ТМ Г. XXXIII Бр. 2 Стр. 423 - 442 Ниш април - јун 2009.

UDK 338.45.01 + 330.342 330.341.426

Оригинални научни рад Милорад Божић
Примљено: 28.3.2009. Правни факултет
Ниш

ДЕИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈА ЗЕМАЉА У ТРАНЗИЦИЈИ

И ЊЕНЕ ЕКОНОМСКЕ ПОСЛЕДИЦЕ ∗

Резиме
Бивше социјалистичке земље, од свог настанка па све до краја 80-тих го-
дина, развоју индустрије су поклањале посебну пажњу. Она је била водећа при-
вредна делатност у структури привреде и опредељујуће је утицала на све токове
у њиховој привреди. Уласком у процес транзиције, индустрија ових земаља су-
чељава се са бројним проблемима, који доводе до драстичног пада индустријске
производње са бројним економским и социјалним последицама, гашења произ-
водње у неким њеним гранама и бројним индустријским предузећима. Тиме,
практично, долази до деиндустријализације ових земаља. Аутор се у раду зала-
же за наставак развоја индустрије у овим земљама, наравно, респектујући про-
мењене услове у њима и на глобалном плану. Сматра да без индустрије ове зе-
мље би остале економски неразвијене и зависне од индустријски развијеног де-
ла света. Нови приступ (и политика) развоја индустрије треба да се ослања на
сарадњу и привлачење капитала транснационалних компанија које данас доми-
нирају у индустрији у свету; да подстиче развој домаћих индустријских предузе-
ћа коришћењем расположивих ресурса за индустријски развој и развој разновр-
сних облика производне и друге сарадње са индустријама и индустријским пре-
дузећима у свету.
Kључне речи: индустрија, деиндустријализација, транзиција, тржишна
привреда, привредни развој, глобална економија

bomil@prafak.ni.ac.yu
∗
Рад са пројекта Култура мира, идентитети и медђуетнички односи у Србији и
на Балкану у процесу евроинтеграције (149014Д), који реализује Филозофски
факултет Универзитета у Нишу, а финансира Министарство за науку и техноло-
шки развој Републике Србије.
424

Увод
Промене у економијама бивших социјалистичких земаља
транзиционог карактера, посебан утицај имале су на идустрију тих
земаља која је била водећа делатност у њиховим дотадашњим при-
вредном развоју. Оне су видљиве и препознатљиве у динамици ње-
ног раста, учешћу у структури привреде, запослености радне снаге,
спољној трговини и др. Нажалост, у свима њима индустрија бележи
негативне трендове – нарочито у почетним годинама спровођења
транзиције. Ти и такви трендови опредељујуће су утицали на укупно
стање економија те групе земаља, најчешће, условљавајући бројне
негативне економске и социјалне последице.
Променама у привредном систему и економској политици зе-
маља у транзицији, створени су нови привредносистемски амбијент
и нови економскополитички услови примеренији тржишном начину
привређивања. Они су подразумевали другачије услове развоја инду-
стрије и промену њеног места у укупном привредном развоју. Сма-
њење, па и често, изостајање заштитничке улоге државе у односу на
индустрију, приватизација индустријских предузећа, либерализација
спољне трговине, долазак страног капитала и транснационалних
компанија, створили су посве нове услове и методе и део су нове по-
литике развоја индустрије. На тај начин се битно мења и њена пози-
ција у привредном развоју ових земаља. У том "новом амбијенту и у
новој позицији", од ње се тражи да у релативно кратком временском
периоду прихвати правила игре која са собом носи процес глобали-
зације светске економије.
Задатак овога прилога јесте да истражи и укаже на утицај про-
цеса транзиције на индустрију; на њен измењени положај у укупном
привредном развоју ових земаља у промењеним условима, као и да
означи нове правце развоја индустрије у тим условима после очигле-
дног процеса деиндустријализације.

Индустрија: развој и место у структури социјалистичких привреда

Током XIX и у XX веку развој индустрије и индустријализаци-
ја као метод привредног развоја, обележиле су развој привреде у ве-
ћем делу света. Оне су одлучујуће утицале на процес приврденог
развоја – њену динамику и структуру. Захваљујући њима дошло је
до убрзања процеса развоја светске привреде, диверзификације њене
производне структуре, ширења машинског начина рада, повећања
продуктивности рада, смањења зависности производње од приро-
дних услова и фактора. Али, на другој страни, њен раст и развој, ко-
ји је најраније започео у Западној Европи и Северној Америци, усло-
вио је бројне противуречности у друштвеним односима, стварајући
проблеме у односима човека и друштва и њих према природи (еко-
 425

лошке проблеме). То условљава да у процесу њеног развоја и шире-

ња, стоји потреба сталног истраживања и преиспитивања развојних
токова како би се њима управљало с циљем обезбеђења друштвено
оптималних учинака у њеном развоју.
После Другог светског рата процес ширења индустрије у свет-
ским размерама, захвата и социјалистичке земље, у то време, већи
број земаља које почињу са развојем нових социјалистичких друшт-
вених односа.1 Те земље почеле су убрзани развој и модер-низацију
своје привреде коришћењем метода индустријализације, тзв. соција-
листичког метода индустријализације.2 Применом тога метода у ос-
нови требало је остварити два циља: убрзати привредни развој –
углавном новим инвестицијама у индустрију; и променити привре-
дну структуру повећањем удела индустрије у њој. То је и остварено,
мање више у свим социјалистичким земљама.

Табела 1 Темпо раста индустријске производње у свету и

најважнијим групама земаља – просечне годишње стопе раста
Социјалистичке Развијене Земље у
Период Свет
земље капиталистичке земље развоју
1961-1985 5,1 6,9 3,9 4,6
1971-1985 4,2 6,6 2,7 3,1
1981-1985 3,2 5,5 1,8 - 0,5
Извор: Вукмирица Вујо, Капитал и социјализам, Научна књига, Београд, 1988. стр. 58.

Као што се из података види најдинамичнији раст индустрије

у свим овим периодима имале су социјалистичке земље.3 Адекватно
1
Овде за тренутак занемарујемо чињеницу да је пракса развоја индустрије у ус-
ловима социјалистичких односа започета у СССР-у после Октобарске револуци-
је планом индустријализације и електрификације. Додуше та пракса ће имати
велики утицај на метод и садржај индустријализације у каснијим периодима и
то како у СССР-у тако и у другим социјалистичким земљама.
2
Стартна основа у развоју привреде ове групе земаља била је врло ниска. Низак
ниво ГДП (у апсолутном износу и per capita), неповољна привредна структура –
у којој је доминирала пољопривреда са ниским степеном технолошког развоја,
као и неразвијеност нових привредносистемских институција, оскудност капи-
тала, недостатак стручне радне снаге и др., захтевали су радикалније мере и по-
тезе у развојној политици како би се у што краћем времену превазишло наслеђе-
но стање у привреди. Излаз је нађен у прихватању социјалистичког метода ин-
дустријализације чији је садржај био у приоритетном развоју производње сред-
става за производњу, али који је подразумевао далеко већа инвестициона улага-
ња и релативно дужи временски период њиховог активирања.
3
Међу социјалистичким земљама и Југославија је имала врло брз развој инду-
стрије у периоду педесетих до краја седамдесетих година прошлог века. Про-
сечна стопа раста бруто друштвеног производа у периоду 1952-1964. године из-
426

томе, имамо и повећање учешћа те групе земаља у светској инду-

стријској производњи са око 20% 1950. године на преко 40% 1985.
године.4 Такав развој индустрије утицао је на промене привредне
структуре тих земаља појединачно у правцу да индустрија постаје
водећа делатност у њој, потискујући дотада пољопривреду као воде-
ћу делатност. У индустријски развијеним земљама учешће индустри-
је у структури привреде стабилизовано је на нешто мање од једне
трећине (у периоду 1980 – 1983. године 32,5% а у периоду 1988 –
1991. године 33,0%), са тенденцијом смањења удела пољопривреде
(од 11,5% педесетих на 6% на почетку деведесетих година), уз еви-
дентан раст услуга у тој структури. Код социјалистичких земаља у
другој половини прошлога века учешће индустрије у структури при-
вреде било је далеко веће, код појединих земаља кретало се и близу
60%.5 Тако високо учешће резултат је развоја индустрије, али и не-
развијености осталих привредних делатности – нарочито сектора ус-
луга. До промена у томе, у правцу стварања избалансиране привре-
дне структуре – примерене тржишној привреди, доћи ће у процесу
њихове транзиције деведесетих година прошлог и у првој деценији
овога века.
Спровођење социјалистичке индустријализације, углавном се
заснивало на домаћој акумулацији и изворима инвестиција.6 Кори-
шћење иностраних извора инвестиција у то време углавном није би-
ло могуће због политичких односа у свету (хладноратовска подела
света на Исток и Запад), али и због карактера привредног система и
економске политике које су ове земље развијале у којима је је разви-
јан аутархичан тип привреде у коме су се међународни трговински

носила је 8,6% (индустријске производње 12,7/% а пољопривредне 4,5%); а у пе-

риоду 1964-1978. године, стопа раста бруто друштвеног производа била је 5,6%
(индустријске производње 7,1% и пољопривредне производње 1,7%). Извор:
Статистички годишњак Југославије за 1981. годину, стр. 24.
4
Извор: Вукмирица Вујо, ибид., стр. 85.
5
Тако, на пример, учешће пољопривреде и шумарства у националном дохотку Бу-
гарске 1939. године износило је 65% а индустрије свега 15%. У Румунији је тај од-
нос био: 35% индустрија и грађевинарство и око 40% пољопривреда и шумар-
ство. У Југославији имамо сличну ситуацију: учешће индустрије, грађевинарства
и занатства 1939. године у националном дохотку износило је 29,7%, а пољоприв-
реде и шумарства 51,0%. Извор: Чобељић Никола, Привреда Југославије, књига
прва, Савремена администрација, Београд, 1978. године, стр. 23.
6
Социјалистичке земље биле су инвеестиционо врло активне. Удео бруто инве-
стиција у друштвеном производу, у периоду 1960-1968. године, износио је у: Бу-
гарској 29,0%, Чехословачкој 26,5%, Источној Немачкој 22,0%, Мађарској
33,0%, Пољској 26,0%, Румунији 34,8%, Совјетском Савезу 23,7% и Југославији
28,9%. А у капиталистичким земљама у: Аустрији 25,0%, Белгији 21,0%, Фран-
цуској 23,0%, Грчкој 23,5%, Италији 21,0%, Западној Немачкој 25,0%, Турској
16,0% и Шведској 24,0%. Очигледна је предност на страни социјалистичких зе-
маља. Извор: Чобељић Никола, ибид, стр. 254.
 427

односи између ових земаља сводили на међусобну економску сара-

дњу и трговину (најчешће у оквиру СЕВ-а). У таквим условима по-
већање инвестиција вршено је применом других механизама и ин-
струмената: прерасподелом друштвеног производа у корист инвести-
ција на штету текуће потрошње, маказама цена између пољопривре-
дних и индустријслих производа, инструментима спољнотрговинске
заштите и сл. Механизам државног управљања инвестицијама за ос-
нову је имао висок степен њихове концентрације и центализације
путем система државних инвестиционих фондова. Инвестирало се на
бази државних привредних планова уз пуно поштовање развојних
приоритета (индустрије). Развојни ефекти инвестиционих улагања у
индустрију остваривани су, пре свега, задовољавањем растуће тра-
жње за њеним производима. Раст те тражње подупрт је чињеницом
да је постојала "глад за индустријским производима на домаћем тр-
жишту." У условима непостојања иностране конкуренције, домаћа
индустрија је могла без проблема да пласира своју растућу произво-
дњу на домаће тржиште. Притом се није морало много водити рачу-
на о конкурентности те производње јер је она била и заштићена од
иностране конкуренције високим царинама и административним ог-
раничењима. Тиме су практично створени услови да се индустрија у
овим земљама развија у специфичним условима који су јој краткоро-
чно обезбеђивали просперитет, али не и дугорочну перспективу.
У оквирима привредног система у којима је индустрија разви-
јана, економска ефикасност инвестиционих улагања у овим земљама
је била ниска. То се посебно односи на продуктивност фактора про-
изводње који су коришћени.

Табела 2 Годишње стопе раста

Укупна продуктивност
Производња Капитал Рад
фактора
СССР:
1950-1960 6,1 8,8 2,4 1,7
1962-1970 5,4 8,4 1,8 1,7
Јапан:
1955 -1968 10,1 10,5 1,9 5,5
Италија:
1950-1962 6,0 3,5 1,3 4,3
Извор: S. M. Cohn, The Sovietih Path to Economic Growth: Comparative Analysis,
Review of Enconomic and Wealth, 1976., pp. 49-60; према: Бранко Хорват, Полити-
чка економија социјализма, превод са енглеског, Глобус, Загреб, 1982, стр. 476.

Очигледно да је раст производње у социјалистичким земљама

(репрезентованих у овом случају са СССР-ом, у којима је ситуација
била готово идентична); био условљен високим растом капитала и
428

растом запослености радне снаге (великим инвестицијама које су

имале наглашени демографски карактер). Такав начин коришћења
фактора производње имало је екстензиван карактер, што је и развој
привреде учинило крајње екстензивним. То је утицало да остварива-
на продуктивност фактора производње буде релативно ниска. Као
што подаци показују, она је била више него двоструко нижа у одно-
су на две изабране земље (Јапан и Италију), које су се развијале у тр-
жишним условима привређивања. Са таквом ефикасношћу основних
фактора производње, конкурентност индустрије и привреде у целини
социјалистичких земаља далеко је заостајала за конкурентношћу у
тим областима земаља са тржишним системом привређивања.

Преломне осамдесете – увод у кризу

Макар и површна анализа привредних кретања социјалисти-
чких земљаља у периоду од Другог светског рата до почетка осамде-
сетих година, показује да су те земље забележиле убрзани привредни
раст и развој. Он се огледа у расту друштвеног производа – апсолу-
тно и per capita, расту запослености радне снаге и промени економ-
ске структуре становништва, расту животног стандардa, обиму
спољнотрговинске размене, технолошком развоју и другим параме-
трима. Основни утицај и тон том развоју даје индустријализација,
односно убрзани развој индустрије у овим земљама. Крајем овог пе-
риода она је водећа привредна делатност у свим социјалистичким
земљама: има релативно највеће учешће у структури њихове привре-
де, највеће учешће у структури запослене радне снаге, доминантно
опредељује квантитет и квалитет њихове спољнотрговине размене
итд. "Текући проблеми и тешкоће" који су се јављали сматрани су
проблемима који се могу превазићи "ситним реформским променама
у привредном систему и економској политици" или су били резултат
"субјективних слабости".
Почетком осамдесетих година готово све социјалистичке зе-
мље бележе успоравање динамике привредног раста и развоја, у че-
му предњачи индустрија као у то време најразвијенија привредна де-
латност. Стопе раста ГДП у периоду 1980 – 1989. године видно су
смањене и износиле су у земљама Централне и Источне Европе: Че-
хословачкој 1,8%, Естонији 3,2%, Мађарској 1,7%, Летонији 4,2%,
Литванији 4,9% Пољској 1,1%, Словачкој 1,8% и Словенији 0,1%.7
Сличан тренд имамо и у другим социјалистичким земљама (период
1980 – 1990): Албанији 1,5%, Бугарској 3,4%, Молдавији 2,8%, Ру-
7
Извор података: Janos Kornai, Велика трансформација Централно-Источне Ев-
ропе: успон и пад – прво објављивање, Montenegrin Journal of Economics, Vol. II,
Nо. 4, Подгорица, 2006. стр. 27.
 429

мунији 1,3%. 8 Готово исти тренд бележе и СССР, где је стопа раста
ГДП била само 2,0% и Југославија 1,2% (период 1980 – 1985).9 Нас-
прам ових земаља, капиталистичке- индустријски развијене земље
Европе и Америке, осамдесетих година настављају стабилан и кон-
тинурани раст и развој.10 Синтетички израз свега тога имамо у раз-
ликама у величини ГДП per capita посматрано по најважнијим гру-
пама земаља у свету.

Табела 3. Бруто домаћи производ per capita

по најважнијим групама земаља – у USA $
1980 1990 2000 2005
Свет 2.664 4.166 5.173 6.827
Индустријски развијене земље 9.914 19.701 26.096 34.314
Земље у развоју 791 937 1.374 1.912
Земље у транзицији 3.263 2.716 1.316 3605
Извор: UNCTAD, Handbook of Statistics 2006, pp. 435-441

Наспрам света, индустријски развијених земаља и земаља у

развоју које 80-тих и 90-тих година бележе континурани привредни
развој, адекватно томе и раст ГДП per capita, земље у транзицији
имају посве другачије трендове у тим показатељима. Негативни
трендови у привредном развоју 80-тих година условили су смањење
ГДП per capita у земљама у транзицији, што је било само увод у још
веће смањење до кога ће доћи у задњој деценији прошлога века.
Очигледно да је та деценија у земљама у транзицији не само децени-
ја великих друштвених и економских промена, већ и деценија еко-
номске кризе и привредног назадовања. До економског опоравка до-
ћи ће тек почетком 2000-тих година захваљујући, пре свега, економ-
ском опоравку Русије, али и других источноевропских земаља. То
илуструје и достигнути ниво ГДП per capita који је коначно према-
шио ниво из 1980. године, али још увек далеко заостаје за светским
просеком и нивоом који имају индустријски рзавијене земље.
Социјалистичке земље осамдесетих година први пут се озбиљ-
није сусрећу са проблемима инфлације, неликвидношћу, задужено-
сти у иностранству, структурним проблемима у привреди, дефици-

8
Извор података: Светска Банка, World Development Indicator 2004, pp. 182-184.
Интересантно да у том периоду брзу експанзију своје привреде почиње Кина. У
периоду 1980-1990. године, просечна годишња стопа раста њеног ГДП износила
је 10,3%, а ГДП индустрије 11,1%.
9
Јоксимовић Љубинка, Савремени привредни системи, централно-планске при-
вреде у транзицији, Економски факултет, Београд, 1991, стр. 168.
10
Извор: ибид, стр. 168.
430

тима у потрошњи и у односима са иностранством. Потреба и поку-

шаји да више излазе на светско тржиште открива да су у многим сек-
торима привреде неконкурентне у односу на земље из индустријски
развијеног дела света. Анализа економије њихових предузећа (посе-
бно индустријских), открива велике вишкове радне снаге у њима ко-
ји су настали као резултат политике и система запошљавања.11 Поја-
ва незапосленосети радне снаге, пад реалних плата и пад животног
стандарда постају реалност. Изражени економски проблеми у соци-
јалистичким земаљама у другој половини 80-тих година, снажно ће
утицати и на откривање и заоштравање њихових унутрашњих поли-
тичких проблема.12 Спољни политички, па и економски, чиниоци у
тим слабостима и проблемима видеће шансу да подупру рушење
душтвеног система који им је био "супротна" страна у односима Ис-
ток – Запад, који су оптерећивали свет у целом периоду после Дру-
гог светског рата. Финале свега је рушење Белинског зида октобра
1989. године. Тај догађај се симболично узима као крај етатистичког
социјалистичког друшрвеног (и економског) система који је развијан
у социјалистичким земљама Источне и Централне Европе, и као по-
четак једне нове фазе у процесу друштвеног развоја ових земаља –
фазе транзиције.

Почетак и ток транзиције – судбина индустрије

Уласком у процес транзиције, у бившим социјалистичким зем-
љама отварају се бројни процеси и дешавају друштвене и економске
промене који, заједно, имају велики утицај на економска кретања и
стање економија тих земаља. Процесом транзиције било је потребно
целокупну друштвену организацију и амбијент прилагодити демо-
кратским друштвеним системима и тржишној привреди. Из економ-
ског угла најзначајније промене које је требало извршити су: проме-
нити својинске односе (најпре скинути ограничења која су у ранијем
систему постојала за приватну својину и створити услове да она по-
стане владајући облик); извршити приватизацију државних (у Југо-
славији друштвених) предузећа, променити организациону структу-
ру привреде и прилагодити је тржишној привреди, развити тржишне
институције и омогућити њихово деловање, обезбедити нове еко-
номске функције државе у складу са улогом коју она има у систему
тржишне привреде, обезбедити макроекономску стабилност у зе-
мљи, либерализовати економске односе са иностранством како би се
11
Детаљније: М. Божић и С. Голубовић, Незапосленост радне снаге у Србији
као развојни проблем, Теме, 32, 4, Ниш, 2008, стр. 881-900.
12
Види: Божић Милорад, Економска политика, треће издање, Бонафидес, Ниш,
2002, стр. 61-109.
 431

екстерни ефекти тих односа више користили за решавање текућих и

развојних проблема ових земаља, и др. Очигледно да се ради о врло
крупним променама које је требало спровести у релативно кратком
временском периоду, у коме се је морало ослободити старих привре-
дносистемских решења па и схватања о економији и начину њеног
функционисања. Економија ових земаља није била у стању да те
промене безболно прихвати, те су се оне негативно одразиле на ње-
но пословање и развој 90-тих година. Док су индустријски развијене
земље, па и земље у развоју и друге групе земаља, остваривале раст
својих економија, земље у транзицији целу деценију, у периоду 1990
– 2000. године, бележе негативне стопе. Са становишта времена у
коме се привредни развој одвија, за земље у транзицији, то значи гу-
бљење читаве једне деценије, односно временски, за најмање толико,
заостајање за другим деловима света. До преокрета у том правцу до-
ћи ће тек на самом почетку XXI века, када њихове стопе привредног
раста постају позитивне.

Табела 4. Стопе раста светске привреде у периоду 1990-2004. године

1990-
1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004
2000
Свет 2,3 2,2 3,0 4,0 1,4 1,7 2,6 3,8
Индустријски
2,4 2,5 2,9 3,5 1,0 1,2 2,0 3,2
развијене земље
- Јапан 1,4 -1,1 0,1 2,8 0,4 -0,3 2,5 4,3
- УСА 3,5 4,2 4,4 3,7 0,5 2,2 3,1 4,0
- ЕУ 2,1 2,9 2,9 3,6 1,7 1,0 0,7 2,0
Земље у транзицији -2,5 -0,8 3,6 6,8 4,5 3,9 5,9 5,9
Земље у развоју 4,9 1,3 3,6 5,6 2,4 3,5 4,5 5,8
Земље у разв. без Кине 4,1 0,3 3,0 5,1 1,5 2,6 3,6 5,2
Извор: UNCTAD, Trade and Development Report 2004, p. 4

Када је реч о индустрији земаља у транзицији, на самом поче-

тку транзиционог процеса она бива изложена једној врсти шока чија
садржина је у наглим променама њених дотадашњих услова посло-
вања и развоја. Најпре, она губи домаће тржиште као свој ослонац.
До тог губитка долази најпре смањењем тражње на њему за инду-
стријским производима због опадања привредне активности и, схо-
дно томе, реалног смањења свих видова потрошње. Затим, брзом ли-
берализацијом трговине са светом – на основу препоруке овим зе-
мљама од стране међународних институција ("вашингтонског кон-
сензуса"), домаћа индустрија у овим земљама на домаћем тржишту
добија конкуренцију, пре свега, транснационалних компанија које су
у технолошком и другим видовима конкурентности биле у супериор-
432

нијем положају.13 Следеће, индустрија ових земаља је остала без др-

жавне потпоре коју је имала у ранијем систему, посебно оне која се
тицала субвенционирања и, на друге начине, помагања њеног извоза.
Буџетски дефицити, повећање социјалних издатака и смањење по-
трошње - генерално, довело је државу у ситуацију да одрекне или
смањи мере помоћи индустрији. Додуше, не само то, не ретко сма-
трало се да индустрија, индустријска предузећа, пре свега, треба са-
ма да се изборе за свој положај како на домаћем тржишту тако и у
извозу. Уосталом, "прешли смо да послујемо по систему тржишне
привреде – па ко преживи", сматрали су заговорници тога концепта
који су често седели у министарствима влада тих држава!14
Са почетком транзиције почиње велики процес реструктури-
рања домаће индустрије у чијем средишту су се нашла индустријска
предузећа, од којих су многа била понос и симбол индустријске мо-
ћи и развоја бивших социјалистичких земаља. Требало је у релати-
вно кратком временском периоду покренути (прихватити од стране
државе дефинисан) процес приватизације, рестуктуирати произво-
дњу према захтевима тржишта и новим условима пословања, избо-
рити се са недаћама текуће економске нестабилности (нарочтио са
инфлацијом и често недореченим мерама економске политике); из-
вршити бројне организационе промене, прихватити нова правила по-
нашања. Уз све то, требало је обезбедити нормалан ток пословне и
развојне активности који би их учинио тржишно профитабилним и
развојно перспективним. Међутим, тај проце и те актиности нису
ишли ни мало лако и једноставно: већ на самом почетку, испостави-
ло се да индустријска предузећа имају вишак радне снаге који су,
као наслеђе прошлости, морала да решавају;15 у условима макроеко-
13
На проблем нерегулисане и пребрзе либерализације спољне трговине у земља-
ма у транзицији, скрећу пажњу и Joseph E. Styiglitz i Andrew Charlton у својој
студији Fair Trade for All – How Trade can Promote Development (Oxford University
Press, Oxford, 2005). Не спорећи значај спољне трговине (њене либерализације),
за њихов привредни развој, они наглашавају да она, сама по себи, није довољна
и развојно ефикасна. Поред те либерализације потребне су и друге развојне ме-
ре, које би биле комбиноване са њом, у супротном, она сама ако се примењује
повећава незапосленост и негативно утиче на ефикасност у коришћењу развој-
них фактора.
14
Звнична светска статистика 90-тих година бележи повећање стопе раста изво-
за и увоза земаља у транзицији. Извоза: од 2,2% у периоду 198-1990, на 8,2% у
периоду 1990-2000, односно 9,4% у периоду 2000-2002. године и увоза: од 2,7%
у првом, на 8,4% у другом до 12,9% у трећем. Овакав раст спољне трговине зе-
маља у транзицији може се тумачити као резултат њиховог отварања према све-
ту, без обзира на све проблеме са којима су се оне сусретале у том периоду. Из-
вор: UNCTAD, Handbook of Statistics 2003, pp. 16-17.
15
Индустрија транзиционих земаља, као својеврсно наслеђе прошлости, имала
је вишак радне снаге који је последица непродуктивног запошљавања у систему
 433

номске нестабилности амбијент за пословање је био врло лош и у

њему је било тешко остварити позитивне резултате пословања (иска-
зивање губитака у пословању индустријскиих предузећа у тим годи-
нама и њихово гомилање) били су готово редовна појава;16 покрену-
ти проццес њихове приватизације ретко да је био економски и вре-
менски ефикасан и често од њих није учинио да постану предузећа
по мери тржишне привреде;17 велики број индустријских предузећа
изгубио је атрактивност за нова улагања, како домаћег приватног та-
ко и страног капитала.
Крајњи резултат свих тих процеса и проблема у индустрији зе-
маља у транзицији јесте смањење њихове индустријске производње
које временски траје, мање више - различито од једне до друге зе-
мље, више од једне деценије. Последице тога су видљиве, било да се
ради о економским или социјалним.

социјалистичког етатизма. То се могло видети у процесу приватизације инду-

стријских предузећа у коме је тај проблем посебно дошао до изражаја. Већ у фа-
зи њихове припреме за приватизацију, испоставило се да велики вишкови радне
снаге у њима представљају посебан проблем који треба решавати у њеном спро-
вођењу. Најчешће је то значило да треба сачинити спискове радника који ће ос-
тати без посла, сачинити социјалне програме за њих, наћи средства за њихово
збрињавање (све у оквиру стечених права из претходног система), па тек онда
обезбедити инвестиције за нове програме, нове технологије и нова тржиша, за
оне раднике који остају у предузећу.
16
Губици у пословању индустријских предузећа 90- тих година били су готово
редовна појава код већине од њих. Њихово гомилање, услед немогућности да се
они покрију према важећим прописима, погоршавали су и онако лошу слику о
тим предузећима у том периоду. Они су представљали озбиљан проблем у про-
цесу њихове приватизације: умањивали су вредност капитала предузећа и заје-
дно са великим дуговима из текућег пословања и по основу задуживања у про-
шлости за инвестиције, утицали да се продајна цена таквих предузећа драстично
смањи. На другој страни, држава је, најчешће из социјалних разлога, избегавала
да примени прописе о стечају и ликвидацији предузећа (најбољи пример за то је
Србија). И, као крајњи ефекат тога имамо индустријска предузећа која фикти-
вно постоје: нема производње, постоје радници који не примају зараде, имовина
пропада, њихови дугови се увећавају, не могу се приватизовати – нико их неће.
И то тако траје, само докле? Какав апсурд и неодговорност!
17
У Србији, на пример, уговори о приватизацији – потписани са Агенцијом за
приватизацију, често су раскидани и то најчешће на захтев незадовољних радни-
ка (садашњих и ранијих). Нови власници таквих предузећа углавном нису били
у стању (или нису били способни), да извршавају уговором о приватизацији
преузете обавезе. Нису успевали да покрену производњу, уложе предвиђену ве-
личину инвестиција и изврше друге уговорене обавезе. То је процес приватиза-
ције додатно одуговлачило и компромитовало, из чега су се негативне економ-
ске и социјалне последица приватизације увећавале.
434

Табела 5. Годишње стопе раста (опадања) индустрије

у периоду 1990-2002. год.
Земља стопа Земља стопа
Албанија 2,5 Македонија - 2,1
Белорусија - 0,7 Молдавија - 9,5
Бугарска - 3,3 Пољска 5,8
Хрватска - 1,0 Румунија 0,3
Чешка - 0,3 Русија - 4,5
Естонија - 0,7 Словачка - 3,4
Мађарска 3,9 Словенија 4,7
Казахстан - 5,4 Украјина - 7,9
Летонија - 5,1 Узбекистан - 2,1
Литванија 4,2 Кина 12,6
Извор: Светска банка, World Development Indicator 2004, pp. 182-184.

Смањење индустријске производње у земљама у транзицији

представља својеврстан процес њихове деиндустријализације и по-
ништавање готово свега онога што је на том плану урађено у претхо-
дном периоду. Као да су субјекти који су процес транзиције водили
(и спроводили), желели да униште све што је претходно урађено и да
изградња нове производње, што се индустрије тиче, крене од нуле!?
Индустрија је престала да буде "водећа привредна делатност" у
структури њихове привреде; уместо нових радних места она масовно
увећава контигент незапослене радне снаге (технолошким вишко-
вима и смањењем запослености због смањења коришћења капаците-
та); уместо раста извоза својих производа, она није у стању да задо-
вољи ни основне потребе на домаћем тржишту на коме домнирају
увозни индустријски производи;18 уместо технолошког развоја има-
мо технолошко назадовање, итд. Привредни раст и развој земље ода-
вно не генерира индустрија, већ су то углавном услуге и понекад по-
љопривреда – у родним годинама. Да ли се тиме земље у транзицији
и дефинитивно удаљавају од могућности да се у будућности при-
18
Србија је почетком 2009. године, донела програм помоћи домаћој производњи
одобравањем субвенционисаних кредита за куповину домаћих производа, све у
оквиру програма борбе против "светске економске кризе"? Али, испоставило се,
да и површном анализом понуде на домаћем тржишту долазимо до констатације
да је понуда таквих производа врло мала и сиромашна! Истражујући ту понуду,
неки телевизијски сниматељи су у сектору беле технике и апарата за домаћинство,
која је некада на нашем тржишту била врло богата и репрезентативна, углавном
од домаћих произвођача могли да сниме шпорет "Смедеревац", електични шпорет
"Делиград", фрижидер "Горење" који се производи у Србији, понеку грејалицу
произведену у некој занатској радњи. И то је готово све што је остало од домаће
производње. Кога и како онда подстицати!?
 435

кључе (постану) индустријски развијене земље, или ће, у глобалној

економској подели света, остати као тржиште оних земаља које има-
ју развијену индустрију!?

Индустријализација у новим условима

Привредни развој земаља које су прошле и које још увек про-
лазе кроз процес транзиције, бар до сада, није дао спектакуларне ре-
зултате.19 Готово ниједна из те групе земаља се није прикључила
"клубу индустријски развијених земаља". Разлике у степену и квали-
тету развијености између њих и земаља "клуба" углавном се проду-
бљују, код неких у најбољем случају врло се споро смањују. У тран-
зицији је сектор индустрије највише страдао и најтеже се опоравља,
без чега нема ни опоравка и убрзаног развоја привреде. Реално, ин-
дустрија се у овим земљама данас налази на неком нивоу савремене
прединдустријализације, наравно ако изузмемо неке њене секторе у
којима је производња очувана захваљујући њиховом положају на до-
маћем тржишту или доласку транснационалних компанија.20
Процеси транзиције и њени резултати у бившим социјалисти-
чким земљама се не могу посматрати изван процеса и оквира глоба-
лизације, која је данас карактеристика савременог света или, боље
рећи, транзиција у овој групи земаља је део ње. За ту групу земаља
поставља се питање: како убрзати привредни развој и како своју
привреду учинити конкурентном у "глобалним условима и у глобал-
ној економији"? Неспорно је да се у томе морају прихватити "гло-
бална правила игре". Али и, у оквиру њих, израдити и водити поли-
тика развоја која ће им обезбедити економски просперитет и дугоро-
чну економску и социјалну стабилност.

19
Питање када се завршава процес транзиције у једној земљи је теоријски и прак-
тично проблематично. Најчешће се за то нуде два услова која треба да буду куму-
лативно испуњена: да се оствари ниво друштвене производње који је земља имала
пре почетка процеса транзиције, и друго, да се створе тржишне институције које
ће кроз своје функционисање потврдити у пракси делотворност тржишног систе-
ма привређивања и на тај начин онемогућити повратак на стари систем. За евро-
пске земље томе се може додати и прикључење Европској унији, као и од те асо-
цијације дата верификација да је процес транзиције завршен. Мада, из чисто еко-
номског угла, то не мора бити тако?
20
Стање у индустрији бивших социјалистичких земаља данас, са становишта
индустријализације, не може се упоредити са оним стањем у тим земљама које
смо имали непосредно после Другог светског рата, када је процес индустријали-
зације у њима почињао. Једноставно, данас су услови за "савремену индустри-
јализацију" битно другачији, а огледају се у томе што би се она спроводила у ус-
ловима глобализације и већ стеченог наслеђа у развоју индустрије које свака из
ове групе земаља још има (још није уништено и потрошено).
436

Поставља се питање где је у томе место индустрије, или, да ли

се мора ићи на реиндустријализацију ових земаља, коришћењем не-
ких нових метода? Честе препоруке које долазе из индустријски раз-
вијених земаља, међународних организација и институција и дела
домаће "стручне јавности", своде се на то да бивше социјалистичке
земље треба да се окрену ресурсима којима располажу, препоручују-
ћи најчешће пољопривреду, развој сировинског, евентуално енергет-
ског (ако за то има услова), туризма, саобраћаја и других услуга као
развојне приоритете. Образложење је најчешће у томе да оне немају
услова и могућности да развијају савремену индустрију која захтева
велики капитал и савремену технологију? Једноставно, то треба пре-
пустити већ индустријски развијеним земљама и транснационалним
компанијама!?
Прихватањем таквог концепта и "препорука", баш у условима
и са становишта глобализације, свака земља у транзицији би себе
унапред осудила да прихвати дугорочно заостајање и сиромаштво.
Теоријску потпору томе налазимо у закључној расправи о деинду-
стријализацији у условима глобализације – везано за транзицију,
норвешког економисте Ерика С. Реинерта, који каже: "Или је држава
довољно јака да јој индустријски сектор преживи и да остане у клу-
бу богатих земаља, или ће се деиндустријализовати и завршити у
групи која се 'скупља на дну'". Чак и по цену да тај сектор у почетку
буде мање ефикасан јер: "људи у земљи са неефикасном индустри-
јом живеће далеко боље од људи у земљи без индустрије".21 Стање у
односу на нову индустријализацију земаља у транзицији данас се
може упоредити са стањем у европским земљама после Другог свет-
ског рата. Тада је у тим земљама дошло до деиндустријализације –
као резултат ратних страдања и страхота, као данас у земљама у
транзицији, али ниједна земља у Европи у пракси свога развоја није
примењивала концепт развоја који би се заснивао на компаративним
предностима у пољопривреди и сличним делатностима. Супротно од
тога, ишло се на реиндустријализацију европских земаља уз обимну
помоћ САД путем Маршаловог плана и на друге начине. 22

21
Реинерт С. Ерик, Глобална економија: како су богати постали богати и за-
што сиромашни постају сиромашнији, превод са норвешког, Чигоја штампа,
Београд, 2006, стр. 109.
22
То не значи да су европске земље запоставиле развој своје пољопривреде и
коришћење својих потенцијала за то. Напротив, оне су убрзано развијале своју
пољопривредну производњу не само за себе већ и за извоз. Али да ли је такав
развој пољопривреде могао да се оствари без развијене индустрије? Свакако да
не. Индустрија је омогућила пољопривреди велике субвенције, неслућени тех-
нолошки развој и ширење домаћег тржишта.
 437

За земље у транзицији неспорно је да морају развијати инду-

стрију и преко ње хватати "прикључак" са индустријски развијеним
земљама, савременим технологијама, светским тржиштем и др. По-
ставља се питање како то чинити, односно какав садржај њихове раз-
војне политике треба да буде у том делу.
Прво, савремени концепт и политику развоја своје индустрије
треба да граде у складу са условима и захтевима глобализације. То
практично значи да у својим привредно-системским решењима и
економскополитичкој пракси морају поштовати економске слободе,
промовисати економску отвореност према свету, развијати међусо-
бну сарадњу и сарадњу са другим земљама биле оне индустијски
развијене или оне у развоју.23
Друго, потребно је направити стратегију развоја индустрије у
новим условима. Она треба да се заснива на резултатима анализе
развојних потенцијала и могућности развоја индустрије имајући у
виду захтеве и услове глобалне економије. Она треба да да дефини-
ше индустријске секторе и гране које треба развијати, који ће имати
посебу потпору развојне политике и које ће бити понуђене страним
инвеститорима за улагања.
Треће, разрадити политику помоћи у развоју домаћим инду-
стријским компанијама које већ постоје у земљи, без обзира да ли су
оне државне или приватне или су у процесу приватизације. Притом
је неопходан селективан приступ.24 Приоритет треба дати онима које
се у свом пословању и развоју ослањају на домаће ресурсе, домаће
тржиште или су посебно атрактивне за страна улагања. Програме
приватизације и реструктурирања компанија код којих тај процес
још није завршен, убрзати и временски орочити. Не бежати од при-

23
Степен достигнутих економских слобода у једној земљи одређује се на основу
бројних фактора. Тако, на пример, Хетриџ фондација све те факторе сврстава у
10 посебних група: 1) слобода пословања (уласка у посао и изласка из посла);
2) трговачке слободе (слобода извоза, увоза и услови за то); 3) фискалне слободе
(пореска оптерећења); 4) величина јавне потрошње (учешће јавне потрошње у
укупној потрошњи, јавни сектор привреде и његова ефикасност); 5) монетарна
политика (нарочито инфлација); 6) слобода инвестирања (могућност страних
улагања); 7) финансијска слобода (банке, платни промет, стране банке); 8) сво-
јинска права (заштита својине, ефикасност правосуђа); 9) заштита од корупције;
и 10) слобода тржишта рада. На баз квантификације и анализе свих тих фактора
одређује се Индекс економских слобода као синтетички показатељ остварених еко-
номских слобода у конкретној земљи. Детаљније: www.heritage.org
24
У овој фази развоја тржишног система привређивања у земљама у транзицији,
не треба очекивати да тржиште врши селективну функцију на ефикасан начин.
Зато је неопходно да се у то умеша држава својим мерама и одлукама нарочито
када је реч о компанијама јавног сектора и онима код којих процес приватизаци-
је није завршен.
438

мене стечаја и ликвидације свуда тамо где су изгледи за опоравак и

успешно пословање неизвесни.
Четврто, стимулисати улагања домаћег капитала у индустри-
ју. За то су потребне дугорочне мере које би инвеститорима обезбе-
диле сигурност у пословању на дужи рок. У том контесту подстица-
ти отварање нових индустријских предузећа и развој кооперативних
односа са домаћим и иностраним компанијама. У томе могу наћи ме-
сто тзв. мала и средња предузећа која уживају посебну подршку и
помоћ.
Пето, наставити са активном политиком привлачења страних
улагања, не само због ограничених домаћих извора инвестиција већ
и због тога што се на тај начин најбрже и најлакше долази до нових
технологија и нових тржишта у свету, фактора који имају посебан
значај (и утицај) за развој савремене индустије.25 У досадшњој пра-
кси страних улагања у овој групи земаља искристалисала су се две
области: прва се односи на улагања у предузећа и гране који ослонац
у свом развоју имају у домаћем тржишту и који имају посредну или
непосредну неку заштиту државе (цементаре, пиваре, производња
цигарета, фармацеутска индустрија и сл.); друга, пак, тиче се осталог
дела углавном прерађивачке индустрије (металопрерађивачка, текс-
тилна, хемијска, индустрија обуће, дрвопрерађивачка и сл.). Прва об-
ласт је врло профитабилна за страна улагања и у досадашњој пракси
она је највећим делом и запоседнута страним капиталом. Са другом
то није случај јер се ради о гранама мање профитабилним за чији
развој је потребно широко тржиште (далеко шире него што је то тр-
жиште већине земаља у транзицији), и које су више изложене утица-
ју (и конкуренцији) глобалног тржишта.26
25
У политици привлачења страних улагања земље у транзицији треба посебну
пажњу да посвете следећим областима: политичкој стабилности (која је још
увек велики проблем са становишта привлачења страних улагња у земљама тзв.
западног Балкана); економској стабилности (посебно висини инфлације и ста-
билности курса домаће валуте); ефикасности државне администрације (издава-
њу разних дозвола, приступ јавним добрима и сл.); правосуђу, чија ефикасност
мора бити подигнута на виши ниво; корупцији, која још има дубоке корене у
овој групи земаља; и пореском систему и политици, који треба да буду прилаго-
ђени стандардима Европске уније и у функцији стимулисања привлачења стра-
них улагања.
26
Глобално посматрано, земље у транзицији имају скромне резултате у привла-
чењу страних инвестиција. Тек од 2000. године њихов обим (и удео у структури
страних директних инвестиција у свету), нешто брже расте. Као што подаци из
табеле показују, највећи део тих инвестиција улаже се у индустријски развијене
земље, које имају наповољније услове за та улагања; затим, релативно стабилно
учешће (око 1/3) у тој структури имају земље у развоју, чија привлачност за
њих се односи на апсорциону могућност њихових тржишта и коришћење локал-
них ресурса); док је учешће земаља у транзицији у томе готово симболично.
 439

Шесто, земље у транзицији, бар до сада, нису адекватно иско-

ристиле неке развојне потенцијале индустрије наслеђене из периода
социјалистичке индустријализације. Ради се, пре свега, о квалифико-
ваној радној снази за потребе индустије, некој врсти индустријске
традиције створене у том периоду, па и вредности (тржишној, техно-
лошкој, организационој, извозној и др.), својих индустријских ком-
панија које су биле познате у тим земљама и у свету. Ако је нешто
од тога остало, неопходно га је искористити и уградити у развој нове
индустрије.27
Седмо, за земље у транзицији – нарочито оне мање, врло би-
тан приступ новом индустријском развоју јесте развој кооперан-
тских односа домаћих предузећа са страним. Ради се о могућностима

Табела 6. Структура страних директних инвестиција према дестинацији у свету

- укупне инвестиције у једној години = 100
Развијене земље Земље у развоју Земље у транзицији
1996. 66 33 1
1997. 64 35 1
1998. 60 39 1
1999. 72 26 2
2000. 76 23 1
2001. 80 19 1
2002. 72 26 2
2003. 73 24 1
2004. 67 25 3
2005. 56 39 5
2006. 59 36 4
2007. 65 30 5
Извор: UNCTAD, Investment Brief, novembar 2007.

У земљама у транзицији дуго је постојао скептичан однос према значају и ефек-

тима страних улагања. Развој модерене индустрије у условима глобализације за-
хтева да се однос према њима брзо мења као и да се предузму мере за њихово
привлачење у те земље.
27
Социјалистичке земље имале су респектабилне индустријске компаније које
су имале велик обим производње, солидан технолошки развој и извоз. Њихови
производи готово подједнако су били конкурентни (и тражени) на домаћем и
иностраном тржишту. Највећи број њих није преживео транзицију. У Србији, на
пример, готово да су нестала велика индустријска предузећа попут: ЕИ-Ниш, Пр-
ве петолетке-Трстеник, Заставе-Крагујевац, Вискозе-Лозница, ИМ-Раковица,
ИМТ-Земун, 14. октобра-Крушевац, Зорке-Шабац, Матроза-Сремска Митрови-ца,
Бане Секулић-Сомбор и др. Њихова агонија сувише дуго траје. У међувремену не
само да је смањена или угашена њихова производња, већ је нестала и њихова ква-
лификована радна снага: природним одливом, преквалификацијама и обуставом
процеса њеног обнављања кроз систем школства.
440

развоја малих и средњих индустријских предузећа која могу да пред-

стављају и изграде читаву мрежу малих коопераната великим пре-
дузећима, нарочито оним страним. Ради се о производњи аутомобил-
ских делова, разних компоненти у машиноградњи, компоненти у
електроиндустрији и електроници, па све до производње амбалаже,
производа графичке индустије, рециклаже отпада и др.

Закључак
Процес индустријализације бивших социјалистичких земаља у
периоду после Другог светског рата, па све до почетка 90-тих година
прошлога века, одвијао се у специфичним привредно-системским ус-
ловима који су се битно разликовали од система тржишне привреде.
У развојној политици тих земаља развој индустрије је имао апсолу-
тни приоритет. Резултати остварени у том процесу, генерално, могу
се свести на: несумњив допринос индустрије укупном привредном
развоју тих земаља; индустрија је постала водећа привредна дела-
тност у структури њихове привреде; запошљавала је највећи део ра-
дне снаге и битно утицала на измену економске структуре становни-
штва; несумњив је њен допринос технолошком развоју ових земаља;
индустрија је опредељујуће утицала на обим и структуру њихове
спољнотрговинске размене. Међутим, економија њеног развоја је би-
ла релативно на ниском нивоу, у поређењу са економијом индустри-
ја које су се развијале у тржишном систему.
На самом почетку задње деценије прошлога века, ова група зе-
маља улази у фазу транзиције у којој је, са економског аспекта, тре-
бало напустити један (етатистички) и изградити и прихватити други
(тржишни) систем привређивања. Почетак тих промена имао је изра-
зито негативне утицаје на индустрију и на привреду тих земаља (на
њихово пословање и развој). Драстичан, и у релативно дугом време-
ну, пад индустријске производње, вишкови радне снаге у индустриј-
ским предузећима, који су нарочито били евидентни у процесу њи-
хове приватизације; губљење привилеговане позиције на домаћем
тржишту, неконкурентност извоза и сл., довели су до смањења инду-
стријске производње, самим тим и значаја индустрије за привреду
тих земаља. Додуше, ситуација у свим земљама није била у том по-
гледу идентична: Чешка, Словенија, Пољска, Русија и, у мањој мери
и друге, успеле су да пређу ту фазу развоја са мањим губицима ин-
дустрије и привреде у целини. Генерално, таква индустрија није мо-
гла да издржи транзиционе промене, великм делом ни да се прилаго-
ди новим (тржишним) условима привређивања. У многим земљама
није ни добила ефикасну и делотворну подршку и помоћ државе у
преласку на те услове.
 441

Данас, на крају прве деценије новог века, поставља се питање

како даље развијати индустрију у земљама које су прошле или још
пролазе процес транзиције и где је њено место у њиховом привре-
дном развоју? Ове земље би морале да наставе са развојем индустри-
је, наравно, у новим условима и са новим приступом политици ње-
ног развоја. Развој индустрије би морао бити избалансиранији у од-
носу на развој других привредних делатности и сектора (не би смео
бити онако једностран какав је био у време социјалистичког етати-
зма). У политици развоја индустрије морало би се поћи од реалности
која постоји у глобалној економији, а то је доминација транснацио-
налних компанија у савременој индустрији у свету. То практично
значи да земље у транзицији треба да развијају индустрију сарађују-
ћи са тим компанијама, посебно привлачењем њиховог капитала. До-
маћи ресурси за развој индустрије и домаћа индустријска предузећа
потребно је да буду стављени у функцију развоја индустрије, наро-
чито у оном њеном делу који није интересантан за транснационалне
компаније. Развој кооперантских односа у индустрији више земаља,
укључујући и велике светске компаније, може да буде једна од ва-
жних активности у том правцу. Наравно, увек се мора водити рачуна
о конкурентности сопствене индустрије како на домаћем тако и на
светском тржишту.

Литература
Божић Милорад, Економска политика, четврто издање, Правни факултет,
Ниш, 2006.
Божић Милорад и Голубовић Срђан, Незапосленост у Србији као развојни про-
блем, у: Теме, 32, 4, стр. 881- 900.
Вукмирица Вујо, Капитал и социјализам, Научна књига, Београд, 1988.
World Bank, World Development Indicator 2004.
Група аутора, Четири године транзиције у Србији, уред. Борис Беговић и Бошко
Мијатовић, ЦЛДС, Београд, 2005.
Глигоров Владимир, Упоредна транзиција, Европски форум, бр. 2, Београд, 2003.
Зборник радова, Балкан у процесу евроинтеграције: економија, транзиција и реги-
онална сарадња, ур. Милорад Божић, Филозофски факултет, Ниш, 2005.
Зборник радова, The Balkans in Transition, ed. Neville S. Arrachchige Don and Lju-
bisa Mitrovic, IRFD Cambridge – San Francisco and Center for the Balkan
Studies, Nis, 2007.
Јоксимовић Љубинка, Савремени привредни системи, центално-планске привре-
де у транзицији, Економски факултет, Београд, 1991.
Корнои Јанос, Велика трансформација Централно-Источне Европе: успон и пад,
прво објављивање, Montenegrin Journal of Economics, Vol. II, 4, Подгори-
ца 2006, стр. 11-39.
Маџар Љубомир, Својина и реформа, Институт економских наука, Београд, 1995.
Марковић Данило, Контроверзе транзиције и евроинтеграцијски процеси, у: Бал-
кан у процесу евроинтеграције: економија, транзиција и регионална сара-
дња, ур. Милорад Божић, Филозофски факултет, Ниш, 2005, стр. 15-31.
442

Милановић Бранко, Одвојени светови: мерење међународне и глобалне неједнако-

сти, превод са енглеског, UNDP Србија, Београд 2006.
Митровић Бранислав, Економика транзиције, друго допуњено издање,
Економски факултет, Ниш, 2007.
Реинерт С. Ерик, Глобална економија: како су богати постали богати и зашто
сиромашни постају сиромашнији, превод са норвешког, Чигоја штампа,
Београд, 2006.
Савић Љубомир, Како приватизовати јавна предузећа?, у: Економска политика
Србије у 2006. години, Економски факултет, Београд, 2006.
Styiglitz E. Joseph and Andrew Charlton, Fair Trade for Allhow Trade can Promote
Development, Oxford University Press, Oxford, 2005.
Styglitz E. Joseph, Противуречности глобализације, превод са енглеског, СБМ-x,
Београд, 2002.
UNCTAD, Trade and Development Report 2004.
Хорват Бранко, Политичка економија социјализма, превод са енглеског, Глобус,
Загреб, 1982.

Milorad Božić, Niš

DEINDISTRUALIZATION IN TRANSITION COUNTRIES

AND ITS ECONOMIC CONSEQUENCES
Summary
Former socialist economies, from their beginings to the end of 80-ties, put
special emphasis on industrial development. Industry was leading economic branch in
their economic structures and had the major influence on their development. Entering
the transition process, industries in these countries faced numerous problems, which
lead to a huge decline of industrial production with numerous economic and social
consequences, cessation of production in some branches and numerous industrial
enterprise. In this paper, author stand for the further development of industry in these
countries, of course taking into account changed conditions at local and global level.
Without developed industry these countries could remain undeveloped and dependant on
industrially developed part of the world. New approach (and policy) of industrial
development should rely on cooperation and attraction of the capital of multinational
companies which dominated in the world industry; fostering development of domestic
industrial enterprises by using the available resources for industrial development and
devloping the various forms of production and other forms of cooperation with foreign
industries and industrial interprises.
Key Words: Industry, Deindustrialization, Transition, Market Economy, Economic
Development, Global Economy