UVODNA RAZMATRANJA

1. Načini klasifikacije materijala

Materijali su supstance od kojih su izrađeni predmeti koji nas okružuju, odnosno one supstance koje se
pogodnim postupcima mogu oblikovati u predmete određenog oblika, veličine i upotrebne vrednosti.
Pod pojmom grafički materijal podrazumevaju se čvrste ili tečne supstance koje se koriste za izradu
grafičkih proizvoda.
Grafički materijali
od kojih se izrađuju grafički proizvodi koji se koriste u procesu izrade grafičkih proizvoda
- papiri - boje
- kartoni - adhezivi
- lepenke - mterijal za šivenje
- polimeri - folije za utiskivanje
- folije - polimeri
- limovi - hemikalije

Najčešća podela se vrši prema vrsti materijala od kojih se proizvodi izrađuju i obradama koje se nad njima obavljaju
(štapanje, rezanje, savijanje, lepljenje, šivenje...).

grafički materijali > grafički tehnološki postupak > grafički proizvod

2. Pojam i nivoi strukture materijala

Nauka o materijalima predstavlja naunu oblast koja proučava svojstva različitih materijala u zavisnosti od njihove
strukture i to u cilju dobijanja novih materijala sa unapred programiranim svojstvima. Savremeno poznavanje
materijala obuhvata razumevanje međuzavisnosti unutrašnje strukture materijala, procesa prerade materijala i
funkcionalnih svojstava i performansi materijala.

Struktura materijala je raspored unutrašnjih elemenata unutar materijala i definiše se preko četiri nivoa:
- atomska struktura
- kristalna (nekristalna) struktura
- mikrostruktura
- makrostruktura

3. Pojam i klasifikacija svojstava materijala

Svojstvo materijala se definiše kao merljiva veličina kojim se karakteriše oblik ili mera sposobnosti materijala da pruža
odgovor na spolajšnje uticaje. Svojstva su nezavisna od oblika materijala i njegove veličine.
Mehanička svojstva se ogledaju u sposobnosti materijala da se odupre delovanju spoljašnjih sila koje ga nastoje
deformisati ili polomiti.
Fizička svojstva definišu ponašanje materijala kada se nađe u nekom od fizičkih poljaČ gravitacionom, toplotnom,
električnom ili magnetnom.
Hemijska svojstva materijala podrazumevaju svojstva koja su podložna promenama pod uticajem različitih hemijskih
agenasa. Toksičnost, zapaljivost, oksidacija i korozija.
 Svojstva materijala
mehanička svojstva fizička svojstva hemijska svojstva
- elastičnost - gustina - otpornost prema koroziji
- plastičnost - temperatura topljenja - otpornost prema oksidaciji
- modul elastičnosti - toplotna provodljivost - otpornost prema starenju
- napon tečenja - koeficijent linearnog širenja
- čvrstoća - električna, magnetna, optička
- tvrdoća svojstva
-žilavost

4. Od kojih materijala se izrađuju grafički proizvodi a koji se koriste u procesu izrade graf. proizvoda
Materijali su ono što određuje tip hemijske veze u njima. Sile koje drže atome u materijalu na određenim mestima
mogu biti po karakteru metalne, jonske, kovalentne, mešovite, vodonične i Van der Valsove.

Papir, kao podloga za štampu treba da sadrži sva svojstva od značaja za kvalitet kao što su opšta svojstva, strukturna,
kapilarna i higroskopna, optička, štamparska, elektroizolaciona, mehanička, hemijska, kao i posebna svojstva.
Metali se često koriste kao grafički materijali, prvenstveno zbog svojih povoljnih fizičko-hemijskih i mehaničkih
karakteristika.
Polimeri su značajni posebno kod flekso-štampe. Oni predstavljaju makromolekule koji su sačinjeni od velikog broja
monomera iste vrste ili različitih vrsta.
Tekstilna vlakna podrazumevaju prirodna, veštačka i sintetička vlakna koja su pogodna za predenje i izradu raznih
tekstilnih proizvoda.
Karton i lepenka, površinske mase od 150 do preko 600g/m2.
Lepila, za lepljenje suvih traka papira međusobno ili sa drugim materijalima, pri čemu se ispoljavaju adhezione ili
kohezione sile između molekula.
Grafičke boje podrazumevaju supstance koje poseduju određeno obojenje i imaju sposobnost da se u toku procesa
štampanja vežu za štamparsku podlogu. Uloga pigmenta je da da obojenje, dok vezivo ima ulogu da, sa jedne strane,
poveže sve komponente boje, a sa druge strane da omogući vezu između boje i podloge.
Lakovi doprinose estetskom izgledu proizvoda, i zaštiti od spoljašnjih uticaja.
Materijali za presvlačenje imaju za cilj finalni izgled grafičkog proizvoda.

5. Koje osnovne a koje pomoćne grafičke materijale znaš

Grafički materijali (opšta klasifikacija)

osnovni pomoćni
- štamparske podloge (papiri, kartoni, lepenke, laminati, - žice - razređivači
folije) - klameri -ulja
- grafičke boje -gaza - rastvarači
- grafički lakovi - trake - maziva
- adhezivi - konci - antipenušavci
-adhezivi - parfemi i sl.
ATOMSKA STRUKTURA I SVOJSTVA

6. Karakteristike i opšta svojstva materijala sa kovalentnom vezom

Prosta kovalentna veza između dva atoma nastaje spajanjem dva elektrona. Ovi elektroni su kod slobodnih atoma
nespareni, usamljeni, a kod obrazovanog molekula pripadaju u isto vreme i jednom i drugom atomu. Elektroni koji
obrazuju kovalentnu vezu su valentni elektroni, odnosno pripadaju poslednjoj elektronskoj ljusci posmatranih
elemenata. Dakle, u kovalentnoj vezi stabilna elektronska konfiguracija se postiže deobom elektrona između susednih
atoma.
Kovalentna veza je usmerena veza.
Ovaj tip veze se nalazi u elementarnim čvrstim telima poput dijamanta, silicijuma, germanijuma i drugih čvrstih
jedinjenja koja se sastoje od elemenata koji su locirani u desnom delu periodnog sistema.

7. Karakteristike i opšta svojstva materijala sa jonskom vezom

Jonska veza se uspostavlja između elektropozitivnih i elektronegativnih atoma kada se oni dovoljno približe jedan
drugome, tako da obrazuju pozitivne i negativne jone.
Elektropozitivni elementi su metali, čiji atomi na višim energetsim nivoima, tj. u spoljnoj ljusci, imaju jedan, ili više
slabo vezanih valentnih elektrona, koji mogu relativno lako da se odvoje od atoma. Rad koji se utroši da bi se valentni
elektron odvojio od jezgra zove se potencijal jonizacije.
Ukupna potencijalna energija dostiže minimum pri ravnotežnom rastojanju između dva jona. Pri rastojanju jonska
veza pokazuje najveću čvrstoću.
Jonska veza je neusmerena, što znači da je intenzitet veza jednak u svim pravcima oko jona.
Dakle, da bi jonski materijali bili stabilni, svi pozitivni joni moraju da imaju kao bliske susede negativno naelektrisane
jone u trodimenzionalnoj shemi, i obrnuto.
Ovaj tip veze je preovladavajući kod keramičkih materijala.

8. Karakteristike i opšta svojstva materijala sa metalnom vezom

Kod metalne veze se javljaju slobodni elektroni, koji nisu vezani za jedno određeno jezgro, ili dva susedna, već se
pomeraju vrlo lako od jednog do drugog jezgra kroz metal.
Osnovna svojstva metala su: povišena električna i toplotna provodljivost, kovnost i istegljivost, metalni sjaj.
Pare metala su monoatomske i otuda su spektri para metala linijskog karaktera, što znači da svaki atom pare
poseduje elektronsku konfiguraciju sa jasno razdvojenim energetskim nivoima. Nasuprot tome kod tečne, i posebno
kod čvrste faze metala uočavaju se serije energetskih nivoa, sa malim razlikama u sadržaju energije.
Sa porastom temperature opada električna provodnost metala, pa u blizini termodinamičke nule mnogi čisti metali
imaju beskonačno mali električni otpor i postaju tzv. superprovodnici.
Metalna veza nije usmerena pošto kod nje elektroni mogu slobodno da se premeštaju kroz čvrsto telo.
Dobra toplotna i električna provodljivost objašnjavaju se velikim količinama slobodnih elektrona, koji su pored toga i
prilično pokretljivi.

9. Koje karakteristike metala izazivaju delokalizovani elektroni

Metali su dobri provodnici istovremeno i toplote i elektriciteta što je posledica postojanja njihovih slobodnih
elektrona. Povišena sposobnost za obradu deformacijom povezana je takođe sa mogućnošću lakog prelaska elektrona
od jedog jezgra ka drugom, što omogućava njihovu promenu rastojanja, pri čemu ne mora da dođe do njihovog
razdvajanja.

10. Nacrtati tipične krive energije veze za tri osnovne klase materijala
KERAMIČKI MATERIJALI

32. Prednosti i mane keramičkih materijala

Keramički materijali poseduju jedinstvene kombinacije dobrih svojstava: visoku temperaturu topljenja, veliku
mehaničku čvrstoću, veliku tvrdoću, veliku otpornost na koroziju, mali koeficijent termičkog širenja i što je veoma
značajno, malu gustinu, specifične optičke i elektromagnetne karakteristike. Loša svojstva keramičkih materijala su
mala vrednost čvrstoće na udar, odnosno žilavost, mala otpornost na istezanje i savijanje, odnosno krtost.

33. Podela keramike na tradicionalnu i savremenu

Pod tradicionalnim keramičkim materijalima podrazumevaju se silikatna i alumosilikatna keramika, odnosno proizvodi
tehnologije silikata. U ovu grupu materijala spadaju: porcelan, fina i sanitarna keramika; porcelan za elektrotehniku;
građevinska keramika; vatrostalni materijali; tehničko staklo; cement i druga neorganska veziva.
Savremeni keramički materijali obuhvataju veliki broj novih materijala, koji su po hemijskoj prirodi veoma različiti. Ovi
proizvodi su nastali kao rezultat potrebe za novim materijalima, koji mogu da odgovore zahtevima savremene
tehnike. U savremene keramičke materijale spadaju: čista oksidna keramika; neoksidna keramika; nuklearna
keramika; keramika za elektroniku; specijalni keramički materijali; kompozitni keramički materijali; staklo-keramika;
ugljenični materijali.

34. Sastav tradicionalne keramike i osnovne razlike tradicionalna - savremena keramika

Polazna sirovinska mešavina za tradicionalnu keramiku praktično uvek sadrži tri komponente:
- glinu kao plastičnu sirovinu
- topitelje koji regulišu režim toplotne obrade
- opošćivač, kojim se smanjuje skupljanje tokom sušenja i olakšava proces oblikovanja i sušenja
Osnovna razlika između prozvoda tradicionalne i savremene keramike je u strukturi, odnosno mikrostrukturi.

35. Opšta podela keramičkih materijala

Keramički materijali
staklo silikatna vatrostalna keramika abrazivi cement i neorganska savremene
keramika veziva keramike
- staklo - građevinska - alumino-silikatni
-staklo-keramika keramika - silikatni
- tehnička - magnezitni
keramika - specijalni

36. Šta je to staklo-keramika

Staklokeramika obuhvata tri grupe materijala sa posebnim, specifičnim svojstvima. Prva grupa su materijali koji imaju
veoma mali koeficijent termičkog širenja. Druga grupa su staklokeramički materijali koji imaju dovoljno veliku žilavost,
pa se mogu obrađivati mašinski. Treća grupa su materijali koji imaju veliku mehaničku čvrstoću.

37. Vitraž tehnika

Vitraž je staklena površina sastavljana od raznobojnih stakala likovno uređenih i spojenih olovnim ili kalajnimtrakama
i služi za zastakljivanje prozora i izradu ukrasnih predmeta.
Klasičan vitraž nastaje spajanjem raznobojnog stakla na hladno pomoću olovnih profila i upotrebljava se za dekoraciju
prozorskih otvora ili vrata.
Tifani vitraž je novija tehnika, koja omogućava izradu vitraža od mnogo manjih komadića stakla sa mnogo tanjim
spojevima (fugama). Ovi vitraži ne moraju da budu samo u jednoj ravni (kao lampe npr.)
KOMPOZITNI MATERIJALI

46. Šta su to kompozitni materijali

Pod kompozitnim materijalom podrazumeva se višefazni materijal, čije faze poseduju fizička svojstva koja se
međusobno značajno razvlikuju, te tako kompoitni materijal ima sovjstvakoja su različita od svojsava konstituenata.
Oni obuhvataju sve moguće međusobne kombinacije osnovnih vrsta materijala tj. metala, keramike i polimera u
različitom sastavu i obliku, na nano, mikro i makro nivou, sa ciljem dobijanja specifičnih karakteristika i svojstava.

47. Podela kompozitnih materijala prema vrsti matrice

Prema vrsti matrice

polimerna matrica
- termoplastična
- termoočvršćavajuća
- elastomerna
metalna matrica keramička matrica
- metali i legure - keramika i staklo
- cement, malter, beton
- ugljenik
prirodni kompoziti
- drvo, životinjsko tkivo,
biljno tkivo

48. Podela kompozitnih materijala prema vrsti ojačanja

49. Klasifikacija punioca

50. Zavisnost mehaničkih svojstava kompozita od orijentacije vlakana

PAPIR

51. Šta je to papir

Papir je višekomponentni kompozitni materijal koji se formira u obliku taknih, ili debljih listova izlivanjem vodene
disperzije vlakana, najčešće biljnog porekla, punioca i različitih aditiva, na sito papir mašine uz njeno odvodnjavanje.
Danas papir pored svoje osnovne namene kao materijal na kome se crta i piše, koristi se i za izradu ambalaže,
održavanje higijene i druge primene u industriji.

52. Podela papira prema DIN standardu

DIN norme je preporučio Nemački institut za normiranje.
Papir – masa kvadratnog metra 7-150g/m2
Karton – masa kvadratnog metra 150-600 g/m2
Lepenka – masa kvadratnog metra je veća od 600 g/m2
Međutim, ove granice treba shvatiti kao okvirne.

53. Navesti osnovne sirovine za proizvodnju papira i opisati razlike

Osnovne sirovine za proizvodnju papira mogu biti:

- celulozna vlakna (primarna sirovina) - drvo
- drvenjača ili - tekstil
- vlakna iz starog papira (sekundarna sirovina) - žitarice i dr.

- Postupkom mehaničke i termomehaničke obrade drveta dobija se drvenjača;

- Termo-hemo-mehaničkom obradom drveta i jednogodišnjih biljaka dobija se poluceluloza;
- Hemijskom obradom drveta i jednogodišnjih biljaka dobijaju se celulozna vlakna;
- Obradom starog papira dobijaju se sekundarna vlakna.

54. Opisati sastav mase drveta

Drvo u proseku sadrži oko 50% suve supstance i oko 50% vode. U sastav drveta ulaze osnovne makromolekulske
komponente i prateće, najčešće niskomolekulske supstance.
U osnovne makromolekulske komponente spadaju polisaharidi (celuloza i hemiceluloza) i poliaromati u koje
uglavnom spada lignin.
U prateće supstance spadaju neke neorganske soli, belančevine i amino kiseline, kao i biljne smole.
55. Opisati postupke za dobijanje sirovina za izradu papira
Mehanički i termomehanički postupak dobijanja vlakana drveta – drvenjače
Kao sirovina za obradu koriste se debla drveta sa kojih je skinuta kora i koja su isečena na dužinu od oko 1m.
Pripremljena debla se pomoću hidrauličnog cilindra pritiskaju na brusni kamen koji rotira odgovarajućom brzinom.
Neravnine na brusnom kamenu otkidaju vlakna i sitne komadiće drveta, koji se mlazom najčešće tople vode spiraju sa
brusnog kamana u poseban prihvatni sud. Pri pritiskanju drveta na brusni kamen usled trenja povećava se
temperatura drveta i omekšava lignin, što olakšava njegovo razvlaknjivanje. Dobijena gruba disperzija vlakana drveta
sortira se, melje, ugušćuje i po potrebi podvrgava beljenju. Dobijena vlakna imaju isti hemijski sastav kao i drvo, a
boja im zavisi od same vrste drveta. To je iskorišćenje drveta oko 98%.
Postupak termomehaničkog razvlaknjivanja drveta
Kao sirovina u ovom slučaju se mogu koristiti drvni otpaci, koji su nastali pri rezanju drvne građe. Drvni otpaci se
usitnjavaju u specijalnim uređajima sa rotirajućim noževima i unose u reaktor u kojem se obrađuju pod povišenim
pritiskom sa vodenom parom, pri čemu lignin omekšava. Zagrejana masa iz reaktora se zatim, pod pritiskom uvodi u
specijalan mlin – rifajner, i melje. Posle mlevenja dispregovana vlakna u vodi se sortiraju po veličini. Dobijena masa se
ugušćuje i po potrebi podvrgava beljenju. Iskorišćenje drveta je 85-95%, međutim dobijena vlakna su duža, manje
oštećena i sa manjim sadržajem lignina, pa samim tim i kvalitetnija.
Hemijski postupci dobijanja celuloznih vlakana
Zasnivaju se na različitoj reaktivnosti celuloze, lignina, hemiceluloze i pratećih supstanci i različitoj rastvorljivosti
njihovih derivata.
- sulfitni – „kiseli“ postupak izdvajanja celuloznih vlakana iz drveta
- sulfatni – „bazni“ postupak
Ovi postupci se razlikuju uglavnom po hemikalijama koje se koriste za selektivno modifikovanje lignina i hemiceluloze
i njihovo prevođenje u rastvoran oblik.
Sulfitnim postupkom se dobijaju kratka i meka vlakna, koja su blago smeđe obojena, ali se lako izbeljuju.
Sulfatnim postupkom u svetu se proizvodi skoro 85% celuloznih vlakana. To je posledica toga što se sulfatnim
postupkom dobijaju bolje očuvana duga i čvrsta celulozna vlakna od kojih se proizvodi papir s odličnim mehaničkim
svojstvima.

56. Navesti postupke beljenja celuloznih vlakana. Šta je to ekološki papir

Pri hemijskom izdvajanju celuloznih vlakana iz drveta u njima mogu, u zavisnosti od uslova izvođenja postupka i
dvrste drveta, da zaostanu hemiceluloza i lignin. Zaostali lignin i hemiceluloza su razlog što su izdvojena celulozna
vlakna obojena blago žuto do braon. Za proizvodnji kvalitetnih papira sa zadovoljavajućom belinom i postojanošću,
neophodno je iz celuloznih vlakana ukloniti najveći deo zaostalog lignina i hemiceluloze. To se ostvaruje operacijom
beljenja.
Pri beljenju celuloznih vlakana hlorom i jedinjenima hlora nastaju hlor-organske supstance, koje se teško
biorazgrađuju i značajno zagađuju životnu sredinu. Zbog toga je u nekim zemljama, pri beljenju drvenjače,
poluceluloze i celuloznih vlakana hlor, potpuno zamenjen ozonom, kiseonikom i vodonik-peroksidom i tako je dobijen
„ekološki“ papir.

57. U čemu je razlika nakon beljenja vlakana drvenjače, poluceluloze i hemijskim postupkom dobijenih celuloznih
vlakana
Iskorišćenje drveta pri hemijskom izdvajanju celuloznih vlakana i njihovom naknadnom beljenju je najčešće između
45-50%, ali se pri tom dobijaju celulozna vlakna od kojih se proizvode najkvalitetnije i najpostojanije vrste papira.
Kao sirovine pri postupku dobijanja poluceluloze mogu da se koriste drvo, slama žitarica i neke jednogodišnje biljke.
Usitnjene sirovine se unose u reaktor u kojem se na povišenoj temperaturi obrađuju određeno vreme sa rastvorima.
Pri tim uslovima ne dolazi samo do omekšavanja, već i do delimičnog rastvaranja lignina. Masa iz reaktora se zatim
melje u rifajnerima, sortira, dodatno melje i po potrebi beli. Ovako dobijeni produkt po izgledu i drugim svojstvima
nalazi se između klasilčne drvenjače i hemijski izdvojenih celuloznih vlakana. Ovde treba ukazati na to da se beljenjem
vlakana drveta (drvenjače) i poluceluloze uglavnom menja samo njihova boja, pri čemu se sadržaj lignina i
hemiceluloze u vlaknima malo menja. Zbog toga ovako beljena vlakna nisu stabilna i kod njih će, pre ili kasnije,
ponovo doći do pojave žutosmeđeg obojenja.

58. Šta je to deinking proces i kada se koristi

Deinking proces se koristi kod izdvajanja celuloznih vlakana iz starog papira. Zasniva se na principu flotacije, koji je
razvijen za izdvajanje korisnih minerala od rude.
Celulozna vlakna su hidrofilna, a boje su u najvećem broju slučajeva hidrofobne. Zbog toga se uz dodatak
odgovarajućih površinski aktivnih materija, boja dosta lako skida sa površine celuloznih vlakana. Međutim, delimično
nabubrela celulozna vlakna, voda i boja imaju slične gustine, pa ih je teško razdvojiti. Zbog toga se kroz reaktor
uduvava vazduh u obliku sitnih mehurića koji se selektivno vežu za sitne čestice boje i dižu ih do površine na kojoj
grade stabilnu penu. Pena se zatim zajedno sa bojom uklanja sa površine i preostala celulozna vlakna sa kojih je
uklonjen najveći deo boje, dodatno se peru, melju i sortiraju po veličini, a ako je potrebno i bele.

59. Napiši sve što znaš o puniocima za papir i ostalim pomoćnim sirovinama za proizvodnju papira
Proizvodnja papira različitog kvaliteta pri dostignutim tehničkim uslovima bila bi nemoguća bez primene pomoćnih
sirovina – aditiva. Posebno mesto među pomoćnim sirovinama za proizvodnju papira i kartona zauzimaju punioci i
pigmenti.
Punioci za papir i karton su bele, fino sprašene i u vodi nerastvorne neorganske supstance, koje se dodaju u disperziju
celuloznih vlakana pre izlivanja na sito papir mašine.
Prosečna veličina čestica punioca manja je od dimenzija celuloznih vlakana. Čestice punioca popunjavaju pore između
celuloznih vlakana i vezuju se za njih.
Punioci značajno doprinose poboljšanju štamparskih svojstava papira kao što su: povećanje beline, smanjenje
prozirnosti, povećanje glatkoće, bolje naleganje papira na štamparsku formu...
Pošto su punioci jeftiniji od celuloznih vlakana, njihovim korišćenjem se snižava cena papira. Međutim, dodavanje
velike količine punioca doprinosi pogoršavanju mehaničkih svojsava papira.
Pomoćne sirovine koje prevashodno olakšavaju proizvodnju papira:
- retenciona sredstva
Imaju zadatak da povećaju udeo čvrste faze na situ pri formiranju trake papira.
- antipenušavci - sredstva za uklanjanje mehura vazduha.
- sredstva za uklanjanje štetnih supstanci
Supstance male molekularne mase koje su jako katjonski aktivne dodaju se disperziji vlakana radi
eliminisanja dejstva štetnih supstancikao što su lepljive nečistoće koje se izdvajaju na delovima papir mašine i mogu
biti prenete na papir.
- flokulaciona sredstva
- mikrobiocidi
Da bi se suzbilo razmnožavanje miroorganizama i eliminisale moguće štetne pojave, disperziji celuloznih
vlakana se dodaju mikrobiocidi. Ako agregati biomulja (iz vode u fabrici) dospeju na sito papir mašine prouzrokovaće
greške na traci papira.

60. Opisati pomoćne sirovine za poboljšanje kvaliteta papira

Pomoćne sirovine koje prevashodno omogućavaju proizvodnju papira sa poboljšanim, ili potpuno novim svojstvima
su:
- lepila
Jedno od najvažnijih sredstava za poboljšanje kvaliteta grafičkih papira, papira za ambalažu i kartona su
lepila. Razlikuju se lepila za lepljenje mase i površine papira. Najznačajnija je prirodna smola (u kiseloj sredini) i AKD (u
baznoj i neutralnoj sredini)- za lepljenje u papira u masi. Lepila pozitivno utiču na svojstva papira: vezivanje vlage,
dimenzionu stabilnost, glatkoću, poroznost, belinu, krutost...
- sredstva za povećanje zatezne čvrstoće u vlažnom stanju
U disperziju celuloznih vlakana moraju se dodati i sredstva za povećanje zatezne čvrstoće u vlažnom
stanju.
- boje i optički izbeljivači
Boje se koriste za bojenje mase i površine papira. Kao boje za bojenje mase papira koriste se prvenstveno
vodorastvorne sintetske organske boje. Boje sa neorganskim pigmentima koriste se samo za bojenje površine papira.
Da bi se papiru eliminisali tragovi žute boje, koji su posledica prisustva lignina, ili nedovoljno prečišćenih celuloznih
vlakana iz starog papira, pri proizvodnjipapira se koriste optički izbeljivači.
- veziva u premazima za poboljšanje površine papira

61. Nabrojati i opisati faze tokom procesa izrade papira

Prva operacija pri proizvodnji papira je priprema mase papira – pulpe. Pod masom papira podrazumeva se disperzija
vlakana, punioca i drugih pomoćnih sirovina u vodi, čijim se izlivanjem na sito papir mašine formiraju trake papira.
Priprema mase započinje izborom vrste i udela osnovnih sirovina, punioca i aditiva. Ovaj izbor zavisi od željenog
kvaliteta i namene proizvoda.
Posle mlevenja i prečišćavanja, vlakna se mešaju sa pomoćnim sirovinama u sabirnom rezervoaru i transportuju u sud
za nalivanje papirne mase na sito papir mašine.
U uređaju za nalivanje , koji je sastavni deo papir mašine, papirna masa se razblažuje vodom a zatim se pod pritiskom
izliva na sito. Na situ se prvo odvodnjava papirna masa pod dejstvom zemljine teže i vakuuma i formira se traka
papira. Celulozna vlakna su u traci papira orijentisana u pravcu kretanja sita.
Traka papira se sa sita vodi u presu u kojoj se mehanički, pod dejstvom pritiska odstrani još oko 40% vode.
Traka papira se iz prese prevodi u sušni deo papir mašine, u kojem se pomoću zagrejanih cilindara postepeno suši do
željenog sadržaja vlage. Na kraju ovoga dela papir mašine, traka papira se hladi u posebnom uređaju, zatim glača i
namotava na rolnu.
U papir mašinu mogu biti uključeni još neki uređaji.

62. Navesti i opisati postupke za doradu i oplemenjivanje papira

Svojstva papira i kartona se poboljšavaju – oplemenjuju sledećim operacijama:
- Satiniranje
Propuštanjem mašinski glačanog papira kroz uređaj za satiniranje, ostvaruje se ujednačavanje gustine i površinskih
svojstava papira, a samim tim i značajno poboljšanje njegovih štamparskih svojstava. Satiniranje ima za cilj i
postizanje obostrane glatkoće površine papira.
- Premazivanje
Pod ovim se podrazumea postupak mašinskog nanošenja premaza na jednu, ili obe strane prirodnog papira. Premaz
se sastoji od belih pigmenata, veziva i odrešenog broja pomoćnih supstanci. Premazivanjem se može značajno uticati
na belinu, boju i strukturu, odnosno hrapavost papira.
- Impregnacija
Sredstvo za impregnaciju prodire u papir i ravnomerno se raspoređuje po celoj zapremini papira. Na taj način se mogu
značajno menjati svojstva papira, kao što su vlaženje, propustljivost za pare i gasove, ili transparentnost.
- Oslojavanje
Podrazumeva nanošenje na površinu papira, ili kartona nekog, najčešće sintetskog, pol.imera u obliku rastvora,
rastopa ili smeše monomera i polimera. Na površini papira se formira sloj polimera, koji ne prodire u zapreminu
papira.
- Kaširanje
To je nanošenje već formirane folije, najčešće od polimernog materijala, na površinu papira ili kartona i njihovo
spajanje.

63. Orijentacija vlakana u papiru

Celulozna vlakna su u traci papira orijentisana u pravcu kretanja sita. Ona se usmeravaju već pri izlasku papirne mase
iz uređaja za nalivanje. (vidi sl. str. – Smer vlakana u papiru)
64. Opšta svojstva papira
Debljina papira
Svojstvo velikog značaja, naročito kada se koristi za ravnu, visoku, flekso, ili duboku štampu, jer se prema debljini
papira određuje zazor izmeu cilindara u štamparskoj mašini. Od debljine papira zavisi i debljina izdanja za poznati broj
strana.
Gramatura papira
Po definiciji predstavlja masu jednog kvadratnog metra papira i meri se na vagi sa tačnošću od 0,001g.
Gustina i specifična zapremina papira
Gustina predstavlja masu jedinice zapremine uzorka papira. Specifična zapremina predstavlja recipročnu vrednost
gustine.
Sadržaj punioca u papiru
Najveći broj vrsta papira sadrži punioce jer oni, uglavnom, imaju pozitivan uticaj na svojstva papira. Punioci su
neorganske supstance, koje su za razliku od ostalih komponenata papira, postojane pri visokim temperaturama i ne
gore. Sadržaj punioca u papiru određuje se tako što se odmeri masa suvog uzorka ispitivanog papira, a zatim uzorak
sagori i izmeri se masa zaostalog pepela.
Vrsta vlakana u papiru
Prema vrsti vlakana od kojih su proizvedeni papiri se dele na:
- bezdrvne papire, koji sadrže samo primarna celulozna vlakna,
- papire izrađene od drvenjače i
- papire koji su izrađeni od sekundarnih vlakana, odnosno vlakana iz starog papira
Vrsta vlakana koja su korišćena za izradu papira može kvalitativno da se odredi pomoću optičkog mikroskopa.
Sadržaj vlage u papiru
Najveći broj svojstava papira, a naročito mehaničkih, bitno zavisi od sadržaja vlage, te je njegovo određivanje vrlo
značajno. Sadržaj vlage se najjednostavnije određuje tako što se izmeri masa uzorka papira, zatim se uzorak suši u
sušnici do konstantne mase. Kada se razlika ova dve mase podeli sa masom apsolutno suvog uzorka i pomnoži sa 100
dobija se procentualni sadržaj vlage u papiru.
pH-vrednost papira
Od postupka proizvodnje (kiseli ili bazni) i uslova beljenja i ispiranja vlakana, kao i od vrste punioca i aditiva zavisi pH-
vrednost papira. pH-vrednosti papira mogu da se kreću između 4 i 10. Kisele papire nije uputno primenjivati za
pakovanje metalnih predmeta, jer može da dođe do njihove korozije.
Smer vlakana u papiru
Pri proizvodnji papira, odmah na situ, vlakna se orijentišu u smeru kretanja sita. Zbog toga je papir anizotropan
materijal, odnosno njegova svojstva, kao što su zatezna čvrstoća, istezanje, otpornost na savijanje, ili dimenziona
stabilnost, nisu ista u pravcu i normalno na pravac orijentacije vlakana.
Budući da ova svojstva znatno utiču na štampanje i dalju obradu papira, to je neophodno poznavati pravac
orijentacije vlakana u papiru. Pri sečenju papira u standardne tabake trebalo bi da je smer vlakana paralelan sa dužom
ivicom tabaka, ali to nije uvek slučaj.
Stepen lepljenja papira
Da bi na papiru moglo da se piše i štampa, pri proizvodnji mu se dodaju lepila. Stepen ljepljenja papira je obrnuto
proporcionalan sposobnosti papira da vezuje vodu.
Otpornost papira na prašenje i čupanje
Papiri sa velikim sadržajem punioca, usled pojave trenja mogu da izraze veću ili manju sklonost ka prašenu i čupanju.
Sklonost papira ka prašenju određuje se tako što se uzorak papira podvrgne otiranju. Kao mera sklonosti ka otiranju
uzima se razlika mase uzoraka papira pre i posle izlaganja otiranju. Čupanje je pojava izvlačenja vlakanaca sa površine
papira, ili u slučaju premazanih papira, odvajanje sloja premaza od osnove papira tokom štampe.
65. Važna mehanička i optička svojstva papira
Da bi papir izdržao sva opterećenja, kojima je izložen u toku proizvodnje, štampanja i dorade, on mora da ima
zadovoljavajuća mehanička svojstva. Pored toga, dobra mehanička svojstva papira treba da obezbede i da se
štampani proivod što duže koristi, odnosno da se papir ne ošteti, na primer, pri savijanju, listanju ili trenju. Od
naročitog interesa su sledeća mehanička svojstva:
- zatezna čvrstoća papira u suvom i vlažnom stanju
- dužina kidanja papira
- otpornost na pritisak
- otpornost na savijanje (krutost)
- tvrdoća
Optička svojstva papira su za inženjere u grafičkoj industriji od posebnog interesa. To su: sjaj, belina, providnost i
opacitet.

66. Klasifikacija i formati papira

Velike rolne papira najčešće se seku u manje rolne, ili u tabake normiranih dimenzija. Tabaci papira se sortiraju, broje
i pakuju u pakete. Formati tabaka papira su normirani prema potrebama grafičke industrije. U tu svrhu se u svetu kao
i kod nas najčešće koriste DIN norme. Prema kojima se formati papira grupišu u jedan osnovni red – A, i dva dopunska
reda – B i C.
Papir možemo klasifikovati:
- prema gramaturi (papir, polukarton, karton... ili svileni papir, proziran papir, novinski, pisaći, jaki pakpapir...)
- prema nameni (kao ambalažni materijal, za novine i knjige, kancelarijski i administrativni papir)
- prema udelu osnovnih sirovina (bezdrvni papir, pretežno sa drvenjačom, pretežno sa sekundarnim vlaknima...)
- premazane ili nepremazane
Postoje i razne vrste papira: samokopirajući, akvarelni, bezdrvni, rebrasti – sa strukturom, „biblijski“, cigaretni,
natron, novinski, etiketni, AP papiri...

67. Opšta svojstva štamparskih papira i osnovne razlike papira za različite tehnike štampanja
Štamparskim papirima se nazivaju one vrste papira koje se namenski proizvode za štampanje knjiga, kataloga, novina,
časopisa i drugih publikacija. Svi štamparski papiri treba da zadovolje čitav niz opštih zahteva:
- da imaju homogen sastav i ujednačenu debljinu
- da imaju homogenu i zadovoljavajuću belinu, koja se ne menja brzo pod dejstvom svetlosti
- da imaju što manju i homogenu providnost
- da imaju dovoljno dobra mehanička svojstva u suvom i vlažnom stanju...
Svojstva papira za visoku i flekso štampu
Kada se štamparska forma odvaja od papira dolazi do cepanja boje, pri čemu najveći njen deo treba da ostane na
papiru i da formira otisak originala koji se umnožava. Da bi se original verno preneo na pair neophodno je da papir
ima optimalnu elastičnost, mekoću, upojnost i glatkoću, odgovarajuću otpornost na čupanje i prašenje. Nakon
deformacije prilikom dejstva pritiska, papir treba da se vrati u prvobitno stanje.
Svojstva papira za ofset štampu
Papir koji se koristi pri ovoj tehnici štampe, mora da ima dobru dimenzionu stabilnost, zato što se u toku tampe s obe
strane kvase vodom, koju gumeni cilindar prenosi sa štamparske forme. Takođe treba da ima i dobra mehanička
svojstva, upojnost i odgovarajuću glatkoću. Zbog velike viskoznosti korišćenih boja, papiri treba da imaju
odgovarajuću otpornost na prašenje i čupanje. Upojnost papira treba da bude dovoljna da obezbedi brzo sušenje
boje, naročito pri četvorobojnoj štampi.
Svojstva papira za duboku štampu
Ovom tehnikom štampe može se ostvariti najveći broj otisaka i najbolji kvalitet reprodukcije, naročito tonskih
originala. Papiri koji se koriste u dubokoj štampi treba da imaju dobra mehanička svojstva, veliku mekoću, elastičnost,
upojnost i glatkoću, kao i veliku otpornost na prašenje. To je sve neophodno da bi mogli biti delimično utisnuti u
jamice sa bojom i da za kratko vreme kontakta štamparske forme i papira vežu najveći deo boje iz jamica, a nakon
toga budu vraćeni u prvobitno stanje. Ovde se mogu koristiti samo dobro satinirani papiri.

68. Karton i lepenka

Karton ručne izrade je korišćen još krajem XVI veka u Italiji za koričenje knjiga. Značajnije povećanje proizvodnje
kartona i lepenke se dogodilo u XVIII veku.
Za izradu kartona mogu se u principu koristiti sve osnovne i pomoćne sirovine, kao i za proizvodnju papira. Mašine za
proizvodnju kartona se u osnovi ne razlikuju od mašina za proizvodnju papira.
U presi pod dejstvom pritiska i u sušnoj partiji, pod dejstvom povišene temperature, slojevi se povezuju i formirani
višeslojni karton može imati zadovoljavajuća mehanička svojstva. Međutim uobičajeno je da se za pokrivni sloj koriste
kvalitetna, beljena vlakna, a za unutrašnji i donji pokrivni sloj vlakna slabijeg kvaliteta.
Kartoni se koriste u grafičkoj doradi za izradu korica knjiga, fascikli, listova albuma, razglednica, kutija, dopisnica...
Lepenka se proizvodi na sličan način kao i papir i karton, samo se za njenu proizvodnju koriste manje kvalitetne
sirovine, dok su mašine za njenu izradu mnogo jednostavnije. Od papira i kartona se razlikuje i po gramaturi i nameni.
Koristi se za izradu korica knjiga, specijalne ambalaže, izradu maski i neke potrebe industrijskih grana.
Postoji:
- bela lepenka, izrađena od bele drvenjače
- smeđa, izrađena od mrke drvenjače
- siva izrađena od starog papira i
- slamna, izrađena od slame i žitarica.

LEPILA

69. Teorija lepljenja, sile adhezije i kohezije, površinska energija i kvašenje

Lepila su čiste supstance, ili smeše supstanci organskog ili neorganskog porekla, koje su, zahvaljujući svojim
svojstvima, pogodne za čvrsto povezivanje predmeta od istih ili različitih materijala. Osnovna svojstva, koje jedno
lepilo treba da poseduje, su veoma izražena adhezija prema materijalima koje slepljuje, kao i dovoljna kohezija i
stabilnost između samih molekula lepila, tako da veza između slepljenih predmeta bude čvrsta i trajna. Pri lepljenju se
praktično ne menjaju svojstva i oblik materijala koji se slepljuju.
Sile privlačenja između različitih vrsta molekula, nazivaju se adhezionim silama. Sile privlačenja istih molekula u
unutrašnjosti jedne faze nazivaju se kohezionim silama i one drže molekule jedne supstance na okupu.
Da bi moglo doći do lepljenja dva predmeta nekim lepilom, neophodno je da lepilo kvasi te predmete. Za uspešno
slepljivanje dva predmeta neophodno je da oni imaju sličnu površinsku energiju kao i lepilo, odnosno da se dobro
kvase s njim.

70. Navesti sve vrste adhezije

Vezivanje lepila za podlogu može biti posledica specifične i mehaničke adhezije.
Specifična adhezija je rezultat interakcije molekula ili jona lepila i podloge, a mehanička adhezija je posledica
prodiranja lepila u pore predmeta koji se lepe i povezivanja s njim.
Prilikom slepljivanja predmeta sa glatkim površinama udeo mehaničke adhezije u vezivanju lepila za podlogu može se
zanemariti. Specifična adhezija može se ostvariti uspostavljanjem primarnih ili sekundarnih veza između lepila i
podloge.

71. Navesti i objasniti sve vrste klasifikacije lepila

Prema poreklu
prirodna sintetička
- biljnog porekla - termoplastična
. životinjskog porekla - termoočvršćavajuća
- elastomerna
Prema oblasti primene, lepila se mogu razvrstati na lepila za:
- drvo
- kožu
- polimerne materijale
- metale
- keramiku i dr.
Prema temperaturi primene, lepila se dele na:
- lepila koja se vezuju na hladno (15-30°C)
- lepila koja se vezuju na toplo (50-80°C)
- lepila koja se vezuju pri povišenim temperaturama (80-160°C)

72. Sastav lepila koja nisu termolepila

Lepila su najčešće smeša nekoliko komponenata: makromolekulske supstance, odnosno polimeri; rastvarači;
disperziona sredstva; omekšivači; punioci; ugušćivači; razblaživači; očvršćivači; sredstva za poboljšanje kvašenja
podloge; stabilizatori; biocidi; antipenušavci itd.

73. Lepila u grafičkoj industriji

Da bi se kvalitetno i dovoljno jako slepljivanje materijala koji se koriste u grafičkoj industriji i da bi se ono izvelo na
najbolji način, lepila treba da poseduju određena svojstva:
- da dobro kvase materijale koji se slepljuju i da adhezija bude dovoljno velika da se formirani sloj lepila čvrsto veže
- da im je viskoznost prilagođena svojstvima materijala koji se slepljuju i tehnologiji slepljivanja
- da se lako i ravnomerno rasprostiru po površini i prodiru u pore materijala koji se slepljuju, ali da ne prolaze do
druge površine predmeta
- da odmah po nanođenju imaju dovoljnu lepljivost, kako bi mogla da drže spojene delove do konačnog očvršćavanja
-da prilikom njihovog mašinskog nanošenja na podlogu, ne staraju penu
- da su bezbojna i da ne izazivaju promenu boje podloge
- da nemaju neprijatan miris i da ne daju isparenja štetna po zdravlje
- da im pH vrednost iznosi 5-9
- da su po očvršćavanjju dovoljno elastična da ne dovode do pojave unutrašnjih napona
U grafičkoj industriji primenjuju se lepila unekoliko različitih oblika i to kao:
- vodeni rastvori i vodene disperzije
- rastvori u organskim rastvaračima
- reakciono sposobna lepila
- čvrsta termo-lepila
- lepljive trake
BOJE

74. Pojam i sastav grafičkih boja

Pod grafičkom bojom podrazumeva se takva obojena materija, u obliku tečnosti ili paste, koja ima određenu
obojenost i sposobnost da se u tokku procesa štampe veže za podlogu na kojoj se štampa.
Grafičke boje predstavljaju smešu različitih jedinjenja u tačno određenim odnosima. Sastoje se iz dve osnovne
komponente:
- obojene supstance, pigmenta ili boje i
- veziva, tečnosti u kojoj je obojena supstanca suspendovana ili rastvorena

75. Osnovna svojstva grafičkih boja

Osnovna svojstva boja koje se pažljivo razmatraju pri korišćenju za štampanje su:
- konzistencija
Opisuje opšte stanje boje u masi. Kod kvalitetnih boja konzistencija se ustali tek 3-4 dana nakon izrade boje.
- adhezija
Privlačna sila između čestica različitih materija i od nje direktno zavisi lepljivost. Kod nanošenja boje u procesu
štampe, sile adhezije moraju biti dovoljno jake kako bi štamparska forma prihvatila boju, a zatim je u celini prenela na
podlogu za štampu.
- kohezija
Privlačna sila između čestica iste materija. Za štamparsku boju je najvažnija kohezija veziva.
- lepljivost
Definiše se kao otpor boje razvlačenju. Zavisi od površinskog napona i viskoznosti.
- viskoznost
Reološko svojstvo boje. To je pojava koja se javlja usled trenja između čestica boje koja teče, odnosno
unutrašnje trenje ili frikcija. Viskoznost zavisi od temperature.
- tečljivost
Fluiditet je veličina obrnuto proporcionalna dinamičkoj viskoznosti. To je svojstvo materije da lako teče.
- tiskotropija
Karakteristična je za većinu pastoznih štamparskih boja kojima se dužim stajanjem menja viskoznost, odnosno
stvara se gel.
- površinski napon
Na molekule, koji se nalaze na površini tečnosti, deluju sa jedne strane privlačne sile susednih molekula, a sa
druge strane adhezione sile molekula materije sa kojom su u dodiru. Te dve vrste sila nisu u ravnoteži pa na
površinske molekule deluju sile koje nastoje da ih uvuku u unutrašnjost i na taj način smanje ukupnu površinu
tečnosti.
Vizuelne karakteristike grafičkih boja su određene količinom i prirodom obojene supstance koja se koristi i definišu
se: obojenošću, transparentnošću tj. opacitetom, i sjajem.

76. Izbor grafičkih boja u zavisnosti od tipa štamparske podloge i tehnike štampe
Štamparske podloge na kojima se štampa su veoma različiti materijali koje grubo možemo podeliti na:
- materijale koje upijaju (papir, karton, tekstil...)
- materijale koji ne upijaju grafičku boju (metal, staklo, celofan...)

U zavisnosti od tipa štampe, a u nešto manjoj meri i od tipa podloge, debljina filma grafičke boje je različita. Film ima
zadatak da omogući potreban kontrast u odnosu na podlogu, što se znatno teže postiže tanjim otiskom. Međutim,
deblji sloj grafičke boje se teže vezuje za podlogu, lakše se praši, više puca i često menja karakter papira na koji je
nanet. Grafičke boje treba da imaju karakteristike koje im omogućavaju brzo prijanjanje za podlogu.

77. Pojam boja i pigmenata

Najvažnija podela obojenih supstanci je ona koja ih deli na: boje i pigmente.
Idealni pigmenti se karakterišu time što su nerastvorni u medijumu pomoću kojeg se nanose na neki supstrat, dok se
boje potpuno, ili delimično rastvaraju u takvom istom medijumu. Boje za razliku od pigmenata moraju da imaju
poseban afinitet prema supstratu za koji su namenjene.
Pojava obojenosti zasnovana je na različitim fizičkim, hemijskim, fiziološkim i psihološkim procesima.
Deo spektra elektromagnetnog zračenja koji čovek vidi je između 380 i 760nm.
Ako elektromagnetno zračenje dopre do tela koje reflektuje svu vidljivu svetlost na difuzni način i uz potpunu
refleksiju, onda čovekovo oko vidi belu boju. Nasuprot tome, ako telo apsorbuje svu svetlost, boja će biti crna.
Bela, siva i crna boja su ahromatske boje. Nasuprot njima, tela koja imaju hromatske boje pokazuju jednu ili više
traka, tj. apsorpcioni maksimum ili minimnum u vidljivom delu spektra.

78. Struktura obojene supstance

Danas je poznato da u strukturu obojene supstance ulaze:
- hromofora
- auksohroma
- antiauksohroma
Spoj te tri naziva se hromogen.

79. Pigmenti u grafičkim bojama

Pigmenti određuju vizuelni identitet grafičke boje i doprinose njenoj ceni. Glavno svojstvo pigmenata je
nerastvorljivost. Da bi mogla da se koriste za proizvodnju štamparskih boja, ova prirodna ili veštački proizvedena
jedinjenja moraju imati:
- određeno obojenje i pokrivnu moć
- praškast oblik ili sposobnost lakog prevođenja u prah
- čestice optimalne veličine
- lako kvašenje, mešanje i homogenizovanje sa vezivima
- čisto i sjajno obojenje
- postojanost itd.
Kao i obojene supstance i pigmenti se prema poreklu dele na:
- organske (prirodne i sintetske)
- neorganske ( prirodne i sintetske)
Prirodni organski pigmenti mogu biti biljnog ili životinjskog porekla. Uglavnom su u masi neujednačenog kvaliteta i
cena im je visoka.
Sintetski organski pigmenti su obojena jedinjenja, fine granulacije, od kojih se mogu proizvesti svi tipovi grafičkih boja.
Danas postoji hiljade proizvedenih organskih pigmenata, koji se karakterišu velikim brojem nijansi, kao i
zadovoljavajućom postojanošću.
Prirodni neorganski pigmenti su pigmenti koji se nalaze u zemlji i najčešće se dobijaju u obliku rude. Mali broj se može
koristiti za proizvodnju samih grafičkih boja. Razlog tome je njihova velika tvrdoća, što onemogućava mlevenje do
veličine koja je pogodna za grafičke boje.
Sintetski neorganski pigmenti su jedinjena koja se koristi u proizvodnji grafičkih boja. Kada se zahtevaju neprozirnost i
velika pokrivna moć ovaj tip pigmenata je nezamenljiv. Najveći broj neorganskih pigmenata su soli metala.
Crni pigmenti
Za njih se često koriste čađi različitog porekla, koje se dobijaju nepotpunim sagorevanjem gasova, ili ulja pri
nedovoljnoj količini kiseonika. Karakterišu se određenom finoćom čestica i velikom specifičnom površinom. Pored
čađi kao crni pigmenti koriste se grafit, crni odsid gvožđa i dr.
Bronze
Metalne grafičke boj esadrže metalne pigmente u obliku praha, koji se popularno nazivaju bronze. Štampanjem ovim
prahovima, može se ostvariti zadovoljavajuća postojanost otiska, a efekti mogu biti v eoma atraktivni i dekorativni.
Njihova primena je ograničena. Najpoznatiji bronzani prahovi su:
- zlatne bronze (od čistog bakra ili legure sa cinkom)
- srebrne bronze (od legure bakra, cinka i nikla ili kalaja)
- oksidne bronze (od oksida metala ili oksida legura)
Bronze su otporne na svetlost, što se ne bi moglo reći za atmosferske uticaje, jer lako oksidišu, tamne i menjaju
intenzitet sjaja.

80. Boje u grafičkim bojama

Boje kao obojene supstance se veoma mnogo koriste u tečnim grafičkim bojama i lakovima. Boje koje se koriste u
grafičkim bojama dele se na:
- kisele - bazne - rastvorne - disperzne

81. Veziva u grafičkim bojama

Vezivo je tečna komponenta grafičke boje koja služi za dispregovanje i smeštaj čestica pigmenta i koja određuje
većinu reoloških karakteristika grafičke boje. Vezivo obezbeđuje prenos grafiček boje na papir ili neku drugu površinu.
Isti pigment može koristiti za različite postupke štampe, ali se kombinacija veziva mora razlikovati zbog različitog
načina štampe.
U sastav veziva grafičkih boja ulaze:
- ulja - firnisi - smole - rastvarači - aditivi

Ulja

Ulja
mineralna biljna sintetska
- min.ulja različite tačke ključanja - sušiva - dehidratisano ricinusovo
- ulje za novinske grafičke boje - polusušiva - divinilacetilensko
- nesušiva - alkidna ulja, firnisi

Kod biljnih sušivih ulja, osim lanenog, osala ulja se retko koriste za grafičke boje u sirovom stanju. Laneno ulje se
dobija iz semena lana i po hemijskom sasstavu je triglicerid različitih masnih kiselina.
Polusušiva ulja koja se najviše koriste su ulje iz semena duvana, sojino i suncokretovo.
Mineralna ulja se dobijaju frakcionom destilacijom nafte. Koriste se u grafičkim bojama za novine i jeftinim crnim
grafičkim bojama. Negativno svojstvo mineralnih ulja je d alako prodiru kroz papir pri tom stvarajući masne mrlje.
Sintetska ulja se dobijaju od velikog broja različitih sirovina, različitim metodama i postupcima.
Firnisi
Firnis je vezivo za štamparske boje koje se dobija ukuvavanjem lanenog ulja i ranije je bio jedino vezivo za ptamparske
boje. Firnisi su glavna komponenta skoro svih graf. boja. Mogu se podeliti na firnise za pastozne i firnise za tečne
grafičke boje. Mnoge graf. boje sadrže više od jednog firnisa u svojoj formulaciji.
Prirodne i sintetske smole
Termin smole se koristi da bi se opisale nekristalne čvrste materije ili tečnosti, relativno velike molekulske mase.
Takve materije često nemaju oštru temperaturu topljenja. Smole koje se koriste u grafičkim bojama doprinose
čvrstoći, sjaju, adheziji i fleksibinosti graf. boja i predstavljaju vezivo za pigmente.
Prirodne smole su kolofonijum( dobijen iz bora, obojen ćilibarnom nijanskom) i šelak (životinjskog porekla).
Sintetske smole spadaju u grupu najvažnijih jedinjenja prema svom značaju koji imaju za proizvodnju graf. boja.
Primenom sintetskih smola omogućeno je dobijanje novih različitih tipova graf. boja. Dobijene su graf. boje koje imaju
sposobnost sušenja isparavanjem, odnosno one koje brzo otpuštaju rastvarač pod uticajem povišene temperature.
Rastvarači
U industriji graf. boja koriste se za rastvaranje različitih materijala koji u svom sastavu sadrže smole i koji stvaraju film
na površini otisnute boje. Osnovna funkcija rastvarača je da materijal, koji sadrži smolu, očuva u tečnom stanju sve
dok se boja ne otisne na štamparsku podlogu. Rastvarači graf. boji daju potrebnu konzistenciju i viskoznost, jer
viskoznost boje mora biti kompatibilna sa primenjenom metodom. Oni se posle štampanja uklanjaju otparavanjem i
to po mogućstvu što brže, da bi se otisak što pre osušio.
Rastvarač može biti jednokomponentna ili višekomponentna tečnost.
Postoje rastvarači za tečne i pastozne grafičke boje.
Prema hemijskom sastavu organski rastvarači se dele na:
- ugljovodonike
- alkohole i glikole
- ketone
- estre
Aditivi
Često je potrebno da se svojstva graf. boje poboljšaju dodatkom određenih aditiva. Svi nedostaci mogu se u
određenoj meri ukloniti, ili umanjiti dodatkom aditiva. U ove aditive spadaju: sikativi, voskovi, plastifikatori, helatni
agensi, antioksidansi, površinski aktivna jedinjenja, antipenušavci, dezodoransi i dr.
Količina dodatih aditiva mora biti optimalna, jer u protivnom graf. boja može imati potpuno neželjena svojstva.

82. Vrste grafičkih boja

Grafičke boje se razlikuju po svojim fizičko-hemijskim svojsvima, tehnikama štampe i podloge na koju se nanose.
Uloga boje je da sliku i tekst sa štamparske forme prenese na podlogu za štampu sa to je moguće manje gubitaka u
informaciji. Put koji kod tog prenosa prelazi boja može biti različit po svojoj dužini. Prema putu koji grafiče boje
prelaze od bojanika do otiska, dele se na:
- one koje prelaze dugačak put (konvencionalna visoka štampa, ofset štampa)
- one koje prelaze kratak put (duboka štampa, flekso štampa, tampon štampa, sitoštampa)

Podela graf. boja prema fizičko-hemijskim svojstvima

konzistencija, tečljivost pokrivnost sušenje
- tečljive boje - transparentne boje - brzosušive boje
- boje slabe tečljivosti - pokrivne boje - polusušive boje
- nesušive boje
Na osnovu tehnike štampanja graf. boje možemo podeliti kao boje za:
- visoku - ofset - duboku - sito štampu

83. Graf. boje za visoku štampu

U osnovi postoje dve vrste, za tipo i flekso štampu.
Svojstva graf. boja za tipo štampu zavise od: tipa mašine kojom se štampa, vrste štamparske podloge, oblika sušenja,
namene odštampanih proizvoda. Mašine sa relativno malim brzinama koriste grafičke boje teške konzistencije. Vrsta
papira za štampanje ima veliki uticaj na karakteristike grafičke boje za tipo štampu. Na novinskom papiru graf. boje se
moraju sušiti isključivo penetracijom zato što novinski papir brzo apsorbuje graf. boju.
U flekso štampi se upotrebljava široka paleta boja različitog hemijskog sastava i mehanizma sušenja i zato štamparska
podloga ima važnu ulogu pri izboru kvaliteta boje. Na tržištu su u ponudi boje na bazi organskih rastvarača, boje na
bazi vode, UV boje. Flekso grafičke boje predstavljaju relativno jednostavan sistem koji se sastoji od: pigmenata i/ili
boje; isparljivog rastvarača, najčešće alkohola; smole rastvorene u pogodnom rastvaraču. Neophodno svojstvo flekso
graf. boja u štamparskoj mašini je da bude lako tečljiva tečnost i da bude takva do nanošenja na supstrat.

84. Graf. boje za ofset štampu

U ofset štampi korišćena štamparska boja je po pravilu, visoko viskozna mešavina osnovnih sastavnih delova:
pigmenta, vezivnog sredstva, dodatnih materijala i nosećih supstanci. Pigmenti definišu ton štamparske boje.
Sredstva za vezivanje stvaraju zaštitini film oko pigmenta i štite ga od mehaničkog skidanja. Postoje dva tipa veziva
koja se koriste za ofset boje: ulja soje ili lanena ulja i sintetička veziva. Dodatni materijali služe štamparskoj boji za
postizanje ciljnih svojstava. Pomenuti materijali kontrolišu sušenje boje i druge zahtevane kvalitete, kao što su miris i
ton boje.
U modernim štamparskim tehnologijama brzo sušenje primenjene boje je bitno, jer postoji mogućnost da se još uvek
vlažna boja prenese na poleđinu sledećeg tabaka. Rešenje ovog problema u ofset tabačnoj štampi je puderisanje
vlažnog sloja boje. Ofset graf. boje predstavljaju najsloženiji sistem graf. boja. One predstavljaju sisteme visoke
viskozosti i nalikuju pastama. Gustina i lepljivost ovih graf. boja zahtevaju dobro razribavnje u sistemu za graf. boju,
čime se stvara veoma tanak, dobro homogenizovan sloj boje koji na podlogu prenosi otisak visokog stepena oštrine.
Ofset štampa se karakteriše time što se štampajući i neštampaući elementi forme nalaze u istoj ravni. Ova osobenost
procesa ofset štampanja direktno se odražava na karakteristike graf. boje. Da bi se postigao odgovarajući kontrast
otiska izuzetno tankim slojem graf. boje, graf. boja mora da ima izraženu pokrivnu moć.

85. Graf. boje za duboku štampu

Pri štampanju se štamparska boja utiskuje u udubljenja, dok površina ostaje bez boje. Duboka štampa je naročito
pogodna za reprodukovanje polutonskih originala i fotografija. Za razliku od ofset i visoke štampe, pri ovoj štampi
koristi se drugačiji način prenosa grafičke boje, što uslovljava upotrebu grafičkih boja manje viskoznosti i veće
isparljivosi. Grafička boja za duboku štampu se sastoji od smola, pigmenata ili boja, plastifikatora, voskova, aditiva i
rastvarača pri čemu svaka komponenta ima određenu ulogu u karakteristikama i svojstvima određene graf. boje.
Ove graf. boje ne smeju da sadrže grube, hrapave i abrazivne sastojke koji mogu da oštete formu, što se odražava na
tačnost i preciznost otiska, pa se tvrdi pigmenti ne mogu koristiti za pripremanje ovih graf. boja.
Graf. boja za duboku štampu treba da pređe iz tečnosti niske viskoznosti u čvrst oblik za nekoliko sekundi. Ova
sposobnost se zasniva na brzom isparavanju rastvarača iz graf. boje.

86. Graf. boje za sito štampu

Sito štampa se najčepće primenjuje za izradu različitih proizvoda u serijama manjih tiraža. Za ovu tehniku, graf. boja
se pod pritiskom specijalnog noža istiskuje na podlogu kroz otvore sita koje je razapeto na odgovarajućem ramu. Sito
štampom može se štampati na različitim podlogama, kao što su papir, karton, tekstil, drvo, metal, staklo, keramika,
plastika. Ove graf. boje se mogu okarakterisati kao kratke i po viskoznosti su između tečnih i pastoznih. Kratka graf.
boja se može identifikovati kao graf. boja koja se između prstiju pri širenju ne lepi i ne isteže. Ove boje se mogu sušiti
isparavanjem rastvarača ili oksidacijom i polimerizacijom. Sito štampa se karakteriše debelim, neprozirnim filmom
grafičke boje.
87. Vodene grafičke boje
Formulacija graf. boja za flekso i duboku štampu sadrži čak i do 60% isparljivih organskih supstanci. Ove supstance,
manje ili više, naročito u količinama u kojima se koriste graf. boje, imaju negativan uticaj na radnu, a zatim i na
životnu sredinu. Uvođenjem vodenih graf. boja smanjuju se ili se ukljanjaju neki od štetnih uticaja graf. boja. Prelazak
na vodene graf. boje predstavlja ne samo ekološku nego i ekonomsku potrebu. Treba znati da mnogi faktori utiču na
brzinu sušenja vodenih graf. boja na određenoj štamparskoj mašini.

88. Grafičke boje koje se suše pomoću zračenja

Značajna karakteristika bilo koje graf. boje ili firnisa je sposobnost prelaska i tečnog u čvrsto stanje. Jedan od načina
za postizanje takvog prelaska je korišćenje smola koje imaju reaktivne funkcionalne grupe, čijom se aktivacijom
veoma brzo povećava molekulskamasa, pri čemu se dobija visoko umrežena, gusta, čvrsta supstanca.
Zračenje ili radijacija je termin koji se koristi da opiše ovaj prelaz energije iz izvora do tela bez drugih interakcija. Za
sušenje, ili očvršćavanje graf. boja koriste se četiri vrste zračenja:
- mikrotalasno i radiotalasno
- infracrveno
- ultraljubičasto (UV)
- elektronsko zračenje.
Iz tehničkih razloga, mikrotalasi se retko koriste kod graf. boja. Infracrveno zračenje je relativno jeftino, lako se stvara
i veoma često se koristi u štamparstvu. UV zračenje se koristi u štamparstvu od kraja pedesetih godina XX veka, jer su
tada pronašene smole koje podležu UV zračenju. Neke prednosti pri štampi UV sistemima su: suvi otisci omogućavaju
kontinualni proces, nema isparavanja rastvarača, ušteda u prostoru, bolji otisci i ekološki povoljnija štampa.
Elektronsko zračenje je relativno nova metoda za sušenje graf. boja.

89. Graf. boje specifičnih svojstava i specijalnih namena

Metalne grafičke boje
Sastoje se od suspenzije metala u obliku finog praha u vezivu koje ima dvostruku ulogu, da bude nosilac praha i
sredstvo koje vezuje metalni prah za površinu na kojoj se štampa. Zbog atraktivne pojave imaju veliku popularnost.
Pošto se metalnim grafičkim bojama mogu štampati kako upojni, tako i neupojni materijali različitog stepena
razuđenosti površine, to se sastav ovih graf. boja mora podešavati prema podlozi koja se štampa.
Graf. boje za metalne površine
Postoje dva načina za dekoraciju metala:
- štampanje ravnih površina koje se posle prevode u konzerve, poklopce i sl. ili
- štampanje već formiranih posuda
Grafičke boje za ravne površine nanose se direktno na metalnu površinu ili preko transparentnog ili pigmentiranog
emajla. Za razliku od papira metal ne apsorbuje i graf. boja mora biti osušena primenom toplote ili neke druge vrste
energije. Graf. boje za ovakve konzerve se retko lakiraju i zato moraju imati što veći sjaj i moraju biti postojane
naoštećenja usled velike brzine mašina za punjenje limenki.
Graf. boje za elektrografiju
Tokom procesa elektrografije nema hemijske reakcije, već se koristi čisto fizički postupak za dobijanje slike, koji se
zasniva na interakciji svetla i elektriciteta. Postupak se zasniva na zakonitosti da se dva objekta različitog
naelektrisanja privlače, dok se istog odbijaju. Slika se razvija pomoću tonera. Delovi površine bez naelektrisanja neće
privući toner i tamo neće biti njegovih čestica.
Graf. boje za „ink-jet“ štampu
„Ink-jet“ štampa je postupak pri kojem se koristi mlaz kapi graf. boje, koja se projektuje iz veoma male mlaznice. Graf.
boje koje se koriste moraju imati fizička svojstva pogodna za dobijanje mlaza i moraju da daju oštar, neproziran i
stalan otisak. Moraju biti stabilne pri skladištenju i ne smeju biti otrovne. Većina čestica u ovakvim graf. bojama mora
biti ispod 3µm, pa se graf. boja filtrira da bi se to ostvarilo.

90. Mehanizmi sušenja grafičkih boja

Pod sušenjem se podrazumeva prelazak graf. boje iz tečnog u čvrsto stanje, nakon njenog nanošenja na podlogu.
Način prelaska graf. boje u čvrsto stanje zavisi od karakteristika graf. boje. Kojim će se mehanizmom graf. boja sušiti
zavisi kako od same graf. boje, tako i od vrste podloge. Sušenje se može vršiti na više načina:
- oksidacijom
Sušenje oksidacijom je posebna vrsta polimerizacije, koja se odvija kod grafičkih boja čije vezivo u osnovi čini
laneno ili neko drugo sušivo ulje. Ukoliko se nanese na papir, deo grafičke boje u izvesnoj meri rodire u pore i
međuprostore vlakanaca papira. Najveći deo graf. boje ostaje na pvršini, gde se suši do stvaranja trajnog filma. U toku
oksidacione polimerizacije zapaža se stalno povećanje viskoznosti sve do formiranja čvrstog gela na kraju.
- upijanjem
Sušenje upijanjem, penetracijom ili apsorpciono sušenje je karakteristično za graf. boje niske konzistencije čiji je
pigment dispregovan u uljnom vezivu. Graf. boje koje se suše na ovaj način koriste se za štampanje na upojnom
materijalima. Kod ovakvog mehanizma sušenja uključena su dva fenomena, od kojih je jedan penetracija graf. boje
između vlakana papira kapilarnimkretanjem, dok je drugi apsorpcija veziva graf. boje u samom vlaknu. Supstrat ne
sme biti previše apsorbujući, jer graf. boja može preći na drugu stranu papira. U slučaju ako je graf. boja jako viskozna
i gusta, papir će je sporo upijati.
- isparavanjem
Graf. boje koje se suše isparavanjem su one čije je vezivo dobijeno rastvaranjem smola u isparljivim rastvaračima.
Gotova graf. boja sadrži 2/3 isparljivog rastvarača. Brzina sušenja ovakvih graf. boja približno je proporcionalna
kvadratu debljine filma graf. boje. U roto dubokoj štampi i flekso štampi rastvarači isparavaju na sobnoj temperaturi,
dok se kod toplotno vezivnih grafičkih boja koristi toplota.
- polimerizacijom
Graf. boje koje sadrže u svom sastavu reaktivne monomere polimerizacijom prevode graf. boju u čvrst oblik.
Polimerizacija se može izvesti: zagrevanjem, pomoću katalizatora ili zračenjem.
- geliranjem
Ovaj način sušenja je zasnovan na činjenici da će vezivo koje je u obliu suspendovanog gela stvoriti čvrst gel
odmah, ako se u tankom sloju izloži dejstvu kiseonika i reaktivnih pigmenata.
- očvršćavanjem
Očvšćavanje grafičkih boja usled kontakta sa hladnom površinom je metod sušenja baziran naupotrebi čvrstih
lako topivih graf. boja. Graf. boje se koriste u štamparskim mašinama koje se zagrevaju iznad temperature topljenja
graf. boja. Pri kontaktu sa relativno hladnom površinom materijala na kom se štampa, graf. boja očvršćava, odnosno
suši se odmah. Prednost ove metode je što eliminiše prodiranje graf. boje u materijal tako da se mogu štampati papiri
niske gramature, a da graf. boja ne prođe kroz papir.
- taloženjem
Posebno formulisane graf. boje za tipo štampu suše se taloženjem. Krajnji rezultat je taloženje smole što izaziva
vezivanje i kasnije sušenje.

91. Lakovi za lakiranje štampanog materijala

Lakiranje odštampanih grafičkih materijala ima za cilj postizanje sjaja, glatkoće ili nekog drugog efekta i time
doprinese estetskom izgledu proizvoda, kao i da se materijal zaštiti od spoljnoh uticaja. Zbog toga se lakiraju
ambalaćni materijali, nalepnice, etikete, štamparski proizvodi koji imaju ekskluzivnu i reprezentativnu namenu.
propagandni i reklamni materijali, kao i čitav niz drugih proizvoda.
Tip i karakter podloge koja se lakira utiču znatno na efekat lakiranja. Materijali čija je površina glatka, homogena i bez
pora, kao što su specijalni papiri ili metalne folije, onogućavaju dobijanje idealnog sjaja.
Lakovi se mogu podeliti na dve osnovne grupe:
- lakovi za lakiranje odštampanih gafičkih materijala i
- lakovi za grafičke boje
Kao lakovi za lakiranje grafičkih materijala najčešće se koriste špiritusni lak i nito-lak. Danas se koriste i vodeni
disperzioni, ofsetni, kao i UV lakovi.

92. Lakovi za grafičke boje

Postoje lakovi koji se dodaju grafičkim bojama radi dobijanja sjajnih i glatkih otisaka. Lakovi za graf. boje su rastvori
smola i alkidnih polimera u organskim rastvaračima. Za grafičke boje najčešće se upotrebljavaju bitumenski,
kolofonijumski i sjajni lak, zatim lak za sušenje na povišenoj temperaturi i lak na bazi tvrde smole i lanenog ulja.