je primetio bilo je izvesno produbljivanje osećaja opuštanja, no ništa više od

toga. Nije otkrio da disanje na određene preporučene načine može dovesti do

hiperventilacije mozga, usled čega mogu da se jave određeni pSiho-fiziološki
fenomeni. To je tek trebalo da bude otkriveno i istraženo.
U neko doba u julu, pojavljuje se jednostavan zapis: "negde na ovom pu­
tovanju nastao je VELIKI MIR." To je sve. Nikakvog drugog komentara. Ni­
kakvog uzbuđenja, nikakvih gromoglasnih fanfara. Zapisi pre i posle tog gore
pomenutog još uvek beleže dnevne vežbe, meditacije na različite predmete,
pokušaje astraIne projekcije, preuzimanja božanskih obličja. Kumulativni re­
zultat svih tih vežbi morao je biti početak smirivanja njegovog večito aktiv­
nog uma, što mu je olakšalo pristup dotad nedostupnom psihičkom materi­
jalu. Počeo je da misli i oseća na njemu nepoznati način, da percipira sebe i
svet oko sebe totalno drugačije. Doživeo je to kao značajno proširenje svesti,
nazivajući ga velikim mirom.
Tri nedelje kasnije, nakon meditacije na sebičnost, magijsku moć i nirva­
nu u trajanju od 28 minuta, napisao je: ..Nakon ove meditacije došao sam
do sledeće odluke: ne smem se vezivati za mir. Postignuće mira zasigurno je
postalo realnost za mene, ali ako od toga načinim Boga, ono će postati samo
još jedna iluzija. Spreman sam da primim magijsku moć budući da nemam
nameru da je zloupotrebim. Ja moram da guram do konačnog dovršenja de­
la." Ovo govori samo za sebe. Čak i ako je dobijao slabe rezultate, koji su mu
toliko bili potrebni, bio je sasvim voljan da ih se odrekne ako bi mu se prepre­
čili na putu ka samom vrhu.
Sa svom svojom spisateljskom veštinom, mogao je samo da kaže da je jed­
nostavno postao veliki mir. Gotovo kao da je bio prevaren pri pokušaju da opi­
še duhovno stanje koje se spustilo na njega. Prevaren? Sasvim razumljivo.
U jednom periodu svog života sam i sam učestano doživljavao stanje mi­
ra, tišine, jasnoće, utihnulosti, blaženstva, premda dužina svakog takvog is­
kustva nikada nije potrajala duže od jednog sata. Ali, imao sam više takvih
iskustava tokom dužeg vremenskog perioda. Tada sam razumeo ono što je
Krauli bio napisao mnogo godina ranije:

"Kako ću pesme da posvećujem Tebi, kada je i samo sećanje na senku

Tvoje slave nešto što je izvan svekolike muzike govora ili tišine."

Dugo sam pokušavao da pronađem neku vrstu verbalnog ili književnog opi­
sa te tišme, te utihnulosti. No, sve što je bilo povezano sa tim imalo je prirodu
paradoksa. Bilo je tu i svetlosti i ekstaze. Ali, ta tišina je bila vitalna, dinamična i
nabijena energijom. Ona nije bila statična, niti mirna, niti mrtva. Bila je to goto­
vo živa tišina. Čak i sada, dok sedim za mojom pisaćom mašinom, razmišljajući

189