музике што
обеспокојава живе. И од потмулог ударања земље о даске.
Послије сам ишао улицама, с тугом коју нисам могао ни да објасним ни да одагнам, а опет
живо осјећајући све око себе, као да ствари и људи имају нов изглед, страни ми и присни
подједнако. Не волим смрт. Жедно гледам, све има јарку боју и изразиту уобличеност, обични
призори на улици, а чудни,
тенк што силовито утискује своје челичне стопе у асфалт, трамвај огуљене жуте боје што јури
као у паници клатећи се и распадајући, старица са шеширом на бијелој коси и руксаком на
леђима, младић и дјевојка незагрљени а жељни близине,
све је то некад било и сад опет постоји, без мене, ја сам још одвојен, све иде мимо мене, није
моје, као да је ово страна земља, као да је друга планета, као да сам ја други, а не онај што сам
био, не препознајемо се, све пролази а ја не хватам корак. Не треба тако, стани, станимо, жив
сам, укључи ме чудна трко у себе, укључићу се сам, упиј ме снажно. Људи, погледајте ме, ствари,
препознајте ме, помозите ми у овом навикаван ју на вас и на обичност, учините што можете да
не будем издвојен.
Склонио сам се од кише, од хладноће, од усамљености. Познавао сам ту кафану раније, сад је
ружна. Неколико људи, усамљених и ћутљивих, сједи за столовима. Под је прљав, зидови
музгави, столови без столњака, прозори без завјеса. Рат је и овуда прошао оставивши биједу.
Поред пећи која не грије сједи дјевојка одсутна погледа, у капуту с олињалим крзненим
оковратником. Пустош и досада. За празним шанком старији мршав човјек, поспан, сив, као
болестан, потпуно непотребан овдје, заостао од некад. Не би пришао да га нисам позвао. Дуго и
полако је прилазио, злослутан.
- Хладно је. Не ложите?
- Не.
- Нема посла?
- Нема.
- Прије рата је било друкчије.
- Да.
- Имате ли кафу?
- Не.
- Шта имате? Ракију?
- Да.
- Дајте онда ракију.
Као да више није имао потребе ни да говори, ни да се креће, ни да живи, само је још остала
мртва навика, готово слична животу. Помало је језиво.
Гуши задах киселог мириса скупљеног годинама, у полутами сједе људи погрбљени (без
живота, а смрт их није хтјела), не говоримо. Личи на помен мртвима, свим мртвима овога града,
овог свијета, на помен младом команданту, који не би овамо дошао да је жив. Страшно је ово
поменско ћутање, ово некретање, ненадање, нечекање, ова обамрлост заостала из рата. Хтио бих
да викнем, да их пробудим, да се свађам, да се потучем, да се деси ма шта. Али се ништа не
дешава, нови гости не улазе, стари су одувијек ту, и умријеће не мичући се. И ја с њима.
Ћутљиви човјек је донио ракију.
- Прије рата је овдје свирао добар оркестар - кажем само да чујем глас.
- Да.
Пришла је мршава дјевојка, из близине њено јевтино крзно дјелује још јадније. Као да је сама
себе осудила на тај ужас који је обиљежава.
- Поручите ми ракију.
- Дајте јој.
Отишла је са старим човјеком до шанка и вратила се са чашом у руци. Трудио сам се да не
гледам њен ход, лелујав, сломљен, тобоже изазован.
- Могу ли да сједнем с вама?
- Хтио бих да радим.
- Дајте ми цигарету.
Није много старија од мене а очи су јој древне. Присна је с људима на онај очајнички начин
кад је већ свеједно.
- Шта ћете да радите?
- Неке своје ствари.
- Хвала на ракији.
Пошла је ка своме столу, навикла на одбијање.
Извадио сам блок и ради ње и ради себе. Да оправдам неприхватање понуде и да запишем
разговор с мртвим командантом на гробљу. Чинило ми се да је његова смрт чудесно лијеп
симбол величине једне генерације којој сам дужан бар искрен запис. Доцније, кад све изгуби
врелину непосредног доживљаја, кад постане сјећање, кад ме не буде толико бољело и
узнемиравало, написаћу дјело о нама. Мучења, солилоквије, искидана сјећања што ме потресају
претворићу у слике у којима ће бити све речено: како смо спасли част једном црном времену,
како смо заборавили на све што припада младости стојећи смрти на биљежи, како смо
побјеђивали страх, како смо заборавили да живимо једноставно, како су преживјели панично
оживљавали своја обична осјећања, годинама одлагана и гомилана, као што се гомила лед пред
уставама у прољеће. Али узалуд сам држао перо над празним листом блока. Нисам се тада
посљедњи пут освједочио да осјећајност може да буде бесплодна. Лед је пуцао и кршио се у
мени, остајући згомилан. Сам себи сам највећа препрека, изгледа: хтио сам да пишем о другима,
а мислио сам о себи неријешеном.
Ћутљиви човјек за шанком пустио је грамофон с неким предратним шлагером, плоча је
шкрипала и завијала, сигурно у моју част, јер је старац гледао према мени са гримасом која је
можда осмијех. Било је мучно и тужно.
Сачекао сам да плоча одшкрипи до краја, да не увриједим старца ако је то знак пажње, а да
му не пружим задовољство насладе ако је пакост. Пришао сам шанку.
- Могу ли да се послужим телефоном?
Старац је климнуо главом.
Позвао сам Миру.
- Одакле зовеш?
- С гробља. Можеш ли изићи?
- Зашто?
- Морам да те видим, овог тренутка, одмах.
- Је ли се штогод десило?
- Ништа се није десило. Осјећам се усамљен, то је све. Молим те, изиђи, сједићемо негдје,
шетаћемо, свеједно.
- Наћи ћемо се по подне, сад заиста не могу. Дођи у музеј.
- Нек иде до ђавола тај твој музеј.
- Шта ти је?
- Ништа ми није.
- Онда, по подне.
- Да.
- Ништа немаш да ми кажеш?
Хтјела је да јој говорим о љубави.
- Нисам сам.
Како није осјетила да дозивам у помоћ?
 11. СВЈЕДОЦИ

Да, проба је. Почела је.

Редар пред вратима велике сале даје ми знак да будем тиши, а ја му одмахујем руком: остави
ме на миру.
- Не смијем никог да пустим до паузе - каже шапатом.
Не одговарам ништа и уђем у салу.
Нисам добро одмјерио покрет и тешка врата су се залупила с треском. Неугодно ми је, као да
сам учинио нешто крајње непристојно. Стао сам крај врата, осјећајући како, збуњен и несрећан,
црвеним.
Оркестар је престао да свира.
Непријатно ми је, некад сам у сну сањао да сам се изненада нашао у оваквом страшном
положају, као да сам без одијела изашао на улицу.
Покушао сам да се осмијехнем, да се некако извиним гестом, покретом, изгледом: крив сам,
али заиста нисам хтио. Неугодно ми је, опростите, свирајте даље, бићу миран. Нисам дошао из
бијеса, вјерујте.
Диригент уских леђа гледао ме љутито иза дебелих наочара. И остали су гледали зачуђено,
увријеђено. Као да сам привезан за срамни стуб.
А тако, велим себи. Не вриједи мој глупи смијешак извињења, ни мој постиђен изглед? Е па,
врло важно. Идите ви до ђавола. Брига ме за та твоја дебела стакла што љутито сијевају. Да ме
нећеш уплашити случајно.
И мирно прођем између столица до свог мјеста у посљедњем реду, не утишавајући корак.
Још су гледали према мени.
Само је Олга оборила поглед на дирке клавира. Стиди се умјесто мене. Боже, што смо
осјетљиви.
Гледам и ја њих, нимало питомо, почињем да се љутим. Шта хоћете од мене?
Диригент уских леђа, сад то понаваљам у себи да га потцијеним, увријеђено је лупнуо
палицом по пулту: од почетка. Је ли то у моју част? ругам се, каква пажња. А драго ми је што су
се пријекорне очи одлијепиле од мене, ипак је непријатно.
Тад ме она погледала, насмијешила се и климнула главом. Узвратио сам јој осмијех. Хвала,
дјевојко, тјешиш ме. Не приговараш због моје неувиђавности, не смета ти као другима, издвајаш
се, стајеш на моју страну, или се правиш да је тако, великодушно примаш моју неспретност, није
то ништа, ситница, немој сад да се љутиш, људи су нервозни, нетрпељиви, али, ето, нисмо сви
такви. Да, ти си широкогруда, племенита, деликатна, брига ме за твој уљудни смијешак, није ми
потребан, да знаш. Памтим ја твоје оборене очи! Непријатно ти је било због мене? Или си ме
жалила? Ма немој! Желиш ли да видиш шта могу да учиним. Хоћеш ли да почнем пјевати, шта
било, а пјевам страшно, или ударати сједалом, кад се тобоже занесете у своју музику! Или да
изађем лупајући цокулама?
Нећу. За инат. Било би то бјекство, тобоже изазовно. Остаћу, нека то буде изазов. Иако ми је
непријатно, стид ме је у ствари, али неопходан ми је овај доживљај, не могу да га се лишим, због
њих. Они су случајно овдје, ја нисам, њима је, можда, и свеједно, мени није. Они обављају
посао, ја се тражим.
Ограђујем се, утишавам, слушам музику. Чудно дјелује на мене, готово хипнотично, с њоме се
не спорим. Ништа јој не могу. Немјерљива је, свеобухватна, страшна по снази, не могу да је
одвојим, не могу да је доживљавам као нешто изван себе, усељава ми се у крв, дишем њоме.
Мислим на онај сунчани дан. Исто расположење, иста свечана тишина. И радост је у мени,
али не онако бујна, већ стишана, дубока, полегла по срцу као бол.
Затворио сам очи, и видим: сипи снијег. Ррездрављам, још с траговима ватре у жилама,
несигурна вида и нејасне мисли, блажен због угодне топлоте што се шири из старе тучане пећи,
ватра пуцкета, свјежа, у соби лебди здрав трпки мирис андуза, вратио сам се из страшне таме,
жив, снијег пада, мајка сједи поред прозора, нагнута над радом. Видим њено мршаво лице,
трепераво од сјенки пахуљица, што промичу не журећи. Бди данима тако, непомична. Чува ме,
наднесена нада мном. Нећу да се покренем, нећу да се огласим ни осмијехом, нека траје ова
срећа: мајчино драго лице и снијег што сипи преко ње. Срећа, и осјећање сигурности, бескрајно.
Ту се заустављам, с муком прекидам то далеко враћање. Чему? Хоћу онамо гдје сам сигуран, у
бујни живот заноса, у животворну моћ вјеровања, кад је све могуће. Зашто се јавило друкчије
сјећање од оног које сам тражио?
Отићи ћу једном, учинићу то сигурно, стаћу на оно исто мјесто гдје сам онда стајао,
пребројићу их све, и живе и мртве, и пустићу их да ме гледају с поштовањем. Знам какви ће бити,
они се никад неће промијенити: мршави, упалих очију, слободног, помало дрског погледа,
обични на изглед, чудни војници који су дошли да погину, и знају то, који не траже ништа, а дају
све. Драги другови, рећи ћу, настојећи да говорим мирно, ово је најљепши тренутак у моме
животу, и чувам сјећање на њега и на вас. Ви сте легенда, а ја сам вам био раван, макар у једном
часу. Морам да памтим себе таквог, сад нарочито, подземни тутањ у мени је све чујнији,
потребно ми је раније одушевљење као хљеб, као ваздух. Знам вас напамет, гледам вам у лице,
једном по једном, утврђујем се у вама. Стрпљиво стојите, са истим оним грубим осмијехом
признања, и стрпљиво подносите што вас задржавам, не љутите се због моје досадне упорности,
спремни да ми помогнете, као увијек.
Али ево, музика јењава, познајем онај страсни удар клавира пред тишину. Послије је
нелагодност.
 12. ЦРНИ ТРАГ

Шестан нас води уз мрачне степенице, пали шибице, отресајући прсте кад догоре до
јагодица, и опет их запаљене издиже изнад главе.
- Пазите! Одмориште! Опет степенице!
- Лучоноша - кажем идући иза њега.
- Шта? - пита Мира.
- Са свијетлом зубљом у јуначкој десници води нас кроз мрак. Поломићемо ноге.
- Још нисмо оправили свјетло на степеништу - објашњава Шестан без икакве потребе.
Душко пали шибице док он церемониозно откључава врата свога новог стана. Свога ... И на
то се треба навикнути.
Гурамо се у уском антреу.
- Свуците капуте у соби, овдје објесите. Тијесно је.
- За пет година нећемо моћи стати све четворо.
- Нормално, живјеће се боље.
То је Шестанов коментар.
Гледам зачуђено: огледало, вјешалице, мали тепих, сталак за кишобране, неукусне
литографије на зиду.
- Све имаш!
- Све.
Стан: предсобље, соба, кухиња, купатило. Обишли смо га у три корака. Намјештај скроман,
фабрички, прављен за некакав општи укус без великих захтијева, нимало лијеп, али солидан:
цио живот да проведеш у њему гадећи се.
- Лијепо - кажем.
Душко додирује штоф на каучу, притискује федере, куцка дрво.
- Лијепо - каже и он. - Чврсто.
- Неки фолксдојчер становао.
Предајем Шестану флашу ракије.
- Срећно насеље. Ти си први.
- Хвала. Сједите.
Смијем се:
- Кућимо се. Чак нам и стан треба.
- Мораћеш једном и ти.
- Мораћу. А смијешно. Стан. Свој властити. Набављаћемо угаљ. Плаћаћемо кирију. Хоће ли се
плаћати кирија?
- Не вјерујем.
- Зашто се не би плаћала? Добијаћеш плату и плаћаћеш кирију.
- Онда ће нас истјеривати из стана ако не платимо.
- Глупости. Нећемо примати плату. Добијаћемо што нам треба.
Сјели смо у дрвене полуфотеље с округлим наслоном удешеним за пребијање кичме.
Фолксдојчер нам је оставио и стаклену пепељару на столићу.
 Неугодно је, неудобно, хладно, туђи је дах у овој туђој соби. Боли ме нога, као да труне срж.
- Ко је овдје становао прије фолксдојчера?
- Не знам.
- Долазиће ти у поноћ ако је мртав. Или у подне ако је жив.
- Изгледа да би могао само у поноћ.
- Покажи му рјешење.
Изнио је из ормана штоф, материјал за кошуље, шешир, ципеле, све из магацина, само на
потпис. Чак и лагане женске штофове.
- Сјајно - кажем ужаснут - дај ракију, хоћу да наздравим првом између нас који се снашао.
- Случајно.
- Није случајно. Ти си практичан, прилагодљив, способан за живот.
- Хвала.
- Тебе не муче комплекси, немаш предрасуда.
- Немам.
- Твоја нога сигурно гази земљом. Не осврћеш се, не колебаш, не живиш од сјећања,
задовољно гледаш иза себе, ведро испред себе, свијет је твој, име ти је стабилност.
- Престани. - каже Душко.
- Пусти га - мирно се смијеши Шестан.
А онда погледа по нама, сумњива му је Душкова намрштеност и Мирине спуштене
трепавице, и почиње да се преиспитује:
- Практичан, способан за живот, без предрасуда, оптимиста? Па, углавном тачно.
- Дабоме.
Онда је опет прешао погледом по нама и рекао без узбуђења:
- А можда је то иронија?
- Шалим се. Сипај ракију.
- Ако је иронија, немаш право.
- Добро, немам право.
- Заиста немаш право. Гледајмо на ствари логично.
- Милост! Остави логику на миру.
- Зашто? Требало би чешће да се служимо логиком. Обично мислимо, емотивно, живимо
афектима, а то је помало примитивно. Извини, не мислим на тебе, говорим уопште.
- Слободно говори и о мени.
- Не. Говорићемо уопштено.
Тако ми и треба, сам сам крив.
- Ево, рецимо, тражио сам стан. Добро. А зашто је мени потребан стан? Потребан ми је зато
што, прво, радим тежак посао и морам да се одморим. У интересу посла.
- У друштвеном интересу.
- Ако хоћеш и тако. Доказаћу ти да је то друштвени интерес, а не сентименталност.
- Хвала, не треба.
- Друго...
- Колико имаш разлога?
- Друго: јесмо ли дошли овамо привремено? или смо дошли да останемо? Дошли смо да
останемо. Треба ли онда да продужавамо провизориј? да живимо као да ћемо сутра отићи? да се
понашамо као боеми? Не, не треба.
- Рекао је Кауцки.
- Ја кажем. Напокон, морамо и да учимо, да се средимо.
- Да изродимо дјецу, да имамо гдје пелене да сушимо.
 - Да, и пелене да сушимо. Живјећемо, ваљда, нормалним животом, као људи, нећемо се вући
по кафанама, састајати по улицама. Треће...
- Увјерио си ме.
- Треће: ко ми је дао овај стан? Наша власт. И власт, дакле, мисли да ми је стан потребан.
- И ја мислим.
- Зашто онда расправљамо?
- Не знам.
- Што се одијела тиче ...
- И оно ти је потребно, и то ти је власт дала, не можеш вјечито ићи у униформи.
- О чему је онда ријеч?
- Ни о чему.
- Јест ипак о нечему. Ти не тражиш стан. А зашто не тражиш?
- Не радим друштвено користан посао, не мислим да се сређујем, није ми га власт дала.
- Не. Ти си боемска природа. Волиш да станујеш у хотелу, да живиш у кафани, да немаш
обавеза.
- Каква проницљивост!
- Или мислиш да други треба да воде рачуна о твојим потребама? Погрешно. Немамо права да
од кога захтијевамо да брине наше бриге.
Говорио је без имало срџбе, мирно, разложно, обилно се служећи логиком и за најситније
ствари, ударајући на отворена врата, надмоћан, помало ме жалећи што живим погрешно, што
мислим погрешно, што не увиђам оно што је очевидно. Није говорио глупо, већ непотребно,
преопширно, сувише темељито, стрпљив у настојању да помогне људима да изађу на прави пут,
поклоник ноторних ставова, које је чинио још досаднијим него што јесу. Знао сам да говоримо
различитим језицима и да бисмо се тешко споразумјели. Али сам морао да одговорим. Не ради
њега. Већ ради оно двоје што су ћутали као да чекају моје изјашњење. Свако из својих разлога,
свако на свој начин.
- Ако за тренутак престанеш, покушаћу да ти објасним.
- Молим. Изволи.
- Покушаћу, кажем, јер ни мени није сасвим јасно.
Ето, почињем разговор обезвређујући га, одмах стављајући своје разлоге под знак питања.
Видим то по његовом изразу лица: он не ликује, не смијеши се значајно, не треба му то, јер је
сигуран у себе, али му је лице озрачено, потпуно мирно, унапријед увјерено да нећу рећи ништа
значајно, иако ми стрпљиво оставља шансу, као да каже: покушај, учини што можеш.
- Е па, ево: док сам лежао у болници, дошао нам је у посјету један познати глумац, рецитовао
је „Стојанку”, ненавикнут на стихове, неогуглао, под свјежим утиском пјесме која је тек тада
дошла до нас. Био је узбуђен, потресен до суза. Слушали смо готово запрепаштени снагом његова
доживљаја, искреним заносом који нам је одузимао дах. Кад је завршио, осмјехнуо се и изишао.
Готово непосредно након тога слатко је ручао у трпезарији и с пакосним омаловажавањем
говорио о једном свом колеги.
- Разумијем. И шта тебе у том случају посебно изненађује?
- Виталност. Завидио сам му.
- Примјер је сувише драстичан. Али свеједно. Шта је по твоме мишљењу требало да учини?
Да се ухвати за главу и да ћути сатима? Или да говори о свом одушевљењу? Или да буде
растресен мислећи само о пјесми?
- Говорим о брзини прилагођавања, о неочекивано брзој смјени потпуно опречних
расположења.
- Узмимо одвојено те двије ствари. То што неко руча и оговара ближње, не би било ништа
необично. Сувише се често дешава да би се могло сматрати неком нарочитом слабошћу. Чак да је
то био, рецимо, слаб глумац, да је прочитао пјесму аљкаво, немарно, не узбудивши ни себе ни
тебе, да је био дунђер који отаљава посао, све што би послије тога учинио, изгледало би ти
нормално.
- Наравно.
- Шта му дакле, замјераш у суштини? Што је био потресен, узбуђен, што је снажно доживио
пјесму и омогућио да сви доживе један занос. На то се у основи своди твој приговор.
- Изем ти твој у логику.
- Зашто се нервираш? Разговарамо.
Он разговара! А ја покушавам да објасним једну своју муку, скривајући и од себе праве
разлоге, не успијевајући да увјерим ни себе ни ово двоје што ћуте. Зато сам раздражен. Шта су
они? Поставили су сами себе у улогу судија који ће донијети пресуду. С којим правом?
- Он говори сасвим разложно - рекла је Мира.
Стала је на његову страну. Нисам помислио да је, можда хтјела да ублажи мучну ситуацију, да
буде великодушна према њему знајући да мене не може повриједити јер ме воли, или да је
жељела да ме подстакне да нађем убједљивије разлоге, да ме отвори докраја, јер је и она чекала
одговор на своја питања. Мислио сам само како је дала њему за право јер је поступила
неправедно и, што је још горе, уопште ме не разумијевајући. Сматрао сам да ме мора разумјети,
ако ме воли, да ме мора разумјети и кад ништа не кажем, мора бити на мојој страни и кад немам
право. Заборављајући да би то требало да буде и моја обавеза (али, она је прекршила лојалност),
окренуо сам се против ње, стављајући их заједно на једну страну. Сад сам сам, има задовољства
и у томе. И не желим више да их увјерим, да им објасним себе, хоћу да имам право. Јер имам
право, иако то нема никаква значаја.
- Не, он не говори разложно - кажем срдито.
- Он говори привидно разложно, одвајајући оно што се не може одвојити, јер је цјелина.
Само, да се разумијемо, ја ништа не приговарам. Ја се дивим, завидим, а можда се и чудим.
Одвикли смо се да будемо животно практични, да мислимо на неопходне али ружне ствари, да се
боримо за себе, да се тискамо по магацинима, да се свађамо с неком бабицом због намјештаја и
стана. Не замјерам, али не знам како се може тако брзо заборавити занос којим смо живјели.
Хтио бих да научим, ништа више.
- Због бабице не мораш да се узнемираваш. Фолксдојчер је побјегао и она се уселила
неколико дана прије ослобођења, па се и она склонила кад смо ми дошли, и сад се појавила. А
нисам се свађао, рекао сам јој да донесе рјешење и ја ћу изићи.
- Знам, у реду, ниси се свађао, није њено, али све је то ружно.
- Не видим, заиста.
Гледао ме без злобе, не разумијевајући, не љутећи се, невин са својим неопростивим
практичним смислом, који га је чак одушевљавао, јер је из њега зрачило смирено задовољство.
То је много боље и убједљивије од његове цјепидлачке логике. Пусти га на миру, ђаво однио и
тебе и њега, кажем себи. И свјестан да сам претјерао, да сам био непријатан, хоћу да изгладим
своју кривицу. Смијешим се и кажем помирљивије:
- Вјероватно претјерујем. Смета ми тај спој узвишености и тривијалности. Данас сам био на
проби неког оркестра, свирала је жена оног љекара што смо јој однијели писмо. Изгубио сам
појам о времену и свијету, толико је било лијепо. А на крају сам морао да затворим очи да не
гледам како трубачи истресају пљувачку из труба. Страшно.
- То су претјеривања - рекао је Душко. - Ви интелектуалци тјерате све до апсурда. То ти је
живот: лијепо и ружно, некад више једног, некад другог, добро је што није само ружно. А штета
што нас нису натоварили послом да нам грбача пуца, не би нам падале на ум заалудне мисли.
 - Слажем се, рођаче. Хајде да то заборавимо. Шестане, је ли ти фолксдојчер оставио радио
или грамофон.
- Није.
- Штета. Могли смо мало да играмо.
- Нисам знала да си био на тој проби. Откуд ти тамо?
- Случајно, с једним другом из редакције.
Шта ми би да поменем Олгу!
- Свира ли трубу?
- Клавир.
- Срећа.
- Јеси ли љубоморна?
- Нисам.
- Молим те реци да си љубоморна.
- Зашто?
- Да једном видим да се ниси савладала.
- Сметало би ти кад се не бих савладала. Исто као и кад се савладавам.
- Ништа ми не смета код тебе. Све што ми смета, то је у мени. И смета ми што теби то не
смета.
- Ко ти то каже?
- Смијеш се па не знам мислиш ли озбиљно?
- Не мислим.
- Унесрећила би ме да си рекла да је озбиљно. А жао ми је што ниси љубоморна.
- Добро, љубоморна сам. Је ли доста?
- Остави је - рекао је Душко. - Видиш да јој је неугодно.
- Зашто би јој било неугодно? Другови сте ми, знате да је волим.
- То су ваше ствари, нису за туђе уши.
- Умријећеш са том својом сељачком психологијом. Је ли ти неугодно? Реци да ме волиш, али
да и он чује.
- Премлатићу те ако је будеш мучио.
- Мене ћеш премлатити? Ходи.
Кошкамо се у шали. Она се смије. Нестаје оног мучног расположења, губи се раздраженост,
мислим као у магли да је то од алкохола, могао бих тако и да се навикнем на пиће, али ми је
свеједно, угодно је, лако, знам да волим ове људе, ударам га по мишицама и грдим га:
- Браниш је, витеже? Заљубљен си у њу?
- Наравно да сам заљубљен.
- Убићу те.
И загрлим га, разњежен.
- Пусти ме - каже. - Мислиш да је твој загрљај пријатан.
Али је задовољан.
А моја разњеженост расте. Заборавио сам на бол у нози.
Приђем Мири и гледам је одушевљен њеном ведрином, без малопређашњег израза
нелагодности, за коју сам ја крив.
- Слушај - кажем јој - говорим озбиљно: хајде да се вјенчамо. Нећеш много добити. Шашав
сам, несрећан, често непријатан, у животу сигурно нећу далеко дотјерати, али ћу те вољети. Ако
ти је то довољно, пристани. Два свједока имамо. Ни они не вриједе много, али су наши. Овај
што је заљубљен у тебе поклањаће нам досадне савјете неупотребљиве у животу, а овај ће нам
наћи стан, али без бабице. Реци нешто.
 - Молим те, сједи.
- Ево, сјео сам. Дакле?
- Нећу.
- Чекај, изгледа да ме ниси разумјела. Не шалим се, нисам пијан, не искушавам те. Не смиј
се, зашто нећеш?
- Зато што ћеш је унесрећити.
- Не мијешај се. Њој није потребан ни муж, а камоли адвокат. Подстичеш је на отпор.
Подржаваш њене мане, њен понос, њену затвореност.
- Он подстиче отпор робова, и господар се љути.
- То је комплекс независности. Даћу свечану изјаву да се одричем свих права. Потчинићу се.
- Ко то тражи?
- Сам нудим. Да покажем добре намјере.
- Добре намјере воде у пакао.
- За кога пакао?
- Ко схвати озбиљно.
- Схватимо онда неозбиљно.
- Добро. За то није потребно вјенчање.
- Дижем обје руке. Али сад знам шта је упорност.
- Добио си што си тражио - смије се Душко.
- Нисам тражио оно што сам добио. Реци му бар да то није твоја посљедња ријеч.
- Покоравам се: није посљедња ријеч.
- Ето, моја прва брачна понуда је одбијена. Шта се сад ради?
- Ућути макар за тренутак - каже Душко.
- Онда: минут ћутања за унесрећеног.
- Еј дјецо, дјецо, баш сте врагови - каже Шестан старачки. - Лијепо је било. Доћи ћете ми
опет кад доведем дјевојчице.
- Какве дјевојчице?
- Сестричине. Ратна сирочад. Отићи ћу по њих за који дан.
- Становаће с тобом?
- Са мном. Мало је тијесно, али ја ћу у кухињи. Шта можемо.
- Чекај, молим те. Доћи ће ти сестричине, дјевојчице, ратна сирочад?
- Да. Никог немају, осим мене. Сестра и зет су убијени. У логору.
- И ти их примаш? Издржаваћеш их? чувати? његовати?
- Чега ту има чудног?
- Зашто то ниси рекао малочас, немогући човјече! Давио си нас дрвеним разлозима, убијао
проповједначком логиком, а прећутао си оно што је једино важно.
- Шта ти сметају моји разлози? Мислиш да сам у праву.
- Због тих дјевојчица си у праву, хиљаду пута си у праву, потући ћу се са сваким ко ти га
оспори, а не зато што ти је потребан заслужени одмор, ни што ти је власт дала стан. Зашто се
стидиш доброте?
- Какве доброте? Прво...
Шта је ово, забога? Кријемо личне, људске мотиве? Подводимо их под опште формуле? Или
их више нц осјећамо?
Љутим се да не бих показао колико се стидим и колико сам узбуђен.
Извјетрило је одушевљење, ноћ је тамна и празна, улицама звижди вјетар. Сами смо на
свијету.
- Куда ћемо?
 - Кући, ваљда.
- Да прошетамо?
- Добро.
Мислио сам да неће пристати, желио сам да буде одбојна. Али њен глас је тих, предан,
никако опор као малоприје. Враћа се у себе онакву какву је познајем.
- Боли ме нога - кажем жалећи се.
- Много?
- Да. Промијениће се вријеме.
- Јеси ли зато нерасположен?
- Хајдемо некуд из овог града. На село, куд било, свеједно ми је.
- Од чега бјежиш?
- Не знам. Осјећам се усамљен.
Ухватила ме испод руке, прибила се уз моје раме.
- Вечерас ниси личила на себе, била си сасвим далека, потпуно одвојена, ледена.
- Смета ми кад си раздражен. Браним се.
- И сад сам раздражен.
- Сад смо сами.
- Волио бих да си увијек уз мене. Да си на мојој страни. И кад сам раздражен. И кад нисам у
праву. И кад нисмо сами.
- И кад си неправедан?
- Тада нарочито. Ја знам кад сам неправедан, и кидам сам себе.
- Покушаћу. Али не љути се ако не успијем увијек.
- Постоји граница до које се предајеш. Замрзићу ту твоју независност.
- Нисам сувише независна. Покушавам да будем.
- Јесам ли био непријатан?
- Мучио си и себе и нас.
- Себе и вас. Ја и ви. А требало би да буде: ми и они.
- Требало би.
- Не знамо више да се понашамо природно, изгледа.
- Пољуби ме.
- Је ли то природно? На улици?
- Никог нема.
- Природни смо кад никог нема.
Али нисмо. Она се искупљује пољупцем, а ја мислим како је смијешно што се љубимо на
улици, и како је, у ствари, непотребно, јер није њежност ни страст, већ симбол измирења због
нејасних неспоразума. Личи на жељу да отклонимо узнемиреност.
Почео је да пада снијег.
- Пада снијег - кажем. - Топи се на твојим врелим уснама.
- Шта ти је? - пита несрећна, осјетила је подругљивост.
Нога ме боли, мислим увријеђено. Боли ме нога. Мучим је, знам. Али желио бих да буде
великодушна и племенита и кад сам непријатан. Никад јој то не бих заборавио. Подстичем је:
пређи преко моје злобе, умири ме тихим додиром, не мучим те без разлога. Ако не знаш, све је
узалуд.
- Сутра идем у болницу - кажем.
- На преглед?
- На операцију. Данас сам био код љекара.
- Зашто смо онда остали овако дуго?
 - Зато што идем на операцију.
- Колико ћеш остати?
- Колико ме задрже.
- Можда је и боље да оперишеш.
- Знам шта је болница. Већ сам оперисан.
- Бојиш се?
- Не.
Нећу да јој кажем колико се бојим, ни колико ми је жао што је толико храбра. Био бих јој
захвалан да се уплашила за мене.
Снијег пада.
Иза нас остаје мокар црн траг на несигурној бјелини.
 13. ДОЗИВАЊЕ

Изроњавам из таме као из дубоке црне воде. Био сам негдје на дну. Износим само нејасан
немир и мук. Поглед ми је маглен, а сјећање прекинуто. Из свог мрака видим само како преда
мном мутно свијетли пећински отвор. Ко је подигао камен? Ући ће Нијемци и све ће нас побити.
Хоћу да викнем, али немам гласа, немам снаге, осјећам само мучнину и страх. Самртнички
страх: сви су људи отишли некуд и никад се неће вратити, нестали су нетрагом, помрли од ужаса,
побијени, подављени, постријељани, леже у јамама, мртви плове ријекама, изгорјели су на
праговима запаљених кућа, нема их, никог нема, остао сам сам, посљедњи од њих, под
пећинским стропом што се све више спушта, све је ближи, затвара ме у гроб још жива, лијеже ми
на прса, притискује ноге и руке, и остаје тако наднесен да ме не би уништио одмах, да би ужас
умирања трајао дуже. Не могу да крикнем, не могу да се одупрем рукама, не могу да макнем
ниједним дијелом тијела, не могу да дишем, ваздуха нестаје, брадавичаста влажна стијена ме
облаже. А онда притисак попушта, дишем лакше у полутами пећине гледајући у пећински отвор,
и страх је мањи.
А кад отворим очи, тама се постепено разилази, али остаје магла, мука и безвољност.
Окрећем главу полако и видим дугу полутамну болничку собу и нејасну сјенку на средини,
лелујаву, нестварну. Само да се не креће, мука ми је од њенога упорног лудачког љуљања и од
њене неподношљиве бјелине.
Примјећујем и два заморно дуга реда кревета, и пећински отвор је прозор према мени, и сиви
строп стоји мирно.
- Мука ми је од етера - објашњавам сам себи - оперисали су ме.
И наглом кретњом помакнем болесну ногу: није одрезана! Осјетио сам страшан бол. Нека
боли, цијела је.
Тај несвјесни покрет открио ми је прикривен, нагонски страх од сакаћења. А нисам се
радовао што нога није ампутирана. За страх сам имао снаге, за радост немам. Осјећам се
измучен и тужан.
Никог нема поред мене. Знао сам. Ја бих сједио поред њих, чекао бих да се пробуде из
несвјестице, прво лице које би видјели било би пријатељско. Али свеједно, боље је овако. Не
знам зашто, али боље је.
Брат би сад сигурно стајао нада мном, са зебњом очекујући да отворим очи. - Како си? - рекао
би кријући сузе. - Зашто плачеш? - Од радости. А ти? Зашто плачеш? - Зато што те нема.
Бијела сјенка је пришла без шума, креће се сабласно у филцаним патикама. И личи на
сабласт: глава невјероватно малена, као главица чиоде, руке огромне, приближавају ми се,
заклањају видик, аветињски меке спуштају се на моје одрвењело лице. Миришу на јод, на бол.
- Руке су ти огромне - кажем, а глас је далек.
- Како се осјећаш?
- Је ли неко долазио?
- Рано је. Тек си оперисан.
- Зашто се љуљаш? Мучно ми је.
- Ево, сјешћу. Је ли боље?
 - Руке су ти огромне. Сад више нису.
- Нису ни биле.
- Нико ме није тражио?
- Није.
Више се не љуља, руке су јој кратке и црвене, лице простодушно. Жао ми је што је ружна.
- Пада ли снијег, сестро?
- Пада.
Црн траг остаје на танкој сњежној бјелини. Црн, труо, болестан траг. Мучно ми је од сјећања.
Болесно бијело јутро.
Изломљен сам, безвољан, измучен кошмарским сновима, горка крв ми тече жилама.
- Доручак ти је на ормарићу.
- Не могу да једем.
- Треба да једеш. На силу.
- Послије.
- Боли те?
- Не.
- Викао си у сну.
- Шта?
- Ко ће га знати. Све нешто неповезано.
- Пада ли снијег?
- Пада.
Ништа није кад пада. Тешко је кад стегне мраз. Добро сам га запамтио.
Мој сусјед с лијеве стране жељан је разговора. Лице му је измучено, упало. Не питам од чега
болује, не прича ми се.
Полако се придигнем на јастуку, вребајући.
Нога је врела, и као да је распорена цијела, оштар бол наилази на махове. Није страшно.
Осјећај гађења је блажи, нарочито кад мирујем и не гледам како се болесници крећу по соби.
Зато се умирим с главом на уздигнутом јастуку и кроз прозор видим болнички парк. Срећа. У
малој провинцијској болници гдје сам раније био гледао сам у једно сасушено дрво и дио
неокреченог зида. Измучио ме тај штури обогаљени видик и упорне дилувијалне љетње кише.
Одавде видим слободан простор и много неба.
Поред прозора тихо лелуја снијег, невитлан вјетром, као без тежине, нестваран. Шета поред
стакла, клизи у страну, навирује, полако узлијеће, игра се.
Не мислим на дјетињство, али оно побјеђује само, пробија давна дјетиња ведрина кроз магле
година, оживљава задивљеност ране маште, дуго посматрам лепршање пахуљица не отимајући
се наивној радости што ме одваја од ове болничке собе, од мисли на дуго чамотно лежање, од
осјећања напуштености.
Тихи снијег дјетињства.
Медаља мајчиног профила на несигурној позадини што се лелуја. Покретне меке сјенке
нестварних пахуљица. Жива собна полутама, лепршање крпица свијетла по зидовима. И негдје у
мени трепераво лепетање, озарено њихање, чудно осјећање среће, без разлога.
И други гледају снијег.
Тишина је у соби.
На кревету насупрот мени сједи младић окренут прозору. Миран, непомичан, рукама се
чврсто држи за креветску шину, срастао с креветом, ратни кентаур. Али се одједном покренуо,
пружио руку и прихватио штаке што су стајале прислоњене уза зид: то дјелује веома чудно, јер је
изгледало да се никад неће покренути. Тек сад видим да је без десне ноге. Са штакама под
пазухом, стао је уз прозор и загледао се у парк и снијег.
Смета ми, висок је, широких рамена, заклања ми видик.
Као да је то осјетио, окренуо се на штакама, застао за тренутак, видим му мршаво лице и
упаљене очи, напрегнут је као да упорно настоји да се сјети нечега, као да му је од свега
најважније да сам себи на нешто одговори, али узалуд, не може, све му измиче, све је несигурно
у њему, све се расуло у сјећању и остаје му само да се мучи. Не знам шта тражи у себи, шта га је
узнемирило, каква га је мисао одвојила од прозора, али поглед му се не зауставља ни на чему у
овој соби. Пошао је између кревета чудно се крећући, одбацивао се наглим љутитим трзајима
журећи некуд, никуд, откривајући своју тешку унутрашњу узбуђеност, а онда наигло застао, у
невријеме, на немјесту, и дуго стајао не мичући се, као да је оставио своје тијело, заборавио га.
Послије се полако вратио своме кревету.
Тад је ушла Олга.
Помислио сам да је халуцинација. Немогуће, како би она могла да се појави?
Али није била халуцинација.
Сестра јој је показала мој кревет и отишла журећи у дно сале одакле је неко љутито дозивао.
А она је стајала готово уплашена величином сале, мноштвом болесника, мучном тишином,
очима које су је пратиле, мојим зачуђеним погледом.
- Откуд ви?
- Случајно. Како сте?
- Хоћете да сједнете? На кревет, немамо столица.
Сјела је на кревет, још збуњена, у својој кући је сасвим друкчија. Овдје је не штити ништа
њено и несигурна је.
- Сазнала сам у управи. Неко је за вас питао телефоном.
- Је ли ваш муж радио овдје?
- Да.
- Тражите да га врате?
- Потребан им је. Имају много посла.
- И тамо је потребан.
- Свакако. Да ли вас боли?
Не одбија, неће да се препире, неће да разговара о оном што се само ње тиче, али све то чини
љубазно, не промијенивши ни начин ни тон, и још као да одступа ради мене, обавезујући ме
пажњом. Мала тетка Бика, само мањег формата, без њене оштрине и лукавства, без њене
циничке логике. Можда ће је достићи временом.
Зашто је дошла?
Ово је први пут да сједимо једно према другоме и да се гледамо у очи. Изгледа ломљива, без
ослонца.
Зашто је дошла?
Да задовољи добре обичаје? да ме мучи лажним саучешћем? да ужива у својој доброти? да
пита за моје чудно сједење у великој сали?
- Колико ћете остати у болници?
- Само колико морам. Бојим се да ће и то бити веома дуго.
- Жао ми је.
- Да је ваш муж био овдје, можда би ме он оперисао.
- Вјероватно.
- Како је напољу?
- Лијепо. Снијег пада.
Зашто је дошла?
 Младић без ноге лежи на кревету. Једна штака је пала на под, али; он као да није чуо тај удар
што је одјекнуо оштрином пуцња у тишини дуге собе.
Тад се десило нешто чудно: осакаћени младић почео је да пјева. Глас му је јак, опор, али
топао. Та пјесма је сигурно у непосредној вези с његовим малопређашњим немиром, чинило ми
се да је излаз или одговор, пркос, покушај да се отме очају, и очекивао сам хистеричан крај,
несуздржан плач или крик. Богзна шта се десило у њему, какво се сјећање покренуло, какву је
слику видио, с киме је у мислима разговарао тражећи одговор, колико се осјетио несрећан у том
кратком виђењу које га је узбудило. Напрегнуто сам чекао слом, потресен његовом
узнемиреношћу што је нашла необичан излаз, али, зачудо, глас му је миран, чврст, сигуран, и то
је још горе, још страшније, јер се ништа неће завршити, остаће у њему ужас. Или га дави
надљудском снагом, претвара се у камен, суров према себи, кида с оним што му је било надасве
важно само тренутак раније, кад је био готово избезумљен због рјешавања нечег судбински
значајног. Није ријешио у своју корист, то је сигурно, јер не би пјевао, не овако, ћутао би,
осмјехивао се својој нади, радовао се своме вјеровању. Опраштао се од нечега у себи, али на
страшан начин. Било је горе него да је умро.
Болесници су дигли главе и слушали немирни. Нико није покушао да га прекине или да му се
насмије, осјећали су да му је тешко.
И Олга је усплахирена: измијењена у лицу, изгубљено је гужвала црне рукавице, сигурно и не
знајући шта чини.
- Смирите се. Престаће ускоро.
- Шта му се десило?
- Наиђе један тренутак кад човјек постане коначно свјестан губитка, кад више не може да
буде храбар. Или кад може да буде само храбар.
- Ох, боже, страшно.
- Смирите се.
Бојао сам се да ће заплакати.
Младић је престао да пјева, одједном. Хоће ли зарити главу у јастук, покрити лице рукама?
Не, неће. Рекао је само: да. Чудно, прегорно, као да је закључио рачун, затворио круг мисли,
подвукао црту испод нечега што се десило у њему. И заћутао.
- Хоћете да идете?
- Да.
- Хвала на посјети.
- Треба ли вам нешто?
- Не, ништа.
Рука јој је дрхтала у мојој, покушавала је да се осмјехне, али је немир остао у њеним очима.
- Није требало да дођете овамо - кажем грубо.
Да, нису ово приче о њежној љубави, ни мир твоје собе са чипкама и венецијанским
стаклом. Осјетио сам како ми злоба надолази као поплава, планула је у мени жеља да је
увриједим. Због узбуђења што је тек минуло оставивши густ талог једа, због ове ружне собе, због
њене заштићености од свих олуја живота, због затворености у себе, због овога нестварног лица
од старе фајансе, због крхкости што плаши, због своје болесне ноге, због немира што траје, због
свега што јесте и што није, као да је она крива за све што је ружно и мучно, и као да би живот
био имало лакши да је њој тешко. Без икаквог разлога и без икаквог смисла порушио бих њену
тврђаву у коју се склонила да се грчи пред сликом узнемиреног живота што крвав хучи око ње а
она га не чује, али је моја неразумна побуна против туђе заклоњености клонула нагло, онако како
се и јавила. Ради ње.
Била је беспомоћна, уплашена, још под утиском туђе несреће коју је доживјела као шок, и
опет је личила на дијете, само без оне лакомислености из првог сусрета.
- Хтјела сам да вас видим.
Је ли то одговор на мој пријекор што је дошла овамо?
- Зато сте хтјели да ме видите?
- Зато што сте болесни.
Као да се оправдава. Као да је крива због нечега. Ближа ми је овако несигурна. Кажем без
икакве потребе, само да је умирим:
- Нико ме још није посјетио. Ви сте први.
- Немате никога?
- Изгледа да немам.
Иди, дјевојко, с тим својим зачуђеним очима. Као да све чујеш први пут.
- Имате ли поруку за некога?
- Не, хвала.
- Није ми тешко, вјерујте.
- Порука је позив, подсјећање на себе, покушај да се одбранимо од туђег заборава, тражење
милости. Тако никад не знамо на чему смо.
- Да.
Израз лица јој је несабран, као да с великим напором сабира расуту мисао.
Отишла је између кревета, кроз шпалир очију, обогаћена муком за коју раније није знала.
Болница: заштита, милосрђе, бол, крпљење, досада.
Рат је пуни младићима. Биће им потребна цијелог живота, ако остану живи. Сродиће се с
њом, мрзиће је.
Четрдесет их је у овој соби.
Мислим: колико је доживљаја у њиховом сјећању, колико јуриша, колико мука, страха,
љубави, мржње, самозаборава, колико бивших надања и жеља. Све су биле могуће у њима, осим
овог што се десило, да леже у огромној болничкој соби, чекајући скалпел, или га пребољевајући.
Биће окрепљени, или сахрањени.
Обично умиру ноћу, заклањају их параваном до јутра. Тад смо тиши, унезвијерено ћутимо,
или сањамо мучне снове.
Несреће су нас издијелиле, живимо свако за себе. Зид наших невоља је између нас. И сјећање
на оно што је било, и што би могло бити да није овако било, јер, зачудо, највише мислимо о
прошлости. Само кад наиђе бол, не мислимо ни на шта, несрећни смо и огорчени, и знамо само
за тај тренутак муке. Свако отпати своје сам.
А опет смо једно. Као језеро. Заљуљамо се од истог вјетра, заћутимо мрачни и непрозирни од
истог облака, нешто нас заједно покрене или утиша, стварајући плиме и осеке независно од наше
воље. Ћудљиви смо, неуравнотежени, раздражљиви, несигурни, зато подложни и сваком дашку
утицаја, иако затворени у себе.
Постоји један час у току дана кад се затварамо у ћутање као у шкољку. Обично пред вече, кад
се прикрада рани сумрак, у нејасном размеђу између дана и ноћи. Дан се уморио, а ноћ полако
прилази, и у тој пукотини времена без свјетлости и без таме, свијет се повлачи, губи се његово
присуство у нама, а остајемо ми, сами. Тад почињу да се окрећу нечујни пројектори сјећања,
одвијајући најчешће један те исти филм. По начину како смо се утишавали, како смо мировали
загледани у једну тачку, како смо једва чујно дисали да не пореметимо ход слика, знао сам да је
то и код осталих тренутак обештећења, намиривања, и зато је избор падао на оно што се
издвајало из других догађаја, задовољавајући нас до крајње мјере. Чекао сам тај час с тихом
пожудом, стрепећи да га не омете нечији јаук бола у невријеме, и предавао му се с насладом,
иако је у њој било и необјашњиве туге.
 Моје сјећање је необично, привидно невезано за оно што је најјаче у мени, другима би,
можда, изгледало и смијешно, али сам га се држао упорно, налазећи у њему посебан смисао и
љепоту, чак и заштиту.
Оживио сам поново њу коју нисам видио, а постојала је, знам то сигурно. Иако ни то није
више важно.
Доживљај је био чудаин, а постао је још чуднији због немира којим ме испунио послије
свега. Текла је трећа ратна година.
Моје сјећање, које обнављам, почиње тренутком када сам се пробудио у потпуном мраку с
руком на туђој руци.
Осјећам да је мекана, женска. Не смијем да се помакнем, а знам да је и она будна, или се тек
пробудила. Читаву вјечност траје, а моја се рука не одваја од топле мишице, нити се мишица
измиче. Узбуђује ме мека пут и немирно било. А руке мирују запрепаштене, не усуђују се ни да
се раставе, ни да се траже. Нашле су се и ћуте. Удишем јак мирис сијена, и мирис косе сличан
сијену, чујем како и ноћ хучи, и њен дах чујем, и неразумљив шапат једва гласнији од даха, не
знам да вријеме пролази, да ноћ што нас је спојила пролази, а кад се рука помакла,
осамостаљена, не слушајући страх, пренио се у мене њен незадржљив дрхтај, постао наш једини
живот, одвојио нас из те ноћи, потирући и нас, и обзир, опрезност, устручавање, разум, и оставио
само двије вреле жеље, луде од среће што су се нашле у тој мрачној ноћи.
Ујутро саим се пробудио сам, ништа није остало од ње, ни трага ни знака, ништа осим
сигурности да је била. Послије сам загледао у очи свакој жени надајући се да ћу је по нечему
познати. И дуго сам носио немир и жељу да је нађем. Баш зато што ништа нисам знао о њој, ни
име, ни лик, ни глас. Ништа, као жеља, као сан. Опсједнуто сам покушавао да оживим ма шта од
ње нестварне, жалећи што чак ни прсти нису запамтили њено лице, чезнући за том сјенком, за
тим дахом, мирисом сијена, шапатом који није био ријеч, за љепотом без имена и облика, све
док је из сјећања није истиснуло вријеме. Нестала је кад ми више није била потребна.
А сад се опет вратила. Почео сам чак и да је оваплоћујем, несигурно, промјенљиво, али
упорно, не допуштајући да постане докраја стварна, јер би се сан измијенио, изгубио би много
од љепоте што ме снажно узбуђивала, иако сам се будио горак због празнине коју је у мени
остављала.
Вратила се, кажем. У ствари, ја сам је дозвао јер ми је била неопходна. За заборав. Прије ње
сам оживљавао свој велики дан и, утишан у врелом болесничком кревету, опијао се заносом. А
онда се десило да у новинама прочитам имена одликованих. Мене није било међу њима, не знам
већ по који пут. Читао сам поново, тражио по реду и без реда, надао се да сам погријешио, да су
ме узбуђене очи издале, раније није било важно, сад је пресудно, много штошта се рјешава, сад
ми помозите, чекао сам то као на рјешење да сам био кад већ нисам више, да ћу бити ако сад
нисам, браним се, браните ме, не остављајте ме без ослонца. Узалуд. Моје име није затитрало
пред мојим уздрхталим погледом.
Тад сам постројио своје старе другове, све, живе и мртве, и гледао у њихове поштене очи.
Њима вјерујем. Рекао сам:
- Били сте свједоци најљепшег тренутка у мом животу. И сад вас позивам за свједоке. Јесам
ли учинио што се могло учинити? Јесам ли побиједио страх? Јесам ли савладао грозницу тијела
што је вапило за сигурношћу? Јесам ли издржао кад је то изгледало немогуће? Знате да јесам,
одали сте ми и признање, на које сам поносан. Али то није прошлост, то је све што јесам, и тај
тренутак ми је потребан и данас, често му се враћам, све чешће, он је биљег моје највеће мјере,
моја потврда, моја одбрана од муке. Је ли право да ми га одрекну? Не мислим да се дичим
орденом на прсима, никад га не бих понио. Нешто важније је у питању. Ако су ме мимоишли,
значи ли то да је онај тренутак био варка? да је мој понос био варка? да је занос био варка? да је,
можда, све било на неки други начин него што ја знам, друкчије него што сам замишљао и
доживио, да је све било безначајније, мање, неважније, да су сва моја мјерила погрешна, да је
мој биљег порушен, да су сва моја освртања смијешна? Али то је немогуће, јер ви нисте варка,
нити је све оно варка. Ово је варка. Или забуна. Заборавили су ме, можда. Али туђи заборав не
може да укине мој биљег. Он стоји. Ја сам свједок сам себи. И ви сте ми свједоци, најсигурнији.
Увијек ћу се позвати на вас изгинуле кад ми буде потребно да се потврдим.
Послије их нисам сазивао.
Дозвао сам непознату дјевојку. Помало из освете, из увријеђености, из жеље да не мислим о
ономе што ме боли, због њене сталности и привржености. Јер је увијек била присутна кад сам
желио да дође. Узнемиравало ме само то што је и против моје воље почела да добија све
одређеније црте.
Постали смо живи ратни музеј, слава стрпана у болесничке постеље, уфачловано јунаштво.
Људи долазе да нас виде. Не сумњам у њихове добре намјере, рат је многима нанио зло, имају
разлога да плачу над нама, због својих живих или мртвих синова, због вјереника којих нема, а
које ћемо замијенити, ми осакаћени. Долазе да с тужним одушевљењем виде остатке носилаца
легенде што траје, да нам донесу понуде и лијепу ријеч, по својој племенитости и по добром
обичају ове земље и ових наших људи што хоће да ублаже туђу муку. Али, авај, дођу понекад у
невријеме, кад нам је потребно само ћутање. Или кад очекујемо некога свог ко би дошао само
ради нас, ко би дошао не осјећајући обавезу.
Мира долази готово сваки дан. И већ знам: улази у собу ненаметљиво, тихо се смијеши, веома
одмјерено, ни прејако да зрачи ведрином, ни премало да изазива подозрење, не жури много, не
прилази хитро, али ме њене очи виде прије него што приђе. Не показује радост што ме види:
треба да је претпоставим. Један тренутак ме посматра, да види промјену, и пружа ми своју
чврсту сигурну руку, не задржавајући је дуго у мојој. Не извлачи је, али та рука што улива
повјерење има свој властити живот: осјећам у њој отпор, стреми назад, и ја је пуштам, увијек
помало зачуђен. Знам да је то због људи што нас гледају. Уздржана је пред другима, а сигурно је
коче и обзири према њима који су без њежности. Затим ме пита како се осјећам, погледа моју
болесничку листу задовољна повољним развојем болести.
- Досадно је - кажем.
Она се смијеши на свој начин, с потпуним разумијевањем, опраштајући ми ћудљивост, и
умирује ме разлозима које је тешко оповргнути. Досадно је, али од тог се не умире, а најважније
је да све прође без компликација, да се трећи пут не враћам у болницу.
- Убио бих се - кажем ужаснут.
- Не би се убио - одговара она с мирним увјерењем, сводећи на праву мјеру моју потребу за
драматизовањем - не би се убио, дошао би опет овамо. Али неће бити потребно, љекари кажу да
рана лијепо зацјељује.
- Много они знају.
- Знају довољно. А твој случај није ни нарочито тежак.
- Да, није требало ни да дођем у болницу.
- Требало је да дођеш. Али ћеш ускоро изићи.
- Ни за два мјесеца нећу моћи да станем на ногу.
- Добро, видјећемо.
Мирна је, надмоћна, тобоже попушта, али увијек остаје при своме, љути ме та
уравнотеженост, нервира ме, а знам да има право. И знам да жели да ме умири.
Али ја имам своја схватања о њежности. Хоћу да је одвојим од обзира, од паметних разлога,
од свијета, хоћу да је окренем само к себи, да је видим размекшану.
- Дај ми руку - кажем као да је опомињем и на друкчије могућности. Пружа ми руку за
тренутак, тачно одмјерен, врло кратак, и опет она одбојна струја, укоченост, неодољива сила која
је извлачи. Не може да буде њежна пред туђим очима. Питам како јој је, желећи да каже да јој
недостајем, а сигуран сам да неће рећи. Али ја сам упоран, хоћу да је присилим, прекидам њену
причу о пословима које врши, и питам без околишења: да ли јој недостајем? Да, каже тихо, с
осмијехом који упола смањује њено признање, и то је највише на шта може да пристане
притјерана у тјеснац. И одмах бјежи, не воли да се осјећа незгодно. Прича о Душку. Постао је
ћутљив, нешто се с њим дешава.
- Можда је заљубљен.
- У кога?
- У тебе.
- Којешта.
- Зашто? Зар је то немогуће?
Кажем то без страха, чак замишљам ту могућност без љубоморе. Стварно, зашто је немогуће?
Била би срећнија с њим, сигурно. Бољи је од мене, једноставнији и бољи. А можда ме не
узбуђује та мисао јер знам шта се дешава с Душком. Испричао ми је кад је дошао да ме види, није
могао да не каже, или је и дошао да би неком казао. Чудно ми је да њој није рекао. Добио је од
куће писмо. Није га изненадило, све је он то знао, а опет га је ставило на муке о којима је досад
успијевао некако да не мисли. Прије рата га је отац оженио сеоском дјевојком у годинама, много
старијом од њега, ради биједног мираза што је донијела. До рата је родила двоје дјеце и богзна
колико би их било да није дошао рат. Четрдесет прве је отишао у партизане, не због жене,
одвојио се од ње и од живота којим је живио. И ето, сад га је очево писмо натјерало да рјешава то
нерјешљиво питање.
- Неписмена је, неука, убијена посном земљом, ружна, стара, никакве везе немамо већ
годинама, а љубави никад није ни било - каже замишљено.
- Шта ћеш да радиш? - питао сам најежен због тог страшног положаја у коме се нашао, без
своје кривице, али и без њене. Као да су му пакосни богови сплели неразмрсиву замку.
- Не знам - говорио је изгубљено - заиста не знам. Ни да је доведем, ни да је оставим. Што
год учинио, не ваља. Најгоре ми је због дјеце. Шта су она крива? А да њих доведем, без ње,
можда не би ни хтјела. Не знам.
Нећу да јој то кажем. Да је хтио, сам би рекао. А зашто није рекао? Често су заједно,
повјерљиви су и некако ближи него са мном, а ипак је сакрио од ње своју невољу. Можда је
заиста заљубљен?
С чуђењем примјећујем да ме то нимало не изненађује, чак ми се чини сасвим природно.
Намјерно сам јој скретао пажњу на њега, као у шали, а није била шала. Зашто мислим да би то
био излаз? и за кога?
Као да је мисао о ослобађању. Чудновато. Зашто? Хтио сам да пронађем тај скривени разлог
што се јавио сам од себе, без мог учешћа. Откуд та подземна жеља што се крије кад је тражим,
стидећи се пред мојим чуђењем? Јер нисам имао стварних разлога да желим раскид. Зашто бих
то желио? Шта бих могао да јој приговорим? Шта би могло да ми толико смета? Она је добар
човјек, никад ме не би оставила у тешкоћама самог, широкогруда је према мојим слабостима,
иако ме на њих упозорава. И воли ме, на свој начин, стидећи се помало, пред другима се држећи
тако као да је љубав једна од могућих ствари које се могу десити у животу, иако није најважнија.
Љубав је за њу одложена потреба, право које се тек осваја, дуго је потискивала свој нејавни,
лични живот, како сад да га одједном истури некуд напријед, испред многих вриједности којима
је поносно изражавала своју приврженост? Она још не прихвата то своје право, прилази му
опрезно, прима га не као страст, већ као разуман однос испуњен пажњом и међусобним
поштовањем. То је један облик стида према својим слабостима, остатак аскетизма с којим смо
се били саживјели. И на љубав треба да се навикнемо. Навикнућемо се, навикнуће се, али ја сам
нестрпљив, мучи ме половичност, споро одбољевање, мучно осјећање позлијеђености, и
потребна ми је љубав која се не скрива, не одмјерава, не брани. Она није крива, чини све што
може, али засад не може много, не може онолико колико ми је потребно. Жалим и њу, и
захвалан сам јој што стрпљиво обуздава моју наглост, навикавајући ме на себе.
- Сигурно је лијепо напољу. Је ли снијег дубок?
- Јесте.
- Изићи ћу ускоро. Ићи ћемо на обалу ријеке, ако не будеш сувише запослена.
- Свакако.
- Шта свакако? Да ћемо ићи на ријеку, или да ћеш бити запослена?
- Зашто стално помињеш ријеку?
- Волим воду. Бићу бродар.
- И шта још?
- Да одемо некуд из овога града кад оздравим?
- Куда?
- Свеједно.
- Питала сам те једном: од чега бјежиш?
- Волио бих да не будеш толико разумна, волио бих да ми кажеш: отићи ћемо. Сигурно не
бисмо отишли. Куда да одемо? Али бих био задовољан твојом спремношћу да ме прихватиш ма
какав да сам.
- Зар не мислиш да бих и ја била врло задовољна да ме прихватиш онакву каква јесам?
То је њена прва одлучнија побуна. Побуна њене самосталности против свођења на оно што
она не може да буде.
У љубави не помажу убјеђивања.
А не могу ни да јој објашњавам да сам ја сад у тежем положају, и да тражим од ње да ми бар
за тренутак замијени свијет, да ме превари док не преболим своју муку, нестварну, луду,
непотребну можда, али муку.
Од чега бјежим, питаш.
Плашим се празног простора, не знам више шта могу, суочен сам са собом какав лако могу да
будем, а ја нећу то. Хоћу да не стрепим од празнине.
Нисам сувише јак, схвати то, молим те. Шта мислиш, зашто оживљавам онај тренутак свога
великог заноса, а бјежим од сјећања на страх? Зато што је тај страх моја стидна слабост, моје
понижење, али је увијек шанса, исто колико и занос. Можда извјеснија. За одушевљење је
потребна помоћ и подршка, за слабост је довољно осјећање напуштености, а оно је чешће него
сигурност.
Говорим о себи, али, као да говорим и о животу. Желио бих да живи бољи дио мене,
вреднији, али несигурнији. Подржавам га, храним, јер је био, није измишљен, значи да је могућ,
окрећем се прошлости да га она потврди, али не могу да живим од прошлости.
Зар не видиш колико ми је важно да ме обештетиш? Да затрпаш собом празнину што ме
плаши, да ме издвојиш између свих људи, да заборавиш предрасуде и замишљено непотребно
достојанство, до пошаљеш до ђавола све паметне поступке јер нису паметни, да ме увјериш како
ми дајеш себе цијелу у замјену за оно што губим, или да се правиш да је тако, да ме обманеш док
се не навикнем на живот, јер ово што је сад, то није живот, већ сјећање и чекање.
Али знам, увјерио сам се, ти не чујеш кад зовем у помоћ, а да ти то кажем, не би вриједило,
варка би била откривена, не бих ти вјеровао ма шта да учиниш, или бих мислио да све чиниш из
сажаљења.
Можда тражим немогуће, можда то чак не би ни био лијек, а можда и не можеш да ми
помогнеш. А љубав ти је разумна јер јој не вјерујеш сувише. Као ни ја. Само нећу то да признам.
 14. ИЗЛАЗ

Посљедњи пут је дошла у недељу. С јабукама, са одмјереним осмијехом и с Душком. Кажем

то у шали, јер је већ удаљујем, ослободио сам је обавезе да долази тако често, у себи, наравно, и
могу да је посматрам са стране, одвојену, не као дио себе, што сам узалуд покушавао досад.
Гледам је мирно, не узрујавам се, не тражим више много, мислим како већ долази из навике,
присиљавајући се да извршава обавезе, које је сама себи наметнула. И извршава их све потпуније
и тим строже што су јој теже. Можда том тачношћу крије да је мени не доводи љубав. А можда
крије и од себе. Умирује савјест, поштена је, одржава привид, чекајући да се све некако сврши, на
неки најбољи могући начин, без њене кривице, да ништа не би могла да пребаци својој савјести
и осјећању правичности.
Сигурно ми ништа не замјера, сувише је лојална, али могу да замислим каква је то мука што
све ово чини из дужности, из дана у дан, одајући поколебаност већ том ревношћу. Зна да је узела
велико бреме, али не може натраг, и иде до краја, с муком. Не иде јој се, остала би код куће,
пријатно је, топло, лијепо би љенчарила на каучу, или би отишла на снијег, можда би се шетала
улицама, чинила би било шта што јој је угодно. Али сат је опомиње: треба извршити дужност,
присили се, остави књигу која те занима, одбаци заводљиву мисао на сњежну бјелину парка,
изврши дужност. Најгоре је што си таква каква си. Да си друкчија, рекла би: зашто да идем? Не
осјећам жељу, мучићемо једно друго, бићу исцрпена и незадовољна, та љубав ми ништа не даје,
непотребна ми је, можда и није љубав, није љубав. И не би долазила. А ти долазиш. Само,
обавеза ти није довољна, зато поетизујеш своју невољу. Волим га, увјераваш себе, волим га,
потребна сам му, чека ме, иако: волим га и потребна сам му - може да нема никакве међусобне
везе, и крећеш на своју малу трагикомичну Калварију, с лицем вјерника, с немиром отуђеника,. И
све мора да буде како је и досад било.
Па добро, да се играмо. Једноставније би било да се објаснимо, али ми не чинимо оно што је
једноставније. А можда и није једноставно. Радије чекамо расплет, вјерујемо у срећан ход
звијезда. Свеједно, уосталом. Прихватићу твој начин, правићу се да не запажам никакву
промјену. Глумићемо љубав, лаку љубомору, нервозно незадовољство, шаљиву њежност, као и
увијек, само ће ти, можда, бити тешко ако не примијетиш да ја глумим, мислићеш да ми чиниш
неправду.
Шта је прво? Моја болест. Почни.
- Добро изгледаш.
- Чини ти се.
- Не чини ми се. Добијаш и боју.
- Осјећам се лоше.
- То су нерви. Ускоро ћеш изићи, смирићеш се.
- Изићи ћу неизлијечен.
Поимало је језиво, као да говорим из трбуха, али има неког уживања у овом удвајању.
Шта је друго? Уздржана њежност.
- Дај ми руку.
Она се колеба, погледа у Душка и осмјехне се, као да се извињава због моје ћудљивости, али
не може да узмакне, тако је бивало и раније. Пружи ми руку, тврду и неодобровољену, искренија
је од нас. Смета ми њена укоченост, њена умртвљеност и зловоља, и баш зато хоћу да је задржим
дуже, само што је сад и њен отпор већи, леди се у мојој шаци, негодује, одбојнија него икад.
Пролази уобичајено вријеме, стежем је јаче да нам буде неугодно, да је натјерам на негодовање,
на побуну, и заиста, њена; рука се опире, прсти се грче као да се даве, и извлачи се с олакшањем,
као да је одахнула. И њено присиљавање саме себе има граница.
Постаје мучно зато што се све види.
Треће?
- Јеси ли се одлучила? Хоћемо ли отићи из овога града?
Опет се окренула Душку. Ствара алиби, прикупља доказни материјал. Он је њен главни
свједок да сам заиста немогућ, иако она чини све што може, јер ме воли, али неће бити крива ако
се нешто деси. Можда му је већ и испричала ранији разговор, и сад га упозорава: ето видиш.
- Разговараћемо кад изиђеш - каже не пристајући и не одбијајући. Увијек је, тобоже,
помирљива, сад нарочито, чудим се што чак није пристала претјерујући у изражавању добре
воље.
Душко се насмије, да припреми себи терен, значи да ће се умијешати.
- Какве су то фантазије - каже. - Шта то измишљаш?
- Мучим је, ништа више.
- И ја бих рекао.
- Да ли је жалиш?
- Наравно да је жалим.
- Ето видиш, воли те, а ти не вјерујеш?
- Не причај глупости, молим те.
- Штета што је на тебе наишла, то ти ја кажем, рођаче. Ниси је вриједан.
- Реци му јеси ли несрећна?
- Престаните.
Изгледа заиста несрећна, измучена. Не знам је ли то игра, али ја више не могу, мијешам игру
у збиљу, заборавим да их одвојим, па ме заболи умјесто да се смијем. Жао ми је и себе и њих. И
одједном осјетим стид због свега.
- Извини - кажем искрено, готово покајнички, понесен добронамјерношћу што се изненада
јавила да ме спасе тешког осјећања. - Знам, понекад сам непријатан, добро, често сам
непријатан, мучим вас. Али кога да мучим ако нећу вас? Ви сте ми најближи, волим вас обоје, и
имам права да будем непријатан. У чудном сам расположењу, вјерујем да и ви имате часова који
су гори од других, само што сам ја луђи од вас па стварам проблеме и тамо гдје их нема, кидам се
без разлога и тад се искаљујем на вама. Е па, претрпите мало, пријатељи сте ми, послије ћу се ја
вама ставити на располагање. Засад сте јачи од мене, и не љутите се, примите ме оваквог
никаквог, док не дођем себи.
Боже, како је лако купити добре људе с неколико на изглед искрених ријечи. Ослободио сам
их муке, пакосне игре, нелагодности, и били су ми захвални.
- Луд си ти - рекао је Душко ведро, и знам да је одахнуо.
Међу нама је почело да се сплиће нешто мутно и нелијепо, јер се кријемо, не знамо једно о
другом све што би требало да знамо, а правимо се као да је све у реду, да се не дешава ништа
чудно, хоћемо да изгледа да смо природни, прећутно пристајемо да ни у шта не дирамо да се не
би срушило и оно што постоји, осјећајући готово страх пред тајном личних односа. Зато нас је
моје признање, да није све у реду, да засад није како би требало, ослободило потребе да се
варамо, да варамо сами себе. Није у реду, али биће. Ништа не смета што је, можда, и то варка:
све је одгођено за неку неодређену будућност, која не обавезује и која нас у садашњем тренутку
ослобађа нелагодности. Сад више није мучно, нисмо напрегнути, осјећамо се готово поносни и
готово разњежени, јавља се варљива великодушност: час попуштања, због којег се обично
покајемо јер нас краткотрајно одушевљење заведе да преузмемо обавезе за које нисмо спремни.
Тријежњење нас затиче везане. Чудо нас је спасио лажи, које би само у том часу биле истините,
а можда смо и чували мир који је наступио.
Опростили смо се срдачно, остало је у нама доста онога лијепог осјећања па смо га
испоклањали на растанку.
И баш у том тренутку кад смо били најближе могућности да одгодимо расплет због случајно
створеног повјерења, које би све продужило, десило се нешто смијешно. Због Олге што је ушла, с
пакетима и воћем, кад су се они опростили од мене. Срели су се насред собе, хоће ли се
препознати? да, Душко се сјетио њеног лица и поздравио је, размимоишли су се, и њих двоје су
се осврнули тек на вратима.
Тад сам запазио да се промјенљиво небо наше љубави опасно натуштило.
Опазио сам то у оном тренутку кад су се врата отворила и затворила, док су њихова лица била
окренута према мени. Душково лице је збуњено, њено мирно. Нимало узбуђен на изглед, ни
незадовољан, чак ни хладан, није изражавао увријеђеност, ни мрачно ликовање које мучи себе,
ни љубомору, али није био ни обичан поглед, за растанак, за поздрав, или случајан, као што би
било да је ову посјету сматрала неважном. Чинило ми се да се окренула само зато што је хтјела
да се ријеши на нешто коначно. Или се већ била ријешила на оном кратком путу до врата. Шта се
у њој тад дешавало, у тренуцима, у секундама? Сигуран сам да је донијела одлуку, али је све
трајало сувише кратко да би могла да ријеши тад кад се окренула, па и док је ишла према
вратима. И тад ми је пало на ум да је одлука у њој већ постојала, а сад је нашла повод који је
превладао њене обзире и одлагања, узела га је као разлог који ће је оправдати пред самом собом,
чак ће се осјећати и повријеђена. Да није тако, друкчије би изгледала, била би збуњена, огорчена,
узнемирена, а не готово задовољна, као да се у њој смирио неки немир. Њено поштење је нашло
најбољи излаз.
Знао сам да ми слиједећих дана предстоји мучно објашњење које ће бити потребније њој него
мени. Да се утврди да сам ја крив за све. Па добро. И мислим, ругајући се помало и себи и њој:
шта би било с нама кад своју кривицу не бисмо могли да припишемо другоме?
 15. ХЛАДАН ВЈЕТАР

Полако идем сњежном улицом, корак по корак, један дужи, други краћи, немам куд да журим,
нико ме не чека, имам времена исувише, одужујем се жељи за овом бјелином, осјећам се као
ислужени војник, као пензионисани наредник, држим се далеко од кафана да не бих пригњечио
некога причама о ратовању, учинићу и то, пустићу брчине, почећу да псујем, да ти то и то, а ми, а
они, дуго стојим и посматрам како група дјечака и дјевојчица чисти снијег, играју се и раде,
сигурно је нека школа у близини, слушам весео смијех, лете бијеле грудве, жао ми је што не могу
да им се придружим, због ноге и због година, покварио бих им радост, не бих знао да се смијем
овако весело као они, кад ме случајно залутала грудва удари у руку, зарумењена дјевојчица
збуњено каже: опростите, а ја се смијешим: ништа. Осјећам се разњежен и стар. И одлазим кад
видим да супротном страном улице наилази младић са штапом у руци, учинило ми се да је
Мисита, не бих волио да се сусретнем с њим, његово писмо мртвим родитељима још чувам,
тешко бих поднио разговор о тузи.
Доста ми је за данас.
Било је једно вријеме кад сам мислио да је између људи све лако уредити, видио сам да је
могуће, а сад ми се чини да су људи једноставни само у тешкоћама. Нико не жели тешкоће, али је
чудно.
Поздрављао сам се јуче у редакцији, желио сам да их помало волим, досадила ми била
болница, упљеснивио сам, почео да се гушим, боље је овдје, може да буде и сношљиво, очекујем
да покажу макар мало радости што ме виде.
- Здраво.
- Ах, здраво.
- Како је?
- Па добро.
Чуди се, и ја се чудим, ведро пружена рука клоне, чили жеља да будем добар. Али још
покушавам.
- Је ли ме неко тражио за ово вријеме?
- Које вријеме? Заиста, нисам те видио већ неколико дана. Гдје си био?
- Нигдје.
Стварно, нигдје.
Чак и мала професорица, увијек шашава, спремна на безразложан смијех и циктаво
одушевљење, каже растресено, затрпана шпалтнама:
- Гле, вратио си се.
- Гле, вратио сам се.
Готово нико није примијетио да сам био толико времена у болници, једва су се присјећали да
ме нису виђали, не пада у очи кад ме нема, не, настаје празнина кад сам одсутан, гледају ме
равнодушно као да су ме јуче срели, а можда и мисле да јесу, свеједно им је, а ништа није тако
страшно као кад је људима свеједно.
- Ти си крив - каже уредник.
- Зашто сам ја крив?
 - Одвајаш се.
- Одвојен сам болешћу.
- Болест је изговор. Да би сваког сусретао с мрачним лицем.
- Да, то је посебно задовољство.
- Не знам је ли задовољство, али ти не видиш никога, не цијениш људе.
- Ко мене цијени?
- Сваког цијене онолико колико заслужује.
- Ма немој. Да ли стварно вјерујеш у то? Мислиш да човјека цијене по стварној вриједности?
или се шегачиш? Моја мала цијена је мјера моје мале вриједности, твоја велика цијена је мјера
твоје изванредне вриједности?
- Немогућ си.
- Ја бих имао бар мало обзира према некоме ко је тек изишао из болнице. Па шта мислиш, ко
је онда немогућ?
- Рђавим путем идеш, видим то одавно.
- Добро да си видио макар толико.
- А тако. Онда ћемо разговарати друкчије.
- Са задовољством. Уосталом, сад сам на боловању, а послије ћу тражити други посао.
- Хвала богу.
- И ја кажем хвала богу.
Почело је ружно, завршило се страшно, растали смо се оправдано огорчени обојица, нисмо
рекли оно што је требало, већ оно што нам је у љутњи пало на ум, нико није хтио да проговори
тишим гласом, ни да покуша да разумије, очекивали смо то један од другога као своје право и
били увријеђени што нисмо дочекали. Послије сам се кидао, бијес ме обузимао, час зато што сам
био груб, час зато што нисам био грубљи. Данас ми се извинио, смијао се и мени и себи. Ја се
нисам смијао, нисам праштао, било је касно, памтио сам јучерашњи дан, а извињење сам
схватио као његову слабост и доказ кривице, и био сам још кивнији. На то се он већ сасвим
наљутио и рекао да ће то други расправити.
Ништа не иде како треба. Зашто? Гдје је узрок? У мени? у другима? у звијездама? Није у
мени. Повријеђен сам, али други би то могли лако да отклоне, само никако указивањем на моју
кривицу и на грешке. Не подносим савјете ни пријекоре, одавно већ не носим кратке панталоне,
а учитељски прут никад нисам волио. Знам у чему сам рђав, али нека ми не потурају под нос
моју ружну слику, учинићу све да буде још ружнија, из потребе да будем гори кад неће да будем
оно што могу.
Пио сам без задовољства, али нисам престајао, чинило ми се да је због нечега потребно да
тако радим, можда баш зато што је ружно, и што ми не прија, и што знам да сви слабићи тако
раде, и добро је што је бифе у сутерену, са неспретним дебелим луковима пригњеченим теретом
који носе, и што је густи ваздух киселкаст и мемљив. Бацао сам чикове на под, сједио опуштено,
гледао тобоже немарно, правио се да ми је све то обично и да то не чиним из ината и да ми није
тешко и да не примјећујем како ме Јовановић друкчије гледа послије онога несрећног новца,
како је постао хладан и подмукло киван, иако се труди да не покаже, задржавајући онај свој
начин лаког, помало циничког ћаскања, као да је изнад ствари, као да све види, али га се не тиче.
Скривао је да је ситничаво заинтересован за све што се око њега дешава. Скривао је чак и свој
цинизам, одијевајући га у рухо уопштеног размишљања. Понекад ме занимао својим настојањем
да остане на некој замишљеној висини и готово сталним одступањем од онога што би га уздигло
у властитим очима. Најжалосније је што је увијек свјестан пораза и зато једак. Видим да, зна и
за мој разговор с уредником, не знам колико, помиње га издалека, смијешећи се: отпор је
човјеково отимање од потчињавања, људска жеља за слободом, везан за почетке, за неискуство, а
послије остаје чежња која се не остварује. На жалост. То о себи. А онда о мени: објашњавао ме
уопштено, настојећи да буде правичан, али не успијевајући увијек да прикрије зловољу и
подсмијех. - Исти си као ово младо друштво - говорио је обезличавајући ме – бујно обузето
значајем свога наступања и обиљем енергије, заинтересовано за суштину, а не за форму, зато
непосредно, често и неразумно. Ужива у својој младости, има снаге да вјерује у илузије, гледа
испред себе јер има будућност, презире конформизам јер нема искуства, радује се препрекама
јер не зна колико их у животу има, спремније је на жртву него на компромис. Понесено својим
поштењем и немајући потребе да ишта крије, често је изазовно до неугодности, зна само за
присталице и непријатеље, сурово је из најплеменитијих побуда, с дирљиво наивном вјером у
жељу људи да се жртвују, нуди лишавање и тешкоће у замјену за далеки сутрашњи дан из чудне
љубави према непознатом потомству. Тек кад прође извјесно вријеме, кад занос иживи свој
вијек, обично кратак, друштво почиње да исписује свој љетопис, стало му је до њега, али на том
путу ка зрелости губи невиност, постаје мудро и прави фасаде, крије се и уљепшава. Смијеши се,
не рачуна увијек на занос, не презире лукавство ни рачун, отежава вриједностима које чува, а ја
мислим да ли ми се руга, и чудим се, не препознајем се у тој општој слици, ако је тачна,
увјеравам себе да су уопштавања несигурна, или сам ја друкчији од осталих, али тако друкчији да
ми буде тешко, а можда постоји више врста неконформизма, а мој је најглупљи.
Мислио сам и о другим неугодним стварима. О сусрету с Миром. Хладан вјетар дувао је од
ње.
- Драго ми је што си изишао из болнице - рекла је.
- Хвала на даровима.
- Ништа.
- Могла си да их и не шаљеш. Јеси ли то сматрала обавезом? Или си хтјела да покажеш
колико си великодушна?
- Ништа нисам хтјела да покажем.
- Зашто си одједном престала да долазиш?
- Имала сам много посла.
- И раније си имала много посла. Јеси ли љута?
- Не, нисам. Зашто бих била љута?
- Ради тебе сам изишао. Куда одједном журиш?
- Драго ми је. Али не би требало да излазиш, бар за извјесно вријеме. Хладно је.
- Да, веома хладно. Лед се око тебе ствара.
- Чини ти се.
- Хоћемо ли се видјети?
- Не знам, много сам заузета.
- Добро - рекао сам увријеђен - добро, можда је и боље тако.
- Можда.
Можда је тако и најбоље, нећемо се више видјети, али је начин ружан. Ништа нисам крив,
ништа нисам учинио (непрестано се браним од кривице, а она је искористила први повод,
смијешан и случајан, да ме напусти). Да, и ја сам то желио, не могу да то сакријем од себе,
сметала ми је њена одмјереност, одстојање на којем се држала, независност коју је љубоморно
чувала кад је мени била потребна приврженост, без чувања себе, без освртања, нимало уздржана,
можда чак и спектакуларна, да ме опсјени. Замјерао сам јој обузетост собом, одсуство
спремности да ми помогне, и почео сам да је одвајам од себе, али она то није знала, зато није
имала права да овако ружно поступи. Знам, желио сам да се то деси, али не овако, није ми јасно
на који од могућих начина, али не овако. Јер мојим поступцима ништа није могла да приговори,
а моју мисао није могла да открије, и то је онда њена одлука, једнострана, без моје кривице.
Оставила ме, једноставно, као што се то обично дешава, а требало је да се објаснимо, да се
лијепо разиђемо, или да покушамо да се не разиђемо. Тад сам већ видио да сам претјерао и да се
то у ствари моја сујета буни против начина на који је она ријешила ствар, брзо и одлучно. Можда
је тако најбоље, кажем поново, али не могу да одагнам осјећање повријеђености и неправде која
ми је нанијета.
- Људи су неправедни, изигравају наше повјерење и остављају нас кад нам је тешко, потребни
смо им само неоштећени и јаки - кажем спреман на плачно повјеравање.
- Не волиш људе?
- Људи су коначно издијељени, нико нам не може помоћи, понекад се правимо да то не
знамо, или заборављамо јер нам изгледа немогуће, не миримо се, али је тако. Нека иду до ђавола.
- Ни живот не волиш?
- Остави ме на миру! Шта хоћеш да волим? Слагање варке на варку, давно сам негдје
прочитао. И смијао се. Сад се не смијем. Није весео тај твој живот.
- Није истина. Није истина.
Одједном се измијенио, први пут сам видио да ликује. Гледао ме побједнички, нервозна
ведрина му је сјактила из очију.
- Није истина. Људи су људи, добри и рђави, али спасавају себе и свијет кад људскост дође у
питање. А не вољети људе и живот, значи стати на страну зла. И зашто? Због ситнице, због
личног рачуна, због сујете. Видим те, стојиш преда мном као да си од стакла, помало ми је
мучно, али видим што видим: ти си кукавица.
- А, тако - велим бијесно.
Ухватио сам га за прса и дигао са столице. Држим га у чвору једне руке, друга је спремна да
удари. Гледам га: лице смањено, скупљено у страху, очи разрогачено укочене, узбуђен је и
изненађен властитом храброшћу, ужаснут мојом срџбом и оним што га чека. Не вјерујем да га
плаши ударац, већ невјероватан положај у који је сам себе довео, истуреност, лебдење над
непознатом провалијом пошто је прекорачио ограду опреза, из потребе да покаже смјелост.
Дрхтавица га тресе из коријена. Невјероватно је како неко може овако да дршће.
Гурнуо сам га на столицу.
- Сједи.
Чинило ми се да се посљедњом снагом бори да се одупре, да савлада дрхтавицу и страх, да
подржи отпор, да задржи равноправност коју је био освојио за тренутак, да се отме слабости, да
сачува поштовање према себи, макар и по цијену бола. Али страх и слабост су јачи од његове
жеље да се одбрани, узалуд му се мишићи грче и воља напреже, руши се наочиглед. Жалосно је и
смијешно, помало ми се гади, али сам свјестан да сам присуствовао једној чудној драми која је у
њему оставила крш.
Знам: хтио је да учини гест, да стане усправно, и опет је доживио пораз.
- Хтио си да будеш јачи од мене? Али зашто на мој рачун? Навлачио си ме на разговор који ти
је давао шансу, да би могао да станеш изнад мене, да се испрсиш с ногом на мојим прсима,
ситно си искористио моју алкохолизирану огорченост која не мјери ријеч, хтио си да ликујеш
понизивши ме. Људи спасавају себе и свијет кад људскост дође у питање? Је ли? Држиш ми
придике, понављаш опште формуле. Ти то знаш из књига, а ја сам учествовао у спасавању. Али
једно имаш право, кукавица сам, нико и ништа, кад се и такви истресају нада мном. Рано
ликујеш, рођаче.
Чутао је, ни ријеч није могао да каже.
Жао ми га је. Зашто му нисам допустио то кукавно задовољство?
- Шта је сад? У реду, било, било.
- Зашто ме ниси ударио?
 - Пусти. И немој сад да се скуњиш и да ме гледаш тако, с мржњом. Нећу да се свађамо, ти си
ми пријатељ.
- Не можемо бити пријатељи, а не могу ни да те мрзим, иако би и то био некакав излаз.
- Зашто си нашао да се мјериш баш са мном?
- Зато што си ти слабији од осталих?
- Зашто сам слабији?
- Сувише мислиш о себи.
- Малоприје си друкчије говорио. Шта је тачно?
- Не знам више. Можда и једно и друго
- Или ни једно ни друго.
- Вјероватно.
Послије смо ишли улицама загрљени, мрак је већ био пао, било ми је драго што се не
мрзимо, ипак то није никакав излаз, он је хтио да негдје попијемо његов новац, а ја нисам дао, и
сигурно ми је био захвалан, и ја сам њему био захвалан, и умало му нисам испричао понешто од
онога што ме мучи. Срећом, и пијан сам имао толико разбора да не откривам ништа што он не
би могао да разумије, али сам говорио о муци тренутка у прелазу, о страшној тишини која
настаје између онога што се завршило и онога што није почело, о свачијој жељи да сачува
свијетле тренутке стварајући од њих мит. Наћулио је ухо, осјетљиво на тихе унутрашње муке које
изједају човјека, али ја сам заћутао и насмијао се. - Нећеш више - кажем - непрестано ме ловиш,
почећу да ти држим политичке говоре. Тад смо наишли на плакат концерта, оног истог што сам
га слушао на пробама у великој сали, био сам за њега личније и јаче везан од свих ових што га
вечерас слушају. Намјеравао сам да одем, био је најобичнији ред, ово вече је за њу значајно, баш
за њу, да обиљежи свој велики час, и пут можда, а ето, сасвим сам заборавио, а да идем овакав,
заиста нема смисла, толико сам био при себи. На новинарском блоку написао сам неколико
ријечи, нешто као жељу за успјех, и дао редару да јој однесе. Смијаће се можда, а можда и неће,
свеједно ми је, можда ће и редар заборавити да преда, или ће она бацити непрочитано, то више
није моје, ја сам учинио што сам могао.
Око поноћи сам је позвао телефоном из портирнице хотела. Још није била легла.
- Јесте ли узбуђени?
- Била сам мртва од страха. Хвала на жељама за успјех.
- Жао ми је што нисам могао да дођем. Још сам болесник.
- Одакле говорите?
- Из хотела. Чекао сам да се вратите кући.
- Озепшћете. Сигурно је хладно.
- И драго вам је што сам изишао из болнице?
- Молим?
- Ништа. Понављам један разговор који ми није драг.
- Нешто се десило?
- Ништа се није десило, узнемирио сам вас без потребе. Надам се да се не љутите.
- Не, не, зашто бих се љутила?
Неким чудом, сам од себе се обнавља разговор на који не бих хтио да мислим, истим
ријечима, ваљда и истим редом. Зар жене говоре исто и кад се љуте и кад су равнодушне?
Па лијепо, кажем, лаку вам ноћ објема, можда је тако најбоље, нећемо се више видјети, није
добро, али је најбоље.
- Боље је кад је добро него кад је најбоље - кажем портиру што куња за пултом, у зимском
капуту, с дебелим шалом око врата.
- Боље и да је најбоље кад не може да буде добро.
 - Није добро?
- Коме је сасвим лоше, мисли да ми је добро
- Свашта ти знаш.
- Боље свашта него нешто.
- Зашто?
- Ти знаш нешто, то је сад. И боли. Ја знам свашта од раније.
- И миран си?
- Нисам. Често ме будите.
- Лаку ноћ.
- Писмо ти је у соби.
- Какво писмо?
- Да тражиш други стан. Сви се селе.
- Ја се не селим. Нека ме избаце ако смију.
- Твоја ствар, моје је да кажем.
И намјестио се да куња, њему је свеједно.
Биће дивно кад ме избаце на улицу! Само да је сад, овога часа, да направим џумбус, да
пробудим хотел, да се извичем. Сутра ћу бити миран, бојим се.
 16. СТАКЛЕНО ЗВОНО

Снијег ме уморио, хладно је, рана ми је озебла синоћ, нога је у завоју, као у оклопу,
присиљава ме да мислим на њу, још је несигурна, обилази у луку док се не попне на степеницу,
нико ме не гледа и помажем јој хватајући се за дрвену пречку гвоздене ограде, ако неко наиђе,
пустио бих је да се мучи, не знам због чега, можда није требало још да изиђем, сигурно не
изгледам славно, иако је чудно што ми је стало до тога, баш ме брига шта људи мисле, а опет сам
осјетљив и водим рачуна о тим башмебрига људима. Пред њима кријем болесну ногу, трудим се
да шепам што мање, а пред онима који су ми блиски правим се да ми је теже него што јесте.
Хтио бих да ме жале, да се забрину, а криво ми је кад у томе не успијевам, осјећам се прикраћен,
као да ми је одузето нешто на шта имам право.
Некад смо имали једну душу и један пут, под присјенком смрти све је било коначно одређено
и једноставно. Сад се удвостручујемо, удесетостручујемо, живот је многострукији него смрт,
више има стаза у њему, више могућности, више разлога за подозрење и осјетљивост.
- Како сте дошли?
- Лијепо. Пјешке.
- Да ли вас боли?
- Не.
- Уђите. Да вам помогнем?
- Хвала. Видите да сам без штапа.
Тешко сједам, узалуд скривам да не примијети како се мучим. И како сам несабран. Зато
причам о хладноћи с кошавом и залеђеним улицама, а код ње је топло, угодно, гори гријалица,
јер нема угља, кажем да ћу је пријавити, али послије, док се огријем. Ништа, вели, платиће
казну. Чиме? питам. Видио сам је код антиквара. Да, продала је наушнице, каже, смијући се, не
крије ништа, не схваћа трагично. Онда причам о болници, и о младићу без ноге, оном што је
пјевао кад је она дошла први пут, а послије само ћутао, како се оног дана кад су ме посјетиле
њих двије зауставио у својој упорној шетњи, стао крај мог кревета и гледао ме без ријечи, готово
с мржњом, можда због њих двије. А ја мислим о једној од њих која више није дошла послије
оног сусрета.
И о снијегу причам што је падао тихо, враћајући ме у далеко дјетињство, и о својој жељи да
стално пада, само да се нешто дешава, и причам о брату како га тражим, а онда заћутим и гледам
је изненађен: очи су јој влажне.
- Било вам је много тешко?
- Не нарочито.
Не пита, већ тврди.
- Ох, јесте, и сад сте тужни.
- Зар изгледам тужан?
- Је ли вам се нешто десило?
- Већ сте ме то питали.
- Да.
- Не могу да вас задовољим. Ништа ми се није десило.
 Као да је мало разочарана што ми није било много тешко, што нисам тужан и што ми се
ништа страшно није десило. А онда јој лице добија саучестан израз његоватељице, брижан и
мек, она хоће да је све тако како замишља да јесте, она је сигурна:
- Вољела бих да је све тако као што кажете.
Како је осјетила да нешто друго кола испод мојих ријечи? Да ли сам се сам одао,
растресеношћу, немирним говорењем, непажњом с којом сам истурао испред себе друге људе да
ме заклоне? А можда је то само случајна подударност дјеломичне истине и потребе њене
романтичне маште да се сусретне с једном узбудљиво сентименталном судбином. Ипак је ово
други свијет, бљедуњаво маштовит, књигама и издвојеношћу храњен, чудом сачуван, дирљиво
смијешан.
Мислим како се као лопов увлачим у туђе куће, удишем топлину, спокојство, заштиту, љубав,
пркосно тужан ако их нема, тужно завидан кад их осјетим. Њој не завидим.
Сједимо у оној истој, средњој соби с мноштвом фигура од порцулана у витринама, са чашама
од венецијанског стакла у боји, с безброј лијепих и непрактичних ситница што се скупљају
генерацијама постајући породичне реликвије. У другој соби, с тешким тамним намјештајем, још
стоји на зиду диплома у црном оквиру, тиша и безнаднија него раније, сад већ само пуст траг, а
не знамење.
На столу књига Жералдијевих стихова. Жералди и „Љиљан у долу”. На каучу отворен
пасијанс. Гдје су канаринац и ангорска мачка, да употпуне ступидариј?
Отворим књигу насумце, читам: Рекао си: „Мислим на тебе непрестано”. У ствари, ти више
мислиш на љубав него на мене.
Звучи страшно, као ругање. Не мислим о томе како смо неправедни према књигама, увијек
тражимо да одговарају нашим расположењима, ако су друкчије, сматрамо да су лоше.
- Је ли лијепо?
- Веома лијепо.
- Не свиђа вам се?
- Рекао сам да је лијепо.
- Рекли сте ради мене.
- Да.
- Зашто?
- Да се не свађамо.
- Зашто да се свађамо. Ви задржите своје мишљење, ја ћу своје, то је сасвим једноставно.
Узалуд покушавам да је гледам с потцјењивањем, заштићена је непосредношћу, погледом који
вјерује, небрамјењем, мекоћом погледа, који ваљда никад не може да буде строг, пастелним
сјенкама око очију, цијелом собом, њежном и крхком, а ведром. И нечим можда још важнијим,
увијек присутним и кад не мислим о томе: око ње је облак музике, не могу да је видим саму,
стално се обнавља онај дубоки доживљај кад сам сједио опчињен у великој сали, везујем га за
њу, дајући јој вриједност коју можда и нема. Ипак јој не допуштам лако ту незаслужену
предност.
- Да ли се бојите живота?
- Не.
- Имам осјећање да живите у безваздушном простору, окружени старинским сјенкама,
старинским стиховима, старинском музиком, без много везе са стварним свијетом.
- Да ли је тај ваш стварни свијет тако лијеп да вриједи с њим успостављати везе?
- Можда није увијек лијеп. Али постоји.
- Зар му ја сметам?
- Шта сте радили за вријеме рата?
 - Нисмо вољели Нијемце, ишли смо у марамама и дебелим чарапама, гладовали, мрзнули се у
негријаним собама, страховали, сатима чекали на зими да предамо пакете заробљеницима.
- Ко вам је у заробљеништву?
- Отац. Болестан, несрећан, усамљен. Пажљиво сам исписивала десет дозвољених ријечи да
га охрабрим. А тешко је било имати храбрости. Окружила сам се сјенкама, стиховима,
безваздушним простором да бих се одвојила од свијета који постоји на тако страшан начин.
Вољела сам то и раније, али је у рату добило други смисао.
- Да ли се хвалите или жалите?
- Одговарам на ваше питање.
Сјенке око очију постале су јој тамније, лукови пуних усана нису титрали у веселом осмијеху,
у изразу се јавило нешто зрело и осамостаљено, а онда је свега нестало, у часу, без прелаза, и
опет је била дјевојка која не воли бриге. Кратак излет у озбиљност није на њој оставио трага.
Насмијала се:
- Личило је на политички говор. Је ли вам се свидјело?
- Да. Нарочито оно о марами и дебелим чарапама.
- То сам поменула ради вас. Да направим утисак. Али је истина.
Гдје је? Губи се, отима, приближава, одриче се прихватања ма чега, и неприхватања.
Изгледа да није нигдје. То није мјесто, већ празнина. Разапета је између туђих одређења, а
ниједно не признаје. Грчевито се држи оног што није у времену, бојећи се узнемирујућих
промјена. Игра се живота, а вјерује да је та игра једина стварност која вриједи. Нема ништа, све
јој измиче, а мисли да задржава све, одриче се среће чувајући њен привид, живи помало
аветињски, уобразиљом, дајући стварима значај који оне немају, задовољавајући се знаковима,
симболима, маштом, стиховима, хартијом, бијегом, краткотрајним жаљењем нечије сузне
судбинице, осјећањем потребе да буде праведна у свом малом свијету, осакаћено и тужно
обезбиједеном од живота. Под тим стакленим звоном, у том замијењеном свијету, који су други
понудили а она прихватила, направила је ред, створила навике, снабдјела се разлозима,
успоставила цјелину да се осигура. Све изван тога је случајност, непознатост, могућност да се
дозиве неприлике, или жеља да се све ово напусти. А то се не смије, немогуће је.
Та чудна мјешавина дјетиње маште, која ствара своје властите свијетове, и зрелог одвајања,
то није разочарење, већ прилагођеност дјечијег начина мишљења другим потребама, зато је
усавршено, обогаћено, убједљиво. И није против свијета старијих, који ни старији не схваћају
увијек, ни за њега, већ мирно њега, без међусобног мијешања, у упоредном трајању које се не
искључује, али и не признаје.
Је ли то срећа, несрећа, оштећење, сувишак, себичност, мир који чува себе, одрицање од пуног
живота, виша мудрост која се смијеши нашим често узалудним настојањима, слабост да се
нешто постигне, снага да се нема, страх да се живи с људима, храброст да се буде сам?
Уосталом, шта ме се тиче? Зашто сваком човјеку коме се приближим отварам процес
исљеђујући га, испитујући не његов живот, већ његово мјесто у животу, односе које успоставља,
смисао који налази, тајну коју скрива? Далека сличност, коју сам богзна како назрео између ње и
себе, само је упоредивање наших живота, ништа више. Она је прикраћена одувијек, ја одскора;
она неће да зна за друге могућности, ја их тражим, она се мири, ведра је, ја се не мирим.
Боље је моје, мислим, иако је горе, и жалим је. А завидим јој на ведрини. Је ли то од
мирења?
Не знам због чега, али дјелује свјеже и невино, ма каква да је. Изазива на искреност.
- Је ли вам било криво што сам телефонирао онако касно?
- Не. Напротив.
- Требало би у ствари да се љутите на мене. Доцкан сам се сјетио да вам пишем.
 - Дошло је у најбољи час.
- Слагао сам вам кад смо говорили преко телефона, нисам лежао.
Није изненађена, гледа ме смијешећи се, без пријекора.
- Сам сам донио писмо.
- Зашто нисте ушли?
- Тешко подносим алкохол. Видјело би се. Јесте ли љути?
- Не. Знала сам. Редар ми је описао вас.
- Како ме описао?
- Страшно.
- Сигурно. Иначе ме не бисте познали.
- Јесте ли сујетни?
- Не знам. Некад јесам, некад нисам.
- Зашто сте пили? Је ли незгодно што питам?
- Шта очекујете? Причу о несрећном младићу?
- Зашто говорите тако?
- Шалим се. Немојте све да примате срцу, збуњујете ме. Десиле су ми се неке непријатне
ствари.
- Нешто тешко?
- Изгледа тешко кад се деси, послије је смијешно. Главно је да прођу први тренуци. Ево, сад
се смијем.
- Не нарочито весело.
- Имам тешку нарав.
- Не, није то.
- Знате ли ви нешто више?
- Видјела сам једну лијепу дјевојку кад сам долазила у болницу.
- Тад је дошла посљедњи пут.
- Зашто?
Чини ми се да је узнемирена, готово узбуђена, то је код ње чудно, сувише је примијетно, јер
се навикнемо на њену ведрину. Слути могућност коју одбацује, још онда у болници била је
усплахирена, али није ништа рекла, а сад жели да се ријеши сумње, и знам да се неће зауставити.
Није ми јасно шта треба да јој кажем. Тешко ми је да лажем, као дјетету, а не могу ни да јој
кажем оно што мислим да је истина, зато се извлачим неодређеношћу.
- Не знам.
- Волите ли је?
- Мислио сам да и она мене воли.
- Мислили сте. Зар се то не зна?
- Како може да се зна?
- Човјек се открива свиме, ријечју, погледом, поступком.
- Човјек се скрива, ријечју, погледом, поступком, свиме.
- Да ли се и ви скривате?
- Као и ви.
- Шта могу да скривам?
- Једну мисао, једно питање.
- Какву мисао?
- Претпостављате могућност да због вас није дошла.
Погледала ме унезвијерено, сигурно размишљајући да ли да призна или да порекне.
- Јесам ли погодио?
 - Да.
- Видите да се кријете, само невјешто.
- Мислите да је то могуће? Жао ми је ако сам ја узрок ма каквог неспоразума.
- Хоћете ли да вас умирим? Објаснићу вам понешто, колико је то могуће.
Није захтијевала, чекала је, препуштајући мени одлуку да кажем или не кажем.
- То је од почетка крива веза, погрешно смо се нашли. Мада је она изванредна дјевојка, боља
од мене.
- Још је волите?
- Не волим. Али то је истина. И ако је неко крив, онда сам то само ја.
- Зашто?
- Имам чудна схватања о љубави, очекивао сам од ње можда сувише, колико човјек и не може
да пружи. Било ми је то потребно, осјећао сам се чудно у посљедње вријеме, несређен,
разглобљен, почео сам да губим везу са свијетом, мучило ме осјећање сувишности, требало је да
неко заборави себе ради мене, излијечило би ме. А она то није могла, не да није хтјела, већ није
могла, сувише је самостална, сувише осјећа себе да би живјела у сјенци. Вољела ме, али некако с
мјером коју је строго одређивала, увијек се видјела граница. Били смо незадовољни обоје, она
мојим незадовољством, ја њеном одмјереношћу. Али ја сам више крив.
- Зашто? И ви бисте њој помогли да је била у вашем положају. ,
- Ипак сам крив. Осјећао сам нестрпљивост и жељу да се оконча то мучење. Још док је
долазила, почео сам да се одвајам од ње. Све чешће сам замишљао дјевојку коју сам једном срео
у ноћи, потпуно непознату, ни глас јој не знам, ни лик, ништа, а опет је оживјела у мени, сигурно
због усамљености и због жеље да уза ме буде неко сигуран и неодвојив.
Одавно нисам сусрео већу пажњу, јаче занимање, мању опрезност. Како сам могао да се
зауставим?
- Још је чудније што је та непозната дјевојка коју нисам видио почела да добија одређене
црте, и да ми, таква уобличена, бива још потребнија.
- Чије црте? Њене?
- Не. Ваше.
Гледала ме тренутак зачуђено, истински изненађена, ток приче је нагло кренуо у њеном
правцу, затекавши је неспремну. А онда су јој блиједи образи планули, узнемирила се и
уплашила, као да сам је изненада ударио.
Мој бесмислени полет је нагло смалаксао, и све се свршило смијешно. Рекао сам:
- Мислио сам на пријатељство, сигурно је, темељитије, није сувише изложено опасности
хаварија. Тражим ли сувише?
- Не.
Каква малоумност, какав глупи заокрет, од случајности и неразумне потребе за повјеравањем,
због нечијих меких очију, преко зле намјере што се јавила као потреба да се искушавају анђели,
до правог бесмисла. У ствари, то је кукавичлук, неиздржљивост, недосљедност у саблажњавању.
Устукнуо сам пред њеном запрепаштеношћу, уплашио се њеног страха.
Не знам зашто ми је све то било потребно. Понијела ме ријеч, тренутак у којем постојимо
само нас двоје, њене очи што гледају зачуђено, њена жеља да чује романтичну причу. Нисам је
разочарао, био сам све што је хтјела, несрећан у љубави, усамљен, горак, племенит, сањар, а све
је сачињено од лажи, које то нису потпуно, од полуистина, чак и од истина, које су добиле други
смисао и посебну намјену - да оставе утисак који је жељела, али су помогле да дјелујем искрено,
па и да будем искрен, јер сам успио да преварим и себе. А можда и није превара, можда је то
само још један облик у којем могу себе да видим. Да се смијала, да је жељела да чује шалу,
можда бих се и ја свему смијао: како смо се гледали у очи и лагали једно другоме, глумили
њежност које није било, говорили о будућности чекајући да се разиђемо, били лојални, а
тражили другоме кривицу. Смијешно је, заиста.
А могао бих цио случај и да измедитирам: људи су коначно раздвојени, јединство је
немогуће, чак и непотребно и кад га желимо, јер се нико не одриче себе, личност је нужно
затворена, и наша побуна против те нужности само је узалудна чежња за оним што не постоји.
Могао бих и то да побијам: толико желимо љубав да остајемо упорни и кад је не нађемо.
Лијепо, али ако је тако, шта је онда моја права мисао? Све то? Или уопште није важна кад
нема одређеног облика? Или више нема одређеног облика јер је престала да буде важна? Не
знам, али ми се чинило да сам је се тек сад потпуно ослободио, кад сам о њој могао да говорим
како сам хтио. Умрла је, прешла у сјећање и послужила за причу намијењену другоме: нека јој то
буде помен. Али шта ћу са овом мршавом сентименталном дјевојчицом, нарочито ако озбиљно
схвати пријатељство? Већ ме гледа друкчије, ослобођена нелагодности и немира, с повјерењем
(вјерује ријечима, изгледа) и с олакшањем што се све овако свршило.
Јер, могло је да буде сасвим мучно.
Шта би се десило да није успјела да ме заустави? Одбила би ме, јер су њена сигурност и мир
у питању. Вјероватно мисли да воли мужа, не би живјела с њим да не мисли тако (узалуд,
пристрасан сам у њену корист), а можда га и стварно воли, јер непрестано имам осјећај да њој
није потребна никаква друга љубав до заштитничка, а она ће је у машти учинити онаквом каква
жели да буде. Па и кад узрасте до праве љубави, угушиће је пред страхом од немира и
нелојалности. Одбила би ме, збуњено, запрепаштено, али то не би поколебало њену спремност
да се одбрани од искушења. Осјећали бисмо се глупо послије свега, ако не бих прибјегао
цинизму, да је наљутим, било би нам лакше у том часу, а теже доцније. Стидио бих се.
А да је пристала, из сажаљења, губећи све ослонце, у магновењу сазревши за љубав и одлуку
о праву на њу, или из ма којих разлога који би личили на чудо, све би било још горе. Сједили
бисмо сад једно према другоме, уништени лудошћу, грчевито би се држала за мене да не потоне у
бујици коју је сама изазвала порушивши бране сигурности, била би невољни бродоломник,
очајна пред тешкоћама на које није спремна, мрзила би ме не признајући то себи, осјећала би се
крива и пред собом и пред другима, а ја бих је спасавао ужасавајући се, немоћан да је пустим,
неспособан да је држим. Неко би потонуо.
Боље је овако. И кукавичлук се понекад оправда.
Лијеп је овај мир, мало глуп, али угодан. Трудим се да подесим разњежен поглед према
њеном, иако не знам шта бих с овим пријатељством, не знам ни шта би оно требало да буде.
Шта је то? Повјеравање? али чега? је ли и нама увијек јасно да је истинито оно што
мислимо? да ли да причам приче за дјецу прилагођавајући се туђим жељама, или да неког
излудим својим недосљедностима? Не желимо свједока за наше слабости, а ако их пред неким
кријемо, зашто бисмо га називали пријатељем?
Потчињавање? себе или другог? и зашто? за ситно задовољство непотребног саучешћа, или за
варку о разумијевању?
Призивање пријатељства је носталгични остатак давнашње људске слабости, за данашње
наше слабости је неподесно. Заморно је, скучава нас, смета, немоћно је као заштита, непотребно
као утјеха, смијешно као веза.
Како ли ће изгледати њежна марамица повјерења ове незреле госпе на штиту моје тмурне
затворености?
Гледа ме. Први пут примјећујем да су јој очи мало разроке, или тако изгледа кад је
разњежена. Али ми не смета, чак је и љепша, дирљиво дјелује та једва примјетљива
несиметричност, као да се усудила да се покаже тек сад, јер јој нисам више сасвим туђ.
Шта очекује од мене?
 Мало ми је нелагодно, као да треба да почнем некако друкчије да се понашам. Она је
једноставнија, непосреднија, прича како се уплашила за мене кад сам јој телефонирао, није
хтјела ни себи да призна како се осјећала крива, иако је све испало случајно. Доста прича, о
свему, и није неугодно. Ако не заборави на моју брзоплету понуду, биће ми обавеза да слушам.
Хвала богу, могло је да буде и горе.
Тетка Бика је дошла с мужем и са својом нешто млађом сестром. Син им је био на фронту и
отишао из јединице на своју руку, нашли су га пијана у некој оближњој варошици, и сад је у
затвору. Ишли су да питају за њега. Крећу се и живе у групи, изгледа. Можда се не воле, али се
штите, ако им живот није љубав, сигурно је споразум. Докторов одлазак довео је овамо тетка
Бику, младићево хапшење дозвало је још једну тетку, погоднију за овај случај, свечанију и
суморнију. Сигурно постоје резервне тетке и за друге могуће прилике, за свадбе, послове,
весеља, смрт. Тетка за смрт дошла би у црнини, закопчана до грла и до чланака, воштана,
загробног гласа. Рођака задужена за несреће. Још је нема, доктор је жив, довољна је ова
озбиљна. Она не говори, тетка Бика је њихов гласноговорник.
Ни муж, пензионирани војни љекар, не говори. Њему је остављено да слуша и да се
осмјехује. Он то и чини, слуша пажљиво, јер је наглув. Из уха му вири танак гајтан, као почетак
или крај сонде спуштене негдје дубоко у њега, па изгледа да вара, као да слуша шта се дешава у
њему самом. Лијеп је, усправан, бијеле косе, учтив, не изгледа сувише паметан и зато је срдачан,
каже само оно што мора и брзо се повлачи у насмијешено ћутање. Жена и војска су га научиле да
буде скроман. - Како вам је нога? - упитао је увјеривши ме да се овдје говорило о мени.
Драматична рођака ћути, она је ту за несрећне случајеве, и држи се тако. А несреће су увијек
могуће. Зато ме тетка Бика и објашњава, као безопасну случајност.
- Господин је донио писмо од Мише.
Све осјети, све предухитри, све уравнотежи.
Гледам са симпатијом њену складну огромну масу, а она то примјећује и узвраћа ми поглед не
штедећи љубазност у смијешку. Не вјерујем јој, држим је на оку, али ми не смета. Међу нама се
ствара неко подругљиво разумијевање, без љубави, али и без мржње.
Сад је разумијевам боље. Оно што је рекла, заправо је мали картеч за тмурну рођаку и за
мене. За рођаку: није опасно што он овдје сједи. За мене: дошао си до нас послом који је давно
завршен, а њеног мужа помињем да би знао да постоји.
Штити га зато што је у њеној породици, што је, вјероватно, њеном заслугом усвојен, што му
је било допуштено да буде заштитник под надзором, утолико сигурнији што није сасвим
прикладан.
Ја сам могућа опасност за оно што је одавно смишљено као најбоље.
Хоћу да јој скренем мисли на њену муку, то више боли, само да мене остави на миру.
- Јесте ли нешто сазнали о сину?
- Биће пуштен ускоро, изгледа. Крив је што је отишао, а отишао је из страха. А за страх не
можие да буде крив, то је наслиједно.
Пуковник се смјешка. Њему је згодно, може да се прави да не чује.
Кога она исмијава, коме се руга?
- У рат би требало слати само храбре. Плашљиви би, вадили увјерење да су плашљиви и
дивили би се храбрима. Је ли вас Олга заморила, господине? Она воли да се повјерава.
Слути, боји се, пита, предупређује.
- Било је врло угодно, госпођо. Ми смо већ готово пријатељи.
- Драго ми је. Јесте ли били на концерту?
- Био је болестан, тетка.
Нисмо је много умирили.
Пријатељство је родило прву лаж.
 17. СМИЈЕХ

Сједимо у загушљивој станичној ресторацији, удишемо тежак љут дим из локомотиве који
наваљује с људима што непрестано улазе и излазе, расути смо у овом суманутом кретању, на
сметњи и њима и себи, и нејасно мислим, а не знам да ли је та мисао изазов мени или њима - да
би требало увијек чинити што и остали.
Војници који одлазе на фронт нахрупљују у групама, говоре гласно, вичу нешто што је само
њима разумљиво, доносе дијелове разговора и шала извана, псују без злобе и без разметања,
никог не виде, нико их се не тиче, ови што иду с њима исти су као и они, други нису важни: без
обзира да ли иду с вољом или без воље, да ли су радосни или тужни, они су данас нешто
посебно. Не мисле на смрт, на дужност, али је у њима мисао о нечему значајном: одлазе. Овако
слободно се држе само новаци који још не знају ништа и ветерани који знају све, само што се
ветерани не смијеше тако сигурно.
Гледамо их кријући очи један од другога.
Не волим станице ни одласке: људи се крећу, требало би да и ја кренем, а нећу, немам куд.
Душко дуго пипа по столу да нађе цигарете, као да је слијеп, тражи шибицу по свим
џеповима, лупкајући се без нестрпљења, а кад је нађе испод новина, не чуди се, не љути. Чак му
и не треба, јер је опет затура не палећи цигарету. И тако се непрестано понавља то смијешно
затурање и проналажење, као игра без икакве сврхе, али без ње се не може, запошљава њоме
себе сувишног, неприсутног, а он је важнији и пунији од овог присутног што прича о ситницама,
о безначајним сусретима, о Шестану и његовим дјевојчицама, пошле су у школу, одрезале кике,
биле су дивље и тужне кад су тек дошле. Па о Мињи. Лијепа је, господа јој њеног, ухватиће неког,
а онда нека му господ помогне.
Па зачути, пипа по новинама, тражи шибицу, без потребе премјести чашу на средину стола, и
каже:
- Тако је то.
Окрећем поглед од војника што одлазе на фронт, нејасно им завидим што су весели, што нису
безнадни и кад су невесели, мислим: шта би било кад бих сјео с њима у воз, сјећам се себе
негдашњег, кад нисам био сам. Мучи ме туђе кретање, личи и на приговор и на изазов.
И он одлази, у свој срез, тражили су га. Жао ми је и пакостан сам. Кажем:
- Тражили те да те натоваре пословима.
- Сигурно.
- Па зашто идеш?
- Мора неко.
- А жена и дјеца?
- Биће са мном.
- Ријешио си?
- Шта сам могао друго? А ти?
- Још болујем. Више из ината.
- Да. Не ваља ти то.
- Знам. И ево, баш размишљам да пођем с тобом у тај твој срез.
 - Из ината? Немој. Осјећао би се као у прогонству.
- Хоћеш ли и ти бити у прогонству?
- Ја сам друго. Тврђа ми је кожа, знам и подвикнути и отрпјети. Теби би било тешко, не због
посла, већ онако, а не би хтио да кажеш, мучио би се. Ниси чак ни мислио искрено, рекао си
успут.
- Тачно.
- Још си ровит, али проћи ће то. Ето, сад си оздравио. Него, друго сам хтио. О Мири.
- Шта је с њом?
- Ништа. Жао ми је што се десило међу вама.
- Наљутила се.
- Тешко је о томе говорити, можда је имала и право.
- Није имала право. Ништа нисам био крив.
- Зашто јој онда ниси објаснио? Чекала је знам.
- Тражила је прву прилику да раскине.
- Гријешиш, рођаче, посигурно гријешиш.
- Све је сад касно.
- Волио бих да није. Лакше би ти било с њом.
- Је ли она знала да си заљубљен у њу?
- Шта кажеш, рођаче?
- То што кажем, рођаче. Добро си ти чуо.
- Зар је то само важно?
- Није важно. Мислим како смо само замрсили све конце. Ни сањали нисмо да ћемо сами
себи бити највећа мука.
- Нешто замрсили, нешто одмрсили. Моје је замршено, али нико ми није крив за то.
- Никако друкчије ниси могао да ријешиш?
- Могао би човјек да ријеши много штошта кад би мислио само на себе.
- Изгледа да жалиш због тога?
- Боље и да жалим него да се носим са савјешћу. Пошли смо овом стазом и нека буде овако. А
моја дјеца нека живе друкчије.
- Хоће ли се и твоја дјеца одрицати ради своје дјеце?
- То је њихова ствар. А ово је моја.
- Чини ми се да мало говориш и о мени.
- Не говорим. Али узми што можеш.
Говорили смо тако и смијали се, жао ми је што одлази, чинило ми се да је могло да буде и
некако друкчије, могли смо да будемо ближи него што смо били, а знам да мислим тако баш зато
што одлази. Да остаје, све би било као и досад.
Гледам људе као заставице на јарболу: важно је шта ми јављају. Не видим шта су по себи, већ
шта су према мени. Оштећујем и себе и њих тим сакатим примањем, почиње да ме боли.
За овог знам, сад, на растанку, да ме волио, више него ико, да ме стишавао, боље него ико,
својом сигурношћу, поштеним очима, једноставном ријечју, тихим саучешћем без жаљења.
Држимо се за мишице, усиљено се смијемо, жао нам је што се растајемо. Биће ми тешко без
њега.
Остала је још Олга.
Највише волим њену ведрину.
Пуно јој је грло смијеха, има га напретек, виси јој с усана, пресипа се, звони њиме као на
узбуну против зле воље. Ништа јој не може ни кратак тренутак туге, танка сјенка, што брзо
пролази, нема на чему да се заустави, није храпава, није рањава, нема ожиљака, не мисли шта јој
је живот дао, а шта одузео, не размишља да ли има разлога за веселост: весела је. То је дар, као и
сваки други, није њена заслуга што га има, већ што га не крије.
Смијех јој не тражи разлог изван себе, он у њој ври, и бризга, природан као гејзир, неодољив,
чист, не опомиње, не упозорава, није оптерећен ругањем, ни жељом да се чује, ни празнином,
има своју боју и звук, и ширину, и неки нарочити смисао, личи помало на благотворну мудрост
претворену алхемијом њене незлобиве ведрине у лакоћу што ослобађа.
Али треба заслужити тај смијех, то је њен поклон онима које воли, не зато што га она цијени,
већ што се не скрива.
Смијемо се, користим се тим њеним даром, а он се од тог не исцрпљује, постаје још пунији,
налази одјека.
Волим и њено одушевљење којим се хвата за све што дође у њену непосредну близину, што
постане њено. А што је њено, то је потпуно, толико неотуђено да сраста с њом.
И пријатељство је за њу одушевљење. Само га чудно схвата. То није оно што сам ја замишљао
да би могло да буде, већ оно што она мисли да јесте: надзор, старатељство, увјереност да сам
малољетан, чуђење како сам досад могао да живим сам, без њене помоћи.
Чудан је тај однос, понашамо се као два дјечака, не устручавамо се сувише, слободно
разговарамо, понекад пожелим да се свађамо, али то није могуће, она то не умије, нема дара за
тај начин пражњења, смије се и разоружава ме.
Смијали смо се, свему,
како је сазријевала наопако, и, не водећи рачуна о логици и чињеницама, наметнула ми се за
дадиљу, замишљајући ме и млађим и мањим и беспомоћнијим него што јесам, како се дуго и
неприродно гомилана њежност у њој одједном срушила на ме као бујица, и узалуд се било
бранити, како сам постао њена својина, њена изврнута немушка љубав, сироче које је нашла на
улици и усвојила, хранећи га млијеком смијеха, како се портир неколико пута на дан драо из
хотелског хола, зовући ме с трећег спрата, да би ме она телефоном упитала како ми је нога, да ли
сам био на превијању, шта мислим данас да радим, како су њени чувари били узнемирени, без
разлога, што је под њено стаклено звоно ушао још неко.
Смијали смо се.
- Завољећу надзор и издвојеност.
- Смета ли вам?
- Некад је постојао свијет.
- И ми смо свијет.
- Једна половина му је дивна, друга ружна. То је ваша предност. Можете да будете сигурни у
себе.
- Ви нисте сигурни?
- Шта би се десило ако не бих био?
- Не може да се деси ако нећемо.
- Лијепа моја наивна сестро, то нико неће, то се деси.
- Гледајте да вам се не деси.
- Настојаћу.
Ходали смо сњежним друмовима, сами у свијету испод бијелих дрвореда, весели јер се нисмо
жељели, навикавао сам је на љубав за неког другог.
У усамљеној хладној кафани свирала је само за мене на старом клавиру без три дирке.
Испуњавала их је смијехом.
Газили смо обалом, нисмо могли да дођемо до ријеке, стајали на мосту, гледали у воду, сиву
од снијега и леда.
- Бићу бродар - рекао сам.
 - Или рибар.
- Становаћу у чамцу с кућицом.
- У шевару, изван града.
- Вода испод мене, вода око мене. И небо незаклоњено, само моје.
- И вјетар изнад воде.
- Хоћете ли ми доћи у посјету?
- Наравно.
Пристајала је на сваку лудост.
Смијали смо се.
Стајали смо на тврђавском платоу, у снијегу.
Ослушкивао сам оно што се није чуло.
- Шта је?
- Ништа, што би било?
Смијао сам се. Тјерао сам и њу да се смије, све више, мало ми је било, као пића на које се
навикнемо. Смијала се, смијала, а онда се уплашила.
- Шта вам је? - пита.
- Ништа.
- Не волим тај ваш смијех.
- Увијек се смијемо.
- Не тако.
- Хоћу да будемо као дјеца. Да се играмо на снијегу. Је ли срамота?
- Није срамота.
И били смо дјеца, гађали се грудвама, јурили се, порумењела је разиграна, узбуђена мојом
неприродном веселошћу, рукавице је скинула зубима да би јој руке биле слободне за игру, тако
сам је и сустигао, задихану, насмијану, ведро је чекала да ми се отме, а ја сам је стегао у загрљај,
зубима јој истргао рукавице из уста и остао сурово наднесен над њом затеченом. Лака је, и
малена, десет пута је обављена мојим рукама, беспомоћна, ничим се не брани, осим очима.
- Не, молим вас.
Шапат као дах, не као некад, давно, није ни одбрана, већ укоченост. Ужаснута је загрљајем,
као сестра.
Одмотао сам своје руке као два бешћутна удава, и вратио их себи, а њу оставио саму на
свијету. И себе.
- Опростите - рекао сам. - Учинио сам то из бијеса.
- Зашто?
- Тужан сам.
И опет сам слушао оно што се не може чути. Мирисало је на снијег и на пуст вјетар с
равница. Празно је под небом што пријети снијежним облацима. Затрпаће нас.
А она је плакала, због мене.
- Загрлите ме - рекла је. - Загрлите ме, ако хоћете.
- Нећу.
- Зашто сте тужни?
- Свеједно.
- Шта да учиним?
- Насмијте се.
- Не смијем. Не смијем више.
- Љепше је било под стакленим звоном.
- Јесте. Није.
 А кад јој њежно подигнем округлу браду, меку као атлас, њен осмијех је измучен, нејак, као
слаба улична свјетиљка.
Јесам ли јој убио ведрину?
- Хтјела бих да вам помогнем.
- Како?
- Не знам.
- Пољубите ме. Као сестра. Друкчије сигурно и не знате.
Пољубила ме у образ влажним неспретним пољупцем и чекала: полуотворене пуне усне биле
су спремне на жртву. Нисам хтио да је примим, било би бесмислено.
Ослушкивао сам потмули тутањ.
 18. МРТВИ СУ ОЖИВЈЕЛИ

Незадовољство нас издваја, усамљујемо се, стварамо око себе круг празнине: узалуд се
сусрећемо с људима, они не улазе у наш затворен простор у којем живимо сами са својом
позлијеђеношћу. И то је однос, али страшан: ничег нема. Авети ходају тим замраченим кругом по
коме фосфоресцирају пламичци сјећања, не освјетљавајући ништа, плашећи нас својим
мртвилом. Пусто усамљено горење које не грије, срдито жаљење себе живог закопаног у
издвојеност из које посматрамо живот што се креће без нас, бесмислен, јер га не осмишљавамо
собом. Нисмо у њему, јер ни он није у нама, не оживљавамо га, не оправдавамо својим учешћем,
истрајавајући а жалећи. Ја жалим, њему је свеједно.
Невеселе улице, ходање без циља, неочекивање, пусте кафане пуне свијетла, бјежање од људи
које сам познавао, непотребна веза са шашавом дјевојком из редакције, бесмисао. Без икаква
задовољства, гадећи се, моје слабости су се отимале, не успијевајући ни да завладају потпуно ни
да умру. Знао сам каква је, бестидна мала животињица, која чини све што јој падне на ум,
оправдавајући се ратом што јој је одузео сваку радост, безобзирна, луда, весело празна, и то ми се
по нечему чинило веома погодно за однос који ничим не обавезује. А опет сам желио да то буде
само за мене, вријеђала ме њена неодговорност: пуштао сам своје слабости да живе, а гушио сам
их, сјећајући се нечега што је могло да буде.
У мојој збуњености она ми је била тужна игра, отимање од себе, лудост што смућује, потреба
да не будем свјестан горег. Нека буде како јесте, нека буде и ружно, не треба, ништа уљепшавати
ни враћати на оно што је сјећање невољно тражило као мјеру.
Смије се, зло у њој је не боли, не осјећа га ни као лудост:
- Љубав је лијепа. Али не смије сувише да обавезује.
- Наравно.
- Није ти криво што то кажем?
- Не, није.
- Ја те ипак волим, на свој начин.
- Кад одем, заборавиш ме.
- Је ли ти криво?
- Не. Живот је кратак. Живи како хоћеш.
- Да, живот је кратак. Рат је био.
- Волим циничне.
- Нисам циничан. Само немам предрасуда.
- Волим људе без предрасуда. Твоја безобзирност је ведра.
- Обожавам живот. Потоп је био, ми смо остали.
- Штета.
- Шта је штета? Што је био потоп, или што смо остали? Или и једно и друго.
Смије се (и можда би било сношљиивије да се не сјећам другог смијеха, друкчијег, заиста
ведрог и чистог), није увријеђена, с њом је лако, свеједно јој је шта чиниш, важно је не држати
ни до чега, весело примати оно што наиђе, не мислећи да ли је зло или добро: довољно да је
угодно. А опет није покварена, није огорчена ни на шта, ничему се не свети ни у себи ни изван
себе, ништа не одболијева, није чак ни рђава, није глупа, није лицемјерна, не поетизује своју
неодговорност, не афектира њоме, не љути се ако јој приговориш што тако живи, није захвална
ако јој учиниш по вољи, не памти, не чува што освоји, не жали кад изгуби, ништа не чини са
страшћу, већ са чудном насмијаном упорношћу која јој је прешла у навику, претворивши се у
потребу без нарочитог задовољства. Ведра свеједност, потпуна, али за њу безболна празнина,
одсуство сваког смисла за одређивање и мјерење себе, нерачунање, небрига, неспособност да
ишта схвати озбиљно осим неозбиљности. Ништа јој не треба, па ни то што чини, али то једино
може да чини. Сачекује ме са смијехом, али без радости, препушта се без уздржавања, али и без
стварне потребе, растаје се без досаде, али и без жаљења. У почетку сам био зачуђен, сувише
нагло суочен с том потпуном празнином, тако аматерски нециничном, готово безазленом у
неконтролисаној спонтаности. Гријех сам замишљао друкчије, као свјесност, одлучивање,
намјерно одступање од прихваћених норми, неумјерено дозирање по једном искривљеном
хтијењу или по слабости, оргијастичко тражење нереда, немогућност спутавања, упуштену
страст, често и муку, јер то јој је име. Код ње је све друкчије: пустош. Жалим је, осјећам гађење
дијелом себе од јуче, чистунци смо били, али, зачудо, још дјелује та јучерашњица, још живи у
мени, не би ме бољело да није жива.
Стајао сам по страни, неријешен, усамљен, располовљен на сјећање и непомичност. Нисам
више могао да окривљујем друге, није помагало.
Дуго сам се будио горак и мрачан.
Гледам у ријеку празно, несабрано, посматрам како сив снијег и свјетлуцав лед плове водом,
осјећам ваљање тустих облих таласа, и предајем се тој живој игри, несвјесно постајем дио тог
кретања што расипа пажњу, одводи ме од мене, претварам се у неприсуство. И тада се јави чудна,
нестварна радост, неизазвана никаквом свјесном мишљу, никаквом одлуком, као чисто осјећање,
способно да роди само себе. Ослобођен сам, постајем поприште безразложно снажне радости
која живи за себе и сама ослобођена. Не тиче је се ни прошлост ни будућност, чак ни за мене не
мари много, осамостаљена је до те мјере да би, чини ми се, и без мене могла да постоји. Није
виђење, није примање слика, није смјена изломљених линија и облика, ни низ звукова којима се
свијет објављује, није ништа чулно, иако све у мене улази као слап, и звук, и боја, и мирис и
облик. Али све то, мада издвојено и видљиво у мојим чулима, има неки други, свој смисао,
веома подвучен, а опет потиснут, подређен осјећању готово потпуне унутрашње ослобођености,
као да се у растресеност, у расутост пажње увукла притајена чежња за смирењем и прожела ме
цијелог. Ништа за то што ће радост проћи: била је, други пут у току дана. Ојачава. Моја
животност се буни против мртвила, ма какви узроци били.
То је знак. Као лед кад пуца, у прољеће.
Зажелео сам да обновим раскинуте везе, да видим људе које сам био издвојио између других,
а напустио без разлога.
Олга је унесрећена занавијек. Доктор, њен муж, вратио се са своје краткотрајне војне, која му
је, сигурно, била дуга као робија. Можда и с траумом, а вјероватно и с реумом, што је горе.
Његоваће га и биће срећна. Тотеми његове моћи добиће опет снагу. Случајни излет из стакленог
звона постаће нестварна или смијешна успомена. Али нисам јој рекао ништа од свега што сам
мислио, разговарали смо мирно и уљудно, на улици, у кратком сусрету. Моја пакост је била
кратка вијека: било је очевидно, ова жена није срећна. Смијешак јој је таман и збуњен, прича о
оцу што ће доћи из заробљеништва првим транспортом, али ни та радост је не озарује много.
Пропустио сам можда прилику, једном, да је одвојим, оставио сам је саму кад је била на граници
да пође несигурним путем љубави. Требало је да је жалим, али нисам могао. По несрећи, хтјела
је да ме увјери како је све у реду, били смо пријатељи и остаћемо: позвала ме да их посјетим, њу
и њеног мужа. Не оклијевајући ни часа, прилика је била сувише лијепа, рекао сам не кријући
очи, хтио сам да је видим ужаснуту, као да је она крива: - Жао ми је, али не могу доћи.
Да је тада заћутала, да се сјетила шта сам то могао да кажем, можда не бих учинио ништа
ружно, можда бих се повукао. Али није. Упитала је, можда сувише неспретно, можда сувише
невино:
- Али зашто?
- Волио сам вас. То ви знате.
Глас ми је нежељено груб, нисам јој опраштао жртвовани смијех и прихваћену сигурност.
Блиједа, поблиједила је још више, а крупне, помало разроке очи су нагло плануле, као у
страху, па клонуле, у немоћи.
И да сам је волио, није требало да јој то кажем, сад.
А можда сам је ипак волио?
Увече сам пошао до Мире, данас је питала за мене телефоном.
Сумрак је, и прозори на кућама су освијетљени, замишљам да је иза њих срећа, у топлим
собама обављају се смијешни и лијепи породични ритуали, зидови ограничаваију бескрајни
свијет на драг и сагледљив простор у коме је могућа љубав, и мир. И тихе ријечи су могуће, и
поглед који само нас види, и рука, најдража, што се милостиво пружа да ти додирне чело, у сну,
и ријеч без одређеног значења што се дуго памти, као звоњава, као тиха музика. Других
могућности нисам се сјетио, нисам могао. Никаквих других, осим ових, споменарских
најболнијих.
И Мирин прозор је освијетљен, познајем га. Драго ми је што никуд није изишла ове ноћи,
као да је знала да ми је потребна. Ја сам крив за све, и признаћу то.
Дочекала ме мирно, осмјехнула на свој начин, тихо и сигурно, присно као и увијек кад је
сама, обрадована што ме види, заиста обрадована, то се не може одглумити, лако би се
примијетило. А ја сам пазио на сваки њен покрет, на сваку црту, хтио сам да будем сигуран. Било
је све као раније. Ухватила ме за руке, пустила да је пољубим, ставила образе на моје хладне
дланове, да ме угрије.
- Дуго се нисмо видјели - рекла је тихо, не приговарајући.
- Мјесец дана, нешто више, или нешто мање. Је ли дуго?
- Драго ми је што си дошао.
- Морао сам вечерас да видим неког блиског.
- Јесам ли то ја?
- Да, то си ти. Бојао сам се да ћеш бити хладна. Била би у праву.
- Ето, разочарала сам те, нисам хладна.
- Жао ми је због свега што се десило. И сад ме кажњаваш праштањем.
- Не, не кажњавам те. Примам те онаквог какав си.
- Какав сам?
- Преосјетљив, затворен, немогућ.
- Мучим себе и друге.
- Да.
- И шта још?
- Бојиш се љубави.
- Не бојим се љубави. Бојим се ризика. И зависности. И могућег бола. Подржавам у себи
спремност на одступање. Да не буде горе.
- Увијек си једном ногом у бјекству.
- Увијек половином себе у љубави. Другу остављам у приправности да извуче лудака. Али та
моја нецинична половина много те воли. Толико да ме превари цијелог. Вечерас ти се нудим сав.
Реци да ме волиш, шта те стаје?
 - Волим те.
- Да сједнемо на ћилим.
Пристаје на све.
Угасио сам велико свјетло, за овај час довољна је стона лампа са зеленим абажуром, довољно
је и ово свјетло у мени. Сјела је на ћилим, наслонила се на моја кољена. Утонуле су у полумрак
ствари у соби, нестало је и улице иза прозора, и града, и свијета, и у малом кругу зеленкастог
свјетла остали смо само нас двоје. Из таме је заштитнички свијетлила електрична гријалица, и
било је угодно, и било је лијепо, и било је мирно, и топло, као у сјећању. Као у жељењу. Удисао
сам њену косу, мирисала је на ноћ, на љубав, на њу, жељену и предану, а још прије два сата, прије
сат, док сам ходао слеђеним градом, нисам мислио да дођем овамо, једва сам се и сјећао да
постоји. А она постоји, и ништа друго не постоји, и сва се смјестила у мени, не остављајући
мјеста ни за шта друго, чак ни за радост.
- Знаш ли да те волим више него што бих желио?
- Вечерас.
- Зар постоји ишта осим вечерас? Још си сувише будна. Сами смо у овом кругу свјетлости.
Сами смо у овом великом свијету. Покушај, замисли да ти је лијепо, и да сам ти потребан. Ако се
довољно уживиш, биће готово истина. Мени је већ лијепо, потребнија си ми од ваздуха, вечерас,
увијек, напољу је ледено, ничег нема.
- Да, драги. Нисам сувише будна.
- Загрли ме, јаче, привежи ме уза се и за ово мјесто.
- Јеси ли тужан?
- Нисам тужан. Сад нисам. Нисам сувише.
И кад сам у својим рукама осјетио њено младо тијело, препреку сјећању, бедем тузи, и кад ме
готово загушила ганутост због њеног небрањења, затварао сам очи да не видим њену жалост.
Сједили смо загрљени. Бојао сам се ћутања.
- Сјећаш ли се прве ноћи - упитао сам. - Остао сам ти дужан њежност.
- Сјећам се.
- Ова ноћ је љепша.
- Јесте. Љепша је ова ноћ.
- Можда зато што сам те био изгубио.
- Можда.
- Колико траје наша љубав? Четири мјесеца?
- Ни пуна три. Зар ти се учинило тако дуго?
- Није. Било је кратко, и знао сам то. Чекао сам да те изгубим. Јесам ли те много измучио за
ова непуна три мјесеца?
- Мучио си и себе. Чувао си се.
- Нећу се више чувати. Идем на ризик. Изгледа да се тако више добија. Чак ако се и изгуби.
Предајем се без резерве.
- Тако је најбоље.
- Вољећу те као себе. Или не, то је мало, вољећу те више. Вољећу те као потребу коју сам сам
себи створио, чуваћу те као талисман против свих животних урока, попут дивљака, стајаћеш око
мене као зид, изнад мене као кров, око мене као топлина.
- Не можеш да волиш мене?
- Вољећу те као тебе. Предложи докле!
- Бојим се рокова.
- Онда без рока. Увијек. У бескрај.
- Без рока. Увијек.
 - Постојаћемо само ја и ти. Уништићемо све што нам не треба. Собом. Сјећања нећемо имати.
Ни дјеце нећемо имати. Дјеца су несрећна, увијек. Бићемо дјеца сами себи, једно другоме.
Пристајеш ли?
- Да, драги.
- Бићеш ми сестра, јер сестре нисам имао. Бићеш ми помало и мајка, колико је могуће.
Тражим ли много?
- Не, драги.
- Зашто, плачеш?
- Не знам. Зар плачем?
- Пољуби ме.
Пољубац је влажан од суза, суморан. А онда су мртве и безвољне усне оживјеле, узбудили
смо се тугом и постали луди, као да се видимо посљедњи пут, као да живота више неће бити.
Смирена и стишана лежала је преда мном нескривена, али одвојена, љепша него мој ћудљиви
и нестални сан о њој. Жалио сам због свега, сад кад је касно.
Пажљиво, полако сам прелазио руком преко њеног тијела, памтећи је прстима. Онда сам јој,
не журећи, пољубио оба длана, влажне очи, набубрела дрхтава уста. Био је то опроштај.
Рекао сам смијешећи се:
- Памти ме по ономе што је у мени било добро. Можеш ии пронаћи нешто што је било добро
у мени?
- Да, драги.
Мислио сам, одавно сам већ мислио, можда откако сам дошао, да ли да је упитам. Можда би
било боље отићи без ријечи. Упитао сам ипак, нека буде крај, и њој ће бити лакше:
- Твоја нова љубав траје ли одавно?
Покрила је хаљином голе ноге и погледала узнемирено фотографију младића у униформи.
Мирно се смијешио испод абажура. Ја сам га сам пустио у собу, и сад се стидјела.
- Познавали смо се раније. Овдје смо се поново срели.
- Било је то онда кад сам изишао из болнице?
- Да. Био си чудан тада.
- Знам. Жао ми је.
- И мени је жао. Заиста.
- Вјенчаћете се?
- Да.
- Желим ти срећу. Њега не знам, али не вјерујем да те заслужује. То је немогуће.
Помало сам мислио искрено, помало се ругао себи. И мрзио га, силно. Зар је том непознатом
клипану потребна толика љубав колику ова жена може да пружи.
Људи журе, ја закашњавам. И овдје сам сувишан.
Све сам знао, готово чим сам ушао. Дочекала ме друкчије него раније, разлике су незнатне,
али видљиве. Све сам знао. Одавала се како ме гледала, без радости, али и без повријеђености.
Како се само чувала да не каже ништа опоро, јер са више не би могла оправдати. Била је слабија
него обично, осјећала је мало кривице, и јача, ријешила се. Попуштала је у свему, посљедњи пут.
Смијешна је и непотребна та обазривост, има право да чини што хоће, али, ето, вољела је да
остане у лијепој успомени.
Свршено је, сад могу да одем.
Али она се баш тада на нешто одлучила. Ослободила се лажне ведрине и смиреног жаљења,
постала веома предузетна: нешто је хтјела.
- Куда ћеш вечерас? - упитала је бодро, с правом које није користила ни кад га је имала.
- Овдје-ондје, туда-свуда. Има таква нека пјесма.
 - Остани још мало.
- Остани - то је много, мало - то је мало.
- Остани колико хоћеш.
- Сад више немам права. Кад знам.
- То је свеједно. Остани, слободно. Или да изиђем с тобом. Сјешћемо у неку кафану.
Хтјела је да ми помогне, пријатељски, да ми овај коначни растанак не буде тежак.
- Хвала ти - рекао сам. - Мало ми је жао, то је природно, али ћу брзо прежалити, часна ријеч,
јер и то је природно. Је ли у реду?
- Остани - молила је. - Остани.
- Шта ти је?
- Упорно си ћутао, упорно си се затварао у себе. Ниси допуштао да видим шта је у теби.
- Можда сам изгледао чудан. Завршио сам један посао, и онда је око мене настала тишина,
било је помало глухо. Сад је лакше, привикавам се.
- Како можеш да говориш тако!
Била је то побуна, огорчена, силовита. Овако би бивало да смо се вјенчали, мислио сам,
жалећи што нисам отишао. Али још није био крај. Гледала ме чудно, узнемирена неком својом
мишљу, неким осјећањем, неком тајном, поглед јој је био толико узбуђено тужан да никако
нисам могао да одгонетнем откуд тај патнички израз на лицу дјевојке која се удаје. Измијенила
се још једанпут, богзна већ који пут, хтјела је да је на растанку видим и такву.
Ухватила ме за руке и рекла гласом који није њен, хтио сам да се подсмјехнем, али нисам
имао снаге, хтио сам да се наругам: добра строга тетка која ме воли и грди; али ругање је
немоћно, уплашило ме њено предбацивање, злослутна тутњава се сасвим приближила, требало је
да одем раније.
- Зашто си крио? Зашто ми ниси све рекао?
- Шта сам то крио? Шта је требало да кажем?
- Да су сви твоји страдали. Да си остао сам.
Ето, речено је, први пут. Никоме нисам о томе говорио, нисам се усуђивао.
Плашио сам се овог тренутка, ових ријечи, ма ко их изрекао, нисам знао да ће бити она,
нисам знао шта ће се десити, одгађао сам их, као да сам одгађао смрт. Као да ће тек тада постати
чињеница: био сам свјестан свега, али сам коначни удар очекивао кад све изиђе из таме ћутања,
кад се саопшти. У мени је тутњало као страх, као препаст пред коначном самоћом, прикривао
сам и одгађао, а ријешиће се ево сад.
Запалио сам цигарету и запаљену шибицу бацио неопрезно у пепељару. Планула је гомилица
искиданих папирића, она их је тргала, узнемирена. Црвеним пламеном је горјела међу нама та
сићушна ватрица од једног тренутка, нисмо пружали руке да је угасимо. Угасила се сама,
оставивши црвен траг само у очима, закратко. Гледали смо у црни пухор што се нагло смирио,
мртав, и чекали. Сад треба да се деси оно што сам одгађао. Био сам миран, ништа нисам могао
да измијеним.
Али сам узалуд очекивао, ништа се није догодило, непознати и неухватљиви ужас није се
појавио. Гледао сам у њене руке (меки дуги прсти, крхки чланци зглобова и преклопа, прозирна
кожа), дирнуле су ме те руке, чврсто сплетене. Чекале су да се опусте. Погледао сам у њене очи,
заборављено осмјехнуте, заустављене, чекале су да се покрену. Погледао сам у себе, у непознату
своју нутрину, и чекао да почне страшни ковитлац. Али све је било исто као и прије овог
разговора. Или не, није било исто. Сјетио сам се, без икаква изненађења, сасвим мирно, да је
ужас вјероватно постојао само у моме страху. Или је одгорио у самоћама и тишинама тешког
ишчекивања, у пробљесцима болног сјећања што је понекад лизало по мени као пламен. Сад је
све чист бол, без пријетеће муке.
 - Гдје су страдали?
- У затвору, у логору, у рату.
Она се труди да не заплаче, бори се са својом слабошћу, са својим тешким жаљењем. Хтјела
би да ме не повриједи сувише својим болом. Није јој лако: нити може да жали, нити може да ме
тјеши. Не може рећи: није ништа. Не може рећи: проћи ће. Не може рећи ништа што има смисла.
Гледа ме озбиљно, усредсређено, сва је у том преданом погледу. То је час жртве.
- Остани са мном - каже са чудном одлучношћу, готово с бијесом. - Остани заувијек. Требало
је да ми кажеш, раније, да се сад не стидим сама себе.
Је ли заборавила на вјереника, на скори дан вјенчања? Али није, не постоји више препрека
њеном пожртвовању:
- Објаснићу му, схватиће. И није сад важно. Остани.
Дубоко је узбуђена жељом да ми надокнади све што сам изгубио и да ме окружи љубављу. Ја
више нисам био важан. Можда је требало да прихватим, можда би било лијепо, сигурно би
пажљиво гајила своју властиту жртву и свој подвиг, чувала би љепоту свога племенитог давања.
Али нисам то могао да примим. Да се није понудила, осудио бих је; кад ми је пружила руку,
одбио сам. Примала је моју тугу, не мене.
А онда, нејасно сам осјећао страх да би ме одржавала оваквог какав сам, између нас би
стајала моја несрећа као веза, и њена племенитост као надокнада, и ја бих се потчињавао њеној
доброти и своме страху од празнине. А већ сам га преболио чекајући да наиђе. Зашто се
добровољно заробљавати унапријед створеним односом.
- Хвала ти, не могу да пристанем - рекао сам ублажавајући одбијање осмијехом заиста
захвалним - сувише би ме подсјећало на све. Овако ћу лакше пребољети. Али ћу запамтити твоју
ријеч, огријала ме. Вјероватно у овом часу нисам ни свјестан колико за мене значи, послије ће
постајати све драгоцјенија. Можда зато што је понуда учињена чиста срца.
- Како си тврдоглав! Боже, како си тврдоглав!
- Остани ми пријатељ, ако хоћеш. Биће ми потребно.
Почела је да плаче, наслонила се образом на моју руку и квасила је тихим сузама. Било је то
пражњење послије мучне напетости, попуштање затегнутости након грчевите одлуке, а можда и
није само то, можда је заиста искрено погођена жалошћу због моје судбине, али не могу, не
смијем да мислим тако, савладала би ме слабост. А опет сам осјећао сласт од ових ријечи и од
овог часа: није се чувала, ни заштићивала, била је спремна да учини све што хоћу, да заборави
себе, због мене. Вратила ми је мир. И повјерење у људе; оправдала их је преда мном. Сад сам
могао да одем. Све друго би било ситничарско коришћење небитних страна створене прилике.
Драгоцјеније ми је да сачувам чисто сјећање на њену безусловну великодушност не излажући је
искушењима. Остаће залог и симбол.
Изишао сам у ноћ са сликом њених влажних очију у сјећању, с њеном добротом што је остала
у мени као топлина (пустићу је да расте докле може, претворићу је у причу), потребна ми је већ
сад, као штит. Збогом, драга добра дјевојко. Опраштајући се, помислио сам са стрепњом да ме
напољу чекају моји мртви, оживјели су и чекају ме.
И чекали су.
Улица је пуста, слеђена, звонка, мјесечина бљешти на искричавом плочнику. Сам идем
свијетом, стаклени одјек корака губи се у пустоши.
Присутни су мојом мишљу.
Тешко ми је, кажем.
Лебде незнано гдје, у мени, далеки, одвојени, губе се и враћају, с нечим случајно запамћеним,
не жале и не приговарају. Смијеше се и кад им не видим лице.
Тешко ми је, мислим.
 У трену сагледам мајчину израђену руку како лебди над мојим челом, било је давно, у ноћи, у
сну, и тај заштитнички покрет, изазван бригом, остао је у мени као њен знак. Затварао сам очи да
поново осјетим умирујући додир меканог длана и неспокојних прстију, да се скријем иза те
моћне бране.
Спавај, каже, спавај.
Зашто ме будиш, љутио сам се.
Спавај, не бој се.
Не бојим се.
Знам. Спавај.
Ох, не знаш. Бојим се. Остани. Нисам јој то рекао. Нисам то ни мислио тада.
Био сам јој захвалан, због те сталне заштите, због тихог бдијења над нама, због испуцалих
руку и рано остарјелих очију. Био сам захвалан и пажљив.
Био сам пажљив, био сам пажљив, пажљив - шаптао сам у залеђену ноћ. - Много радиш,
говорио сам понекад, разњежен њеним измученим лицем што се тешко смијешило. - Кад се
запослим, нећеш ништа радити.
Обећавао сам, као што обећавају сва дјеца. Послије забораве. Ја не бих заборавио.
Била је најбоља мајка на свијету, волио сам је и био пажљив.
Камо среће да је тако. Волио сам је, да. Али био сам безобзиран као сва дјеца. Безобзиран, и
суров. Нисам мислио да треба да будем бар мало њежан, никад нисам рекао: много радиш. То
сада кажем, намирујем пропуштено. Ишао сам својим путем, невидљивим за њу. Знам како ме
испратила у рат. Дуго сам крио од себе очевидну истину и створио лаж о уплаканој
разњежености којом је испраћала сина ратника. Била ми је потребна због нечега слика јуначке
мајке из родољубивих прича. У ствари, била је опора. Наслутила је да се спремам, не знам по
чему, не знам како, инстинктом, материнским страхом, јер се ничим нисам одавао. Брата је већ
нестало, било би неугодно да се објашњавам. - Одлазиш? И ти? - рекла је тихим гласом, истим и
кад се љути и кад се радује. Руке су јој плаве, с набреклим изукрштаним венама, поглед горак. -
Отишао би без опроштаја? Бојиш се приговора? - питала је уморно, неугодно отворена. - Дјеца-
све крију од родитеља, и учине увијек оно што хоће. И ти ћеш учинити, што год ми рекли. Твојој
одлуци можемо да супротставимо само своју љубав и страх, али нећемо, било би узалудно. Треба
тек да сазриш до осјећања љубави. Ја нисам мајка која ће синове мирно слати у рат, немам снаге
за то, али нећу те ни заустављати, никад ми не би опростио, и кад би послушао. Иди, али да се
опростимо прије него што одеш. Ко зна шта те чека.
- Пусти, мама - рекао је отац - све ће бити добро.
- Надам се, и жалим - рекла је тврдо, ужаснута страхотама у којима ме видјела.
Тако је некако говорила, ријечи не памтим, али смисао знам, тачно, и тугу њену сам
запамтио, нико није крив за то, ни она ни ја, дјеца живе својим посебним животом, и одвајају се
без жаљења, а мајке то отпате увијек, с новом тугом.
Све мајке: одбијам жаљење, чинећи га општим. Све мајке, сва дјеца. Увијек.
Али ја сам желио, стално сам мислио на то, вратићу се, наћи ћу их на истом мјесту, у истој
кући, са осиједјелом косом на сљепоочницама, због рата и због страха, али задовољне, нагло
смирене: ужас је прошао, дјеца су се вратила. Отац је имао право, све ће бити добро. Све је
добро. Нисам погинуо, ништа ми се није десило, сва твоја страховања била су узалудна, сазрио
сам до љубави, мајко, и знам како вам је било.
Тако сам мислио. Свој живот требало је да им донесем као поклон, као срећан исход који
поништава страховања што их рађа страх и љубав.
Њихова смрт није постојала ни као далека могућност, ни у мом ни у њиховом страху. Остали
су у граду, у стану у коме су годинама живјели, неумијешани у ратни сукоб, само срцем на мојој
страни. Све ће бити добро, рекао је отац, мислећи на мене. А сад их нема. Немам куд да одем
како сам замишљао. Не могу да завршим свој посао, нема онога сањаног краја, који је имао
некакав посебни смисао, само мој.
- А брат? Како је брат страдао?
- Погинуо у борби. Био је командант батаљона.
Погинуо, страдао, нестао, погођен у јуришу, налетио на непријатељску засједу, убијен мином,
заклан ножем, као да је десет живота имао па их губио један по један. Јавили су се и гласови да
су га наши стријељали, негдје на другом крају наше земље, због неке непослушности, због
својеглавости, једва сам и чуо несигурне разлоге. Нећу да вјерујем у то, не могу, бољи је од мене,
и од хиљада других на овој нашој страни, не, никако, то је лудост, погинуо је у борби, или је још
жив, наћи ћу га, можда.
Био је својеглав, кажу. Да, то је он. Али за то се не стријеља. Наћи ћу га ако је жив, наћи ћу му
гроб ако је погинуо, у јуришу.
Ој, дивно вријеме, кад сам био одапета стријела што је летјела просторима. Врати се,
вријеме, да будеш вјечно горење, да не бројимо губитке на пољима побједе. Да не мислимо како
смо добили у свему што је наше заједничко а изгубили све што је наше властито.
Вјетар је доносио лаке наносе снијега, с кровова, с дрвећа, са равница, засипао кућна врата и
затворена прозорска окна. Пуштао сам се вјетру, нека ме удара, као јесенас, кад сам ишао у
посјету мртвима, носећи им писмо од обогаљеног сина.
У заклону једног кућног улаза стајао је стражар с пушком, згрчен од хладноће.
- Пожури, војниче - рекао ми је - смрзнућеш се. Пио си, изгледа. Говориш сам са собом.
- Да, мало сам пио. Сад идем кући. Лаку ноћ.
Идем кући: ријеч из навике, неопрезна.
Јер не знам куда идем.
 19. ПОЧЕТАК

Опет сам с војницима, идемо на фронт. Смију се или ћуте, распитују се или причају, јуначе се
не чекају. Смирен сам због лијепог и потребног осјећања да сам исто што и они: иста нам је
судбина.
Један старац је с нама, сељак, чист као јаје, бијеле косе, бијелих бркова, невиђено благих
очију. Син му је погинуо негдје на Сави, иде да му макар кости пренесе у село. Говори тихо,
неужурбано, са мирним осмијехом, о обичним стварима, о јесени што нас је изневјерила, о дугој
и тешкој зими, о далеком прољећу. Кад не разговара, гледа у своје испране квргаве руке, издваја
се и готово несувисло говори реченице из Светог писма. Као да је сам. Заклања се иза њих.
Њему је добро: ако је и био тужан због сина, своју тугу је претворио у молитву.
- Пренијеће неког Швабу - каже неко поред мене.
- Па шта - одговарам тихо, успокојен овим мноштвом што иде мојим путем. - Мислиће да му
је то син, и биће као да и јесте.
- Да - рекао је тај неко што не могу да га видим, не могу сада. - А и њима је свеједно. Том
Шваби. И сину.
Воз јури сњежном равницом, гледам у сумрак и полутаму што се склапа око нас, идемо јој у
сусрет, она стоји, мирна, чека, само је све црња, простора је све мање између нас.
На неосвијетљеном прозору купеа је мој нејасни лик, неколико растурених црта и двије
мутне жишке у упалим очним дупљама: видим кроз њих блиједе сјенке из сјећања, свака је у
мени оставила понешто, и не знам колико сам свој, колико њихов. Они сад немају свог живота,
ни живи ни мртви, живе у мени.
Чујем као у полусну, неко је говорио о томе, Јовановић можда, у пићу, јуче, ових дана, не
мислим, само чујем:
Умрле су дјетиње године свијета, морамо их вратити онима што долазе.
Растављам ријечи на саставке прагова, на уједначени топот точкова, на уљуљкани ритам
свога препуштања. Дје-ти-ње го-ди-не сви-је-та.
Одједном се осјећам миран, скроман, ненапрегнут, сазрио тугом, жао ми је што сам био рђав
према људима, нека опросте ако могу, сад све то изгледа ситно, и неважно, и далеко, као у
нечијем туђем животу, и опет све враћам на почетак, отежао губицима и обавезама. Јуримо кроз
мрак. Сахранио сам врело дјетињства и драге сјенке. Јуримо. Умро је младићки занос, остало је
морање.
- И овај ће нас одморити од посала наших и од труда руку наших на земљи, коју прокле
Господ.
То старац говори формуле да умањи свој губитак на земљи што је проклета.
Био сам у родном граду, досад нисам смио ни да помислим, сад више није било неразумног
страха, постојала је само неразумна жеља да видим кућу из које су отишли, јер им гробове никад
нећу пронаћи. Стајала је усамљена, погружена успоменом; није посјечена јабука под којом је
отац гајио пчеле, њих нема; пратим невидљиве трагове посвуда, под снијегом, испреплели су се,
неуништиви. Стојим непомичан, дуго. Са прозора гледају уплашене очи непознате жене и
двојице дјечачића, зачуђени су што се неки мршави војник укопао у снијегу врта и буљи у земљу
и дрвеће. А он види на прозору два некадашња дјечака, сад тражи онога другог, узалуд, и, чува се
да га не савлада жалост, била би смијешна и непотребна.
У трену тишине што је настала у купеу, кад су се сви одједном повукли у себе, чуо се глас
старца богомољца:
- И Господ видећи да је неваљалство велико на земјји и да су све мисли срца њихова зле...
Ућутао је, ваљда због тишине. Гледа у руке. Он преде своју мисао од одломака, од комадића,
тјеши се, или проклиње.
- И даље?
Покаја сц Господ што је створио човјека на земљи, и би му жао у срцу.
- Зар су све мисли срца људског зле?
- Нису.
Старац се загледао у младића што га пита, као да га тек сад заправо види, као да је дошао к
себи.
- Нису све - рекао је тихо.
И сагнуо бијелу главу на прса и заплакао тихим плачем, само сузама, и тугом. Сасвим
изненада.
- Шта ти је сад? - упитао је младић, збуњен.
- Ништа. Опростите.
Напољу је тама, сиви пробљесци сњежног пространства, дуга хладна ноћ, ни себе не видим
више.
Умрле су дјетиње године свијета. Треба их некако вратити.
Фронт је близу. Чују се топови.