Предавање бр.

Развој дијалектологије код Срба

Дијалектологија представља младу лингвистичку дисциплину јер се почеци научне српске

дијалектологије везују за почетак двадесетог века. Наиме, тада је почело формирање
граница српске државе, а требало се и научно одупрети политичким апетитима Бугара, па
и околних (не)словенских народа, јер Србија као држава није још јасно успоставила своје
државне међе. Језик и његов говор, односно, говор као дијалекатска подлога нормативног
језика је био и остао главни идентитетски критеријум. И због тога је српска влада послала
у то време најкомпетентнијег српског лингвисту Александра Белића да размеђи српске и
бугарске говоре.

Без обзира на одлуке Берлинског конгреса, бугарски апетити према српском говорном
простору нису престајали, чак и данас по дијалекатским уџбеницима бугарског језика,
бугарски говори се протежу до Алексинца и тимочке области. Другим речима, читава
призренско-тимочка говорна зона се уписује у инвентар бугарског језика и тим намерама
је требало стати на пут. А то је једино наука и научна чињеница могла да пресуди. Тако је
и А. Белић добио задатак да језички обради и дијалектолошки опише призренско-
јужноморавску говорну зону.

Као најкомпетентнији српски лингвиста Белић је радио потпуну дескрипцију главних оаза
датог српског говорног простора и на основу резултата сопствених истраживања и
резултата дотадашњих етноисторисјски података поставио је главну јужнословенску
изоглосу, тј. границу сучељавања говорних особина са једне стране бугарских, а са друге
стране српских говора и та је изоглоса и данас остала непомерена од Видина на северу до
Ћустендила на југу.

Однос између миграционих праваца и дијалекатске слике

На основу Белићевих истраживања 1905.године појављује се СДЗБ прва књига ,,Дијалекти

источне и јужне Србије“ и ова година се узима као почетак научне дијалектолошке
дисциплине код Срба. Јер све што је било пре Белића није било поуздано. Било је
дијалекатских приноса у етноисторијским студијама, али то су оично радили нелингвисти
и ту је било више аматеризма него науке. Дијалакатски текстови који су доношени нису
или прецизно обележени тако да је њихова поузданост ила упитна, а с друге стране и
закључивања и одређења одређеног говорног типа била су лабава и непотпуна. То не
значи да се Белић није користио помоћном дијалектолошком литературом, разним
етноисторијским списима и црквеним и световнмим, али се ипак мора признати да је
научно-методолошки дијалектологија оформљена од Белића. Његова монографија ДИИЈС
сем резултата истражиовања и постављања изоглосе је много значајнија на научно-
методолошком плану, а то значи да је Белић, на основу свог знаља о досезима европске
лингвистике успоставио методолошке темеље за будућа истраживања и описе српског
говорног простора. Јужнословенски говорни простор је ио много значајан и за разјашњења
многих језичких процеса и ван дијалектолошке науке. Пре свега гранични старији и млађи
штокавски говори су крили примере за објашњења многих акценатских проблема. Пре
свега односи између суседних чакавских и штокавских говора давали су аналитичарима
разјашњења о тешким питањима словенске метатоније. А даље српски народни говори и
данас чувају примере метатаксичког преношења канавачког дуљења као и трагови старог
метатонијског акута, као у копаоничким селима.

Све ове проблеме историјског развоја српског језика на морфонолошкој равни уочио је
Белић у својим истраживањима и трасирао путеве будућим истраживањима. Све је ово
приметио славни европски лингвиста Бодуен де Куртене који је замолио Белића да у
краћој форми изнесе основне поступке својих истраживања. На основу тог Белићевог
дописа (мисли) о прикупљању дијалекатских материјала (обавезно испитно питање)
оформљен је истраживачки приступ обради народног говора и примена историјског
компаративног метода у опису дијалекатске грађе и то све до половине двадесетог века и
појаве Павла Ивића.

***

Већ после 1905. Године развој српске дијалектологије и развој државе успорили су ратови.
Тако да су Балкански ратови, а затим и Први српски рат онемогућили свако озбиљније
истраживање теренског типа. Тако да скоро до половине 20. Века немамо озбиљнијих
истраживачких подухвата. У том времену се више радило на споменичкој грађи која је
била архивирана и доступна истраживачима. Али је Белића више интересовао рад на
терену и дескрипција народних говора, нарочито оних говора који су ушли у основицу
српског књижевног језика. Пре свега Вуково јужно наречје, односно на
источнохерцеговачки говорни тип. Због тога је и Белић своје најбоље ђаке слао да описују
источнохерцеговачке говоре. Тако је већ 1929. Године Данило Вушовић. То су говори
околине Никшића – Никшићко поље, горње поље, ужа никшићка котлина и то је
објављено СДЗБ3 „Диалекат Источне Херцеговине“. Десетак година касније 1939/40.
Појављује се монографија Гојка Ружичића „Акценатски систем пљеваљског говора“ и
монографија Јована Л. Вуковића „Говор Пиве и Дробњака“. Ова монографија је покрила
простор као завичајни говор Вукових предака, данашњи Дробњак и данашњу Пиву – од
никшићког поља до Таре. То је у погледу методологије истраживања, као и у погледу
резултата истраживања једна од најбоље урађених монографија које дају дескрипцију
говорног ареала. Теоријски део монографије је објављен у Јужнословенском филологу 17.
А акценатски систем је објавио у СДЗБ10. И то је по оцени П. Ивића монографија која је
обележила разне српске дијалектологе. Језичке појаве су описане системски, а трагови
историјсог развоја осведочени на дијалекатском примерима прецизно су објашњени, често
и са ослонцем на историјску грађу. Ово је каснијим истраживачима омогућило прецизнији
приступ опусу и разјашњавању дијалекатске проблематике. Нарочито када је у питању
истраживање говора источне Херцеговине било је неопходно ослонити се на податке из
монографије Вуковићеве. Ово је нарочито било важно када је на ред дошло испитивање
односа дијалекатске базе и њенњ кљижевно-језичке надоградње, као и у праћењу
резултата извођених теренским истраживањима са Вуковим језиком и нарочито језиком
његовог Рјечника 1818. То је за србистичку науку свакако битна књига Павла Ивића
„Вуков Српски рјечник из 1818.“ Касније ће Берислав Николић дати опис говора Тршића у
монографији „Тршићки говор“ упоређујући стање које је затекао у Тршићу са резултатима
Вуковићевих истраживања. Тако у развоју српске дијалектологије имамо неке вештачке
прекиде. Таман се усталила методолошки као наука са главним правцима истраживања
како би се осветлила тамна места на дијалектолошкој мапи српског језика српску државу
и науку је задесио Други светски рат. Требало је чекати две деценије после Другог
светског рата да се појаве озбиљније монографије из дијалектологије. Ту се пре свега
издваја монографија П. Ивића „Говор галипољских Срба“ која је за укупан развој српске
дијалектологије значајна из више разлога. Пре свега, Ивић је овде давао смернице у
истраживању косовско-ресавске говорне зоне, затим, указао на битност изучавања
исељеничких говора, и на крају увео структурализам као методолошки правац у српску
лингвистику. Због тога је развој српске дијалектологије по речима Митра Пешикана,
српска дијалектологија се развија од Белића до Ивића и после Ивића до данашњег дана.
Враћајући се на источнохерцеговачки простор од средине 20. Века на овамо можемо
констатовати да је до сада већином описан, а централни део описан од Асима Пеце „Говор
источне Херцеговине“ (Грицко, Требиње, Невесиње, Љубиње). Високу Херцеговину,
средњу Босну описао је Радосав Ђуровић, а затим преко средње Босне Џевад Јахић.
Западно босанске и јекавске говоре описао је Милорад ДЕШИЋ у монографији ,,Западно
босански и јекавски говори“. Северније Драгољуб Петровић описује говоре Баније и
Кордуна. Написао је и монографију о говору Кочићевог змијања.

Личке говоре у својим радовима у својим радовима описао је Милан Драгичевић. Говор
Буковице успутно је у својим ономастичким радовима описивао Живко Бјелановић.
Говори западне Херцеговине су доста дуго истраживачки били занемарени јер су то
сматрало се хрватски икавски говор. Међутим, новија истраживања Ливањског поља
показују да су то српски икавски говори херцеговачког типа.

Никола Ранић је у монографији ,,Говор Ливањског поља“ показао да су ту живели и живе

српски староседеоци Херцеговци-икавци. Истина, ова истраживања су рађена пре ових
најновијих прогона Срба са простора Хрватске, али ми га посматрамо као српски говорни
простор. На овај начин се поклапа простирање источнохерцеговачког говора са делом
динарске струје која се разгранала од дурмиторске површи до книнске крајине и
Славоније, захватајући западну Србију и преносећи своју граматичку структуру на
шумадијско-војвођанске говоре.

***

Познато је да на разлике у дијалектима утиче најпре динамика језичких промена која може
бити различита у оквиру исте језичке територије. Тако се у једним деловима истог језика
промене одвијају брже, док се у другим, обично периферијским деловима, оне одвијају
спорије. Пример за то су и призренско-тимочки говори, који заузимају најјугоисточнији
део српског језичког подручја и који неким својим особинама, пре свега фонетским,
показују старија стања српског језика (очуван полугласник, вокално л, конс. л на крају
слога и речи итд. )

На дијалекатска подвајања утичу и контакти међу језицима који могу довести до

различитих језичких иновација, којима се ти говори такође удаљавају од централних
говора. Тако призренско-тимочки говорни тип има низ заједничких особина са говорима
суседних језика с којима учествује у балканском језичком савезу. У најтипичније појаве
овог типа спадају:

-постојање само једног експираторног акцента

-упрошћен систем деклинације

-аналитичка компарација

-губљење инфинитива

Те иновације се у науци обично називају балканизмима и оне нису настале унутрашњим

развојем него су преузете из несловенских балканских језика, или су настале као плод
упрошћавања језичког система приликом мешања словенског становништва са живљем
који је говорио тим језицима. Прве значајније класификације народних говора можемо
пронаћи већ код Вука Караџића који при класификацији полази од рефлекса јата додајући
да је та разлика не само највећа, него и једина разлика између ових наречја.

У Српском рјечнику је српски језик разделио на три наречја

-ерцеговачко

-ресавско

-сремачко

Иако је Вук призренско-тимочке говоре понајмање познавао подаци које је имао о њима
уверавали су га у његов претежно српски карактер.
Белић разликује више дијалеката:

-призренско-тимочки

-косовско-ресавски

-централни, који зове шумадијско-сремски

-зетско-босански

-и друго

Код Белића се сад укључује и критеријум развијености говора. Најархаичнијим екавским

говором сматра призренско-тимочке говоре, а посебност овог дијалекта истиче и у другим
својим радовима. Истичући ,,да призренско-тимочком говору треба међу штокавским
говорима дати засебно место то је несумњиво. Туђи утицаји, архаичне црте које је он
задржао дају му такво обележје какво нема ниједан други штокавски говор.“ ДИИЈС

Белић даје две зоне

1. Призренско-тимочка
2. Екавска, икавска и ијекавска

Решетар српско-хрватско говорно подручје дели на 4 говорне зоне, на две чисто српско-
хрватске (штокавске и чакавске) и ан 2 мешовите зоне(кајкавску-прелаз српско-хрватског
ка словеначком и сврљишку- прелаз српског ка бугарском).

Недостатак прецизнијих критеријума за поделу српско-хрватских говора покушао је да

реши Павле Ивић, издвајајући два критеријума
-јат
- разлике у акцентуацији
Према овим критеријума, постоје 4 основна говорна типа

1. Најстарија акцентуација оличена у троакценатском систему(два силазна и акут)-

према тадашњим сазнањима само икавски говори
2. Старија акцентуација (два силазна)
3. Нова акцентуација
4. Призренско-тимочка еволуција

Српски призренско-тимочки дијалекат често је у србистици узиман за старо штокавски зог

архаичних црта. То је чињено и поред сазнања да он морфолошком и морфосинтаксичком
плану поседује низ иновација т, балканизама. Суседни косовско-ресавски нпр. у односу на
призренско-тимочки представља на фонестском плану у низу случајева даљу развојну
фазу. Те, дакле, у овом смислу он иде у ред ,,новијих“. Овакав приступ, који се ослања на
дијахронијски критеријум класификација дијалеката показао је недостатке на питању
самог установљавања развојне хронологије међу појединим дијалекатским питањима, која
се није могла најоље представити одредбама стари, нови, средњи говори итд.
У целини посматрано, с обзиром на свеукупност језичких црта није могуће несумњиво
установити који су од њих старији, односно новији, или пак средњи у односу једно на
друге.
У србистици се крајем 19. Века указивало на релативну старост одређеног дијалекта и
истицало се да су дијалекти подједнако стари, а тек поједине гласовне промене падају у
различита времена. За превазилажење оваквих проблема, Павле Ивић нуди терминолошке
парове
Небалканизирани : балканизирани дијалекти
Структурално-конзервативни : структурално-иновативни

,,Није случај што се овде конзервативност приписује новоштокавским говорима, а

иновативност оним другим говорима, супротно некадашњој пракси која је те говоре као
нове или млађе супротстављала идиомима источне зоне“ П. Ивић.
Предавање 2

Павле Ивић је добио задатак да на основу српских исељеничких говора постави главне
смернице у испитивању српске историјске дијалектологије. Наиме, у својој дисертацији
„Говор галипољских Срба“ Ивић је по први пут у српској дијалектологији применио
структурални метод у испитивању српског говора. На основу скупљеног дијалекстског
материјала једне енклаве наших досељеника у Бајрамичу у турском Галипољу Ивић је
показао на који начин се сачувала старина одређеног дијалекатског идиома с једне стране,
а с друге колико је очуваносст те старине утицала на реконструкцију дијалекатског стања
пре турског времена. На основе прецизне акценатске и фонолошке анализе ових говора
Ивић је поставио хипотезу да је то становништво пореклом из околине Јагодине, дакле
поставио је темеље будућим истраживањима косовско-ресавског говорног типа. За српску
дијалектологију је ова монографија додатно интересантна јер је у њој први пут дата
претпоставка о гласовној структури тзв. Незамењеног јата. Његова гласовна вредност је
између гласова Е и И, тзв. затворено (еи ие е).

Касније је ову појаву проширио Берислав Николић у колубарском говору. А примере

имамо и у говорима југозападне Србије. Ова Ивићева теорија о незамењеном јату је
отворила многа споредна питања у српској дијалектологији, јер је било мишљења (Радоје
Симић) да су говори са затвореним е, односно незамењеним јатом, једноставно последица
миграционих кретања становништва из икавских простора западне Босне преко Мачве, из
северозападне Србије до ваљевских планина.

За српску дијалектологију је Ивићев рад превасходно значајан у методологији

истраживања, као и у покривању белина – празних простора на српској дијалектолошкој
карти. Ивићева монографија је омогућила будућа истраживања простора косовско-
ресавског говора. Међу значајним монографијама које су се после Ивића јавиле, а везане
су за овај говорни простор издвајају се следеће: „Трстенички говор“ Душан Јовић СДЗБ17,
„Левачки говор“ Радоје Симић, „Синтакса левачког говора“ Радоје Симић. То је једна од
првих монографија која је ушла у проблематику синтаксе. Међу ауторима који су својим
истраживањима покривали говорни простор; „Ресавски говор“ Асим Пецо и Бранислав
Милановић (описали су говор данашњег Деспотовца).

Простор од Смедерева до Вршца је нека врста прелазног говора јер се са једне стране на
простору Баната ослањају на војвођанске говоре, а с друге стране захватају простор
источне Шумадије, односно наслањају се на млађе штокавске говоре који су својим
утицајем мењали структуру смедеревско-вршачког говора. И у тој класификацији се
показала мањкавост структуралног метода јер за прецизирање одређених изоглоса
неопходна је комбинација оба методолошка приступа:

1)компаративно-историјски приступ

2)структурални приступ

Призренско-тимочке зоне, што се тиче после Белићевих истраживања главни истраживач

ових простора је истраживач Недељко Богдановић. Он је у двема монографијама значајно
одредио правце будућих дијалектолошких описа овог простора. ,,Говор Бучума и Белог
Потока“ СДЗБ 25 представља значајан допринос разграничавању призренско-
јужноморавске и сврљишко-заплањске говорне зоне.

Ту се показује на који се начин из дескрипције издвајају релевантне изоглосе и на ком се

простору сучељавају што представља дијалекатску границу. Изоглоса представља
замишљењу линију до које допиру различите језичке особине. Друга монографија ,,Говор
алексиначког поморавља“ Богдановић је ту дао дескрипцију алексиначке, нишке,
лесковачке и врањанске котлине. То је у основи простор призренско-јужноморавске
говорне зоне. Са свим морфонолошким особеностима који ове говоре одвајају од остатка
призренско-тимочке говорне области. Најјужнији део ове области детаљније је и
прецизније описао Слободан Реметић у монографији ,,Српски призренски говор“. Што се
тиче границе јужноморавски и сврљишко-заплањских говора у јужнијем делу занимљива
је и монографија Станислава Станковића ,,О границама и особеностима у власотиничком
крају“. Уз Богдановића из такозваног ,,нишко дијалекатског кружока“ за нас су значајне
монографије Љубисава Ћирића ,,Говор Лужнице“ у којој аутор доноси низ новог
материјала веома битног за прецизирања особености тимочко-лужничке говорне зоне.
Што се тиче ове зоне битна је монографија ,,Говор понишавља“ Јордана Марковић. За нас
је веома значајно да је призренско-тимочка говорна зона и монографски и лексикографски
значајно истражена јер на тај начин српски лингвисти добијају важан материјал за удућа
истраживања о самобитности српских језика и његовог говорног простора. Опрез је
свакако неопхода, што увек морамо водити рачуна о бугарским претензијама на
призренско-тимочку говорну зону. Ипак научне чињенице довољно говоре да је ова
српска говорна зона била под знатним утицајем балканских црта и да је простор Балкана
или боље рећи живот на том простору изнедрили балкански језички савез. Тако да су
језичке осоине које су издвојиле призренско-тимочку област од остатка српских говора
само историјска последица како самосталног развитка ових говора тако и међујезичких
утицаја којима су балкански језици зрачили. Балкански савез су поред српског језика на
овом простору чинили и турски, швицарски, арбанашки, бугарски, влашки, што је све
оставило трага и у граматици и у лексици свих ових језика на Балкану.

Дијалекатска лексикографија

Дијалекатским речником може се назвати сваки речник утемељен на језичким

реалностима одређених народних говора. Дијалекатски речник припада типу
дескриптивних и синхронијских речника, он може бити:

1. Општи (нека врста тезауруса) - репрезентативан за одређену географски

дефинисану област
2. Диференцијални – или у односу на други дијалекат или у односу на стандардни
језик

Дијалекатски речник заснива се углавном на усменим изворима, било да је реч о грађи

добијеној пасивним или активним путем. Пасивним – уколико је састављач речника
уједно и говорник тог типа. У активним – кроз разговор са информаторима и
попуњавањем упитника. Дијалекатски речници су вишеструког значаја како за
лингвистику тако и за друге науке: етнографију, историју, антропологију. Лингвистички
значај је вишеструк. Ови речници представљају драгоцену основу неопходну за развој
дијалекатске лексикологије. Омогућавају стилистичку могућност дијалекатске лексике и
фразеологије. Дијалекатски речник је од велике важности и за израду дијалекатског атласа
које га користе као грађу и за историју језика јер многи дијалекти чувају неке старе облике
и представљају драгоцену грађу за ову лингвистичку дисциплину.

Начин представљања грађе:

Именице се обично дају са ознаком рода. Придеви у облицима за сва три рода. Глаголи у
инфинитиву (који познају инфинитив) са додатком 1. Лице јд. Презента и одредбом
глаголског вида. Дефиниције у речницима могу бити различитог типа:

1. Синонимске – бакљати се – бавити се

2. Синтагматске – ћућушка - већи комад нечега
3. Описно синономске – замарлијати – заћи, отићи некуда без знања других
4. Описне – од једне реченице – ланфрача – особа која воли да оговара

Вуковим рјечником 1818. Постављен је темељ српској дијалекатскохј лексикографији

и српској лексикографији уопште. Вуково прво издање у основи је његов родни
дијалекат, тј. тршићки говор. Прво издање рјечника садржало је око 26000 речи. Већину
лексема чиниле су оне из Вуковог родног говора, а мањи део речи из других крајева. Са
лексикографског аспекта Вуков речник наговештава модерну обраду. Уз сваку
одредницу дају се значења и синтагматски изрази или фразеолошки унутар речничког
чланка, а као елементи дефиниције служе латински и немачки језик.

Требало је да прође пуних 114 година од Вуковог рјечника до појаве прве књигњ
Елизићевог речника косовско-метохијског дијалекта, СДЗБ4 1932. Предговор је написао
Белић. Елизовић је у њега унео речи које није нашао ни код Вука, ни у речницима ЈАЗУ,
ни код Броза и Вељковића. Он је унео онеречи које нема код Вука, али их има у ова
друга два, унео је и речи којих има у овим речницима, али које се по нечему разликују.
Највећи део грађе сакупио је у Вучитрну, а за основу му је послужио говор његових
родитеља. За прикупљање грађе, у почетку је њихов говор био главни извор, а касније је
грађу сакупљао и од других мештана. Поред Вучитрна обилазио је и Приштину,
Митровицу и Пећ и околна села. Поред грађе забележена је од најизразитијих
представника овог говора употребљен је и материјал црпљен из једног писаног
споменика ,,Девички катастик“ (манастирске књиге) – ббио је ручна књига Девичког
манастира у коју је манастирска управа бележила све што је манастир даривао.

Од Глише па на даље озбиљно се ради на речницима. До тада су више нестручнио

писали. Класификатори постоје и у дијалекатским речницима. Потврде некад да некад
не.

Драго Ћупић: „Речник говора Загарача“

Брана Митровић: „Речник лесковачког говора“

 Милија Станић: „Ускочки речник“

Јакша Динић: „Речник тимочког говора“

Милан Решетар
Милан Решетар (1860-1942) је дао много тога значајног и више тога занимљивог за науку
о језику. Као Србин католик из Дубровника којих је у његово време било знатан број, свој
рад је отпочео у времену када је била актуелна историјско-језичка проблематика, па је
главни опус Решетарових интересовања посвећен језику или говору Дубровника и његове
околине од најстаријих писаних споменика до новијег времена. За Решетара је више пута
речено да је најбољи познавалац језичких прилика у Дубровнику. То не зачуђује с
обзиром на чињеницу да је највећи део свог стваралачког рада управо посветио језику и
говору Дубровника у поређењу са окружењем. Проучио је и представио лингвистичкој
науци највећи број докумената, споменичку грађу, књижевна дела која су настала у
Дубровнику и његовој најближој околини. Његова интересовања су се кретала у три
правца: поезија, проза и говор, из чега је касније следило извођење општих, језичких и
закључака. Изузетно су значајне његове студије из дијалектологије и историје српског
језика. Из дијалектолошких радова посебан значај имају студије ,,Штокавски дијалекат“
Беч 1907. на немачком језику и ,,Српскохрватски акценат југозападних говора“ 1900.
Посмртно у Београду су објављене његове студије ,,Најстарији дуровачки говор“ 1951.
затим ,,Најстарија дубровачка проза“ 1952. док су за историју језика драгоцена његова
приређена издања старих споменика, и то цео низ. Он је на основу студије дубровачких
докумената од 13. до 15. века још 1895. добио доцентуру словенске филологије на
Филозофском факултету у Бечу. Редован члан САНУ постао је 1940. Решетар је на основу
својих исцрпних и опширних истраживања дошао до непобитних резултата у вези са
језиком и говором најстаријег словенског слоја становништва у до тада романски
Дубровник. Како Решетар наводи далматински говор се добро држао у Дубровнику негде
до средине 15. века у јавном животу, тј. у градским већима и уредима, али га је у
приватном животу у кући и изван ње већ био заменио ,,наш језик“ који се почео увлачити
чак у седнице врховне власти то јест сената. Сенат је стога 1472. одлучио да се у свим
градским већима сме говорити само или нашим старим дубровачким језиком или
талијански, а не сме славенски. Али су у то доба већ били пропевали први песници на
народном језику. Међутим, та забрана није могла спречити живе језичке процесе који су
настајали насељавањем словенског живља у Дубровнику. Тако је на смену романском
недуго потом дошао словенски језик. Већ двадесет година касније
славенски језик био је у званичним списима назван ,,наш језик“. А већ у првим годинама
16. века само се понегде спомињало да се некад у јавном животу говорило старим
дубровачким језиком. Према Решетаровим анализама језичко посрбљавање Дубровника
ишло је поступно са насељавањем становништва и то из источнохерцеговачке околине,
као и посрбљавањем ,,домородаца“ тј. староседелаца, али су га вера и државне границе у
знатној мери разликовале, а тиме и раздвајале од српског окружења. Због тога, како
наводи Решетар:

,,Дубровник има у историји нашег народног живота уопћена, а нарочито у историји

литературе сасвим одвојен положај изникавши као некакво острво на којем се спасе нешто
романског елемента што надживје словенску поплаву. Дубровник се није нигда сасвим
изједначио са својом српском околицом. Политичкој самосталности дуго помагавши и
етнографска одвојеност, али се ипак стари романски град на тај начин мало по мало и
претворио у српски град. Ипак су Дубровчани сачували своју индивидуалност говора у
српском, али се не осећаху Србима, јер њима српско бијаше у првом реду оно што
припада српској држави, док Дубровник никад не бијаше у њеним границама. Али нијесу
само политичке границе делиле Дубровчане од осталих Срба. Врло је јака преграда била
вера и уопће културни правац. Док је наиме новооснована држава Немањића одлучно
примила православну веру те се готово у свему погодила са Византијом, Дубровник није
прекидао старе везе које су га у погледу вере везивале за Рим и Италију, односно запад. То
су главни узроци због којих се, премда се говором посрбио, опет остао усред српских
земаља као неко несрпско место које је својим властитим животом живело“.

Дакле, српски се према Решетару у Дубровнику почео ширити од краја 15. века. Прво
преко црквене службе и садржаја везаног за цркву, затим преко књижевних остварења,
али знатно раније и кроз документа световног садржаја. Истина, паралелно са овим
сусрећу се документа и на латинском и италијанском језику. Који је то словенски језик
дошао у Дубровник на смену романском? Откуд он? Које су његове језичке и дијалекатске
црте? Које су главне особине писаног језика? Какав је по својој структури дубровачки
говор? Које су језичке особине споменичке грађе и који је говорни тип у њиховој основи?
Одговара Решетар узимајући у обзир све оно најбитније што може бити показатељ
дубровачких језичких прилика. Решетар се, наиме, морао држати веома строгих научних
критеријума и поузданих научних чињеница јер су се пред њега већ биле испречиле
политичке (не)прилике, јер је идући за Вуковом поделом Срба три закона и вере, а затим и
дијалекатским одређењем да су Срби штокавци, а Хрвати чакавци већ отпочела пошто
пото хрватизација Дубровника.

Решетар у дуровачкој поезији

Основно питање коме се Решетар посветио и на њега одговарао помно пратећи

споменичку грађу јесте да ли се језик Дуровника може тражити код песника, односно, да
ли се дијалекатска и структурна сродност дубровачког језика може показати и потврдити
на основу језика дубровачких песника или негде другде или на основу анализе дубровачке
прозе и споменичке грађе. Подстакнути језичким особеностима најстаријих дубровачких
песника из 15. века Шишка Менчетића, Џора Држића, Мавра Ветрановића у чијој поезији
су преовладавали чакавски и икавски елементи, неки су научници попут Кукуљевића и
Јагића, будући да су језик ових песника рано истраживали, у њиховом језику покушали да
виде говор Дубровника. Међутим, од ових првих песника језиком се сасвим разликовао
језик Ивана Гундулића што је шире постало познато након што је Матица илирска 1844. У
целини објавила Османа. Без обзира на одређен број необичних старинских речи и облика
ипак је свако у Гундулићевом језику видео штокавско јекавски говор. Без обзира на
структуру Гундулићева језика неки научници су утврдили да најстарији говор и језика
словенског Дубровника треба тражити у језику најстаријих песника. Тако су све оне
споменике и песнике који су писали штокавско јекавски сматрали недубровачким јер су
на основу одређених икавизама изводили паушалне закључке да најстарији дубровачки
говор почива на чакавштини. Ватрослав Јагић кога су у то време савременици звали
патријархом славистике нити је имао нити је налазио икаквих доказа, али од мишљења да
најстарији дубровачки говор почива на чакавштини није одступао. Милан Решетар је
веома аргументовано и ауторитативно кроз анализу и проучавање споменика одацио
мишљење о чакавском Дубровнику. Преко језичке прозе и оригиналних дубровачких
споменика он показује да је Дубровник увек од када је постао словенски и по етносу и по
језику био штокавско јекавски, прецизније источнохерцеговачки, а никад чакавско
икавски. Осим тога и у језику млађих песника и пре Гундулића,а нарочито код њега већ
имамо штокавско јекавске црте док чакавске особине код старијих песника нису одраз
говора, нису у складу са говором Дубровника него су последица подражавања и
имитирања далматинских песника који су писали чакавски. Дакле, сва остварења, изузев
већине песничких, писана штокавско јекавским чак су и сами песници у својим радовима
изван поезије писали штокавско-јекавским. Решетар:

,,Најпре сам у својој радњи о чакавштини и њеним границама најпосле позаавио питањем
о старом дубровачком говору и дошао до резултата да песници 16. века нијесу никако
говорили како су писали своје песме јер не само сва дубровачка проза њихова времена
него и њихови прозни предговори и посвете пред њиховим песмама углавном исто тако
одступају од песама истога песника као што се уопште дубровачка проза разликује од
дуровачке поезије истога времена. Песници 16. века прихватише, али само за своје песме,
језик обојице песника 15. века, Менчетића и Држића. Што се пак тиче ове двојице, ја сам
доказивао двоје: Прво, да ни они не пишу чакавски него штокавски уз примесу само неких
особина које су они преузели из говора далматинских чакаваца.“

Осим Марка Марулића, Решетар представља и друге дубровачке песнике од 15. до 17.
века који су писали на народном језику: Менчетић, Џоре Држић, Никола Наљешковић,
Ветрановић, Марин Држић, Динко Рањина, Динко Златарић, Иван Гундулић, Џоно
Палмотић и др. Решетар наводећи језичке осоине ових песника подвлачи да се језик
дубровачких песника доста разликује од данашњег српског књижевног језика. С једне
стране има много облика и речи, као и гласовних и синтаксичких појава којих је у старије
време више или мање било у свим српским крајевима па су позније замењени новим. С
друге стране налази се у њих и подоста таквих особина којима се дубровачки и уопште
приморски говори разликују од загорских. Међу гласовним појавама које су
најприметније Решетар скреће пажњу на мешање икавских и ијекавских облика као што су
примери вриме, лип, вира поред вријеме, лијеп, вјера. Овако су песници по свој прилици
само писали водећи се у томе за икавским писцима далматинским, а нису тако говорили. С
Гундулићем је ушао јекавски говор у дубровачку поезију, а икавски изговор сачуван
редовно само онде где се збиља могао и чути као што је предлог пре: пристати предат
уместо престати предат. Такође ни икавизми нису одлика говора Дубровника па су могли
само настати имитирањем далматинских песника. Другим речима, они су чист песнички
манир јер када се погледају примери из најстарије дубровачке прозе може се уочити да
ниједан дубровачки српски канцелар као и ниједан дубровачки књижевни споменик из
времена пре средине 14. века није претежно икавски јер српска државна канцеларија није
никада писала вокал и уместо старог јата. Расправа о језику и говору Дубровника
нарочито се развила након што су узета у обзир разматрања два новооткривена чирилско
штокавско-јекавска прозна споменика: ,,Дубровачки зборник“ и ,, Лајпцишки лекционар“.
Према Решетаровим речима овим споменицима су се с почетка бавили Јагић, Лескин,
Маретић и др. Занимљиво је да је Јагић пошто пото хтео задржати своју тврдњу да је
најстарији дубровачки говор чакавски. Тако да је све оно што се супротстављало његовој
тврдњи запостављао и пренебрегавао. Када се погледа неподударност језика код песника и
језика два наведена споменика онда се унеколико кристалишу ова у основи опречна
мишљења. Наиме, како наводи Решетар тројица одличних слависта били су противног
мишљења у питању који споменик може бити дуровачки, а који не може. Питање које је у
основи било филолошко је на овај начин скренуло у политичке воде. Према старој теорији
Вука и Миклошича да су чакавци Хрвати, а штокавци Срби, ово се преточило у питање да
ли су стари дубровчани били Срби ако су штокавци, односно, Хрвати ако су чакавци.
Решетар је испитујући језичке одлике дубровачких песника показао и доказао да се њихов
језик па и њихов говор не разликује од језика прозе тј. да су и једни и други говорили
дубровачким штокавско-јекавским. Због свега тога је Решетар закључио да Дубровчани
нису никад били чакавци јер је српски језик дошао у некад романски град из старог
Захумља, старе Травуније где се увек само штокавски говорило. Истина, ово је Решетар
рекао пре више од пола века, али све новије студије су показале исправност ове његове
тврдње.