Ä

Äîáðîñ àâ Јåâђåâè
èћ

Êàï
ïèè êð
ê âè
è
×ÅÒÍ
ÍÈ×Ê
ÊÅ ÍÎÂÅË
ËÅ
1949.
1
 Д. ЈЕВЂЕВИЋ

КАПИ КРВИ
ЧЕТНИЧКЕ НОВЕЛЕ

1950

 
 ЛОМАЧА

Врлетном шумском стазом хитно је грабила баба Симана Ћетка Поповића

водећи за собом товна јунца о привези. Откако Ћетко погибе на Автовцу а
оба сина одоше у четнике, Симана је постала кућни домаћин и сама муку
мучила са снахама и петоро унучади. Ето данас гони вола у штаб војсци, како
је јуче курир донео поруку. Жури Симана да се до смираја врати кући и
размишља о овим новим, чудним временима. Сећа се, како се је заједно са
покојним Ћетком отимала да откине један динар од пореза, а сад гони вола
војсци и нимало јој жао није. Некако јој ова војска ближа него она стара, а и
управа четничка приснија јој и разумљивија. Некидан батаљон у ком су јој
оба сина за дан је срадио целом селу сво орање за озиме усеве, а милина је
била погледати по падинама тридесет пари волова и за плуговима снажне
момке у шубарама. Сећа се како јој је баба причала да су као девојке носиле
храну војводи Мићу у планину, па јој се чини да су се вратила стара времена.
Једно време мучило је што се крв лије са некаквим партизанима, који одмах
по Светом Илији почеше да муте и да уносе раздор међу браћу. Знала је
зашто се ратује са Турцима, са усташама и Швабама, али никако да смисли,
што се Срби бију међу собом. Али кад чу да је учитељица Милка из цркве у
Миљевини изнела часну трпезу и на њој јела и пила са својим јаранима, кад
сазна да и Турке воде са собом и кад јој рекоше да је и Јанко Тодоров, што је
као паликућа био на робији, такођер у партизанима, њој пуче пред очима.
«Знам ја сад ко су партизани», говорила је својој суседи Анђелки, «то су
потурице». У њој је живела народна песма о изродима што за благо вером
преврнуше и у партизанима гледала је присталице неке нове вере, некрсти.

На Гомилама удари Симана на прву стражу. Бијаху момци из њеног села

и рекоше јој, да се штаб налази у Илијином шљивику. Од Гацка се је чуло
штектање митраљеза. Симана погледа забринуто у ону страну, рекоше јој да
је партизанима стигла прошле недеље некаква помоћ из Црне Горе. Од тог
дана ни синови не навраћају кући никако. Кад изби на брдо Симана сагледа
под шљивама у једној удолици групу људи и два оседлана коња. Тек тада
примети да онај митраљез пуца са Јеловог Кика и да држи под ватром једну
чистину тридесетак метара широку, са које се је спуштало у шљивик. Сиђе
полако јаругом до чистине и ту застаде. Понеки војник је по послу погнут
претрчавао чистину, док су зрна око њега дизала прашину. Троје чобанчади с

 
времена на време вриштећи су по једно претрчавали чистину за окладу. Рат
више ни за децу није био страшан. Жена омота волу привезу око рогова и
прутићем га потера пред собом. Учини јој се срамота да као домаћица и мајка
четничка пузи по земљи и мирно и усправно пређе преко чистине. Партизану
је валда понестало муниције, јер нико не запуца.

Официр обрастао у густу црну браду дочекао је љубазно. Дадоше јој

троножац да седне, док је он на папиру потврђивао пријем грла. Два уморна
војника, сигурно курири из далека, спавали су на ледини дишући дубоко.
Муве су им падале на лица, која су се у сну нервозно грчила. Симана откиде
неколико гранчица и покри их по лицу. Враћајући јој објаву, официр је упита
да ли чује што из вароши. Симана му исприча да војска вуче у варош сламу и
сено са ливада поред цесте и да су деца синоћ сишла и запалила оно што је
преостало. Народ нема соли ни петролеја али две буле кријући долазе из
вароши и мењају со и петролеј за масло и кајмак. По прашини се види да
многе војничке колоне пролазе, али са цесте не силазе. При поласку понуди
јој официр да је преведу другим путем око брда; заходно је али је сигурније,
но Симана одговори: «Неће гром у жару. У први мрак морам бити код куће».
Док је пролазила чистином чула је како официр довикује: Добра су ти деца.
Јунаци! И она се још више усправи машући привезом у руци.

Те исте ноћи отвори се борба. Прве пушке затекоше Симану још будну.
Изиђоше сви пред кућу. Ланац је почињао од Гомила и губио се тамо ка
Голетима. Као да су их усташи пропустили, партизани су надирали и од
вароши. Жене су пратиле борбу као на дану. Од детињства су познавале
сваки грмен и сваки камен у том крају и стара Симана као да је видела синове
како пуцају иза шупље букве или пужу усахлим дном дивљег потока. Пред
поноћ прснуше и прве бомбе и плануше Стошића куће на Голетима. Фронт се
је повијао према њиховом забрану и долазио све ближе. Партизанке су у
борби дивље вриштале. «Што је оно мајко», упита мала унука. «Копилице,
синко» одговори Симана и прекрсти се. Пред зору се је био готово затворио
круг око четника. Борба се појача, бомбе учесташе као непрекидна
грмљавина и онда се све изгуби лагано према Северу. «Пробили су се наши»
шапутала је крстећи се Симана.

***

 
 Сутрадан два странца у тророгим капама са једним домаћим партизаном
обиђоше цео крај саопштавајући наређење друга команданта да све одрасло
мушко и женско сиђе у недељу пред цркву. Симана сазнавши да је и њен
првенац Мргуд међу заробљеницима, не чекајући недељу упути се одређеном
селу, где је имала удату сестру.

Доласком партизана село је потпуно изменило изглед. Командант се је

сместио са штабом у жандармериској касарни а комесари и официри по
богатим четничким кућама. На школу су лепили велике петокраке црвене
звезде, а двојица партизана из «Агитпропа» исписивали су четкама масном
црвеном бојом по зидовима кућа пропагандистичке пароле. Једна патрола
обилазила је кућу по кућу наређујући да сви младићи преко 14 година морају
обавезно доћи на вечерњи другарски састанак. Многобројне сеоске жене и
девојке вукле су у двориште штаба све бачве и корита које су могле наћи у
селу, друге су подлагале у дворишту ватру под великим котловима пуним
кључале воде. Другарице из штаба су се спремале на купање и улепшавање.
Са разних прозора полуголе или само у мушким панталонама наређивале су
да им се износи вода и корита. У штабу су куцале машине и одјекивао диктат
крупног отсечног гласа. Симана уђе у двориште питајући се са женама око
котлова. Већина их је била у црним марамама, многе су изгубиле браћу и у
јучерањој борби. Затим се обрати стражару, молећи да говори са
командантом. «Не може, сад ради» одговори јој војник јужњачког типа, «што
ти треба?». «Син ми је заробљеник код вас», одговори Симана. «Није
надлежност команданта, иди другарици комесару», заврши војник показујући
прстом у дно дворишта где је по земљи, на пањевима и по камењу седела
група војника, а међу њима висока девојка у чизмама и јахаћим панталонама.
Симана се упути групи, где је комесарка баш завршавала час са војницима.
Била је лепа девојка глатко зачешљане црне косе, чистог лица боје слонове
кости, без икакве козметике на њему. Да није држала цигарету у устима
личила би много на византинске Мадоне са леденим изразом свог лица. Пре
рата је можда само по скромности отскакала од својих другарица сеоских
учитељица, водила је недељом разред у цркву и прилазила руци старог
свештеника. Револуција ју је преобразила, причале су се легенде о њеној
окрутности. Својом је руком клала заробљенике а кад се је једном рањена
морала ужурбано повлачити, командант и њен љубавник натерао је

 
заробљенике да је носе на плећима преко стена. Петнаест је људи клонуло
под теретом и убијено, док је нису изнели у сигурност. Сеоске су је жене
нарочито за то мрзеле што је успевала где год дође да у најкраћем времену
многе девојке склони на слободан живот комунистичког јеванђеља. Час се је
баш завршавао кад Симана приђе. Два три војника, сељачки синови, скочише
да јој направе место. Комесарка се окрете једном од њих: «Јоване, испитај
сам себе и одговори ми, зашто си скочио да укажеш поштовање овој жени».
Војник се мало збуни па рече отегнуто: Стара је. «Тебе су руководили и
други разлози. Има ту и старог ропског поштовања према њеном имању и
потсвесне жеље да нечим задужиш бандите. Ти си војник народа, немој то
никад заборављати». Затим се обрати Симани истим једноличним гласом: «А
што си ти хтела нано?» «Син ми је заробљен, а рањен је, да ми га пустите да
га лечим. Па му судите, кад оздрави», замоли Симана. Комесарка је погледа.
«Није тешко рањен, нано, а у недељу ће им судити народни суд. Биће све
како народ реши», па окренувши се једном од војника, додаде: »Друже, треба
да ми полеваш док се купам» и изгуби се лаганим тромим кораком у касарну.

***

Заробљеници су лежали у цркви, заједно са неколико сељака које су

партизани прогласили јатацима. Дозвољавали су да им се доноси дуван и
храна, али их Симана не може ни једном видети за три дана чекајући недељу.
У олтару су били уредили канцеларију и саслушавали их непрестано. Симани
прође време дуго и мучно сабирајући љековите траве по камењаку и сушећи
их на касном јесенском сунцу; надала се је да ће и без доктора сину брзо
залечити ране. У кући јој се није дало седети. Два партизанска официра
смештена у сестриној кући купили су око себе децу, давали им шећер и
читали им некакве приче. Један је био студент из Сплита а други Црногорац,
учитељ. У суботу вече снаха јој је снела преобуку и Симана се у недељу рано
нађе међу првима код цркве. Око цркве су обилазећи далеко стражаре ходале
још десетак старица и млађих жена, све мајке и сестре ухапшеника. Полагано
је пристизао и други народ. Један партизански стражар звоном је давао знак
за састанак. Био је од скоро комуниста и бојао се много да његове звоњење не
личи на хришћанско. Зато је звечак ударао три пут дин, дин, дин, правио дугу
паузу, па опет само три ударца дин, дин, дин. Но жене су се побожно крстиле
и при овом необичном начину звоњења. Са народом су се измешали и многи

 
партизански војници, нарочито они из оближних крајева. По држању сељака
се је опажало, да се и од њих по неки колеба. У девет сати стиже командант
са штабом. Крупан дугих бркова човек у народном шумадиском оделу попе
се на сто на коме је тутор продавао свеће, да држи говор. Говорио је о
лепотама новог доба, о народној влади и о мајци Русији. Доносио је поздраве
Србије, која је сва у партизанима. Партизани су га прекидали одобравањем и
клицањем другу Титу.

Затим изведоше заробљенике. Нису били везани. Одела блатњавих и

поцепаних у борби необријани и неумивени отскакали су од празнично
одевеног народа. Два три су била завијене главе. Симанин Мргуд имао је
руку пешкиром везану о врату. Пешкир је од блата и крви добио чудно црну
боју. Били су сви апатични и ћутали. Прочиташе им дугу оптужницу у којој
су се често помињали четнички бандити и издајници народа. Затим им
командант саопшти решење Врховног Штаба, да пре него почне суд, с
обзиром да су били заведени, могу своје грехе да искупе добровољним
ступањем у ударне бригаде. Двојица се издвојише а остали су и даље гледали
апатично негде у даљину, као да се то све ништа њих не тиче. Онај са
брковима попе се опет на сто. «Другови и другарице, јесу ли криви издајници
и бандити, који стоје пред вама?» Партизани између народа, а и понеки од
сељака, заграјаше одобравањем. «Какву казну заслужују?» настави бркати
говорник. «Смрт» викнуше војнички отсечно партизани уз гробну тишину
народа. Одгураше их ближе зиду, она десетина стражара спусти пушке к нози
чекајући команду. Заробљеницима, који су стајали два метра од зида,
наредише да се окрену зиду. Извршише и то аутоматски и без знакова страха
и театралних гестова јунаштва. Народ, њихове породице, војници, сви су
ћутали. Комесарка размаче два војника и приђе осуђенима. Прође између
зида и њих загледајући сваког у лице, па онда стада иза њих. Други са десна
имао је леп бео врат, који је откривала подерана кошуља. Комесарка наслони
револверску цев на врат. Човек се и не окрете. Као да тражи боље место она
помаче цев више према потиљку и опали. Човек се сруши не напред него
наузнак попрскавши је крвљу. Комесарка обори још тројицу. Падали су
муњевито усмрћени знанственим ударцем комунистичког искуства. Тад јој се
закочи оружје. Један официр спремно додаде свој револвер. Кад прислони
оружје Мргуду на потиљак, Симана покуша да проговори и да коракне, али

 
јој ни једно не пође за руком. Није ни чула пуцањ револвера, виде само како
јој син пада на леву страну и помисли да ће повредити рањену руку.

Као уморна од тешког посла комесарка се спусти на гомилу лешева.

Партизани почеше клицати народној правди и ухватише се у коло. Увлачили
су у коло и сељаке и сељанке, а ови су колали као у сну одмереним
исконским ритмом горштака, чије је и весеље увек некако свечано тужно.
Коло се вијало око гомиле лешева и комесарке на њима са цигаретом у
устима. Неким штапићем који је нашла на земљи чистила је травке и
каменчиће да отвори пут струји топле крви, која се је полако слевала у једну
удубину на земљишту, док су партизани певали: Небом светли звезда свака, а
највише петокрака.

***

Три недеље касније четници су повратили територију а Милка је била

заробљена. Пред командантом стајала је гомила жена, бледих, стиснутих
усана, са праменовима седих коса, што су вирили испод неуредних убрадача.
Симана му проговори прва: «Ми смо мајке твојих војника и тражимо
Милку». Командант се сети једне слике, коју је као гимназиста видео у
уџбенику историје: група фурија са косама плетеним од змија. Поћута и
уморно махну руком ађутанту. Одвеле су је везану у конопац чија су оба дуга
краја све држале у рукама. Кад су је два дана касније довеле на ломачу, коју
су саме подигле, комесарка је била само крвава маса из које су хладно
гледала два крвљу уоквирена ока. Пре него су потпалиле ватру приђе јој
Симана, из седих око главе овијених плетеница извади дугачку иглу плетачу
и полагано, гледајући је мирно, забоде јој иглу у око.

КРВ И МЛЕКО

Лежале су у разреду још недовршене нове школе. Кроз пукотине дебелих

букових дасака са којима су били заковани прозори видели су на другој
страни улице опанчарску радњу Мујаге Кобаша. Уз велики дрвени опанак
који је над вратима представљао фирму биле су приковане две заставице,
једна немачка са кукастим крстом, друга хрватска са усташким знаком.
Покривене прашином висиле су уморно тог спарног јулског дана без даха
ветра. У разреду их је било око седамдесет. За оно десетак жена подигли су у

 
једном куту преграду од школских клупа. Сви су се отимали да вире кроз
пукотину, па стари Јово претседник црквене општине постави са сатом у
руци малог Милана да пази, да нико не гледа дуже од пет минута. Они на
пукотини понављали су гласно своја запажања: «Протераше пет сељака из
Суђевића!» — «Омербег седи на Мујагином дућану и гледа у наш прозор!»
— «Мара Гојкова протера троје јагњади!» — Жене старински стидне нису се
гурале око прозора, молећи само да их зовну, ако наиђе неко од њихове
фамилије. Род ухапшених застајао је и цењкао се око опанака, само да би био
ближе својима. У разреду је гушио ваздух испарењима, знојем и дуванским
димом.

Ово је девети дан, како власти покупише све Србе из мале херцеговачке
касабе, који се на дан манифестација Поглавнику затекоше код својих кућа.
Доста их је, слутећи зло, отишло раније на село рођацима. Где су
усплахирене жене плакале и спречавале хапшење потерали су и њих, као и
три гимназиста дошла на ферије из Мостара. Најстарији је имао 13 година.
«Они, они су отровно котило» викао је усташа Шиме гонећи их са одраслима.
Сви кључари, стражари и тамничари били су им стари познаници. Два
амалина, три ковача Циганина, општински телал, двојица што су «нагонили»
пазар пијачним данима и дуги Смајо, који је послуживао по потреби и
говорио: «Најволим ти брате радити код Србина. И плати и нахрани и напоји
и гледа као свога рођеног»!. Сви су они о Васкрсу, Божићу и о славама
обилазили у групи све српске куће честитајући и опијајући се. Само сад су се
називали некаквим чудним војничким чиновима, које несретни хапшеници
никако нису могли да упамте и место раније сервилности наступали су са
пуном фамилијарности. Породице ухапшених доносиле су штогод је у
кућама било, један део од тог стизао је и до затвореника. Тамничари су
одлазили у куће као своје, обећавали заштиту и узимали све што су нашли.
«Не брини ти ништа» — вели дуги Смајо Пери што је држао велику трафику
— «пазим ја на твоју кућу као на своју. Твоја Милка ми захваљује до неба. Ја
и ноћивам тамо, да неко не напастује чељад». Људи стискају усне и ћуте.
Пред вече их испуштају са стражом «рад себе». Жене као стадо иду све у
гомили. Кад се све смири почињу бескрајни разговори, јер се ником не спава.
Стари Јово прича: «Памтим ја швапску политику. Овако су ме ухватили и
1914 и отерали у Арад. Напатих се доста па опет надурах Швабу. Даће Бог и

 
опет». Двојица дућанџија опортуниста туже се на сељаке и на омладину
причајући како је власт од Бога и како голоруки ми ништа не можемо.
Расправљају како би било да понуде хрватској влади ратни зајам. То их је
спасило 1914. Неколико сељака, које су онај дан ухватили у чаршији,
најмање говоре, тек само што један старији јекне с времена на време: Куд
сиђох у њу, проклета била. Они млађи шушкају о пушкама сакривеним у
буквама и чим затворе очи, чини им се да су опет у својој планини. Из
женског оделења чује се само монотоно шапутање молитава. Звекет кључа
тамничаревог или карактеристични звук кундака спуштеног на земљу за
моменат све их утиша пред страхом од нове, непредвиђене опасности. Кад
опасност мине, дубоко одахну, као људи који изроне из дубина.

Драган Перовић студент осећа се утученијим од свих осталих. Пре свега

што су му повели старицу мајку, која му се бацила о врат у часу хапшења. А
затим, што често осети на себи понеки поглед питања или пребацивања. Он
је био оснивач Сокола у паланци, живо је учествовао у борби против
конкордата и све му се чини да сви ови људи њега сматрају кривцем своје
несреће. После смрти оца учитеља мајка му је са бедном пензијом шијући
тоалете паланачким госпођама и управљајући кухињом о славама богатих
трговаца издржавала јединца на школама. Поднимљена на једној клупици
гледала га је сада са изразом очајног бола, али чим би се сусрела са његовим
погледом лице јој се кривило у присилан осмех, који је требао да га осоколи
и разведри. Она три гимназиста били су најбезбрижнији. Један је сувише
гласно причао како ће да се свети кад дођу наши, да су га она два зеленаша
морали ућуткати, док су друга два разговарала како је уочи хапшења небо
тамо према Требињу било све крваво од пламена. Слушајући их са осмехом
симпатије Драган је размишљао о скорој смрти. У паланку су већ биле стигле
вести о оном, што је рађено са Србима у другим крајевима. Осећао је дубоку
чежњу за животом и забринуто се питао, да ли то он није кукавица.
Грозничаво је тражио по свести што су у таквим часовима мислили јунаци из
његових литерарних сећања. Трудио се да се увери како бес рата, који
свакодневно прождире десетине хиљада људи, чини смрт лакшом а живот
мање вредним. Помисли на мајку и несвесно стиште својим горштачким
коштуњавим рукама поклопац клупе на којој је седео. Железне споне
прскоше и он још више зажали за снагом, која ће скоро нестати. Немиран

 
упути се групи сељака. Са гуњевима под главом сви су лежали мирни и
непомични. Познавао их је све са састанака и соколских такмичења. «Што ли
мисле са нама»?, упита их лагано. «Побиће нас», одговори један младић
мирно, не мичући се. Онај стари, што је проклињао варош, настави: »Божија
воља! И тако ваља мрети. Оца су ми заклали шуцкори 1914. Дед ми је уз буну
погинуо на Коритима. Нико не памти да је у нас дом саставио три колена.
Никад кућа није дотрајала, него вазда изгорела. И ово ће проћи, а Срби ће
остати. Биће неко да нас покаје». Милош Јововић, кога је Драган много
волео, јер је носио победе на свим такмичењима рече, гладећи замишљено
џамадан на прсима: «Најжалије ми је што га не оставих млађем брату, а од
лане се скањујем да му га скројим. Зажалиће на ме»! Слушајући их Драган је
гледао њихове дедове на коље набијене и привезане коњима и осети се много
мирнији и поноснији. Би га и стид кад се сети како им је држао предавања о
чојству и јунаштву, а ето оно је било са њима несвесно срасло и срођено.
Хтеде да приђе мајци, али се она причињавала да спава и он, метнувши капут
под главу, спусти се на клупу.

Рано другог јутра све их изведоше у двориште. Око њих је стајало

педесетак наоружаних усташа. Драгану паде у очи један, што је на гардиској
долами на себи извезао вуницом и по леђима и по прсима безбројна велика
слова «U» и насмеја се. Стиже логорник са два жандарма и саопшти им да је
дошло наређење из Загреба, да иду у интернацију. Допуштено им је да
понесу новца и ствари колико хоће. Креће се у подне, а до прве жељезничке
станице ваља тридесет километара ићи пешице. Људи се згледаше а фамилије
још раније обавештене нагрнуше у двориште. Жене су дрешиле узлове на
шамијама и обазирући се око себе кријући спуштале у руку мужевима понеки
дукат, кумовски дар детету на крштењу. Друге су делиле пите, погаче и чанке
са кајмаком. Неке жене донеше сељацима који су били без породица крошњу
врућих сомуна. Смајо, који се је већ био сродио са Перином трафиком, делио
је свима цигарете као своје рођене. Оном једном дућанџији донела жена
вунени душек тежак и гломазан. Он гледа у сунце и премишља се, кад му
притрча један усташа: «Узми га само, метнућемо га на кола са пртљагом»!
Драгану све ово не слути на добро. Њему и мајци донела тетка нешто јела и
преобуке, он би да јој то врати, али се боји да не уплаши мајку. Пред подне
истераше породице и почеше да их сврставају за полазак. Ишли су дугом

 
прашњивом улицом према југу, на челу поворке група жена. Драган замоли
да га оставе са мајком и одобрише му. Чаршија је била готово пуста. Понеко
муслиманско дете потсмевало им се, а већина људи је кад су пролазили
гледала у земљу. Кад би близу радње муслимана берберина који га је бријао,
Драган виде како он уђе у радњу и спусти роло и помисли: Ето поштен
човек! Већ су се кретали сивом цестом неколико километара. Неколико особа
опазише током пута, како им иду у сусрет. Чим би из далека разазнали каква
је поворка, људи би као изненађене звери скакали са цесте и губили се у
стенама и шикарју. Одједном предња патрола скрену са цесте у брдо десно.
Видеше о чему се ради, кад их сатераше у гомилу на једној ливадици на
домак познате провалије. Логорник извади некакав папир и прочита им, да су
као издајници и четници осуђени на смрт. Наредише им да скидају капуте и
да новац и ствари бацају на гомилу. На усташким лицима нестаде лажног
осмеха. Једном, који се скањивао, забише бајонет у бутину. Двојица усташа
их повезаше и прву групу везаних потераше провалији. Стари Јово у везаним
рукама држи некакву свећицу и моли Смаја да му је запали. Усташи се смеју,
али му запалише свећу. Онај један гимназиста викну: Живела Србија! Друг га
гура и вели му: «То се виче касније, кад нанишане да пуцају». Сељаци ћуте.
Драган се више не страши него само чуди и збуњује новим утисцима.
Највише га изненађује што жене ћуте и не плачу, а он је увек мислио да су
жене слабе. Првих десетак са Јовом поставише уз јаму. Јово се труди да
свезаним рукама издигне свећу изнад главе. И против воље Драган мисли,
хоће ли пуцњи угасити свећу. Одјекну плотун, људи се забатргаше и
ишчезоше у јами. У том часу виде Драган како један од сељака, који се
некако одвезао, муњевито зграби једног усташу око паса и скочи са њим у
јаму. Друга тројица утекоше, виде да је и Милош међу њима. Скакали су као
дивокозе уз пећине, док су усташи нервозно пуцали. Један паде. У том часу
група жена са криком појури и суноврати се у јаму. Драган помисли на овце,
како све за првом јуре у понор, али истодобно ношен неком несвесном
снагом скочи и он са мајком.

Изгледало му је да пада у неко густо тесто које га гуши, и изгуби свест.

Пробудио га је оштар бол и топла крв, која му се сливала у недра из рањеног
рамена. Владала је готово гробна помрчина. Изнад себе је чуо потмулу вику а
затим једну, две и више тешких експлозија. Свака од њих пунила му је

 
прашином уста, нос и уши. Затим завлада тишина. Покуша да размишља.
Лежао је на гомили телеса, можда у дубини од тридесет метара. Баш над њим
једна стена постранце је затварала већи део отвора провалије. Драган схвати
да је она устављала бомбе које су усташи бацали и тако му спасила живот.
Несвесно узвикну: Мама. Осети да се помиче нека рука што је на њему
лежала и учини му се да тај неко шапће: Сине. Тад је опет изгубио свест.
Никад није сазнао колико је дуго провео у тој другој несвести. Дошавши
себи, осети на челу мајчину топлу руку. Осећао се је нешто јачим. У џепу од
чакшира напипао је шибице. Више се нису чули никакви јауци. При светлу
угледа око себе и под собом унакажена и укочена тела и одбаци брзо шибицу
од себе. Искра је тињала још неко време, ширио се мирис сукна које се било
упалило. Покуша да се дигне али га оштар жиг бола обори. Нога му је била
сломљена. Пао је у неки полусан, са мајком није говорио ништа као да су
штедели снаге. Више од речи говориле су њихове стиснуте руке. Он је
изгубио појам о времену. Осећао је да ваздух постаје све загушљивији од
задаха лешева. Стално је сањао и то увек сцене из свог детињства, пријатне и
благе. Једаред је чуо изнад јаме двојнице неког чобанчета. Чинило му се да се
надвирују неке главе над провалију, али није имао снаге да се јави. Но оштра
глад и жеђ трзале су га с времена на време из летаргије. Пожудно је лизао
влажну стену уз коју је лежао. Гризао је прсте и све више помишљао како не
мора бити гладан, ето око њега има толико меса, само да загризе. Кад би та
мисао постајала сувише јака, трпао је у уста земљу и ситно камење. Мајчина
рука стално је стајала на његовом челу. Кад се је трзао у грчевима, њени
прсти су га нежно миловали. Пао је опет у агонију. У тој дугој грозници
осетио је једном како га обузима угодна топлота и прожима му цело тело.
Сањао је да је дете на мајчиним грудима и да пије мајчино млеко. После му је
у сну изгледало као да неко виче: Ооооој, има ли ко жив?

Кад се је под сунчевим зрацима освестио, Драган је најпре угледао

Милоша Јововића наслоњена на маузерку, како га са љубављу посматра. Кад
је приметио да је Драган отворио очи, рекао му је мирно: «Осветили смо вас.
Кад сам утекао, нашао сам четнике и јавио им што се је догодило. Девети дан
по погибији дошли смо над јаму. Викали смо и чинило нам се да чујемо
нечије јецаје. Спустио сам се са конопцима и видео да си жив. Држао си
мртву мајку тако грчевито загрљену, да смо и њу морали извући стобом. Уста

 
су ти била умрљана крвљу, а на мајчиној левој руци жиле прегрижене. Да те
спасе, дала ти је да испијеш њену крв, умирући рађала те је по други пут».

Тога дана Драган Перовић почео је свој нови, други ратни живот.

ПРЕВАСПИТАЊЕ

Рат је Радмилу затекао у шестом разреду гимназије са непуних 16 година.

Слом државе није у њој изазвао нарочите потресе. Била је у кружоку
напредне омладине, читала са пасијом издања Нолита, а национализам је
сматрала не само реакционарним, него, што је још горе, старомодним. Пред
оцем, директором гимназије, волела је да цитира фразе о грађанском
империјалистичком рату. Оца јој као Србина избацише из службе и сместише
се на периферију града, одакле су се намеравали пребацити у Србију. Но
крајем јуна провалише усташи у кућу и поведоше и њу и родитеље. Вођа
усташке патроле, гледајући како једра лепа девојка у ноћној кошуљици
ужурбано тражи хаљину, изведе родитеље из куће а њу гурну унутра и
закључа врата. Родитеље јој побише те ноћи у цркви заједно са осталим
Србима.

Преко пута од њих у кући Хрвата порезника ожењеног Српкињом

становао је немачки официр. Обавештен од домаћице он је сишао, разбио
врата и извео девојку. Тако је Радмила дошла под свемоћну заштиту
немачког Вермахта. Није је гризла савест нити је сматрала неким проблемом
жртву, коју је морала поднети за своје спасење. Вихор рата пребацио је вео
преко многих ствари. По ноћи су се прикрадале жене до Радмиле молећи је за
интервенцију за понеког Србина, који се још жив крио у вароши. Једног дана
саопшти јој Ерих да ће је немачким војним транспортом пребацити у
Београд. Дао јој је за пут три конзерве и сиви четвртасти немачки војни хлеб.
Предаде је официру који је путовао у фургону одмах иза локомотиве, који јој
у једном углу вагона направи постељу од покривача преграђену шаторским
крилом. Кад по ноћи, успављивана лупом точкова, који су баш под њеном
главом клепетали, осети нечију руку да се спушта преко њених груди, она и
не погледа ко је то. Све јој је сада било безначајно. У Београду је не
изненадише рушевине бомбардовања, али се зачуди кад примети Недићеве

 
официре у нашим старим униформама. У прихватишту се сетила да има
неког рођака финанса у Ужицу и упутише је тамо.

Затече само стрину. Муж јој је Мане био отишао у четнике. Комунисти
имају невероватну способност да открију за себе погодан људски материјал и
она се убрзо нађе у њиховом друштву. Присуствовала је поверљивим
састанцима и вечеринкама СКОЈ-а, поверавали су јој да у капије убацује
њихове летке. Факат да су јој сви придавали вредност без обзира на њен пол
и старост, драж другарства у једној заједници чије иживљавање нису
ограничавали никакви морални закони, све су је више везивали за те људе.
Њихова пропаганда била је мудра и срачуната баш на неизрађене, незреле и
површне душе. Говорили су: Све вредности грађанске реакције леже у
мистици. Кад скинеш застор са њихових светиња, остаје само блато и лаж.
Натераћемо попове да без одежди и тамјана на српском језику читају
литургају, па ће се последњи сељак са Златибора смејати глупостима које
говоре. Отшкринућемо врата са спаваће собе родитеља и деца ће видети, што
имају да им захвале за свој постанак. Увешћемо чистаче улица у Краљеве
салоне и питати их је ли им ближи он или њихови другови загребачки
чистачи. Има и сувише хлеба за свакога, само га треба држава праведно
поделити. А држава сте ви. Карађорђе и Милош узели су за себе крв устаника
ваших дедова, не дамо ником да народу одузме плодове овог устанка.
Четници су слуге реакције и експлоататора. — Она је гутала речи и изгледало
јој је да је и сама увек тако мислила. Долазили су код стрине младићи који су
доносили гласове од Мана, вадили просуте метке из недара и остављали
некаква писма. Запињало им је око на лепој девојци и упуштали су се са њом
у разговор. Звали су је у шуму, била им је тајна да је већ запливала другом
струјом. Отишла је једном и на њихов састанак у једној пецари на крају
Ужица. Седели су у подруму између великих бачава. Под једном је био
смештен велики радио. Слушали су побожно војну емисију, а кад одјекнуше
звуци химне, она примети како их већина несвесно скупљају пете и стоје
мирно. Дискутовали су много, али посве другачије него њени другови. Тамо
су сви слушали, овде је сваки ватрено бранио своје гледиште. Покуша и она
да се умеша у разговор: «Мени се чини да вам недостаје програм и да нисте
израдили циљеве, за које се борите. Комунисти, чула сам, о том дискутују
стално». Одговори јој жив младић, црне велике косе: «Ми смо наше идеале

 
усисали са мајчиним млеком. Боримо се за себе. Чудни су ти људи што
морају тек да науче зашто се боре». Замисли се и није умела да му одговори.
Али је речи не коснуше и она се све више посвети својим друговима.
Проживела је делириј радости у кратком животу њихове републике,
«изградила се је», како су другови говорили, завршила војну обуку и са
својим драганом, витким фабричним радником из Крагујевца постала борац
треће пролетерске бригаде. Он је водио да присуствује стрељањима
реакционара. Умирали су гледајући презриво своје џелате или их псујући
брутално. После плотуна падали су на некакав чудан начин, као да тону сами
у себе. Радмила се сетила да тако падају дечаци кад их у игри другови ударе
изненада испод колена. «Шта им даје снаге да мирно умиру, кад немају
идеје», питала је свог пратиоца. «Инат, а не идеја», одговарао је, но није била
посве убеђена.

***

Дошли су дани бегства ка Босни. Бескрајни маршеви, конаци у блату или

у колибама пуним дима, који је гризао очи. Некад просипање обилате хране,
некад данима парче проје и комад живог меса, који се је сатима ваљао у
устима. Научила је да цени цигарету као и хлеб. На Лиму се сукобише са
неким босанским четничким одредом. Њена се десетина нађе у унакрсној
ватри, пратилац јој погибе а њу спасе случај што је пала спотакавши се о
камен и тако је ухватише. Исказала је да је избеглица из Лике силом
мобилисана, па је спроведоше у команду. Официр је познавао Мана који је
већ командовао батаљоном, па је оставише у штабу под стражом, док провере
њене наводе. Штаб је био у истој кући у којој су они ноћили пре два дана.
Девојка осети разлику у држању укућана према њима и према четницима. Са
њима су се опходили са страхом и респектом, сад су сви имали радосна лица
од домаћице брашнавог одела са оклагијом у руци до гологлавог старца
маљавих груди, који је са чутуром у руци обређивао присутне официре. Било
је мање поштовања а пуно више љубави у овом њиховом односу, па се је
питала како то сељаци не увиђају, где су им искрени пријатељи. Манов курир
потврди њене изјаве. Радмила је била уверена да је он знао право стање
ствари и тумачила је слабошћу његову заштиту. Добила је објаву да се врати
у Ужице. Но она се пребаци преко Лима помоћу једног хоџе код кога су се
раније задржавали и идући муслиманским селима стиже јединицу на

 
Устипрачи. Кријући се и пребацујући, храњени већином од муслиманских
сељака, издржаше до пред Св. Николу, кад им пође за руком да заједно са
црногорским пролетерима отму Источну Босну од четника.

Настанила се у Горажду, где су партазани држали курс за преваспитавање

девојака. Доводили су их присилно одасвуда, кршне и стасите Невесињке и
ситне скромне Сребреничанке у њиховим шареним прегачама. Радмила је
присуствовала часовима спремајући се за наставницу и имала задатак да
време ван часова проводи са девојкама контролишући њихов прогрес и
расположења. Говорили су им о великој улози жене у покрету, лекарке су им
предавале о физиологији и о материнству, о слободној љубави и
равноправности. Свако вече одржаване су у читаоници забаве са
предавањима, концертима и игранкама. Потшишали су им косе. Против те
концентричне офанзиве девојке су могле да иставе само своју веру и своју
урођену стидљивост. Доста их је попуштало, али је Радмила гледала како се
јутром већина окреће истоку и кријући крсти, како су на забавама ћутљиве и
стиснутих зуби и како се и оне најслободније са језом трзају, ако утврде да
им је под другарском капом партизанском приступио неки Муслиман. Било је
много домаћих сељака мобилисаних присилно и Радмила је са чуђењем
реферисала комесару како недељом дуж обале Дрине шећу са тим девојкама
држећи се не за руке него за два краја мараме, и како је израз девојачких лица
пуно сретнији, него кад су на плесу у наручју другова.

У рано пролеће узнемирише се руководиоци. Баћовић је надирао из

Санџака а херцеговачки и босански четници примицали су се од Калиновика.
Наредише хитну евакуацију и Радмила се по други пут зачуди кад опази да су
готово све девојке побегле и да на прозиву нема већине сељачких младића.
Комесар нареди да ради примера стрељају неколицину, спалише три куће
идући ка Устиколини и упутише се Фочи, да се пробију ка Сарајеву. Нису
имали среће, више Јелеча их четници крваво разбише и Радмила са делом
штаба поново допаде ропства. И четници су престали бити сентиментални.
Кад постројише за стрељање партијце командир застаде за час пред златним
косама и плавим очима мршаве девојке. Она му понови своју причу о
присилној мобилизацији и болничарском позиву. Иако му је била необична
болничарка са пушком у руци он је ипак са стражом упути у Калиновик.

 
 ***

Мајор Данило као и већина официра четника био је идеалиста и тешко

патио због наметнутог рата са комунистима. Пошто саслуша девојку обучену
у подерану униформу даде тихо неке инструкције једном старом четнику,
који је позва да пође са њим. По трећи пут се зачуди Радмила кад је старац
место у затвор одведе кући Шобајића, некад угледних сеоских трговаца,
саопштавајући наређење команданта да код њих остане. За час се скупише
око ње жене из сусетства. Из својих опљачканих кућа нека је доносила
кошуљу, нека сукњу, нека чарапе. Миловале су је по коси и испитивале.
Радмила се је снебивала и не знајући што да разговара са тим женама, рече да
је страшно уморна. Одведоше је у чисту собицу на тавану, донесоше топлу
воду и комад сапуна велик као дводинарка. Домаћица се је извињавала да
немају сапуна, да је овај комад чувала као за лек и поред сапуна стави суд
ситног пепела за измивање главе.

Неколико дана проведе лежећи готово увек у соби и симулирајући болест,

негована и пажена као да је рођена. Једног дана позва је командант. Кад она
уђе, Данило устаде, поздрави је и даде јој столицу поред себе. «Јесте ли се
опоравили госпођице», упитао је тоном каквим је некада као академац
разговарао са девојкама из бољих кућа. Радмила помисли да је дошло оно
што је очекивала и одговори изазивачки: «Не можете ме дирати, болесна
сам!» Разумевши тренутно њену алузију официр поцрвене место ње и
одговори прекорно: «Нико вас овде не сме дирати госпођице. Желим само да
вам помогнем и ослободим вас ружног сна у који сте запали. У овој трагедији
потребни су нам сваки Србин и Српкиња. Сви се морамо сјединити у борби
против Немца». «Не мрзим ја Немце него вас. Немци ће отићи а ви сте вечни
непријатељ кога треба уништити», одговори цинично девојка. Но официр
није сматрао да је побеђен. Рече јој да се обрати народу као непогрешивом
извору истине, да јој каже ко иде правим путем. Скрену јој пажњу на најтеже
непријатеље српске, који иду заједно са партизанима. Даде јој хрпу
литографисаних новина и књига на читање. Девојка је ћутала и врати се кући
без поздрава.

Два и три пута недељно позивао ју је Данило, дискутовао са њом и враћао

је кући са новим књигама и брошурама. Другови у мензи су правили шале на

 
рачун његове апостолске мисије. Суви и неумољиви иследник је стално
понављао да је комунизам неизлечив као и сифилис, те да Радмилу само
олово може преобразити. Сама девојка није више полемисала са официром
него га мирно слушала. Често јој је слао четничке девојке, које су се увек
враћале хладне и увређене. Но он није попуштао уверен да се у девојци
нешто ломи. Пред Ђурђевдан јој саопшти да ће је извести на уранак. Но дан
раније ње нестаде заједно са једним војником из Крбљина, који се је недавно
био предао из партизана.

***

Борба се је водила на падинама планине Коријена. Четници су

подилазили једном вису са ког је сипала убитачна митраљеска ватра. Јутарња
магла разбијена у праменове час је непровидно застирала врхунце, час је
велика равна стена блистала на сунцу. Одједном се из магле на стени
поплављеној сунцем указа девојка разбарушене златне косе. Викала је
звечећим снажним гласом: «Четници! Бандити! Не гините у лудо! Убијте
официре који вас заводе и дођите нама. Ко се први преда, бићу његова,
вечерас!»

«Мајорова Радмила», рече једна крупна брадата људина окрећући полако

митраљез ка стени...

«ЗА СТАРИ ЗАКОН»

Јахали смо полагано вијугавом брдоком цестом изнад Прозора, кад на

једној изненадној окуци испаде на пут из шуме старији сељак муслиман, бос
и поцепан. Неки од пратилаца диже несвесно оружје, а он стојећи укочен и
изненађен диже прво десну руку, затим је брзо спусти па подиже леву, пође
да испружи прсте, па да стисне песницу, коначно диже обе руке у вис са
полуотвореним згрченим прстима, као да се спрема да некога огребе. Постаја
тренутак па одједном страх и неизвесност на лицу уступише места изразу
резигниране одлучности, спусти обадве руке и готово викну: Пуцај бива!
Мислећи да имамо посла са једним од многобројних луђака који су услед
ратних страхота померили памећу, приђосмо му. Понудих му дуван и упитах
ко је и одакле је. Каза се да је Ибро Оџић из Лијеске и да је пошао у Прозор
да тражи соли. Ишао је поред коња ситним брзим кораком, очито се видело

 
да нас не жели оставити до вароши, да не би срео опасније путнике.
Разговарао је разговетно и ја га упитах за разлог његовог чудног држања при
нашем сусрету. «Дуга је то прича, господине», одговори. Није ми се журило,
сјахасмо на једној лединици, поседасмо, па позвах Ибра да ми исприча ту
своју историју. Подавивши ноге испод себе по старом муслиманском
обичају, док је кресао чекмаком искру у кремену причао је фаталистичком
равнодушношћу трагедију сељака са којима се револуција крваво играла:

«Кад се зарати један ми је син био у војсци, други код кући са још две
девојке, једна је била за удају а друга баш о Бајраму узела десету годину.
Имао сам седмеро говеди и педесетак оваца и коза. Са најмлађом цуром и
ханумом живео сам код куће а у колиби на катунима у планини млађи син и
старија девојка са стоком. Девети ми се дан врати Хусо кући и каза да је
пропала држава. Нисмо силазили у чаршију, у кући је било свега; мислио сам
да је боље причекати док прва хука протутњи. Први ме јади снађоше баш
други дан по Јурјеву. Млада ми девојчица, што је чувала неколико коза које
смо држали код куће ради млека, попела се на једну стену пушкомет хода од
цесте и гледала како пролазе швапске колоне. На несрећу поквари се једном
Шваби машина и застане да је оправи. Док је возар оправљао кола официр у
колима опази ми кћер на стени и хотећи ваљда да испроба пушку по тегне и
убије ми цуру на месту. Закопао сам је а нисам никоме ни јављао.

Према нама лежи српско село Точила. Видели смо како је нека војска
долазила у село, пушке су све чешће припуцавале а ми смо гледали своја
посла. Једног дана стиже мени и Хуси позивница од котара да сиђемо у петак
пред џамију. Прочиташе нам да је место Краља дошао некакав Поглавник и
да ћемо сад ми муслимани бити први у држави. Хусу одмах обукоше у
усташе. Идући кући свратих код старог Омербега, коме сам понекад доносио
по који сат меда, да га упитам за савет. Рече ми да се клоним свега јер се
ништа још не зна и да се Турска још није одлучила. У вароши ме научише
како се сад мора поздрављати са руком. До по лета ми се не деси ништа, осим
што ми нова држава узе два јунета и десет оваца и даде ми некакву
признаницу. Пред Илино позваше ме опет у чаршију. У зао час јер ми
претстојник јави да је Хусо погинуо од четника и даде ми пет хиљада куна.

 
 Некако уз огртање кукуруза изби десетак наоружаних људи мојој кући.
Кад ја дигох руку и поздравих: за дом, они се смркоше, свезаше ме и ударише
ми десет батина. Рекоше ми да су четници, да морам називати Бога као и
остали поштени народ, да је Поглавник разбојник и да ће га они жива испећи.
Узеше ми и оно једно јуне, али ми чељад нису дирали. Јесенас одоше
четници а стигоше први пут партизанн. Опет смо морали сви на састанак,
само сад потераше и женскадију. Рекоше нам да смо ми народ све, и Краљ и
влада и управа, да смо једини господари. Млађег Јусуфа узеше у народну
војску. По неком разрезу дизали су ми стоку и жито за народну војску, но то
сам био обикао, пуно ми је теже било што сам два пута недељно морао
водити хануму и кћер да слушају говор. Научише нас да поздрављамо са
стиснутом шаком, како се приличи сељачком народу. Но по првом снегу
избише опет Немци. Било је борбе и топови порушише нека села. Партизани
су се повлачили у планину. Кад дођоше Швабе нашој кући, ханума ми се
превари па диже стиснуту руку. Испребијаше ју, кућу ми запалише а кћер
одведоше. Склонисмо се у кланицу. У колиби на планини сместили су
партизани свој штаб и припуцавали се са Немцима. Трећи дан ми се врати
кћер и исту ноћ скочи у бунар. Ово је безводан крај, од тад носим воду на
раменима четири сата хода. Са Швабама су дошли и Талијани. Обилазили су
сваки час око куће и тражили храну. Био сам више куће закопао у земљу
качицу кајмака. Дође један Талијан са перјем на капи, поче куцати неким
штапом по земљи око куће и нађе је, као да је он оставио. Јусуф ме одведе са
женом у колибу и заплетосмо врбом један кут, где ми је жена спавала.
Хранећи војску сиђосмо на три козе од мог читавог блага. Зимус ударише
опет четници, истераше усташе из вароши и побише се са партизанима. Док
је два дана трајала борба ми смо се склонили у шуму. Кад четници дођоше до
колибе где је био штаб, запалише је.

Сад сам нашао у стенама једну суву пећину и склонио се са женом и

једном козом што ми је остала. Није ветровито и да видиш, није ни зима
толико. Остало нам нешто кукуруза у клипу што смо сакрили у букву, па
како нема близу млина, кокамо на жеравици и једемо. Издржало би се све,
само је невоља што нема соли. За Јусуфа ништа не знам, кажу да су отишли
негде у Славонију. Ето, за ову годину дана променио сам једанаест пута

 
господара. Кад сам те видео нисам одмах познао од које си војске, па нисам
знао како треба поздравити. После ми дође свеједно, једанпут се мре.»

Кад Ибро заврши причу нисам имао снаге ни да га убеђујем, ни да га

тешим, упитах га само: «А за коју си ти страну?». Ибро ме погледа
отпухујући димове, па одговори полагано: «Част вама свима, али бих ја
најволео да се врати онај стари закон од пре рата».

КУРИР

Крста Ђедовића, курира команде Источне Босне и Херцеговине, звали су

пре рата Вашак. Кућа му је била на самку у планини Деветаку. У крчевини је
једино могао да успева зоб и јечам, од стоке због зверки нису могли ништа
држати и живели су искључиво од лова и продаје коже од дивљачи. Још пред
рат последњи примерци европског риса лутали су по прашумама Источне
Босне. Крвожедну звер, која је долазила и одлазила нечујно прокопавајући
стаје и кољући сву стоку у њима, којој је само крв пила, сељаци су сматрали
митским бићем, јер га никад нико није видео и звали га вашак. Једне зимe
Крсто гонећи стрпљиво и истрајно куну златицу по траговима снега који се је
осипао са дрвећа по ком је скакала, наиђе на чудан траг на смрзнутој снежној
кори. Отисци су били у правој линији као лисичији али је стопа била пуно
већа, а понегде је дубоко задирао у снег траг велике канџе. Пође за трагом и у
једној дубокој вртачи међу неколико оглоданих букава нађе риса на закланој
срни, док је око њега лежало десетак срнећих лешева. Срне су ту зимовале
гризући од тешке глади дрвеће, а непокретне због тешког снега у који су
пропадале. Крсто уби звер и од тога доба доби име Вашак. Познавао је сваку
стазу, сваки грм и сваку стену три дана хода округ. Било му је четрдесет
година а ишао је боље од сваког младића. Кад поче рат, његова колиба
оживе. Многи који су се били замерили муслиманима, припадали четничким
удружењима и истицали се политички, слутећи зло држали су се планине.
Крсто пребаци породицу преко Дрине тетки на Златибор. Пошто почеше
крвави усташки походи по Борици и Ракитници, Крсто са шест друга нападе
једну ноћ жандарску касарну у Соколовићима, поклаше жандаре и дочепаше
се оружја и муниције. Започеше четовати. Касније се придружи мајору
Тодоровићу. Учествовао је у његовом походу на Горажде и зима га затече
више улога на Романима.

 
 Мало ко памти тешку зиму, каква је била крваве 1941 године. Намети на
Моринама били су високи као брегови и до Благовести жива душа није могла
сићи у Херцеговину. Где је народ успео да утаба пртину, око ње су били
зидови сврх паса највишем човеку и партизани који су држали Фочу, сву
Херцеговину и добар део Источне Босне са мало снага могли су
контролисати сваки покрет појединог човека. Све везе међу четничким
јединицама биле су покидане. Одреди су се разбили на зимовање по кућама и
засеоцима, кријући се од комуниста. Четнички батаљони калиновачки и
добропољски опседали су Талијане у калиновачкој тврђави. Кад их црвени
опколише са свих страна они се привидно ставише под њихову команду
настављајући опсаду. Крстов је командир знао да четници спремају офанзиву
за пролеће, али није имао везе ни са ким. Требало је по сваку цену продрети
Рогатици и Вишеграду, обавестити све одреде о ситуацији код Калиновика и
затим се пребацити у Србију Врх. Команди. Крсто, који је већ био извршио
неколико значајних курирских мисија и од Тодоровића добио златну медаљу
за храброст, сам се пријави да однесе поруке. У рату који смо водили курири
су били незнани јунаци чија су дела по пожртвовању била заиста легендарна.
Јунак је ко ускочи на тенк или у бункер непријатељски, али курир мора бити
спреман да скочи и на тенк, да маршује педесет километара дневно кроз
непријатељски териториј, да гладује данима, а пре свега мора бити разборит,
лукав и паметан. Дража их је волео и давао им чинове и одликовања радије
него иком другом.

Крсто је био крупна људина дуге плаве косе. Медаљу коју је добио није
само о траку пришио на гуњић, него је у страху да је не изгуби оплео танком
жицом, па је изгледала као у некој мрежи. На глави је скројио капу од целе
лисице, остављајући и реп да му пада по плећима. Кад са га другови дирали
певао им је из народних песама о Марковој међедини и Страхињиној капи од
курјака. Највећи део поруке научи Крсто на изуст, а саопштење за Врховну
Команду Крсто узе, испразни један метак, метну писмо у њега, затвори метак
зрном и остави на најдоње место у реденику. Обуче на ноге двоје вунених
чарапа и плетене кожом потшивене приглавке, а опанке стави у ранац.
Понесе од хране погачу, чутуру са ракијом и шећер, који је командир чувао
као последњу резерву. Крену у први мрак Калиновику. Ишао је право
партизанском стражару, од кога затражи да га одведе команданту. Командант

 
Говедарица као свог борца проведе га мимо добропољце и изведе на пртину,
која је водила Коријену. Грабио је стазом хитар као срна не одмарајући се
никако. Око поноћи био је прешао турска села и камењар, устави се да
запали. Сави цигару и искреса труд. Ноћ је била облачна, видело се једино по
мутним рефлексима снега. Код једних вратница полете на њега из мрака
крупна овчарска псина и док је кундаком одбијао псето нађе се изненада пред
три пушчане цеви. На срећу познадоше га, били су три брата Елеза што су
заједно са њим ударали на Турке на Борчу, а сад су стајали под партизанском
командом. Они му казаше да га је неко издао и да су све посаде добиле
наређење да ухвате четничког курира, јавили су радиостаницом и Сјетлини и
Врхпрачи. Крсто се забрину, јер су тамо држали фронт прави црногорски
партизани, но продужи пут. Пртину којом је ишао направили су сељаци што
су се прометали мењајући храну, дуван и шибице. Водила је у лево по
превоју планине Пасторка и баш пред зору опази како му у сусрет иду два
партизана. Спазише се истодобно и сва три бацише на земљу. Крсто је лежао
на узвишици незгодно изложен и поче коленима и лактовима брзо пузати
уназад, кад се прва два метка забише крај њега у снег. Отпуза хитно још један
метар и заштићен оном узвишицом врати ватру. Сад је био у бољој позицији
и назирао је иза снега раме једног од противника. Опали поново, рамена
нестаде, зачу псовање и све се ућута. Противници су били од њега стотинак
корака далеко. Прође тако четврт сата, кад одјекну пуцањ дубоко иза
партизана. Крсто одмах схвати ситуацију. Или је један од непријатеља био
рањен па се повукао, или је нерањен отишао по помоћ. У сваком случају кроз
кратко време имаће бар једну десетину против себе и сигурно са аутоматима.
Тражећи могућност спаса сети се да је пар стотина корака уназад пртина
водила поред дубоке шумске поточаре. На том месту близу врха планине
корито поточаре није било испод дубље од педесет метара. Познавао је
поточару добро, неке године нашао је у њој у кладама медвеђе зимско легало,
истерао димом медведа и убио га баш на Сретење. Спасити се је могао једино
ако му успе да се сјури у поточару и утече њеним коритом ка реци. Но било
је тешко питање хоће ли се моћи сваљати низ стрму обалу а да не пропадне у
дубоки снег, дајући тако непомичну и беспомоћну мету свом противнику. Но
био је то једини излаз и он се одлучи на акцију. Поче убрзано да гађа
противника пужући унатраг непрестано, пузао је на више и могао да га
стално држи под ватром. По зрнима која су далеко изнад главе фијукала

 
Крсту је било јасно да му овај одговара насумице. Кад дође на одређено
место затвори метком отвор пушчане цеви, приви пушку уз себе и постранце
се баци низ стрмину. Стрмина и тврдоћа коре помогоше му; кад је
непријатељ прогледао његов план, Крсто је већ био у потоку.

Усамљеност прашуме није нигде величанственија него у планинским

поточарама. Са обе стране огромна стабла јаворова и букава чије су круне
биле покривене тешком снежном китином чинила су свод над потоком,
пролетње бујице однеле су земљу и камен испод сплетова као рука дебелих
жила, а са жила су са обе стране висиле тешке леденице, као сребрена ледена
завеса. Преко излоканих стена и наваљаних полутрулих клада искрвављен и
изгребен јурио је Крсто неколико стотина корака, па онда ускочи у један
окапак под жилама столетне букве, сув и копан. Лежео је цео сат, док
одјекнуше гласови на месту одакле се сјурио у поток. Предлагали су да
оставе стражу на путу а остали да иду до команде и да се скијама журе на
куроманске ливаде где избија поточара, да би тамо сачекали четника. Други
је приговарао да им треба три сата хода до команде, а он потоком може сићи
за сат. Један је стално инсистирао да се иде за њим назорице потоком.
Коначно решише да иду у команду јер на ливадама нема пртине и он не може
никуд; а онај један одлучи да га потоком следи. Крсто је могао невиђен из
свог заклона да прати сваки његов покрет. Човек се је примицао опрезно од
камена до камена, од дебла до дебла. Видео га је како лагано помаља главу,
па пошто осмотри терен наступа даље. Држећи стално наперену пушку
пропусти га да прође, па кад је био испред њега неколико скокова опали,
гађајући га у главу. Човек се сруши без гласа. Крсто одмах испали други, па
после краће паузе трећи метак, да би они на стази помислили да га њихов
друг гони ватром, а затим настави пут. Прескочи преко мртвог комунисте,
голобрада младића, који је чврсто држао пушку у мртвој руци. Идући мислио
је стално како да избегве заседу, која га је чекала на ливадама. Застаде на
једном месту где су се стрме стране потока према западу претварале у благ
нагиб. Отсече нарамак шибљика са једног лесковог грма у потоку и седе
правећи лесково крпље у недостатку ракитовине. Наши сељаци не
познавајући скије кретали су се по снежној кори у планинама са крпљама,
плохама оплетеним од прућа величине тридесет центиметара у квадрату, које
су подвезивали на опанке. Крсто утврди шибље жицом, којом је био оплео

 
медаљу, па привезавши крпље опутом из опанака поче се полако успињати,
придржавајући се за ниске огранке. Требало му је шест сати док је прешао
пет километара који га изведоше на пртину пред пругом. Између Стамболића
и Ракита пребацивале су се и четничке и партизанске јединице, па је пруга
била густо поседнута и пуна бункера. Стражарио је усташки жељезнички
батаљон са Немцима. Крсту је много ишла на руку мрачна ноћ. Дошуљао се
близу пруге неопажен и расматрао терен. Наслоњен на пушку баш пред њим
стајао је усташа у тешкој стражарској бунди. Премештао се је ради зиме са
ноге на ногу и буљио у помрчину. Крсто није смео да пуца јер би узбунио
целу линију. Главно му је било прићи до жељезничког насипа, тад би се
невиђен могао успузати на пругу. Кад се стражар окрену на другу страну он
брзо пође насипу, држећи га са пушком стално на оку. По набијеном снегу
кретао се је нечујно и стигавши сретно до насипа леже. Снег на насипу био је
поцрнео од угља, а местимице прошаран копнином. Грталица локомотиве
чистећи снег подигла је рубом пруге повисок насип, који му је помагао да се
попне неопажен. Извади каму очекивајући. Након мало времена стражар
пошетајући застаде пред њим. Крсто је на један педаљ пред очима видео само
огромну сукнену ципелу. Испружи лагано руку и свом снагом муњевито
потеже стражара, за ногу. Усташа паде преко њега и Крсто га закла, пре него
је могао гласа пустити. Подиже се и прескочи преко пруге осврћући се
неколико пута за бундом, која би му толико ваљала у планини.

Преко Сјетлине и Понора дође до Борика без икаквих сметња одмарајући

се код кумова и пријатеља и саопштавајући поруке. Из Борика крену Старом
Броду, да се преко Дрине пребаци Врховној Команди у Србију. Опоменуше
га да се чува партизанских заседа и да пази на један немачки одред, који се
врзма око Вишеграда. Био је готово близу Брода, кад му један митраљески
рафал прозуја преко главе. Приметила га је нека партизанска патрола и
почела гонити. Он се одбаци у стене, које је познавао као своју њиву. Ишао је
литицама и баш се приближавао Ждријелу, кад га изненади неки лом и
тутањ. Стадо дивокоза узбуњено пуцњавом бесомучно је јурило према њему.
На уској стази нису га могли мимоићи. У свом дивљем лету дивокоза је или
прескакала препону или се заједно са њом рушила у амбис. Крсто се баци на
земљу ухвативши се грчевито за жиле неког трна. Прескакале су га
елегантним скоковима рушећи ситно вамење у провалију и дижући снежну

 
прашину. Набројао их је једанаест и почекавши мало да која није заостала,
подиже се и продужи пут. Кад наиђе испод Црвених Пећина одјекну један
пуцањ. Крсто застаде, зањиха се и полагано сруши у провалију. Из стена се
зачу урлање. Жепски Турци пошто су починили чуда и покоље над Србима
доживели су четничку освету. Остало је живо само њих неколико, који су
успели да се конопима попну у Црвене Пећине, спуштајући се са литица, да
тамо навуку хране и да чекају помоћ. Никаква људска сила није их могла
одатле истерати. Они дођоше главе Крсту Ђедовићу. У пећинама су провели
пет месеци, док их не ослободише партизани кад су заузели тај териториј.

У касно пролеће чобанчад наиђоше на људски костур у стенама. Лисице и

врани оглодали су га, као да је сто година у земљи лежао. Крај њега нађоше
нож, пушку, медаљу и кокарду. Међу крупним белим зубима у лобањи био је
стиснут пушчани метак. Зуби су се готово загризли у чауру. Деца донесоше
лобању и оружје четничком командиру у Мислово. У метку нађоше поруку
Крстовог команданта.

ДВА БРАТА

Капетан Илија лежао је рањен под високом јеликом на обронку Масуна у

Словенији. Крај њега су седели два лакше рањена официра и два војника,
који су га изнели из борбе. Један од војника стављао је на широки слезов лист
ситно сатрвене листиће спориша засипљујући их дуванским прашином. Кад
спреми завој стави га на широку отворену рану на капетановом бедру.
Капетан је пушио затворених очију. Ишчекивали су ноћ да се пребаце у
позадиву преко простора, који су контролисали партизански митраљези на
ћувицима.

«Гадна борба», поче један од официра, «не уступају док их не ухватиш за

гушу»!

«Ово је све детињарија», одговори капетан не отварајући очију, «овде се

бијеш са људима, а код нас смо ратовали са зверовима». И настави полагано,
као да на глас прелистава своје успомене не обазирући се на околину:

«Ево скоро четири године доживљавам, гледам и слушам грозоте, какве

нисам никад веровао да могу живети и у најболеснијој машти. Био сам

 
сакривен у једној муслиманској кући почетком рата и гледао кад су убијали
Србе Невесињце. Полагали су им главе на камене степенице а један усташа
измахивао је маљем за туцање камена. Крв и мозак прскали су остале који су
чекали на ред. После три убијена остале обузе ужас.

Гурали су се грубо међусобно и свађали ко ће први лећи под маљ, да не

гледа муке осталих. Причао ми је водник Стеван како су спалили живе
сељаке из Алипашина Моста. Потерали су их око две стотине, мушке и
женске, испред цркве у недељу у њиховим широким, белом чипком
опточеним кошуљама. Затворили гомилу у једну зграду, насумице испалили
доста рафала у масу и онда полили зграду бензином и запалили. Неки од
сељака у религиозном заносу почео да пева оно једино што је из цркве
запамтио: Господи помилуј! Сви су прихватили и кроз дим и пламен није
продирао јаук и лелек, него је све муклије звонио чудан, неуједначен хор:
Господи помилуј! Присуствовао сам стрељању четири партизанке партијке,
за које смо утврдили да су убијале наше заробљепике. Војници су се
скањивали да их убију. Једна од њих обрати се војницима: «Овако је
најлакше и најбрже»!, па једну другарицу обори на колена, сави јој главу на
груди и показа прстом на потиљак: Овде пуцај! — Војник опали, а она се
сама постави у исту позу поред убијене. Гледао сам низ других ужаса,
сумњао често да има шта истински човечанско у човеку, али догађај који ћу
вам сад испричати језиво и најдубље усекао ми се у мозак и нећу га никад
заборавити: Непријатељ је настојао да пресече и уништи наше снаге у Горњој
Лици. Кључ врло опасне ситуације био је у позицији коју сам ја држао са
стотинак војника. Три дана смо одолевали многоструко надмоћним снагама,
готово полукружно захваћени. Помоћ, коју сам првог часа затражио, није ми
још стизала, иако су се сваку ноћ са западних обронака Капеле дизале две
плаве ракете, уговорени знак да помоћ долази. Но војници нису били ни мало
поколебани. Били смо у ранијим талијанским бункерима, а нико као Талијани
не уме да се утврђује. Ваљда је то последица њихове психозе страха од
отворене борбе са хладним оружјем. Хране и муниције, дигнуте од једне
непријатељске колоне, било је и сувише. Људи су ми били све сами Личани,
одлично наоружани. Комунисти су три дана покушавали да нас захвате са
крила, али им то терен и наше позиције нису никако допуштале. Могли су
нас савладати само фронталнам нападом. Но до сад су се били ограничили

 
само на то да нас гађају из тешких бацача и засипљу митраљеском ватром,
која нам није нанела никаквих губитака. Подвукли су се прве ноћи на две
стотине корака испод нас и знајући да немамо бацача обезбедили се
једноставним грудобраном од камења. Четврто јутро смена пробуди војнике,
као и обично. Још буновни силазили су на малу ливадицу испод бункера и
како смо оскудевали са водом, ронили су лица у влажну росну траву отирући
се рукавима од кошуља. Одржавао сам редовно молитву, а војници после
доручка, уколико није била јака ватра, излежавали су се, требили од гамади,
крпили и водили своје бескрајне разговоре. Према нама су били Приморци,
које су наши подругљиво звали Бодулима, и две истарске бригаде. Знали смо
да су били гладни. Мој митраљезац Никола био је стрелац, да му није било
равног у Краљевој војсци. Он би их дозивао: «О Бодули, ево меса што вам
Срби шаљу» и бацао месну конзерву. Кутија је обично низ стрмину долазила
до пред њихов заклон. Тада би се кроз неку рупу на заклону помолио дугачак
штап и борац са друге стране насипа настојао да кутију привуче себи. Кад је
мислио да му је већ успело и кутија се доваљала до насипа, Никола би је са
неколико метака разнео на комаде уз буран смех наших бораца. Тада би нам
њихов бацач враћао жао за срамоту, угонећи нас све у бункере и заклоне.
Срећа је што нису били богати са муницијом. Тај дан пуцаше врло мало и ја
сам за ноћ очекивао неко изненађење. Нападоше нас одмах иза поноћи. Наши
који су их потцењивали припуштаху их на двадесет корачаја и засуше
бомбама. Напад се разби одмах уз типично бодулско дозивање мајке, кад су
бивали рањени. При другом нападу акцијом су руководили комесари лично.
Тројица допузаше до под бункер, али главнину одбисмо крваво. Остаде им на
терену осам мртвих. Ми изгубисмо једног човека, уби га зрно тачно кроз
отвор из кога је пуцао. Она тројица пред бункером предадоше се и од њих
сазнасмо да су тражили велика појачања и да их сваки час очекују. До зоре
нас нису више узнемиравали. Пети дан видех на двоглед како се у њиховој
позадини пребацују нове снаге, и те ноћи одмах по првом мраку нападоше
нас хрватски пролетери. Борили су се добро. Један ми бункер срушише
мином, изгубих три мртва и пет рањених, али их одбисмо поново. Шесто
јутро почеше војници мрмљати због помоћи која не долази. Док су се
рањеници превијали, настаде оно уобичајено критиковење команданта и
старешина, које нисмо сматрали опасним.

 
 «Бог зна хоће ли Краљ, кад се врати, знати што смо ми за њега чинили»,
рече један стружући ножем усирену крв са ране на нози. «Доста је да ти то не
заборавиш», одговори му други. Трећи је казивао како се командант, од кога
очекујемо помоћ, сигурно «увалио» код неке удовице, па нас заборавио.
Четврти добаци: «Опет ћемо ми после рата бити последњи, као што смо и
били»! Митраљезац Никола подвикну: «Кад би све било сто пута горе него
што ви ту наклапате, ја бих опет радио ово што сад радим. Тако ми иште
срце». Изгледа да их то убеди, јер ућуташе. Гледао сам их, неки боси, неки у
опанцима опутњацима, неки у гумењацима, само су ми два војника имали
ципеле, а униформа сто боја, сто држава, сто закрпа. Морала је бити
страховито снажна вера у овим људима да без државе носе у себи државу и
да је својом крвљу утврђују. Око подне опазих да непријатељу долазе нова
појачања. Мало затим диже се из њиховог заклона борац са белом заставом,
на којој је била извезена петокрака звезда. Рекох Николи да гађа заставу и он
је рафалом искида на парчад. Онај леже у заклон и отуд викнуше: Пуцате на
парламентара! Одговорих да парламентари носе беле заставе без икаквих
знакова. Касније се појави други са пешкиром који је некад био бео, на
кратком штапу, држећи високо у другој руци лист хартије. Пустисмо га пред
бункере на десетину корака, а затим изађе један мој војник и узе му ону
хартију. Ја је прочитах гласно војницима око себе: Ваша је главнина
разбијена, а ви ћете до вечерас бити опкољени и уништени. Борили сте се
јуначки и дајемо вам могућност да се предате. Војници могу одмах ступити у
наше јединице, официри морају претходно пред народни суд. Рок за одговор
један сат. — Потписао је комесар деветнаесте дивизије. Знали смо добро и
њих и њихова обаћања и војници се у један глас почеше ругати. Одговорих са
четири речи да се четници не предају и вратисмо гласника. Док се је он
враћао Никола, који је имао диван глас, запева:

Авај Тито мрки вуче, разбојниче и хајдуче,

Српски четник тебе туче...

Одмах му иза заклона одговори други глас, певајући изразитом личком

интонацијом:

Партизани Лике и Кордуна

Зове Тито да се диже буна.

 
 Моји се војници згледаше. Комунистима су дошле у помоћ личке
бригаде.
Још је сунце било високо када почеше јуриш. Искочише из ровова и
пођоше брзим кораком, али одмереним и мирним покретима. Наши
припуцаше салвама и неколико их паде, али су остали настављали да иду
истим мирним кораком не пуцајући и не тражећи заклон, са пушком о рамену
а бомбама у рукама. Наша паљба обори још тројицу, но то их није збуњивало.
Пред свима је скакао као бор висок црномањаст момак широких рамена у
немачкој униформи са партизанком на глави. Кратка униформа остављала му
је ноге голе до пола листова. Довикивао је: «Причекајте, сада ћемо ми горе».
Посилни што ми је додавао шаржере викну: „Николин брат!“ Погледах га а
он ми додаде да је то рођени брат мог митраљесца Николе, који је радио на
прузи у Дрвару и од првог дана отишао у комунисте. Осетих да га је и
Никола познао, јер је била замукла његова песма. У један мах без моје
команде сви наши бункери обуставише паљбу. Нису хтели да гађају у живе
циљеве, који нису реагирали.Потурише пушке а прихватише каме и одврћући
затвараче на бомбама искочише сви пред бункере, а и ја са њима. То ми је
први случај, а надам се и последњи, да сам у току борбе за тренутак изгубио
свест о командовању. Одјекну грмљавина стотину бомби и једни се на друге
бацише као зверови. У густом диму видех Николу како је ухватио за грло
брата, а он о његова плећа удара отворену бомбу. Кад се разиђе дим од
експлозије лежала су оба мртва, грчевито припије на један уз другог.

Понесе и мене вртлог борбе из које успех да извучем свега пет људи, свих
пет мање више рањених, повлачећи се заштићен мраком према нашој бази.

Капетан уморан заћута, као да је причајући поново преживљавао те тешке

часове. Један војник, поправљајући му савијен шињел под главом, рече
мирно: Убио бих и ја свог рођеног оца, ако је са њима.

ЊЕГОВА ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА

«Што хиташ Стеване, вије акорд на прузи», викну крупан војник

подбочивши се на лопату и отирући зној са лица. Десетак војника што су
копали на једном пропланку на Романији, застадоше. Сви су били у
шајкачама, одевени у шаролике униформе или у карактеристичним, црним

 
уским чакширама романијских сељака. На свакој шајкачи поврх чела таман
круг показивао је место, где су им стајале отргнуте четничке кокарде. Око
њих су са пушком у руци стајали људи слично одевени и сличног изгледа,
само са партизанкама на главама. На жилама ниског крупног граба седео је
свезан младић са поручничким еполетама а крај њега два војника са
митраљезима и политичким ознакама на рувавима. Младић је обема свезаним
рукама приносио устима цигарету и гледао у правцу војника који су копали.

Нико не би могао по незаинтересованим и мирним лицима копача

познати, да они то сами себи копају гробове. Заробљени су дан раније у
борби на Гласинцу, а како командант друге пролетерске црногорске бригаде,
који је ослобођавао Источну Босну, није признавао заробљенике, то су након
уобичајених саслушања сви ухваћени бивали ликвидирани. Свезани младић
био им је командир, заробљен са њима заједно. Осим два «политичка» сви
војници који су их чували били су Срби сељаци као и они, силом мобилисани
од партизана. Комунисти су их нарочито одабирали за извршење смртних
пресуда, да их окрваве и онемогуће им повратак у четнике. Живот је у то
доба био изгубио сваку вредност, главица лука била је скупља од људске
главе, па ни чувари ни осуђеници нису видели никакве нарочите трагике у
свему овом што се дешава. Људи су полагано и са задовољством мотали
дебеле цигаре, нудећи се међусобно.

«Треба да пожурите, командант ће стићи у подне», викну оштро један од

комуниста испод граба.

Онај војник, што је први прекинуо копање, одговори му: «Биће на време,
друже. Може и плиће, јер и тако не мислимо овде вековати. Чим вас отерају,
наши ће нас ископати и сахранити у гробље, како и приличи крштеним
душама». Комуниста ућута. Један од четника, пошто сави цигару из светле
металне кутије, искочи из рова и пружи је једном од партизана: «Јанко, дај
ову кутију мом старом, молим те». Партизан узе кутију. Пошто испушише
цигаре наставише мирно избацивати влажну, грудасту иловачу из рова.
Копајући рече најмлађи од њих изненада: «Да смо отступали Илића косом, не
би нас заробили». «Каква ти је корист сад на то мислити», одговори друг крај
њега не прекидајући копање. «Наши су већ у Жљебовима», јави се опет онај
младић, али му нико не одговори. Једном спаде лопата са држалице. Он седе

 
поред рова, насади је, па сељачком методичношћу, као да ће се годинама са
њом служити, исправи на камену зарђали ексер и учврсти је.

Официр их је гледао и размишљао. Нико од њих није говорио о скорој

смрти. Хтео је да са њима разговара, али није налазио речи које би му се
свиђале. Сети се своје драгане, лепе девојке црвених коса са којом се пре два
дана растао. Чудном интензивношћу зажеле да евоцира њену слику, да осети
мирис њене косе и обузе га оштар бол. Затвори очи и отварајући их желео је
да види како низ планину јуре његови другови са ратним покличом и како
зрна остављају беле трагове на рапавој кори стабала. Али спази само своје
чуваре, како гледају подозриво.

Два сељака партизана вуненом су крпом глачили затвараче од пушака.

Војници су ископали ров до паса и седели на ивици рова са ногама
опуштеним у ров. Један од њих обрати се сељаку партизану, свом суседу:
«Реци мојој Љубици, да Бога молећи, у прву недељу сазове мобу. Жито нам
је полегло и иструнуће!» Онај крупни војник шалио се са другим партизаном:
«Гађај добро, немој да нас патиш»! Овом се заврћеше сузе у очима, окрену се
да га не види политички и прошапта тихо: «Опрости ми, мора се»! «Од мене
ти Богом просто било», одговори мирно војник.

Око подне дојаха командант са три пратиоца. Настојао је да изгледа

елегантан у униформи од прекројеног талијанског шињела. Био је блед,
циничног израза лица и грубих покрета. Заробљени се официр сети да га је
морао виђати у Београду. Партизани се постројише и укочише. Четници су и
даље седели на ивици рова. Командант седе на један камен близу рова и
нареди: Извршите пресуду народног суда!

Један политички заповеди четницима да сиђу у ров. Они се без речи

поредаше један до другог, скинуше капе и прекрстише се, а затим шајкаче
бацише у ров. На три метра пред сваким стадоше по два војника. Четници се
окренуше свом официру, неколицина махнуше рукама. Онај младић покри
лице рукама. На команду плануше пушке испрекиданим, невештим
плотуном. Један војник опали пошто су већ осуђеници попадали, гледајући са
страхом у свог команданта. Два политичка пођоше дуж рова, испаљујући још
по један метак у сваку жртву.

 
 Командант нареди да официра приведу рову. Рекоше му да сиђе у ров.
Бирајући да не стане на који од војничких лешева, он лако скочи на крај рова.
Пред њега стадоше два политичка чекајући команду. Командант се загледа у
официра, приђе до извршиоца и са пуном свешћу своје величине рече му:
«Имаш ли какву последњу жељу»? Поручник је ћутао. У академији су га
звали Миле Енглез. Чули су негде, да се је неки беспослени Енглез виртуозно
усавршио да пљувачком погађа муву на зиду и Миле тврдећи да је то могуће,
за окладу је постигао врло добре резултате. Ћутао је и даље.

Кад командант махну руком, поручник пљуну. У исти час кад се официр
сруши на своје војнике, његова пљувачка погоди команданта баш међу очи.
Док је он отирао лице, политички правећи се да ништа нису видели,
командовали су партизанима: Затрпавај!

«САМО ТИ УВЕК ПРОТИВ СРБА ПА СЕ НЕ БОЈ!»

Још давно пре рата Ђока Кезуновић био је објавио рат српском народу.
Причало се је да му је дед у турско доба издао Турцима неке устанике, а док
је Босна била под Аустријом отац му се увек клонио сваког учешћа у
народној борби. Сам Ђока отишао је по ослобођењу «у социјале», како су то
сељаци говорили. Држао је трговачку радњу у једној паланци на домаку
Сарајева, снабдевену свим насушним сељачким потребама зарађујући по
његовим изјавама скромно: за пару купим, за две продам. Био је претплаћен
на некакав социјалистички лист и опрезно водио своју борбу са Српством, јер
би у оном горштачком крају сваки отворен нападај на српске светиње ваљало
плаћати главом.

Скупе се петком сељаци у његовој радњи, па по свршеном пазару пију са

газдом кафу и разговарају о политици. Ђока им чита новине, па успут окрене
у «Политици» ону рубрику породичних вести и чита: Своју Славу Св.
Николу нећу славити ради болести у кући. «Неће му никад из куће ни изаћи,
кад је свеца заборавио», упада неки од сељака, а Ђока мења рубрику. Знао је
увек да им исприча како је у деветом селу трећег среза лежао неки мртвац
три дана у кући јер поп није хтео да га сахрани док му не доведу вола пред
кућу. Исецао је из листова вести како су екзекутори продали сиромаху
последњу краву за наплату порезе и знао би се расплакати над судбином коза

 
сељачких хранитељки, које држава хоће да затре да би господа имала више
шумске хладовине. Но акција му је остајала стално без резултата а сељаци га
нису сматрали човеком из два основна разлога: што не слави славу и што
нема деце. Поводом неких избора социјалистички агитатори, који су га у
свом листу називали свесним борцем за радни народ, хтедоше да одрже збор
у његовом месту. Муку је имао док их је одвратио говорећи им како је народ
још глуп и како могу да настрадају. Паланка је била претежно муслиманска.
Осим Ђоке било је од Срба преко пута Милан терзија, што је кројио и знао
дивно да везе шаре на сељачким оделима и двојица кафеџија. Од Хрвата био
је један једини, који је поред Ђокине радње држао гостиону, Мијо,
пензионисани жандарски наредник из Имотског.

Кад Хитлер зарати, паланка се одмах подели по својим симпатијама, Мијо

и сва муслиманска чаршија били су за Немачку. Милан терзија је ватрено
заступао Французе, Ђока се држао совјетске политике и мудро ћутао. Ратни
догађаји су се видљиво одражавали на лицима људи. Француски пораз утуче
Милана, солунског добровољца, а кад су га забринути сељаци испитивали он
им је правио упоређење са ранијим ратом, са падом и васкрсом Србије,
завршавајући увек: Америка ће одлучити као и у првом рату! На
муслиманима се је могло видети да Хитлерове победе већ расточавају
државу, учестали су случајеви неодазивања на војне вежбе; негодовања су,
нарочито после ракије, бивала све гласнија, а Мијо је у гостиони поред
Краљеве слике ставио велику слику Фирера, како милује малу девојчицу.
Тако стиже и 27 март, Краљев долазак на престо, свечана благодарења у
црквама а радостан и насмејан народ у свечаном руху преплави чаршију.
Милан се препороди, обуче шумадиско одело са одликовањима и у Мијиној
гостиони плаћао је част сваком намернику. Заставе се појавише на српским
кућама, муслимани су ради закона приковали уз врата педаљ дугачке
избледеле крпице. Кад је гостиона била пуна света, обрати се Милан Мији:
Нађи ми оног твог Хитлера што је јуче висио на дувару! Мијо се узврда, али
како је народ био загрејан, оде и донесе слику завијену у хартију. Натакоше
је на штап и запалише.

Други дан почеше општини стизати наређења за војне позиве и комору.

Људи су долазили весело на зборна места, трећепозивци са коморским
коњима и самарима, али их збуни хаос и неприправност власти. Два дана су

 
чекали на суснежици са грлима за која није била приправљена храна, а
општина није знала куда да их упути. Долазили су брзојави да се укрцају у
возове, затим други да крену друмовима и сељаци су забринуто вртели
главама.

Објава рата и слом сустигоше се. Осети народ пропаст најпре по низу
луксузних аутомобила, који су од Београда преко Вишеграда куљали кроз
паланку. Путници на колима, већином жене, имали су запрепаштена лица,
многе су биле полуобучене. Ако су застајали да наспу воду у хладњаке, из
кола су се чули нервозни гласови: Пожури, пожури! Почеше промицати на
аутомобилима и официри и генерали неуредни, необријани и неиспавани. У
села су стизали први војници са гласовима о несрећи. Сваки од њих осећао је
да је слом државе и његов слом и стидећи се заобилазили су паланку
излазећи из возова на ранијим станицама. Бегство ка Југу бивало је све
неуредније. Пролазили су војнички камиони са људима, теладима и
јагањдима. На крововима путничких аутомобила били су увезани душеци и
јастуци. Хајдучки стари инстинкти чинили су сељаке опрезним. Зазирали су
од паланке и слали по коју стару жену са кокошком и торбицом јаја или
одраслије дечаке са кљусадима натовареним грабовим суварцима, да извиде
ситуацију.

«Османбеже», довикивао је на други крај чаршије Мијо, «што је ово по

Богу брате»? «Пртља држава», одговарао је подругљиво Осман, док су дуж
ћепенака муслиманске занатлије један другом намигивали. Милан је седео за
својим послом не дижући очи са сукна, које је шарао. Једног дана престадоше
колоне бегунаца и на друму завлада гробна тишина. Друге ноћи неки људи
обише жељезнички магазин и почеше износити храну. Људи су се снебивали,
први пут у животу осећали су се без власти и контроле. Испочетка стидљиво
одоше и неки грађани до магазина а касније навалише жене са судима и
врећама и до мрака дигоше све. Четврти дан потом стигоше два камиона са
педесетак немачких војника и једним официром. Муслимани су стајали пред
својим радњама са неспретно испруженом руком. Официр, као да их је од
вајкада познавао, по имену потражи Ђоку и Мија и нареди им да дођу са
претседником општине. Преко тумача им саопшти да одговарају главом за
мост у паланци, заповеди да позову народ да њему предају оружје и одреди
да му се свако јутро има доносити двадесет литара млека и стотину јаја.

 
Немац се усели у школу и није их више узнемиравао. Људи отворише радње
иако из села није нико силазио. Ђока се ослободи, извади од Немаца објаву за
кретање и одлазио је код њих мењајући неке стварчице и купујући од њих
тканине, напљачкане у Грчкој. Сматрао их је својим савезницима, јер су
пријатељовали са Русијом. Једног дана оде до Челопека, најближег села у
планини. Скупише се сељици и он их поче уверавати да ни за кога нема
опасности и да је сад боље него ли је било раније. «Нема више резерве, нема
лугара, не узима нико порезе», говорио је Ђока. Стари му Тодор одговори,
док су остали ћутали: «Не узимају порезе, али ће узимати главе. Нека нас
овде». И сељаци продужише да шаљу децу и бабе у варош ради извиђања.

Око Ђурђева дођоше из Сарајева и из среског места први претставници

хрватске државе. Мијо постаде логорник а Суљо Циганин ројник и
организатор усташке милиције. Милан није никуда из куће излазио. Жене
дојавише сељацима да је сад срески начелник постао котарски претстојник, а
претседник општине начелник. «Вратила се Аустрија», говорили су старији
сељаци, који су памтили те називе пре 1914. Хрватска власт је била наредила
да се Ђоко не сме дирати, али се он ипак осећао нелагодно. Дође му Суљо
ројник у радњу, а он га дочека као најбољег пријатеља и стављајући му
ћилимче на троножац да седне, наређивао је кафеџији: Јачу за Суљагу! Суљо
разгледа по дућану, пипа кафу, овлажи прст у устима па га гурне у врећу са
шећером, па почне Ђоки: «Памтиш ли газда Ђоко кад оно твоја крмача потра
мени купус под кућом»? — «Не знам тачно, али има десетак година. Ајван
као ајван», одговарао је Ђока. «Била су ми се грдно деца уплашила»,
наставља Суљо причу, Ђоко да прекине разговор распитује га има ли у кући
кафе и шећера и пакујући обадвоје, додаје још и мирисави сапун за хануму.

Суљо се навадио па не прођу никад два дана а да он не обнови причу о

крмачи.

Пуче глас по селима да су у врбама крај цркве заклали Милана терзију са

троје деце и женом, Коју Суботина и Пера Црквењака. Јован Витомир имао је
кућу на самку најближе вароши. Сутрадан му запалише кућу а њега убише.
Двоје чобанчади било је притерало стоку ближе прузи. Не вратише се никад
ни они ни стока. Ђока се још више забрину и користећи ону објаву оде
једним немачким војним возом у Сарајево. Врати се из града са уверењем

 
фра Мате Бекавца да је примио католичку веру и са уписницом: усташког
покрета. Кад дође кући узе три немачке подковице, које су са врховима
окренутим на више личиле много на усташко „U“ и обеси по једну на оба
прозора и на врата од радње. Скиде са зида уоквирену обртницу, извади
стакло, у један угао стави усташку легитимацију, па све опет обеси на зид.
Кад му Суљо идући пут поче опет да прича о крмачи, он му једном руком
показа легитимацију на зиду а другом на врата и Суљо се изгуби као опарен.

Пред Мијином гостионом били су изнети столови и усташи седели уз

ракију и мезе о смирају сунца. Мухарем Кобаш управо је био принео устима
кисели краставац, кад пуче пушка у Глоговом потоку више паланке, а он се
сруши без гласа погођен баш међу очи. Идућих дана пуцњи учесташе.
Погибе једно дете Асима пандура, а људи су у будуће ишли само дуж зидова
претрчавајући; преко улице погнути као на фронту. „Четници“, шапутале су
са страхом муслиманке по харемима, а усташки логорник стално је тражио од
своје команде појачања и казнене експедиције. Лукавији и богатији
муслимани одлазили су у Сарајево да купе робе, али се више нису враћали,
шаљући курире да им преносе у град све што је било покретно. Совјети су
били ушли у рат. Сеоски брица муслиман, кога су звали Стаљин, навраћао је
често до Ђоке и са њим шапутао. Користећи једну успутну немачку колону
мало касније пресели и Ђока у Сарајево.

Четници се сјурише у варош као планинска бујица ударајући истодобно

са свих брда и кличући по старом обичају својих црногорских предака. Отпор
сломише врло брзо. Извлачили су из кућа људе које су сматрали кривим,
неки су скидали ципеле са погинулих усташа а други се пењали на звоник са
великом српском заставом. Један дечко од петнаестак година гонио је пред
собом Османбега ударајући га цепаницом по леђима и понављајући стално:
„Опет је допртљала држава“! Био је у вароши кад су Османбег и Мијо водили
онај подругљив разговор. Сељаци сазваше народни суд и осудише на смрт
Мија и још пет усташа и побише их на гробу Милана и његове породице.

Када се усташи вратише са великим немачким снагама, врати се и Ђоко и

отвори опет своју радњу. Крваво коло по Југославији било је заиграло.
Црногорски пролетери истераше усташе, али Ђоко не оде са њима него
остаде и настави трговати са партизанима. Војске су долазиле и одлазиле а

 
паланка бивала све мања. Прво изгоре црквени дрвени звоник. Другом
приликом плануше обе џамије. Ђоко је одлазио и долазио са Немцима, са
усташама, са партизанима, чувајући се само да га у паланци не затече
четничка навала. Кућа му је била изгорела, али је он радњу премештао увек у
ону, која је била најочуванија. Људи је бивало све мање. Јарци крај друмова,
шумски потоци и корита река претварали су се у гробља, а Ђока је стално
пливао. Тако дочека и трајнију власт комуниста. Сад је претседник народног
одбора у свом месту.

Недавно приликом прославе Титовог рођендана сишло је нешто сељака у

варош, застрашено претњама ОЗНЕ. Свратио Ђока двојицу, своје старе
знанце, у нову кућу, коју је подигао на Милановом земљишту, најлепшем у
паланци. Изнео им ракију и пршуту и као некада почео да им слади овај нови
режим. Стари Тодор са Челопека упита га опрезно: „Не знам хоћеш се
увредити што ћу те припитати. Волео бих знати, како се ти снађе у свој оној
гужви и како удеси да будеш добар и са Немцем и са усташом и са
партизаном“? Додавајући му ракију, Ђока са осмехом одговори: „Ништа
лакше од тог, Тодоре! Главно је увек бити против Срба, па се не бој. На том
ће се послу сви други сложити“!

ИЗ ДНЕВНИКА ЈЕДНОГ ПАРТИЗАНА

Партизанској главнини пође за руком да форсира Неретву на сектору који

су браниле несигурне јединице из Пиве, захватише бочно Невесиње па
одбацивши у страшним борбама Павлове батаљоне пред Каливовиком,
изгубише се према Фочи. Наше снаге уништише далматинску дивизију, којој
је био задатак да правцем Невесиње—Гацко надире Црној Гори и поново
ослобођена Херцеговива поче да лечи ране и опоравља се од партизанског
пустошења.

Морали смо мобилисати цело становништво од Коњица до Улога, да би

сахрањивали партизанске лешеве. Нарочито је страдало несретно
становништво које су силом гонили са собом из Далмације и Западне Босне.
Мртваци су лежали на обе стране пута. Неко се је пре смрти завукао под неки
трн, други се покрио прљавим крпама по лицу, полугола деца прекривена
мравима лежала су поред мртвих мајки. Укочене ноге надувених коњских

 
лешина претећи су биле окренуте небу; гладни пролазници одваљивали су
комаде трулог меса са кожом, по ком су пузали црви. Један изгладнели
талијански заробљеник распорио је коњску лешину, али га је издала снага и
лежао је мртав са главом у коњским цревима. Мртав младић, сама кост и
кожа, био је покушао да се нахрани шаком зоби, коју је негде нашао. Но није
могао да је прогута и полуотворена уста била су му пуна зоби и траве. Кад су
га закопавали испао му је из подеране униформе свежањ хартија, које су ми
сељаци донели. Из њих сазнадох да је био четник из околине Бос. Грахова,
заробљен па уврштен у групу која је преносила рањенике. Водио је неку
врсту дневника о свом трагичном путовању, из кога објављујем следеће
занимљиве одломке:

... Наредили су да се цео народ евакуише. Веле, да ће четници поубијати

све који заостану. Дали су кратак рок, свега три сата. Кажу да ћемо се
уставити с ону страну Шатор планине. Мећава и леден ветар даве. Жене
плачући умотавају децу у поњаве. Народ изгони стоку из штала, али се у
мраку и мећави отимају и губе грла, нарочито свиње, и нико не може да их
похвата. Пролетери са машинкама опколили су село, пазе да неко не
заостане. Одузимамо све коње, седла и самаре и носимо пред болницу.
Већина је рањеника већ кренула, ми дижемо на коње последњи ешалон.
Људи јече док их увезујемо уз самаре. Уз сваког рањеника иду два пратиоца,
један води коња а други придржава болесника,..

... Већ је зора а стигли смо близу планинског превоја. Коњи се саплићу о
жиле прекрите снегом, а кадгод кљусе посрне чује се јаук или псовка испод
ћебета, са којима смо увили рањеника. На седлу нека забуна и зауставише
колону. Тешке рањенике носили су на носилима, четворица сељака на свака
носила. Кад су синоћ стигли на превој, спустили носила да се одморе,
искрали се од стражара и побегли у мрак. Рањеници су сви помрли и напола
засути снегом леже или седе укочени на носилима. Један комесар псује и
прети. Наређују да се појача заштитница и пада наредба: Остати могу само
мртви. Застали смо да се рањеницима подели ракија и да закопамо оне мртве,
а народ полако пролази поред нас. Прође и стрина ми Мара са троје деце.
Најстарији Николица води јуницу, а на њу набацано неколико поњава и неки
завежљаји. Малу двогодишњу Милицу носи Мара у торби на леђима.
Пролазећи додаде ми комад проје, ја нисам био ништа понео. Земља тврда

 
као камен и никако да је ископамо. Наредише да на мртве навалимо грања и
клада и то потпалисмо.

... Сишли смо у једно село, пусто и празно. Скидамо рањенике са коња и
уносимо у куће. Ложимо ватре ломећи плотове и откидајући даске са стаја.
Кљусад полусмрзла гризе дрвље уз које је привезана. Велим комесару да ће
нам коњи попадати, од јуче нису јели. Отераше нас да у нарамцима доносимо
сламу из једног котара више села.

... Идемо низ Старетину. Свугде налазимо на пустињу и згариште. Нигде

хране. Одузели су сву стоку од народа, веле да ће делити једнако и војсци и
народу. Дају по комад меса, сирова и неслана. Данас смо пети дан на путу а
пре два дана добили смо последњи пут комад пуре. Мој је рањеник умро. Сад
пратим другог, неки наредник из Краљева. Даје ми помало од своје ракије и
то ме држи. Марин Николица изгубио се са јуницом другу ноћ у мећави. Сад
јој је остао петогодишњи Бранко и Милица. Нисам ни знао колико са нама
иде народа. Низ стрмину се отегле дуге црне пруге у бескрај. До сад нисмо
имали никаквих борби.

... Нигде сена а људске хране све мање. Наређено је да се кољу коњи за
храну. Сад рањенике носе на смену заробљеници и ненаоружани припадници
далматинске дивизије. Мењамо се сваких четврт сата. Они што су разрешени
пролазе напред и дуж пута чекају свој ред. Не знамо куд се иде. Једни веле у
Црну Гору да се униште четници, други тврде да идемо у Грчку где нас
чекају Руси. Неколико Талијана је данас опет попадало. Испаљивали су по
један метак у њих да им прекрате муке али је забранио комесар јер нема
муниције. Одјужило је а мени се закореле цокуле на отеклим ногама. Ако не
буде дужег одмора, остаћу и ја у снегу. Предњак на мојим носилима јуче је
био крупан Талијан. Били смо близу села, кад спази цркнуту врану на путу.
Саже се да је подигне али посрну и рањеник за мало не испаде из носила.
Пролетер диже машинку да га убије али се сети да нема замене и
продужисмо пут. Кад стигосмо смену нареди му да сиђе поред пута у снег и
уби га. Дођосмо у једно хрватско село. Понеки старац или дете пред вратима.
Народу наређено да пролази, у селу ће ноћити само штаб и рањеници. Ја сам
седео пред кућом и ножем на комаде резао цокуле са ногу. Из гомиле народа
излете мушко дете, зграби један кајиш одрезане коже и жваћући га врати се у

 
гомилу. Ноге сам увезао крпама и лакше ми је. Рањенике је обилазио неки
високи официр, давао цигарете и причао, како су Руси потукли једну немачку
војску...

... Обилазила је докторка рањенике. Осморици тешких болесника дала је

ињекцију. Ми већ знамо да треба копати осам гробова. Ко добије ињекцију,
више се не буди. Трећи дан смо већ у селу, пред нама се води борба са
четницима. Не знам што је са оним народом, који је прошао. Довели су доста
рањеника. Причају да су заробљеници казали да нас на Неретви чека
тридесет хиљада четника. Мој рањеник из Краљева пази ме, чини ми се да
није комуниста, иако је у пролетерској бригади. Синоћ ми је говорио да се
само ми Срби бијемо и у четницима и у партизанима. Стиже глас да је у зору
покрет, четници су одбијени. Небо је било црвено од пожара, запалили су три
четничка села. «Српска», каже мој рањеник.

... Лежимо у муслиманском селу више Прозора. Два дана се чује борба.
Донели су конзерви рањеницима а комесар каже да су побили две хиљаде
Талијана и заробили много хране. Нама не дају ништа осим коњског меса.
Много носача умире а рањеника све више. Доведоше из збега доста млађих
жена да нам помажу. Идемо према Неретви. Зима је попустила али глад све
јача. Довели су у штаб три заробљена четника, по ношњи се види да су
Херцеговци. Причају рањеници да је наш напад код Коњица одбијен и да сад
окрећемо Јабланици. Данас нам наредише да оставимо рањенике и да идемо
да дижемо мост на Неретви...

... Неретва студенија од леда. Полумртви од глади, зиме и умора дижемо

понтон са даскама, гредама и конопцима. Четници бију из стена непрестано.
Ракете се укрштају на небу. Из реке стрше као авети костури запаљених
камиона. На нашу групу, која на другој страни држи мостобран, јуришају
четници бомбама. Било је педесетак наших на понтону, кад бацач откиде
греду и сви одоше низ воду. Почињали смо изнова и око поноћи састависмо
мост. Лежао сам на влажној обали, док су прелазиле ударне бригаде. Три
коња са муницијом срушише се у реку. Борба се је удаљавала. Зором наиђе
збег. Видех и Мару саму са Милицом и без другог сина. Кад дође на сред
моста прекрсти се па баци дете у мутну реку. Још две жене скочише у
бујицу...

 
 ... Идемо за Невесиње.. Не прате ме више ни стражари. Око пута лешеви.
Једна жена у грозници пева детету успаванку, њихајући комад дрвета у
наручју. Сео сам да се одморим. Глад ме мучи ужасно. Рекли су нам да месо
цркнутих коња доноси сигурну смрт. У кулину једног распореног коња
нашао сам несварене зоби..Колико ли још има до Невесиња...

САВЕЗНИЦИ

«Ми у њима видимо Србе, зато у критичним моментима наш борбени

елан попушта. Они у нама виде Србе, зато су немилосрдни и офанзивни без
резерве. У таквој психолошкој ситуацији морамо изгубити битку», говорио је
узбуђен мајор Станоје на конференцији команданата, која се одржавала у
сенци гранатог ораха под Липником.

Откако се је командант вратио из Африке, тежак душевни немир завладао

је међу официрима. Донео је поруку и претње савезника, да се ствара
споразум и заједничка акција са комунистима.

Станоје је настављао, све загрејанији: «Упропастићемо и војску и народ.

Војници инстинктивно осећају по нашим забринутим лицима и по прекидању
разговора кад се они приближе, да се нешто рђаво крије од њих. Недеље су
прошле како им не чујем песме. Бију се по дужности а не са одушевљењем.
Давно су прошле три године како се крвавимо а многи од вас неће још да
увиде како нас комунисти сматрају јединим својим непријатељем. Ми се
стално питамо је ли оправдана наша борба а они нас кољу без милости.
Убили су Бошка Тодоровића они исти које је он ослободио као браћу.
Стрељали су Жерајића кад је нас осудио па отишао њима да проповеда
прекид борбе. Ако се не излечимо од лудила да комунисти немају ништа са
Српством, нестаће Срба уопште!»

«Заборављаш да морамо водити рачуна о савезницима и држати се оквира

њиховог општег ратног плана», прекида га командант фочанске бригаде.

«Савезници шаљу нама савете а њима злато и митраљезе», настави

Станоје. «Енглези нису сентиментални и рачунају само са резултатима и са
снагом. Кад они дођу, ако не буде комуниста, земља ће бити наша. Ако нас
затекну обоје, све оне међународне снаге које нас мрзе што смо Срби, стаће

 
на противну страну. Зар вас не вређа и држање официра њихове мисије! По
месец дана неће да проговоре ни са ким. Ја сам потпуно за гледиште да нам је
Тито главни непријатељ и да се све војне и политичке операције морају
прилагођавати том гледишту! »

«Ти си за прекид борбе са окупатором», добаци му један од официра.

Станоје плану:

«Нека ти на то одговоре немачки гробови на Ситници. Али ја хоћу да

тучем Немца кад ми Тито не буде за леђима. Хоћу да га тучем онда кад ми
савезници омогуће да моји несретни борци не морају чекати погибију друга,
да би се наоружали. Хоћу да га тучем онда, кад сигнал за напад даду
савезници и Чесима и Белгијанцима и свим другим народима. Поред свих
савезника голаћи Зеке Буљубаше били су боље одевени од мојих војника. А
Титу преко моје главе сваке ноћи носе материјал!»

Командант узе реч. Говорио је о тешкој ситуацији наше владе у туђини, о

слабости савезника према Совјетима, о потреби демонстративних акција. На
обали код Дубровника искрцали су се мањи савезнички одреди. Треба са
њима успоставити везу, провести их кроз народ и објаснити им прилике.
Решише да се нападне Требиње.

Батаљон капетана Јанковића имао је задатак да нападне истурене немачке

положаје пред тврђавом. Капетан је био авијатичар, који се 1941 евакуисао у
Грчку и тек се недавно вратио на терен, пошто је током рата извео неколико
лепих подвига у савезничкој авијацији. У Египту је са забринутошћу слушао
о братоубилачкој борби и горео од одушевљења да се врати у Отаџбину.
Веровао је чврсто, као да ће он први дан отклонити ту злу коб и никако није
могао да замисли да се Срби убијају међусобно. Дали су му батаљон, све
старе и прекаљене борце, који га одмах заволеше. Стидећи се свог малог
искуства и бојећи се да не посумњају у његову храброст ишао је увек у прву
линију и први искакао на јурише. Војници су потсвесно осећали његова
расположења а заклањали га, гдегод су могли. Кад га први пут нападоше
комунисти није хтео да пуца, али остаде са војницима док напад не би
одбијен. Доведоше му заробљеника пролетера. Он му пође у сусрет
раширених руку:

 
 Зашто се боримо међусобно, Србине брате!

Пролетер опсова грубо и њега и Србију и окрену се.

Други пут један заробљени Крајишник исприча му причу, како је силом

мобилисан. Хтеде одмах да га наоружа, али по савету водника остави га као
помоћника митраљесцу да носи муницију. Крајишник исту ноћ закла војника
крај кога је спавао и утече. Но све то није га посве отрезнило. Стално му се
чинило да ће једног дана цео партизански фронт да му пође у сусрет певајући
са цвећем у рукама. Он се је и на конференцији највише залагао за споразум
и веровао да ће требињска акција то убрзати.

Немачки положај морао је бити заузет. Његов пад отварао је пут колони
којој је био намењен главни удар.

Капетан са бомбашком тројком био је међу првима који успеше да се

нечујно привуку старом аустриском рову у ком су лежали Немци. На
крилима блеснуше прве бомбе, и загрмеше детонације. Није се био ни разбио
дим његове бомбе, кад се капетан нађе у рову лицем у лице са дебелим
гологлавим Немцем. Био му је тако близу да није могао подићи руку са
револвером, а Немац га зграби за грло. Капетанов пратилац разби му главу
кундаком. У мало минута побише и заробише слабу и изненађену немачку
посаду.

Требало је прећи одмах у напад на главни положај који је ишао врхом

коте на стотинак метара пред њима. Држао га је одлично наоружан немачки
полубатаљон у солидним бункерима. Кад борци кренуше у напад светлеће
ракете обасјаше терен. Немачка ватра узе паклени темпо. Учесташе и ручне
гранате иако нису дотурале до нападача. Изгледа да су имали безбројне
гранате, јер је терен скоро непрекидно осветљаван.

Капетан изгуби три војника. Војници, припијени уз земљу, покривали су

се како су могли, скачући чим би се угасио ватрени млаз ракета. Слабо
заклоњен, капетан је пратио напад пипајући у мраку око себе и слажући
камење изнад главе.

 
 Бомбаш Лука привукао се сртом једне стене на двадесетак корака до
Немаца и певајући бацао бомбе. Гласно је викао једном другу правац којим
ће пузати да му донесе нове бомбе.

Капетану се стално врти у глави последња реченица оперативне заповеди:

са оне стране Требиња чекају нас савезници, понављаоје у себи и чини му се
да је чују сви његови војници.

Кад осетише повољан моменат, војници без наређења продужише напад.

Али непосредно пред бункерима један нагази на мину, која га разнесе у
страшној експлозији. Митраљез захвати наредника Милоша и преби му обе
ноге. Два његова братића јурнуше да га изнесу из борбе, али нови рафал уби
сву тројицу. Људи застадоше поновно а капетан се забрину.

Борба се је чула и са других сектора. Између Немаца пред њима и тврђаве

један немачки батаљон држао је висове два километра западније. На њега је
ударала гатачка бригада са нарочитим задатком да му онемогући везу са
јединицом коју је нападао капетан Јанковић. Увиђао је да са овим снагама и
овим наоружањем не може фронтално заузети положај и решавао да ли да се
повуче на полазне положаје или да држи прву заузету линију. Ако је напусти
Немци ће је у свануће поновно посести и треба нова крв да је отима. Одлучи
да врати главнину батаљона а да са једним водом остане и држи ровове до
друге ноћи, кад треба обновити напад са јачим снагама. Посла извештај
команданту и додаде на крају: Сматрам да би са две партизанске бригаде,
које се налазе северно од Требиња, требало договорити заједиичку акцију при
главном нападу. Извуче батаљон без даљих губитака и већ је свањивало кад
се смести са својим водом у освојеном рову.

Можда би успео да навуче Немце да приђу рову без потребних мера

опрезности, али их издаде дим из цигарете једног војника. Ради те цигарете
тог дана је издржао најтежу ватру у свом животу.

Наредио је да га помажу сталном ватром са старих положаја његови

војници чим се дигне магла, али се је бојао да Немци не покушају напад под
њеном заштитом, јер су пуцали као полудели. Заиста убрзо затим искочише
из ровова и кренуше низ брдо трком. Дочека их салвама из својих пет
митраљеза, они су падали и пребацивали се и били су већ пришли на добачај

 
бомбе, кад захвати са бока митраљеска ватра, оборивши првим рафалом
двојицу најстаријих Немаца. Немци се збунише и у нереду кроз маглу
вратише у бункере. Спасао га је његов Лука, који је остао на свом положају
под стеном. Захваљујући њему Немци се ограничише на ватрени двобој,
трошећи узалуд бомбе које су прскале над Лукином стеном не наносећи му
никакве штете.

Кад сунце разби маглу из батаљона се јави тешки бацач, кога су негде
пронашли, али прва мина подбаци и у мало њих не поби. Изгледа нису имали
довољно муниције, јер су избацивали по две или три гранате на сат, али су
Немцима знатно сметали.

Капетан се смести у рову како се је могло. Један његов уморан војник, кад
га сменише, пребаци шињел преко мртвог Немца и леже на њега место
јастука заспавши одмах упркос непрестаној паљби.

Митраљезац Јово нашао је у рову немачки митраљез и два пуна сандука

муниције, па се је вежбао гађајући један по један квадратни дециметар терена
пред бункерима, тражећи минска поља. Кад би нека погођена мина
експлодирала, он је у знак задовољства истурао пред Немце из рова на штапу
своју шубару, а ови су бесно пуцали.

Један Требињац имао је чутурицу са ракијом, пузао је на коленима кроз

ров и нудио. Двојица су на растојању разговорали са Луком под стеном о
некој својој заједничкој акцији у Коњичкој Жупи 1943. Помињала се нека
Милена, пршута и жилавка. Гладни војници почеше их псовати, што баш
данас о том причају; до ноћи нису могли помислити на храну јер је готово
цео простор између рова и њихових старих положаја био изложен немачкој
ватри. Чекали су ноћ да понове напад, али касно поподне Немци изненада
истакоше белу заставу. Гачани су били разбили свога противника и почели да
им подилазе са леђа.

Општи напад на Требиње трајао је већ неколико сати. Јединица капетана

Јанковића лагано је напредовала низ стрмине испресецане бескрајним
серпентинама државног друма под безопасном и нервозном артиљериском
ватром. Букети земље и камења као да су изненада ницали из земље и
ишчезавали у облаку дима и прашине.

 
 Са друге стране реке водиле су се борбе у предграђима а са станице
одјекивале су детонације муниције, коју су палили Немци и усташи.

Војници су напредовали у стрељачком строју као на маневрима.

Изгледало је да се задржавају како би уживали у погледу на красни српски
град у долини. Онај Требињац што га је нудио ракијом, показивао је прстом
капетану према вароши и молио; «Трећа кућа на десно је моје мајке. Молим
вас да могу свратити само на пет мунута!»

Капетан је мислио на савезнике и ишао готово не покривајући се. Чудило

га је што се појачава ватра у њиховој позадини последњих пола часа. Бивала
је све интензивнија. Зрна почеше звиждати око њихових глава. Љутит због
неопрезности неке јединице тражио је погледом ордонанса, кад се онај
Требињац што је пред њим клечао и пуцао, ухвати за груди и паде.

Капетан погледа опет иза себе. Строј што је наступао источно од друма
чудно се је комешао, људи су променили правац наступања и одбијајући се у
косу, пуцали непрестано. Један војник више се сваља него стрча виз стрмину
и готово избезумљен рече му: «Наређење из штаба пробијати се правцем коте
340. Партизани су нас напали са леђа!» И заплака.

Капетан Јанковић трећи дан са остатком својих људи наиђе на три

британска тенка. У првом је стајао висок војник у куполи и догледом
испитивао терен пред собом. Друга два попречно постављени на цесту
окретали су дуге елегантне цеви према брдима. Није ни знао како се и он и
војници нађоше на цести, али кад опази да се онај војник брзо спусти у
куполу, муњевито помисли да их сматрају непријатељима и командова:
Пушке к нози!

Британци почеше да излазе из тенкова. Један старији четник наслоњен на

тенк плакао је од радости. Други је, несвеетан шта чини, полагано миловао
рукав униформе једном Британцу. Ови су се згледали и осмехивали некако
иронично. Из последњих кола изађе официр и хитајући капетану упита
једном речи: Тито! «Не», одговори капетан, «ђенерал Михајловић!» Официр
се намршти. Капетан му се обрати на енглеском излажући му ситуацију.

 
 После кратког разговора капетан се окрете војницима са наређењем да
иду у штаб где га нађу и да известе да је он отишао у савезничку команду. Да
га сутра цео дан чека патрола на овом истом месту. Попе се на куполу тенка
и придржавајући се једном руком а другом машући својим војницима изгуби
се у облаку прашине.

Британски командант не прими капетана ни тај ни други дан. Трећи му

дан рекоше да ће га на основу некаквог савезничког уговора вратити његовој
команди. Кад капетан угледа официре са петократким звездама, би му све
јасно.

***

Поводом празника народноослободилачке војске у Београду 1945, поред

осталих народних свечаности, објављено је и вешање четничког капетана
Јанковића.

НЕ ПРИЗНАЈЕ КАПИТУЛАЦИЈУ!

Кад одјекиу пуцањ, мотоциклиста као да се на крилима диже у ваздух,

полете у високом луку неколико метара и паде у један грм крај цесте, док
машина удари у колобран, преврну се и оста поребрице на цести. Млад
војник што је пуцао избаци чауру и не мењајући положаја остаде са пушком
на оку. Била су тројица, сва три у новим униформама са ознакама планинаца
добро покривени у стенама у једном усеку на путу Ужице— Вишеград;
извидница јединице која се је по наређењу повлачила ка Сарајеву.

Непун минут иза мотоциклисте указа се па савијутку друма дуга сива

машина немачких моторизованих јединица. Тридесетак војника седели су у
шлемовима на својим седиштима непомични и укочени, као оловни војници у
дечијим играчкама. Возач у последњем часу опази преврнути мотор и са
шкрипом свих кочница укочи кола баш пред њим. У том часу други војник из
пушкомитраљеза засу кола рафалом. Неколико Немаца паде, остали
поскакаше брзо у јарак са обе стране друма и одмах отворише ватру,
повлачећи се јарком према завијутку друма. Један који је пузао брже од
осталих, чим стиже на завијутак пободе више јарка у земљу округлу црвену
плочу на кратком штапу, сличну оним коју држе маневристи на железничким

 
станицама. Иза завоја чуо се шум машина које се устављају и сигналне
пиштаљке. Један од војника опали на сигналисту али метак запара прашину
на друму и прође му изнад главе. Онај војник са митраљезом рече војнику
крај себе:

«Трчи и јави команданту да Немци наступају са моторизацијом.

Зауставићемо их колико будемо могли. Остави муницију нама!»

Војник се распаса и пужући испод стене извуче из заклона, претрча

неколико корака чистином и изгуби у једној јарузи. Немачки метци сувише
касно прохујаше за њим.

Митраљезац се обрати другом војнику: «Додај ми запаљиве метке!»

Пошто промени шаржер поче појединачно гађати аутомобил пред собом, док
кола не плануше. У запаљеним колима почеше појединачно пуцкетати метци
прекидани детонацијама ручних граната а затим учесташе брже од рафалске
паљбе експлозије сандука са муницијом.

«Да нам је овако о црквеној слави», рече готово раздраган онај младић
што је оборио мотоциклисту. Милојко са поднаредничким звездицама
осмехну се задовољно: «Ако их сваки војник побије колико ми данас, неће их
много остати».

Немачки стрелци одбијали су се уз косу да их захвате са бока, али се је

положај завршавао неприступачном литицом, која је чинила узалудним све
немачке покушаје. Морали су се уз планину пењати цео сат хода да би
обишли литицу.

»Опколиће нас», настави војник. «Не мари, можемо се бранити и са друге

стране а дотле ће стићи наши и ослободити нас», одговарао је мирно
поднаредник.

Иза савијутка пута чуло се је како се нагомилавају кола иза кола, псовали
су официри и чуле се оштре команде. На хиљаду корака пред собом видели
су на једном успону како се кола по кола повлаче натраг. Милојко помисли
да се повлаче да окрену другим путем, али брзо уочи њихову намеру.
Маневрисали су да на уској цести пропусте оклопљена кола до заседе.

 
 Иза завијутка помоли се блиндирани аутомобил пустињског типа
пешчаножуте боје и устави се пред костуром запаљеног аутомобила. Поче
одмах са брзом паљбом из протуколског топа и два тешка митраљеза.
Неколико метака нађоше пут у пукотину кроз коју је Милојко пуцао, али су
прошли високо изнад њега.

Гранате су прскале ударајући о камени блок. При сваком топовском

пуцњу повијала се напред висока радиоантена на аутомобилу.

Схватио је што намеравају кад виде како под заштитом ватре притрча
десетина војника да оборе запаљену машину у јарак. Као на стрелишту он их
поче косити митраљезом. Војници побегоше у јарак. «Гађај у гуме»,
наређивао је Милојко војнику. Овај је гађао полагано, али пуне гуме примале
су метке у месо, не показујући рана. Кад му досади, он поче гађати у антену.

Топ окрену да бије у борове, који су стајали на литици изнад њих. После
неколико метака прекиде се један млади бор, полете на ниже и запе круном
међу стенама.

«Брину се Швабе да не окиснемо», говорио је смејући се Милојко,

уживајући у осећају сигурности под толиком ватром.

Одједном блиндирана кола обуставише паљбу. Један рањен Немац на

цести крваве главе подиже се на руке. Устаде још један. Између њих и кола
била су два метра. Они су гледали уплашено према стени, машући белим
рупцем.

«Иди, слободно иди», говорио је Милојко, као да га они разумеју.

Немац се диже лагано и посрћући заклони се иза кола. Онда и други пође
за њим, кад осети да војници неће пуцати. Кола су полако ишла унатраг а они
заклоњени колима узмицали ка окуци. Кад стигоше на завој један од
рањеника махну Милојку марамицом у знак захвалности.

«Што ли сад намеравају», питао је војник. «Ако буду имали при руци
бацаче пламена, сагореће нас кроз пукотине», одговори мирно Милојко. «Да
бежимо, можемо се пробити», настави војник. «Ти хајде, ако хоћеш»,
одговори мирно Милојко. Војник се постиђе и ућута.

 
 Оклопљена су кола мировала, престали су били да пуцају и они Немци
што су их узнемиравали са косе.

Већ је четврти сат како два војника држе укочену на путу велику тешко
наоружану колону. Провели су тако ћутећи и одмарајући се још десетак
минута. Наједаред зачуше из шуме отегнути планински дозив: «Оооој
Милојко!» Милојко познаде глас војника кога је послао у јединицу и одазва
се.

«Дошла је депеша да се прекине рат и да се предајемо Немцима.

Командант ти наређује да се вратиш!» Милојко мало поћута, одговори
снажно: «Што кажеш?» Војник понови поруку. Поднаредник пребледе а
брада му је подрхтавала кад се обрати војнику до себе.«Врати се у јединицу,
ја остајем овде!» Младић промукло одговори: «Нећу ја никуда од тебе,
Милојко!» Подофицир се мало подиже, па из пуних груди довикну војнику:
«Кажи команданту да ја то наређење не признајем. И поздрави га да
поднаредник Милојко и редов Стојан Алексић настављају борбу са немачком
дивизијом», па да би дао јаче значење својој изјави, испали цео рафал у
правцу Немаца.

Ђутање потраја неколико минута а затим се и оклопни аутомобил повуче

иза завијутка. Чуо се је шум и других машина, које су се удаљавале. У том
часу проломи ваздух тешки штропот авијонског мотора. Шумови су се
појачавали. Изгледало је да су три или четири машине у ваздуху.

«Дозвали су радиом авионе, бомбардоваће нас», рече Милојко.

Мотори су се чули све ближе. Обојица легоше на леђе, гледајући у мали

округли комад ведрог неба, који се је видео изнад стена. Као да је баш над
њиховим главама, промаче као сенка апарат преко отвора.

Борове на обронцима повијао је ветар. Кроз два три минута два авиона,
један за другим, прелетеше изнад њих. «Траже нас», тумачио је Милојко
другу.

Код трећег налета две ужасне експлозије потресоше стену. Бомбе су пале
на двадесетак метара од њих.

 
 «Помоли се Богу, ваља гинути», прозбори поднаредник.

Апарат надлеће по трећи пут испуштајући друге бомбе. Једна удари у

обронак на ком су расли борови и река земље и камења сручи се у њихов
заклон. Кад се диже прашина, Милојков друг је лежао под тешком стеном.
Испод њезиног руба назирале су се ноге самљевене, крв, месо и земља били
су се измешали. Војник је још живео и отворених очију, слободних груди и
главе гдедао у старешину. Поднаредник му се примаче, милујући га покри му
лице руком и пазећи да он не види и заклањајући му очи прислони револвер
на његову слепоочницу. Када окиде војник се не помаче, само широко отвори
уста.

Један Немац се мало издиже из јарка а Милојко одмах отвори ватру. Он

се уклони и опет завлада тишина. Милојко је мислио да дају сигнале
апаратима, да њихов посао још није завршен.

Из плаве висине баш над отвором Милојко виде како се сива птица као
орлушина устремила право на њега. Он зачу звиждук бомби и тешке
детонације испод стене, кад нова сенка заклони отвор. Два апарата, један за
другим, сручише цео терет својих бомби на стену и све се изгуби у страшној
грмљавини и облацима дима и прашине....

Радиотелеграфист блиндираних кола сигнализирао је примљену заповед:

Изненадни отпор непријатељске јединице сломљен је бомбардовањем.
Непријатељ је уништен до последњег. Наши губици девет мртвих, петнаест
рањених.

НАЈМЛАЂИ БОРАЦ

Сеоце на травним странама Јехорине лежало је баш на рубу шумског

појаса. Понеки језичац увлачио се је у планину. Зелене пруге младе зоби
изгледале су као сабљом засечене ране у мркој једноличности столетних
шума. Сенке су већ биле пале по долинама. Сунце на смирају купало је село
раскошним црвенилом и само оштар посматрач би могао осетити да има
нечег необичног у сјајној слици планинског пејсажа. Недостајали су вечни
високи димови из оџака сељачких домова, претварајући људско насеље у у
иреалну кулису од карата.

 
 Чудан живот водили су сељаци стотина планинских села по босанским
брдима. Откако уз Петрове посте прошле године усташи први пут опасаше
село сејући смрт и пожар, људи, жене и деца живели су непрекидно у знаку
неумољивог рата у сенци закона прашуме, као њихови пређи пре тисуће
година.

По дану се нису палиле ватре у домовима јер су домови привлачили

смртоносне немачке авионе као и пажњу колона, које су крстариле
планинама мењајући се фантастичном брзином.

Људи су отишли у четничке јединице или живели у дубокој планини,

силазећи домовима само под заштитом ноћи.

Цела села претварала су се у породичне заједнице делећи зло и добро

међу собом. Кад би нечија кућа планула породице су смештане у преостале
домове; кад је требало срађивати бедну летину све је рађено задружном
мобом. Жене су орале са дечацима од десетак година хватајући у јарам краве
и јунице.

Изгледало је да је дошло време које су сељаци у сретним временима

дочаравали као ружну легенду, «кад се буде на кози орало». Но ти орачи по
падинама били су мета војскама које су убијале из обести или испитујући
оружје.

Партизани су митраљирали жене за плуговима, јер су сејањем појачавале

ратни потенцијал непријатеља.

Немци и усташи су их убијали јер су орући припремале храну за четнике

тако да се сви пољски радови пребацише на ноћ.

На месечини људи су косили у својим белим кошуљама док су пушке

стајале прислоњене уз џбунове, по ноћи је одјекивала монотона лупа
млатилица, којима су жене требиле жито.

Оно мало стоке што је остало сакривано је по пећинама или су јој копали
скровишта у јаругама, маскирана кладама и маховином. Храну су сакривали
у шупље дрвеће, носили у стење или закопавали жито у земљу у тешким

 
храстовим сандуцима, сејући траву изнад тих површина. Јер непријатељ је
врло често упадао у села.

На осматрачницама су стајале жене и дечаци. Није постојала више

никаква дечија психологија. Дечаци су гледали како су им клали очеве,
сазревали су преко ноћи и мислили као стари домаћини.

Штогод је у кућама било вредно од простирке и покроваца изнешено је у

планину. Када би најавили долазак непријатеља, мала ситна деца од две три
године као пилад јаребица завлачили су се у грмење, високу траву и трње,
лежећи сатима непомична. Већи дечаци хватали су се шуме пењући се на
дрвеће. Младе жене и девојке бежале су прве и од смрти и од срамоте. У селу
би остајао по који старац или баба фаталистички чекајући судбину.

Душманин је вршљао по селу, тражио жене и људе, мучио бабе и старце

да им изнуди признања, понекад их убијао а понекад остављао нетакнуте
бацајући при одласку угарак у неку кућу која му се нашла на путу. Кад би се
последњи изгубио, људи би се полагано и опрезно враћали. Тај бедни и
гоњени народ није имао да се брине само о себи, он је био још једини
хранитељ и интендант своје народне војске.

Мали Милош је потстицао ватру под чађавим котлом у ком се кувало

нешто граха и боба за вечеру. Два одрасла брата погинула су му у борби,
мајку су му заклали при првом усташком нападу, отац је био у батаљону, код
куће је остала баба Јока, две му сестре и он деветогодишњи домаћин.

Једна од девојака, кад јој се учини да је вечера скувана, скину бакрач са

ватре на округлу синију, редајући уоколо дрвене кашике. Метну троножац за
баба Јоку а остали поседаше на земљу. Пред бабом је стајао комад кукурузе
који је ломила својим дрхтавим прстима, додајући сваком његов део.
Устајали се је хлеб крупио а она је пажљиво купила мрвице и сипала шаком у
бакрач на сивији. Пошто издели хлеб, одвоји половину свога дела и стави
пред Милоша.

Кад вечераше и склонише синију изађоше пред кућу, где се окупи још
неколико жена из села. Старије су разговарале тихо и одмерено, млађе су
ћутале и слушале. Жалиле су се да нема попа па о слави није прекађено, да

 
нису још опојани лањски гробови и са љубављу су причале о кровиштима где
држе припремљене покрове у којима ће се укопати, као што девојке удаваче
говоре о свом руху.

У неки мах у шуми трипут отегнуто закука кукавица. «Иде неко од

наших», рече баба Јока. Сви се загледаше према шуми одакле искочи витак
сељак са пушком у руци силазећи у скоковима низ стрму падину. Пошто им
назва Бога седе и поче завијати дуван. Био је њихов сусед Перо, курир у
батаљону. Пошто запали цигару, окрену се Јоки:

«Дошао сам ти на жалост. Јанко ти је данас погинуо!» Жена се пресави

још више, али не проговори. Перо настави: «Погодило га у чело, није ни
трепнуо. Погинула су и два Недића са Витња. Сутра ћемо их сва три
сахранити у Жутим Барама!» Пошто потегну дим из цигаре, додаде: «Ово је
имао са собом»—па извади из торбе у марами завијено нешто новца, читуљу
мртвих и широк сребрни сељачки прстен. Остави ствари на ледини, поздрави
се и оде уз планину.

Милош се јави: «Баба, ја ћу ићи на сахрану.» Жене се ужурбаше да га

опреме. Дадоше му нову кошуљицу и обукоше гуњић «наизврат».
Ишчепркаше из земље један литрењак ракије а једна од сестара оде до
кокошара да пронађе и обари неколико јаја. Кад пође, опет нико не заплака,
само му баба довикну на поласку: Обележи добро гроб, јер ће они првом
приликом оборити крстаче.

Два војника одмарали су се поред дубоко ископане раке, кад Милош

стиже. Погинули су лежали под једном буквом покривени грањем. Милош
кроз грање сагледа очеву жуљаву пожутелу крупну руку и пољуби је, не
откривајући му лица. Дођоше убрзо и војници са командантом. Није било
свештеника. Командант проговори неколико речи и спустише лешеве у раку.
Људи су крстећи се бацали грумење земље а два војника снажним замасима
ашова затрпавали гроб.

Кад побише белу широку крстачу мали Милош са капом под пазухом
прострије на ледину марамицу са оно неколико јаја, пружајући боцу са
ракијом команданту: «За покој душе, брате команданте!» Официру се
овлажише очи, узе боцу, потегну, па пољуби Милоша.

 
 Пошто се сви изредаше, Милош му се опет обрати: «Нису ми дали све
ствари очеве!» «Како», трже се командант, «ја сам их по Перу послао!» «Није
ми пушку донео», одговори Милош, «ја хоћу да останем са вама!» Згледаше
се војници, неко је отирао очи рукавом и Милош остаде.

Постао је најмлађи четник у целом корпусу и није био на одмет дружини.

Под изговором да је сироче самохрано које тражи изгубљену породицу
двапут је силазио у Сарајево носећи повереницима писма командантова и
враћајући се сретно са њиховим одговорима. Писма је носио смотана у
лоптицу у кљуну од опанка.

Набавише му мали талијански карабин, који је и тако био дечија

беспослица. Једном се је провукао кроз партизанску опсаду и довео им
помоћ. Командант је са посебним образложењем послао предлог да га
одликују Обилићевом медаљом.

Уочи зиме 1942 дође у Источној Босни до једне од злогласних акција

чишћеша, које су проводили Немци и усташи. Пред наступањем читавих
дивизија наше јединице су добивале разнолике задатке. Једни су се одбијали
у непроходне планине, други пропуштали непријатеља па му стално
узнемиравали залазнице, трећи се ноћним маршевима пребацивали стотине
километара где их непријатељ никад не би очекивао. Ако је непријатељ био
претерано јачи, војска се је разбијала у мање групе и јединице, сви са
задатком да се у одређеном часу нађу на одређеном зборном месту.

Од тих проклетих чишћења страдало је само невино становништво.

Дивље руље су стављале под нож све живо, одгониле сву стоку и палиле све
до последње штенаре.

Милошев батаљон имао је задатак да задржава непријатеља у сектору

Превила—Устиколина и то до сваку цену, док се збегови народа и стоке
склоне у планине према Челебићу. Милошев командант се реши да их сачека
у једној дубодолини источно од Црног Врха.

Немци су наступали опрезно са далеко истуреним побочницама и

преодницом. Две чете батдљона лежале су на спољним странама масива које
су затварале долину и патроле их не приметише. Добар пушкомет унапред

 
чекао их је остатак батаљона на положајима, који су затварали излаз из
долине.

Официр отвори ватру на патроле кад су се приближиле на две сто метара..

Немачко чело колоне поче убрзано да се развија за борбу узнемирено
пуцњевима. Осморица војника вукли су два пешадиска топа на гуменим
тенковима одмах иза стрељачког ланца. Борба се распламса на целој линији.
Немац је по ватри испитивао нашу снагу, па онда усмери продор ка десном
крилу где му је терен најбоље одговарао.

После пар сати борбе усталио се је на педесетак корака пред напшм

положајима са стрелцима заклоњеним иза дрвећа, али није покушавао
јуриша. У том се тренутку сручише на њих оне две чете, тукући их у
потиљак. Немачка главнина узмакну да се прибере а врх колоне, претрпевши
осетљиве губитке, разби се по шуми. Оба топа остадоше напуштена или их
наши не могоше извући јер су тешки митраљези из главнине већ почели
бубњати по положајима.

Четници се одржаше до ноћи вршећи неколико успешних препада са

тројкама, а онда се ватра полагано утиша. Знајући немачки обичај да ноћу не
наступају, командант реши да са отпором продужи и сутрадан. Да би их
обмануо о својој правој снази посла две митраљеске тројке да се одбаце пар
километара од крајњег левог крила и да из тог правца отворе ватру.

Ноћ прође мирно. Немачки рефлектори с времена на време бацали су

снопове светла, који су се као усијани ножеви забијали у густу шумску
помрчину. Иза линија чуо се кларинет неког сентименталног Немца.

Раном зором отвори борбу јака немачка канонада. Немац је наизменично

гађао разорним гранатама и шрапнелима и заваран синоћним препадом делио
ватру на пуно ширу линију. Но артиљерија ретко наноси штете у шумским
борбама, битка се претвара у безбројни низ двобоја а згодно постављени
тешки или пушкомитраљез решава судбину целог сектора.

Милош је иза једне стене лежао са официром, кога је много нервирао

један тешки митраљез чије гнездо никако није могао да открије. Већ му је
избацио три војника из линије а мењао је ватру као да оком прати сваки наш

 
покрет. Изгледало је да је нарочитог калибра, јер су његова зрна ударајући у
дебла давала посве другачији звук од осталих. Шрапнелске кугле кидале су
грање и иверје је као киша падало из крошњи стабала.

Пред њима је стајао огроман јавор, који је читавом круном надвисивао

букве и растове око себе.

Командант позва Милоша питујући га може ли се попети на јавор да

извиди ситуацију. Детету се засветлише очи од радости. Свуче опанчиће а
командант му око врата свеза свој двоглед. У скоку претрча неколико корака
до дрвета и поче да пуже вешто као веверица, користећи сваки чвор и квргу,
док се не дочепа грана. Узјаха на последњу рашљу непосредно под танком
клицом и управи двоглед ка непријатељу.

«Једна се колона пење Љутом Страном», саопштавао је команданту. «Топ

сева на Ђокића Ливади!».

Кроз оголелу шуму могао је са своје осматрачнице пратити сваки покрет

непријатеља, извештавајући узбуђено и радосно команданта. Сагледа
двадесетак Немаца како једном јаружицом подилазе положају и извести
официра.

«Могу их готово каменом добацити», довикивао је Милош.

Три четника се одвукоше према означеном простору. Кад загрмеше бомбе

и Милош спази преживеле Немце како јуре низ поток, као право дете поче да
пљеска ручицама. Но митраљез је остајао сакривен и терао и даље свој
крвави посао.

Пред подне учини се Милошу да га је пронашао но сметало му је неко

јелашје да га надгледа. Поче се пењати још више. Командант му довикну да
се устави, али је било касно, он је већ стајао под клицом уз коју се оплео
ногама и једном руком. Витки вршак повијао се је заједно са Милошом над
шумом, коју је испитивао двогледом. Зафијукаше зрна појединачно, па
учестано кроз круну јаворову.

«Силази, спазили су те», наређивао је командант. Но Милош је видео

само митраљез који гађа његову браћу и тражио га.

 
 «Силази», дрекну заповеднички официр, кад виде како митраљез лајући
стално и равномерно кида грање са јавора.

«Ено га под».... поче Милош, па одједном рашири руке као што погођена
птица опушта крила и окиде се. Стари војници, који сугледали толике
трагедије, несвесно затворише очи.

Кад мало тело потмуло лупи о земљу, крупан старији војник искочи из
заклона, узе га на руке као да је живо и не обазирући се на паклену ватру,
полагано, да га не би повредио, врати се у заклон......

ДЕВОЈАЧКЕ СТЕНЕ

Последњи зраци сунца на смирају провлачили су се кроз густе сплетове

бодљикавих жица. Десетак младића лежало је на једном стеновитом обронку
заробљеничког логора. Затварали су очи желећи да буду слепи за ту дивну
хармонију боја о заласку сунца и за раскошну лепоту јужњачког пајсажа који
се је пред њима пружао. Затворених очију боље су се сећали дивљих
поносних планина своје Отаџбине. Већина их је била болесно бледих лица.
Јужцо сунце отварало је тек залечене ране, трошило начете груди, помагало
болу и чежњи да сломе та витка младеначка тела, што су поднела толике
грозоте. Разговарали су не младеначки живо него уморним гласом људи који
су упознали живот. Са оне стране жице по високом дрвеном торњу окретао се
је Британац са митраљезом, чувајући «непријатеље».

«Зашто све ово?» питао је један не отварајући очију. «Борили смо се

уверени да ратујемо за праведну ствар и дали у борби све од себе, и кад је
коначно победила ствар за коју смо жртвовали више него иједан народ на
свету, ми смо гори робови него смо икад били! Зар није боље умрети на свом
дому?» Док је говорио, болесно руменило залевало му је јагодице мршавог
лица. Други војник настављао је, не мичући се: «Не може да ме задовољи
тумачење о Божијој казни и потреби искупљења грехова. Грешили су други
више од нас а патили мање од нас. Или да верујемо у уклете народе!»

«Пре ће бити да нема уопште поштења и правде на свету», упаде трећи.

Показујућина британског стражара настави: «Горе ми је неразумевање ових,
ради којих смо пропали, него сва мржња непријатеља. Кад помислимо да ће

 
сутра по десети пут да нас питају хоћемо ли кући, вратио бих се за инат
њима!»

«Ех, православна Русијо, што тебе сад нема», уздисао је четврти.

Један црномањаст младић интелигентна лица подиже се и ослони на леву

руку док му је десни рукав празан висио, погледа их и поче говорити
гледајући негде у даљину: «Долазе и мени моменти да одем сам крвницима и
да их замолим само, да ме сахране под Озреном, где сам десну руку закопао.
Али сећање на трагично узвишене сцене наше ратне епопеје чупа из корена
све те часовите слабости. Мени је наша трагедија открила величину нашег
народа, из крви је никло његово откровење и ја знам врло добро зашто сам се
борио и зашто и данас страдам. Идеал нашег народа није створен вештачки,
пропагандом, уштрцан у жиле једном поколењу за одређену епоху, он је
вечан, неизмењив, урастао у народ, и ја се поносим да сам страдао ради њега.
Тај идеал даје чудну снагу нашем народу да презире смрт и тегобе. Баш то
мирно умирање сељака и војвода, деце и жена, слично вршењу неке свечане
церемоније, судбински повезано са нашом историјом, чини нашу величину».

Војник поћута замишљено па настави:

«Оног првог несретног нашег ратног лета чудан су терет носиле наше
лепе историске реке. Пливали су хиљадама лешеви по Сави, по Дрини,
Неретви, Врбасу, Босни и Уни. У жилама жалосних врба дуж обала виђали су
се заплетени косама женски лешеви, у тихим дубинама у вртлог су се
окретала надувена модра тела, по стенама изнад површине река гомилале су
се лешине а на стубовима мостова по градовима Цигани су чакљама
отискивали низ воду нагомилане стрвине. Пловили су често по десеторица
повезани за греде, које им нису дале да потону. Љуљали су се на валовима
везани уз празне бачве, спуштајући се све до Дунава. Од Мостара до
Метковића свет је престао да једе рибу из Неретве утовљену људским месом.
На мутни Врбас доводили су по ноћи сељаци којег преживелог свештеника
да чита опела утопљеницима и освећује и благосиља воде загађене лешевима.
Изгледало је да су оживели ужаси прастарих легенди. На секторима које су
дуж река освајали четници, посебни одреди сељака на чамцима хватали су
пловеће лешеве и сахрањивали их дуж обала прекритих крстачама.

 
 «Стражарили смо једно вече на обали Саве сакривени у дубокој шаши,
ишчекивајући неке најављене усташке дерегље. Месец се је рвао са облацима
а свугде је владала гробна тишина. На славонској обали виделе су се мале
ватрице, сигурно рибарске, јер се усташи не би откривали. Изненада видесмо
где плови низ воду велики масиван сплав, мало нагнут у страну. Кад би се
месечина пробила кроз облаке видело се гибање људи на силаву. Матична
струја је ишла непосредно уз нашу обалу и ми припремисмо оружје чекајући
кад ће сплав наићи на домашај ваших цеви. Тежак црн облак притиснуо је
месец и ми смо изгубили сплав из вида. Напрезали смо очи, рачунајући
минуте и секунде кад ће сплав доћи у нашу ширину. Месец изненада проби
облак а у нашим се рукама укочи оружје. На пловећим гредама била су
подигнута два ступа везана међусобно. О кратким жељезним кукама на
попречној греди њихало се неколико лешева. У средини прикована
длановима уз греду висила је млада плава девојка потпуно гола тела
умрљаног крвљу. На поду је била набацава гомила лешева а изнад свега
лепршала се на копљу хрватска застава».

Слушаоци су се били прикупили око младића без руке, сумрак се је

спуштао. Један му додаде на пола испушену цигарету. Он повуче неколико
димова, пружи остатак цигарете другом крај себе па настави:

»Нисам тада веровао да ћу доживети још страшније сцене на нашим

рекама. Почетком 1942 кад је почела велика немачко-усташка офанзива на
Источну Босну био сам у јединицама мајора Баћовића. Мој одред имао је
задатак да штити пребацивање збегова преко Дрине у Србију. Број бегунаца у
планинама бивао је све већи. По дану густи димови а по ноћи црвени
рефлекси пожара обележавали су тачно линију непријатељског напредовања.
Ватрени полукруг све се је више приближавао. Постало је очевидно да се
неће моћи бранити приступи планинама и дато је наређење да се народ
форсирано пребацује преко набујале Дрине. У планинама се је из неколико
срезова сакупило преко петнаест хиљада душа, са пуно више грла стоке. Снег
и тешка зима давили су нарочито децу а због авијона и артиљерије нису се
смеле палити ватре. Децу у повоју мајке су утопљавале мећући их између
крава и њихове младе телади. Јело се једино месо а људи се на ноћним
одморима огртали сировим крвавим кожама, које бу јутром укочене и
усправљене остајале дуж пута. Фронт је био попустио и на Жљебовима и свет

 
се је све више набијао ка реци прикљештен са свих страна. Уске стазе које су
водиле реци биле су недовољне маси која је куљала. У чудном хаосу људи и
сваковрсних животиња спуштало се је падајући, ваљајући се и преврћући.

«Први дан радило је неколико сплавова и две скеле на челичним ужетима.

Било је довољно и реда јер се непријатељ још није осећао. Но те ноћи нечија
повезана грађа наиђе низ воду и откину сплавове. Остадоше само скеле. Није
било места ни за људе па су сељаци крда говеди, коња и оваца опколивши их
пуцњавом и виком нагонили у мутну реку. Коњи и волови су се пропињали и
отимали, али када би их гурнули низ обалу пливали су низ матицу окренути у
страну високо издигнутих глава. Много је грла гутала вода, један део
избацивала је на обалу за километре ниже од места на ком су нагазили. Људи
су чекали стрпљиво на скеле шаљући децу и старе жене испред себе. Река се
је играла скелом као ораховом љуском. На другој страни реке неке Недићеве
страже помагале су народу и уверавале га да у близини нема Немаца. Село и
обала још се је црнила од народа и стоке, кад око подне прва граната тресну у
реку недалеко скеле подижући висок стуб муља и прљавоцрвене воде.
Гранате убрзо учесташе а већ се је могла чути и митраљеска ватра наших
последњих браниоца.

«На несрећу на другој страни реке појави се једна немачка јединица

отварајући и она ватру на народ. Недићев официр, видели смо, нешто се је
живо објашњавао са немачким командантом. На очиглед ситуације и народа
нисмо могли ни помислити да им одговарамо ватром.

«Превоз је настављен под артиљериском паљбом. Много народа је ишло

обалом надајући се бољим могућностима прелаза или неком чуду.

«Дође наређење од Баћовића да се и без оружја за војску спремни сељаци

са нашим одредом по сваку цену пробију назад у непријатељску позадину а ја
са својим водом да регулишем пребацивање и ред на скелама. Надали смо са
да ће наши задржати усташе да до мрака не сиђу реци, али је отпор бивао све
слабији. Први бегунци већ су се мешали са народом. Једна граната прекиде
уже на скели, баш кад је она била на сред реке. Сплав се сплаза низ конопац
па онда тресну о прву стену што је вирила над водом, преби се, а народ на
њој оде низ реку. Једна кокош, коју је неко од утопљених у рукама држао,

 
залепрша крилима и остаде на вршку стене отресајући мокро перје. Онај
Немац на српској страни обустави ватру и оде са својом јединицом. Народ на
нашој обали пови се и заталаса, па док су неки беспомоћно стајали предајући
се судбини, други су јурили дуж обале а трећи, развивши се у стрелце, са оно
преосталих бораца надирали су непријатељу.

«Из групе рањеника који су чекали на превоз зачу се запомагање: Браћо,

побите нас! Два четника се упутише њима са револверима. Усташи су били
на пар пушкомета и њихови митраљези брисали су обалу. Један од четника
паде. Други притрча и узе му револвер из руке. Чуо сам повике: Опрости
брате! Богом ти просто било! и потмуле пуцње револвера прислоњених уз
чело.

«Испред мене на једној стени на обали стајале су стотине младих жена и

девојака. Укорењени стид планинки ни у часу смртне опасности није им
допуштао да се тискају у вртлогу. Кад опазише шта се догађа, жене се само
згледаше. Једна висока црна девојка само што узвикну: јао мајко, па се са
стене баци у реку. Изгледало ми је са моје осматрачнице да ништа не
разговарају међу собом, судећи по непокретности њихових фигура. После
мирно почеше да се грле и по старом обичају љубе у оба образа, па
прекрстивши се једна за другом скакале су у реку. Видео сам како у скоку,
рукама опуштеним низ тело, придржавају кошуље, да ни у смрти не би биле
срамотно разголићене. У црвенкастомутној води чудно су се беласале њихове
беле кошуље, нестајући једна по једна у валовима.

«Моји војници са бомбама у рукама, бледи од ужаса и мржње, јурили су

ка непријатељу. Била је дубока ноћ кад смо ми преживели предахнули на
планини. Изнад села на Дрини небо се је црвенило од пожара. Прошли су
сати борбе, марша и јуриша а нико још није био проговорио.—И ја кад се
сетим оних сељакиња од Рогатице, верујем да наш народ неће никада
пропасти. И хоћу да се борим до смрти!»

Десет хиљада људи је гласало, десет хиљада људи је казало: Не!

Британци су се нешто испричавали Титовим официрима који су чекали
резултат а њихови војници склањали су одела, ципеле и конзерве које су
Унра и савезници наменили покајницима и повратницима. Енглез на торњу

 
није никако разумевао те људе, али како размишљање много замара,
ликвидирао је ствар речју која Британцу објашњава све што не могу да схвате
његово срце и душа: Глупани!

Иза жица гладни и подерани младићи певали су песму својих планина.

ХАЈДУЧКА ДИПЛОМАТИЈА

Било је и светлих дана у крвавим и мрачним годинама револуције.

Поједине области очишћене од усташа и комуниста и затворене надирању
окупатора живеле су мирне и слободне у идеалној националној и економској
заједници, каква је постојала само у српском задружном животу у далеким
вековима.

Личио је тај живот на романтичне и светле дане црногорских слободњака

и личких и шајкашких граничара.

Рат је био нормално стање. Сваки мушкарац пасао је оружје, стална

опасност челичила је људе и стварала јунаке. Сељачки домаћини потурали су
плугове да би заседалн у народним судовима, а где је домаћин погинуо са
пуним достојанством заступала га је његова планинка. Сви пољски послови
свршавани су мобом, сви вишкови сношени у сеоске амбаре за потребе војске
и оскудних. Осим одреда на границама територије, војска је живела и радила
са народом. Таквим животом живела је Херцеговина од Васкрса 1942. до под
крај 1943. године.

У летњим месецима штабови су становали по катунима највиших

планина ради терена на које су савезнички авиони бацали материјал, ради
мирног рада радиостаница и ради безбедности. По колибама и шаторима
радило се је живо. Циклостили су умноживали новине и билтене, које су
курири растурали по целој области, оперативци су делали на отклањању
мањкавости војне организације, шифранско одељење радило је дан и ноћ а у
нарочите дане долазиле су делегације народних већа и среских одбора ради
договора. Живот покрета струјао је кроз целу земљу. Из команди, далеких
многе стотине километара, пробијајући се кроз непријатељске територије,
курири су стизали непрестано.

 
 У тим временима релативног мира позивали смо у посете наше пријатеље
из великих градова који су били под влашћу окупатора, нарочито Мостарце и
Сарајлије, те понеког Дубровчанина. Били су то богати трговци и
индустријалци који су преживели усташке покоље, па као неполитички људи
бавили се својим послом помажући потајно са свим снагама национални
покрет, дајући важна обавештења, набављајући спрему, обућу и нарочито
лекове те технички материјал за наше станице. Њихова жртва није била мала,
јер се је за све такве послове главом плаћало.

Кад су полазили до нас, ти, већином старији људи, подузимали су стотине

мера опрезности, вадили дозволе од окупатора да иду на села ради набавке
хране и затурали трагове мењајући неколико пута правце путовања. На
уговорена места долазили су по њих наши курири са жилавим брдским
коњићима на које су их тешко подизали, доводећи их до штабова. Били су
пресретни. Са побожном радозналошћу пипали су аутоматска оружја,
тражили да виде Дражин потпис и као побожну успомену сакривали чак под
кошуљу комаде свиле са падобрана, коју смо им поклањали.

Док су они размотавали донета платна и резали «по кошуљу» стотинама

војника, ми смо им спремали богате планинске гозбе. Износили смо им на
слезовим листовима планински кајмак натопљен мирисом боровине која се
стално пали у колибама где стоје карлице са изливеним вареником, стављали
пред њих саће златног меда и плећа печених овнова.

После јела сатима су отворених очију и уста гутали сваку реч о нашим
борбама, гледали како се војници умећу камена с рамена и дивили се
прецизном гађању стрелаца који су скидали шишарку са јела, докле се је
могла сагледати. Пред вече док је пламсала ватра на огњишту замотани у
ћебад стално су тражили да им се казују нови доживљаји из нашег ратовања.

Таквом једном приликом војвода Петар обрати се сакупљеним

старешинама: «Помислиће ова наша господа да ми ништа не знамо него главе
скидати. Дајте, причајте им догађаје, где су наши сељаци надмудрили и
лукавог Латина и превејане партизане и крваве усташе. Кажите им и понеку
ведру шалу у којој су наши јунаци довитљиви, као и на мегдану!»—Решише
да почне први један народни командант са црногорско-херцеговачке границе.

 
 «Били су ме сколили Швабе и усташе а Владо Шегрт упадао сваку ноћ у
села, одводећи људе и стоку. Охрабрило то Талијане па почели и они ударати
затворивши посве обруч око нас. Помоћи ни откуда. Сачекам једну
талијанску колону, те ухватим мало плена и нешто заробљеника. Један
заробљени официр говорио је добро српски. Држао сам га у дому једног
сељака. Стално је нападао Немце и понуди ми да оде свом команданту и да
ми донесе оружја и хране у откуп за њега и његове другове и ја га пустим.
Другог дана пред вече врати се на камиону са белим барјаком и донесе ми
двадесетак пушака и доста муниције. Рече ми да је његов командант против
фашиста а предложи ми да направимо примирје а они се обавезују да ће нас
потајно помагати и против Немаца и усташа. Натера ме невоља и пристанем.
То ми поможе да сузбијем Немце ка Стоцу и да Шегрта посве отерам из
Ситнице. Повукох границу са Талијаном и на њој смо се састајали и мењали
оружје за наше производе. Цео териториј ми је био пун бегунаца из
хрватских крајева и Босне а хране није било.

«Кад сазнадох да се Талијан мимо уговора кријући договара са усташама

и помаже их, слао сам преко усташког територија мање јединице са
партизанским ознакама да нападају Талијане.

«Заробљенике сам држао изоловане од народа, нудећи њиховој команди

да посредујем за њихов откуп код партизана. Уговорили смо цену да дају
врећу брашна за војника, здраву младу мазгу за официра. На тај начин сам
неки месец хранио сиротињу до новине.

«У то доба почели су нашој команди стизати ваздухом први транспорти

оружја и материјала. Вести о првим бацањима прошле су страховитом
брзином Херцеговину, Санџак и Црну Гору. Легенда о оружју и злату које
пада из неба доспела је до последње сељачке колибе.

«У то доба су морале чудне изгледати наше земље савезничким

авијатичарима. У ноћима пуне месечине на ливадама, по пропланцима, у
дубоким шумским долинама и на голим врхунцима брда гореле су ватре у
квадратима, круговима и троуглима, у знаку крстова, у најразличитијим
комбинацијама. Палили су их и Немци и усташи и Талијани на територијама
које су држали, палили су их партизани на својим подручјима а нису могли

 
одолети искушењу ни многи сељаци наших области да кријући не потпале
коју ломачу, надајући се Божијем благослову.

«Тих месеци грдно су страдали четници који су падали у руке окупатору

или комунистима. Није било мука на које их нису ударали да им открију
знакове за авионе. Све им је било узалудно јер је знакове познавао само
командант и стално их мењао. Но било је неопрезних авијатичара који су
наседали ватрама, па је једном приликом велика количина злата пала у руке
муслиманским усташама у Санџаку.

«Немци су у сукобима осетили да су наши добили модерније наоружање

и постајали су све нервознији. Забринуо се и талијански командант, кога су
Немци оптуживали да доноси извештаје енглеским официрима код четника.
Рим је претио смењивањем генералу у Дубровнику. На првом састанку са
нашим делегатима жалио се Талијан на своје невоље и распитивао би ли
некако могао добити бар једног падобранца заробљеника, макар за њега
морао дати брдску полубатерију. Смејали смо се тој талијанској жељи, али
баш у том смеху дође ми на ум добра идеја.

«Војни суд био је осудио на смрт једног заробљеног усташу који је

учествовао у покољу Срба у Чапљини, но како је преслушаван о другим
делима пресуда није била још извршена. Био је плав и висок и личио на
Енглеза. Пошаљем курира да утврди пазар са Талијаном и споразумемо се да
му предамо једног Енглеза за пет митраљеза са муницијом, два вагона
брашна и један вагон пиринџа. Од наших официра падобранаца саберемо
једну енглеску униформуу коју обучемо усташу од главе до пете, пошто смо
га добро окупали и избријали. Имали смо у команди једног ваздухопдовпа
који је пре рата преузимао авионе у Енглеској, па му РАФ у знак другарства
поклонио златну кутију за цигарете са својим знаковима. Но кад се вратио у
Србију рекли му златари да је то жути метал без вредности, иако није црнео.
Он се радо одрече кутије а усташи стависмо у џепове још неколико енглеских
златника. Пресуда је извршена из мало веће удаљености него обично.
Поручих Талијанима да нисмо могли ухватити живог Енглеза, али да ћемо им
предати његово тело на демаркационој линији.

 
 «Десетак камиона дотерало је на линију храну и оружје, а других
двадесет официре и војнике из штаба у Дубровнику. Исекоше му готово сво
одело за успомену, и оне златнике поделише за успомену, а кутију понесоше
генералу. Сликали су га небројено пута и свечано одвезли у Дубровник.
Касније сам сазнао да су и генерал и командант сектора добили из Рима
високе ордене».

Приповедач заћута. Из мрака су допирали звуци снажног баритона, неки

је војник певао:

Ја сам селе српски четник,

Србин по сто пута,
Сутра ти се на бој спремам,
на душмана љута....

Млад официр обрати се једном од гостију, угледном мостарском трговцу:

«Ви и не знате да смо у вашој кући сковали заверу, која вас је могла одвести
на вешала!» Трговац као младић скочи испод покривача: «Како по Богу,
причајте!»

«Прошле зиме нисмо били успоставили везу са Дражом а било је хитно да

му се доставе за савезнике врло важни подаци о померању неких немачких и
талијанских дивизија на руски фронт. Сви покушаји да се курир преко Фоче
пробије у Србију пропадали су у необично тешком снегу и партизанским
заседама. Командант реши да искористи Талијане, тражећи од њих да два
грађанска лица са талијанским документима, као талијанске поданике са
једним талијанским официром спроведу преко Хрватске до Београда, где би
имали да посете наше избегле породице. Сећаћете се кад је тражио
командант да му мостарски Срби пошаљу четири најлепша ћилима. Са тим
вашим ћилимима командант је поткрепио своју тражњу и добио талијански
пристанак. Требао сам да идем ја и још један официр, оба у цивилном оделу.

«Увукли смо се у Мостар са лажним хрватским објавама и, као што знате,

заноћили код вас. Командант је знао да ће лукави Талијани сумњати у циљ
нашег пута и требало је наћи начин како да се сакрију папири, које смо имали
носити са собом. Тада смо склопили заверу, у коју смо увукли и вашу

 
кћерку.—Да је било више светла, сви би могли приметити како је млади
официр поруменео.—Пред полазак воза за Сарајево били смо одредили да
вечерамо у вашој кући заједно са талијанским официром, који нас је пратио.
Чим је почела вечера изашао сам и из претсобља узео официрску капу нашег
талијанског пратиоца. Помоћу ваше кћерке рашили смо поставу, ставили у
њу извештај за Дражу и поновно је ушили.

Код Коњица пре прелаза у немачко-хрватску зону чим уђе воз у станицу
два фашистичка официра позваше нас у станицу заједно са нашим
пратиоцем. Изјавише да имају наређење да нас претресу. Наш пратилац нас је
бранио и протествовао, али нам његова љутња није изгледала много
убедљива. Прегледали су нас најтемељитије, завлачили ножеве чак у ђонове
од ципела, али им није ни падало на памет да прегледају капу свог друга.

Чим смо сишли у хотел у Београду, не трудећи се ни да је поновно

ушивам, раздерао сам поставу његове капе и узео извештај. И тако га нисам
више никада видео, јер сам се вратио преко терена са златном Обилића
медаљом на грудима»....

ЧЕТНИК У ТОРБИ

Мане је грабио кроз село кући у којој му је становала жена са дететом.

Обруч око динарских четника сужавао се је све више. Најбоље јединице
дивизије под пакленом ватром артиљерије и тенкова држали су још уску
пругу слободног терена, преко које је требало евакуисати жене и децу. Није
смео губити времена да своје доведе до места где су избеглице очекивале
заповед за покрет. Гранате су сипале по селу. Многе су куће гореле. Из
тешког плашта црног дима, који је покривао Книн, с времена на време
посукљали би небу пламенови експлозија.

У селу је кључало. Испред Мана искакале су из мрака прилике

натоварене стварима, жене, деца, па претрчавши светли круг који је правио
пожар, опет се губиле у тами. У једном воћњаку неко је гласно кукао.

Нису ови јади били Ману новина. Још 1941 изгубио је своју нову кућу на
домак Грачаца. Спасао је жену и нешто простирке и населио је у Далмацији,

 
а он од тад па до данас нити је пушке одлагао ни јединице остављао. Пре две
године нашло му се здраво мушко дете, које му је било једино имање.

Услед мрака тек кад уђе у двориште виде да је кућа погођена гранатом.
Потисну снажним плећем изваљена врата засута кречом и камењем, па уђе у
собицу. Ништа се није чуло. «Маро!», викну у мраку, но опет се нико није
одзивао. Кроз проваљени кров међу облацима видела се једна звезда. Извади
своју електричну светиљку коју му је поклонио командант и са којом се
много поносио. Млаз светла обасја на поду мртву жену, одваљеног рамена,
сву у крви. На њој је лежало дете одевено у грубој кошуљици и кратким
вуненим чарапама. Ману се учини да су обоје мртви и клече поред њих не
гасећи светиљку. Но дете, истрошено од плача, спавало је мирно на мртвој
мајци, здраво и читаво.

Грмљавина артиљерије бивала је све јача. Војник је нешто мислио, па

онда скиде торбу. Избаци из ње лебац, преобуку и неке ситнице, пробуди
дете милујући га и посади га у торбу. Обиђе са пламеним млазом целу собу.
Поред дрвене постеље стајала је преслица и повесмо још неупредене вуне.
Скиде вуну утрпавајуђи је у торбу око смрзнутих ножица свога Николе,
извади му руке и стеже торбу испод детињих пазуха, па се упрти. Преко
мртве жене пребаци један покривач, прекрсти се и изађе у мрак.

Те ноћи се Мане врати у јединицу и издржа целу борбу, а да нико пе

примети малог Николу. Видеше га на првом биваку како га је окренуо сунцу
да га загреје и међу прстима мрвио хлеб и залагао га. Командир му нареди да
дете преда некој жени међу цивилним избеглицама.

«Немој командиру! Ако ја погинем не треба ни оно да живи, нити га има

ко пригледати!» Скочише и други војници уз Мана и тако мали Никола ступи
у четнике.

Повлачило се је стално под борбом по блату и вејавици, преваљујући

понекад по шесдесет километара дневно. Савијених руку око очевог врата,
наслоњен главицом на његово раме, мали Никола био је већ познат целој
дивизији.

 
 Кад су Мана пристизале друге јединице или кад је кроз редове избеглица
ишао у извидницу, неко је вадио парче шећера, неко суву смокву, што су
чували као за лек, и стављали би то у уста малом Николи, не заустављајући
се.

Дете се навикло на необичан живот, врло је ретко плакало. На

коначиштима вадио би га Мане из торбе и простирао му шињел да протегне
укочене ноге, успављујући га касније на својим маљавим грудима.

Војска стиже на Корану и затече све мостове порушене. Још се није била
одлепила од дивизија које су је прогониле а већ су обавештене партизанске
снаге држале сваки кланац и сваки мостобран на правцу наступања,
уступајући тек пред крвавим јуришима гарде и босанских бригада. Сваки
минут био је скупоцен и од моста је зависио живот хиљада жена и деце, које
су усплахирене, шибане ветром и мећавом тражиле склоништа испод кола са
пртљагом и храном.

Једина могућност да се подигне понтон била је у дугој поворци чврстих

личких кола претрпаних сиротињским стварима. Кола по кола су спуштали у
реку уз остатке попаљеннх стубова старог моста, повезивали их ланцима и
ужетима бацајући у шупљине између кола свежњеве ћебади и друге спреме.
Удесише некако уску даску преко кола и у колони по један поче до пролази
нејач импровизираним мостом који се је љуљао и заносио спреман да на први
ударац неког пања што га нанесе бујица оде низ реку заједно са својим
путницима.

Несрећу појача киша комунистичких куршума, који са друге стране реке

засуше мост. Неке жене погибоше а партизански митраљези са косе
појачавали су ватру. Командант нареди да се непријатељ отера по сваку цену.

Међу јединицама које су добиле тај задатак била је и Манова чета. Његов
командир погледа у малог Николу па нареди Ману: «Ти да сачекаш!»—«Не
дао Бог», одговори Мане, «не дам ја да ико у борби буде испред мог
Николе!» Мане крене реци заједно са осталима.

Први војник загази у дивљу реку држећи се за руку са другим, кога су

следили остали. Вода им је често прелазила сврх прсију, заносила их и

 
обарала, док се тај живи ланац не дохвати друге обале. Хватајући се за тај
ланац остали су се убрзано пребацивали. Мане је стајао у ланцу близу друге
обале. Његов Никола мислећи да је то нека весела игра поцикивао је и
пљескао ручицама.

Кад се је Мане подилазећи непријатељском положају заклоњен за једним

каменом спремао за нови скок, Никола се је играо његовим дугим црним
косама и не слутећи опасност у којој је лебдео. И у том јуришу и у свим
другим борбама Мане је био увек међу првима, увек са Николом на леђима, и
никад га зрно не окрзну. «Чува га Никола«, говорили су војници. За време
кратког одмора у Гацкој Долини домаће девојке скројише Николи прописну
шајкачу, окупаше га и оденуше. Кад се војска дохвати Приморја отопли, па
би лакше и Ману и Николи. Кад је свака опасност била минула, осамнаести
дан пута, у једном селу под Учком изађе Никола коначно из торбе.

Четничке јединице су се спремале на велику свечаност. Српски Патрнјарх

и Владика Николај дошли су да благослове јуначке војнике Христове и
Краљеве, пре него пођу у нове борбе. Команданти и првосвештеници
ишчекивали су дефиле јединица, које су четири године пркосиле ударима
завојевача, усташких крвника и црвених звери. Дуж пута којим ће наступати
војска стајале су у радосном расположењу хиљаде добродушног и
племенитог словенског народа.

Заставник, кршан Личанин као да је одваљен од Велебита, приближавао

се је старешинама. Испод раскопчаног шињела помаљала су се гола, космата
прса без кошуље. Један опанак изгубио је ђон, други се је држао на гуменим
везама. Као да је на Бањици, кад је као кадровац био челни на свакој паради,
заставник истури још више груди, испружи укочену ногу и тресну. Било је
више величине и сјаја у овом голаћу свесном мисије коју му је наменила
народна судбина, него у свим раскошним униформама и златним дугмадима
на старим парадама. Иза њега су маршовали оштрих погледа, са пушкама као
прикованим уз тело, јунаци из стотине битака у униформама немачким и
талијанским скинутим са мртвих непријатеља, у сељачким ношњама и
тешким кожусима, али је свачије оружје блистало као што су се сјајили
сребрни бели орлови на мрким шубарама.

 
 У првим редовима маршовао је Мане а мали Никола у торби држао је
руку на шајкачи у прописном војничком поздраву. Жене су око пута јецале.

Мали Никола је сада у логору у Немачкој као ратни заробљеник Његовог

Британског Величанства P. О. W. број 9673.

„ВОЗ ЈЕ ОДЛЕТЕО У ВАЗДУХ!"

Откако Немци доведоше неке заробљене четнике оживе српски

заробљенички логор у Јужној Немачкој. Било је то крајем 1943. Људи су до
тад слушали опречне и несигурне вести а сад су се међу њима налазили
учесници и сведоци великих догађаја. Пошто прође вихор узбуђених
појединачних питања о крајевима, о породицама и знанцима, четници су на
смену причали о борбама и доживљајима.

Данас је наредник Мика, звани «Минер», говорио о саботерским акцијама

против непријатељских комуникација. Био је командир специјалног одељења
за саботажу, три пута рањаван у својим потхватима и одликован.

«Како се је рат продужавао усавршавала су се наша сретства разарања као

и методи одбране освајача. Почели смо са тим да смо одвртали шине и
поткопавали прагове на опасним местима, где би свакако искакање воза
значило његов пад у провалију. После смо повезивали нагазне мине и
укопавали их на пругу. Окупатор се је бранио градећи солидне бункере код
свих објеката и шаљући даноноћно јаке патроле дуж пруге. Да би парирао
мине, локомотива је увек пред собом гурала по један или два вагона
напуњена камењем. Касније су камење у тим вагонима заменили женама и
децом из оних крајева кроз које је воз пролазио. Ми смо реагирали са минама
на електрично паљење доводећи их до експлозије у средини композиције.
Онда су обуставили систем војних возова пребацујући трупе у мешовитим
возовима са цивилним становништвом.

«По нашој земљи тада је возовима путовала само најбеднија сиротиња, и

то жене и деца, која је лутала данима да набави торбу кукуруза или пшенице.
Сваки неопрезан атентат стајао би главе десетинама тих јадника. Комунисти
се нису на то обазирали и зато је по цивилним жртвама увек лако било
установити да ли су атентат извршили четници или комунисти.

 
 «Једном су комунисти код Св. Петра дигли у зрак воз у коме је погинуло
175 жена из Приморја које су дошле по храну, а ни један Немац. Кад су
нападаји учестали реагирао је окупатор репресалијама стрељајући у масама
народ из места где су напади извршени. То нас је силило да нападе вршимо
само на местима где је воз пролазио кроз муслиманска или хрватска насеља,
јер над њима нису вршене репресалије. Присилили смо окупатора да у
близини сваког гвозденог објекта држи резервну конструкцију а у свима
гарнизонима гомилао је по три резервне грађе за дрвене мостове на
друмовима.

«Да би у мрачним ноћима спречио постављање мина, јер су се наши људи

знали нечујно провући на два метра од стражара, окупатор је наредио
посадама да током целе ноћи у кратким интервалима пуцају митраљезима
дуж пруге, свака на својој секцији. Посао нам је био олакшан кад су нам
Британци бацили експлозивну масу, пронађену током рата, чије је дејство
било ужасно. Могла се је темпирати на временско паљење, са магнетом
прилепити на вагон у пролазу, а никада није варала.

«Немац је имао патроле са нарочитим инструментима који су

сигнализирали присуство мина, а тражио их је и са неким дресираним псима.
Друмове смо затварали стаблима столетног дрвећа, но Немац је имао тенкове
са моторним пилама, које су за неколико минута секле најдебље стабло, а ако
тих тенкова није било његови тешки «шарци» рафалима су их пресецали у
још бржем темпу. Нарочите машине разбијале су у прашину стене које смо
наваљивали на друмове. Још је најефикасније било спаљивање дрвених
мостова, које је изискивало дане оправки, само су ти препади морали бити
вршени са јачим групама, пошто су мостови имали сталне посаде.

«Немац је нарочито појачавао опрезност кад су у вези са догађајима на

светским ратиштима вршена пребацивања трупа. Онда су војни возови
пролазили сваког часа а цела пруга начичкана војском била брањена
најефикасније. Тада би вршили отворене нападе са јачим снагама на места
где непријатељ није могао брзо да се концентрише. Описаћу вам један од
најуспелијих подвига мога одељења, боље рећи мог најбољег борца, Васа са
Озрена, који је том приликом своје херојство платио животом.

 
 »Покојног Васа познавали су сви од Врховне Команде до последњег
босанског четника. Његови подвизи препричавани су као класични примери
јунаштва и ратне лукавости. Био је врло интелигентан, читао врло много, пре
рата био је деловођа земљорадничке задруге у свом селу. Ведар и весео, и у
најтежим приликама окретао је на шалу и смех највеће незгоде.

«Једном приликом требали смо уништити мост на Спречи који је чувала

јака посада, а приступи му били отворени и сјајни за одбрану. Одобрисмо
Васи да се послужи својим лукавством. Он грубо отесан сељачки мртвачки
сандук напуни са експлозивом и кантама бензина и натоваривши га на сеоска
кола са два мршава босанска коњића крене ка мосту. Фалсификована
хрватска објава казивала је да се сељаку Н. Н. одобрава да пренесе у гробље
брата, кога су убили партизани. Пошто га стража пропусти, Васо на сред
моста заустави коње и поче да их удара и виче, као да су застали услед
ћудљивости. Из сандука је ишао дугачки фитиљ до под његово седало на
колима. Обилазећи око коња он је једног стално убодао чавлом, а кљусе све
више беснело и пропињало се. Васо откачи запрегу па га опет убоде а коњ
јурну преко моста. Васо хитро припали фитиљ цигаретом па пеујаћи појури
за коњем, но чим је одмакао стотинак корака скочи под пут и изгубисе под
грмљу у часу кад је загрмела експлозија.

»Други пут је у септембру у тамној ноћи пливао низ Босну пола

километра носећи на глави завежљај са експлозивом, пришао нечујно мосту и
озбиљно оштетио главни стуб конструкције. Код Сарајева је лукавством
запалио огромно стовариште сена усташке војске. У дворишту логора
муслимански сељаци су моторним пресама везали догнано сено и превозили
својим колима готове бале до обљижњег стоваришта, добро чуваног и
ограђеног троструком бодљикавом жицом. Било је много кола и често су се
сустизала на кратком путу од непуна два километра. Васо са још два четника
у по бела дана обучен у одело муслиманског сељака сачека једна кола, у
трену без гласа ликвидираше кочијаше и завукоше у пропуст на цести а Васо
у колима на његовом месту продужи до стоваришта. Путем у једну балу
увуче темпирану машину. Све је изгорело до темеља.

«Прузи смо се могли приближити једино преко густе прашуме. Као и у

осталим деловима земље непријатељ је и овде исекао до корена вандалски

 
сво растиње стотину метара у дубину од пруге, да би спречавао неопажено
привлачење нападачима. Дубље у шуми изнад терена сагореле земље држао
је блокхаузе и стражарске осматрачнице.

«Кретали смо се у густој помрчини. Нигде није тако снажно осећање

апсолутне тмине и беспомоћности као у шуми у ноћима без звезда. Ниједно
чуло нормалног човека не може вам користити, не постоји никакав ослон за
оријентацију.

«Наш водич био је четник који је као лугар познавао сваки грм у тим
планинама. Ишли смо нечујно у колони по један држећи се један за другог за
опасач или за ремен од пушке. Ко би заостао неколико корака био би осуђен
да чека јутро да нас нађе. Имали смо случајева да су поједини одреди
маршовали шумом целу ноћ, па се у зору нашли на истом месту откуда су
кренули. Није се ни пушило ни говорило, јер је непријатељ могао бити на
сваком кораку. Ноге су се заплетале у жилама, невидљиве гране шибале су
нас по лицу. Свака неравнина терена изгледала је у ноћи од центиметра метар
висока.

«Наш водич ишао је полагано али непогрешиво. Ја сам се први држао за

њега и кад је испитујући терен пипао стабла изгледало ми је да их познаје по
чворовима и бразготинама на њиховој кори. Сваку наредбу саопштавао сам
лагано првом до себе и тако се је преносила до последњег војника.

«Око поноћи водич ми саопшти да ћемо сад наићи на линију немачких

стража. Остави нас да стојимо непомично а он као змија отпуза у мрак. Врати
се брзо и саопшти ми резултат свог извиђања, који ја пренесох војницима:
Морамо проћи између немачких стражара. Ако будемо откривени настојати
продужити појединачно напредовање у правцу коме смо сад окренути лицем.
Почесмо покрет као сенке. Наши меки опанци нису одавали никаквог звука.
Личили смо на ловце на тетребе, који морају да застану са ногом у ваздуху
кад птица прекине свој љубавни зов. «Опрез», шаптао је водич а ја преносио
војницима. Минути су пролазили док смо учинили један корак.

«На неколико корака од нас у мраку чуло се је мрмљање стражара. Или се

је молио Богу или сам са собом разговарао. Пуно даље у лево неко неопрезно
преломи гранчицу. У тишини би се чуо шишмиш да прелети. Потрошили смо

 
сат времена да пређемо неколило десетина корачаја, кад ми водич шапну да
смо изишли из опасне зоне. По бржем његовом кораку осећао сам да се шума
проређивала, иако се још ништа није могло назирати. Заустависмо се да се
одморимо на рубу сагореле шуме.

«По извршеном рушењу пруге, по задатку имали смо да се спустимо у

реку Прачу и преко ње пребацимо ка Бањ-Стени. Но нисмо честито ни сели
кад изнад нас севне зелена ракета. Они са планине некако су нас осетили и
давали сигнал за узбуну. Са пруге су се чули оштри звиждуци. Наредих
војницима да се нечујно плазају ка прузи и били смо се готово спустили кад
један војник, ослонивши се неопрезно на један сагорео пањ, заваља га низ
стрмину. По структури терена пањ се је спуштао у десно од нас и на свој шум
привлачио ватру Немаца, који су мислили да то трче нападачи. Били смо у
очајној ситуацији. На пругу смо сашли управо између два тунела, како смо
видели при светлости ракете. Натраг у планину нисмо могли јер би нас зора
затекла пре немачких блокова, а то је значило сигурну смрт. Они из шуме
пуштали су нове ракете да нас открију.

«Био је изгубљен моменат изненађења и преостајало нам је једино да се

бомбама пробијемо преко пруге и изгубимо у литицама на другој страни
реке. Требало је журити јер нас је тек један сат делио од првог свитања. Ми
од сад уопште нисмо одговарали на немачку ватру надајући се да ће они
помислити да је нека звер отиснула камен низ падину. Ближи тунел био нам
је на лево, свега на педесет метара. Са десна је кроз кањон одјекивала далека
тутњава воза. Обавестили су га сигурно и зауставиће се под заштитом тунела,
појачавајући само број бранитеља. До мене допуза Васо. »Покушаћу да се
спустим у леви тунел. Кроз четврт сата одбите се мало у десно и форсирајте
пребацивање. Можда привучете и стражаре на улазу левог тунела. Мене
чекајте код Жуте Литице, кад свршим посао доћи ћу!»

«Пружих руку да га поздравим и напипах његову хладну кожну торбу са

експлозивом. Клизили смо лаганије од пужа низ стрмину. Кад дођосмо на
десетак корака бацисмо бомбе на пругу и сручисмо се за њима. Са пруге смо
у помрчини скакали у реку неколико метара испод нас. Слапови су правили
паклену хуку, која је заглушивала немачке пуцње.

 
 «Кад стигосмо до стена на другој обали, осим Бога никог се више нисмо
бојали. Сиве контуре литица већ су се назирале. Испред нас су се фрчећи
дизала јата јаребица камењарки. Уставих се за једном стеном да се
прикупимо. Двојице војника није било. Или су се сломили скоком у реку или
их је стигло немачко олово.

«Изненада потмула грмљавина проломи кањон а десетине секунди као из

огромне топовске цеви сукљао је из тунела крвави пламен. Затим дивља
нервозна пуцњава поче са свих страна. Зрна су ударала и у стене око нас. Све
је више свитало кад се устависмо на равној Жутој Литици. Цео кањон био је
испуњен густим црним димом. Пушили смо нестрпљиво кад чух да ме Васо
дозива слабим гласом. Спустисмо се мало и нађосмо га рањена и крвава.
Четворица војника изнеше га на стену. Метак му је прошао кроз трбух. Искао
је воде а око усана су се видели трагови повраћања. Кад наши војници виде
да рањеник повраћа одмах му очитају опело. Сви се растужисмо осим самог
Васе. Одмарајући се, причао је на прекиде:

«Допузао сам сретно до грла тунела и седео на једном грабићу баш над
њим. Кад ви извршисте напад, она два стражара и не помакоше се са својих
места. Назирао сам их као сенке са пикавцима у рукама. Могао сам их можда
убити, али не бих успео да извршим минирање. Пошто се стиша пуцњава за
вама воз се извуче лагано из другог тунела и пође према мени. Кад уђе
локомотива у тунел ја се само опустих и падох у вагон са угљеном. Воз је
ишао лагано испитујући. Монтирах машину и скочивши са воза почех трчати
у правцу откуда сам дошао. Кад при зеленом светлу у тунелу опазих вагонске
цистерне са бензином, удвостручих брзину. Био ми је најлакши посао да на
изласку бацим бомбу и скљокам се у реку. Тад се разлегла ексилозија.
Чинило ми се да је и река излетела из корита. Поред мене су скакали Немци,
не знам да ли полудели од ужаса или бачени експлозијом. И кад сам био већ
близу вас стигла је стража из другог тунела и насумице отворила ватру на све
стране. Најгоре је лудо погинути!»

На истоку се иза планина помаљало сунце као крвава хладна лопта. Васо
затвори очи и настави: «Сад не можеш писати у извештају као до сада: Воз је
одлетео у ваздух. Треба да напишеш: Воз је отишао под земљу».

 
 ЦРНОГОРСКО КОСОВО

Гласници су јављали да су Црногорци започели повлачење. Цвет јуначких

горштака напуштао је своје кршеве из којих их за пет векова не могоше
истерати ни турски султани ни млетачки дужди ни бечки ћесари.

Издаја се била удружила са туђом силом да их поломи. Јунаци су

узмицали да би се сјединили са осталим српским снагама па да заједнички
потраже велике савезнике, кад већ они нису хтели да траже њих. Није то
отступала само војска Павла Ђуришића, повлачио се је цео народ Црне Горе
и Брда, све што се је часним крстом крстило и српским именом звало.
Непријатељ је ишао устопице за њима, непријатељ их је чекао пред њима,
нападао их са лева и са десна а глад и зима, беда и голотиња, били су му
верни јатаци.

Стизали су гласови о дивним јуришним батаљонима што су бомбама и

својим грудима крчили пут војсци и народу; говорили су о дугим колонама
свештеника у црним мантијама са пушкама на плећима, о седокосом владици
што је седећи замишљен на коњу потсећао на новог Чарнојевића, о стотинама
девојака витих као јеле, хитрих као срне, што су се са момцима такмичиле у
ношењу рањеника и болесника. Причали су о омладинским јединицама,
српској узданици, што је са песмом на уснама ишла у сусрет тешкој судбини
и о дугом низу црних гробова у белом снегу што су остајали са обе стране
друмова којима су пролазили.

Црногорске колоне биле су се дохватиле Босне, кад кренуше и

херцеговачки одреди. Кад су пролазили поред својих села људи су гледали у
земљу да их не сломи последњи поглед на насеља и на жене н мајке, које су
пепомичне и неме од бола стајале на праговима кућа. Хитало се преко
крвавог Коријена и снежног Прења, увек у борби, никад сити, без лекова и
завоја. Кад би неко био рањен маршовао је докле је могао а затим се ћутке
спуштао у снег крај пута, да заспи последњи сан. На много места дуж пута
седели су такви мртваци смранути и укочени, као да су живи. наслоњени на
пушку или са главом поднимљеном на рукама. Коначило се је у напуштеним
селима или у карама међу великим ватрама, док су се стално разлегали
рафали јединица за обезбеђење. Често су тифозни болесници избезумљени у

 
грозничавој ватри скакали полуголи са носила и прескачући ватре са дивљим
криком ишчезавали у мрак и смрт. Кад би били сломљени усташе пред
фронтом јављали би за нападе комуниста у зачељу, полумртви борци
маршовали су као аутомати назад и напред, а кад би били на измаку својих
снага помисао на савезнике којима се примичу давала би им нове махове. Кад
би издалека угледале поворку, жене у усамљеним шумским колибама
истављале су са ватре бакраче са обареним кромпиром и приносиле их
рањеницима.

На равним платоима Гласинца н Посавине укоченим прстима од зиме

хватали су лопате и данима чистили снег са терена за савезничке авионе, чији
је долазак стално најављиван. Премрзли мртваци обележавали су својим
телима рубове аеродрома. Али су тешке машине пролазиле тутњећи изнад
њихових глава носећи храну и џебану партизанима или бацајући место
помоћи на четнике бомбе, ако би им комунисти лажно сигнализирали да су
тамо немачке трупе. Стискали су се зуби и ишло даље. Несрећу је појачала
несташица муниције. Борци су имали по десет метака на пушку и педесет на
митраљез и више се није пуцало него на добачај камена у сигурну мету.

На злосретној Козари, кад су голим рукама давили комунисте и ломили

цвет њихових бригада, ударише им у леђа усташки тенкови и топови. Дан и
ноћ се одржаше јунаци на разбојишту и извукоше војску, али то јунаштво
плати главом најлепша кита српских витезова, заточници јуначке
Херцеговине. Паде неумрли поп и војвода Перишић, достојан наследник
Хаџи Ђера и Проте Матије, падоше ненадмашни борци крвавога Гацка и
Билећа, паде и први витез Херцеговине капетан Милорад Поповић. Пун
душманских зрна у грудима и ногама настављао је борбу до последњег часа а
онда наредио браћи рођеној да га убију, пре него га скотови заробе.

Ишло се је даље. Маршовали су и поред светачког лика свога Драже, који

их је гледао тужно са пуно љубави. Пребацивали су се увек у борби, увек са
жртвама преко ледом закрчене Саве и тада су се крававим московским
џелатима и црним усташким зликовцима придружили и домаћи издајници.

Владике и свештеници, војводе и команданти, прваци и перјаници, све

што је имала и са чим се је поносила Црна Гора и Херцеговина, сви главари и

 
заточници и на мачу и на перу и у храму и на њиви отсечени су и пали у руке
усташкој немани. И бесмртни војвода Павле и Петар унук Максима Баћовића
и витешки војвода Зарија и владика црногорски са престола Рада и Данила и
три стотине других витезова умреше јуначком смрћу, као некад цвет српске
господе на Косову.

Војска је не знајући судбину својих старешина настављала пут. Униформе

су висиле на њима у стотину крпа, са босих ногу отпадали су премрзли прсти
али су настављали да одбијају комунистичке нападаје, да ломе усташке
заседе, да секу немачке колоне на које су наилазили. Кад су се приближили
брдима Словеније било их је преостало пола од двадесет хиљада бораца, од
којих није ни један испустио пушку из руке.

Мало им је одлакнуло. Немац је већ био измакао, усташи су остали

далеко за њима а са самим црвенима лако су на крај излазили. Чете су се
прибирале и формирале, људи су прегледали и повезивали своје прње,
савезници су били тако близу. Но што су ближе прилазили границама
слушали су све чудније вести да савезници не примају четника, да на
мостовима стоје Титови официри са Британцима. Огуглали на све лажи
непријатељске пропаганде сматрали су те вести њиховим последњим
оружјем. Ведра чела и поносни примицали су се реци. Све су оставили за
собом: и оџаке својих предака и крв крви своје и гробове мртвих другова, са
собом су носили само своју веру тврђу од камена и одлучну вољу да се боре
до краја.

Кад је првој преодници на граници укочени британски официр не

испуштајући цигарету из уста хладно саопштио да им савезничка команда не
допушта прелаз на свој териториј, људи опет нису веровали. Нису веровали
ни кад су на другој обали на брежуљцима гледали топове, ни дугачке цеви
тенковских оруђа уперене на мост.

Али кад је прва граната оборила неколико људи несретници уочише

крваву збиљу. Неки извршише самоубиство на месту прскајући својом крвљу
савезничке официре, неки су високо измахивали пушкама држећи их за цеви
и разбијајући их о камење, други су као избезумљени седали на земљу а

 
највећа маса, неспособна ни да мисли ни да расуђује, окретала се ка
Отаџбини и ишли су лагано као месечари.

Пет партизанских дивизија сручило се је на људе, који се више нису ни

хтели бранити. Убијали су их у масама на лицу места, везали их у ланце,
убацивали у камионе и стрељали рафалима на обронцима шума или на
мостовима на рекама. Људи су се до губилишта кретали као аутомати. У
њиховим укоченим очима није се читао ни страх од смрти ни мржња на
непријатеља, њихове су очи само немо питале:

Зашто ?

Тако је завршила најлепша дружина у јату соколова ђенерала Драже.

ЛИЧКИ МОРЕПЛОВЦИ

Лежећи на крају српског националног територија Лика је имала да

издржи највећа и најтрагичнија искушења а да јој у таквој ситуацији баш због
њеног положаја буде ускраћена свака помоћ и у људима и у оружју и у
материјалу. За илустрацију њене трагедије наводимо да је величина помоћи
једном четнику у Словенији била сто и педесет пута већа него четнику у
Лици.

Док је Павелић могао и пристати да остави понеког живог Србина за лека

у другим покрајинама, за Лику и Кордун постојала је прецизна и неопозива
парола: и српски траг мора се затрти. Нарочито је страдала Горња Лика јер су
усташи између ње и најближих српских јединица изградили тврђаве и сталне
посаде са хиљадама бораца и тешким оруђима у Госпићу, Оточцу, Огулину и
другде. Комуникације у том крају биле су од виталног значења и Талијанима
и Немцима, излазиле су на море и биле су брањене упорније него игде
другде. С обзиром на сиромаштво предела исхрана војске била је очајна а
свему томе треба додати недостатак сваког командног елемента и народне
интелигенције, побијеним у првим данима усташких покоља. Коначно не
само да су комунисти још пре рата изабрали те крајеве за своје базе, него су
ту такође почеле прве заједничке усташко комунистичке акције против
четника и масовно прелажење усташких јединица у комунисте.

 
 У таквој ситуацији најчистије су дошле до изражаја конструктивне
војничке и државничке особине српског сељака и нигде није аналогија
између првог српског устанка и наше револуције била ближа истини, него у
Лици.

Сељачки домаћини, лугари, железничари, жандарми, занатлије нашли су

се пред проблемима о којима нису никад размишљали, без интелигенције, без
стручњака и ипак их успешно савладали. Сеоски команданти издавали су
наређења о стварању резерви хране и обезбеђења сиромашних, обрађивали су
администрацију, која би по демократији својој и озбиљном схватању
дужности могла служити за пример правницима. Каплари су без нишанских
справа и гониометара са испруженим палцем одређивали удаљености за
бацаче и гађали у живе циљеве а сеоски командири који нису ни чули ни за
тактику ни за стратегију непогрешиво су откривали најслабију тачку
противника и вршили идеалне распореде, који би могли бити школски
примери ђенералштабцима. Методи четничке гериле, касније преузети и од
партизана, а сад као тип југословенске гериле предмет војне наставе у
највећем броју земаља, створени су од наших сељака а не од професионалних
војника.

Изоловани и препуштени сами себи четници Горње Лике починили су

дивна херојска дела. Издржали су неколико партизанских опсада гинући до
последњег, чему нема примера у другим нашим крајевима, као што су дали
сјајних примера индивидуалног прегарања и витештва. Скакали су са
револверима на тенкове, палили их са боцама бензина, упадали у утврђене
гарнизоне, рушили возове и палили колоне, подносећи поред свих других
зала и последице несретних завада и спорова међу послатим им
командантима. У тим борбама приморска група личких четника преживела је
један подвиг који личи на фантастичне приче, а крвава је збиља која је
стајала главе већину тих јунака.

У сталним крвавим борбама са усташама и комунистима четници су

имали релативно примирје на талијанском фронту, али на дан капитулације
талијанске дивизије не само да предадоше оружје комунистима него добрим
делом са њима заједно грунуше на четнике. Да би уништили четнике са што
мање својих губитака, партизани протурише по целој Лици вести да

 
међусобна борба престаје и да по савезничком наређењу четници и партизани
постају једна војска. Здрави народни инстинкт није им наседао али им
поверова велика већина команданата. Услед тога главнина грдно заглави од
вероломних партизана на Жнидавцу. Владало је опште уверење да ће се
савезници искрцати на Приморју и остаци четника са народним
командантима се пробише до своје команде у Краљевици. Скупи се око две
хиљаде бораца и избеглица којима у оном хаосу пође за руком да отму у луци
потребне бродове, којима крену ка Југу у правцу савезника.

У вези са овом природном и сталном чежњом свих четника да се састану

са савезницима, треба се зауставити на једној важној појави. И у Црној Гори
и у Херцеговини и у Словенији и у Лици сваки такав покушај завршавао се
пропашћу и уништењем и појединаца и бригада и корпуса и дивизија
српских.

Добро наоружани, поставивши тешке митраљезе и бацаче на бродове,

четници су мирно пловили каналом. Зауставили се ради снабдевања на
острву Крку поздрављени од народа и продужили ка Лошињу. Жива жеља да
се не удаљују од Отаџбине склонила је четнике да се искрцају на Лошињу, да
заузму његову тврђаву и да ту сачекају савезнике, којима ће послати посебну
делегацију.

Дебелим морем први пут је лепршала црна четничка застава.

После првих метака талијанске посаде на Лошињу капитулирале су и на

врху тврђаве истакнута је државна застава а отоци проглашени националним
територијем. Команданти су одмах на брзом бојном чамцу, који је ухваћен на
Лошињу, кренули ка савезничкој флоти да траже помоћ и да је позову да
преузме Лошињ. У очекивању одговора, а како није било борбе, главна реч
прешла је на политичаре и интенданте, убирали су се порези и по српском
обичају оштро дускутовало о проблемима власти и првенства.

Савезници нити су долазили нити су се јављали, иако их је моћна

радиостаница дозивала дан и ноћ. На место савезника након десетак дана
јавише се комунисти, који су са својим једрењацима крстарили око отока.
Четници су у два маха артиљеријом са тврђаве одбили њихове покушаје

 
искрцавања, али им треће ноћи пође за руком уз помоћ становништва да се
искрцају на мањем отоку на месту које артиљерија није могла контролисати.

Тада отпоче опет стара комунистичка игра са потребом обуставе братске

борбе и предајом четника. Док је војска негодовала и одбијала споразум неки
су политички сметењаци преговарали убијајући тиме морал и вољу за
отпором. Кад су се разбили преговори, комунисти су већ имали
десетороструке снаге и отпочели напад.

Већи део четника опкољен, не могавши се пробити мору, затвори се у

тврђаву. Три стотине четника из Горње Лике, са неколико официра домаћих
синова, борило се је пред самом обалом јуначки, дајући могућности
породицама, деци, команди и влади отока да се укрцају на брод. Одред
узмичући корак по корак у најтежој борби посла једно одељење које се
дочепа једног брода у луци, напуштеног од посаде услед комунистичке
агитације. Војници са оружјем у руци присилише власника брода да упали
моторе, док се је главнина укрцавала под кишом куршума. Губици су били
незнатни. Четници образоваше бродску посаду од четничких бораца са
острва Крка, који су једини у рату дали колективан пример воље да сперу
гнусну љагу са хрватског имена. Као оточани бар су знали шта је море а
њихов вођа познавао је мало и навигацију. Но он погибе на првом шкољу где
је био сишао ради набавке питке воде и четници Крчани су у толико
управљали бродом што су настојали да следе брод са породицама и
официрима, који је пред њима пловио.

Посада у тврђави направила је свечан писмени уговор са партизанима да

се предају уз услов да са оружјем могу отићи до прве четничке јединице у
Југославији. Чим је тврђава отворена партизани се баце па четнике, који су у
таквој ситуацији, изнеђени, могли пружити врло незнатан отпор. Пошто су
их разоружали на лицу места побише старе, болесне и рањенике, свукавши
их претходно голе као и целу војску. Остали буду пребачени бродом у
Цриквеницу, где их је у два реда постројено чекало цело становништво.
Комунистичка команда наредила је да их свако мора тући, пљувати и псовати
док не прођу кроз тај шпалир. Већина становништва била је усташка и
комунистичка па их није требало много ни гонити на ту работу. После те

 
несретнике одведоше до јама поред Цриквенице и поубијаше их до
последњег. У једну јаму стављано је по две стотине људи.

Четнички конвој кретао се ка Југу не обазирући се много на партизанске

моторне барке, које су тешки митраљези држали на пристојној удаљености.
Једну барку са парламентарима четници засуше ватром, не чекајући ничије
наређење. Но други дан удари бура, какву нису памтили одавно на Јадрану,
потрајавши три дана и ноћи непрекидно. Прве ноћи изгубише из вида брод са
избеглицама. Савладани морском болешћу, без капи воде, бацани као орахова
љуска по узбурканом мору, људи четврти дан у зору полумртви угледаше
копно пред собом. Олуја их је била бацила на обале Средње Италије између
Анконе и Пескаре. Са обале су били уперени мору немачки топови.

Четници приступише ратном лукавству, па наоружаном немачком

моторном чамцу који је пришао броду рекоше да су хрватски војници, који
беже од партизана. Док је Немац отишао по инструкције они посакриваше
кокарде, поделише војницима да око себе склоне архиву и бацише у море гро
најбољег оружја. Немци их спроведеше у логор у Римини а одатле у Болоњу
где су их употребљавали за радове, док о њима не добију обавештења.

Прошао је месец дана а обавештења нису стизала. Италија је била у

нереду и пламену, мало се је ко бринуо о три стотине војника, поготово
хрватских. Четници ухватише везу са талијанским побуњеницима и почеше
са њима једну од најуспешнијих саботерских акција у то време у Италији.
Онеспособише огроман број аутомобилских гума и ратног материјала,
запалише неке депое а по инструкцијама талијанских патриота стављали су у
бачве са авионским бензином неку текућину, која онеспособљава есенцију да
правилно сагорева.

У новембру успоставише везу са тајним Дражиним радиостаницама у

Италији дајући савезничким командама систематске прецизне податке о
дислокацији немачких трупа и свим важним објектима за бомбардовање.
Издајом једног црногорског комунисте, који се је у Болоњи као провокатор
увукао међу њих, Немци открију ствар, ухапсе команданта и три официра и
ставе их пред ратни суд ради ликвидације а војнике упуте преко Трста да их
предају хрватским властима.

 
 На Ријеци се војници извуку и приђу четничкој јединици која је
оперисала под Учком. Мањи део остане на том терену а већи се преко Чабра
пребаци у Лику и обнови четничку акцију, очистивши села од усташа и
комуниста и озбиљно угрожавајући немачке комуникације. Одржавајући
сталну везу са четничком командом на Учки успоставише преко
непријатељског територија теренску везу и са динарском дивизијом.

Шака личких четника која је остала под Учком оперисала је чак иза Соче
потукавши страшно комунисте једном под самом Горицом, где су оставили
сто лешева. Она организује словенски елеменат у Приморју и очисти од
последњег комунисте цео териториј од Опатије на мору до Постојне,
обнављајући национални и културни живот народа.

Кад после преузимања власти у земљи и доласка совјетских армија Тито

крену две армије да отму пре савезника спорне територије око Трста,
четници Горње Лике прихватише на свом терену четничку динарску дивизију
на њеном повлачењу и са њом заједно и са женама и децом пробише се до
словенског Приморја. Сад су опет сви четници из Горње Лике били заједно и
на простору који су они држали годину дана изврши се концентрација свих
српских снага које су успеле да се извуку из Отаџбине.

После четири месеца борби они су априла 1945 као залазница држали три
дана навале комунистичких тенковскнх дивизија, док се је четничка главнина
извлачила, и не прекидајући борбе ни за тренутак, пробију се са осталим
снагама випавском долином ка Сочи, пређу реку и крену први ка Удинама
заузевши од талијанских партизана град Кормонс.

Дочекаше савезнике свечано као госте на свом територију, али их ови два
дана касније као и сву осталу војску преварише да ће им изменити
наоружање, разоружаше их и интернираше на јадранској обали у зони
Риминија.

Кад се је војска чудила страшним условима логора, прашини и блату,

немању шатора и кровова, младићи из Горње Лике говорили су као искусни
борци осталим јединицама:

 
 «Знамо ми све ово. На истом овом месту и на исти начин држали су нас и
Швабе 1943 године!»

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА

Провирујући опрезно са минарета старе џамије, Суљо је пажљиво пратио

ток борбе. Четници су отступали изнад Бојишта. Отпор је пружао само један
бункер под старом тврђавом. Црвени су захватали варош са две стране.
Њихови први борци већ су се примицали блоку касарни. Улице су биле
изумрле, све капије и прозори затворени. Народ, вичан уличним борбама а
још вичнији несрећама које су пратиле сваку промену власти, фаталистички
је очекивао догађаје.

Суљо је знао да су стотине очију са тавана и иза густих мушебака уперене

минарету, очекујући његов знак о исходу борбе. Једна четничка патрола је
хитала у правцу Гребка крећући се уз зидове кућа и Суљо одахну уверен да
ће град без борбе променити господара. Извуче из зида тежак комад садре,
позеленео од старости, извади из удубљења један завежљај и одреши га. Из
гомиле згужваних застава српских, хрватских и немачких извуче дугу црвену
крпу, растеже је преко колена да се опружи и извеси је на минарету. Суљо се
није никад варао. Чија би се застава указала на минарету, било је сигурно да
је однео мегдан тога дана. То су знали и четници и партизани и Немци и
усташи. Партизанске патроле слободније закорачише у варош. Полагано, као
против воље, шкрипала су врата кавана и гостиона. Домаћице су чистиле
прозоре и отресале прашину из ћилима, као да се ништа нарочито не догађа.
Изнад муслиманских капија и понеке српске куће црвенеле су се мале
заставице.

Претставници општинске управе хитали су у зграду општине да приме

наређења нових управљача. Они који не би били очишћени, настављали су
посао под новим именом месног одбора. Људи су у двориштима и баштама
бацали забринуте погледе да ли се познаје где су закопали храну, девојке су
по стоти пут пробале да ли не шкрипе поднице под које су сакриле празнично
рухо.

Прве јединице трчећи су пролазиле кроз варош губећи се ка Бишини,

одакле је још одјекивала ватра залазница. На пролазу су их поздрављали

 
уздигнутим песницама «симпатизери», који су измилели из својих јазбина.
Стигоше коначари пред општину и брзо затим партизанске патроле у пратњи
једног симпатизера обилазиле су варош реквирирајући станове и
саопштавајући успут домаћинима која јела најволе друг комесар или друг
командант.

Пред мрак уђе у варош командант дивизије. Пропагандни комесар већ је

био припремио народне овације. Гомила народа, прибијена уз један зид
општинске зграде викала је: Смрт фашизму!—а стари Хусеинага у име града
благодарио је команданту на ослобођењу и спасењу. Командант одговори
мрзовољно да је град био кула реакције и да ће им дати прилике да на делу
докажу своје кајање.

Са дивизиском комором стиже у град чудна шарена гомила на коњима,

мазгама и магарцима. Троје-четворо били су се увалили у топовску кару, коју
су вукла два успут национализирана волића. Били су то глумци и глумице
народно-ослободилачке позоришне трупе «Црвена Звезда», коју сместише у
зграду среског начелства. Њихов глас долазио је испред њих и кад их
угледаше градске девојке, још се више забринуше.Обилази та трупа
Херцеговином већ месецима и гдегод наиђу на жени реакционарне ципеле
или фашистички капут скидају јој то на лицу места, остављајући је полуголу
на сред улице.

После њиховог доласка одмах почиње рација на сапун и рубље,

буржоаске мирисе и још буржоаскије каде, корита, бурад и казане у којима се
купају оспободилачке звезде. Народу је била од свих највише додијала Цвија
звана Револуција, која је јела само «алву», пустошећи народу последње
остатке масла и шећера. Њена је тачка била најфамознија на позорнишним
приредбама. Крупна и дебела наступала је као символ револуције. Стојећи на
барикади на мртвим и рањеним, са ножем у руци, одевена у црвену хаљину
искидану у борби, откритих груди рецитовала је при бенгалској ватри неку
песму о комунардима. Свет је још некако гутао песму али није могао да гута
што је за сваку претставу морао лиферовати нову црвену материју, јер је
«Револуција» у заносу кидала комад по комад хаљине, да би у завршној
реченици остала нага као од мајке рођена. Кад у селу Станару нису могли да

 
нађу црвене материје, Цвија Револуција је узела црвене црквене заставе и
скројила своју хаљину.

Први дан окупације пролазио је по утврђеном програму. Раном зором као

и увек били су објављени декрети да ће бити кажњен смрћу сваки
партизански војник који ма што силом узме од народа, да ће бити кажњени
смрћу сви који сакривају вишкове хране ради изгладњивања народа и да
интендантура целог дана прима поклоне народа ослободилачкој војсци.

Прва последица тих декрета била је маса људи која сеје стално кретала
улицом која води интендантури, носећи на леђима вреће брашна, суво месо,
лонце са маслом и друге милости својим ослободиоцима. Нарочите групе
вршиле су претресе, реквизиције и хапшења у четничким кућама, друге
исписивале пропагандистичке натписе по зидовима, треће у кафанама
тумачиле народу благодети новог режима. Делегација народне уметности у
пратњи војника и симпатизера ишла је од куће до куће да испуни гардеробу
за вечерњу претставу и да обавести народ како се кажњавају као саботери
народног просвећивања они, који не посећују њихове претставе.

Претстава се одржавала у некадањем соколском друштву, које је већ

носило крваво црвен натпис: ТИТОВ ДОМ. Политички сумњиви грађани
били су размештени између црвених официра, да би се што боље могао на
њиховим реакционарним лицима контролисати ефекат народне уметности.
Дно сале испуњено је до крајњих могућности војницима и народом
усплахиреним и збуњеним. Један разбарушен глумац отворио је вече
рецитацијом о некаквом совјетском народном хероју. После тога је цела
трупа хорски отпевала неки марш са текстом:

Ми смо црвених ружа кита,

Војници храбри славнога Тита.

После песме наступила је бурно поздрављена Грета загрепчанка звана

Грета Трећа Чета. Њена тачка на плакатима носила је наслов: Ја, жена треће
чете. Причала је како је својом несебичном љубављу уско повезала трећу
чету, како међу друговима нема ни свађе ни љубоморе и како има идеалних

 
бракова и без попа и цркава. Следила је још једна декламација Титу, па затим
Цвијина апотеоза револуције.

После одмора почињао је главни део програма у виду позоришног

комада, који је приказивао беду и срам четника и херојство црвених војника.
Главно лице био је један од комуниста омражени четнички војвода, који у
последњем чину нападнут од партизана бежи под сто где га убијају, а затим и
трупа и цела дворана певају громко Црвену Заставу.

Десетак дана касније повлачила се је црвена дивизија према Калиновику.

Више Улога сачека је и пресече јединица оног истог војводе, кога је «Црвена
Звезда» приказивали. Међу заробљеницима налазила се је и цела позоришна
дружина. Прве следеће недеље освануше по граду руком писани велики
плакати:

Позоришна трупа Црвена Звезда

на свеопшти захтев народа
даје вечерас своју
ПОСЛЕДЊУ ПРЕТСТАВУ.
Цео ранији програм.
Улаз бесплатан.

Многобројни народ, који је заједно са војводом и његовим штабом

присуствовао претстави, био је једнодушану оцени да су сви глумци
дрвенасто и без довољно одушевљења играли своје улоге.

КРСТОВА ЈОВАНКА

Пролетери су вршили пети јуриш на положаје пред Гатом. Већ је свитало

али тешка тамносива магла спречавала је сваки видик. Као да су из земље
искочили, нападачи су се појављивали на неколико корака пред положајем
задихани са бомбом и пушком у руци, чудно укоченог погледа, тако
својственог свима борцима када јуришају. Није било никаквог прегледа
ситуације и борба се претворила у низ појединачних двобоја. Наши су били у
преимућству за онај тако драгоцени први секунд изненађења. Нападачи су
падали оборени метком или лубања расцепаних кундаком још пре него су се
снашли у ситуацији. Један младић, који је оборио шесторицу, крвав и

 
успламтео обраћао се друговима: «Ви казујте команданту, ја нећу!» На том
сектору наступа часовита тишина, док су са левог крила из магле одјекивали
поклици и прасак бомби. Са времена на време пиштао је продоран женски
глас: Хватај живе!, па се и он изгуби у последњој тутњави експлозије и на
положају завлада мир. Отирући рукавом крв са кундака борац Радован
говорио је као за себе: Не ваља и не слути добро људи! Да ми је неко причао
да ћу морати да убијам ове подивљале женетине, не бих му веровао!—

Отступајући у пролеће 1942 из Црне Горе комунисти су надрли да

разбивши четнички фронт код Гацка провале у Херцеговину. На положајима
на Гату одбијени су крваво, само на једном сектору оставили су седамдесет и
шест лешева. Историчар њиховог рата Дедијер у свом Дневнику ту борбу
назива једном од најболнијих за Титове пролетаре.

Четници су по разбојишту тражили рањенике. Са њима су ишла два

заробљеника ради распознавања погинулих комуниста. Под једном стеном
одмах испред ровова лежала је висока девојка коврџаве црне косе у чистој
војничкој униформи. На рукаву се је црвенео комесарски знак. Лежала је
лицем земљи. При паду грлић машинске пушке забио се је у земљу, пушка је
стајала готово усправно грчевито обухваћена девојчиним прстима. Кад је
окренуше на леђа, девојка, коју су држали мртвом, отвори очи. Онесвестио је
био метак који јој је само здерао кожу са леве слепоочнице. Привуче
муњевито пушку себи, али је разоружаше. Кад је дигоше измигољи се вешто
из војничких руку и наже бежати. Стигоше је после неколико скокова и
свезаше. Она поче да псује, бледа, са дивљом ватром у очима. Кад је
подизала глас раница на челу отварала се и капље крви клизиле су низ лице
под грло. Из лепих њених уста сипале су најкрвавије и најгрубље псовке.

Била је то уобичајна тактика ухваћених комунистичких функционера,

који су тим изазивали војнике да их убију, како би избегли ропство и
саслушања. То се је практиковало на обе стране. Са десетак других рањеника
и заробљеника поведоше је команди. Путем су сретали групе војника,
појединце и патроле. Добацивали су јој грубе шале, она је одговарала још
дрскије. Један чича коморџија подвикну на војника: «Одби се дете од
некрсти! Краљевић је Марко покрстио Арапку Девојку, али ту напаст не би
ни сва вода из Јордана!« Неки од заробљеника резигнирани и сломљени једва

 
су се кретали оборених глава. Она их сурово изгрди. Страх од комесара још
није био изумро у људима, силом се исправише икоракнуше чвршће.Кад
група наиђе на једну лединицу где се је одмарала једна чета, неки је граничар
познаде: «Људи, оно је Крстова Јованка!» Војници се згледаше а пратиоци
заробљеника притегоше пушке и двојица упоредише корак уз девојку.

Крсто се је бројао међу најчеститије домаћине на црногорској страни.

Отац му је четовао у Херцеговини са војводама Мићом и Максимом а он је уз
први светски рат као комита долазио чак под Столац до Хргуда, где је
погрдио аустриске жандарме. Син му је био командир у четничким
јединицама, наочит и врстан борац. Кућа му је вазда била отворена за
четнике. На састанцима сеоских главара водио је прву реч.

Мучило га је само што му кћи Јованка осрамоти образ и старину. Сматрао

је да је сам кривац свему злу што је попустио наваљивањима сеоског учитеља
и послао је на школе прво на Цетиње а потом у Београд. На две године пред
рат престала је долазити кући на годишњи одмор, пошто новине донесоше
вест да је рањена у некој демонстрацији на Теразијама. Пред старим Крстом
нико од чељади вије смео поменути њено име. Кући се није јављала али је
често слала писма и новине вршњацима и вршњакињама у околини. Баш на
Спасовдан прве године рата казаше чобани брату јој да је наишла планином
са неком наоружаном дружином.

Кад плану народни устанак сиђе и она у село. Прве недеље народ се био
слегао код цркве. После службе требало је одредити четовођу и месног
главара. Но док је још служба трајала дође пред цркву Јованка са двадесетак
туђинаца и три сеоска младића сви под оружјем. Кад свет изађе из цркве
Јованка се без имало стида испречи пред толике седе главе и читајући
некакву хартију саопшти народу да је штаб народне војске у Колашину
поставио за команданта «подручја» некога непознатог младића који је поред
ње стајао и да се наређује да се сва његова наређења извршују, а способни за
оружје да му се одмах јаве. Настаде жагор и објашњење међу народом. Хтели
су да знају ко их шаље, каква је то војска, јесу ли они Краљеви, зна ли Бајо за
њих и стотину других питања. Кад Јованкини пратиоци хтедоше да ухапсе
једног младића који им је довикнуо да Црногорце нису никад водили
никоговићи, обе стране потегнуше за оружје. Улетеше жене међу њих и

 
спречише крв. Али те ноћи изведоше незнани људи оног младића из куће и
заклаше на прагу а сутра поче лом у селу. На једну страну оде народ а на
другу Јованка са неколико младића и две девојке.

Јованка се у свом крају брзо прочу по злу и несрећи. Сва је Црна Гора
знала да је она прва почела да нагони недорасле младиће да стрељају своје
рођаке, заробљене четнике. «Да се острве», говорила је Јованка, Много крви
се је везало са њеним именом.

Мислећи на Крста командант се дуго борио шта да учини са Јованком.

Коначно одлучи да је преда оцу, уверен да ће војска и народ разумети његове
мотиве. Одреди једног официра који је навраћао кући Крстовој и два војника
да је спроведу раном зором до родног села. Јованка није хтела да једе, само је
много пушила и пила ракију. Кад пођоше мислила је да је воде до прве
јаруге, но што су се више окретали у правцу њеног села бивала је све
забринутија но није уопште питала куда је воде.

Официр, као и сви наши борци радознао откуда код комуниста хладно и
немилосрдно масовно убијање противника успут је покушавао да увуче
Јованку у разговор. Говорио јој је о братској борби, о заједничком
непријатељу, о српским идеалима. Нервозно пушећи одговарала је Јованка:

То су глупе сентименталне дискусије. Ви би хтели да ја наступам као

жене у вашим романима, када у јавној кући причају о првом заводнику
романтичним младићима. Ми смо два света, међу којима нема компромиса.
За оба нема места на планети. Према вашим смешним моралним законима ми
вам изгледамо као злочинци. Али изнад припадности једном народу, изнад
осећаја према браћи и родитељима и изнад обзира према појединцима и целој
једној генерацији стоји остварење нашег задатка за цело човечанство и за сва
времена! Ја вас не мрзим! Али сви ви у којима живи романтика, сви ви што се
најежите кад гуслар нариче о Обилићу, сви што сањате о слави Немањића,
сви што се крстите идући мимо цркве расадници сте отрова који спречава
остварење новог света. Мрзите ли ви црве које давите сумпором да би
очували виноград?—Официр је гледао зачуђено и сажално.

 
 Кад стигоше на домак селу официр нареди војницима да сачекају колико
да се попуше три цигаре па да дођу за њим Крстовој кући а он иде раније да
га обавести.

Затече Крста баш за доручком. У кући му је био и син, који се налазио на

отсуству. Пошто попи кафу и ракију и заложи се са домаћином, упита га
Крсто којим добром долази. Кад га официр обавести он се смрче, поћута
неколико тренутака па рече мирно: Преко мога прага неће! Син скочи са
троношца: «Ја ћу јој судити бабо!» Крсто га преко погледа: «Ја сам је родио
сине!» У кући наста тишина.

Крсто је потезао дуге димове из сребром окованог цигарлука, што га је

Краљ Никола даривао његовом оцу. Стара домаћица наслоњена на довратак
није говорила ни речи.

У неко доба залаја вашка пред кућом. Крсто се диже лагано и изађе пред
кућу. Изађоше за њим официр и син му, док мајка остаде пред вратима
прекрштених руку. Војници су долазили са Јованком шљивиком испод куће.
Кад стигоше пред кућу Јованка угледа оца и застаде. Крсто јој приђе лагано и
устави се на два корака. Дуго су се гледали. У Јованкиним очима био је неки
неодређени израз и нежности и пркоса. Не говорећи ни речи Крсто полако
извуче велики наган иза паса и опали. Јованка се пови а у то је стигоше још
два метка. Паде широко раскриљених руку главом баш пред очеве ноге. Овај
враћајући револвер за појас и идући у кућу рече официру: Поздрави
команданта и хвала му!

Мајка паде преко мртве кћерке не пуштајући гласа. Иза једне старе
крушке два сеоска детета, која су посматрала догађај, јурнуше као вилени да
разнесу вест по селу.

ЗБЕГ

Густ и љут дим гризао је очи и гушио народ по пространим пећинама у

планини. У збегу су била чељад из неколико села и једна чета бораца. Над
ватрама у старим петролејским посудама варили су се клипови кукуруза.
Мокри и премрзли људи лежали су један преко другог; на жицама затегнутим
по пећини висили су мокри прљави обојци, чији се задах мешао са тешким

 
мирисом нагореле гуме од опанака поређаних поред ватре. Пара се је хватала
камених стена и у капљама опет падала на полегле људе. У изврнутим
самарима као у колевкама лежало је по двоје, по троје деце дојенчади. На
камењу око ватре седели су и чучали старији домаћини и командир чете.
Сабијене у један угао стајале су жене погледа прикованог на лица људи око
ватре, настојећи да им из очију прочитају што су наумили. С времена на
време из суседних пећина ветар је наносио жагор људи и потмуло рзање
кљусади.

Из ноћи пуне ледене мећаве улазили су стражари са смена. Отресали су

снег и прескакивали преко људи да приђу ближе ватри. По маљавим
раскриљеним грудима ухватиле су им се биле леденице, које су полагано
откидали.

На положајима није било промена. Већ трећи дан како су усташе великим
снагама опколили планину. Запосели су све излазе и пролазе, док јаке групе
напредују све више стежући обруч и ломећи четнички отпор. Наши су били
десетороструко слабији а сироти муницијом, па је сваком било јасно како ће
се и када ће се завршити борба. Зато је вечерас стигао командир у пећину да
се са сеоским старешинама договори што им је чинити. Чекају само вечеру па
да почну већање.

Жене иставише са ватре канту са клиповима, убацише неку груду снега да

је мало расхладе и ставише пред командира. Ставише пред њега и један
завежљај пун смрзнутог овнујског сала. Командир је поименце прозивао
војнике и од руке до руке додавао сваком клип кувана кукуруза и грумен
лоја. Кад подмири војнике, вратише остатак женама и деци. Командир се
прекрсти, потеже из старе плоске гутљај ракије крушковаче па додаде плоску
десном од себе. Јели су ћутећи. Свима у пећини била је жива пред очима
крвава визија првог усташког упада у село, пребирали су у памети поклане и
побијене рођаке и децу, сећали се погорелих домова и помишљали како за
кратко чека иста судбина и преосталу нејач.

Док су још јели зачуше се јауци и врисак из женског угла пећине.

Ужурбаше се жене. Порађала се једна млада невеста. Две девојке затегоше
дугу сиву поњаву пред женским углом и држале су је чврсто гледајући у

 
земљу. Иза поњаве чуло се грајање жена, које су тешиле невесту. Људи су
ћутали збуњени и замотавали од чађи поцрнелим прстима смрдљив дуван у
новинску хартију. Јанко, муж породиље, крупан борац, правио се да
распирује ватру дубоко нагнут над огњиштем.

«Што сте смислили ви?», обрати се командир старешинама. Један му

одговори: «Слушао сам неки дан да су код Високог Немци отели од усташа
нејач. Како би било да се неко пробије до вароши и понуди Немцима да нам
спасу чељад у замену за њихове робове у нашој команди?» — Командир му
саопшти да куриру до Сарајева и натраг треба три дана, да није сигирно хоће
ли Немци пристати, а што је најглавније, он има муниције још само за сутра.
Милан, сеоски кнез из Потока, упаде: — Нема друге него да се пробијемо,
неко ће остати, овако ћемо изгинути до последњег. Прихватише и други
његов предлог да се идуће ноћи покуша пробој и народ под заштитом бораца
испрати преко Дрине за Србију. Доконаше да би најгоре настрадали
ударајући на заседе на пролазима, па да је најбоље пробијати се кроз усташку
главнину преко положаја. Напад да почне пре пола ноћи а преко дана
патроле, заваравајући усташе, да фингирају покушај пробоја кроз заседе.

Идућег дана четници су млако давали отпор повлачећи се још за јутра са

својих висова. Кад усташе избише на висове отворише ватру из бацача, они
брзо напустише и нови положај, све са намером да усташку линију увуку
дубље у шуму, где ће пробој бити повољнији. У исто време старци су клали
оно преостале сиротињске стоке а жене кувале месо. Није се знало где ће се
први пут после пробоја уставити. Многима ће то бити последња вечера па се
спремало и за торбу и за софру. Није се могло ништа носити. Жене су
облачиле по две и три кошуље, колико су их имале, а деци навлачиле по
неколико пари чарапа. Ситну децу мислили су да потрпају у простране
костретне вреће за жито које ће потоварити на неколико коњића, који ће бити
поверени најискуснијим борцима. И Јанка западе та тешка и одговорна
дужност. Његова млада шила је некакву торбу у којој ће око врата обесити
своје новорођенче. Кретала се је живо и еластично као да је порођај био пре
неколико недеља.

Чим омркну дође глас од командира да су сви приправни да крену на

дани знак. Борци су имали да наступају са пушком пребаченом око врата, са

 
камом и бомбом у рукама. На педесет корака иза њих треба да се крећу жене,
деца и пратоци. И људи и жене познавали су терен као своју кућу. После
судара са непријатељем сваки је морао настојати да се дочепа Жутог Потока
и да се уза страну креће поточаром до Великих Ливада, где ће бити
прибирање.

У помрчини густој као тесто, где јединице невичне терену не смеју да се

подвајају није постојала никава опасност гоњења. Да се људи не би у мраку
клали међу собом наређење је гласило да сви наступају гологлави. Често у
ноћним борбама у планини кад се два противника сукобе, тим пре ако говоре
истим језиком, није се ударало док се не чује лозинка.

За ову ноћ ко је био под капом био је непријатељ.

На један сат пред полазак малу децу у нарамку добро залише ракијом да
их успавају, како плачем не би одала покрет.

Пред поноћ крену збег усташким положајима далеким око три километра.
На неколико стотина метара пред линијом зауставише их наше патроле.

Мећава је била мало уминула, али је помрчина била потнуна. На коњима

су биле затегнуте зобнице, да не би зарзали. Кад крену јуришна група,
дадоше и њима знак да наставе пут. Ишло се напред испружених руку
хватајући попречене гране и провлачећи се нечујно испод њих. На Јанковом
коњу било је петоро деце, најстарарије од шест година. Знао је да иза њега
иде његова млада, али се није освртао. У једној је руци држао на кратко улар
а у другој височки нож белокорац, са којим се поносио још пре рата. Деца у
врећама ћутала су као заливена, шћућурена као пилад. Јанко помисли да је
срећа што иду јеловом шумом. Кроз белу гору и њене шикаре и жбуње не би
се никад пробили. Учини му се једном да писну потмуо дечији глас, окрену
се али је све било мирно.

Изненада пред њим, колико би каменом добацио, блесну светло и одјекну

рафал митраљеза заглушен истодобно треском многобројних бомби. Са
једног крила зазвижда и други митраљез али се чу нека команда и
умуче.Пред њим се кршило грање и чуо шум скокова и удараца без иједног
јединог гласа. Негде у позадини чуле су се војничке команде. Јанко викну у

 
мрак: Сви брзо напред! — и убрза корак. Судари се са једним стаблом и
тргнувши се удари коња у губицу. Кљусе се усплахири и стаде. Испусти брзо
улар и пропусти коња мало испред себе, да се користи његовим видом између
стабала. Поред њега промаче један, па још један човек. Осећао их је по
кршењу грања али није знао јесу ли браћа или душмани. Затим неко трчећи
према њему посрну и паде баш пред њега. Јанко прекорачи преко тела не
заустављајући се. Час касније судари се са човеком, био му је тек пред очима,
осећао де како га запухује његов топли дах. «Ко си?», викну човек, док је
Јанкова рука са ножем тражила његову главу. Кад осети кокарду на капи он
само снажно притисну каму на доле и прође одбацивши непознатог.

У близини сину снажна зелена ракета. На тренутној светлости сагледа

Јанко једног усташу како се прислонио леђима уз дрво а пушку са обема
рукама испружио далеко испред себе у одбрани. Иза њега стајала је једна
жена укочено ухвативши се рукама за косу. Мало у лево видела се уска
чистина. Јанко окрену у лево. Ишао је брзо четврт сата несметан ни од кога,
кад почне равномерна и снажна ватра иза његових леђа. Он одахну. Наши су
прошли. Усташи су се прибрали и сад пуцају у мрак насумце. Кад стиже до
потока застаде и зовну децу да види јесу ли жива. Одазваше му се и почеше
брзо да причају што су осетили и видели. Испред њега су се раније прошли
борци дозивали курјачким завијањем. Помисли на жену и зачуди се да је се
тек сад сетио.

Свитало је кад изби на Ливаде. Људи су били већ запалили ватре по

окрајцима. Скиде децу под једну јелику да се крај ватре откраве. Људи су
препричавали своје утиске из пробоја. Један је донео две усташке капе и
енергично тражио да се пошаљу команди заједно са извештајем. Недостајало
је тридесетак душа, бораца и нејачи, но рачунали су да нису сви заглавили.
Неко се је притајио не могавши проћи, неко се можда одбио према селима.
Јанко извади из пртењаче црн тежак јечмени хлеб, сав зелен од плесни. Узео
нож из корица, кад спази да је сав црн од усирене крви. Забоде га у земљу
једном, па други пут, очисти га о рукав и поче деци резати хлеб.

Из женске групе приђе му невеста, погета и уморна:Јанко опрости, баш

пред напад дете хтеде да заплаче, притиснула сам га уз недра и удавило се!
— Тек тад виде Јанко како двојица бораца бајонетима рове земљу испод

 
јелике и копају малу раку, па се окрену жени: Божја воља! — Сеоски кнез као
сам себе запита: Хоћемо ли ударати крстачу, није било крштено! Командир
одговори суво: Ако није крштено погинуло је за крст, издубите крст у јелици
више раке!

СМРТ ПОПА ВЛАСТИМИРА

Босански горштаци у парохији рудинској после Бога признавали су само

свога попа Властимира. Кад им пре неколико година владика посла млада
свештеника из Србије, старији се људи мало забринуше. Покојни је прота
поповао четрдесет година, сам је крстио више од пола парохије, сваку је
невесту знао по имену, на памет је без читуље помињао мртве сваке
фамилије, заједно су се са Аустријом надмудривали, заједно бранили од
некрсти. Хоће ли нови свештеник умети са народом?

Властимир стиже баш у очи Светог Николе. Кршњаци што су носили

колач на прекадњу вратише се у села весели и задовољни. На слави у
Поповића причао је стари Малиша: Нек је Бог на помоћи, добили смо добра
свештеника. Кршан као бор и домаћинско дете. Прекадио нам је у цркви,
чита као они стари свештеници. Послужи нас у дому ракијом, распитује за
чељад и мал, кажем вам домаћинско дете!

Властимир брзо освоји љубав читавог народа. Имао је добра коња и вазда
носио свилоруну астраханску шубару место камилавке. Прве зиме обиђе до
последњег све домове у парохији, опоја многе гробове и покрштава многу
децу, јер је покојни прота дуго боловао, и у сваком селу одржа домаћинске
састанке. Крену народ да се обавеже уредити сеоска гробља, приону око
оснивања задруга, унапред пописа кола и јармове да се мобом довлачи
материјал за црквени дом. Уклони брзо неке жандарме насилнике, притеже
лугаре пљачкаше и пред народом се оштро дохвати са среским начелником
ради неког неправедног кулука.

О празницима је излазио са омладином на састанке, метао се камена с

рамена и претседавао стрељачкој дружини.Поштовали су га и муслимани јер
је чувао свој а ценио туђ закон. Кад га је пут наносио на њихова села увек је
више села избацивао по два метка из револвера да се женскиње склони на
време.

 
 О црквекој слави на Преображење поп Властимир утврди свој глас за
вечита времена. Био је завршио литургију и читао молитве болним и
невољним, док је народ пред црквом већ заметнуо уобичајено такмичење. У
неко доба упаде у цркву сав узрујан и блед један црквени тутор: Оче Власто,
претури Турчин! Властимир потури требник и у одежди изађе пред цркву.
Метачи су се такмичили у уском простору окруженом са два непрегледна
шпалира густо начичканог народа. Осећала се је атмосфера загрејаности.
Многе руке стајале су на ножевима за појасом. Висок младић бацао је обема
рукама са главе камен тежак бар седамдесет кила. Два гола ножа окренута на
више обележавала су бакву. Момка зали крв до очију, вратне жиле
набрекнуше и са пуним напоном снаге баци камен. У једном углу код мете
стајао је Турчин распасан и бос, дивовског раста, танке кошуље припијене уз
знојаво тело, а крај њега три му друга, сви са рукама на појасу. «Нијеси
дотурио, Милане—рече један—таман фали подланица!» На читав корак иза
њих ређале су се јаме, ускопане од камена других бацача. Поп се прогура
кроз народ, стаде на бакву и заиска камен. Донесоше му га двојица. Постаја
мало, заљуља се у месту, пови се уназад и отисну стену. Поведе се за
каменом готово до земље, али се исправи и не помаче, а камен пребаци за
читаву стопу Турчину.—«Ти ћеш до године, беже, ако Бог да», рече и отвори
кроз народ пролаз Турцима, који изађоше ћутећи.

Кад нас задеси ратна катастрофа Властимир се из седишта парохије

повуче у један засеок дубље у планини са женом и дететом.

Април и мај прођоше мирно. Немци су седели на друму у општини и

станици не улазећи у села.

Некакви пуномоћници хрватске државе слали су из среза пандуре и звали

људе да се организира власт, али су се одазивали само муслимани. Њихова
села држала су се сумњиво. Није било још крви али су рушили ограде и
помицали међе а камењем гонили нашу децу и жене кад су наизлазили у
касабу преко њихових села.

Попу Властимиру дође стари Јусуф махалбаша муслиманског села

Џиндића и држећи у зубима стари чађави чибук рече му: Бива попо, ја не
знам што ће изићи из овог кијамета! Али знам да смо били и да ћемо бити

 
комшије и из мог села никог твога неће заболети глава. (Из овог села током
рата није нико погинуо, док се другим не зна ни трага).

Поп му захвали и Јусуф пошто попи кафу узјаха коња и оде.

Људи, стари граничари, били су опрезни, и сва села и дан и ноћ

истављала су страже на свима прилазима, а сва су била повезана куририма.
Са попом су били установили сигнале за разне случајеве опасности. У касабу
су ишле само жене.

Крајем маја почеше да по селима ходају хрватска жандарми да купе

оружје. Увек их је пратио по неки милиционар муслиман, који је од раније
знао ко може држати пушку. Њихов долазак најављивале су страже кукањем
кукавице и људи који су били на очима склањали су се. Увек је у
приправности стајало неколико људи под оружјем, ако би покушали силу.

Кад дођоше по трећи пут на Горње Рудине донесоше налог свештенику да

га котар зове на саслушање. Била су четири жандарма са једним муслиманом
милиционаром. Кад им је Јусуф јавио да су дан раније шест везаних попова
протерали за Сарајево, Властимир одби да иде. Жандари запретише силом.
Поп обавести људе и поче се спремати за пут. Чим одмакоше мало од куће
сачека их заседа, жандари положише оружје и пустише их да иду.

Сутрадан се вратише са водом Немаца и тридесет милиционара. Народ

прихвати борбу и експедиција се врати крваво осакаћена. Тако на три дана
пред Видовдан букну устанак а прихвати га цео крај до Дрине и Сарајева.

Нигде није било ни једног интелектуалца, ни једног официра, ниједног

свештеника осим Властимира. Тројица учитеља, мирнодопски комунисти,
добавили су од сарајевских другова немачке легитимације и седели мирно
код куће. Сељаци се поврсташе сами, изабраше старешине и командире и
почеше борбу. У насељима око путева, по питомијим крајевима, по
градићима где није било светих планина да пруже заштиту, пропишташе
Срби. Све чешће су стизали црни гласи о покољима, насиљима и паљевини.
Властимир као командант одреда чинио је чуда. Иза сваке пећине чекала је
заседа непријатеља. Испресецаше све путеве, покидаше шине на пругама,
попалише жандарске касарне прикупљајући оружје и муницију. Усташке и

 
немачке посаде изгубише сваку везу, дезорганизоваше се, тероризирани и
нападани и дању и ноћу. Почеше да беже према Сарајеву праћени хиљадама
муслимана који су учествовали у покољима и ваљали се друмовима са стоком
и опремом. Четири месеца након слома Југославије ниче у Источној Босни
нова српска држава, створена једино од голоруког сељачког народа. Почеше
се враћати бегунци из Србије, стизале су прве групице србијанских
добровољаца. Од Вишеграда у крвавим борбама надирао је јуначки мајор
Тодоровић. Војвода Дангић је у Власеници успоставио привремену босанску
владу, организоване су поште и железнице.

Пред рат, с обзиром да су партиске владе на штету Срба помагале

муслимане и шаком и капом, народ је говорио: српска шина, Спахина
машина. Сад је народ на вагонима који су саобраћали на линији Фоча —
Горажде исписао натписе: Сад је наша шина и машина, гонићемо Анту до
Берлина.

Народ је био сретан и задовољан, једино га је бринуло бушкарање

комуниста. Носили су петокраке звезде на капама, певали црвеној армији и
где год су могли отимали злотворе од праведне казне.

Кад су на Романији основали своје одреде народ, вичан мрети у борби са

душманом а невешт политици, без интелигенције и првака, ћутао је и веровао
да они раде по наређењу некаквог главног одбора из Београда. Командант им
је био Јеврејин Вајнерт из Сарајева, кога, да би затурили траг, прозваше
чичом, а гарда су му били црногорски пролетери покупљени са коца и
конопца.

Кад у по зиме стигоше гласови о великој усташко-немачкој офанзиви на

Источну Босну нестаде пролетера и партизана без трага, остављајући цео
терет борбе сељачкој раји. Бегунци су доносили крваве вести. Непријатељ
ставља под нож старо и младо, пали и последњу колибу, пљачка и уништава.
У Мокром су у цркви силовали женско робље у масама, на Палима су од
цркве нанравили коњушницу.

Пред повлачење поп Властимир скупи борце у цркву. Збегови су били већ
одмакли ка истоку. «Браћо—поче зборити сељацима—опоганиће нам

 
крвници дом Божји. Боље да га запалимо него да нам га блате душмани.
Ватра је чиста а Бог ће опростити!»

Људи су се погледали мрачни. У првим редовима стајао је водник Перко

и гледао у иконостас. Баш на часним дверима изнад лика Св. Апостола Павла
стајао је златним словима исписан натпис: Приложи Перко Митровић за
покој душе свом оцу Стевану. Засузи му око кад рече свештенику: Да
палимо, оче Властимире! Навукоше нагореле греде са дома запаљеног од
усташа, момци развалише сена у порти и почеше га уносити журно у великим
нарамцима. Кад први пламенови сукнуше кроз прозоре поп и сви сељаци
поскидаше капе и поче чудна молитва Христових бораца што сами пале храм
Бога живога, да га не оскрнаве злотвори. Густ дим пун мириса растопљеног
воска и тамјана обавијао их је. Свештеник се прекрсти, устаче шубару и за
тренутак се претвори у борца командујући отсечним гласом: Покрет! Три
дана касније кад партизански калаузи проведоше више Кнежине усташе за
леђа четницима у крвавом пробоју поп Властимир рањен паде у руке
усташама.

Усташки таборник Јуре Вранић био је човек особито истанчане

загребачке и кршћанске културе. Пре рата као претставник једне хрватске
индустрије у Београду био је члан тамошњег хрватског клуба. Добродушни
београђани вукли су га из куће у кућу, са вечере на вечеру, уживајући као у
лепим шалама у његовим претњама српским барбарима са скорим
обрачуном. Усташку каријеру је почео тим што је у Загребу заклао свог
најбољег пријатеља Србина, да би се дочепао његове радње. Као префињена
душа брзо је изгубио сваки смисао за простачке начине убијања, којима се
служила већина његових другова.

Стрељање, вешање, разбијање главе маљом, ударац секиром за врат,

набијање на колац били су без икакве фантазије. Идеја да се праве рукавице
од коже Срба живих одераних била је и лепа и оригинална, али на жалост
њом се већ био послужио стожерник из Сиска одеравши живог младог
Теслића. Но Јуре је својом генијалношћу ипак успео да о њему са дивљењем
причају по загребачким салонима нежне хрватске пуцице. Наредио је
свеучилишном студентском здругу да му покупе из историје и литературе све
интересантне начине убијања од античких времена до данас. Кад су му

 
предали списак од неколико стотина случајева он их лепо нумериса и понесе
са собом на бојни поход. Био је врло пажљив према заробљеницима и као
културан човек препуштао им је да сами изаберу начин своје смрти. Кад би
жртва из папирне кесице извукла број, Јуре би погледао свој списак и
прочитао: Број 53, Плутархов приказ како је Александар Велики кажњавао
издајнике. И усташе би помоћу дебелих ужета и у првој шуми савијали два
млада стабла, вежући жртву рукама за једну младицу а ногама за другу. На
дати знак би пуштали стабла која би на двоје прекидала тело, док би из
висине крв прскала по хрватским витезовима.

Кад му доведоше Властимира бледа од изгубљене крви из рањеног

рамена, он му одмах пружи кесицу да «вуче нумеру». Свештеник га презриво
погледа и не помаче се. Кад му не одговори ни на други позив Јуре скочи,
али се нешто предомисли па рече једном од стражара: Вади ти за њега!
Стражар му додаде број а Јуре се сав озари: Врло добро! 44! По примеру
цезара Нерона вечерас ћеш ми светлити док вечерам.

Усташи су биваковали у пространој сали једне изгореле стругаре. На

бетонском поду горело је неколико ватри. Дим се провлачио кроз прозоре
зачепљене јеловим грањем.

У једном углу просторије привезан за железни стуб неке старе машине

стајао је поп Властимир. На неколико корака од њега две даске на трупцима
прекривене ћебетом служиле су као сто на ком је стајала плетенка са ракијом
и комади хладног меса и хлеба. За столом је седео Јуре са још два официра,
пили су ракију и разговарали не обазирући се на заробљеника.

Властимир је размишљао. У судбинским нередовним временима

расплињавају се осећања и претставе појединаца уступајући место
колективним расположењима у односу на вредност живота. Храброст постаје
колективна као што и страх и паника наступају масовно. Видели смо како
хладнокрвно умиру људи који су пре рата страховали од сваког шушња, као
што су често пута насилници и делије из мирних дана у борби први окретали
леђа. Живот као циљ изгубио је био сваку вредност у рату и револуцији,
посматран је само као сретство да се постигне општи циљ. Људи нису били
више Јово или Перо, син богатог Митра или оскудног Марка, отац и

 
хранитељ породице или мајчино мезимче. Одједном они су били сви само
делови вечног и непролазног Српства, повезивали преко себе прошлост са
будућношћу и деловали само као делови тог чудног и мистичног комплекса.
Ко је видео смрт само на болесничкој постељи, док самртника окружује
породица, док се болесник сматра центром свемира, тај никад неће разумети
равнодушно херојство стотина хиљада незнаних мученика из наших славних
дана.

Властимир је чекао смрт равнодушно. Помисли кратко на жену и дете

које је пребацио Црногорцима у Чајниче, па одмах се забрину како је прошао
одред у пробоју, ко је погинуо и где са сада налазе.

Усташе су правили распоред за сутрашњу акцију издајући гласно

наређења а он је мислио колико би вредело нашима да знају ово што он сад
слуша. Кад би им могао бар нашкодити! Имао је увек под појасом бомбу
крагујевачку, коју му ни сад нити су нашли нити су тражили. Али он је био
не само везан жицом од часа заробљавања него му је десна рука услед ране
била посве умртвљена.

Приђоше му двојица усташа. Носили су две крбуље пуне смоле и старе

крпе и ћебета.

Умоташе га пажљиво све до појаса разредивши смолу и крпе натопљене

петролејом по целом телу. Остадоше слободне само груди и глава, да не би
жртва сувише брзо издахнула.

Кад таборник нареди да почне вечера један војник припали Властимира.

Жива бакља блесну црвеним пламеном. Искре дохватише густу црну браду
свештеника, која сагоре пуцкетајући. Стиснутих зуба и затворених очију
човек је горео. Усташи су му добацивали шале а Јуре је елегантно дизао чашу
са ракијом и наздрављао му.

Муке постадоше Властимиру неиздрживе. За часак помисли да га Бог

кажњава што је запалио цркву али се трже и запрепашћени усташи чуше како
из пламена снажан глас запева: Тебе Бога хвалим!

У том моменту ужасан тресак загрме двораном. Ватре се погасише а

угарци су падали из ваздуха светлуцајући у мраку. Само је горела још смола

 
на једној нози оца Властимира осветљавајући леш са осмехом на лицу,
унакаженом од ватре. Таборник је лежао мртав пробијене лобање, док су му
се другови грчили у ранама.

Загрејана огњем бомба попа Властимира извршила је своју дужност.

БОЛНИЦА

У рано пролеће 1942 босански Срби вратише се оџацима Старине Новака.

Невидљива насеља у величанственом шумском пределу Романије, Јахорине и
Равне Планине. Људи су плашили међеде из зимовника да би сместили
породиље и новорођенчад, деци и старцима правили су лежаје од маховине
међу кладама, населише и пећину Старине Новака где су младићи побожно
додиривали остатке столетних чађавих греда, под којима је некад боловао
дијете Грујица. Ударише торове стоци на домак потока у најдубљим
урвинама одакле су одјекивали у планини необична ударци пракљача
чобаница, које су на камењу прале рубенину. У долинама где су некад била
села и засеоци витлале су се колоне Немаца и усташа, густи димови дизали
су се из запаљених кућа а деца на врховима јелика узбуђено довикивала
родитељима: Сада плану кућа Јововића! Горе сена у Грабовици!

Крвници нису залазили у дубине прашума, где их је на сваком кораку

чекала смрт. Код мртвих немачких војника налазиле су се штампане
инструкције за борбу у планинама, у којима су биле и овакве упуте:
Непријатељ је свуда и под земљом и у стогу сена и над вама у круни дрвећа!
Не дозвољавајте ником да вам се приближи, пуцајте у сваког кога видите!
Зато су се колоне задовољавале да пљачкајући пале напуштене куће, да
убијају каквог заосталог старца и да отварају луђачку паљбу на какво прасе
или теле, које је испред њих бежало. О тим су подвизима издавани касније
триумфални ратни извештаји.

Људи су будно стражарили све прилазе теренима, на којима су становали

збегови. У случају опасности бранили су угрожену страну толико, колико је
било потребно да се чељад и стока пребаце у сигурност. Над планинама су
стално кружили авиони, бацајући насумце бомбе. Да би их заварали слали су
децу да на десетине километара од збегова пале шумске ватре хранећи их

 
влажним лишћем и мокрим грањем. Густи стубови дима привлачили су
апарате, који су сручивали своје терете бомби у лудо.

Али несрећа не долази никада сама! Окупаторске офанзиве користили су

комунисти да изнурене, изгладнеле и израњављене четнике нападају и
уништавају у њиховим склоништима. Црвене ударне бригаде као хијене су
следиле покрете окупатора, довршујући његово дело уништавања.
Црногорски и србијански пролетери са неколико домаћих издајника
починише тог пролећа од Металике до под Сарајево низ крвавих зверства и
покоља.

Четници су били забринути за збегове у Јахорини и Равној. Део војске

повукао се је ка Фочи и Челебићу, други део пребацио се Вишеграду и Броду
на Дрини, мало је снага успело да се извуче у залеђе непријатеља. Деца која
су силазила у букове шуме да гуле слатку мезгру са младих стабала причала
су да се све чешће виђају црвене патроле, како се пребацују у долину
Бистрице. Највише је бриге било за четничку болницу, која је лежала у једној
чести северно од извора Бистрице. «Болница» је била подигнута од
преосталих дасака старих шумских бајта и туристичке ловачке колибе. Кров
засут јеловим гранама сакривао је од авиона.

У једној јединој просторији на лежајима трине и сена прекривеним

поњавама лежало је једанаест тешких рањеника.

Особље болнице сачињавао је млади доктор Милутин и три сеоска

момчића од неких четрнаест година. Од немачких кишних кабаница од
целофана направио је доктор мантиле себи и болничарима. Спавали су у
једном углу просторије на истим лежајима као и рањеници. На два широка
борова трупца стајали су инструменти и неколико готово празних бочица са
лековима. «Операциони сто» била су врата старе туристичке колибе. Без
лекова, без сретстава за дезинфекдију, без завоја, млади је доктор био очајан.
И сапуна је било у најмањој количини. Завоје је правио од старих рубенина,
које су болничари сатима откувавали у води и пепелу. Сељаци су му
доносили ракију у којој је дуго искуваван љути дуван, уверавајући га да је то
сигурнија дезинфекдија од јода.

 
 У часу објаве рата Милутин је тек дошао са универзитета на стаж у
сарајевску болницу, па четничким каналима прешао на терен. Дошао је без
нарочитог одушевљења веран свом лекарском позиву и одазивајући се војној
обавези. Као грађанско дете мало је познавао народ. Но другујући са својим
рањеницима преобразио се је; заборавио на све патње и осетио колико је
велика душа нашег народа. Никад није чуо јаука у својој болници.

Ти сељачки синови са отсеченим или осакаћеним ногама о свему су више

разговарали него о својој несрећи. Интересовали су се о операцијама на
терену, причали о неузораним њивама и распареним воловима, па
прекидајући се питали доктора: «што ли сад ради наш Краљ?» Нису никако
разумевали зашто их комунисти кољу. Један средовечан борац без ноге до
колена, стално је понављао причу како га је осакатио двоструки кум,
«погазивши со и хлеб» и завршавао тужно вртећи главом: «Ушао је ђаво у
њих, мој господине докторе!» Кад су им породице доносиле преобуку, зрели
борци црвенели су девојачким стидом мењајући рубље и гледајући мрко на
жене које су нарицале.

Почетком априла дојавише команданту посадних снага да су се јаче

партизанске групе пребациле преко пруге код Стамболчића. Очекивала се
борба и доктор је са дечацима пред колибом намотавао завоје и грејао се на
првом пролетњем сунцу. Два рањеника која су могла стајати на ногама
ослоњени уз јелике гледали су на косу сучелице куда је промицала колона
збегова.

Команда је одредила да се збегови концентришу на ослобођеном

територију ка Фочи. Колоне су брзо прелазиле преко мале чистине са
коњићима натовареним преосталом сиротињом. Где је стаза била много
нагета притрчавале су жене и дечаци са доње стране и подметали рамена под
терет, да се кљусад не притури. Торни пси трчали су испод стазе и савијали
залутале овце. У одређеним размацима пролазили су наоружани пратиоци
колоне. Орловским оком планинаца рањеници су их разпознавали на великој
даљини и казивали њихова имена.

Изнад Пала чуо се промукао глас усамљеног гаврана у ваздуху. «Наши ће

добити, иде њиховој страни», говорио је један од рањеника. У први мрак,

 
поче борба. Као да су се тражили противници су пуцали на застоје, по два по
три метка. Одјекну затим цео рафал једног митраљеза, па се опет све ућута.
Рањеници су отворили широм врата и прозорчиће на колиби. Кад учесташе
пуцњи, они су непогрешиво по звуку познавали своје и противничке метке и
тачне позиције стрелаца. Доктор је зачуђено слушао њихове приче, кад пуца
Соша а кад Бреда, па у један мах осети и он разлику у ватри. Два оруђа
пуцала су равномерно и без застоја; један па други, па затим оба учестано.
Рањеницима се озарише лица и викнуше доктору: «То су наши побратими!»
Слушао је детаљну причу о Мићи и Јовану, два нераздвојна побратима
митраљесца, страх и трепет српских душмана. Ватра се је губила у даљину.

У прву зору стигоше рањеници, тројица лакших на ногама а двојица на

носилима. Један рањен метком кроз груди изгубио је много крви и доктор се
није надао да ће га спасити. Други леп момак и сјајан борац, Ненад, имао је
стопалу размрскану бацачком мином. Партизани су били одбијени уз тешке
губитке. Лаки рањеници чим добише завој вратише се јединици. Доктор
положи Ненада на стара врата и поче да му одвија рану. Стопала је била
стављена у торбу зобницу напуњену споришом за заустављање крви и
папрати. Чим погледа самлевене кости и месо доктор виде да мора да сече
погу. Ненад се намршти, поћута па одговори: Ради како знаш! Није било ни
наркозе, ни сретстава за анестезију. Доктор рече Ненаду да ће га држати
болничари и лакши рањеници. «Не треба то, покидаћу месо деци, него ти
мени нађи нешто за што ћу се ја држати», одговори Ненад стежући зубе. Са
обе стране врата побише у набијену земљу два јака коца за која се Ненад
чврсто прихвати рукама. Кад зацврча пила стружући кост хладан зној обли
Ненада, али не пусти гласа. Један од рањеника приносио му је упаљену
цигарету устима. На докторовом лицу изгледало је да пати више него
рањеник, радио је ужурбано не гледајући никако у Ненада. Кад маказама
отсече последње крпе меса на којима се држала стопала, војник изгуби свест.
Преви га ужурбано и Ненад дође себи тек на лежају. Дадоше му воде, он
попи гутљај па се окрете једном од болничара: Ја како ли је било Старцу
Вујадину, Митре!

Неки дан касније баш око подне зајеца планина од тешке ватре. Борба је
беснела на неколико страна и прилазила у полукругу. Након два сата стиже
трчећи пред колибу вод четника са оба побратима митраљесца. Водни

 
саопшти да су их партизани опколили, да је командант послао по доктора да
се са њим пробију ка Коријену, рањеници који могу ићи да иду са њима,
остали морају остати. Кад доктор рече да хоће да остане са болесницима,
одговори водник: Ви сте једини у целој команди и имам наређење да вас
изведем, ма изгубио пола момака. Стари четник без ноге обрати се воднику:
Не остављајте нас живе!

Један од митраљезаца приђе рањеницима покривајући им лице

пешкирима. Доктор је стајао нем и изгубљен. Ненад гледајући га сажално,
рече му: Ето докторе, што се узалуд намучисмо око оне ноге! Пошто
покрише све рањенике, митраљесци заредаше пуцајући у главу. Један од
болничара узе са једног мртваца неупотребљен завој и изиђоше из колибе
вукући са собом доктора, који је плакао без гласа. Зрна су већ фијукала изнад
њих.

 
 САДРЖАЈ

Ломача................................................................................................................3

Крв и млеко........................................................................................................8

Преваспитавање...............................................................................................14

«3а стари закон»..............................................................................................19

Курир................................................................................................................33

Два брата..........................................................................................................22

Његова последња жеља...................................................................................27

«Само ти увек против Срба па се не бој!» ...................................................34

Из дневника једног партизана........................................................................39

Савезници........................................................................................................43

Не признаје капитулацију! ............................................................................53

Најмлађи борац................................................................................................60

Девојачке стене................................................................................................65

Хајдучка дипломатија.....................................................................................70

Четник у торби.................................................................................................74

«Воз је одлетео у ваздух!» ..............................................................................80

Црногорско Косово.........................................................................................83

Лички морепловци..........................................................................................89

Крстова Јованка...............................................................................................92

Збег....................................................................................................................96

Смрт попа Властимира.................................................................................101

Болница..........................................................................................................108