Period između 1700 i 1800.

godine

Period između 1700 i 1800 godine pripada iluminizmu. U ovom periodu umetnost,
književnost i kultura se vezani za način života. Za razliku od zapada u Rumuniji ostaje
feudalizam i vidi se i oseća se okretanost ka orijentalizmu. To je čudan period u kome se sa
jedne strane razvija grad, samim tim i gradska poezija, a sa druge strane počinju i pesme
lautare. Sa razvojem grada, temu tekstova koja je manje ili više poetska, prvi put čini u ovom
delu Evrope žena i ljubav (amor). Kažemo amor, a ne dragoste jer je upravo ta reč tada
korišćena za reč ljubav. Poezija koja polako nastaje je s jedne strane lascivna i orijentalna,
dok je s druge strane reč amor preuzeta iz francuskog jezika koju su u tom periodu doneli
fanarioti (doba fanariota od 1711 do 1821). I pored dominacije fanariota osećao se uticaj
francuske kulture. Sa zapada je polako dolazila poezija koja je bila razumljiva svima, i
bogatima i siromašnima. Ona u stvari predstavlja drugačiji pogled na svet. U njoj se
primećuje prelazak hroničara i religijskih pisanja na gradski mentalitet ‘’demokratizacija’’.
Ova pojava se ogleda u činjenici das vi muškarci vole žene, a zapravo samo i muškarci pišu o
ovom periodu. Ako je nekada feudalna žena bila samo rob, u to vreme muškarci počinju da je
poštuju, da joj se udvaraju i da budu kavaljeri da bi stigli do ženskog srca. Ovo predstavlja
najznačajniju promenu ove epohe koju ne možemo videti nigde drugde sem u poeziji
rumunskih pesnika koja predstavlja danas prave dokumente o tadašnjem životu. Ono što
možemo da kažemo za ovo vreme jeste da su se ljudi oblačili kao Turci, da su pričali o
ljubavi kao Francuzi i to manje nego više ćirilicom. Odeća, hrana, muzika, ideali, načini
života čine specifičnom određenu epohu, a glavni predstavnici su ljudi. Ljudi ove epohe su
gajili simpatije prema svim novinama koje je donela Francuka revolucija, a sa druge strane
‘’držali zubima’’ na koji su navikli. Jedan od predstavika jeste Costache Conachi (1778-
1849). Bio je vajar, vrlo visokog obrazovanja. Znao je mnogo stranih jezika i poznavao je
zapad.S druge strane, Zapad nije znao za njih jer zbog toga što su bili različito obučeni za
njih se verovalo da su varvari. Jedan od primera za to je dolazak Jenakice u Beč 1782.godine
na prijem gde su ga po ulasku žene okružile i krenule da ga skidaju, a sam Vakaresku je bio
iznenađen po njegovom mišljenju ovakvim prostatlukom. Sa druge strane u momentu kada je
progovorio bio je isijavanje inteligencije i kulture. To je zbunilo pripadnike zapadnog sveta
na tom prijemu. Dakle, ono što je vrlo interesantno za ovaj period jested a u rumunskim
zemljama postoji mešavina uticaja s jedne strane grčkog i turskog, a sa druge francuskog.
Naročito je bilo veliki uticaj fanariota čiji su predstavnici doneli sa sobom grčku književnost,
na primer: Alexandru Mavrocodrat, Alexandru Ipsilanti koji je dovodio profesore iz
Francuske. Heristopulus, grčki pesnik, imitira ‘’Malu francusku pesmu’’ karakterističnu za
XVIII vek. Na taj način će i pisati prvi rumunski pesnici, da bi fascinirali žene, a to su radili
tako što su pisali kratke stihove. Intelektualni ritam tog vremena se nalazio u Bukureštu i
Jašiju, a lirika ovog perioda je bila kopija francuskih trubadura koja datira još u XIII veku.
Ova galantna poezija trubadura je došla sa orjenta čiji je izvor bila arapska poezija. Teme
koje su se pojavljivale su bile iljubav koja ubija, ljubav kao ropstvo, lamentiranje nad
duhovnim mukama. Pojavljuje se mtoiv očiju kao i ruža što sve na neki način predstavlja
problem saznanja odajke se tačno pojavila u Rumuniji. Pesnici ovog perioda nisu bili samo
zaljubljeni nego su bili profesionalci ljubavne lirike koji su mogli na licu mesta da stvore
poeziju koja obara s nogu.
Početak XIX veka

Početak rumunske književnosti je vezan za istorijski i društveno-politički pokret u

rumunskim zemljama. Sam taj početak je vezan za kulturološki preokret i za stvaranje
mnogih obrazovnih institucija kao i institucija kulture. Pod ovim se podrazumevaju škole,
štampa, pozorišta, književna i naučna društva, kao i osnivanje rumunske akademije u
Moldavi i Vlaškoj (Tara Romaneasca). Jedan od glavnih predstavnika širenja kulture u
Moldovi je Gheorghe Asaki, naučnik i profesor, a u isto vreme i pisac, kao i mnogi drugi
intelektualci. Jedan od glavnih predstavnika u Vlaškoj je Ion Heliade Radulescu, a u
Transilvaniji Gheorghe Baric (Đorđe Bariciu). Što se tiče samih pisaca vezanih za ovaj
period, oni ne proizilaze samo iz viših klasa društva, što je vezano za sam proces
demokratizacije, a demokratizacija je vezana za kulturu, književnost, obrazovanje, buđenje
nacionalnog identiteta, širenja ideja o jednakosti koje je započeto Francuskom revolucijom i
koja će dovesti do buržoaske revolucije iz 1848 godine. U ovo vreme mirovnim sporazumom
iz Adrianopolja, Moldava i Vlaška dobijaju administrativnu autonomiju kao i slobodu
trgovine (ove zemlje su ušle u ekonomske tokove ostatka Evrope). Sami fanarioti su u svoje
vreme doveli do pojavljivanja ekonomskih i političkih veza sa drugim zemljama koje su do
tada bile nepostojeće, a predstavljale su bazu za brži i jači razvoj društvenih i ekonomskih,
društveno politčiku i kulturnu scenu. Ipak feudalizam opstaje do XX veka, a sami feudalci su
između tradicije (feudalizam) i inovacije (buržoizam). Jedan od važnih predstavnika ovog
perioda je Mihaj Kogalniceanu koji između ostalog kaže da je duša modernog sveta politika.
U ovom period intelektualci su jako verovali u politiku jer je ona predstavljala razvoj novih
ideja (razvoj zemlje, razvoj društvene, nacionalne, istorijske emancipacije). Sama književnost
XIX veka je vezana za sve kulturne aktivnosti ovog perioda koje su za bazu imale političku
borbu kao program. To se najviše odnosilo na pašoptistički program koji je trajao od 1830 do
1860 i u samoj sredini ovog perioda se odigrala važna revolucija iz 1848.godine. Poslednje
dve decenije XIX veka se karakterišu jakim nacionalnim duhom. Dolazi do izbijanja strane
književnosti kao i prevoda koji su u to vreme bili prisutni, naročito iz grčkog i francuskog
jezika. “Književnost” se trudi da odbaci uticaj zapada i da stavi akcenat na korišćenje
rumunskog jezika naročito u pisanju, prikazivanju nacionalnih vrednosti. Postojale su mnoge
kulturne inicijative koje su podržavale ovakvu orijentaciju. Tako dolazi do preokreta u
rumunskoj kulturi, najviše u razvoju nauka, književnosti. Pojavljuje se sve veći broj časopisa,
kao i knjiga. Formira se čitalačka grupa. Nastaju prve biblioteke, zatim i knjižare. Započinje i
umetnički život, otvara se škola drame, osniva se dramsko pozorište. Do tada se najviše
koristio grčki jezik, i u pismu i prevođenju. Sa preporodom i stvaranjem rumunske kulture
francuski jezik zauzima primarno mesto. Učenje ovog jezika je Rumunima omogućilo više
štampanja i upoznavanje Evrope sa Rumunijom. Književnost se u štampi pojavljuje
1840.godine. Tada su najpoznatiji časopisi dobijali svoj književni dodatak. Kao i rani radovi,
i ovi časopisi će biti štampani, časopisi koji su se pojavili. Mihaj Kogalnićeanu je
1848.godine objavio književni kulturni program u uvodu Dacia Literara. Ovim uvodom se
obraća svim Rumunima iz treće rumunske zemlje govoreći o zajedničkom jeziku za sve. On
kaže da su časopisi koji su se do tada pojavljivali kao npr Albina Romaneasca, zatim
Curierul, pa i Foaje previše pokazatelji svojih zemalja Moldavije, Erdelja, Muntenije te
predlaže da se stvori jedan časopis u kome bi se izdavalo sve napisano na rumunskom jeziku
jer to dovodi do zajedničkog jezika, kao i zajedničkih vrednosti. Samim tim to dovodi do
autohtone književnosti koja treba da bude inspitisana zajedničkom književnosti,
nacionalnošću, rumunskim folklorom. Književnost ne čine prevodi kao ni imitiranje drugih
književnika. Ono što je važno jeste da se tada razvija i kritički duh. Zbog istorijskog
momenta koji prethodi ujedinjenju bilo je jako važno da ova kritika bude nepristrasna, jer se
ne kritikuju pisci, već ono napisano. Dakle ovaj članak kako smo već naveli ostavlja
kompletan program čiji je cilj kulturno ujedinjenje svih triju zemalja koje će prethoditi i
političkom.