Plod

Slušajte harmoniju reke i razmišljajte.

Svako se danas naziva umetnikom. Fotografi, pisci, muzičari, slikari. Svako danas čini i jeste ono što želi, a
ne što mu je omogućeno.
Ovim slovima kritikujem one koji forsiraju lepotu, koji krive um, koji ne cene čoveka. Kritikujem ih zato
što sam slabiji i zato što ih ne mogu sprečiti u tome. Kritikujem ih zato što sam tužan i usamljen u ovome.
Svojim rođenjem čovek se rodi materijalno i duhovno. To duhovno nam bira životni put. Neko je rođen za
umetnost. Data mu je radost, koja vodi do otkrića, koje vodi do izuma, takozvanog finalnog ploda naše
mašte. Umetnost je, jenostavno, stvaranje ni iz čega, kreiranje u bukvalnom pogledu. Kruže priče da su
ljudi u tim krugovima zatvoreni i tihi, egocentrični i narcisoidni, samoljubivi. Žao mi je što se tako misli,
jer su to ljudi koji gaje jake emocije prema sebi i svemu, svom i tuđem duhu, telu, umu. Ali umetnost ne
proizlazi iz tih stvari. Umetnik nije to. Umetnik je medijum prirode i tvorca. Umetnost je slušati šta nam
ta dva ’’božanstva’’ govore. Umetnik ne stvara, samo prevodi. Boje su uvek postajale u našim očima.
Dvanaest tonova je uvek bilo prisutno oko nas, stvoreni smo iz istih. Ta ’’božanstva’’ nam govore, a
umetnici, slušaju i prevode.
Dakle, za ulazak u svet umetnosti nije potreban talenat, već nešto drugo. Nešto što se ugravira u dušu
umetnika pri začetku. Makro-razum. Velika moć. Razumevanje samopostojanja i univerzuma.
Jednostavno, umetnost. Biće mi drago ako me oni koji sebe nazivaju umetnicima razumeju i shvate da se
bave drugim zanatom, više praktičnim, ili pak skroz nepraktičnim. Sve samo ne umetnost. Biće mi drago
ako se svi koji mogu biti vesnici ’’božanstva’’ probude, zažmure i krenu da slušaju. Samo slušaju. Slušaju
njih. Mrdanje drveća. Pesmu tišine na kraju sveta. Biće mi drago ako otkriju ko su oni, šta su i šta umeju.
Samo je potrebno da slušaju i vole. Ne sebe, već drugog.

Janko Džambas