1.

О МЕТОДИЦИ ВЕРСКЕ НАСТАВЕ

Израз методика има веома широко значење и у теорији и у пракси, јер подразумева
сваку врсту активности и рада на путу до остварења одређених резултата. Но, када се термин
методика односи на педагошку област, онда се она доводи у везу са самом наставом, и доскора
се сматрала вештином за њено извођење. У последњих неколико деценија напуштено је такво
мишљење и данас методичка означава озбиљну научну област која се бави свим питањима
сложености учења и поучавања, имајући за задатак принцип наставног рада и долазак до
одређених циљева.
Назив потиче од грчке речи методос– метод која означава наставни начин
истраживања, смишљено и планско поступање ради постизања успеха, истине, сазнања,
испитивања и мишљења у свим облицима наставе.
Методика верске наставе у институционалном смислу је она врста методског рада која
се изводи у црквенопросветним просторија (предшколска настава, верска настава при
храмовима, у богословијама и на високим црквеношколском установама).
Поред тога, методика верске наставе обухвата методе у настави који се примењују и у
државним школама. Она је на одређени начин повезана са свим педагошким дисциплинама и
врши корелацију са сродним областима. Због тога је методика стваралачка синтеза
релевантних поступака и процеса у образовању и васпитању.
Методика верске наставе има сличности са методикама и законитостима које се
примењују у свим облицима наставе, али се исто тако разликује од њих зато што се директно
ослања на педагогију Цркве, или црквене дидактичке принципе са својим особеностима и
карактеристикама, а који произилазе из изворног тумачења хришћанства.

2. МЕТОДИКА ЦРКВЕ

Методика верске наставе у педагошком смислу извире из:

1.природе Цркве и њеног вековног искуства и
2.начина преношења тог искуства и сазнања на друге тајне вере и живота по Еванђељу.
Сходно томе методику верске наставе не можемо свести само на техничке и
интектуално-сазнајне процесе. Методи на основу којих је развијена методика верске наставе
условљени су самом Истином у којој је сазнање.
По свом етимолошком значењу, методика верске наставе указује на метод као
сапутника, односно на пут који води ка Истини. То је спасоносни ход који продире у тајне
вере и дубље искуство живота Цркве. У том трагању за Истином и Добрим, скривено се
открива као сила, мудрост и светост.
За изворност еванђелског схватања и трагања за скривеним и провереним искуством
Цркве, методика има своје вечно упориште у Христовим речима: „Ја сам Пут, Истина и
Живот“ (Јн. 14, 6). Тим речима Христос себе посведочава као Истину и Живот, али и као Пут
којим се долази до Истине задобијајући Живот Вечни.
Као што је Христос Пут, тако је и Црква Његова, као његово богочовечанско Тело –
исти тај Пут. У историји најнепосреднији сведоци Истине – Христа – јесу свети, Божји људи.
Зато се Пут, који је Христос и Његово тело – Црква, с право назива „Пут светих“. Они су
најбољи показатељи тог пута у практичном животу и постали истински учитељи пута који
води у Живот. Методика Цркве је методика светих, а метод светих је био и за свагда остао
угледање на Христа.
Полазити за Христом „заједно са свима светима“ указује на метод Цркве чија је одлика
свето заједничарење, па се и методика назива саборна методика Цркве, тј. То није
индивидуално домишљање, него доживљај једне свеобухватне неисцрпне Истине која је у
Цркви. Наиме, Црква не учи само речју и проповеђу него свим својим богочовечанским и
бићем и богатством саборног Предања и историјског опита и доживљаја Христа.
-1-
 Богослужење, као дисање Цркве и као њено саборно памћење, било је одувек значајно
и као начин живота у самој Цркви. То значи да је методика Цркве имала и литургијски
карактер као методологију . Као у непрекидној школи, у њој се васпитава човеков ум, стичу
знања и, још више, она образује целокупног човека, било као појединца или заједницу.
Поред реченог, за поучавање у Цркви значајан је и молитвени метод. Молитвеност као
унутрашње својство човека и као разлика од других методика обликује, препорађа и
просвећује вечном светлошћу.
Литургијски метод познаје и мистагошки метод, чији су корени библијски. Бог се
као свемудри педагог открива постепено, сразмерно човековим моћима и уводи нас у вечне
тајне.
Ту је још и иконични, односно символичко – типолошки метод, јер се богослужење
не даје рационално и буквално, него се дефинише као језик Откривења и Литургије – језиком
икона, символа, образа, слика. И не само да их дефинише, него их чини доступним видљивом
сабрању.
Сотириолошки (спасоносни) метод Цркве не треба занемаривати као свемисаони за
човека и његов крајњи циљ.
Све што се односи на појам методике Цркве односи се и на методику верске наставе
која се изводи у учионицама.
Излагања вечних и трајних истина наовај важан педагошки,дидактичко – методички
начин, управо је задатак Методика верске наставе. У општем контексту посматрано, верска
настава ће се бавити историјским наслеђем васпитања, као и корелацијом са другим школским
предметима.

3. ОДНОС ИЗМЕЂУ МЕТОДОЛОГИЈЕ И МЕТОДИКЕ

Методологија црквене педагогије и Методика верске наставе свакако имају

подударности, не само терминолошке него и црквено – педагошке. Ипак њихову сличност у
изразу не треба поистовећивати, јер постоје разлике. Методологија црквене педагогије је
дисциплина која проучава путеве у образовању и васпитању у Цркви, нарочито искуствено
верске основе, методе, поступке, начин од којих се полази до оних који се користе при
конструисању педагошке теорије и практичности, а потом установљењу закона у целосној
верској настави. А методиком верске наставе примењују се сва та сазнања која су откривена
помоћу методологије црквене педагогије да би се ученицима ваљано изложиле вечне истине
изворног тумачења хришћанске науке.
Методологију треба схватити као скуп начина којима се долази до нових сазнања,
односно скуп свих метода којима се свака наука систематски развија и долази до нових
сазнања (свака наука има своју методологију која се разликује у начину рада који их води до
одређених резултата, нпр математика-рачунање, мерење, проверавање).
У оквиру методологије богословља могле би се имати на уму читаве методологије
попут методологија изучавања Светог Писма: његова богонадахнутост, начин и средства
писања, аутентичност, канони, језик, преводи, тумачења… Или методологије светитеља:
његова житија, вера, аскеза, молитва, пост, остали врлински живот… Методологија
литургијског богословља: богослужења, саборности, иконичности, односи са другим
гранама богословља, итд. Методологија верске наставе у целини спада у област методологије
црквене педагогије.
Методологија открива и систематизује сазнања из области коју та наука проучава, а
методиком се та сазнања преносе ученицима. Начин на који откривају сазнања (методологија)
сличан је начину на који се та сазнања преносе ученицима (методика). Отуда следи да
методика верске наставе произилази из методологије богословља, с тим да су обе подређене
природи хришћанског учења.

-2-
 Свака методика наставе јесте она методика која је у складу са методологијом
предметног градива. Начин на који се изучава и разматра настава о вери, начин на који
вероучитељи организују наставу, а пре свега, изучавање принципа и метода којима се изводи
верска настава, јесте методологија верске наставе која спада у оквире црквене педагогије.
Начини или путеви којима се сва ова сазнања примењују, и на основу којих се припрема и
одржава час верске наставе, чине методику верске наставе.

4. ЛИТУРГИЈСКЕ МЕТОДЕ У ВЕРСКОЈ НАСТАВИ

Мудрост Божија која је откривена у Цркви, чини Цркву школом. У њој, као таквој,
учење је непрекидно. Богослужење је место где Христа препознајемо као свога Учитеља, или,
боље речено, Он препознаје нас и грли нас као Своје.
Према томе, Литургија као савршена школа пројављује нам се не само као сећање на
прошлост него и као знање шта ће се десити у будућности, то јест, вечности.
Вероучитељ треба да има сва ова сазнања и искуства и треба да зна да је основни
задатак црквене педагогије, дидактике и методике да деца буду богослужбено-литургијски
образована.
Децу треба, колико је то могуће њиховом узрасту, упознати са богослужбеним
поретком и што више их укључивати у литургијски живот. Најбоље би било сопственом
активношћу постепено уводити децу у живот Цркве кроз богослужења. Пошто су деца веома
динамична, да им не би било досадно – најбоље би било да се један део ученика ангажује на
спремању храма за богослужење. Потом би могли да учествују у Проскомидији тако што би
читали имена живих и упокојених који се помињу и самим тим стекли свест и бригу о
другима. Помагање свештенику у виду додавања кадионице, теплоте, вина, сечења нафоре,
ношење чирака, рипида би допринела и улепшавању богослужења. Деца ће се осећати
корисним, радосним, јер им је поверавањем конкретног задатка дозвољено да учествују у
богослужбеним радњама. Међутим, децу не треба оптерећивати тешким нотама, већ их учити
лаганим песмицама које ће певати по слуху.
Речи које деци упуђује катихета или свештеник у храму у виду проповеди, при обреду
или било каквој другој прилици, морају бити прилагођене њиховим моћима схватања и са
јасном и снажном поруком. Деца треба да осећају да се њима неко обраћа са ауторитетом.
Поруке у том моменту треба да буду занимљиве, иако су у монолошком облику. Добар и вешт
оратор ће у том обраћању сам себи постављати питања и на њих одговарати.

5. ВЕРСКА НАСТАВА И КАТИХЕТИКА

Један од основних задатака методике верске наставе јесте да катихетска сазнања и

искуства Цркве учини прилагодљивијим у свим облицима и приближи их прво вероучитељу, а
он ученику кроз систем наставе. Црква ће на основу свог вековног искуства примењивати
облике наставе који ће истицати органску повезаност целосног васпитања, предшколског,
школског и сваког другог школовања са светотајинским и богослужбеним начином живота. У
каквом односу стоје методика верске наставе и катихеза?
Катихетика (катихеза – катихизис, поука, оглашавање) је првобитно имала наставни
смисао као и друге врсте саопштавања и преношења нечега врло важнога живом речју која је
одзвањала као ехо, зато се под изразом катихеза посматрао цео Стари Завет.
У Новом Завету се под поуком хришћанима подразумевало поучавање подређено
целокупном животу Христовом. У новозаветном животу Цркве врло рано су се појавиле
школе верског образовања које су се звале катихуменати. У њима су се развиле две врсте
-3-
катихезе: поука за оглашене (оне који су се припремали за просвећење, крштење) и
поукановопросвећенима(крштенима) као мистагошкакатихеза.
Питање је како на прави начин и у право време кроз школски систем деци пренети деци
катихетске вредности. Црквена катихеза мора пронаћи такав приступ образовању у школи
који ће бити укорењен у свеукупном црквеном Предању.
Циљ хришћанске катихезе је образовање и васпитање човека, без обзира на старосно
доба било да је реч о детету или одраслом човеку, полазна тачка методике верске наставе јесте
личност којој се мора прићи на одговарајући начин. Ми морамо говорити њеним језиком,
разумети њене потребе и бриге, али исто тако не остати на њима.
Свако хришћанско искуство има своју вредност, без обзира на то на каквом се плану и
у којој фази црквене зрелости одвија. Црквено образовање је процес који обухвата све
сегменте у васпитању, од благодатно добијених дарова, па до личног труда, али смисленог и
методички изграђеног.

6. МЕТОДИКА НАСТАВЕ У ОДНОСУ НА ПЕДАГОГИЈУ И ДИДАКТИКУ

Под педагогијом се подразумева наука о васпитању. Њен задатак је, између осталога да
утврђује опште законистости васпитања и образовања, да научно одређује улогу свих
чинилаца у васпитању, да проучава и унапређује педагошку теорију и праксу. Из ове
дефиниције следи да је педагогија шири појам од дидактике, јер је васпитање шири појам од
наставних метода.
Дидактика је педагошка дисциплина која се бави наставом као „теорија подучавања“.
Она се још дефинише као наука о настави. Њен задатак је да открије законитости у настави, да
утврђује принципе и правила успешне наставе. Термин потиче од грчке речи
дидаско(поучавати, држати наставу) што би у ширем смислу значило да се подудара са
изразом катихетика.
Сматра се да су ове термине користили још стари Грци.
Постојала је дидактична књижевност којом су биле обухваћене књиге изразито поучног
карактера. Исто значење су имале књиге Парменида, Емпедокла, и тако даље. Римљани су у
дидактичку књижевност убрајали песничке и филозофске текстове песника: Лукреција,
Хорација, Вергилија...
У научном смислу дидактика своје место добија у 17. веку, а везана је за име Чеха Јана
АмосаКоменског и његово дело Велика дидактика, као и Немца Волфганга Раткеа и његово
дело Меморијал.
Дидактика треба да одговори на питања:
- зашто се учи? (циљ и задаци),
- шта се учи? (садржаји),
- како се учи (наставни методи, поступци, начини учења),
- помоћу чега се учи? (наставна средства).

У односу на педагогију и дидактику методику треба разумети у двоструком смислу.

Један вид је усмерен ка образовању и васпитању какав је у Цркви. Други вид - гледајући
методику у оквиру дидактичких принципа указује на методику као на вештину (учења)
преношења знања. Овај приступ методици везан је за школство и систем образовања какав је
био некада, али и у савременим педагошким институцијама.
Методика је појам који је (много ужи), за разлику од дидактике, везан за одређени
наставни предмет (сваки школски предмет је везан за посебне области интересовања и начине
сазнања).

-4-
 7. КОРИШЋЕЊЕ СВЕТОГ ПИСМО У НАСТАВИ
(примена поучних Старозаветних и Новозаветнихприча у настави)

За верску наставу, Свето Писмо – Библија, је њена Књига, као што је и Књига Цркве.
Текст Библије сам по себи је живо и делотворно градиво надахнуто Духом Светим, које
поучава, храни и освећује онога који је проучава и живи по њој.
Основни задатак вероучитеља је да ученику пренесе на методички начин библијску
историју колико је то могуће, и да представи развој Божијег откривења и домостроја
човековог спасења кроз Господа Исуса Христа. Ова реч пренесена на ученике ће помоћи да се
живо и свесно усвоје садржаји наше вере.
Познавање Светог Писма је важно зато што оно у многобројним живим примерима
показује намере Божије и поредак спасења са појединим људима, представљајући разна стања
човекове душе у најразличитијим приликама земаљског живота и разноврсне путеве и начине
(методе), којима Божија благодат делује на човечију душу, препорађа је, освећује, спасава.
Васпитни утицај који врши библијски текст премашује сва сазнања из других уџбеника.
Методичко незнање у примени библијских текстова и догађаја и у најбољој намери може да
буде некорисно за дете. Зато избор библијске грађе, и њена применљивост и прилагодљивост
узрасту и његовом интересовању, уз план и програм у верској настави, спада у врло значајне
моменте у којима методика има своје место и улогу.

8. ПРИМАНА ТЕКСТА СВЕТОГ ПИСМА У ВЕРСКОЈ НАСТАВИ

(тумачење посебних деловаСветог Писма као егзегетског штива и његова примењивост)

У методици наставе постоје два приступа Светом Писму, а то су спољашњи и

унутрашњи.
Као спољашњи приступ подразумевамо литерарни, историјски, текстуални, језички и
критички, који је врло значајан када се користи у корелацији са другим предметима.
Унутрашњи или духовни садржај Светог Писма је много важнији јер говори о њему
као књизи која није обичног садржаја. Свето Писма је жива реч Божија која нам открива самог
Бога.
На егзистенцијална питања дата су конкретна решења, како у Старом Завету, тако и у
Новом Завету. Веома су значајни и инспиративни примери праведног Јова, Давида,
Соломонове мудрости и друге књиге пуне символизама и порука.
Оно што важи за сваког читаоца Светог Писма указује на важност и потребу његове
опште примене и у верској настави да би се оно прихватило као ризница истинске мудрости,
као реалност откривене Божије Речи преко које се дарује човеку тајна Бога, света и људске
историје, као и живота по мери Божијој.
Основни смисао Светог Писма је, дакле, да се све стечено и научено библијско штиво
преточи у практичан и литургијски начин живота. Да се писана и усмена реч, ма колико била
откровењска , преточи у активну и покретачко примењиву још у ученичком животном добу.
Треба напоменути да, као што се Бог у Старом Завету открива постепено и објављује
свештени истину о Себи, човеку и свету идући из таме ка светлости, од непознатог ка сазнању,
тако и верска настава у целини мора бити систематична. Посебно се у нижим разредима мора
водити рачуна о томе да ли ће ученици моћи да усвоје библијске истине.

-5-
 9. МОЛИТВА КАО ОСНОВНИ МЕТОД НАСТАВЕ
(пост, покајање, богослужења, црквенереликвије)

Молитва има велики васпитни значај у верском образовању. Она представља

молитвени разговор човека са Богом, молитвено уздизање ума, срца и свих човекових осећања
према Богу. Свети Оци називају молитву царском врлином и приписују јој оно исто значење у
духовном животу које има дисање у телесном животу.
Тамо где се молитва не врши губе се вера, љубав и нада, а тиме и свака друга врлина,
јер све друге врлине налазе у њој храну и потпору.
Што се тиче васпитања, оно ће бити бескорисно ако се деца не буду научила и навикла
на молитвени чин. Из овог разлога катихета треба сав свој труд да уложи и своја настојања да
усмери како би молитва била саставни део живота деце и постала им радост.
На самом почетку децу би требало упознати са молитвеником, пошто она још увек не
могу сама да састављају сопствене молитве. Потом да, у складу са њиховим узрастом, уче неке
молитве напамет (Оче наш... , Богородице Дјево...). У сваком случају, треба им указивати на
потребу да се што чешће моле Богу. Касније, уз помоћ катихете, могу сами да изналазе и
сопствене молитве.
Деци треба наглашавати да:
- Молитва само на уснама нема молитвеног дејства,
- Током молитве морају усредсредити све своје мисли, осећања и вољу ка Богу, а
одбацити сваку расејаност,
- Молитва мора бити искрена и без лицемерја,
- Потребна је чистота срца и добродетељ живота,
- Да у својим срцима немају мржњу нити љутњу ни на кога,
- Молитва треба да буде истрајна и без условљавања, у нади да ћемо себе учинити
способним за пријем Божијих дарова и благодати.
- Дужину молитава треба ускладити према дечијем узрасту, да би деца остала у
молитвеном расположењу. Положај тела и главе у молитви треба да буде правилан,
достојанствен и усправан, а очију усправљених на црквене радње, икону или крст.
Осењивање крсним знаком треба да буде правилно, а да при томе деца буду ведрог
духа.

10. ИСТОРИЈА ПЕДАГОГИЈЕ И МЕТОДА РАДА КОД ДРЕВНИХ НАРОДА

ВАСПИТНЕМЕТОДЕ У СТАРОЈ КИНИ (КОД КИТАЈАЦА)

Обично се о кинеској нацији мислило као о нацији у којој нема места за религију.
Истина је потпуно другачија. Они су Бога сматрали као Творца света и свега што је у њему –
као неку вишу силу. Његов заступник на земљи је цар, коме припада духовна и световна власт.
Као што цар треба да поштује божанску силу, тако су и припадници кинексог народа дужни да
поштују цара.
Метод и циљ кинеског васпитања био је духовног, културног, практичног и
матерјалног карактера. Задатак је био оспособити васпитаника за самосталан духовни живот,
потом за одређени занат који се обавља у породици, а у културном смислу све навике и
стечене обичаје веродостојно пренети на поколења.
Схватање о потреби школе је веома старо, тако да се школски систем у Кини среће још
2500. година пре Христа.
Девојчице се васпитавају само за домаћице, и навикавају се на пристојно понашање,
послушност и покорност. По правилу, после десете године нису смеле излазити из куће. Училе
су се да буду пристојне, да говоре уљудно, да раде свилу и да шију. Када напуне двадесет
година, требало их је удавати.
-6-
 Мушка деца су се школовала од осме до дванаесте или четрнаесте године живота у
јавним школама, где су учила читање, писање и певање. Дисциплина у школама је била веома
сурова и врло строга, а батине су биле најчешће методско средство.
Било је прописано како ученици треба да се понашају на настави, како према
родитељима, учитељима, сродницима, пријатељима, странцима и свима предпостављенима.
Недостатак оваквог васпитања је у томе што се није толико придавало пажње
васпитању духа колико на механичко васпитање за свакодневни живот, тако да су
васпитаници постајали крхки и прилично плашљиви. Особине таквог васпитања су се
задржале до данас.
За реформатора кинеског образовања сматра се Кон-Фу-Чи, и Кинези га сматрају
царем свих учитеља. Своју науку он је произносио упечатљиво и јасно, помоћу изрека које се
лако памте и које садрже умереност у животу, поштовање, послушност и цењење туђег
достојанства.
Други реформатор по важности био је Лао-Це. Његово учење можемо да назовемо
мистички пантеизам. Његов медитативни приступ је у супротности са Конфучијевим учењем.

11. ВАСПИТАЊЕ И ВАСПИТНЕ МЕТОДЕ У СТАРОЈ ИНДИЈИ

Наставу у древној Индији треба посматрати у складу са кастичким уређењем које је у

њој важило. Тежња је била да свака каста добро спозна и изучи права и дужности сопствене
касте да би их могла извршавати како је прописано. Деца су васпитавана да воле своје
родитеље и да им се покоравају, а више од њих да цене своје учитеље.
Настава је била под надзором свештеника који су у исто време били носиоци научних и
уметничких добара. Наставу врши браман, а ученици станују са њим у кући и истовремено
обављају све домаће послове. Веде, као свете књиге, биле су доступне свим арјама –
саплеменицима. Облик наставе је био примитиван, а дисциплина врло блага. Изучавање само
једне веде трајало је дванаест година, што значи да је за изучавање четири веде требало
четрдесет осам година.
Женска деца су била искључена из јавне наставе. Само јавне играчице – бајадете,
брамани су учили читању, писању, музици и игрању да би им помагале при разним верским
обредима.
Није било јавних школа, а изучавало се углавном читање, писање и рачунање.
Ако је било више деце на часу, учитељ би прво поучавао старију децу, а ови своје
знање преносили на млађе. Овај метод је касније пренет у Енглеску под називом Ланкастеров
метод, или – метод узајамног учења.
Наиме, у Индији је писменост била распрострањена 2000. година пре Христа, и када је
Александар Македонски пошао у поход на Индију, наишао је на путоказе са ознакама о
удаљеностима појединих места.

12. ВАСПИТАЊЕ И МЕТОДИКА ОБРАЗОВАЊА У СТАРОЈ ГРЧКОЈ

Смисао грчког васпитања било је хармонично образовање тела и душе, са тежњом да се

постигне оно што је лепо. Такође, циљ грчког васпитања је естетско васпитање целокупног
човека. Само леп човек могао је бити и добар човек, само лепа деца су срећа својих родитеља,
само леп и врлински живот могао је бити добар живот. Естетско васпитање човека био је
принцип који је руководио Грке у свему, а средства помоћо којих су то постизали били су
музика и гимнастика. Гимнастика се одржавала заједничким вежбама које су у почетку

-7-
извођене на зеленим лединама и крај речних обала, а касније у засебним двориштима, док за
те потребе нису подигнуте величанствене грађевине са стубовима назване гимназијама.
Спарта – Васпитање на југу Пелопонеза, у Спарти, било је веома строго. Спартанци су
васпитавани војнички и за ратничке потребе државе. Најзаслужнији за то је Ликург и његов
устав из око 880. године пре Христа.
Однос према деци је био посебан. Она су припадала држави која је болесну децу
елиминисала, а здраву остављала код родитеља до седме године. У породици се дете морало
навикавати на батине и претње, а послушност је била безусловна.
После навршене седме године живота, дете је довођено у интернат и ту заједно
васпитавано са другом децом. У тим јавним институцијама васпитавано је око 8000 деце, која
су била подељена у шест разреда. Деца су била ошишана до коже; спавала су на слами или
рогозини без покривача. Ишла су полугола и босих ногу купајући се сваки дан у реци.
Дисциплина је била веома сурова, а батине су били саставни део васпитног живота. Све се ово
чинило како би деца постала отпорна, хитра и упорна.
У осамнаестој години дечак је улазио у ред младића. Гимнастичко вежбање је било
главно васпитно средство, а споредно образовање духа се спроводило уз помоћ музике. Учење
читања и писања није било обавезно, и упражњавали су га само појединци по сопственој
жељи.
И женска деца су васпитавана, јер су лепота и здравље по традицији у многоме
зависиле од васпитних могућности. Зато су девојчице похађале посебне гимназије где су
училе да трче и да се боре.
Говорништво је било забрањено, као и гледање позоришних комада. У тридесетој
години постајали су слободни грађани.
Атина – Дух атинског живота, а самим тим и васпитни метод разликовао се од
спартанског. Велику улогу је имао Солон који је настојао да подигне културни и духовни
ниво на васпитни начин. Занимљиво је да су сва мушка деца морала прво да науче да пливају,
а затим да читају.
Отац који не изведе свога сина на животни пут, није имао право да у старости тражи од
њега помоћ или издржавање. Син мора да поштује своје родитеље и да се стара о њима – у
противном, биће кажњен и неће имати удела ни у каквој државној и јавној служби.
У почетку су школе у Атини биле приватне институције, потом су прешле у државне
руке, али су учитељи стално били под државним надзором преко чиновника, а постојао је и
строги суд – ареопаг.
Суд је често доносио пресуде за несавесне родитеље, и надзирао је рад школа, које су
морале да раде само када је сунчан дан. Атинска држава је само начелно полагала право на
децу, а у свему осталоме деца су припадала породици где су могла индивидуално да се
развијају.
Од седме године дечаци су почињали да похађају школу, а девојчице су остајале и даље
под мајчинском бригом. Од поласка у школу, дечака је пратио васпитач, а за њега се бирао
отменији и отреситији роб. Његова дужност је била да пази на владање и пристојност детета и
да га упућује на добро. Имао је право да казни дете због непослушности.
Веома је важно било понашање детета у јавности и његов однос према старијима.
До осамнаесте године деца су се поучавала књижевности, музици и гимнастици, а од
тог животног доба младић је напуштао класични начин наставе и одлазио код славних
филозофа ради даљег образовања. Углавном се учила филозофија, математика и реторика, а
вежбало се и у руковању оружјем.
Васпитање женске деце у Атини је било занемарено и препуштено само мајкама, а од
њих се тражило да спреме своје ћерке за домаће послове.
Сократ – Незаобилазна личност у историји педагогије је Сократ. Његов утицај није био
само на филозофију, него и на развој целокупне тадашње културе.
Сократ је највише ценио знање о моралу, јер је био убеђен да знање о врлини
подразумева саму врлину. Он је интелектуално развијање изједначавао са моралним.
-8-
 Његова основна метода је била индуктивна. Он је лично делио своје учење на два дела:
- на иронију – негативни део заједничког истраживања и уверавања у грешке,
- на мајеутику – позитиван начин проналажења истине.
Без обзира на његов филозофски идеализам, Сократ је значајан у историји педагогије
јер је уздрмао основе релативизма код софиста наглашавајући идеал моралног савршенства,
без обзира на погрешно истицање вредности сазнања.
Платон – Платон је био Сократов ученик. Он је у Атини основао школу са називом
Академија у којој је предавао до своје 81. године. Платон је написао више дела од којих је у
педагошком смислу најважније Држава или О правичности.
По Платону, дете се васпитава у родитељској кући до шесте године, а од тада бригу о
њему преузима држава. Духовно васпитање почиње казивањем бајки, басни и учењем читања
и писања, а затим се прелази на читање одабраних штива класичних песника. Потом се
изучавају историја, музика па математика. Време од 18. до 20. године треба провести у
гимнастичком вежбању због физичких склоности, али не и интелектуалних. Тек после тог
периода изучава се виши степен математике, астрономије и теорије музике.
Женска деца се од своје седме године одвајају од мушке деце. По њему, треба
образовати и женску децу, јер она не заостају ни мало за мушком по својим духовним
способностима.
Платон је најснажнији представник чистог јелинског духа, а уједно се сматра
оснивачем научне педагогије.
Аристотел – Аристотел је био Платонов ученик. Четири године је поучавао младог
Александра Македонског.
Аристотел сматра да деца до своје пете године не треба ништа да уче. До седме године
треба само да пазе шта се око њих дешава и да слушају шта им други говоре. До своје
четрнаесте године деца треба да се баве лаким гимнастичарским вежбама и учењем основних
наука. Период од 14. до 18. године деца треба да проведу у изучавању музике, а од 18. до 21.
године да раде теже физичке послове. Прошавши кроз све ове периоде, млади људи постају
способни за живот.

13. РИМСКО ВАСПИТАЊЕ И ЊЕГОВИ МЕТОДИ

За разлику од Грка који су тежили вишим васпитним идеалима, хармонијом и

савршенству тела и душе, Римљани су били практичан народ. За Римљане је вредност имало
само оно што је неопходно за живот, корисно и у животу употребљиво. Док су Грци били
идеалисти, Римљани су реалисти којима је животни циљ богатство и власт. Неговали су
патриотизам као највећу врлину, потом достојанство, умереност, уздржавање и марљивост.
Породица је била основни носилац васпитања.
Главна наставна средства била су примери и навике. Пред децом се није смело
неуљудно понашати или говорити.
Прве организоване школе у Риму помињу се 440. године пре Христа и биле су на
раскршћима трију улица, па отуда и носе назив тривијалне школе. Школа се схватала у
почетку као игра – ludus, а тек касније је названа schola – одмор. Од Пунских ратова полако се
почео преносити и грчки дух, језик и осећај за уметност.
После оснивања основних школа, почело је интересовање за граматичке, а затим и за
реторичке школе. Напокон се показала потреба и за Великом школом у којој су се изучавале
седам вештина, и то: граматика, реторика, дијалектика, аритметика, геометрија, музика и
астрономија.
Најпознатији представници римских школских праваца били су: Цицерон, Сенека,
Квинтилијан и Плутарх.

-9-
 Марко Тулије Цицерон (106. – 43. године пре Христа) – Био је највећи римски
говорник и припадао је електичкој школи. Занемаривао је физичко васпитање, а сматрао је да
код васпитаника треба неговати индивидуалност, јер ту свако може да пружи највише у
животу. Младићи треба да буду уздржљиви и морални, да поштују старије и слушају њихове
умне савете. Отаџбина је изнад свих идеала. Цицерон ораторство сматра врхунцем сваког
васпитања и препоручује да сваки васпитаник треба да вежба користећи најбоља грчка и
римска реторичка дела.
Луције Енеј Сенека (2. – 65. године пре Христа) – Припадао је школи стоика. По њему
је циљ васпитања посматрање и рад, и на тај начин подједнако развијати тело и душу, па ипак
души давати предност. Грешке и мане код људи не потенцирати него подржавати њихова
добра дела. Наглашава потребу за природним наукама да би могли истицати вољу вечног
Творца.
Познате су његове изреке: „Учећи друге, учимо се и сами“, и „Не учимо за школу,него за
живот.“
Марко Фабијан Квинтилијан (42. – 118. године пре Христа) – Био је реторичар и
припадао је групи академаца. Он сматра да духовно образовање треба започети још код деце.
Нарочито би било добро поучавати их кроз игру и са лакоћом. Одбацује телесне казне. За
учитеље треба бирати најбоље кадрове, а децу учити у заједници, и никако појединачно.
Ценио је правилан и чист изговор, а поштење као врлину.
Плутарх (50. – 125. године пре Христа) – По занимњу је био учитељ филозофије у
Риму, а био је и васпитач императора Адријана. У свом делу О васпитању деце наводи значај
васпитања деце у родитељском дому, улогу оца који треба да буде за пример у врлини, добру
и учитељству. Ценио је моћ памћења, али је од врлина код васпитаника истицао нарочито
љубав према истини и избегавање лажи.

14. СТАРОЗАВЕТНА ПЕДАГОГИЈА СА СВОЈОМ МЕТОДИМА ВАСПИТАЊА

Закон којег је Бог дао свом народу показивао је Његову Свету Вољу и служио је као
припрема за долазак Месије.
Сам по себи старозаветни Закон није био циљ, него средство које води циљу –
Спаситељу света, као пуноћи свих закона. Основно својство старозаветне педагогије је у
богоцентричности начина живота израиљског народа, где се целокупност његовог живота
заснивала на директном сусрету Бога као појединца, или заједнице са Богом. Бог преко
патријараха, судија, царева и пророка спроводи своју васпитну и образовну намеру,
васпитавајући их обећањима, наградама, казнама, Својим јављањима у јави и у сну, или,
препуштајући их другим народима као средству опомене.
У јеврејском народу васпитање и образовање је било искључиво обавеза родитеља.
Васпитање је било неопходно да би се побегло од греховности које се јавља код човека у
његовом раном добу.
И обрезање има несагледиву важност у васпитању израељске младежи. Оно је
представљало видљив и опипљив доказ народне свести и припадности своме народу.
У васпитању деце највећу улогу је имао отац, а затим и мајка. Под њиховим
ауторитетом су васпитавана деца све до пунолетства.
У јудејској педагогији, настава је имала другоразредни карактер. За њу се у
предходним временима није ни знало. После вавилонског ропства осниване су синагоге као
„посебне“ школе у којима се подучавало. Осим синагога, као просветни простори служиле су
и свештеничке куће, као и такозване пророчке школе које су првобитно отваране у Рами,
Галгалу и Јерихону.
Сила вере у Јахвеа сачувала је народ од многих немоћи. Тај пример и начин у
васпитању је најснажнији основ за схватање принципа у васпитању многих потоњих народа.

- 10 -
 15. ВАСПИТАЊЕ У ЦРКВИ ПРВИХ ВЕКОВА

Својом Црквом и поруком, Христос је створио универзалну васпитну меру за све људе,
све народе и сва времена. Његова проповед је била блиска души сваког појединца; начином
сведочења, причања, поређењем, давањем очигледних примера (о талантима, сејачу и семену,
Самарјанину...).
Пошто је велики број ученика у првим временима долазио из нехришћанских
породица, Црква је за њих морала да оснива припремне школе. Школе су водили учитељи
Цркве (катихете). Првенствено се у њима учило о основама вере, али и о понашању и животу
оних који су имали намеру да се крсте (катихумени), а школа се звала катихуменат.
Катихумен се вежбао да живи методом молитве, поста, бдења, и у поретку духовних
вредности, а по крштењу – причешћу.
Време припреме за живот у заједници није било исто за све. За оне који су долазили из
хришћанских породица, бивало је нешто краће, а за оне који су долазили из незнабоштва и до
три године. Методи у облику наставе су били у облику питања и одговора – катихетског
метода.
Предност ове наставе у односу на друге је било што је предавач био сам епископ,
ученошћу и угледом највиши чин у Цркви. Са девојкама и женама су радиле ђаконисе. Прве
хришћанске школе су се звале општенародне школе и биле су изузетно важне за духовно
формирање човекове личности. Црква Христова је непрестано расла преобраћањем учених
незнабожаца, попут Светог Јустина Филозофа, а са друге стране школовањем младића који су
храбро и одважно могли без бојазни да стану пред јудејско-многобожачке противнике,
доказујући узвишеност хришћанске вере и живота у односу на било које друге учење и начин
живота.

16. ВЕРОУЧИТЕЉ
(ВЕРОУЧИТЕЉЕВ ПРИЗИВ, УЛОГА У ВЕРСКОЈ НАСТАВИ И ЊЕГОВЕ ОСОБИНЕ,
ауторитет, стручно и духовно усавршавање)

Вероучитељ је због своје сложене улоге салитург или саслужитељ. Њега треба
првенствено да краси љубав према овом позиву и добра упућеност у целокупну проблематику
којом жели да се бави или је већ савладао. Одговоран вероучитељ мора да испитује и утврђује
различите вредности својих ученика, а ништа мање није значајно питање начина организације
наставе. Он мора да подстиче своје ученике на вишесмерну комуникацију и да јасно излаже
градиво.
Увек треба да буде стрпљив и љубазан. По правилу, вероучитељ мора да буде праведан
и принципијелан и да на ученике преноси добро расположење.
Да би неко могао да буде добар вероучитељ, треба да је, пре свега, добар верник, затим,
да има одговарајуће особине личности, и да буде добар педагог.
Личне особине које је пожељно да красе вероучитеља су: креативност,
принципијелност, доследност, поверљивост, очинска благост, праведност, добронамерност,
стрпљење, предусретљивост, отвореност, тачност, истинољубивост, пристојност,
уравнотеженост, милосрђе, поштење, уредност, самокритичност, скромност, осећајност,
свестрано образовање, систематичност, а изнад свега љубав према Господу, својим
ученицима, и свим људима, као и према своме послу.
Ученици код вероучитеља поготово цене праведност, доследност и преданост вери, као
и широку културу, што је основа за формирање његовог ауторитета.
Он мора да има у виду своју посебну улогу у наставничком колективу са обзиром да у
њему на специфичан начин представља Цркву и има нарочит увид у међуљудске односе,
којима може да допринесе у складу са хришћанским учењем.

- 11 -
 17. ОДНОС ВЕРОУЧИТЕЉА ПРЕМА УЧЕНИКУ ВЕРСКЕ НАСТАВЕ
НАСТАВА

Вероучитељ је непрестано обавезан да подстиче своје ученике на сарадњу у току

наставе, али и да их активно надзире, да посматра, упоређује, доноси закључке. Истовремено,
не сме ни у ком случају полазницима веронауке да намеће сваку своју намеру, мисао или суд,
него да као слободни чин слободно предаје ученику, а он по својим могућностима да усваја
колико је кадар.
Уколико предавана настава буде механичка и своди се на просто прималачки принцип,
изгубиће свој основни смисао. Ако ученик не учествује активно у настави његова пажња ће
временом опадати до стања равнодушности.
Основно дидактичко правило је да свака настава мора да се саглашава са природом
детета и његовим духовним и умним способностима. Ниво предавања треба повећавати
упоредо са развијањем самог детета, а најбољи пример за ово је историјски пресек Старог и
Новог Завета, где се Бог, као Свемоћни Педагог открива човечанству постепено.
Међутим, овде се морамо пазити да не одемо у другу крајност. Као што је штетно
наставу чинити наставу претешком пошто се губи дечја пажња за сазнањем, тако је опасно
чинити је неозбиљном кроз нерад и недисциплину. Заувек је актуелна стара изрека која каже:
„Деци морамо ући на њихова врата, а извести их на своја.“
Такође би било добро да вероучитељ сву децу зове по имену, и тако им укаже
поштовање и да сваког ученика прихвата као непоновљиву личност.

18. ВРСТЕ НАСТАВЕ

(разлика између савремене и традиционалне наставе,активирајућа наставаи активно
учење. Фронтални облик рада, тимски рад, рад у мањим групама,
паровима,индивидуални облик рада, вебинар као савремени облик рада)

Задатак традиционалне наставе је био да ученици усвоје одређени обим знања, који
на њих преноси наставник, објашњавајући им нове појмове, законитости, принципе и правила
и показујући поступке које треба да науче. Таквим обликом наставе је могуће развијати само
репродуктивно, конвергентно, али не и дивергентно, стваралачко мишљење. Савремена
настава се од класичне разликује по томе што се велика пажња поклања развоју мишљења и
оспособљавању ученика да у складу са својим могућностима долазе до информација,
захваљујући свом положају у наставном процесу.
Због значајних промена које су се одиграле у савременом животу друштва и школству,
јавила се потреба и за променама у животу Цркве, посебно у погледу верског васпитања
младих, под условом да промене не доводе у питање црквено предање и оно што Црква у
суштини представља као Тело Христово.

Савремена дидактика је прихватила класификацију облика наставног рада према

социолошком, духовном и менталном критеријуму на:
- фронтални рад,
- групни рад,
- рад у паровима,
- индивидуални рад.
Под фронталном наставном методом подразумева се наставни рад у коме наставник
(вероучитељ) истовремено ради са целим разредом, односно, са целим одељењем. Питања
поставља свима у одељењу, а ученик који одговара, чини то опет пред свима присутнима. Овај
облик наставе се још назива колективним обликом наставе. Са становишта Цркве овај облик
- 12 -
и начин рада посебно је важан, јер указује на школски вид саборности где се ученици спремају
за заједнички, еклисијални начин живота. Зацело, ствара се осећај одговорности и зависности
један од других, негују осећања доброте и љубави, помоћи и жртвовања. Међутим, слабости
овог вида наставе је врло редак контакт наставника са учеником појединачно и немогућност
развоја посебно надарене деце.
Под индивидуалним обликом наставног рада подразумева се такав рад у коме сваки
ученик у одељењу самостално ради свој задатак. Такав вид наставе био је познат у најранијој
форми, када је један учитељ радио са једним учеником. Овај облик рада спада у непосредну
наставу. Највећа предност овог начина рада је што се ученици усмеравају и уче да самостално
решавају своје задатке и да на тај начин стичу самопоуздање. Међутим, ма колико је
индивидуални рад добар, у свему томе не треба претеривати, јер није добро ученике предуго
препуштати самима себи. Зато у току индивидуалног рада наставник треба у сваком тренутку
да буде од помоћи ученицима.

У упитно-развојном методу наставе или поучном разговору, наставник води разред

према потпуно одређеном циљу. Он даје смернице и уноси динамичност постављајући
питање. У развојном методу наставе учитељ заузима доминантну улогу. Непосредне тешкоће
су што се овај вид наставе изводи после наставе са тестовима или што се одвија при крају
наставног дана. Уз то, овај метод наставе не треба да буде дужи од двадесет минута.
Разговор у настави – У разговору у настави учитељ напушта своју водећу улогу и
постаје равноправан учесник у разговору или једноставно модератор. Разговор у настави
унапређује самосталност и способност за интеракцију ученика. Треба га примењивати када су
ученици пронашли проблем који још увек није решен. Међутим, наставник мора да води
рачуна о томе да се разговор не расплине ван теме или да се једноставно врти у кругу.
Дискусија у настави – Дискусија у настави служи размени мишљења, провери и
појашњавању ставова и аргумената. Предуслов дискусије је знање и информисаност. Само
онај ко поседује аргументе и став може да дискутује. За тему дискусије погодне су нарочито
оне теме које допуштају различите и контраверзне оцене. У прилог дискусији иде чињеница да
овај начин рада представља једну од важнијих форми расправе. Дискусија развија
истовремено аргументоване и комуникативне способности (социјално учење).
Разговор у кругу – За овај метод разговора карактеристичан је, пре свега, распоред
места за седење: ученици и учесници ове наставе немају столове, па постављају столице у
круг, а при томе се сви могу гледати у очи. Ова форма која се тек наизглед чини веома
слободном, захтева висок степен самодисциплине, пошто није одређен водитељ који треба да
усмерава разговор. Учесницима треба појаснити да наставник не води разговор, да ток и успех
разговора зависе начелно од свих учесника. Уколико учесници ово не прихвате, недостају
потребни импулси, и разговор остаје „празан“.
Разговор у паровима – Два учесника која по правилу седе у истој клупи обрађују
заједнички један задатак. Они проналазе решење као заједнички резултат разговора, а један
или оба учесника записују резултате. Учесници се путем овог метода без принуде увежбавају
за еклисиолошко-саборно понашање: прилажење један другом, међусобно и заједничко
саветовање, тражење решења у задацима, међусобно помагање. Рад у паровима се јавља као
алтернатива фронталној настави.
Рад у малим групама – Једну радну групу би чинило троје до шесторо ученика. Тема
за групе може бити заједничка за све групе у раду, а може бити и посебна. Примера ради:
милосрђе. Последњих година педагогија даје предност раду у групама, мада постоје и неки
негативни ставови везани за њу, као тај да, на пример, у великим разредима ова метода
једноставно не функционише.

- 13 -
 19. ПЛАНИРАЊЕ У ВЕРСКОЈ НАСТАВИ
(фазе у припремању часа, избор садржаја наставе,функција, циљева рада)

Одговор на ово питање је истоветан са одговором на питање: План и програм у

настави? Они су сачињени са циљем да ученике упознају са верованњем, садржајем и
погледом на живот и свет, заступљене у Православној Цркви, на нчин прилагођен њиховим
могућностима и потребом за духовним узрастањем.
Смисао планирања је у подели програмских садржаја на мање целине, одређивању
њиховог редоследа и наглашавању шта је битно у њима, путем програмских циљева и
задатака. Основни елемент наставног програма је наставна јединица која се, по правилу,
остварује у току једног школског часа. Постоји:
- годишње планирање,
- полугодишње планирање,
- месечно планирање.
Садржаји програма верске наставе, прописани наставним планом и програмом, се могу
сматрати „базичним“ за православну културу. Осим тога, њихово познавање је услов за даље,
претежно самостално, проширивање својих верских видика, за боготражилаштво.
Ако се настава добро испланира, и овај план дословно примењује, могуће је постићи
знатне уштеде у времену и остварити га како је планирано. У сваком случају, треба стално
имати на уму који су најважнији циљеви верске наставе, како би се они остварили на
одговарајући начин.

20. ЦИЉЕВИ ВЕРСКЕ НАСТАВЕ

Циљ верске наставе јесте како поучити полазнике верске наставе да схвате да су сви
једно кроз искуство Цркве сабрани пред Богом и да су заједно једно Тело.
Под хришћанским васпитањем подразумева се препознавање и уважавање непрестане
промене васпитаника пројављене у његовом доживљавању љубави, заједнице, послушности,
радости, туге и тако даље.
Уколико детету не дамо могућност да одрасте и мења се, уколико се разумевање
његове улоге не мења, његов развој престаје.
Верска настава ће оправдати своју улогу ако сопственим методама пружи сазнања
ученицима, укаже на целовитост у људском животу; да наша вера не сме заузимати неко
изоловано место у нашем животу, било у нашем личном животу или нашем односу према
свету у којем живимо. Човек не може бити „хришћанин на парче“ или „повремено
хришћанин“.
Укратко, циљ верске наставе огледа се у следећем: помоћи полазницима да задобију
осећање присуства Бога у сопственом животу. Помоћи им да схвате да се смисао нашег
живота одвија само у саборности и Цркви Божијој. Подстицати (разним и здравим) изворним
методама истинско интелектуално и духовно узрастање сваког појединца.
Помоћи схватању да наша вера није неки изолован и затворен круг, него да укључује у
себе свецелог човека и све видове човекове активности.
Као задаци наставе православне веронауке наводе се:
- развијати отвореност и однос према Богу као Другој и другачијој Личности у односу на
нас, као и однос и отвореност према другом човеку као икони Божијој (свест о
заједници),
- развијати способност за постављање питања о најдубљим недоумицама наше вере, као
и за одговарање на питања у светлу православне хришћанске вере и искуства Цркве,
- помоћи одговорно обликовање заједничког живота са другим, у изналажењу равнотеже
између властите личности и заједнице.

- 14 -
 21. ПРИНЦИПИ ВЕРСКЕ НАСТАВЕ
(очигледност, повезивање научног са практичним животом уЦркви, примењивост,
систематичност, и поступност)

На почетку треба изнети дефиницију принципа која гласи: Принцип је руководећа

идеја, начело, основа. Свака врста наставе квалитетне наставе, а ту пре свега имамо у виду
верску наставу, мора да подлеже одређеним принципима који се морају стално имати у виду.
Те законитости су основа за успешно организовање наставе, која првенствено има за циљ
развој дечје личности у процесу сазнања.
Од принципа нема одступања, док од одређених правила у извођењу наставе се може
одступити.
Принцип доследности у изворном тумачењу Цркве – Овај принцип спада у
елементарни и основни принцип на коме се утемељује читаво богословље на свим нивоима.
По речима Христовим: „Идите и научите све народе крстећи их...“ (Мт. 28, 19.)
подразумевамо Христову реч која је иста јуче, данас и сутра, и утемељена је на истини и
непроменљивости.
Принцип образовања – Задатак човековог живота на земљи јесте да својом
побожношћу и добрим делима тражи образ Божији у себи и уздигне се изнад граница своје
природности, тако да се удостоји синовства у Царству свог небеског Оца.
Принцип примерености узрасту ученика – Под њим се подразумева принципијелан
избор и начин обраде верске наставе који треба да буде примерен узрасту и могућностима
ученика коме је градиво намењено.
Принцип личности ученика (или принцип индивидуалности) – По овом принципу
настава се диференцира да би се задовољиле разлике међу ученицима у њиховом
психофизичком развоју и могућностима, интересовању, и тако даље.
Принцип очигледности (иконичности) – Очигледност обухвата целовито
перципирање појмова из наставе чулима, са циљем сазнања и представа. За огроман број деце
визуелни метод у настави је најизраженији. Најбоље је када ученици посматрају предмете из
изворне стварности. Сам изглед спољашњости храма, његова унутрашњост, иконе, и све што
се налази у њему – гледањем су једини начин да се објективно виде и са њима упознају.
У иконичност спада и све оно што се сазнаје чулом слуха: изговарање молитава у
храму, проповеди и говори, јектеније, возгласи, молитвене песме и химне, звона, и тако даље.
Чула додира и укуса су такође у служби верске наставе: рецимо – целивање крста, икона,
моштију, причешћивање. Чуло мириса осећа благоухани мирис тамјана.
Принцип систематичности и поступности – Овај принцип најбоље објашњава његов
ранији назив: „Од ближег ка даљем, од простог ка сложеном, од конкретног ка апстрактном“.
То су начела која произилазе из сазнања о дечјој психи. Да би се дошло до одређених
резултата у настави, мора се поштовати природност поступака.
Остваривање принципа систематичности почиње израдом годишњег, тематског и
оперативног, месечног или седмичног плана рада. Важан моменат је тај да вероучитељ треба
да повезује ново градиво са раније обрађеним, да правовремено проверава знање ученика да се
у систему сазнавања не би појавиле празнине.

22. МЕТОДСКА ЈЕДИНИЦА

(појам, карактеристике, садржај, циљеви)

У служби наставног плана и програма најзначајније место заузима наставна или

методска јединица. Време од 45 минута, које је најчешће заступљено у нашем школству,
истовремено укључује основне дидактичке принципе: улогу наставника, однос према ученику
и саму наставу, чија се методолошка начела огледају у тој најмањој наставној и временској
димензији.
- 15 -
 Наставна јединица се током времена развијала. Тек ће отац научне дидактике Јан Амос
Коменски увести поредак у школски систем када је временски одредио школску годину,
формирање разреда и одељења, као и предмете прилагођене школском интересовању. Први је
увео трајање методске јединице која и данас важи. У неким земљама су часови продужени и
трају 50 до 60 минута.
Не постоје неки чврсти обрасци поретка наставне јединице, али се мора поштовати
логика да се, примера ради, изнесе градиво, па да се тек онда на разне начине утврђује. У
новије време методичари наглашавају да први део часа мора почети мотивацијом, потом следи
систематизација претходног градива, изношење новог, и његова систематизација; након тога
све то треба остварити у пракси.
Методичари наводе да постоје следећи типови часа:
- уводни (интродуктивни),
- обавештајни (информативни),
- обавештавајући (експликативни),
- показни (демонстративни),
- обнављајући (репродуктивни),
- поправљајући (корективни),
- вредновни (верификовани),
- примењиви (апликативни),
- смислени (комбиновани).
Методичари препоручују да:
- час мора да буде добро замишљен, а његова основа прилагођена нивоу ученика,
- циљ часа мора бити реалан и јасан, и као такав реализован, јер ће – у противном, бити
расплињен и бесмислен,
- нови појмови морају бити повезани са претходно наученим градивом,
- по могућности, поред говора, креде и табле, користити аудио-визуелна наставна
средства,
- када вероучитељ примети да ученицима опада пажња треба да промени ток часа.

23. ЧАС
(типови часа, уводни часови, понављања, утврђивања и вежбања,часови проверавања)

Типови часа:
- Обрада новог градива
- Утврђивање
- Продубљивање
- Систематизација
- провера знања
- понављање
- вежбања

Ток часа
Увод: Молитва
Уписивање часа

Средишњи део часа:

Могао би да има неколико активности:
нпр: прва активност:

- 16 -
 друга активност:
трећа активност:

Неколико различитих активности даје часу динамику.

Што више активности то боље, а све су усмерене ка реализацији циља часа.

Завршни део часа:

Вредновање усвојеног градива код ученика – Питања, провера знања, квиз,
асоцијација....

Молитва за крај часа.

24. ПЛАН И ПРОГРАМ ВЕРСКЕ НАСТАВЕ

(макро и микро план, институционалност верскенаставе)

План представља замисао како нешто треба да се уради, програм реализацију тог
плана.
План је предвиђање целокупног програма наставе. План се саставља на нивоу Светог
Архијерејског Синода. Наставни план је веома важан јер он на неки начин приморава
вероучитеља да прави пројекте за веронауку. Не мора се увек слепо држати плана и програма,
али ти екскурси не смеју да се устале.
Циљ плана је духовно оспособљавање самих ученика, о врлинском животу,
породичним односима, и тако даље.
Глобални план у настави је годишњи план у настави, то јест, настава која се планира
за целу годину. То је обавезујући документ прегледа градива за једну годину. Овај план
подразумева и месечни план. Ако се глобални план не бави остваривошћу, онда он није
добар.
Микроплан – могли би рећи да је то једна методска јединица (45 минута). У методској
јединици око 75% времена треба да се посвети новом градиву, а 25% обнављању старог
градива.

25. УЏБЕНИК
(функција уџбеника, коришћење њихово, помоћна уџбеничка литература)

26. МЕТОДИ НАСТАВЕ И САВРЕМЕНА ВИДЕО СРЕСТВА

(њихова заступљеност, могућност коришћења али и потешкоће и опасности у
свакодневној примени)

Поред уобичајеног облика школовања, постоји и такозвана „паралелна школа“ коју

чине аудио-визуелне поруке које примамо преко медија. Ове поруке имају велики утицај на
све људе, а поготово на децу, ако имамо у виду да нека истраживања показују да деца на
телевизију утроше 50% више времена него на било коју другу активност током одрастања.
Највећи утицај аудио и визуелна средства могу да имају на предшколски узраст деце, којој је
већина појмова несхватљива ако се не запамте сликовито. Као што је пре било незамисливо
одржати час без табле, креде и рачунаљке, данас је исти случај и са компјутером, пројектором
или интернетом.
Приказивањем одређеног цртаног филма или кратког документарца, деци ће више
саопштити него што би могао вероучитељ препричавањем истог. Разни образовни програми и
дечији програми имају своју улогу у верској настави.

- 17 -
 27. СРЕДСТВА У ВЕРСКОЈ НАСТАВИ
(врсте наставних средстава, савремена наставна технологија у школи,
електронско учење и интернет, рачунар...)

1. Наставна средства, појам и функција

- Постоји више назива: радна средства, наставна средства, очигледна средства,
медијуми...
- Постоји више дефиниција: сви објекти које наставник или ученик користе код
обраде нових наставних садржаја, самосталног учења, вежбања и проверавања.
- Наставна средства су природни или направљени објекти који се у наставном
процесу користе као извори знања, докази, помоћ и подстицај учењу.
- Основне функције наставних средстава су:
- Остваривања очигледности код изучавања појава, процеса физичких закона и
теорија (помоћу њих се изучавано градиво, апстрактно и неразумљиво, конкретизује)
- Подстицање на интензивније учење и развијање умних и других способности.
- Постизање рационализације и економичности наставе ( без наставних средстава
информације се брже преносе али је потребно дуже време да се усвоје. Када се једном нешто
види брже се усваја)
2. Захтеви за постизање педагошке сврсисходности:
- Примена узрасту ученика
- Садржај, конструкција и методичка функција треба да су у функцији програма,
циљева и задатка предмета коме је намењено
- Израђена од погодног материјала и да задовољавају естетске и функционалне
захтеве
- Поред перцептивне функције треба да представљају и материјални ослонац
мисаоној активности (облик треба бити такав да наводи на објашњење)
- Наставна средства која могу представљати могућу опасност при коришћењу
морају да задовоље хигијенско – техничке услове како би се спречило угрожавање здравља
ученика и наставника и заштитила животна средина од загађења
3. Класификација наставних средстава:
1. Класификација:
Према начину употребе:
Наставно – радна средства (уџбеници, приручници, школска табла, радне
свеске....)
Демонстрациона средства (слике, модели, колекције, филмови...)
Лабораторијска – експериментална средства (инструменти, апарати, уређаји)
Према начину перцепирања:
Визуелна (уџбеник, природни објекти, колекције, модели, слике, цртежи,
дијапозитиви, анимације...)
Аудитивна (говор наставника, грамофонска плоча, радио емисија...)
Аудиовизуелна (тонски наставни филм, ТВ емисија...)
Према начину израде:
Текстуална (приручници, уџбеници, тестови)
Графичка (слика, дијаграм, графикони)
Конструктивна (учила, модели, инструменти, апарати)
Према функцији:
Основна (уџбеник, наставни филм)
Очигледна (цртежи, модели, колекције)
Помоћна (стативи, лабораторијско посуђе, разводне кутије, проводници,
хемикалије...)

- 18 -
 2. Класификација:
Разна штампана средства (уџбеници, приручници, збирка задатака, упутство за
израду лаб. вежбе, програмирани материјал)
илустративно – демонстрациона средства ( за показивање; слике, цртежи,
графикони, схеме, наставни филмови, колекције, модели)
демонстрациона наставна средства (реализовања огледа са циљем
демонстрирања појава и закона; учила, апарати, уређаји)
лабораторијска наставна средства (разни мерни инструменти, уређаји намењени
извођењу огледа, ..)
помоћна техничка опрема (пројекциони апарати, грамофон, микрофон,
звучници, извори топлоте, извори светлости, извори струје, стативи, чаше, хемикалије...а
потребни је за извођење демонстрационих огледа и лаб. вежби)

Традиционалана дидактика истиче дидактички троугао у коме су фактори наставе:

наставник, ученик и наставни садржаји.Увођењем рачунара као моћног наставног средства у
наставу, наставна техника добија на значају, а дидактички троугао је проширен у дидактички
четвороугао додавањем и нове наставне технике, односно рачунара као универзалног
наставног средства.Увођењем рачунара у наставу мења се садржај образовања. Јављају се
нови наставни предмети чији је садржај учење о рачунару (у првом циклусу основношколског
образовања и васпитања ОД ИГРАЧКЕ ДО РАЧУНАРА, у другом циклусу основношколског
образовања и васпитања ИНФОРМАТИКА И РАЧУНАРСТВО, општеобразовни предмет у
средњој школи РАЧУНАРСТВО И ИНФОРМАТИКА и низ стручних рачунарских предмета у
појединим подручјима рада).
Други тренд је све више учења помоћу рачунара. Рачунар се може продуктивно
применити у било ком предмету и било ком разреду.
Квалитетно и критичко увођење рачунара у наставу је сложен посао који захтева
темељне припреме и школе и наставника. Захтеви се односе на:
HARDWARE (набавка рачунара);
SOFTWARE (набавка образовних програма / израда алата и материјала за учење);
LIFEWARE (рачунарска и методичка обука наставника);
ORGWARE (планирање и увођење нове организације у васпитно-образовне процесе).

28. УЧЕЊЕ
(мотивација у настави, интересовање, формирање појмова, пасивно
иактивноучење,памћење и заборављање)

Учење се у психологији дефинише као прогресивно изазивање релативно трајних

промена код личности под утицајем искуства, и разликује се од промена изазваних
сазревањем. Једна од битних последица учења је социализација.
До сазнања се долази на разне начине из разних извора, од вероучитеља, путем
разговора, извршавања разноврсних задатака, а такође и сопственим посматрањем и
анализирањем стварности око себе. Отуда се може рећи да је школско учење само једна од
врста учења.
Мотивација за учење – Напредовање ученика у процесу учења зависи од његове
мотивисаности, способности, радних навика, истрајности, снаге воље и низа других особина
личности.
Мотиви за учење могу бити спољашњи и унутрашњи. Код спољашњих, онај кога
покрећу тежи остваривању неког привременог циља (да стекне неко добро, позитивну оцену,
буде похваљен, избегне казну и слично) док су унутрашњи мотиви дугорочнији, личнији и
засновани на систему одређених вредности које се јављају у души ученика. Као мотив за
- 19 -
учење градива веронауке јавила се духовна глад, боготражитељство, брига за спас своје душе,
љубав према Господу и ближњима, али и страх Господњи као почетак сваке мудрости. Поред
радозналости, најбољи подстицај за учење је спознаја несклада између онога чему дете тежи и
за шта је у одређеном тренутку способно, његових жеља и интересовања са једне стране и
субјективних и објективних могућности са друге.
Најважније је да деца осете задовољство изазвано плодосним и исцрпним опробавањем
сопствених снага у ситуацији потпуне заокупљености неким проблемом. Искуства показују да
близак рок којим се располаже да се нешто научи буди већи елан и „загрејаност“ у раду, што
чини учење успешнијим. Међутим, учење на дужи рок се позитивно одражава на дужину
памћења наученог.
Покуда и похвала утичу на мотивацију, а такође и организовање такмичења међу
ученицима.
Проблем мотивације је повезан са степеном аспирације (амбиције).
Да би своје ђаке могао на прави начин да мотивише, вероучитељ треба што боље да их
упозна.
Пасивно и активно учење – Пасивно учење се огледа у простој репродукцији онога
што вероучитељ представи у току часа, без удубљивања у суштину и размишљања о ономе
што се учи. Овај облик учења је на најнижем нивоу јер захтева најмање труда код ученика, а
самим тиме и најмање доприноси његовом напретку. За разлику од ове врсте учења, активно
учење подразумева активно размишљање о прочитаном, као и повезивање истог са раније
наученим појмовима и лекцијама. Показатељ активног учења је способност да се нешто
преприча својим речима, из свог угла гледања или повезивањем са примерима из сопственог
живота. У случају веронауке, важно је учити децу лепом понашању и правилном опхођењу
према ближњима, али ако они то знање не употребе у свакодневном животу, знање им ничему
не користи.
Памћење и заборављање – Ако је учење мењање појединца под утицајем искуства,
памћење је задржавање извршених промена, а заборављање њихово губљење.
Највеће заборављање се догађа непосредно после учења. Дужина памћења зависи од
технике којом смо се служили да нешто запамтимо и времена које нам је требало за то. Ако
градиво учимо на пасиван начин и без неке амбиције или одушевљености, ако не мислимо да
ће нам оно користити касније у животу, наше памћење истог ће бити краткорочно.
У случају веронауке деца ће најбоље запамтити опште принципе и правила ако их
вежемо за случајеве из живота, на пример, повезивањем десет Божијих заповести са њиховом
конкретном применом у животу.
Ако децу не научимо и не мотивишемо да примењују оно што су научили на часовима
веронауке, да буду хришћани у правом смислу речи, онда је час веронауке промашио своју
сврху и потпуно је бескористан.

29. ТЕШКОЋЕ У РЕАЛИЗАЦИЈИ ВЕРСКЕ НАСТАВЕ

Као и у сваком другом послу, и у занимању вероучитеља постоје одређене потешкоће.

Једна од општих потешкоћа је недухован поглед на свет који је довео до свуда присутног
алкохолизма, наркоманије, растурања породица, бежања деце од куће и многих других ствари.
Да би се ово поправило, потребно је променити однос људи према Богу, једних према другима
и однос према животној средини.
Губљење ауторитета наставника у школи – Крајем прошлог века дошло је до наглог
пропадања традиције васпитања и образовања.
Данашњи другарски однос између наставника и ученика је довео до губитка
хијерархије без које није могуће постојање било којег друштва нити система, који почиње од
породице, а завршава се државом, или почиње атомом, а завршава се космосом.

- 20 -
 Традиционални однос према учитељима као и према родитељима је пре био пун
поштовања. Сам Христос је у односу на Апостоле био Учитељ.
Искушења доба у којем живимо – Либерални однос и разне слободе су довеле до
срозавања морала које се огледа у:
- порнографизацији као одразу сексуалне револуције,
- укидању табуа на хомосексуалну интимност,
- разним полним односима, расту абортуса,
- легализацији полних изопачености.
Проблем са либертинском педагогијом је погрешно схватање слободе, који
карактерише девиза „све је дозвољено и ништа није забрањено“.

30. ВЕРСКА НАСТАВА ВАН УЧИОНИЦА

(реликвије, иконе, домаћи задатак, активност ученика)

Исто важи што и за 31. питање.

31. УЛОГА БОГОСЛУЖБЕНИХ МЕСТА У ВЕРСКОЈ НАСТАВИ

(православни храм, капела, помоћнецрквене просторије, гробља, обреди, поклоничка
путовања, вишедневна дружења деце верске наставе.
Учешће на богослужењима и узимање активног учешћа у њима, другим
активностимахаритативног и мисионарског делања)

Ако се верска настава ван учионица добро осмисли она пружа велике могућности
сазнања. Места која долазе овде у обзир су пре свега: црквене порте, храмови, манастири,
црквене сале и други помоћни црквени простори. Црквене порте су веома погодне, јер је то
простор који је углавном лепо уређен, неретко у додиру са природом, што га чини веома
пријатним за одржавање часа веронауке. У храмовима деца могу да виде разне ствари које су
спомињали на часовима, да присуствују неким богослужењима, осете миомирис тамјана,
целивају иконе, свете мошти, све у свему да осете праву атмосферу хришћанског живота.
Црквене крипте, гробљанске капеле и надгробни споменици значајних грађана датог
места могу да буду веома погодна места за одржавање верске наставе. Упознавање деце са
феноменом смрти помоћи ће им касније када се сусретну са губитком неког од блиских
чланова породице.
У новије време све је више манастира и светиња које граде помоћне објекте за пријем
неколико десетина деце, као што је случај у земљама у којима није дошло до прекида у
континуитету одржавања верске наставе, на пример – Грчка.

32. ОЦЕЊИВАЊЕ УЧЕНИКА

У општем педагошком принципу оцењивање се квалификује као „поступак којим се на

утврђен начин прати васпитно-образовни развој ученика и одређује ниво који је он са тим у
вези постигао“. Треба имати у виду да оцена има своју административну, информативну,
мотивациону, друштвену и квалификациону функцију. Она изражава суд проценитеља
(вероучитеља) о напредовању и достигнућу ученика у његовом верском расту, потом
обавештава друге, попут васпитача или родитеља, о постигнутом успеху и служи као основа за
прелазак ученика у наредни разред или степен образовања.
Врсте оцена – Постоји више начина оцењивања: нумеричко, описно и словно.
Нумеричко може да се креће од скале од 1 до 5 (у основним и средњим школама), или од 5 до
10 (у факултативном начину оцењивања). У богословијама се оно креће од 2 до 5, јер се двојка
- 21 -
сматра за негативну оцену. Када је у питању верска настава у државним школама, као изборни
предмет, оцењивање се у њој врши у описном облику: истиче се, добар, задовољава и не
истиче се. Описно оцењивање је најмање заступљено. Сумарно оцењивање се спроводи на
крају полугодишта или школске године и оно представља општи утисак који је ученик оставио
током целе године.
Позитивна страна оцењивања је у томе што она мотивише вредне ученике да наставе
са својим трудом, а лење, опет, да опомене да не иду добрим путем. Оно доприноси
прихватању ученика у његовој средини као способног члана заједнице.
Неке од негативних страна оцењивања су следеће:
- оцењивање се своди на проверавање чињеница, а запоставља се систем целосног
образовања и васпитања, а тиме и његове целовите црквености,
- класичним начином испитивања подстичу се стресне ситуације код ученика,
- ученик бива награђен за безначајне чињенице које брзо заборавља,
- ученик се навикава да само репродукује оно што чује од професора, а не да износи
своје мишљење на неку тему,
- често одговорнији ученици из страха од неуспеха прибегавају разним обманама, а
успешна обмана носи вишеструке последице.

33. МЕТОДИКА ВЕРСКЕ НАСТАВЕ У ОДНОСУ НА ДРУГЕ

ШКОЛСКЕ ПРЕДМЕТЕ
(смисао корелације, садржај, начин успостављања корелације, посебно српског језика)

Највећа замерка савременом школском систему је то што су предмети међусобно

изоловани и неповезани. Насупрот томе, корелација тежи да градива из различитих предмета
повеже и учини их корисним. Сматра се да веронаука, ако се ваљано проучава, може да
повеже сазнања из различитих предмета и да им нов, дубљи и продуховљени смисао.
У верској настави треба да је заступљена корелативна интерпретација верског
предања и савременог искуства живота. Осим тога, корелацију треба остваривати и између
онога што се учи, што је учено као и знања стицаног у школи са знањем стеченим ван ње.

34. МЕТОДИКА ВЕРСКЕ НАСТАВЕ У ОДНОСУ НА ЗНАЊЕ, СПОСОБНОСТ,

ВЕШТИНЕ И НАВИКЕ

Методика се у настави често доводила у непосредни однос са знањем, па и

способношћу и понекад са вештином и навикама, потребно је расветлити стварну блискост,
али и битне разлике. Условљеност њиховог односа је површна, јер кад се дубље уђе у суштину
појмова и њиховог првоважећег значаја, онда се види њихова сложеност и хетерогеност, од
самог израза, етимолошког порекла, приступа, евхаристијске намене, историјске димензије, па
до крајњег циља и смисла њене улоге и задатка.
Сложеност верске наставе се поједностављује када је у питању њена систематичност
кроз школски систем и законитости које владају у дидактичким начелима. Изворна катихетска
настава има опрезан став према овим особинама заснованим на њеном историјском искуству.
Разлог томе је што су знањекоје се увећавало и било себи довољно, самоуверено,
самодовољно, а уз знање способност, па вештине и навике избледеле у унификацији времена,
више личили на манипулације система и поредака, јер су одударали од добра, лепоте, истине и
побожности.
Познато је да је средњи век осећао „теолошку тескобу“ која је ескалирала у 19. веку, у
коме је у идеалистичкој философији знање схватано као поредак – хармонизам, који је био
претежно естетског, моралног и хуманистичког оквира. Нешто касније, овај појам је схватан

- 22 -
као припрема за живот из које се изродио процес стицања знања, вештина и навика, као и
формирања погледа на свет и психофизичког развоја појединца и заједнице.
Тако се знање са осталим чиниоцима означавало систем научно проверених, логички
повезаних чињеница и генерализовања о природи и друштву и усвајао (судови, појмови,
закључци, дефиниције, упоређивања…).
Нивои знања:
Најнижа врста знања – присећање које значи „дозивање“ сазнања задржаних у свести
(овлаш).
Препознавање – када ученик препознаје садржај и зна којој области припада, али се
попут јеванђелског пшеничног зрна палог у трње, када израсте, брзо осуши.
Репродукција – способност да се реконструишу неки садржаји, појмови из црквене
праксе, библијских прича и догађаја онако како су првобитно ушли у искуство нашег духовног
живота. Иако их карактерише прецизна и вербална репродукција, таква знања су лепа, али не
увек поуздана, јер слика из нашег раног религиозног живота није увек поуздана и квалитетна,
а и реална у нашој будућности. Ап. Павле: „Као дете, мишљах и размишљах, а када порастох,
одбацих детињство…“ (1Кор. 13, 11). ПОСЛЕДИЦЕ су да ученик верске наставе зна правила
оквире, али их не примењује.
Применљиво – оперативно– знање које се користи у датим моментима за примену
метода, правила, закона, принципа, и по свом садржају. Савремене методске јединице
нарочито истичу њихову применљивост, јер се у томе вреднује успешност нашег теоретисања
као повратне информације, претаче се у практичност.
Стваралачко знање – највиши ниво знања, јер га карактерише принцип до кога је
ученик верске наставе дошао, па га успешно примењује у другим областима (корелација,
трансформација знања), што на основу утврђеног ствара нови вид знања и гради нове видике.
Када се говори о способнистиличности и њеном значају мора се имати на уму
позитивна њена страна, а потом и питање, да ли је она урођена или социјална?
Научници су сматрали да способност ка напредовању предодређена генетиком, али
имамо примере где браћа и сестре који живе у истој кући под истим условима да су потпуно
различити у одређеним областима. Савремени научници као основну способност сматрају
интелигенцију, али и ту нису сложни.
Интелектуалне способности су врло важне за развој личности, јер служе развијању и
утемељењу осталих способности. Разлика је у томе да верска настава одбацује мишљење као
способност и интелигенцију једино на подручју рација, а не осећања и осталих чулних
чинилаца. Друго, пракса показује понекад и супротно, а то је да ученик мањих способности, а
уз добре вероучитеље и са много личног труда, постигне далеко више од талентованог
ученика, јер се више трудио. „Потенцијал ће остати само потенција, ако се не увежба.“
Вештина схватања у верској настави има значење увежбаности одређених добрих
радњи које омогућују наставнику и његовом ученику ефикасност у одређеним задацима, као
што су вештина писања, читања, богослужбено учешће, беседа, певање, комуникација у
социјалном животу... Она је првенствено научна дисциплина да се лакше и тачније дође до
решења одређених задатака.
Развијање вештине пролази кроз процес увежбавања и одбацивања сувишних покрета и
израза, али које никад не сме да искључује осећај свести и одговорности. У почетку се улажу
велики мисаони и физички напори, да би се касније у поодмаклој фази смањивали, а радње се
вршиле лако и прецизно.
Постижу се већи ефекти и резултати са лакоћом и увиђањем, а не покушајима и
грешкама. За вероучитеља открива низ погодности око „утрошка времена“ и ефикасности.
Зато је важно за њега да долази увек припремљен за предстојећи час, чиме ствара сигурност
пред претпостављенима, самим собом и пред ученицима.
Навике у свакодневном животу обухватају радње које се догађају по неком
мотористичком принципу, а условљен је начином покрета (крстити се, метанисати) или

- 23 -
понашања (умивањем, прањем зуба, правилним држањем на богослужењима), али их такође
треба схватити као дубоко вољне радње које су под контролом свести.
Навике се зову из простог разлога што се обављају понављањем одређених
сврсисходних радњи. За разлику од врло ружних и погрдних навика, постоје навике које
прерастају у отмену сложеност и интегришу се у навике вишег реда, попут достојанства,
одмерених манира, редовног одласка на богослужења, извршавања свих врста поверења и
задатака који се задају и др. Циљ је стварање радних навика и оних које ће уводити ученике у
хигијенско – здравствени начин живота или културно – образовни систем, уколико су оне
важније у духовном животу. Што је човек млађи лакше их прихвата и примењује, погрешно
устаљене навике се тешко мењају што је посведочено у народним обичајима који могу бити
веома литургијски, до оних штетних за које се не може рећи ни да су пагански.
Код ученика верске наставе треба утемељити навику молитве и свакодневног учења,
као и радне активности, осећај бриге за своју околину… јер га те новине касније ослобађају
размишљања да ли треба или не нешто касније у животу чинити. Наиме, касније се тај осећај
јавља као неопходност, као нешто што се подразумева.

- 24 -