,,Парабола о матеју и фарисеју“

Човек неки изађе у шуму, да избере једно дрво за јапију. И виде два дрвета
једно поред другог. Једно беше глатко и витко, али са трулом срчиком
унутра; друго беше споља рапаво и неизгледно, али са здравом срчиком
унутра. Уздахну човек и рече самоме себи: шта ми помаже ово глатко и
високо дрво, кад је труло и за јапију неупотребљиво? Оно друго, ако је и
рапаво и неизгледно, бар је изнутра здраво, те са мало већим мојим трудом
око њега моћи ће добро послужити за јапију у моме дому. И без дугог
размишљања изабра то дрво.

Нису мили Богу гордељивци, чије су очи непрестано управљене к небу, док
им је срце испуњено земљом, него смирени и кротки, чије су очи оборене к
земљи, док им је срце испуњено небом. Више воли Створитељ људи, да му
људи набрајају своје грехе, него своја добра дела.

Два човека, два грешника, са том разликом, што фарисеј не признаваше себе
грешником, а цариник признаваше. Фарисеј припадаше најуваженијој класи
људи у тадашњем друштву, а цариник најпрезренијој.

Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако. Боже, хвалим те што ја нисам као
остали људи – хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник.
Постим два пут у недељи; дајем десетак од свега што имам. Фарисеј је стао у
врх храма, до самог олтара, према обичају свих фарисеја, да се гурају на прва
места. Да је фарисеј стао сасвим напред, види се из доцнијег описа, где се
каже, да цариник стајаше издалека. Толика је гордост фарисеја и
самоувереност у своју праведност да он не тражи првенство само пред
људима него и пред Богом, и не тражи га само на гозби и збору него и на
молитви. Само то једно довољно је, да покаже тешку оголелост фарисеја од
неправде, и затупелост у неправди.
Зашто се каже: мољаше се у себи? Зашто не на глас? Зато што Бог пажљивије
слуша, шта Му говори срце него језик. Оно што човек мисли и осећа, кад се
моли Богу, оно је важније за Бога него оно што језиком исказује. Језик може
и да обмане, али срце не обмањује, него показује човека онаква какав јесте –
црна или бела.

Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи.

Овако се усуђује говорити у цркви у лице Бога један грешан човек.
 Он у ствари не хвали Бога зато. што би хтео тиме да припише Богу у заслугу,
што он није као остали људи. Не; речи: Боже, хвалим те – нису друго, до
једна узречица један ласкав приступ Богу, да би Бог изволео саслушати
његова хвалисања. Јер из свега што је казао, он не хвали Бога ничим;
напротив, он хули на Бога хулећи на остала Божја створења. Он не захваљује
Богу низашта, јер све што је рекао о себи, све је истакао као своју сопствену
заслугу, коју је он стекао без помоћи Божје.
А поред тога, што је он таквог изузетног соја, он чини и напоре и жртве, да се
одржи на тој високој висини изнад свих осталих људи. Наиме: он пости
двапут у недељи и даје десетак од свега што има. Ах, како је лак пут спасења
изабрао себи фарисеј, лакши од најлакшег пута пропасти! Од свих заповести,
које је Бог дао народу преко Мојсија, он је изабрао само две најлакше. Но и
те две он стварно не испуњује. Јер те две заповести Бог није дао зато што
Њему треба да људи посте двапут у недељи и да дају десетак. Богу то ни
најмање није потребно. Нити је Бог дао те заповести људима, да буду оне
саме по себи неки циљ, него – као и све остале заповести – да уроде плодом
смирења пред Богом, послушности према Богу и љубави према Богу и
људима; једном речју, да загреју, омекшају и просветле срце људско.
Међутим фарисеј бесциљно испуњује ове две заповести. Он пости и даје
десетак, али мрзи и презире људе и горди се пред Богом. И тако остаје као
дрво бесплодно.

И тако фарисеј својом молитвом није постигао оно што је хтео; није показао
красоту своје душе него наказност.
А Христос је баш и хтео овом причом то да открије, и то не само у једном
том фарисеју, него уопште у еснафу фарисејском, који је тада владао народом
израелским. Но том причом хтео је Господ да открије и изобличи криву
побожност и лажно фарисејство и у свима поколењима хришћанским, па и у
нашем поколењу.
Зар нема и данас мећу нама људи, који се моле Богу овако исто као што се
молио овај фарисеј? Зар их нема много, који почињу своју молитву тужбом и
хулом на своје комшије, а завршују похвалом себи самим? Овако се брани
фарисеј: зар не видиш ти, Боже, чистоћу мога срца? Но знај, „да нити Бог
може тебе обманути, нити ти Њега“ (Изрека Блаженог Максима). Још су и
ово његове изреке: „Свак се крсти, но свак се не моли“. Фарисеј је онај ко је
„по бради Авраам, а по делима Хам“).
Тако говоре. А Бог слуша и пушта их празне кући, говорећи им: ја вас не
познајем као такве. И на Страшном Суду ће им рећи: ја вас не познајем. Јер
Бог не распознаје Своје пријатеље по језику но по срцу; нити цени смокву по
лишћу него по плоду.

А ево како треба да се моли прави молитвеник:

А цариник издалека стајаше, и не шћаше очију подигнути на небо, него

бијаше прси своје говорећи: Боже милостив буди мени грешноме. Прави
молитвеник се не гура напред, на прва места у цркви.
Бог га види и у дну цркве као и у врху. Прави молитвеник је увек прави
покајник. „Покајање човека празник је за Бога“, рекао је свети Јефрем Сирин.
Издалека стајаше. Он осећа своје ништавило пред Богом и испуњава се сав
смирењем пред величанством Божјим. Јован Крститељ се страшио близине
Христове говорећи: ја му нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој!
Жена грешница умивала је ноге Христове квасећи их својим сузама. Прави
молитвеник је, дакле, дубоко смирен и сав радостан, ако га Бог пусти и к
ногама Својим.

И не шћаше цариник ни очију подигнути на небо. Зашто да не подигне очи

своје на небо? Очи су огледало душе. У очима се чита грех душе. Не видите
ли сваки дан, да кад човек учини грех, обара очи пред људима?
Него бијаше прси своје. Зашто бијаше прси своје? Зато да се тиме покаже, да
је тело повод човечјем грешењу. Жеља телесна наводи човека на најтеже
грехове.
Но зашто се бијаше баш у прси, а не по глави, или по рукама? Зато што је у
прсима срце; а срце је извор и греха и врлине. Сам је Господ рекао: што
излази из човека оно погани човека; јер изнутра из срца људскога излазе
мисли зле.
И говораше: Боже, милостив буди мени грешноме. Он не набраја ни добра ни
зла дела своја. Бог све зна. И Бог не тражи набрајање, него скрушено
покајање за све.
Ништа ми неће помоћи: ни мој пост, ни давање десетка, ни сва моја добра
дела, ако милост Твоја не привије се као мелем на ране моје. Похвала људска
не лечи ми ране; она их позлеђује.
Шта вели Господ Исус на овакву молитву? Цариник оде оправдан кући а не
фарисеј. Коме то каже Господ? Свима вама, који мислите за себе, да сте
праведници. Смирени исповедник својих грехова оде оправдан својој кући а
не охоли хвалисавац.
Порука парабпле је: Високоумље је велико унижење; а смирење је велика
висина, част и достојанство. Због тога је и наглашена врлина смирења као
нешто супротно гордости и налази се у Беседи на Гори као прво
блаженство:''Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско.''
Повезаност са причом о дрвету
Фарисеј је као глатко и високо дрво са трулом срчиком, које домаћину не
служи ни зашта, а цариник је као храпаво и неизгледно дрво, које домаћин
узима у рад, прави од њега јапију и уноси га у дом свој.