Šta je naučno pisanje?

Potreba za jasnoćom

Ključna karakteristika naučnog pisanja je jasnoća. Uspešni naučni eksperimenti su rezultat

bistog uma koji napada navedeni problem i dovodi do jasno izvedenih zakljucaka. Idealno bi bilo
da jasnoća bude karakteristika bilo koje vrste komunikacije; medjutim, kada se nešto kaže po
prvi put, jasnoća je neophodna. Većina naučnih radova, oni koji su objavljeni u našim
prvobitnim istrazivačkim časopisima, su prihvaćeni da budu objavljeni baš zbog toga sto oni
doprinose novom znanju. Stoga treba da zahtevamo potpunu jasnoću u naučnom pisanju.

Primanje signala

Mnogi ljudi su bez sumnje culi ovo pitanje: Ako drvo padne u šumi i ne postoji niko u okolini ko
bi ga čuo kako pada, da li ono proizvede zvuk? Tačan odgovor je ne. Zvuk je više od samo
’talasa pritiska’, i zaista ne može da postoji zvuk bez onoga ko bi taj zvuk čuo.

Slično tome, naučna komunikacija je dvosmerni proces. Kao što je signal bilo kakve vrste
beskoristan ako ga niko ne opazi, isto tako je i objavljen naučni rad (signal) beskoristan ako ga
nije prihvatila i razumela publika kojoj je namenjen. Stoga, možemo da ponovo utvrdimo
aksiomu nauke: Naučni eksperiment nije potpun ukoliko njegovi rezltatio nisu objavljeni i
primljeni k znanju. Objavljivanje nije nista vise do ’talasa pritiska’ osim ako taj objavljeni rad
nije primljen k znanju.

Razumevanje signala

Naučno pisanje je prenos jasnog signala primaocu. Reči tog signala treba da budu, što je više
moguće, jasne ,proste i dobro organizovane. Naučno pisanje ne zahteva mnogo ukrašavanja.
Knjiyevna ukrašavanja-metafore, poređenja, idiomatski izrazi- veoma često zbunjuju i ne treba
ih često koristiti u istraživačkim radovima.

Nauka je jednostavno previše bitna i zbog toga je treba preneti rečima sa oređenim značenjem. I
to jasno, određeno značenje treba da bude razumljivo ne samo vršnjacima autora, nego i
studentima koji samo sto počinju svoje karijere, naučnicima kojima to nije uska stručna sprema, i
naročito čitaocima (većina čitaoca danas) kojima Engleski nije maternji jezik.

Mnogo vrsta dela su namenjena zabavi. Naučni spisi ima drugačiju svrhu: da prenesu nova
naučna otkrića. Naučno pisanje treba da bude što jasnije i jednostavnije.

Jezik naučnog rada

Pored organizacije, druga bitna stavka naučnog rada treba da bude primeran jezik. U ovoj knjizi,
ja iznova naglašavam pravilno korišćenje engleskog zato sto mnogi naučnici imaju problema sa
ovim. Svi naučnici moraju da nauče da koriste engleski jezik precizno. Knjiga (Dan, 1995) koja
se u potpunosti bavi engleskim za naučnike je sada dostupna.
Ako je naučno dokazano znanje u najmanju ruku važno kao što je i bilo koje drugo znanje, mora
da bude preneseno efikasno, jasno, rečima koje imaju određeno značenje. Kako bi uspeo u ovom
poduhvatu, naučnik mora da bude obrazovan. Kada je bio dekan kolumbijskom fakulteta, Dejvid
B. Truman, je to lepo rekao: ’’ Zbog složenosti savremenog postojanja, stučnjak koji je obučen
ali neobrazovan, tehnički kvalifikovan ali kulturno nesposoban, je pretnja. ’’

Iako je kranji cilj naučnog rada izdavanje, odluvek me zapanjivalo da toliko mnogo naučnika
zanemaruju odgovornosti koje to uključuje. Naučnik će provesti mesece ili godine kako bi došao
do različiih podataka, a onda će dopustiti da se značajna vrednost toga izgubi zbog manjka
interesovanja za proces komunikacije. Taj isti naučnik koji će prevazići ogromne prepreke kako
bi izvršio merenja na četvrtom decimalnom mestu, biće u dubokom snu dok će njegov asistent da
menja mikrograme po mililitru u miligrame po mililitru i dok će se slagaču povremeno omaknuti
neki dodatni kilogram po buretu.

Engleski ne mora da bude težak. U naučnom pisanju, kaže se: ’’ Najbolji Engleski je onaj kojim
se objasni značenje u najmanje reči’’ (izreka koja je oštampana pre nekoliko godina u knjizi
Instrukcije za autore, Časopis bakteriologije). Stilske figure, kao što su metafore i tome slično,
odvraćaju pažnju od sadržaja na stil. Zbog toga njih treba koristiti veoma retko u naučnom
pisanju.

Glava 5

Redosled imena

„Ako imaš ko-autore, problemi vezani za autorska prava mogu da budu od onih trivijalnih do
katastrofalnih’’ (O’Konor, 1991).

Najjednostavniji deo pripremanja naučnog rada je popunjavanje liste autora i adresa. Ponekad.

Još uvek nisam čuo da se vodi raspava oko redosleda imena autora, ali znam za slučajeve kada su
inače razumne i racionalne kolege postale zakleti neprijatelji samo zbog toga što nisu mogli da se
slože čija imena treba da budu navedena i kojim redosledom.

Šta je pravo rešenje za to? Nažalost ne postoje utvrđena pravila ili opste prihvaćeni dogovori.
Neki autori, da bi možda izbegli međusobnu raspravu, se dogovore da izlistaju svoja imena
azbučnim redom. U području matematike, izgleda da je ovakva praksa univerzalna. Takav
jednostavan i nebitan redosled ima dosta predosti, ali azbučni sistem još uvek nije postao
uobičajen, naročito ne u SAD-u.

U prošlosti, postojalo je nastojanje da se šef laboratorije navede kao autor bez obriza na to da li
je on ili ona učestvovala u istraživanju. Često je „ šef“ stavljan na poslednjem mestu (na drugom
mestu ako su dva autora ili na trećem ako su tri, i tako dalje). Kao rezultat toga, poslednje mesto
je dobilo na značaju. Stoga, oba autora, od kojih ni jedan nije glavni ili nije čak ni „stariji“
profesor, će se boriti za drugo mesto. Ako postoje tri ili više autora, „bitniji“ autor će hteti ili
prvo ili zadnje mesto, ali nista između toga.

Drugacije i modernije nastojanje je da se prvi autor definise kao stariji autor i primarni tvorac
(osnivač) tog rada. Čak iako je prvi autor student a drugi (treći, četvrti) autor šef laboratorije,
možda čak i nobelovac, sada je prihvaćeno odnositi se prema prvom autoru kao „starijem autoru“
i pretpostavlja se da je on ili ona odradio najveći deo istraživanja.

Načelnici laboratorija nastavljaju da insistiraju da se i njihova imena nađu na objavljenim

radovima njihove laboratorije. Takođe i dalje postoji sklonost da se koristi pristup zvan „ popis“,
što znači imenovanje bukvalno svakog u laboratoriji, uključujući i tehničare koji su možda samo
čistili instrumente nakon što su eksperimenti završeni. Pored toga, danas je sve popularnije da se
istraživanje radi u saradnji sa nekim. Stoga je prosečan broj autora po radu sve veći.

Definicija autorskog prava

Možda sada možemo da definišemo autorska prava kao listu koja treba da uključuje samo autore
koji su aktivno doprineli sveopštem planiranju i izvršenju eksperimenata. Autori treba da budu
navedeni po važnosti za ekperiment, prvi autor koji je priznat kao glavni autor, drugi autor koji je
primarni saradnik, i treći autor koji je jednak drugom ali je najverovatnije manje uključen u rad.
Kolege i nadležni ne treba da traže da se njihova imena nađu na rukopisima, niti treba da dozvole
da njihova imena budu napisana na rukopisima koji izvestavaju o nekom istraživanju a gde oni
nisu blisko učestvovali. Autor nekog rada treba da bude definisan kao onaj koji ima
intelektualnu obavezu da se rezultati istaživanja objave. Međutim, ova definicija mora da se
ublaži jer moderna nauka u mnogim poljima ima više disciplina i bazira se na saradnji istih.
Možda nije realno pretpostavi da svi autori mogu da odbrane svaki aspekat rada koga su napisali
saradnici iz različitih disciplina. Bez obrira, svaki autor treba da bude u potpunosti odgovoran za
njegov ili njen izbor kolega.

Razrešenje ovog problema zaista nije uvek lako. Često je neverovatno teško analizirati
intelekutalni doprinos nekom radu. Svakako ljudima koji su radili zajedno mesecima ili
godinama kako bi rešili neki problem možda bude teško da se sete ko je došao na ideju za
prvobitno istraživanje ili čija je to inzvanredna ideja bila ključna za uspeh eksperimenta. I šta
rade ove iste kolege kada sve odjednom dođe na svoje mesto kao rezultat znatiželjnih pitanja od
strane uobičajenog „momka iz susedne laboratorije“ koji nema apsolutno nikakve veze sa
istraživanjem?

Svaki nabrojan autor bi trebalo da je da je dao bitan doprinos tom proučavanju, po „bitno“
mislim na one aspekte proučavanja koji dovode do novih informacija, pojam koji definiše
orginalan naučni rad.
Redosled autora na objavljenom radu treba da bude jednoglasno odlučen pre nego što
istraživanje počne. Možda će doći do nekih promena kasnije, u zavisnosti od toga gde ih
istraživanje odnese, ali nepromišljeno je ostaviti ovo bitno pitanje autorskih prava za sam kraj
istraživanja.

Povremeno sam video desetine i više autora nabrojanih na početku nekog rada. Na primer, rad
koji je napisao F. Bulos je imao 27 autora a samo 12 paragrafa. Takvi radovi često dolaze iz
laboratoraija koje su previse male kako bi u njih samo stalo 10 ljudi, a kamo li da ti ljudi zaista
doprinesu tom eksperimentu.

Kako objasniti ovu težnju za nabrajanje mnogo autora? Verovatno postoje više razloga, ali glavni
razlog bez sumnje ima veze sa sindomom zvanim „objavi rad ili nestani sa lica zemlje“. Neki
ljudi se dodvoravaju svojim kolegama toliko delotvorno da postanu autori skoro svim radovima
koji budu objavljeni iz te laboratorije. Njihova istraživačka produktivnost mozda je u stvari
oskudna, ali na kraju godine lista objavljenih radova takvih osoba može zaista da bude obimna.
U nekim ustanovama ovakve obimne liste radova mogu da dovedu do unapređenja. Bez obzira,
to nije preporučljivo. Možda se neki od upravnika i prevari i ove osobe koje bi do cilja da stignu
prečicom odmah dobiju na prednosti. Ali pretpostavljam da „dobri“ naučnici ne dozvoljavaju da
se njihov rad ublaži time sto će dodati imena drugih ljudi koji nisu mnogo doprinosa dali, niti
žele da svoja imena okaljaju kada dodaju gomilu nevažnih imena.

Ukratko, u naučnom radu treba nabrojati samo one autore koji su znatno doprineli poslu.
Dodavanjem mnogo autora znatno se utiče na rad onog „pravog“ istraživača. (I kao bivši glavni
urednik, ne mogu a da ne dodam da ovaj običaj dovodi do bibliografskih noćnih mora za sve nas
koji smo uključeni u korišćenje i kontrolu naučne literature).