Student: XX

ESEJ iz predmeta: Osnovi organizacije

Evropska unija – država ili medjunarodna

organizacija?
Evropska unija je unija (zajednica) dvadeset pet evropskih država. Unija je
oformljena pod sadašnjim imenom Ugovorom o Evropskoj uniji ( poznatim pod
imenom Mastrihtski ugovor) 1992. godine. Mnogi aspekti EU su postojali i prije
potpisivanja ovog ugovora, preko raznih organizacija oformljenih 50-ih godina
dvadesetoga veka.

Političke aktivnosti Evropske unije se ispoljavaju u mnogim oblastima.d

politike zdravstva i ekonomske politike do inostranih poslova i odbrane. EU je
definisana kao federacija u monetarnim odnosima, agrokulturi, trgovini i zaštiti
životne sredine; konfederacija u socijalnoj i ekonomskoj politici, zaštiti potrošača,
unutrašnjoj politici; i kao međunarodna organizacija u spoljnoj politici.

Evropska unija je najmoćnija regionalna organizacija koja trenutno u svijetu

postoji. U nekim oblastima gdje su države članice svoj suverinitet prepustile
Evropskoj uniji, može se reći da je Evropska unija federacija ili konfederacija. Unija
nema pravo da premjesti dodatna ovlašćenja drugih članica na sebe bez dopuštenja
određene članice. Isto tako, određeni broj članica rukovodi samostalno svojim
politikama od nacionalnog interesa, kao što su inostrani poslovi, odbrana, valuta.

Zahvaljujući ovakvom ustrojstvu, Europska unija se ne može definisati ni

kao internacionalna organizacija ni kao konfederacija ili federacija. Trenutni i budući
status Evropske Unije je predmet velike političke pažnje.

Iz svega ovog sledi pitanje: Zašto je baš EU, od desetak i više raznovrsnih
organizacija osnovanih nakon Drugog svetskog rata u Evropi, postala glavni politički
i ekonomski centar kome se okreću i kome danas teže sve zemlje kontinenta?

Odgovor nam daje jedinstveni karakter i originalnost Evropske unije, u

kombinaciji prafmatičnosti i fleksibilnosti u njenom radu i razvoju, uz poštovanje
njenih osnovnih načela, a posebno u jedinstvenom pravnom sistemu Evropske unije.
Pre svega, Evropska unija danas ima ovakvu ulogu jer je pokazala izvanredne
rezultate u praksi. Velikim delom je zaslužna za istorijsko pomirenje Nemačke i
Francuske, sukobi među zemljama članicama su nezamislivi, pa je EU tako postala
zajednica mira i stabilnosti. Takođe Evropska unija je zaslužna i za podsticanje
razvoja zapadnoevropskih ekonomija, niihove međusobne trgovine, za rast standarda
stanovništva, za ubrazan razvoj manje razvijenim članicama, kao i na poljima
pojedinačnih politika.

Sve ovo je ostvareno zahvaljujući specifičnom načinu rada i organizacije

Evropske unije, načinu učešća država članica u funkcionisanju njenih organa, kao i
načinu na koji se pravne odluke sa nivoa Unije prenose u pravne sisteme njenih
članica. Evropska unija nema sopstveni sistem javnih službi (nema policiju, škole,
carine, tržišne inspekcije, to jest sve one organe koji predstavljaju fizički izraz
državne vlasti sa kojim raspolaže svaka država). Ipak, ono što Evropska unija ima,
osim nekoliko hiljada službenika u Briselu i budžeta, to je efikasan pravni sistem koji
poštuju i direktno sprovode organi i administracija država članica. Drugim rečima,
Evropska unija postoji i funkcioniše samo u onoj meri u kojoj se njeno pravo
primenjuje unutar pravnih sistema država članica. Prema tome, Evropska Unija
predstavlja novu formu dobrovoljne, miroljubive i postmoderne imperije, koja ce
opstati samo u meri u kojoj to budu dozvolile i omogućile njene konstitutivne države
članice. Upravo je ovo najjači razlog zašto se u pregovorima o ulasku u članstvo EU
toliko insistira na pravu, a posebno na primeni i pstovanju propisa.

Evropska unija je specifična državna zajednica ili medjunarodni entitet koji

nije ni prava država, niti obična medjunarodna organizacija, ali ona ipak istovremeno
ima elemente konfederacije, kao i medjunarodne organizacije. Ono što je Evropska
unija danas, započelo je još pre pet decenija, da leke 1951. godine, kada je osnovana
prva „Evropska zajednica“, zadužena za trgovinu ugljem i čelikom u razrušenoj
posleratnoj Evropi. U kasnijim godinama i decenijama, Evropska zajednica je stalno
dogradjivana i proširivana. Tako su krajem pedesetih godina XX veka nastale
Evropska ekonomska zajednica (EEZ) i Evropska zajednica za atomsku energiju
(EURATOM). Početkom sedamdesetih godina prvobitnih šest država osnivača
Evropske ekonomske zajednice (Francuska, Savezna republika Nemačka, Italija,
Belgija, Holandija i Luksemburg) saglasilo se da se u njeno članstvo prime još tri
države (Velika Britanija, Irska i Danska). U osamdestetim godinama nastavlja se
fizičko širenje Zajednice, a istovremeno dolazi i do produbljivanja ekonomske
integracije (razvija se plan o „unutrašnjem tržištu EEZ do 1992.), a takodje EEZ i
institucionalno dalje jača (novi ugovori, nove nadležnosti, nova tela za saradnju.

Medjutim, prava institucionalna „revolucija“ u toku evropske integracije

nastaje u poslednjoj deceniji prošloga veka, kada se tri evropske zajednice
transformišu u Evropsku uniju, kada se realizuje plan o monetarnoj uniji i uvodjenju
zajedničke valute – evra, kada se u EU dalje širi (Austrija, Švedska, Finska) i kada
svake tri do četiri godine evropsku pravnu „piramidu“ nadogradjuju sa po još nekim
novim ugovorom (ugovori iz Mastrihta – 1992, Amsterdama – 1997. i Nice 2001.)
Konačno, u prvoj polovini prve decenije XXI veka , Evropska unija prolazi novu
transformaciju – od pomalo elitnog kluba zapadnoevropskih visokorazvijenih
zemalja, ona se proširuje i na deset novih članica iz Centralne i Istočne Evrope, i sa
Mediterana. Danas EU obuhvata gotovo čitavu Evropu, sa izuzetkom Balkana i bivših
republika SSSr-a. Medjutim, bez obzira na sve pomenute, i brojne druge, nepomenute
promene, Evropska unija je, od samog početka pa sve do danas, postavljena na
nekoliko jasnih principa i ciljeva.
 1. Prvi princip je da će se trajan mir i pomirenje, u Drugom svetskom
ratu teško zakrvljenih evropskih naroda, ostvariti putem izgrdnje
posebnih „nadnacionalnih“ institucija za saradnju, koje će se u prvo
vreme baviti samo ekonomskom integracijom.
2. Drugi princip je bio da je ovakva ekonomska saradnja otvorena za
članstvo za sve evropske zemlje koje dele iste ili slične političke
vrednosti sa njihovim osnivačima, poput zalaganja za demokratiju,
poštovanje ljudskih prava, razvoj pravne države i drugo.
3. Treći princip je bio da je saradnja u okviru evropskih zajednica
zasnovanih na punoj dobrovoljnosti učešća država u procesu
evropske integracije, kao i miroljubivom karakteru ciljeva saradnje
(razvoj privrede, tržišta, poljoprivredna politika.

Glavna pitanja sa kojima se Evropska unija u ovom trenutku bavi je njeno

proširenje na jug i istok, odnosi sa Sjedinjenim Američkim Državama, revizija pravila
Pakta za stabilnost i ratifikacija Ustava Evropske unije od strane država članica.

Debata oko novog „ustava“ se još vodi. Unija je ušla u krizu nakon
neuspešnih referenduma u Francuskoj i Holandiji. Ali ne treba zaboraviti da je tokom
prethodnih decenija Unija već izgradila solidnu pravnu strukturu koja ima ustavno-
pravne elemente iako do sada nije dobila i specifičan ustav. Pre svega, Unija ima
osnivačka akta, ona ima izvore prava, ima svoje institucije koje deluju nezavisno od
država članica – ali uz njihovu saradnju, ima parlament – Evropski parlament – koji je
izabran na opštim i direktnim izborima u svim zemljama članicama. Najzad, EU ima i
organe koji se brinu o poštovanju i zaštiti ustanovljenog i harmonizovanog pravnog
sistema. To je sa jedne strane Komisija EU, koja nadzire primenu poštovanje i
primenu prava u državama članicama. Ipak, ključni garant uskladjena primene prava u
EU je Sud evropskih zajednica u Luksemburgu, koji tumači pravo i čije presude
predstavljaju jedan o najvažnijh pravnih izvora.

Nakon više decenija intenzivnih promena, reforma EU je sada u svojoj

najnovijoj fazi zaustavljena i bar privremeno došla u ćorsokak. Doduše, može i dalje
da funkcioniše kao i do sad, na bazi poslednjeg ratifikovanog ugovora iz Nice. Osim
toga ovakve krize nisu neobične u istoriji Unije. Podsetimo se samo odbijanja da se
ratifikuje ugovor o Evropskoj odbrambenoj zajednici iz 50-ih godina XX veka,
bojkota Saveta EZ od strane Francuske u 60-im godinama, krize oko britanskog
budžeta u 70-im, itd. Ipak, nema sumnje da je sadašnji zastoj u izgradnji ustavnog
poretka ozbiljan udarac višegodišnjem naporu uloženom u zaokruživanje pravnog
sistema Unije. Stoga, ostaje otvoreno pitanje na koji način će kriza biti prevazidjena i
kako će ona uticati na dalju evoluciju Evropske unije.

Pošto smo zašli u samu suštinu EU, probaćemo da odgovorimo na pitanje:

Da li je Evropska unija država ili medjunarodna organizacija?

Evropska unija ne poseduje sve elemente koje poseduje jedna država. EU

ima svoje stanovništvo, svi gradjani država članica su ujedno i gradjani EU. Tako je i
sa teritorijama država članica, sve teritorije država članica čine teritoriju Evropske
Unije. Situacija je pak sa suverenošću drugačija, naime države članice su se samim
stupanjem u Evropsku uniju odrekle dela svog suvereniteta u korist EU, ali su ipak
veliki deo svog suvereniteta zadržale za sebe i time ideji o EU kao državi oduzeli
ključno uporište, jer u tom slučaju EU nedostaje najvažniji konstitutivni element jedne
države.

Pak, ako posmatramo EU iz drugog ugla, primetićemo da Evropska unija

poseduje sve elemente jedne medjunarodne organizacije. Evropska unija poseduje
države članice, ima ih 25. EU ima sopstvene, oni su Evropski savet, Savet ministara,
Evropska komisija, Evropski parlament i Evropski sud pravde. EU ima svoj statut
(ugovor, povelju) i oblast delovanja, ekonomska i politička saradnja zemalja Evrope. I
na kraju ona ima poseban status u odnosu na sopstvene države članice, tj. priznata je
kao medjunarodnopravni subjekt.

Medjutim, EU ima još jedan element, a to je nadnacionalnost. Šta je

nadnacionalnost? Nadnacionalnost se ogleda u činjenici da EU ima organe u kojima
rade službenici koji ne predstavljaju države članice, već rade u interesu organizacije.
Zatim činjenica da odluke EU direktno obavezuju gradjane država članica i da odluke
EU obavezuju države članice, bez obzira da li su one glasale za njeno donošenje ili
ne. I konačno, postojanje sudskog organa čija je nadležnost obavezna, a odluke
obavezujuće i konačne.

Na osnovu svega ovoga dolazi se do zaključka da EU ipak nije država, ona

predstavlja atipičnu medjunarodnu organizaciju koja poseduje izuzetno jak državni
potencijal, čija će izvanredna organizacija i tendencija ka podržavljenju uspeti da
prevali teret svih problema koji se pred Evropskom unijom nalaze.