odevene prilike, sa kukuljicama i skiptarom u rukama, mačevima i barj aci­

ma, kako recituju znamenite odlomke. "Svetlo što sviće u Tami je tvoje Ime,
Svetlo Zlatnog Dana." Bilo je i molitvi poput "Pazi s milošću na ovog Neofita
koji u ovom času stoji pred Tobom, i pruži Pomoć najvišim težnjama njegove
duše,"
U takvoj dramatičnoj atmosferi, nije nemoguće da se iznenada doživi ne­
ko moćno unutrašnje iskustvo. Okolnosti su pogodne, i ako je kandidat svo­
jim životom i načinom ponašanja dovoljno pripremljen da se buđenje može
pojaviti, može doći do iznenadnog bleska svetlosti, koje nagoveštava skori
nailazak predivnih stvari. Prisetih se jednog izvrsnog odlomka u knjižici Mej­
bel Kolins (Mabel Collins)':

Gledaj kako se cvet rascvetava u tišini nakon oluje; ne pre toga.

On će rasti, iznići, obrazovati grančice, listove i pupoljke, a oluja će se
nastaviti, bitka će se i dalje voditi. No, sve dok se čitava ličnost čovekova
do kraja ne rastopi i ne izgubi - sve dok se ne pripoji božanskom fragmen­
tu koji ga stvori, kao puki predmet dostojanstvenih iskustava i doživljaja
- dok se čitava priroda ne preda i ne prepusti svom višem Sopstvu, cvet
se ne otvara. A tada dolazi mir, kao u tropima nakon velikih kiša, kada
priroda dela tako žestoko da njena akcija postaje vidljiva. A u dubokoj
lišini pojaviće se misteriozan događaj, koji će biti potvrda da je put nađen.
Nazovite to kako god želite, ali to je glas koji govori kada nema nikoga da
progovori - to je glasnik koji dolaZi, glasnik bez oblika ili suštine; to je cvet
duše koja se otvorila.

Kada Sajmonds pokuša da shvati ovu mogućnost, njegov prezir dolazi do

izražaja (možda samo-prezir više nego išta drugo) što ga čini nesposobnim
da pošteno prihvati Kraulijevu priču. Od prve do poslednje strane u svojoj
knjizi on piše u podrugljivom tonu a, bio on toga svestan li ne, takav način
pisanja samo dokazuje pomanjkanje objektivnosti i nesposobnost suočavanja
sa OČiglednim činjenicama. Njegovo pripovedanje je snažno obojeno ličnim
frustracijama.
Tako, Sajmonds piše: "Uprkos zvučnom nazivu nj ihovog reda, članovi
Zlatne Zore sastajali su se u nekakvim sumnjivim i neuglednim prostorima u
Celziju i centralnoj zoni Londona." A gde drugde su mogli da se sastaju? Da
li Sajmonds misli da je ceremonije trebalo izvoditi II Vestminsterskoj palati?
Lično mislim da bi to bilo divno - i stimulativno. Ali, gde za lj ubav Božju,
gde drugde?
"Oni koji su to mogli priuštiti uplaćivali su prilog za troškove nabavke
papira i ostale kancelarijske robe, zakupninu kao i za vanredne potrebe:' To je

114