Naziv

originala:
Alice LaPlante
A CIRCLE OF WIVES

Copyright © 2014 by Alice LaPlante

Translation Copyright © 2015 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo

ISBN 978-86-10-01222-4
Dejvidu, s mnogo ljubavi
Avaj! Ljubav žena! Poznato je da je divna ali i strašna stvar...
- Don Žuan, Lord Bajron
 1

Samanta

Ništa sam ako nisam kolebljiva. Oprostite na duploj negaciji. Hoću reći
da je malo toga oko čega se ne dvoumim. Znate kako veverice
očijukaju sa smrću oko auto-puta i kako neke bukvalno izgube glavu i
pohrle u saobraćaj svoje nesrećne sudbine? Kao studentkinja sam
morala da se odreknem vožnje bicikla oko studenjaka zbog tih
prokletih veverica. Zaletale bi se pred gume, i ako bih nastavila mirno
da vrtim pedale, uglavnom bi pobegle na sigurno. Ali kad one polude, i
ja poludim, i rezultat je uvek višestruki sudar, s višestrukim
povredama. Zato sam i na prvoj i na svim ostalim godinama studija
svuda išla pešice. Dakle, kolebljivac sam.
Piter i ja smo u ribarnici na El Kaminu. Toplo nas pozdravljaju
kada uđemo unutra. Volim ovo mesto zato što prodavci - svih
starosnih doba od dvadeset do sedamdeset - izgledaju tako srećno.
Verujem da bismo ih mogli nazvati trgovcima ribom. Zgodan termin. I
nadasve zgodno radno mesto, budući da je većina njih već decenijama
tu. Dopada mi se kako se posvećuju mušterijama koje im opisuju svoje
planove za večeru, kako odvajaju vreme da porazmisle pre nego što
predlože tačan broj škampi za četvoro i preciznu težinu tune za
šestoro. Danas vam neće preporučiti skušu, nešto je suvonjava. A
onda, kada vam izmere sirovu ribu ili školjke, umotaju ih u masni, beli
papir, brižljivo, kao da umotavaju rođendanski poklon. Posle ovoga je
plaćanje tako ležerno jer suština je zapravo ljudska interakcija. Da
sam usamljena, ovde bih potražila utočište.
Radnja je puna mušterija, ali mi smo strpljivi. Prodavci znaju šta
želimo; uostalom, Edi nam namiguje i široko se osmehuje, a izložen je
i lep primerak ribe Hypomesus transpacificus, narodski snetac, kog
Piter već duže vreme traži. Činjenica da u istoj rečenici zajedno
stavljam lep i snetac dokazuje da me je život s Piterom promenio. Kao
i obično, Piter zvecka sitninom u džepu - i kao i obično, Edi mu
odmahuje rukom. Piter je naučnik, antropolog, ili, da budem potpuno
iskrena, Piter je akademik u pokušaju. Njegova doktorska disertacija
obuhvata istraživanje o ishrani urođenika u zalivu San Franciska. Celo
leto je proveo na ostacima arheološkog nalazišta Emerivil, do kolena
u nečemu što se danas smatra toksičnim đubrištem. Odneće tu ribicu
kući, osušiće je i brižljivo sačuvati njen skelet, koji će upotrebiti kao
model za ilustraciju u njegovoj radnoj svesci. Luda sam za njegovim
pedantnim crtežima tih osušenih kostura. Uživam da listam beleške
Piterove disertacije, a za rođendan sam mu tražila da mi iskopira i
ukoriči dve svoje radne sveske. Mislio je da se šalim. Ali nisam.
Detaljni opisi tih krhkih struktura zaista me oduševljavaju. Bog je u
tim koščicama.
Dakle, tu smo: zajedno skoro deset godina, nakon što smo se
upoznali na prvoj godini fakulteta i ja mu pomogla da shvati razliku
između prisvojnih zamenica i prisvojnih prideva. Odmah smo postali
nerazdvojni, iako sam nerado sebe smatrala posvećenom. To nije reč
koju bih upotrebila da opišem sebe. Sada, deceniju kasnije, Piter još
uvek studira, a ja još uvek oklevam. Oklevala sam kada sam izabrala
istoriju kao izborni predmet, prebacivši se ubrzo na pravo, i potom na
master program iz pedagogije, a za manje od jednog polugodišta
počela sam da predajem u osmom razredu društvenog smera u
obližnjem Portola Valiju, koji je časopis Tajm nedavno proglasio
drugim najbogatijim gradom u Americi.
Evo još nečeg što bi trebalo da znate o meni. Osim što sam
neodlučna, ja i lako odustajem. Ne stidim se toga. Smatram da je često
potrebno više hrabrosti da sebe sprečite da ne učinite nešto što
prezirete, nego da slepo nastavite tim putem. Poštedećete sebe, a i
druge, velikog bola ako priznate neuspeh i nastavite dalje. Ali izaći
pred one klince - koji su pravi rasadnik opakih kapitalista i
kompjuterskih magnata - usred dana, usred semestra, jednostavno je
bilo pogrešno. Posve pogrešno. Jer ja nisam mogla da to ne učinim. Još
jedna dupla negacija. Ali ozbiljno. Da sam provela još samo minut u toj
prelepo postavljenoj učionici s pogledom na najelitniji deo San
Franciska, prerezala bih vene. Piter me je, krajnje razumno, upitao da
li bih se osećala korisnije... ako bih predavala deci iz centra. Ali poenta
nije bila u osećaju korisnosti. Nisam sigurna u čemu je bila poenta,
osim da sam dobila neku vrstu gušenja, što je označilo prekretnicu u
nesrećnoj karijeri pravnice Sem Adams (glavom i bradom). Bez
neslanih šala, moliću, sve sam ih čula.
Uteturala sam se u svoju trenutnu situaciju, kao što se i u sve
uteturam. Pre oko šest godina, Piter i ja smo živeli u sumornom
dvosobnom stanu na Kertneru. Ja sam upravo bila napustila karijeru
predavača. Piter je završavao svoj master. Palo Alto uglavnom nije
nebezbedan, ali Kertner nije spadao u tu glavninu. Prema istraživanju
internet baze podataka o seksualnom nasilju u Kaliforniji, sve crvene
tačkice koncentrisane su oko Kertnera - kao jedinog dela grada iz kog
seksualni napadač ne bi bio uhvaćen u roku od pet minuta po ulasku u
njega. Ovako bih opisala Kertner: tamo žive tolerantni ljudi. Dakle,
vratila sam se vožnji biciklom posle šestogodišnje pauze - zapravo
sam bila prinuđena da njime obilazim kvart jer nisam imala novca da
popravim kola - i bila sam besna kao ris kada mi je neko pokidao
lanac, koji sam i kupila zbog lopova, i zbrisao s mojim dvotočkašem.
Volela sam taj bajs, smatrajući ga vozilom oslobođenja. Protivotrovom
za moja ograničenja kao predavača privilegovanima.
Napad besa zbog krađe naterao me je na vožnju gradskim
autobusom do najbliže policijske stanice. Tamo mi je mrzovoljni
službenik dao formular i počela sam da ga popunjavam, uprkos
činjenici da bicikla verovatno ne vredi ni 200 dolara, pa stoga ni
prijava krađe ne vredi ničijeg vremena. Tada sam ugledala
obaveštenje istaknuto na tabli. Policijsko odeljenje tražilo je radnike.
Uslov je bio samo diploma bilo kog fakulteta i potvrda da nisam
osuđivana.
Ispostavilo se da im uglavnom trebaju radnici za patroliranje
Stanfordskim studentskim gradom i nadziranje studenta, da se ne
izlažu nikakvim opasnostima. Dobra sam u intervjuima, tako da je taj
deo prošao lako. Takođe sam briljirala na testu sposobnosti. Navodno
sam celog svog života žudela za isterivanjem pravde - ali ne u sudnici,
već na ulici. Ispostavilo se da je tako. Jednostavno previše poštujem
pravila.
Znam, kao i svi, s kakvim se sve lošim pojavama susreću dobra
deca, i veoma sam tolerantna prema studentskoj populaciji. Zbog toga
sam bila prilično popularna policajka u studentskom gradu, stekavši
reputaciju osobe od poverenja s obe strane. Začudo, policijski posao
mi je godio. Svidelo mi se drugarstvo među kolegama. Nisam se plašila
pijanih brucoša, pa čak ni kada su bili krupniji od mene. Nisu mi
smetale njihove verbalne uvrede, baš kao ni njihove suze. Više
problema sam imala sa suicidnim klincima i vandalima - generalno
smo imali jedan do dva seksualna napada po kvartalu. Ali otkrila sam
da imam hladnu glavu i dovoljno autoriteta da rešim čak i najteže
slučajeve. I tako je prva godina prošla relativno brzo i
zadovoljavajuće. Posle toga, četiri godine su proletele. A onda, kada
mi se činilo da padam u kolotečinu, upraznilo se jedno detektivsko
mesto. Ponuđena mi je veća plata, što je zvučalo dovoljno
primamljivo. Ujedno je to bila prilika da neudobnu uniformu zamenim
udobnijom odećom i da konačno počnem da upotrebljavam mozak.
Stagnirala sam i usmrdela se, opasno se približivši apatiji. Opet
razgovori. Opet testovi sposobnosti. Sati monotone obuke. I,
unapređena sam. Sada sam detektivka Samanta Adams. Ali svi me
zovu Sem.
Sunčan majski dan, otprilike je jedan sat po podne. Upravo smo se
iz ribljeg restorana vratili kući - najmanjoj kući za iznajmljivanje u
Palo Altu - i izuvam cipele. Piter se sprema da skuva svoj famozni
vegetarijanski čili, a ja dobijam poziv.
Opet navlačim cipele.
„Šta je?“ Piter izlazi iz kuhinje. Izgleda tužno. Naši rasporedi se ne
poklapaju uvek, ali subote su nam svetinja.
„Neko je odapeo u Vestinu“, kažem. Još uvek sam u blagom šoku.
Piter stenje. „Zar ne može da sačeka?“
„Ne. Ovo je ozbiljno. Moram da se nađem s Džejkom i okružnim
timom zbog uviđaja.“ Džejk je forenzičar Okruga Santa Klara. „Moli
kaže da izgleda sumnjivo.“
„Pa?“, uzvraća Piter.
„Pa kažem da bi ovo moglo biti pravo ubistvo! U Palo Altu!“
Nisam mogla da odaberem mirnije mesto da se igram lopova i
policajaca. Palo Alto je renomirani univerzitetski grad 50 kilometara
južno od San Franciska. Piter voli za doručkom da me zadirkuje
glasnim čitanjem crne hronike Dejli njuza. Istočni Palo Alto i Redvud
Siti imaju svoj udeo u zapleni narkotika, pa čak i pucačini, ali najčešće
pišemo kazne za nepropisno lajanje pasa - u Palo Altu vlasnici pasa
bivaju kažnjeni ako ljubimac laje duže od deset minuta - i sakupljamo
pijane beskućnike, kojima obezbedimo obrok i mesto za trežnjenje pa
ih opet vratimo na ulicu.
Zaustavljam svoju novu tojotu - nedavno kupljenu od povišice
posle unapređenja - na kružnom prilazu kod El Kamina i parkiram u
zoni ZABRANJENO PARKIRANJE. Kada mi portir pokaže da požurim,
pokazujem mu značku, a on, najednom ljubazan, pridržava mi vrata.
Još se nisam navikla na ovo uvažavanje predstavnika zakona. Iako
ponekad, naravno, izazovem suprotnu reakciju: drskost ili prezir,
naročito zbog moje sitne građe i činjenice da izgledam vrlo mladoliko
za dvadesetosmogodišnjakinju. Kada nosim uniformu, ljudi lako
prihvataju da sam policajka. Međutim, u civilnoj odeći, čak i kada im
pokažem značku, neki otvoreno sumnjaju u moj autoritet. Doživela
sam i da me i muškarci i žene potapšu po glavi usred ispitivanja ili dok
izdajem nalog. Jezivo.
Hotel Vestin je otvoren pre manje od godinu dana, i mada se nalazi
nadomak studentskog grada, dosad nisam imala razloga da ga
posetim. Retko kada se nađe dovoljno razloga za poziv policiji. Ali u
pitanju je hotel, u rangu onih iz Silicijumske doline. Predvorje je puno
ljudi sa plastičnim šoljama iz Starbaksa i trakama na kojima
jarkocrvenim štampanim slovima piše EQUIS. Plakati reklamiraju
VISOKOTEHNOLOŠKE INVESTICIJE: NOVA PARADIGMA ZA RIZIČNO
OPOREZIVANJE. Još jedan način da se bogati još više obogate.
Pogledom tražim stepenice, ali ih nema na vidiku, zbog čega činim
nešto što mrzim, a to je vožnja liftom na drugi sprat. Čim izađem iz
lifta, table ukazuju da se soba 224 nalazi desno od mene. Debeli tepih.
Elegantni stočići optočeni zlatnim listićima, s neverovatno svežim i
rascvetalim buketima - toliko su lepi da krišom otkidam jedan
jarkocrveni cvet i prinosim ga nosu. Pravi. Miriše slatko, skoro
opojno. Kada skrenem za ugao, nailazim na grupu okupljenu ispred
sobe broj 224. Bacam cvet i šutiram ga u stranu, nadajući se da to niko
nije video. Dva policajca me uvode u sobu. Poznajem Džejka,
proćelavog muškarca u četrdesetim, koji čuči na podu kraj tela
krupnog čoveka u farmerkama, plavoj majici i relativno novim
patikama. Žrtva je okrenuta na bok. Iz duboke rane na čelu mu curi
krv i natapa majicu. Iza Džejka, žena s velikim fotoaparatom u rukama
i značkom oko vrata fotografiše prostor oko leša. Dva muškarca,
takođe sa značkama, brižljivo pune plastične kesice za dokaze.
Pretpostavljam da su, poput Džejka, iz Okruga Santa Klara. Tamo
imaju i forenzičku laboratoriju, a mi nemamo čak ni fotografa. Mesto
zločina najčešće fotografišemo telefonom.
Jedna od policajki koje obezbeđuju sobu je Moli, tek zaposlena -
ona me je i pozvala. S njom je njen daleko iskusniji partner Henri. Moli
deluje kao da joj je muka, ali hrabro nadzire nekoga ko liči na
hotelskog upravnika - nosi odelo i pločicu s imenom - i dve žene,
takođe s identifikacionim pločicama. Svi stoje stisnuti, poput sardina u
konzervi, pokušavajući da bolje osmotre Džejka i leš.
Latinoamerikanka u uniformi spremačice stoji po strani. Probijam se
između njih.
„Izgleda da je prilikom pada udario glavom u ivicu komode“, kaže
Džejk, dobacujući mi par gumenih rukavica. Pre ovoga smo samo
jednom radili zajedno. Prošlog meseca. Beskućnika je udario
automobil na Univerzitetskoj aveniji i to je bio jedini smrtni slučaj s
kojim sam se srela od unapređenja u detektivku. I to otvoren i
zatvoren slučaj.
„Šta je izazvalo pad?“, pitam.
„To je dobro pitanje“, uzvraća Džejk. „Mislim da je srčani udar.
Ovaj mi ne liči na tipa koji često ide u teretanu. Mada je mogao da
umre i od udarca u komodu. Izgubio je puno krvi, a povrede glave su
obično vrlo krvave.“
„Neki dokumenti?“
Henri mi dodaje novčanik. Iako je sačinjen od skupocene kože,
primećujem masnjikav sjaj koji obično imaju tašnice od veštačke
kože. Počinjem da vadim viza kartice. „Džon Tejlor“, čitam s jedne,
zatim nalazim vozačku dozvolu sa istim imenom. Na fotografiji, koja
obično poružnjuje, ovaj Džon Tejlor deluje umorno i starije od 61
godine. Crven u licu i zadrigao. Fino ošišan za svoje godine. Nalazim
identifikacionu karticu Univerzitetske bolnice.
„Doktor“, kažem. „Džon Tejlor iz Kliničko-bolničkog centra
Stanford. Debeli doktor. Evo vidi.“
„Na osnovu čega zaključuješ da je doktor? Mnogo ljudi radi u toj
bolnici, možda je bolničar, tehničar ili običan...“
„Da, ali ko od njih može da priušti sobu u Vestinu? Uostalom, na
kartici lepo piše: dr Džon Tejlor.“
Džejk se mršti.
„Šta je?“, pitam. Trudim se da ne gledam direktno u leš. Nisam
preterano gadljiva na krv, ali ne volim predugo da boravim u
prisustvu mrtvaca.
„Vidim i druge znake povrede. Osim ako ovaj tip nije nedavno bio
u kafanskoj tuči, ima štošta da objasni. Vidiš?“
Džejk mi pokazuje ružnu masnicu na mišici desne ruke.
„Ovo izgleda kao da ga je neko stegao kleštima.“
„I ovde.“ U dnu vrata je još jedna natečena modrica. „Vidiš li otiske
prstiju?“
U tom času upravnik hotela pokušava da uđe u sobu, ali Moli ga
odguruje nazad.
„Pozorniče!“, obraća mi se.
„Detektivka.“
„Detektivko, trebalo bi da znate da se taj čovek prijavio pod
drugim imenom. Kao Džonatan Tinli.“
Jedna od žena s njim dodaje: „Ja sam radila na recepciji. Platio je
gotovinom pa mu nisam tražila ličnu kartu.“
„Niste uradili ništa loše“, kažem joj, a potom dodajem, setivši se
detalja s obuke, „a nije ni on. Nema ničeg lošeg u anonimnom
odsedanju u hotelu. Privatnost nije zločin.“ Kada Piter i ja idemo na
naše jeftine godišnje odmore, on se zabavlja izmišljanjem smešnih
imena prilikom prijavljivanja u motelima. Gospodin i gospođa
Maliprstić. Trnoružica i princ Prorektor. Zaista, Piter je ponekad tako
detinjast.
„Zavisi od toga zašto je želeo privatnost“, kaže Džejk, i dalje
klečeći na podu iznad leša. „I zašto je platio gotovinom na ovakvom
mestu?“
„Koliko su sobe ovde?“, pitam upravnika.
„Cene zavise od prohteva, ali prenoćište je od 400 dolara pa
naviše“, odgovara. „Retko imamo goste koji plaćaju gotovinom, zato
mi je Ema na kraju smene skrenula pažnju na ovog gosta. Navodno,
izvadio je četiri novčanice od 100 dolara.“
„Na koliko dugo je odseo?“
„Samo noćas.“
„Ko ga je našao?“
„Rosa“, odgovara upravnik i pokazuje na ženu u uniformi. „Jedna
od čistačica. Vreme za napuštanje sobe je 11 sati. Pokucala je na vrata
u podne, i kada niko nije odgovorio, ušla je.“
 Džejk cokće jezikom. Okrećem se ka njemu.
„Ovde ima još nešto. Na gornjem delu leđa.“ Razvlači okovratnik
majice kako bi obnažio kožu ramena.
Naginjem se i škiljim tamo gde pokazuje. Ne vidim ništa. Isuse,
koliko je dlakav ovaj čovek! Generalno, volim maljave muškarce, ali
ovo je skoro groteskno. Koža na vratu mu je prošarana crvenim i
belim pečatima.
„Sitan ali vidljiv“, objašnjava Džejk. „Blagi ubod, kao od igle. Vidiš
li? Rupica i blagi otok oko nje?“
Opet škiljim i sležem ramenima. „Ako ti tako kažeš.“
„Kažem. I moraću da pregledam telo u laboratoriji. Ovom je
definitivno potrebna obdukcija.“
„Šta to znači?“, pita upravnik iz hodnika. Na licu ima izraz čoveka
koji pokušava da deluje zabrinuto, a zapravo samo želi da iskopa što
više prljavih detalja. Oboje ga ignorišemo.
„Imamo li ovde nasilnu smrt, Džejk?“, pitam. Upravnik ne može da
sakrije uzbuđenje i ispušta ohhhh. Vest će se proširiti hotelom čim
napustimo mesto zločina.
„Nisam još siguran.“ Džejk se češe po proćelavoj glavi prstom u
rukavici. „Ali neću odmah da odbacujem tu mogućnost.“ Potom vadi
svoj mobilni telefon i bocka po tastaturi.
Ne znam šta bih rekla. Prilazim Moli, svojoj koleginici početnici.
„Mislim da bi prvo trebalo obavestiti najbliže rođake.“ Džejk mi klima
glavom dok čeka da se uspostavi veza sa pozvanim brojem. „Ko god to
bio - pretpostavljam supruga“, pokazujem na burmu na levoj ruci
mrtvaca. „Ona ujedno mora da potvrdi i identitet leša.“
Moli nije oduševljena.
„Da, bojim se ćeš to morati ti, koleginice. Idi na njegovu adresu u
Palo Altu. Nadam se da je neko kod kuće.“
Moli odlazi s Henrijem i zatvaram vrata sobe pre nego što se
okrenem prema Džejku, koji još drži telefon priljubljen uz uho.
Fotograf neumorno škljoca po sobi, slikajući čak i delove koji mi ne
izgledaju relevantno, poput profesionalno nameštenog kreveta.
„Nemam pojma“, kaže Džejk, pokrivši mikrofon. „Imam neki čudan
osećaj u vezi s ovim.“
I ja.
Žudno razmišljam o Piteru, koji me čeka kod kuće s tek skuvanim
vegetarijanskim čilijem, vadim beležnicu i olovku iz svog ranca i
kažem: „Dobro. Da prionemo na posao.“
 2

Crna hronika San Franciska

UGLEDNI STANFORDSKI LEKAR NAĐEN MRTAV U HOTELU

VESTIN U PALO ALTU

12. maj 2013.

PALO ALTO, KALIFORNIJA - Dr Džon Tejlor, ugledni plastični hirurg i

predsednik Tejlorovog instituta za plastičnu i rekonstruktivnu
hirurgiju, nađen mrtav u subotu 11. maja 2013. u hotelu Vestin u ulici
El Kamino u Palo Altu.
Kolege su duboko šokirane smrću dr Tejlora, koji je pomagao deci
s urođenim facijalnim deformitetima ili defektima od povreda. „Džon
Tejlor će svima nedostajati, i privatno i zbog napretka koji je postigao
u oblasti rekonstruktivne hirurgije“, izjavio je dr Mark Epstajn, njegov
partner na Tejlorovom institutu.
Dr Tejlor je za sobom ostavio suprugu Deboru Tejlor (54), s kojom
je bio 34 godine u braku, i troje dece: Čarlsa (32), Evana (30) i Sintiju
(27).
Prema izvorima, preliminarni izveštaji potvrđuju da je Tejlor umro
od posledica srčanog udara.
 3

Em Džej

Uvek sam mrzela monotona opela. Prazne reči, izgovorene sa

usiljenim strahopoštovanjem. Pokušajte da dokučite njihov značaj i
nećete uspeti. Te ljigave reči izgovaraju ljigavi ljudi. Ne gajim
simpatije prema sveštenicima budući da je naš zlostavljao više
oltarskih dečaka pod njegovom zaštitom, uključujući i mog mlađeg
brata Tomasa, sada tužnog i problematičnog čoveka. Godišnji izlet
oltarskih dečaka tokom 80-ih godina pretvarao se u orgije, koje su
trajno oštetile generaciju mladića u Gatlinburgu u državi Tenesi.
Veličanstveni beg u Velike zadimljene planine - malo sutra. Taj pas više
neće loviti, kako sam volela da kažem. Ako pričamo o duhovnoj
pustinji, onda je to bio Gatlinburg.
Sada stojim u crkvi, tražeći mesto da sednem. Za Džona. Ovo je
Džonovo opelo. Godinama nisam kročila u crkvu, a kamoli u
katoličku. Svi stražnji redovi su zauzeti. Pamtim taj fenomen: katolici
uvek žele da se distanciraju od svojih sumnjivih verskih poglavara.
Prinuđena sam da uđem dublje u crkvu, kako bih našla slobodno
mesto.
Sa mnom se nešto čudno događa. Otkad sam pre dva dana u
novinama pročitala vest o Džonovoj smrti, lelujam po kući u nekoj
vrsti transa, s povremenim napadima plača, isprekidanih apsolutnim
besom i beskrajnom panikom. Uspela sam da popričam s nekim
prijateljima, slušajući njihovu nevericu i gnušanje, ali ništa od toga
nije uspelo da odagna utrnulost ispod svih emotivnih izliva. Rekla sam
dvojici svojih sinova, koji uprkos punoletstvu ne mogu da se uzdrže od
uvredljive fraze „rekao sam ti“. A moj brat Tomas je ćutke primio vest.
Džonova smrt je umnogome osujetila neke Tomasove finansijske
malverzacije. Kakogod, svi me teraju da prevaziđem šok i bol, da
budem praktična. Da preduzmem mere.
Konkretno, prijateljice me nagovaraju da nađem advokata. Sinoć
sam otišla toliko daleko da sam na internetu čitala izveštaje lokalnih
advokata za brakorazvodne parnice. Oni bi morali imati iskustva u
imovinsko-pravnim odnosima. Ne znam kome da se obratim.
Sumnjam da iko može da mi pruži stručan savet u ovoj situaciji.
Šta biste vi uradili kada biste saznali da vam je suprug ne samo
mrtav, već i oženjen?
Prema Merkjuri njuzu, Džon je bio skoro 35 godina u braku sa
Deborom. Njegovom voljenom suprugom. A gde sam tu ja?
Mi smo (bar sam mislila da jesmo) bili u braku srećnih šest godina.
Naša kuća je kupljena na moje ime, a po Džonovom testamentu - koji
se nalazi u bankarskom sefu - ja ću je i naslediti. Ali šta ako postoji i
drugi testament? Kakva su moja prava? Ta Debora ušla je u Džonov
život bar 27 godina pre mene. A Kalifornija je država zajedničkih
imovinskih prava. Moram li o Džonovoj smrti da obavestim banku
kojoj otplaćujem kredit? Hoće li Džonova voljena supruga imati
pravnih osnova da traži našu kuću? Uostalom, Džon je poprilično
učestvovao u njenom plaćanju, a i zajedno smo stekli puno kapitala.
Čak i da ne bude tražila ništa, hoću li sad moći da otplaćujem kredit od
plate knjigovođe? Što bi moj pokojni otac rekao, toliko mi gori pod
nogama da mi se i zubi znoje.
Ako sve ovo zvuči hladno i proračunato odmah nakon smrti
čoveka kog sam šest godina zvala svojim mužem, oprostite mi.
Dok koračam kroz crkvu, neprijatno se približavam prvom redu,
gde bi trebalo da sedi Džonova prava žena. Njegova prava žena. Šta
ću, tako ja posmatram ovu situaciju. Ona je stvarna. Ja sam lažna. Moj
život je prevara.
Moj psihijatar tvrdi da sam sama za to kriva, jer uporno tražim
životne situacije u kojima ću biti autsajder, stvarajući scenarija gde
ostajem na periferiji. Što se tiče mog braka, zaista sam mislila da sam
prevazišla tu nezdravu tendenciju. Konačno sam ušla u priču, konačno
sam našla mesto gde pripadam, stvorivši svoj intimni krug, koji po
prvi put izostavlja druge, umesto da izostavi mene. Kakav vic. Sada
nisam više sigurna ni da li posedujem krevet u kojem spavam.
Konačno nalazim slobodno mesto, relativno blizu ljudi koji su
očigledno Džonovi rođaci i bliski prijatelji. Sedam na klupu i gledam u
visoku i dominantnu ženu, za koju pretpostavljam da je Debora, bar sa
slike u novinama. Tiho pozdravlja goste i prihvata njihovo saučešće s
takvom odmerenošću! Takvom pribranošću! Po svemu sudeći, vrlo
jaka žena. Čak i da nije udovica, dominirala bi crkvom.
Gajila sam nadu da se potkrala neka greška. Možda je Džon
nekada bio oženjen tom ženom, ali se odavno razveo i ona samo
pokušava da se okoristi o njegovu smrt. Ali dok gledam njena
četvrtasta ramena i savršenu sedu kosu - skoro srebrnu, tako sjajnu i
stilizovanu, gde je svaka dlaka na svom mestu - njenu smirenu
hladnoću i odeću koja odiše bogatstvom i privilegijama, padam u očaj.
Ovo nije žena koja bi dozvolila da bude ostavljena, i svakako ne žena
kojoj su potrebni bilo kakvi marifetluci. Debora je čuvarka, i muža i
moći. To se vidi po načinu na koji pozdravlja svakog od sveštenika
(četvoricu čak!) i svaku osobu koja joj priđe, rukuju se s njom ili je
kratko zagrle (niko se ne zadržava niti se upušta u razgovor s njom).
Dakle, ona je takva. Neko ko umnogome podstiče rukovanje, čak i kod
drugih žena.
Debora stoji ispred kovčega, elegantna i samosvesna, kakva ja
nikada neću biti. Spuštam pogled na svoju žutu suknju, najskuplji i
najdrečaviji odevni predmet u mom ormaru - Džon ju je voleo - i
mrštim se. Bodem oči u moru crne odeće, poput kanarinca među
vranama. Osećam se zarobljeno, kao da ću se ugušiti usled manjka
kiseonika. Ona sigurno nikada nije neprikladno obučena. Naprotiv,
njen stil oblačenja postavlja trendove prikladnog oblačenja. Sećam se
besnih automobila na parkingu i padam u još veći očaj. Debora bi
mogla da me zgazi kao bubu.
Ali zar joj zavidim? Ne baš. Više volim nezgrapne zagrljaje svojih
apa-drapa prijatelja nego kratko rukovanje, koje ona dobija čak i od
ljudi koji je dobro poznaju. Iz nekog razloga ne verujem da ju je Džon
voleo više od mene. Imam takav osećaj. Uostalom, oženio me je posle
nje. Zato sam u prednosti, na neki nesvakidašnje zadovoljavajući
način.
Moram da priznam, Debora je sve sjajno organizovala za samo dva
dana. Uočljive čitulje izdate su u Merkjuri njuzu, Kroniklu, Dejli njuzu.
Ogromni cvetni aranžmani ukrašavaju prednji deo i oba krila prepune
crkve. A muzičari - osim orguljaša, tu su još i čelista, flautista i operska
pevačica sa srceparajućim kontraaltom. Sve je udešeno s probranim
ukusom.
Razmišljam kako bih ja bedno organizovala sahranu. Mi - Džon i ja
- nismo čak ni pripadali crkvi. Šta se radi u tom slučaju? Iznajmi se
crkva? Pozvala bih našu grupicu prijatelja (mojih prijatelja, shvatam
sada, jer me Džon nikada nije upoznao ni sa jednim svojim) na
sendviče i čaj u našem vrtu. Našem vrtu! Džon bi to tako voleo! Ovde
bi im zamerio zbog sveg ovog cveća, posečenog u punom cvatu. Voleo
je da uzgaja biljke, život koji je puštao korenje u zemlju. Bio je
urođeni iscelitelj.
Često je ustajao u pet ujutro da zalije vrt u prvi cik zore, onda bi
otišao u bolnicu, gde bi se istuširao i doručkovao pre obilaska
pacijenata. Ali ne, moram da se zaustavim kada uhvatim sebe u
ovakvim mislima. Jer mi je on tako rekao. Jer mi je on tako rekao. I
sada shvatam da ne mogu da verujem nijednoj njegovoj reči. S ovom
mišlju, stropoštavam se na tvrdi naslon klupe dok svi ostali ustaju.
Sveštenici su za oltarom i obred počinje. Nekako se pridižem na
noge. Kako je utešna ova tvrda i hladna podloga ispod mene. Ništa
više nije bezbedno, ništa sigurno.
Dok sabiram misli, hvatam pogled žene za koju sam pretpostavila
da je Debora. Pokušavam da pročitam njen izraz lica. Neprijatan,
zaključujem. Ko si ti? Uljez. Nametljivica. Prevarantkinja. Okrećem
glavu kako bih izbegla njen pogled i hvatam sebe kako zurim u
kovčeg, koji sam dotad izbegavala. Teško je poverovati da je Džonovo
telo unutra, nepomično i kruto. U četvrtak ujutro je uobičajeno ušao u
našu spavaću sobu i poljubio me na rastanku, mirišući na vodu i
zemlju. Ruke su mu bile hladne kada ih je spustio na moja ramena i
blago ih prodrmusao. Nije hteo da me probudi tako rano, ali ja sam
uvek insistirala na tome. Morala sam da osetim njegove usne na
svojima pre nego što ga izgubim na ceo dan, pritisak njegovog ramena
na mojim grudima dok se naginje. Morala sam da znam da je stvaran,
tako sam se blaženo osećala svakog dana tih skoro sedam naših
zajedničkih godina.
Da budem realna? Koga ja to zavaravam? Gušim se pod težinom
tuge i besa.
Pristali smo, u našim testamentima, na kremaciju. Očigledno je sa
Deborom imao drugačiji sporazum. Ili to, ili je ona odlučila da prezre
njegove želje. Džonovo telo biće zakopano u zemlju. Nisam sigurna šta
o tome da mislim. Ideja kremacije činila mi se uverljivo konačnom i
bezbednom. Ako ja ne mogu da ga imam, neće niko. Kakve sulude misli
- ljubomorna sam čak i na zemlju koja će ga obgrliti kada ja ne mogu.
Džon nikada nije znao koliko sam ljubomorna, kako sam ga
pomno posmatrala kada bismo izašli negde, tražeći bilo kakav znak da
odmerava ili procenjuje druge žene. Ali on mi nikada nije dao razloga
za brigu. Smešno, zar ne?
Opelo počinje. Prvo klečimo, zatim stojimo, onda svi opet sedaju -
zaboravila sam sve te rituale. Zbijena sam između mladića u
elegantnom sivom odelu i smežurane starice, koja izgleda kao neko
važan, s obzirom na broj ljudi koji su joj se javili. Možda rođaka? Pada
mi na pamet da bi čak mogla biti Džonova majka. Rekao mi je da su
mu roditelji pokojni, ali shvatam da i tu nisam načisto. Više ne mogu
verovati nijednoj od Džonovih takozvanih činjenica.
Mladić (pa, mlađi je od mene) s moje desne strane nosi odelo za
koje bih rekla da je svileno, s obzirom na mekoću materijala kada ga
slučajno očešem golom rukom. Ima brčiće. Ljudi mu se obraćaju sa
„Mark“ ili „doktore Epstajn“, dok stariju gospođu oslovljavaju sa
„Džordžet“, uprkos njenim godinama. Pretpostavljam da je u kasnim
80-im, možda i starija. Oko nas su fino obučeni gosti, svi smrtno
ozbiljni. Pre opela su ćaskali tiho i srdačno jedni s drugima. Ne i sa
mnom, a preko i oko mene. Autsajderka. Šta drugo?
A tek deca! Sva postrojena u prvi red sleva. Devojka neodoljivo liči
na Džona. Vidno je skrhana, nečujno plače. Jedan od njene braće ima
Deborine oštre crte lica, ali - kada opet ustanemo - ne i njenu visinu.
Petnaestak centimetara je niži od drugog brata i nekoliko centimetara
od sestre. I on na licu ima izgubljeni izraz i srce mi se slama zbog
njega, zakržljalog člana tako visoke i naočite porodice. On mora da
podigne ruku uvis kako bi obgrlio sestrina ramena. Drugi mladić stoji
odvojeno. Visok je, viši od metar i osamdeset, ali ne liči ni na Deboru
ni na Džona. Ne izgleda naročito tužno, samo srdito.
Koje su faze tuge - zar ne moram da prođem kroz poricanje, bes i
očajanje pre prihvatanja? Ako je tako, sigurno sam već ljuta i silina
Džonove smrti me još uvek nije pogodila. Moje emocije, jake kakve
jesu, samo su senke onoga što će postati kada budem u stanju da sve
ovo u celosti apsorbujem.
Ali shvatam da mogu otvoreno da kalkulišem sa svojim
predstojećim krahom (ne mogu da smislim nijednu drugu reč kojom
bih opisala ovo što mi se događa). Skoro klinički posmatram sebe dok
smišljam kako da zgrabim prednost u ovoj bizarnoj situaciji s moćnom
Deborom. Jer imam nepogrešiv utisak da smo nas dve u situaciji.
Tešim se recima da sam jedina koja to uviđa. Debora ne zna ništa o
meni. Razmišljam, možda će mi status autsajderke dobro poslužiti.
U pravom trenutku, dok mi ove slabo utešne misli lete kroz glavu,
to se i događa. Opelo se završava, sveštenik nam zapoveda da idemo u
miru, a orguljaš počinje da svira posmrtni marš. Vidim (kao na
usporenom filmu) kako se Debora odvaja od svoje dece i istupa iz
prvog reda. Dok se sveštenici postrojavaju iza kovčega, ona se iskrada
iz kolone. Ide prema mom redu. Čini mi se da gleda u mene. Dlanovi
mi se znoje. Govorim sebi kako ima nešto važno da podeli sa
Džordžet, ili joj je dr Epstajn iz nekog razloga potreban, zato zurim
ispred sebe, nečujno izgovarajući reči opela, kojih jedva da se sećam
iz detinjstva. Slavite Boga od kog svi blagoslovi teku. Kao da izdaleka
čujem svoje ime. „Zdravo, Em Džej.“ Ledim se. Slave Ga sva bića na
Zemlji. „Tako mi je drago što si uspela da dođeš.“ Debora mi se obraća.
Zastaje, ali i dalje odbijam da je pogledam. Slave Ga anđeli na nebu.
Ljudi oko nas počinju da primećuju, čudeći se mojoj nepristojnosti.
Slavite Oca, Sina i Svetog duha. Čini mi se da ne umišljam akcenat na
mom imenu kada ga opet izgovori. Čujem je kako govori znam ko si,
jasno kao da se izdrala. „Em Džej. Doći ćeš posle u kuću na daću.“ Nije
me pitala. A onda se okreće i prati sveštenike i cvećem natovareni
kovčeg prema izlazu; njena deca je poslušno prate. Ćerka u prolazu
okreće svoje suzama umrljano lice prema meni. Ne mogu da je
pogledam u oči. Bog zna šta ona i ostali misle o meni.
 4

Helen

Ustala sam jutros u četiri da uhvatim prvi let iz Los Anđelesa za San
Francisko. Sada je 9:30 i konačno sam stigla u Studentski grad
Univerziteta Stanford. Bila sam ovde i pre, naravno, ali pod daleko
prijatnijim okolnostima. Ne idete svaki dan na sahranu svog muža,
koju organizuje njegova druga žena. Tačnije, na sahranu čoveka kog
ste šest meseci nazivali svojim mužem. Ko je bio Džon Tejlor? Više
nemam nikakvu predstavu.
U Džonovoj čitulji nije navedeno kad je pomen, to jest „gledanje“,
samo vreme i datum opela: 10 h, utorak, 14. maj 2013. godine,
Memorijalna crkva u Stanfordu. Kao što se i očekuje od uspešnog
profesionalca i uglednog člana zajednice, posećenost je impresivna.
Masa se tiska oko ulaza u crkvu i atmosfera je skoro svečana, ljudi se
rukuju, grle i ćaskaju. Da ne dominira crna odeća, čovek bi pomislio
da je posredi venčanje ili krštenje.
Prošla su tri dana od šoka. Višestrukih šokova, jednog za drugim.
Onaj prvi, zapanjujući poziv moje prijateljice Eni, koja radi na
univerzitetu, pratio je njen imejl s linkom za članak univerzitetskih
novina. I naravno, čim sam ga pročitala, javilo se poricanje. Ne. Ne. Ne
moj Džon. Ne moj dr Džon Tejlor. Ali činjenice - nisam mogla da
ignorišem činjenice. Uvaženi plastični hirurg sa Stanforda.
Uspešan privatni lekar, koji je besplatno radio za decu s urođenim
deformitetima. Dokaz. Šta god da mi je Džon ikada slagao, nije se
ticalo njegovih profesionalnih dostignuća. Džon je mrtav. Prvo sam
morala s tim da se suočim. A zatim s ovom Deborom. Njegovom
prvom ženom. Onom koja mi je prethodila. I decom. Džonovom
decom.
Pomislila sam da pozovem tu suprugu. Iskreno, više puta sam to
pomislila. Pokušala sam da nađem njen broj, imejl-adresu, bilo šta. Ali
nije bila zavedena u imenicima. Jedino što sam uspela guglanjem da
saznam bih su neki klubovi i udruženja kojima je pripadala: Vrtlarski
klub Palo Alto, gde je bila dugogodišnji sekretar. Gospođa Džona
Tejlora priređuje čajanku u Bofortovom parku. Ženski esnaf Okruga
Santa Klara, gde je dvaput izabrana za predsednicu. Brojna
medicinska dobrotvorna društva. Nekoliko zamagljenih fotografija
sedokose žene ukočenih ramena. Opšti stav rigidnosti. Bez dostupnih
podataka. Bez fotografija njih dvoje zajedno. Ili je Džon bio vrlo
snalažljiv, ili je ona bila vrlo uzdržana osoba, mada građanski
opredeljena.
Pozvala sam čak i Memorijalnu crkvu u Stanfordu, gde je trebalo
da se održi opelo. Odbili su da mi daju bilo kakvu informaciju, uputivši
me na upravu groblja. Ali uprava groblja je takođe odbila da mi
otkrije njene podatke. Bog zna šta bih sve Debori rekla telefonom da
sam nabavila broj. Bila sam uzrujana, najblaže rečeno. A to nije stanje
na koje sam navikla.
Tada sam kupila kartu za San Francisko.
Sada se probijam kroz masu u porti i ulazim u crkvu. Unutra, ljudi
su tiši, lica su im ozbiljna. Kovčeg je već tamo, na platformi u
prednjem delu. Malo sam zbunjena. Mislila sam da se on tradicionalno
unosi pred početak opela. Kovčeg nije otvoren, hvala bogu. To ne bih
podnela. Ne. Uprkos veličini crkve, sedišta su popunjena. Pitam se da
li bi trebalo da se osećam ponosno zbog toga što je moj Džon izazvao
toliku odanost. Ne osećam ništa. Ama baš ništa.
Jutros sam se brižljivo obukla, poklonivši tome više vremena i
pažnje nego obično. S obzirom na moj ukus u odevanju, nisam imala
problema da nađem nešto crno, da spakujem u putnu torbu. Detaljno
sam se odmerila u ogledalu svoje sobe. Igrom slučaja, odsela sam u
hotelu gde je Džon umro, bar prema novinama, a koji je, opet igrom
slučaja, najbliži univerzitetskoj crkvi. Frizura mi je uredna, šišam
svoju dosadnu braon kosu u paž i po potrebi je skupim u rep. Pojavilo
se nekoliko sedih, što nije ništa neobično u trideset šestoj. Ne stidim se
svojih godina, sedih vlasi na slepoočnicama, sitnih borića oko očiju.
Još uvek nemam dioptriju. Ne nosim nakit, osim burme, protiv koje
sam se čak i pobunila na dan venčanja. Ali Džon je insistirao. I budući
da nije imao mnogo prohteva, pristala sam. Bila je to sitnica, ali njemu
je značila. Nekada. Osećaj je i dalje čudan, šest meseci kasnije,
hladnoća metala na mom prstu.
 Uvlačim se u red bliže prednjem delu crkve, kako bih bila deo
okupljene pastve, a opet na pristojnoj udaljenosti da neometano
posmatram tok službe. Prvo primećujem cveće. Prelepi aranžmani
načičkani su oko oltara, prelivajući se preko jedne strane kovčega.
Toliko znakova poštovanja. Na stotine. Obilje jarkih boja na tom
tužnom mestu - crvena, plava i žuta na podlozi od tamnog drveta. A
tek miris, prejak. Od slatkaste arome cveća se teško diše. Ljudi prinose
maramicu nosu, gutaju pilule. Drveni kovčeg jedva da se vidi u tom
moru cveća.
Najviše me zanima grupica ispred kovčega i na oltarskim
stepenicama. Očigledno su porodica i najbliži prijatelji preminulog.
Džona, podsećam sebe. Odmah prepoznajem tu ženu, tu Deboru, sa
fotografija. Visoka i sedokosa žena u besprekornom crnom kompletu.
Deluje savršeno pribrano dok pozdravlja goste. Sa svog mesta vidim
da je našminkana, nešto što sam i sama pomislila da učinim, ali sam
ideju odbacila zbog mogućnosti da ću zaplakati. Iako nisam cmizdrave
prirode. Ali čak i najmanja šansa da će mi se maškara razmazati po
licu naterala me je da se pojavim bez trunke šminke.
Džonova deca su manje sabrana nego njihova majka. Stoje podalje
od nje, troje mladih na pragu zrelosti, učtivo se smeškaju kada im ljudi
priđu, dostojanstveno prihvataju rukovanje, zagrljaje i tihe reči utehe.
Devojka i mlađi sin plaču. Stariji momak - čovek - pokušava da deluje
kao da ga ne dotiče ono što se događa, ali mu to ne polazi za rukom.
Patnja mu se vidi na licu. Izgledaju kao dobra deca. A onda se
oglašava zvono i svi sedaju.
Opelo je katoličko. Posetila sam dovoljno sahrana dece koju nisam
mogla da spasem, tako da znam da su četiri sveštenika, koja ulaze
kroz crkvu i staju ispred oltara, velika čast. Katolici ove ceremonije
shvataju ozbiljno. Opelo sa četiri sveštenika, poput četiri
protivpožarna alarma, prati molitvama važnog pokojnika u zagrobni
život. Džon Tejlor kog sam ja poznavala nije mario za veru, ali
gledajući tu Deboru, stičem utisak da njoj ovo i te kako znači. Ona
kleči i ustaje, krsti se, uvek sekundu-dve pre ostalih. Prema njoj se
orijentišem šta je sledeći potez. Ona ne greši. Ako je neka suza i
probila tu glatku masku, meni je promakla. Doduše, vidim kako
krišom povlači odeždu jednog od oltarskih dečaka, kako bi sakrila
njegove pocepane farmerke i patike dok on i sveštenici koračaju kroz
crkvu.
Dvoumim se da li da idem do groba. Nadala sam se kratkom
razgovoru sa Deborom u crkvi, ako uspem da ugrabim pola minuta,
dovoljno da uzmem njen telefonski broj ih imejl-adresu, nešto za
diskretno obraćanje kada sve ovo prođe. S obzirom na veličinu
okupljene mase, sumnjam da ću za to dobiti priliku. Kakogod, idem do
groba. Mogu da unajmim i advokata, koji će zvanično kontaktirati
Deboru, ili da uključim policiju, koja će pokojnika optužiti za
bigamiju. Ništa od toga me ne privlači. Nisam čak ni sigurna šta želim.
Kada bih samo mogla da zaboravim da se ovo ikada dogodilo. Da
obrišem poslednju godinu svog života, precrtam dvanaest meseci
otkad sam upoznala Džona Tejlora. I dalje se osećam kao udata žena.
Ali ne i kao udovica - ne još. Iz iskustva, i razgovora sa psihijatrom,
znam da to dolazi kasnije.
Iako je kolona automobila koja mili iza mrtvačkih kola duga, kada
stignemo na groblje, postaje jasno da se broj posetilaca znatno osuo,
jer nas sad ima samo stotinak, najviše. Vreme je predivno, jedan od
onih letnjih severnokalifornijskih dana s kristalnim nebom kakvo se
retko viđa u Los Anđelesu. Savršena blaga temperatura koja
omogućava boravak napolju bez džempera ili sakoa. Groblje se nalazi
na vrhu brda s pogledom na okean. Sada duž obale vlada izmaglica, ali
inače je svaki detalj vidljiv u svim pravcima. Ispod nas je primorski
gradić, leđima okrenut okeanu. Severnije duž obale je nešto što liči na
vojnu bazu, zajedno sa ogromnim satelitskim tanjirima i kontrolnim
tornjevima. Daleko na jugu, gde se obala savija poput polumeseca,
oveći grad s dominantnim belim neboderima sija na suncu. Džon bi
bio srećan po ovakvom danu, na ovakvom mestu. Iako je mrzeo
ekstremne vremenske uslove, bilo vruće ili hladne, voleo je sunce.
Ujutro bi otvorio vrata balkona mog stana, pre nego što upekne,
odvukao bi jednu moju tapaciranu fotelju na balkon i baškario se na
jutarnjem suncu, pijuckajući kafu. Mrzeo je moj balkonski nameštaj,
smatrajući ga suviše tvrdim, suviše neudobnim. Planirala sam da
kupim nov, da mi Džon ne bi uvek sve ispomerao samo da bi uživao u
jutarnjoj kafi. Nikada to više neće raditi, i pomisao na to pogađa me
direktno u stomak. U stvari, iz grla mi izleće bolni uzdah, skoro
preglasno. Čovek do mene se naginje bliže. „Jeste li dobro?“, pita. „Da“,
uspevam da promrmljam, ali nisam. Nisam.
 Grobari ne spuštaju kovčeg na zemlju, već ga ostavljaju da leži na
nekoj vrsti metalne konstrukcije malo iznad zemlje. Spali smo na
jednog sveštenika i on čita kratku molitvu. Između sporadičnih amina,
ljudi polažu cveće povrh kovčega i to je to. Bez drame. Debora pruža
ruke i tapše kovčeg. Brzim, skoro bezličnim dodirom. Kao da je to
samo komad nameštaja ili komšijski pas. A onda sveštenik objavljuje
kraj obreda i poziva sve da se pridruže Debori u njenoj kući na daći.
Čujem Deborin glas po prvi put. Dubok i snažan. Šake skuplja oko usta
kako bi je svi čuli, ali da joj ne vidite usne kako se pomeraju, pomislili
biste da govori muškarac. „Svi ste dobrodošli!“ uzvikuje ona. Uzimam
papirić sa adresom i uputstvima, krećem prema svom iznajmljenom
automobilu i vozim prema kući Džonove prave žene.
 5

Helen

Kao pedijatar-onkolog, poznajem tugu. Bivala sam svedok njenog

najsirovijeg oblika, jer smrt deteta ne donosi ništa dobro. Nema
olakšavajućih okolnosti. Nema utešnih reči. „Vaše dete više ne pati“,
bilo bi najbliže tome. Ali retko kada pomaže. Prošla sam kroz to sa
ucveljenim roditeljima nebrojeno puta. Možda biste rekli i da sam
oguglala.
Ali nisam. Sedim na vrelom sedištu iznajmljenog automobila
ispred kuće mog muža u olistaloj ulici Palo Alta i najednom spoznajem
intimno značenje te reči. Tuga. Žalost. Gubitak. Dakle, to je to,
zaključujem. Samo trenutak ranije razmišljala sam o svom novom
malom pacijentu, šestogodišnjoj Sesiliji koja pati od produženih
simptoma gripa. Podrobnije sam ispitala njen slučaj. Krvarenje desni.
To je loše. Često krvarenje iz nosa. Još gore. Laboratorijski izveštaj
sam upravo dobila mejlom. Rezultati nisu dobri. U stvari, rezultati su
užasni. Problem s ovim mobilnim spravama je što omogućavaju da
loše vesti stalno pristižu. Da li da obavestim porodicu o laboratorijskim
rezultatima? - pita kolega koji mi je napisao mejl. Deset minuta
kasnije, nakon što ponovim reči porodica i laboratorija i rezultati sve
dok ne postanu beznačajne, shvatam koliko je velika rupa koju mi je
kroz srce prosvirala Džonova smrt, njegovo neverstvo.
Spuštam prozor i pokušavam da isteram nešto vrelog vazduha iz
usijanog automobila. Ne želim još da priđem kući. Stigla sam pre
ostalih i ne bih prerano da pokucam na vrata, pa sam odlučila da
čekam. Iznenađuje me izgled kuće. Velelepno zdanje u kolonijalnom
stilu, s belim stubovima i kružnim prilazom oivičenim žbunićima.
Plemićka kuća s dalekog Juga. Tara. Džon je živeo ovde, u vreme kada
nije bio sa mnom - a ne u nekoj osrednjoj viktorijanskoj kući na
Potrero Hilu u San Francisku, kao što me je naveo da verujem. Zacelo
se upuštao u neku vrstu maštanja kada je pričao o svom domu u San
Francisku. Kako su španski zidovi tamo netaknuti, kako visoki drveni
prozori nisu mogli da se otvore, kako mu je ordinacija bila okružena
posečenim hrastovima. Bio je tako uverljiv u svojim pričama o
prastarim vodovodnim cevima i najezdom termita. Zapanjena sam
uverljivošću njegovih izmišljotina. Takve laži zahtevaju pripremu.
Pričao je o noćima kada je radio do tri sata posle ponoći, zastavši
samo da se divi svetlima grada u dolini. Čak je opisao i svoj omiljeni
tajlandski restoran, kafić u susedstvu, sa bežičnim internetom, gde je
iščitavao beleške, i kako mu je buka Južnog auto-puta smetala u
večerima kada bi vetar duvao s juga. Servirao mi je sliku života punu
nevine užurbanosti. Sedeli bismo na sofi i lenjo ćaskali o nama, još
uvek u fazi otkrivanja, i ti detalji su postepeno isplivavali na površinu.
A svi su bili izmišljotina. Ne. To je preblaga reč. Bili su prevara.
Džonova stvarnost je bila sasvim drugačija. Kuća ispred mene je
iskonska, savršena. Problemi s vodovodnim cevima ili termitima ovde
se ne bi tolerisali. Živica je ošišana s vojničkom preciznošću. Čak i
cveće je u nekom redu, aranžirano u diskretne cvetne žbunove duž
staze od jednakih mermernih ploča, bez nekontrolisanih izdanaka.
Ružičnjak je orezan u obliku kvadrata, lavanda oblikovana u uredna
brdašca. Dakle, ovo je bio Džonov stvarni život.
Začudo, osećaj povređenosti me izdaje, ali to ne ublažava moju
tugu. Još uvek žalim za njim, za Džonom kog sam poznavala. Mogli
smo to da rešimo, kažem mu sada. Nisi morao da odeš i umreš zbog
toga. Na sahrani, između beskrajnih molitava, propovedi i pohvala,
neka šašava bolničarka iz Džonove ordinacije pročitala je svoje
metafore u pokušaju da mu oda počast. Njegovo srce bilo je toplo kao
Teksas. Ali Teksas nije topao, prokleto je vreo, uhvatila sam se kako se
u sebi prepirem s njom. Uostalom, to poređenje je trebalo da se odnosi
na veličinu. Srce veliko kao Teksas - verovatno je to kliše za kojim je
tragala.
Naša ljubav je bila tako velika. Ponosna sam na život bez trzavica
koji smo Džon i ja vodili. Tako različit od moje mladosti. Nisam ni
slutila koliko je naš život zapravo prožet trzavicama. Mislila sam da
naši mirni razgovori označavaju zadovoljstvo, dva srećno iscrpljena
profesionalca koja komuniciraju na način dublji od reči. A onda u
krevet. A onda u krevet. Nedostajaće mi to. Džon je obožavao moje
telo. To su njegove reči, ne moje. Obožavao. Oduvek sam svoju pomalo
koščatu građu smatrala neukusnom. Ali on bi šakama obujmio moj
struk, zadivljen što mu se prsti skoro dodiruju. Podigao bi moje ruke,
diveći se njihovoj vitkosti. Počela sam da mislim o sebi kao o
privlačnoj osobi. Činjenica je da ne marim mnogo za hranu. Smatram
je konzumiranjem neophodnih jedinica hranljivih materija. Važni su
mi povrće, proteini i tečnost. Ravnodušna sam prema oblicima
njihovog unošenja. Ne bih rekla da sam probirljiva - naprotiv. Sve je
bezukusno, ništa se ne ističe kao naročito primamljivo. Blagi oblik
ageuzije. Tačnije, hipogeuzija. Odsustvo čula ukusa. Nedovoljno da me
izloži zdravstvenom riziku, ali sprečava prejedanje. Imam tendenciju
biranja hrane po boji. Jarkozelena, jarkožuta, jarkocrvena.
Jednako sam ravnodušna prema alkoholu. Ipak, Džon i ja smo
svake večeri zajedno sedeli i pijuckali vino. Mislim da me je privukla
zlatna boja šardonea u čaši i hladnoća stakla pod prstima, napunjenog
studenom tečnošću. Ono što manjka mom nepcu definitivno
nadoknađuje moj epiderm. Bilo je dovoljno da mi Džon samo ovlaš
dodirne rame i već bih drhtala od želje.
Primećujem da se automobili parkiraju iza mene, ljudi počinju da
koračaju popločanom stazom prema kući. Debora je na vratima,
poziva ih unutra.
Spuštam pogled na čitulju u Kroniklu koji sam ponela sa sobom.
Leži na suvozačevom sedištu. Džonova fotografija iz mlađih dana, na
kojoj svira klavir. Neobičan izbor za obaveštenje o smrti. Džon je bio
đavolski zgodan - mlad, nestašan. Ne, Džon kog ja poznajem bio je
umoran, ispijen brojnim obavezama. Čovek koji je izgubio dodir s
radošću. A opet, meni je donosio radost. I verovala sam da sam i ja
unela nešto zadovoljstva u njegov život.
Opet me kida bol. Čudno kako je nestalan. Emocije su mi obično
stabilne, s predvidljivim prelaskom iz jednog stanja u drugo. Ali ne i
ova. Pulsira mi u grudima - zašto imam osećaj kao da je bol
koncentrisan baš tu? Čak i malo dete, koje ne zna gde se nalazi srce,
pokazuje na grudi kada emotivno pati. Neki smatraju da to ima veze s
plućima, da psihološki pritisak na njih u trenucima velikog stresa čini
da emocije povezujemo s grudima. Uostalom, ne postoji jasna veza
između srca i uma. Srce je samo motor za pumpanje krvi do ostalih
delova tela. A opet, tu nas boli. I često držimo obe ruke na levoj strani
grudi, u pokušaju da zadržimo bol.
 Da je Džon uistinu bio moj muž, o njegovoj smrti bih obavestila
najbliže prijatelje i kolege, koji su bili upoznati s našim brakom. Javno
bih ga ožalila. Ali ne mogu da se ušunjam nazad u svoj stan, bez muža,
ostavljajući ljude da se pitaju: Šta se kog đavola događa? Možda se po
prvi put u svom zrelom dobu pitam šta će drugi misliti. Ne. Ako ništa
drugo, moram da raspetljam pravne stvari. Slutim da će to zahtevati
odlazak u sud i poništenje našeg braka. Neka bude tako. Ako ne mogu
da se proglasim udovicom, bar ću opet biti neudata. Mada nije kao da
ću se ikada više ponovo udati. S pravom sam verovala da ta teritorija
nije gostoljubiva prema ljudima poput mene.
Sporo izlazim iz kola, poravnavam haljinu i koračam savršeno
uklopljenim sivim pločama do impozantne bele kuće. Ne, ne mogu
Džona da zamislim ovde, ne s njegovim nakrivo zakopčanim
dugmićima i velikim stomakom. Taj ne može da završi obrok a da ne
ufleka majicu. A opet, videla sam njegov hirurški rad, decu kojoj je
operisao lica. Bio je istinski umetnik, perfekcionista. Njegovu
ordinaciju opsedale su žene - a sve češće i muškarci - moleći ga da
iskoristi svoje veštine za kozmetički fejslifting, korekcije nosa i
jagodičnih kostiju, bez potrebe, iz čiste sujete. Uvek je odbijao, iako su
njegovi partneri prihvatali i takve slučajeve. Ili je to možda bila još
jedna dimna zavesa, još jedna fantazija o časnom životu koji je želeo
da živi. Imam utisak da se žena ovakvog stila u Palo Altu ne može
izdržavati bez mlaćenja velike love.
Neopaženo ulazim u kuću, gde vlada prilično velika gužva. Bar 200
ljudi gmiže unaokolo, ćaska, pa čak se i smeje - ozbiljnost crkve i
groblja je iščezla. Debora je organizovala ketering, mladi ljudi u belim
košuljama i crnim pantalonama nose poslužavnike s čašama crnog i
belog vina i kiselom vodom. Iznova sam zatečena njenom prisebnošću
i nedostatkom emotivnosti. Samo jednom je ispala iz takta, i to kada je
jedna od gošća, podgojena sredovečna žena, naletela na drugu i
prosula crno vino na Deborin orijentalni tepih. U trenutku su se svi
ukočili. Razgovori su prestali. Svi gledaju u Deboru. Ona je u sredini
omanje grupe i takođe prestaje da govori, spušta ruku na srce - opet
taj gest - lice joj odiše užasom i zaprepašćenjem, koje sam videla samo
na licima roditelja kada im saopštim loše vesti. Ali ovo je zbog tepiha,
beživotnog predmeta. Njena reakcija mogla bi da bude i projekcija -
uostalom, ta žena je upravo sahranila svog muža, pa je možda ovaj
incident inicirao otpuštanje gušenih osećanja. Ali Debora je istinski
uzrujana zbog tepiha. Kada se grešna žena sagne i počne salvetom da
briše fleku, Debora joj sikće da prestane. Grabi je za ruku i glasno
zapoveda da se donese vlažan ubrus. Jedan od konobara hita u
kuhinju i vraća se sa mokrom krpom. Čak i tada, Debora ne veruje
nikome. Spušta se na kolena, postavlja krpu na fleku, nežno pritiska, a
zatim je daje konobaru da je ispere i vrati. Ostaje na podu,
ponavljajući postupak toliko dugo da ljudi počinju opet da ćaskaju, i
ubrzo je u prostoriji bučno kao i pre incidenta. Debora punih dvadeset
minuta neguje svoj orijentalni tepih kao da je invalid.
Iako je masa i dalje gusta, ne mogu a da ne primetim jednu osobu.
Ona stoji po strani. Starija je od mene možda deceniju. Srednje
četrdesete. Duga, talasasta, plava, proseda kosa. Svetlucava zlatna
suknja do članaka, koja bode oči u moru crnog i sivog, Zeleni džemper
dugih rukava, previše debeo za ovu vrućinu - može se videti kako joj
znoj rosi čelo i vrat. Tip osobe koja mami sažaljenje i stoga stvara
virtuelnu crnu rupu u sredini svake prostorije. Meni nikada nije bilo
neprijatno samoj. Isplati se biti pronicljiva sramežljivica. Otpijam
gutljaj kisele vode s limetom i učtivo odgovaram kada mi se neko
obrati, ali nemam potrebu da se udubljujem u razgovor.
Tako izgubljena u mislima, shvatam da mi je pogled nenamerno
prikovan za oči žene u zlatnoj suknji. Iznenađeno shvatam da i ona
zuri u mene. Možda me je pomešala s nekim kome treba izbavljenje.
Možda se nada da sam još jedan socijalni slučaj koji traži srodnu dušu.
Tetura se dok mi prilazi. Pretpostavljam da je malo više popila - što se
ispostavlja kao ispravan zaključak.
Razgovor započinje predvidljivom frazom. „Zaista ne znam nikog
ovde“, kaže, očigledno očekujući da ću uzvratiti nečim sličnim. Njen
glas, uprkos nervozi, ima prijatnu notu. Melodičnu. Nema kalifornijski
akcenat. Sležem ramenima, ne želeći da je ohrabrim. Aljkavost.
Oduvek mi se gadila.
„A, odakle znate... ove ljude?“, pita me. Opet melodično. Ne čeka
odgovor. Oči i usta su joj otvoreni. Mogu da čujem kako joj dah struji
kroz ždrelo. Ogavno.
A onda osetim nečiju šaku na mišici. Hladnu i vlažnu. Okrećem se.
Debora, koja je očigledno završila lečenje tepiha. Žena u zlatnoj suknji
pilji u nju, usta su joj i dalje otvorena, vidno je prestravljena. „Dakle,
vas dve ste se i same našle“, zaključuje Debora, pokazujući na mene i
drugu ženu. „Zašto me to ne čudi?“
Ostajem bez teksta. Konačno pružam ruku. „Helen R...“
„Rihter“, završava Debora. „Znam. Helen Rihter, a ovo je Em Džej
Tejlor. Pretpostavljam da obe znate ko sam ja.“
„Tejlor?“, pitam ženu u zlatnom. „Vi ste u srodstvu s Džonom?“
„U srodstvu?“ Žena počinje da se smeje. Definitivno je previše
popila. „Pa, moglo bi se tako reći.“
„Ali ne krvnom“, sugeriše Debora sa smeškom.
„Ne na taj način“, potvrđuje žena kada zavlada tišina.
Nastaje neprijatna pauza dok se Debora kratko oprašta s parom
gostiju, a potom se opet usredsređuje na nas. „Vas dve imate više
zajedničkog nego što shvatate“, kaže Debora, delujući sabranije nego
ikada. „U stvari, sve tri delimo nešto vrlo... intimno.“
„Ne razumem“, kažem, ali u mojim grudima počinje da bubnji.
Osećam kako mi krv zaglušuje uši. Shvatam da skoro 48 sati nisam
ništa jela.
„Izvinite me“, kažem i spuštam se na najbližu praznu stolicu.
Stavljam glavu između kolena. Vrtoglavica prolazi.
Neko vreme ostajem u toj pozi, zatim se postepeno uspravljam u
nadi da sam ostala sama. Ali ne. Debora Tejlor i Em Džej Tejlor i dalje
stoje kraj mene. Em Džej izgleda istinski zabrinuto i pruža mi čašu
vode. Debora me samo gleda.
„Mislim da počinješ da shvataš“, kaže Debora s kezom.
Primećujem da joj lice više nije tako lepo.
Em Džej i dalje deluje prestravljeno, gleda čas u mene, čas u
Deboru. „O čemu se ovde radi?“, pita ona. Melodično. Definitivno
južnjački koreni.
„Radi se o svečanom susretu žena Džona Tejlora“, odgovara
Debora. „Šta li smo mi? Veštičje kolo? Harem? Kako se zove grupa
žena istog muškarca?“
„Krug“, kažem. „Krug žena.“ Sklapam oči i ovoga puta ne pružam
otpor vrtoglavici.
 6

Em Džej

Nekako stižem kući posle one katastrofalne daće. Kako sam to uspela
a da ne dobijem kaznu za vožnju u alkoholisanom stanju, ne znam.
Obično ne pijem. Dovoljne su i dve čaše vina na prazan stomak da se
komiram, a tek vino u kombinaciji sa stresom, plus naknadni šok -
dokrajčili su me. Tri žene! I naravno da sam ja slučajno gurnula ruku
one žene pa je prosula crno vino po Deborinom, očigledno, vrlo
skupocenom tepihu. Elem, iako je sve znala, Debora očigledno nije i to
znala. Budite zahvalni na malim pobedama. Iha! - kako bi moja majka
sarkastično uzviknula kada je neki događaj pregazi.
Kako se osećam? Poniženo. Očigledno sam bila nadmudrena i
razoružana po svakoj stavci. One fantazije koje sam imala o tihom
razgovoru s Deborom, u kojima ja nju smireno obaveštavam o
situaciji, sada se graniče s halucinacijom. Još od konzumiranja opijata
u dvadesetim nisam se osećala tako izmeštena iz stvarnosti kao dok
sam stajala u Deborinoj dnevnoj sobi, s njom i onom drugom ženom.
Kako se beše zove? Helga? Hajdi? Nešto na H. Uspela je da sačuva
zdrav razum, a što je najvažnije, i dostojanstvo. Čak i u najboljem
izdanju večito se zapetljavam kroz život, zahvalna na dobroj volji koju
većina ljudi gaji prema glupim stvorenjima. Čini mi se da Debora nema
nameru da mi zapleni svu imovinu, to jest ovu kuću. „Moraćemo
kasnije da popričamo“, rekla mi je pre nego što sam otišla. Naravno,
samo meni, jer ta - Henrijeta? Hejli? - po svoj prilici ne strepi za svoje
finansije. Ne mogu a da se ne zapitam kakva je njena situacija. Hvala
bogu, nisam napustila posao. Džon mi je rekao da uvek mogu da dam
otkaz, ali stvarno ne znam šta bih radila sa sobom po ceo dan. Kad
malo bolje razmislim, Džon je možda imao slične brige, verovatno
misleći da ću biti bolje usredsređena ako ne provodim svakog dana
više od osam sati u kancelariji. Uostalom, posao mi ne smeta. Štaviše,
uživam u njemu. Vođenje knjiga za softversku kompaniju u
Silicijumskoj dolini skreće mi pažnju s problema - a ujedno mi
obezbeđuje i određeni nivo poštovanja. Logika brojeva, racionalnost
koeficijenata, procenti. Knjigovodstvo me je održalo na zemlji tokom
teških perioda u životu - nadam se da će i ovoga puta biti tako.
Pošto su Deboru konstantno prekidali gosti koji su odlazili,
saopštavajući joj svoje konačno saučešće, nismo uspele da
prodiskutujemo o detaljima naše neizvesne imovinsko-pravne
situacije. Debora je rekla: „Nema potrebe da bilo ko zna za ovo“, što
mi je donelo delić olakšanja, ali ni tada nisam bila sigurna kako ćemo
to rešiti. Hoću li ja potvrditi Džonovu smrt? Hoću li odneti smrtovnicu
advokatu i pobrinuti se da kuća i zvanično bude moja? Ona druga žena
je mirno klimnula glavom, primivši sve mnogo lakše. Pa poniženje što
nisam poslednja žena! To potvrđuje da mi nešto fali, da Džonu nisam
pružila ono što je želeo, što mu je zaista bilo potrebno. Doduše,
Debora nije izgledala kao da se oseća iole slično. A dvaput je
ostavljana. Doduše, ni ja nisam bila bukvalno ostavljena. (Moram sebe
da podsećam na to.) Džon je mogao to da učini. Mogao je da mi zatraži
razvod kada je sreo ovu treću ženu, kako god da se zove. Mogao je i
samo da me ostavi. Ali nije, i to je nešto čega se treba držati.
U međuvremenu, šta da kažem ljudima? Pretpostavljam da mogu
samo da kažem da mi je muž iznenada umro od srčanog udara.
Uostalom, tako su izvestile i novine. Kao što je Debora rekla, nema
potrebe da bilo ko zna. Ali suočiću se s tim neki drugi dan, kada to
budem mogla da podnesem. Sada sam još uvek pripita i ne razmišljam
bistro. Počinjem da se spremam za krevet kada mi zazvoni kućni
telefon.
Obično ignorišem brojeve bez identifikacije, ali poziv je lokalni, što
me čudi, kao i činjenica da niko ko me poznaje nikada ne zove na
fiksni. Svako kome trebam zna moj broj mobilnog. Ali ovaj pozivač je
užasno uporan, zaista, pa čak i agresivan: telefon neumorno zvoni, ali
puštam da se poziv preusmeri na govornu poštu pet puta nakon što se
konačno javim. „Ovde Em Džej.“
Ispostavlja se da je s druge strane novinarka Kronikla. Dobila je
anonimnu dojavu. Ne, ne zna od koga - pa anonimna je. Aha -
doslovno kaže. A onda... „Je li tačno da ste bili udati za dr Džona
Tejlora? I da je on imao još dve žene?“, pita.
Patosirana sam. Ko joj je mogao reći? Koliko ljudi zna? Debora, ili
možda ona druga žena, mada mi je delovala kao diskretna osoba.
Takve umeju da iznenade. Ta... Helen - da, tako se zove - možda je
delovala kao da sve drži pod kontrolom, sa onim licem i držanjem, u
elegantnoj, crnoj, svedenoj haljini, ali već sam viđala neverovatno
cmizdrave epizode od takvih. Moja uštogljena majka bila je majstor
uzdržanosti, ali kada bi se raspala, činila je to spektakularno.
Ipak, ne mogu da zamislim nijedan razlog zašto bi Debora ili Helen
želele da ovo izađe u javnost. Ako ništa drugo, imale su više razloga
od mene da to drže u tajnosti. Bile su visoko na društvenoj i
profesionalnoj lestvici, odakle bi prokleto dugo padale. A moji
prijatelji i moj društveni status neće biti ugroženi. Ono što nemaš ne
možeš ni izgubiti.
Novinarka me gađa činjenicama kao projektilima. Precizno i
glatko! Bez trunke osude ili začuđenosti u glasu. Uspeva da me
prevari, čineći da zvuče kao nešto veliko.
„I niste imali pojma da vaš muž ima druge žene?“, pita ona, glasom
tako punim... razumevanja... da me to izluđuje. Alkohol u kombinaciji
sa zbunjenošću. Bljujem reči, mnogo reči, pre nego što zalupim
slušalicu i stropoštam se.
 7

San Francisko kronikl

PREMINULI STANFORDSKI DOKTOR IMAO TRI ŽENE

15. maj 2013.

PALO ALTO, KALIFORNIJA - Dr Džon Tejlor bio je uvaženi plastični

hirurg, vanredni profesor na Stanfordu i direktor Tejlorovog instituta,
uspešne privatne klinike specijalizovane za rekonstrukciju lica. Tek
kada je prošle nedelje Tejlor preminuo u 62. godini života od srčanog
udara, otkriveno je da je imao tri žene u različitim domaćinstvima u
Palo Altu, Los Gatosu i Los Anđelesu.
„Moj svet se jednostavno raspao“, izjavila je Em Džej Tejlor
(rođena Džonston) iz Los Gatosa, koja nije znala da je njen suprug bio
oženjen i da ima troje dece, kao i da se nikada nije razveo od svoje
prve supruge Debore Tejlor (54) iz Palo Alta. Em Džej Tejlor (49)
udala se pre šest godina za dr Džona Tejlora na skromnoj ceremoniji
na plaži u Santa Kruzu. U to vreme, dr Džon Tejlor je već bio u braku s
Deborom Tejlor skoro 34 godine. A onda, pre šest meseci, dr Tejlor se
opet oženio, ovoga puta svojom koleginicom lekarkom Helen Rihter
(36) koja živi i radi u Los Anđelesu, gde je dr Tejlor bio vanredni
profesor medicinske škole pri UCLA. Dr Rihter je zadržala svoje
prezime nakon venčanja. Em Džej Tejlor, zaposlena kao finansijska
analitičarka u korporaciji Vebsis u Santa Klari, takođe tvrdi da nije
imala saznanja o njegovoj prvoj ženi. „Sve do sahrane nisam imala
pojma. Ni slutila nisam“, izjavila je, dodajući: „Ali deluje kao fina
žena.“ Dr Helen Rihter i Debora Tejlor nisu bile dostupne za
komentar.
U Sjedinjenim Državama, Krivični zakon (Član 230.1) tretira
bigamiju kao prekršaj. U Kaliforniji, ukoliko osoba koja je već u braku
zasnuje bračnu zajednicu sa osobom koja nije u braku, kazna je
10.000 dolara ili jednogodišnji zatvorski pritvor. Ukoliko osoba koja
nije u braku svesno zasnuje bračnu zajednicu s osobom koja je već u
braku, onda je kazna 5.000 dolara ili jednogodišnji zatvorski pritvor.
Samanta Adams, detektivka iz policijske stanice Palo Alto, izjavila je
da država verovatno neće teretiti Em Džej Tejlor i dr Rihter, jer nema
dokaza da su znale za Tejlorovo bračno stanje.
 8

Samanta

„Dakle, dobili ste kosku.“ To je moja šefica, narednica Eliot, iako je svi
zovu Suzan. Policajci koji dođu u našu policijsku stanicu iz drugih
gradova zatečeni su ovom informacijom. Ali uprkos činjenici da se
zovemo po imenu, ona ne trpi glupost. Visoka žena od pedesetak
godina, poslednjih dvadeset vodi policijsku stanicu u Palo Altu. Ona
me je lupnula po ramenu i upitala želim li da polažem za detektivku,
ona mi je ubacila tu ideju u glavu. Ne bih je baš nazvala svojom
mentorkom, iako ostali u odeljenju slute da sam joj omiljena. Suzan je
po prirodi uzdržana, ne preterano topla, i uprkos tome što smo na ti,
nije mnogo pristupačna. Jednom sam joj kupila limenku dijetalne kole
iz aparata, primetivši da pije isključivo to. Pogled koji mi je uputila me
je paralisao. Međutim, dovoljno često sam je videla u akciji da ne bih
uočila njeno beskrajno strpljenje, koje sam oduvek smatrala
mudrošću. Ima nadimak koji ljudi s oprezom koriste i samo kada ona
nije u blizini - Suicidna Suzi. Zaradila ga je u poznatom incidentu kada
je odvratila tipa koji je hteo da skoči s nadvožnjaka auto-puta Send Hil
280. Gradonačelnik joj je uručio Plaketu za hrabrost, koju je neko
morao da vadi iz kante za đubre posle ceremonije uručivanja. Na
Suzaninu žalost, plaketa sada visi iznad ulaza u policijsku stanicu.
Prema njoj gajim ogromno poštovanje. Suzan ne juri slavu, samo ceni
dobro obavljen posao.
Ona sedi za svojim radnim stolom, igrajući se hemijskom olovkom,
a onda se zavaljuje u stolicu. Suzan je krupne građe, širokih ramena i
kockaste brade, tip žene koji neko nedovoljno prosvetljen verovatno
ne bi uzeo za ozbiljno, s obzirom na njenu krupnu građu i
ravnodušnost prema modi. Oni koji je ne znaju verovatno bi je
ismevali zbog prekomerne težine, tražeći u tome dokaze lenjosti ili
nedostatka samokontrole. Ali nikada nisam upoznala nekog tako
disciplinovanog, ko drži sve pod kontrolom. Ma koliko rano da dođete
u stanicu, Suzan je već tu. Njena policijska stanica je besprekorna
mašina u kojoj sve savršeno funkcioniše. Suzan je kompjuterizovala
sve baze podataka čitavu deceniju pre ostalih policijskih stanica u
državi. Naravno, dosta toga je mogla zahvaljujući novcu iz pozamašne
gradske kase. Ali vizija je bila Suzanina. Udata je za direktora
Vatrogasne brigade Palo Alta, koji takođe nije mlakonja. Ljudi vole da
se šale kako je jedan od razloga što je Palo Alto tako mirna zajednica
taj što njih dvoje mrze kada ih neko prekida dok večeraju.
„Uglavnom pričam sa sobom“, kaže ona. „Pitam se treba li ovaj
slučaj prepustiti iskusnijem policajcu. Nekome ko je navikao na zle
medijske duhove. Posle one gadosti u Kroniklu, mediji traže zvaničnu
izjavu. Moraćeš da je napišeš danas i objaviš večeras ili sutra ujutro.
Jesi li dorasla tome? Ili hoćeš da predam slučaj Grejdiju.“ Grejdi je
samo pandur iz velikog grada, koji se povukao iz policijske stanice u
Detroitu, odselio se na zapad i prijavio u Palo Alto kao detektiv na
vrhuncu zrelosti od 50 godina. Laka lova, tako on to zove. Možete ga
videti kako pokušava da sakrije osmeh kada se neko žali na težak dan.
Jednom Sam ga izguglala, davno. U Detroitu je čak dvaput
suspendovan zbog ubistva na dužnosti. Fraza prekoračenje ovlašćenja
provlačila se kroz razne novinske izveštaje. Jezivo. Grejdija zaobilazim
u širokom luku.
Deo mene želi da kaže: Što da ne, prebaci ga Grejdiju, zaobiđi ovaj
slučaj. To je onaj deo mene koji odustaje, ali sam se na neki način već
navukla.
„Dorasla sam“, kažem. Pokušavam da zauzmem držanje nekog ko
je kompetentan, ali ne previše samouveren. Ovo uključuje
uspravljanje do mojih 162 cm visine i sklanjanje šiški sa čela.
„Ali još ništa ne znamo“, kažem. „Džejk je telo poslao kod patologa
na obdukciju i rekao da ćemo na rezultate čekati nekoliko dana.“
„Onda im tako i kaži. Neka bude kratko i slatko“, poručuje Suzan.
„Da pominjem modrice? Ubode iglom?“
„Apsolutno ne“, uzvraća Suzan. „Bez ikakvih spekulacija.
Pritisnuće te odmah da im kažeš više. Pokušaće da te navedu da
izjaviš da se sumnja na ubistvo, šta god. Samo se drži činjenica, Sem.“
Nažalost, činjenice su pomalo zeznute, razmišljam. Iako sam
svesna činjenice da je čovek mrtav - čovek sa odgovornostima i
porodicom koja pati - od mene se očekuje da učinim još nešto osim da
pišem izveštaje o krađama, od kojih nema nikakve vajde, ili da
istražujem provale šesnaestogodišnjih narkomana. Oni baš i nisu
najpametniji kriminalni umovi. Poslednji kog sam privela postavio je
dvojicu drugova na biciklima kao izvidnicu. Kružili su ispred
pljačkane kuće i privukli pažnju komšija. Kada smo stigli, provalnik je
pokušavao da utekne na biciklu, s laptopom u rancu i dva ajfona u
džepu, ali je najpre zastao da telefonira s jednog od ukradenih
telefona. Kao što rekoh, nimalo bistri prestupnici.
„Volela bih da ostaneš na slučaju“, kaže Suzan, zvučeći kao da je
već donela odluku. „Zasad si ti naše odeljenje za ubistva, Sem. Uzmi
Grejdija ili Meri kao podršku. Hoću dnevne izveštaje.“
„Oh, Sem!“ dovikuje za mnom kada krenem, „Saznaj ko je javio
novinama za tri braka. Verovatno je to učinila jedna od žena. Volela
bih da znam koja je mislila da je dobro da svi saznaju da se radi o
bigamiji - mislim, o višestrukim brakovima.“
„Trigamija!“ skičim i mamim Suzanin osmeh. Ovo mi ulepšava dan.
 9

Odlomak iz transkripta

Informativni razgovor sa Em Džej Tejlor, 18. maj 2013.

[Preliminarni uvodi, objašnjenje procesa i procedura]

SAMANTA ADAMS: Kada ste shvatili da vaš suprug ima druge... veze?
EM DZEJ TEJLOR: Tek kada sam pročitala vest o njegovoj smrti. U stvari,
za njegovu prvu ženu sam saznala iz novina. Za drugu sam čula tek
na sahrani. Ali niko to ne prihvata. Niko ne veruje kada kažem da
ništa nisam ni slutila.
SAMANTA ADAMS: A jeste li?
EM DZEJ TEJLOR: Ne, baš ništa.
SAMANTA TEJLOR: Kako je to moguće?
EM DZEJ TEJLOR: Rekla sam vam, Džon je naprosto ulivao poverenje.
Krupna, impozantna figura. Umirujući autoritativni glas. I ne
zaboravite da sam bila zaljubljena. Osećala sam se kao nevesta i
posle šest godina braka. Nisam imala pojma da sam bila udata za
Plavobradog.1 I za razliku od neveste Plavobradog, kada mi je
rekao da postoje mesta gde ne mogu da idem, pitanja koja ne
mogu da postavim, poslušala sam ga. Za razliku od nje, nisam ni
pokušavala da virnem iz zabranjenih vrata.
SAMANTA ADAMS: Mislite li da su drugi sumnjali? Njegova sekretarica?
Njegove kolege?
EM DZEJ TEJLOR: Nikada ga nisam zvala na kliniku, zabranio mi je,
govorio je da ga to ometa u poslu. Samo mi je bilo dozvoljeno da
ga kontaktiram preko imejla ili mobilnog telefona. Nisam zvala
hotele u kojima je odsedao kada bi otputovao iz grada, nikada se
nisam pojavljivala nenajavljena na nekoj od večera priređenih
njemu u čast, ili na proslavama njegovog profesionalnog uspeha.
 Želeo je da razdvoji privatni život od profesionalnog, tako mi je
rekao, i ja sam mu verovala.
SAMANTA ADAMS: Zar vam sve to nije bilo čudno?
EM DZEJ TEJLOR: Tada nije. Jer Džon jeste bio sav čudan. To je bio deo
njegovog šarma, ta ekscentričnost. Kada padne mrak, plesao bi go
u vrtu. Držao je karamele na noćnom stočiću, često ih ubacujući u
usta tokom noći, sisao ih je dok ne bi ponovo zaspao. Poput
dvogodišnjaka, patio je od košmara, smirujući se slatkišima kao
cuclom.
I sama sam bila — i još uvek sam - pomalo čudna. Hipi
knjigovođa. Ne snalazim se u ovom svetu, kao riba na suvom. Osim
kada sam sa svojim bratom, naravno. Tad sam starija sestra bez
premca. U očima svih drugih sam čudakinja. Osim Džonu. On me je
poznavao u dušu. Razumete li šta hoću da kažem? U tome je bila
Džonova neobična magija. Moji prijatelji takođe to kažu: s njim su
se osećali kao da im proniče u dušu. Takav čovek je bio vredan
čekanja. Čak i vredan kompromitovanja.
SAMANTA ADAMS: Dobro, kako ste upoznali Džona Tejlora? Čini mi se da
pripadate različitim svetovima.
EM DZEJ TEJLOR: Upoznali smo se, što bi se reklo, na sasvim neobičan
način. Pre sedam godina. Ja sam dobila otkaz u jednoj od onih
čistki u Silicijumskoj dolini, pre desetak godina. Tehnološki višak.
Ili, kako je to naš direktor sročio, optimizacija poslovanja. To je
značilo da ja i još 40.000 ljudi više nismo bili potrebni. Otišla sam
na piće sa svojim suvišnim kolegama, što ne liči na mene, jer ne
pijem. A ni Džon, to nam je bilo zajedničko. Zato je naš susret za
šankom bio tako neobičan. Tog dana sam pila pivo. Jedno. Drugo.
Treće. Moje kolege počele su da se razilaze i na kraju sam shvatila
da sedim sama. Okružena strancima! Piće me je uhvatilo, ali sam
mahnula barmenu da mi donese pravo piće u pravoj čaši. Upravo
tako sam rekla: „Daj mi pravo piće koje se služi u čaši.“ I pokazala
prstom. Kada je doneo, bilo je jako i gorko. A ja mrzim maslinke.
Vratila sam piće. Odbila sam ga kao da ništa ne vredi, kao što sam i
sama tog jutra bila odbijena. Optimizovana. Optimizovano piće.
Glas mi je bio prejak i glave su se okrenule. Ko je očekivao da će
na takvom mestu videti vremešnu hipi devojku u dugoj cvetnoj
 suknji s perlama, na pojilu za menadžere softverskih projekata i
trgovačke putnike? Bila sam okružena mladićima (svi mladi, mladi,
mladi) u identičnim uniformama, kaki pantalonama i plavim
košuljama na dugmiće. Vrlo malo žena i nijedna nije imala preko
trideset. Tip do mene za šankom bio je izuzetak.
Taj čovek - zaključila sam da je u srednjim pedesetim -
posegnuo je preko šanka za mojim odbijenim pićem, uzeo ga i
srknuo. Napravio je facu. „Ovo je definitivno neprihvatljivo“, rekao
je i osmehnuo mi se (lica punog razumevanja). „Čekaj. Sada ćeš
videti“, dodao je. „Napraviću ti savršeno piće.“ Nekako je od
barmena iskamčio bocu votke, punu šaku krišaka limete, limenku
soka od borovnice i kesice šećera. Kako mu je to pošlo za rukom?
Jednostavno je umeo s ljudima. Očigledno je bio naviknut da
dominira, nije morao ni ton da povisi. Naprotiv, govorio je tako
tiho da ste morali da se nagnete bliže njemu. I to dragovoljno.
Džon nije bio obučen naročito otmeno, imao je izlizane
farmerke, majicu s reklamom neke dobrotvorne golferske
manifestacije. Ispostavilo se da je bio na dosadnom seminaru u
susednom hotelu, odakle se izvukao na pauzi, odlučivši da ode
negde na piće. I učinio je upravo ono što je obećao. Napravio je -
nama, jer smo ga zajedno popili - apsolutno savršeno piće,
poluslatko, s prijatnom oštrinom koja ostaje u ustima. I bila sam
gotova.
SAMANTA ADAMS: Dakle, kako ste saznali i kada ste to saznali?
EM DZEJ TEJLOR: Snimate li ovo? Vidim da ne hvatate beleške.
SAMANTA ADAMS: O, da. Zaboravila sam da vam kažem. Snima se. Vidite
kameru? Je li to u redu? Ili je potreban vaš pristanak da snimamo
ovaj razgovor?
EM DZEJ TEJLOR: Naravno da je u redu. Nemam šta da krijem. Snimajte...
Koje je bilo pitanje?
SAMANTA ADAMS: Kada ste otkrili za ostale žene?
EM DZEJ TEJLOR: Ah, da.
Nisam znala ništa o tome sve dok prošle nedelje nisam videla
čitulju u Merkjuri njuzu. Ja sam jedna od retkih ljudi na ovoj planeti
kojoj još uvek ujutro dostavljaju novine, jedna od retkih koja još
uvek uživa u listanju novina uz kafu. Obično ne čitam čitulje (još
 nisam tako matora), ali metodički preletim kroz sve odeljke, a
neobično velika čitulja skrenula mi je pažnju. Samo slika je zauzela
četvrtinu strane. A onda sam pročitala ime. Džon Tejlor.
Pre toga nisam ništa znala, kako sam mogla? Džon me je
pozvao u utorak ujutro i rekao da mora na jedno od svojih
putovanja na UCLA, tamo je imao hitan slučaj. Nagovestila sam mu
da ću možda posetiti prijatelje u Oregonu, što sam planirala već
neko vreme. Ali odlučila sam da ostanem kod kuće, pospremim,
radim u vrtu
SAMANTA ADAMS: Je li Džon često tako odlazio?
EM DZEJ TEJLOR: Naravno, imao je mnogo obaveza. Pa konferencije.
Držao je redovno predavanja na UCLA. Ništa neobično s obzirom
na profesionalne obaveze čoveka njegovog ranga. Naravno, sada
se osećam kao budala. Žena Plavobradog koja otkriva krvavu
odaju nakon što je njen zli muž provaljen.
SAMANTA ADAMS: Znači, niste ga videli tri dana pre nego što ste pročitali
čitulju?
EM DZEJ TEJLOR: Tako je. Dva dana je bio mrtav a da ja to nisam znala,
nisam osetila. Trebalo je da znam, imam nešto talenta u toj oblasti,
mogu svašta da vam ispričam. Ali ne. Samo sam mislila da je čudno
što Džon ne zove, niti mi uzvraća pozive na mobilni još od petka.
To jeste bilo neobično, ali ne i sasvim bez presedana. Džon je bio
slobodnog duha. Jedna od osobina koje sam volela kod njega.
SAMANTA ADAMS: Šta ste prvo pomislili kada ste pročitali čitulju?
EM DZEJ TEJLOR: Moja prva misao bila je: Bože, kako zgodan čovek!
Muška lepota na slici skrenula mi je pažnju, a ne činjenica da je to
Džon. Mladić za klavirom, dugi prsti na dirkama dok svira, po
nasmejanom licu bi se reklo, neku veselu pesmu. Sećam se da sam
pomislila: Kako je to tužno, ovako lep čovek a mrtav! - a onda sam
videla ime, vratila pogled na sliku i prepoznala Džona.
SAMANTA ADAMS: I tako ste saznali za Deboru?
EM DZEJ TEJLOR: Da. Voljena supruga. Naravno, moraju tako da ih
potpišu, ali opet me je pogodilo. Jako. Plus troje dece! Setila sam se
Džonovog nedostatka topline (pa čak i netrpeljivosti) prema
mojim sinovima, što sam pripisivala tome što nema dece. Kako
sam pogrešila. Život mi se raspao, tada, dok sam sedela za
kuhinjskim stolom. Jednostavno se raspao.
 10

Odlomak iz transkripta

Informativni telefonski razgovor sa Helen Rihter, 19. maj 2013.

[preliminarni uvodi, objašnjenje procesa i procedura]

SAMANTA ADAMS: Čujete li me dobro? Ponekad nam telefoni u stanici

nisu baš najbolji.
HELEN RIHTER: Odlično vas čujem. A vi mene?
SAMANTA ADAMS: Da. I trebalo bi da vas obavestim da se ovaj razgovor
snima. Je li to u redu?
HELEN RIHTER: Nema problema.
SAMANTA ADAMS: Dobro je. Ne bih da vam oduzimam dragoceno vreme,
zato da pređemo na stvar. Mislim da moje prvo pitanje treba da
glasi: Kako je Džon Tejlor to uspeo? Mislim na tri žene. Kako to da
ništa niste posumnjali?
HELEN RIHTER: Zar to nije i jedino pitanje? Ono na koje svi žele
odgovor. Kako je uspeo? [pauza] On je gromada u svom poslu,
svuda. Neki ljudi se nekako obuzdaju da ne pitaju. Ali većina ne.
Kao da zaboravljaju da se to odnosi na nas. Mislim, na žene. I ljudi
su skoro patološki radoznali. Ali ne mogu da ih krivim. Šta ti je,
kog đavola, govorio kada je odlazio na duže vreme? Je li imao
odvojene kreditne kartice i bankovne račune za svaku ženu? Da li se
ikada pojavio noseći nešto što nisi prepoznala, ili mirišući
drugačije? Ne biste verovali šta sve pitaju ljudi koje jedva i da
poznajem.
SAMANTA ADAMS: Dobro, a je li on radio sve to? Morate priznati, to su
pitanja koja prva padnu pa pamet.
HELEN RIHTER: Još ni sama ne znam odgovore, izveo je to maestralno.
Nije toliko smišljao lukave odgovore koliko je bio dobar u
 podizanju nevidljive barijere protiv nezgodnih pitanja.
SAMANTA ADAMS: Sigurno vam je bilo teško.
HELEN RIHTER: [pauza] Jeste, [pauza] Znate, kada vas muž vara s
drugom ženom, iznedrite neku vrstu saosećajnosti. Vidite, postoji
prihvatljiv društveni protokol za tešenje žena čiji sredovečni
muževi švrljaju. Ali kada vaš muž ima drugu suprugu... pa, za to ne
postoji ni floskula. A ljudi su izgubljeni bez floskula. Obično izgube
kontrolu nad jezikom. Postavljaju glupa pitanja. A najčešće je:
Kako je moguće da nisi znala?
SAMANTA ADAMS: Kako ste saznali?
HELEN RIHTER: Kad je umro. I to iz novinskog članka u Stanford dejliju.
Ožalošćena supruga Debora i troje dece, Sintija, Čarls i Evan. Odana
žena, reklo bi se. Ili je to samo čitulja? Kakogod, ona je bila odana
supruga, a ne ja. Iako sebe nikada ne bih opisala kao odanu - to
ima konotaciju slepog obožavanja. Džonova osećanja prema meni
nisu bila takva. Niti moja prema Džonu. Ne.
Nisam znala ni da ima decu. To je bio jedan od uslova našeg
braka. Bez dece. Bez rasprava. Bez žaljenja.
SAMANTA ADAMS: Ispričajte mi nešto više o vašem braku.
HELEN RIHTER: Bio je kratak i sladak. Bili smo samo šest meseci
zajedno, jedva da smo izašli iz faze zaljubljenosti. A opet, retko
smo se viđali. Ja u Los Anđelesu, on u Palo Altu. Ja imam svoj
posao, on je imao svoj. Volim Los Anđeles, a on je voleo Severnu
Kaliforniju. I voleli smo se. Tako smo se složili da naša veza bude
na daljinu. Dolazio je dvaput mesečno na tri-četiri dana.
SAMANTA ADAMS: Vi nikada niste išli na sever, da ga obiđete u Palo Altu?
HELEN RIHTER: Ne, nikada. To nije došlo na red, niti je bio problem.
Morate imati na umu da smo oboje bili vrlo zauzeti. Kada se
odlučite za medicinsku karijeru, prihvatate način života koji
većina ljudi ne bi tolerisala. Prekovremeno radno vreme, po ceo
dan na nogama. Umor, fizički i emocionalni. Ja sam pedijatar-
onkolog u dečjoj bolnici pri UCLA. Nedeljno pregledam pedeset do
šezdeset teško bolesnih pacijenata. Ne prođe ni mesec a da bar
jedan od mojih malih pacijenata ne umre. Naše odeljenje
svakodnevno ispituje četiri do pet novih lekova i tu moram da
budem stalno prisutna. A kada nisam na poslu, čitam poslednje
 medicinske članke, preslušavam diktafon, pišem naučni rad...
SAMANTA ADAMS: Zar vam nije smetalo što uglavnom niste zajedno?
HELEN RIHTER: Naravno. U određenoj meri. Ali ono što očigledno ne
shvatate - a izgleda da to niko ne shvata - ja sama nemam mnogo
prostora za nešto više; čak i da je Džon bio voljan ili u stanju da mi
to pruži, opet bi bilo isto. Sve dok nisam srela njega, očekivala sam
da ću ostati usedelica, i to vrlo srećna. On nije ispunio prazninu, jer
je nije ni bilo u mom životu. U početku mi je bilo čak i neprijatno
da ga forsiram. A opet, želela sam, želela sam njega. Bila sam
iznenađena silinom te želje.
SAMANTA ADAMS: Čija je ideja bila da se venčate?
HELEN RIHTER: Džon je zahtevao brak. Odbijala sam - naročito zato što
nije uključivao potomke. Nisam videla potrebu za ozakonjivanjem
takve veze. Ali bio je uporan, čak mi je rekao da bez braka ne
veruje da bi naša... veza... mogla da se nastavi. Skupili smo
potrebne papire i jednog petka ujutro otišli u opštinu i obavili to.
SAMANTA ADAMS: Čudno. Mislim, zašto je insistirao?
HELEN RIHTER: Baš tako. Mogli smo da budemo prosto ljubavnici, kamo
sreće da sam bila mudrija. Nisam sumnjičava po prirodi, a njemu je
venčani list mnogo značio. Na dan venčanja vratili smo se u moj
stan i pili vino sedeći na sofi. Samo smo sedeli, bez dodirivanja.
Pitao me je; „Da li se osećaš drugačije?“ Nisam se osećala drugačije
i priznala sam mu to, iako sam bila veoma srećna, istinski srećna.
Džon je rekao da ima utisak kao da mu je veliki kamen pao sa srca.
„Osećam se tako slobodno“, kazao je. Što je čudno sada kada
znamo sve činjenice. Nabacio je još odgovornosti i zakomplikovao
sebi život s još intriga i laži. Tako slobodno. Na šta li je mislio?
SAMANTA ADAMS: Šta se desilo posle venčanja?
HELEN RIHTER: Malo toga se promenilo. On je doneo nešto odeće i ličnih
stvari u moj stan. Okrečili smo zidove i nastavili kao pre. Nismo
objavili venčanje. Obavestila sam uski krug prijatelja i to je bilo to.
Ne verujem da su znali ni ljudi u medicinskom centru gde
predajem i gde je Džon vanredni profesor. Iako su možda shvatili
da smo na neki način intimno povezani.
Ali sve to doprinelo je da naš odnos deluje... nemarno. Mlako. A
nije bio. Jednostavno nisam dobra u opisivanju osećanja. Veoma
 sam zatvorena. Pa čak i škrta. Zato je ovo teško. Ali priznaću da
me je iznenadilo koliko je venčanje uticalo na naš život. Nisam
predvidela koliko će mi to biti važno. Nisam očekivala apsolutnu
sreću. Niti ono što bi se moglo nazvati strašću. Da, fizički odnos. Pa
i više od toga. I pre braka sam znala da je ono što imamo dobro.
Znali smo da postoji šansa da usrećimo jedno drugo. Ali nisam
očekivala blaženstvo. Nikada pre nisam doživela ekstazu.
SAMANTA ADAMS: [duga pauza] Jake reči.
HELEN RIHTER: Da. A ipak, nedovoljne da opišu ono što sam osećala
prema Džonu Tejloru.
 11

Odlomak iz transkripta

Informativni razgovor sa Deborom Tejlor, 20. maj 2013.

[preliminarni uvodi, objašnjenje policijskog procesa i procedura,

obaveštenje da će razgovor biti sniman video-kamerom]

SAMANTA ADAMS: Dakle, jeste li znali da je vaš muž imao još dve
supruge?
DEBORA TEJLOR: Naravno da jesam. Kako ne bih znala. Ja sam mu to i
omogućila. Zar mislite da je Džon sposoban da iole uspešno izvode
bilo kakvu malverzaciju? Koješta!
SAMANTA ADAMS: Ali zašto biste mu pomagali u tome?
DEBORA TEJLOR: Prosto. Da ga zadržim.
SAMANTA ADAMS: [pauza] Izvinite?
DEBORA TEJLOR: To je bio jedini način.
SAMANTA ADAMS: Možete li da mi objasnite, molim vas?
DEBORA TEJLOR: Džon je počeo da... švrlja... pre tačno osam godina.
Sintija, naša najmlađa ćerka, baš tada se upisala na Berkli. Džon i
ja smo ostali sami u kući po prvi put za poslednjih 25 godina. Dani
su nam uglavnom prolazili u ćutanju s povremenim izlivima besa.
Oboma je bilo jasno ono što smo odavno već slutili. Naš brak je bio
mrtav.
Ubrzo se Džon spanđao s jednom bolničarkom na poslu.
Pokušao je da to radi krišom. Kao da ja nisam mogla da ga
prokljuvim još od prvog dana. Suočila sam se s njim. Diskutovali
smo, otvoreno. Nismo se svađali. Ali bila sam izričita. Mogao je da
se viđa sa svojom bolničarkom. Da nastavi svoju odvratnu afericu.
Ali bez razvoda. Na to nikada ne bih pristala. U slučaju da pokuša,
uzela bih mu sve i pobrinula bih se da deca nikada više ne
progovore s njim. Iako ne verujem da bih taj deo pretnje uspela da
sprovedem u delo. Deca - bar Sintija i Evan - obožavaju Džona.
Čarlsa je malo teže pročitati.
Pretnja da ću mu oduzeti ljubav dece, a ne novac, najviše je i
uticala na Džona. Teže mu je palo to što me je izdao nego meni,
nije mogao da poveruje da ga drugi neće osuditi tako strogo kao
što je osuđivao sam sebe. Džon nije mnogo verovao u svoju
sposobnost da izmami naklonost drugih ljudi. Ironično, ali bio je
jedan od najomiljenijih. Zaista. Raspitajte se u njegovoj klinici.
Imao je toplinu, pa čak i ranjivost, koja je neverovatno osvajala
ako ste tome podložni. Ja nisam bila. Bar nisam više.
Pratila sam aferu s bolničarkom. I kao što sam i očekivala,
ubrzo je postalo ozbiljno. Džon se nikada nije zadovoljavao
površnom vezom. Uvek je želeo nešto više. Ali ja sam ih
raskrinkala. Ne bih sada o detaljima. Suvišno je reći da sam je
oterala. Moje taktike su možda prestroge, ali su delotvorne. Džon
je pao u očaj. „Ne mogu bez ljubavi!“, rekao je. „Ako me ti ne voliš,
moram da nađem nekog ko hoće!“
Nisu mi smetali njegovi kratki izleti. „Udovolji sebi ako želiš“,
rekla sam mu. „Ali ne upuštaj se u nešto što će zapretiti našem
braku i što će te sprečavati da svako veče dolaziš kući.“ Ali nije se
zadovoljio površnim vezama. Hteo je pravu stvar. A ja sam htela da
i dalje budem gospođa Džona Tejlora. Devojke me možda
ismevaju, možda misle da mi nedostaje karaktera ili ambicije ili
dostojanstva - znam da bi mi se moja ćerka smejala - ali tako sam
vaspitana.
Našli smo se u ćorsokaku.
Trajalo je tako godinu dana. Ako bih rekla da smo oboje bili
nesrećni, lagala bih. Oduvek sam vodila harmonično domaćinstvo,
bile su mi potrebne stvari koje ću regulisati, kojima ću suptilno
upravljati. Ali više ih nije bilo. Džon je počeo da pije, postao je
depresivan i užasno smo se svađali.
Jedne noći, posle naročito burne svađe, dogovorili smo se. On
može da ima ozbiljnu vezu. Može da traži pravu ljubav. Može čak i
opet da se oženi ukoliko nađe nekog ko će mu uzvratiti ljubav. Ali
ona ne sme da zna za mene. Ne sme da zadire u njegov krug
prijatelja, profesionalni život - morao je da izabere nekog van
 našeg sveta. Ja sam gospođa Džona Tejlora i tako mora ostati. I
morao je da se vrati kući svakog jutra do 5:30, da se istušira,
obuče, doručkuje u našoj kući pre odlaska na posao i obilaska
pacijenata. Njegova kola će biti parkirana ispred kuće u vreme
kada naše komšije ustaju iz kreveta i odlaze na posao. A kako će to
postići, njegov problem.
Trebalo mu je godinu dana da sve uklopi. Onu spodobu Em
Džej sreo je u nekom baru u Silicijumskoj dolini i zaveo je. S mojim
dopuštenjem. Kasnije su imali nekakvo hipijevsko venčanje, ali
bilo je po zakonu, bar koliko ja znam. Nastavila sam da
organizujem njegov život. Kontrolisala sam domaćinstvo, plaćala
račune i vodila njegov kalendar. Do tančina. Čak sam mu
rezervisala i letove za Los Anđeles kada je tamo našao još jednu.
SAMANTA ADAMS: Dakle, vi ste saučesnik u prekršaju. U bigamiji. Ili kako
se već zove kada čovek ima tri žene. Zar vam to nimalo ne smeta?
DEBORA TEJLOR: Planirate li da podignete optužnicu protiv mene?
SAMANTA ADAMS: [tišina]
DEBORA TEJLOR: Tako sam i mislila. Da se vratimo na vaše pitanje da li
mi je bigamija smetala. Ako ništa drugo, s njom sam se osećala
sigurnije. Što je njegova prevara veća, veći su i zločini protiv tih
žena - a nimalo slučajno, i veći prekršaj zakona - a samim tim su
bile i manje šanse da se očisti od svog greha i opet bude pošten
čovek. Da je pokušao, razneo bi sebe bombom. Ali ja sam
besprekorno udesila situaciju. Moralo je da uspe. Čak i posle
njegove smrti, u normalnim okolnostima bih se lako nagodila sa
Em Džej i Helen da sve prođe bez velike pompe. Ja bih bila
Džonova udovica, baš kao što sam bila i njegova supruga. Zauzvrat
bih se pobrinula da one budu finansijski obezbeđene.
Sve je bilo savršeno isplanirano, sve dok me vi niste sprečili da
sahranim svog muža. Uzgred, ako neko sazna i da je kovčeg bio
prazan, smejaće mi se svi u gradu.
SAMANTA ADAMS: Rekli smo vam da telo mora na obdukciju. Nije trebalo
da tako brzo zakažete sahranu.
DEBORA TEJLOR: Narod bi se pitao zašto odlažem sahranu. Nisam mogla
to da rizikujem. Morala sam bezbedno da sahranim Džona.
SAMANTA ADAMS: Ispostavilo se da je neko pustio mačku iz džaka.
DEBORA TEJLOR: Da, nažalost.
SAMANTA ADAMS: Jeste li vi javili novinarima?
DEBORA TEJLOR: Za ime boga, zašto bih to uradila? Moj cilj je bio da niko
nikada ne otkrije istinu. Sada su i moja deca ljuta na mene. Ona
nisu glupa. Poznaju Džona, a poznaju i mene. Sumnjaju uveliko da
sam znala za njegove prevare, čak i da sam ih ja iscenirala.
SAMANTA ADAMS: Ko je još mogao da prenese tu informaciju osim tri
supruge?
DEBORA TEJLOR: Niko. Sigurna sam da je Džon ne bi poverio nikom
drugom. Uzgred, još mi niste rekli zašto je telo poslato na
obdukciju. Zar se to ne radi samo kada se sumnja na ubistvo?
SAMANTA ADAMS: Ne uvek. Obdukcija se radi i kada uzrok smrti nije
jasan.
DEBORA TEJLOR: Šta je nejasno u vezi sa smrću mog muža? Koliko sam
shvatila, patolozi su rekli da je umro od srčanog udara.
SAMANTA ADAMS: Možda. Sačekaćemo rezultate obdukcije.
DEBORA TEJLOR: U redu, ali strpljenje mi nije vrlina.
 12

Samanta

Bilo je potrebno deset dana da stigne toksikološki nalaz Džona

Tejlora. Neubedljiv je. Prema izveštaju patologa, nivo kalijuma u
njegovom organizmu je visok, ali to je obično slučaj posle srčanog
udara. Nema ničeg drugog - ni traga od bilo koje supstance koja bi
objasnila njegovu smrt. Džejk takođe smatra da su rezultati forenzičke
obdukcije neubedljivi, ali veruje da su dokazi otvorili dovoljno pitanja
da bi islednik u istrazi doneo presudu o nasilnoj smrti.
Džejk sedi za svojim radnim stolom sa izveštajem o Tejloru i mršti
se. Koliko je Džejk precizan i uredan kao osoba, toliko je njegova
kancelarija u haosu. Fascikle nabacane po stolu i podu, članci isečeni
iz Forenzičkog magazina i Akademske forenzičke patologije zalepljeni
na zidove, bela tabla s nečitljivim škrabotinama i solidan prikaz
animiranog glodara koji sumnjičavo njuška poluizbrisanu liniju
nacrtanu oko leša.
„Visok nivo kalijuma sam po sebi ne znači ništa“, kaže Džejk ne
dižući glavu. „Ali kada tome dodaš ubod od igle i modrice, svaka
porota će se zainteresovati.“
„Ali šta ga je zapravo ubilo? Povreda glave kada je udario u
komodu?“ Sklanjam papire sa stolice i sedam, vadim notes.
Džejk odmahuje glavom. „Ne. Patolog misli da je srčani udar.
Udarac u glavu je bio gadan i mogao je da ga obori, ali nije ga ubio. Bio
je živ kada je udario glavom. Umro je izvesno vreme nakon toga "
„Rekao si da će islednik verovatno doneti presudu o nasilnoj
smrti“, kažem. „Zbunjena sam.“
„Zvanično je srčani udar.“ Džejk zastaje, a zatim uzima jedan od
papira sa svog radnog stola. „Ali tu je i hiperkalemija“, nastavlja on.
„Normalni nivo elektrolita kalijuma je između 3,5 i 5. Žrtva je imala
10. To može da se desi kod srčanog udara, jer visok nivo kalijuma
izaziva srčanu aritmiju, i obrnuto.“
 „Šta je to hiperkalemija?“
„Povišen nivo kalijuma.“
„Dakle, patolog misli... šta tačno?“
„Da je naš dobri doktor doživeo srčani udar. Da je prilikom pada
zveknuo glavom o ćošak komode, ali da ga je na kraju ipak ubio srčani
udar.“
Odmahujem glavom. Imam osećaj da se vrtimo ukrug.
„Ali ti veruješ da će biti istrage o nasilnoj smrti?“
„Da“, odgovara Džejk, pomalo nestrpljivo. „Sećaš li se modrica?
Uboda od igle? Vidi ovo...“ Iz fascikle vadi nekoliko fotografija. Ovoga
puta vidim o čemu je govorio onog dana u Vestinu. Ubod. Veoma
uočljiv.
„Visok nivo kalijuma u organizmu može da bude posledica srčane
aritmije, ali može i da je izazove. Moja pretpostavka je da će islednik
želeti punu istragu.“
Klimam glavom. „Dakle, misliš da mu je kalijum mogao biti i
ubrizgan? I da je visok nivo kalijuma u krvi izazvao srčani napad, a ne
obrnuto?“
„Možda. Što da ne? Mogućnosti su podjednake. Ko će ga znati.“
Džejk sleže ramenima. „To će istraga utvrditi.“
Uzimam primerke rezultata koje je odštampao za mene i počinjem
da čitam.
Terminologija mi je uglavnom nerazumljiva. Infarkt miokarda.
Intubiran. Rigor mortis, livor mortis. Hvatam se za fraze koje razumem.
Čeona trauma. Kontuzija ruku i vrata. Nasilna smrt nije isključena.
„Šta je sa otiscima prstiju u sobi?“, pita Džejk.
Sada je moj red da slegnem ramenima. „Ništa. Nema čak ni
uobičajenih tragova koji se obično nađu u hotelskoj sobi.“
„A ostali dokazi?“ pita Džejk. „Je li imao nešto kod sebe što bi
izgledalo neobično? Nešto u sobi što je pomereno s mesta?“
„U džepovima je imao mobilni telefon i novčanik. Veći deo odeće
mu je još uvek bio složen u koferu. Zanimljivo, sve je bilo potpuno
novo - sa etiketama. Ono što je imao na sebi je takođe izgledalo novo -
jedva nošeno. Na krevetu je bila neotpakovana pidžama, u kupatilu
nova četkica za zube i neotvorena pasta. Soba je bila čista kao
apoteka.“
„Što je dodatni razlog za sumnju. Trebalo bi da ima otisaka prstiju
svuda unaokolo - njegovih, prethodnih gostiju, hotelskog osoblja.“
Džejk zastaje. „Je li nedostajalo nešto za šta si očekivala da će biti
tamo?“, pita on.
Ovo me zatiče nespremnu. Nisam razmišljala na taj način.
„Čekaj da razmislim“, kažem.
„Brijač?“
„Oh. Da, naravno. U koferu je bio nov brijač i neotvoreno
pakovanje žileta.“
„Češalj? Četka?“
„Samo češalj, u kupatilu.“
„Ključevi od kola? Pretpostavljam da se dovezao do Vestina?“
„Jeste. Ključevi su bili na komodi“, kažem.
„Šta je s ključevima od kuće? Jesu li bili na istom privesku?“
Moram da zastanem i razmislim. „Bio je jedan svežanj ključeva“,
konačno kažem. „Ali zar ga to ne bi odalo? Nije valjda nosio ključeve
od sve tri kuće na istom privesku. Ili možda jeste?“
„Verovatno je imao i druge ključeve - od klinike, od raznih
prostorija na klinici, od svoje kancelarije u studentskom gradu... dva-
tri ključa više ne čini razliku, osim ako neko ne traži nevolju“,
zaključuje Džejk.
Nešto mi pada na pamet dok on govori. Šta bih ponela sa sobom
kada bih iznajmila hotelsku sobu? Odeću, svakako. Pribor za ličnu
higijenu. Novčanik, mobilni, ključeve. Ali zar ne bi trebalo da tu bude
još nešto...
„Šta je s ključem od sobe?“, pitam.
„Molim?“, uzvraća Džejk.
„Ne sećam se da sam videla ključ od sobe u kesama za dokaze.
Moraću još jednom da proverim. Doduše, nisam ga ni tražila.“
„Verovatno je tamo“, kaže Džejk. „Morao je da ima ključ da bi ušao
u sobu. Verovatno je bio toliko upadljiv da ga nisi ni registrovala.“
„Ali ne smeta da proverim“, kažem.
„To nikada ne smeta“, slaže se Džejk i ja ustajem da izađem.
 13

Em Džej

Naravno da sam zažalila zbog pristanka na informativni razgovor

istog trena kada sam podigla slušalicu. Ali nešto me je zaintrigiralo.
Nisam izbrbljala baš mnogo, iako sam bila pijana. I ona novinarka je
definitivno imala informaciju koju joj nisam ja dala.
Nikada ne bih pretpostavila da će ovaj događaj skrenuti toliku
pažnju. I da će dopreti do medija, do čitavih TV i radio emisija o mojoj
situaciji, do televizijskih kombija sa satelitskom antenom na krovu,
parkiranih ispred moje kuće. Što bi moja baba rekla, uštini me da se
uverim da ovo ne sanjam. A tek cirkus koji je usledio! Novinari su
počeli da zovu gotovo odmah i toliko često da bi se, nakon javljanja na
telefon (odnosno, kada bih se javila), pre nego što kažem halo, već čuo
pisak, znak da imam drugi poziv na čekanju. Naposletku sam isključila
telefon iz zida.
Međutim, danas počinje da zvoni i moj mobilni telefon, a samo
najbliži prijatelji znaju taj broj. Neko me je izdao. Isključujem ga i
izlazim u vrt. Pleviti znači isključiti mozak za sve osim za taj zadatak.
Klečeći na zemlji između grmova lavande, okružena sa tri i po metra
visokom ogradom, koju je Džon postavio da sačuva našu privatnost,
osećam se bezbedno. Sedam na pete i udišem duboko, kao što sam
naučila s video-kaseta o opuštanju. Udah. Izdah. Udah. Izdah. Posle sat
vremena naizmeničnih vežbi disanja i čupanja korova, srce mi
usporava ritam i mogu jasno da razmišljam.
Vraćam se u kuću i pijem vodu. Zabrinuta sam za svoju kojotsku
nanu (Mondarella macrantha), čije lišće je dobilo braon tačkice, a
crveni cvetovi se oklembesili. U sudoperi perem zemlju s ruku, bez
razmišljanja, i krećem prema ulaznim vratima kada začujem kucanje.
Otvaram ih (greška).
Pakao! Ljudi iskaču iz kola i trče prema meni, blicevi sevaju, svi
uglas nešto pitaju. Kada ste saznali? Kako ste to podneli? Brzo
zatvaram vrata uz tresak. Još uvek neumorno dolaze. Isprva su to
samo lokalne stanice. KGO, KTVU. A zatim CNN i ekipe nacionalnih
vesti sa CBS-a i NBC-ja. Odlazim u predstavništvo svog mobilnog
operatera i menjam broj, ali nekako i taj uspevaju da prokljuve. Priča
će, navodno, potrajati. Sve zabavne i trač rubrike pišu o tome,
objavljuju prateće članke, iskopavaju sve vrste prljavog veša za koji
sam mislila da ga više niko ne pamti. Pronašli su da sam izvrdavala
plaćanje kirije za stan u Ulici borova u San Francisku davnih
osamdesetih godina, kada su mi sinovi još bili mali, a meni bilo
potrebno da počnem od nule. Što sam i učinila, u Santa Kruzu, u
udžerici koja je očigledno nekome služila kao letnjikovac, sklepana od
dasaka i šperploče. Novinari su otkrili i taj deo mog života, uključujući
i privođenje zbog uzgajanja i distribucije marihuane početkom
devedesetih, zbog čega sam morala na prisilni društveno-korisni rad.
Sranje! - kažem naglas kada to čujem na radiju. Samo sam pokušavala
da preživim!
Naravno, novinari su saznali i gde radim i razgovarali s mojim
kolegama, koji su anonimno i, sasvim očekivano, komentarisali moj
način odevanja, frizuru i opšte stanje rasejanosti. Niko nije pominjao
kvalitet mog rada, jedino čime zaista mogu da se ponosim. Mučno je
gledati kako Dejvid Leterman i Džej Leno sipaju neslane šale na
Džonov i moj račun. Znate li koja je kazna za brak sa tri žene? Tri
tašte! Pa: Bigamista je velikodušan jer brine o svim svojim ženama! I:
Zašto bigamista prelazi ulicu? Da dođe do sledeće neveste! U vulgarnim
radio-emisijama voditelji naklapaju o Džonovom seksualnom životu.
Jedne novine objavljuju kako je Džon morao da jede tri ćurke na Dan
zahvalnosti i Božić. Kakve gluposti! Ili možda nisu? Džon je za Božić
uvek radio, ili mi je bar tako govorio, zbog čega smo ranije jeli - u 13
h, kako bi mogao da stigne u bolnicu. Ali sada, kada malo bolje
razmislim, pitam se kome je plastični hirurg potreban u bolnici za
praznike? Da li postoje slučajevi za hitni fejs-lifting? Očiglednost
njegovih laži postaje sve bolnija. Zamišljam ga u Deborinoj kući sa
rodbinom i prijateljima, kako jede svoju drugu ćurku i najednom
ključam od besa. Treća ćurka verovatno je izmišljotina novinara ili
komšije, jer Džon i Helen nisu bili dovoljno dugo u braku da bi
zajedno proveli praznik.
Proglasite me naivnom, ali nisam znala da se moj komšiluk toliko
interesovao za nas. Kako bi drugačije toliko znali? Jesu li tračarili i
naši baštovani i naše čistačice? Imanje oko kuće je veliko, drveće i
zelenilo bujno, ne možemo ni da vidimo druge kuće, a i vrt nam je
zaštićen ogradom. Džon je voleo privatnost. A opet, neko je znao da
veći deo vremena provodimo u zadnjem dvorištu, radeći u vrtu ili
sedeći pod suncobranom, pijuckajući čaj, čak i zimi. Nekako su znali i
koliko smo platili kuću i boju bugenvilije koju smo zasadili. Jedan
nadasve upućen komšija je čak čuo kako Džonov automobil odlazi
svakog jutra u pet. Čak i vikendom. Kako nije posumnjala?
Što je, naravno, pitanje za milion dolara.
 14

Helen

Specijalizovala sam se za lečenje dečje akutne limfoblastične

leukemije T-ćelijama. Manji pacijenti i manje vremena na
raspolaganju. Ćelije se množe i kreću tako brzo da je trka
nemilosrdna, a protivnik neverovatno brz. Obično lečim decu i bebe
kombinacijom hemoterapije i ciljane terapije s tirozinskom kinazom
kao inhibitorom. Inhibitor. To sam ja. Introvertni inhibitor. Moj posao
je da sprečavam, obeshrabrujem, da podižem zidove i odbranu od
ćelija raka. Bila sam prilično dobra u tome i u svom privatnom životu.
Ali Džon je srušio svu moju odbranu. Još uvek ne znam kako mu je to
pošlo za rukom.
Tokom godina sam izgradila ime. Profesionalno, puštam da moja
dela govore za sebe i zadovoljavam se time što mi je godišnji kalendar
pun. Uprkos velikom stresu, jer to podrazumeva liste čekanja za
bolesnu decu, od kojih su mnoga beznadežni slučajevi, i dalje verujem
da ću im pomoći, da ima nade, bar malo. Činjenica da često
objavljujem svoja istraživanja - dobijala sam nagrade za članke u
Žurnalu onkologije za adolescente i omladinu i Žurnalu pedijatrijske
hematologije - i često učestvujem na konferencijama, skreće sve veću
pažnju na moj profesionalni život. Ali oduvek je moj privatni život -
ono malo što je ostalo od njega - bio moja lična stvar. Sada je to
neizvodljivo.
Medijska hajka je zapanjujuća. Nisam sigurna je li to zbog
trenutnog nedostatka senzacionalnih vesti ili zbog pretpostavke da je
vest o čoveku sa tri žene dovoljno senzacionalna da sve druge potisne
sa naslovnih strana. Donekle uživam u činjenici da još niko nije uspeo
da nabavi moju jasnu fotografiju ili upotrebljiv video-snimak.
Pokrivam lice svaki put kad izađem napolje. Većina štampanih medija
i TV emisija objavljuje moju zvaničnu fotografiju sa bolničkog veb-
sajta. Nije naročito laskava, sa urednom braon kosom, ošišanom u
sterilni paž i usiljenim poluosmehom na licu.
Zapanjena sam upornošću novinara. Direktor bolničke PR službe
pojačao je obezbeđenje kako bi ih zadržao van glavnog ulaza. Ipak,
neki Juda iz bolničkog osoblja smišljeno je otključao sporedna vrata,
tako da je televizijska ekipa jutros umalo dospela do moje kancelarije.
Bila sam unutra i razgovarala sa uzrujanim roditeljima desetogodišnje
devojčice s obilnim modricama na rukama i nogama. Nažalost, morala
sam da im objasnim da modrice verovatno nisu posledica fudbalskog
treninga. Moja asistentkinja je ugledala kamere i pozvala PR
menadžera, koji je obavestio obezbeđenje i preusmerio TV ekipu
prema izlazu iz bolnice pre nego što su stigli do mene. Čak i tada,
jedan naročito snalažljiv foto-reporter je svojoj mlađoj ćerki zamotao
kolena zavojem i skoro uspeo da dođe do moje kancelarije, ali ga je u
tome sprečila sestra na prijemnom. Od tada je postavljeno
obezbeđenje ispred odeljenja za pedijatrijsku onkologiju i niko ne
sme da uđe u čekaonicu osim ako sa sobom nije poveo bolesno dete i
uput za pregled.
Novinarima nisam dala ama baš ništa, ali oni ipak raspolažu
mnogim činjenicama. Toliko pikantnim da je čak i LA tajms objavio
priču. Baš kao i Njuzvik, Tajm, Pipi, Intač i još hrpa manje kvalitetnih
časopisa. Ne preslušavam poruke na govornoj pošti, koje me pozivaju
da se pojavim u jutarnjim TV programima i ostalim radio i
televizijskim emisijama. Razmišljam o ostalim dvema ženama, pitam
se da li one pristaju na to. Nisam videla nijednu njihovu izjavu u
štampi, ne posle onog prvog, katastrofalnog članka u Kroniklu - rupi u
brani koja je izazvala poplavu.
Bolničko osoblje je nezasito. Ljudi prepričavaju vesti u liftovima, u
sobama za odmor. Kada uđem u kafeteriju ili kada prođem kraj pulta
medicinskih sestara, naglo prestaje sva priča. Jedan stariji, već pomalo
izlapeo bolničar, došapnuo mi je trač. Zamisli! - rekao mi je dok sam
punila šolju kafom, na zgražavanje svih oko nas. Onaj doktor što je
imao tri žene! Jedna od njih radi ovde! Uspela sam to da zamislim! pre
nego što mu je neko došapnuo da sam to ja. Pocrveneo je kao bulka,
ali to me nije nimalo uvredilo. Možda bih i prenela trač dalje da se nije
ticao mene lično. Samo šačica ljudi u medicinskom centru znala je da
smo Džon i ja u vezi. Još manje ih je znalo da smo se venčali. Ali u
ovom medijskom progonu moram da se pomirim s činjenicom da su
svi upoznati sa intimnim detaljima iz mog privatnog života.
A onda čujem ućutkivanje kada uđem u ordinaciju. Sažaljenje u
očima roditelja mojih malih pacijenata. Sažaljenje - od njih, koji
zapravo prolaze kroz pravi pakao. Verovatno je tu prisutna i doza
hranjenja tuđom nesrećom. Ne krivim ih. Prinuđena sam da iz bolnice
izlazim na sporedna vrata kako bih izbegla novinare i foto-reportere.
Probijam se kroz horde, štiteći lice od bliceva foto-aparata kada uveče
stignem pred svoju zgradu. Prestala sam da se viđam s prijateljima. U
bolnici provodim sve više vremena kako bi i najuporniji novinari otišli
kući pre nego što izađem.
Ti reporteri su prokleto dobri u svom poslu. Našli su priličan broj
ljudi voljnih za priču. Svi anonimni, naravno. Prema našim izvorima.
Izvor blizak doktorki. To što neke moje kolege bez griže savesti
diskutuju o meni, seciraju mene i moje navike do najsitnijih detalja,
nimalo me ne iznenađuje, s obzirom na ljudsku prirodu. Novinari
opsedaju naš omiljeni restoran na Brodveju. Saznaju koje crveno vino
smo najčešće pili. Da smo povremeno išli u operu. U poređenju s onim
što je napisano o Em Džej - ženi broj dva - ovo o meni je prilično
laskavo. Visokouvažena. Povučena i marljiva. Ume da bude
nedruželjubiva. Ali ipak pocrvenim kada pročitam neistine o našem
odnosu, kada shvatim kako ništa ne podleže nadzoru. Vidno
zaljubljeni, često su bili viđeni kako se drže za ruke u kafeteriji „Tri
ruže“ u ranim jutarnjim časovima pre odlaska na posao. I: Jednom su
uhvaćeni kako se strasno ljube na parkiralištu. I: Ona vozi prijusa, koji
je bio pomalo skučen za njegovu krupnu građu, ali njima to očigledno
nije smetalo da budu intimni.
Boli me kada o Džonu iz tih medijskih izveštaja saznam nešto što
ranije nisam znala. Zaprepastilo me je otkriće da je nekada bio solidan
džez pijanista. Fotografija upotrebljena za čitulju bila je s jedne
profesionalne svirke. Svirao je u džez barovima širom Čikaga.
Berdhaus. Velvet laundž. Kod Endija. Džon kog sam ja poznavala
izbegavao je muziku, gasio radio kada bi ušao u moja kola, odmahivao
glavom kada bih mu kod kuće predložila da pustim neki CD. Mislila
sam da nema sluha, čak ga i začikavala zbog toga. Nudila sam mu da
presluša neke moje omiljene kompilacije. Klasike. Nikada nisam imala
sluha za bilo šta drugo osim za ono što je moj otac slušao. Betoven.
Bah. Brams. Kada sada vratim film unazad, stidim se ishitrenih
pretpostavki u vezi sa Džonom i svoje uverenosti da držim situaciju
pod kontrolom. Jasno je da sam izigrana na svim nivoima.
Najgori dan je posle članka u Njujork tajmsu. Najviše novinara
dotad čeka me ispred sporednog ulaza u bolnicu - odavno su otkrili
moj trik - i ispred moje zgrade. Konačno ulazim u bezbednost svog
stana, zaključavam obe brave na vratima i s olakšanjem se naslanjam
na njih. Imam pola boce crnog vina, preostalog od Džonove poslednje
posete. Sipam ga u običnu čašu dopola i otvaram šiber-vrata prema
terasi koja opasava ceo stan. Htela sam baš ovu stambenu jedinicu,
zbog pogleda i na brda i na grad. Džon je takođe uživao u njemu.
Posebno je voleo velike palme koje oivičavaju ulicu, preostale iz
vrtova staromodnih zgrada iz tridesetih godina, koje su srušene kako
bi bio sagrađen moderan kompleks stanova. Sedam na balkonsku
stolicu s vinom kada osetim dim. Duvanski dim. Kao da dopire s terase
susednog stana, što je čudno jer ga nisam osetila otkad sam se uselila,
pre tri godine. Podzakonski akt našeg stambenog udruženja
zabranjuje pušenje i van zidova stambenog prostora, posebno na
terasama, gde dim može da uđe u druge stanove. Iako su biljke
smišljeno posađene uz paravane koji odeljuju terase, vidim mladu
ženu kako sedi s podignutim nogama. Dok je posmatram, ona ispušta
dugi dim bukvalno meni u lice, s obzirom na pravac vetra. Umesto da
joj doviknem, odlučujem da budem civilizovana i pokucam joj na
vrata.
Posle duge pauze, vrata se konačno otvaraju. Na njima stoji mlada
žena s cigaretom u ruci. S blagom nelagodom predstavljam se kao
njena komšinica. Ne smeta mi demonstracija autoriteta tamo gde ga
zaista imam, ali ovo je siva zona. Ne mogu joj zabraniti da puši u svom
stanu, a izgledaće prilično sitničavo prekorevati je što to čini na svojoj
terasi. I pre nego što zaustim, ona kaže: „Uđi“, ne pitajući me želim li.
Strepeći da ne ispadnem nepristojna, ulazim, iako bih radije razgovor
obavila na neutralnoj teritoriji hodnika.
„Izvini“, kaže ona, mahnuvši telefonom, a onda ga ubacuje u džep.
Držeći cigaretu u levoj ruci, pruža mi desnu da se rukujemo. „Bet“,
kaže. „Helen“, odgovaram. Nastaje neprijatna tišina, a onda joj
pokazujem na cigaretu. „Ako nije problem, nemoj da pušiš na
balkonu“, kažem. Oklevam jedan trenutak, a onda dodajem; „Dim mi
ulazi u dnevnu sobu.“
 Čudan izraz na njenom mladom licu. Nalik zadovoljstvu. „Oprosti“,
kaže, „nisam znala.“ Ali ne obećava da će prestati. Umesto toga, vuče
veliki dim i ispušta ga u stranu. „Hoćeš li nešto da popiješ? Vino?“ To je
poslednje što želim ali proklinjem sebe što sam se dovela u ovu
situaciju. Razmišljam o važnosti očuvanja svoje nezagađene terase i
računam da vredi popiti jedno piće kako bih postigla taj cilj.
Bet ne čeka moj odgovor, već nestaje nakratko u kuhinji. Njen stan
je identičan mom, samo moderno namešten kožnom garniturom, koja
deluje neudobno, i okrečen jarkim bojama. Bet se vraća s dve čaše
crnog vina. Konačno gasi cigaretu.
„Ti si doktorka, zar ne?“, pita, dodajući mi čašu. Pokazuje mi na
jarkocrvenu sofu.
„Da“, kažem. A onda, nakon što sednem na hladnu klizavu
površinu, dodajem: „Kako si znala?“ Nervozna zbog celodnevnih
događaja, sumnjičava sam i na oprezu.
„Videla sam te kad izlaziš iz zgrade“, kaže Bet. Ali to nije logično
jer ne oblačim beli mantil sve dok ne stignem na posao. Ujutro jedva
da podsećam na člana urbane radničke klase. Kada već to pominjem -
verovatno zvučeći malo paranoično - ona se smeje i kaže da je sigurno
videla moje ime u medicinskim časopisima u foajeu. S obzirom na
veliki broj žurnala za koje pišem, pretpostavljam da je to
verodostojno.
„A kako je gospodin Helen?“ nehajno pita ona. Kada je pogledam
iskosa, ona dodaje: „Vaš muž. Kako se zove? Viđala sam ga u hodniku,
ali se nikada nismo upoznali.“
„Džon“, kažem i odlučujem da ne objašnjavam da Džona više
nema. I zaista, kad malo bolje razmislim, on zapravo nikada nije ni
postojao. Ne kao muškarac, niti kao život koji sam mislila da imam.
Nekoliko minuta pijuckamo vino u tišini. Usmerivši um ka
neutralnoj temi za ćaskanje, pitam je: „Čime se ti baviš, Bet?“
„Daktilografijom“, odgovara ona. I kao da želi što pre da zaustavi
bujicu pitanja, brzo dodaje: „Koliko dugo ste u braku?“
„Šest meseci“, odgovaram, zaključivši kako ovo i nije tako teško.
Ne govorim laži, ali izbegavam istinu.
Otpijam gutljaj vina i shvatam da je, na moje iznenađenje, skoro
prazna. „Daj da ti sipam još“, kaže ona i odlazi u kuhinju, vraćajući se
ovoga puta s bocom. Puni nam čaše do vrha.
 „Dakle, vi ste još mladenci“, konstatuje, ne pita.
„Moglo bi se reći“, kažem i hvatam sebe kako oponašam ono što je
pisano o nama. „Još se upoznajemo. Stranci smo, ali na uzbudljiv
način.“
Ne prepoznajem osobu koja izgovara ove ludosti, što je dobro, jer
ne želim da se zbližavam s ovom ženom, niti da me grize savest zbog
plasiranja neistina. Nakratko se pitam kako daktilografkinja može da
priušti stan u ovoj zgradi, ali odbacujem ovu misao. Verovatno ima
imućnog partnera.
Opet neprijatan muk pre nego Bet pokuša opet. „Zar ti nisi
doktorka koja je nedavno bila na vestima?“, ležerno pita ona,
gledajući u svoju čašu s vinom.
Spuštam ramena i ona brzo kaže: „Žao mi je. Čula sam i druge
stanare u liftu kako pričaju o tome. Znaš. Svi ovi novinari ispred
zgrade.“ Verovatno savijam kičmu još malo jer ona dodaje, doduše
toplim, saosećajnim glasom: „Sigurno je užasno biti predmet
ogovaranja. Mislim, povrh te izdaje.“
„Da, prilično gadno“, uzvraćam, otkrivši da mi je čaša opet
napunjena. Ceo život sam bila neprimetna, iskrsavajući samo da sve
iznenadim svojim briljantnim uspesima na fakultetu, veštinama ili
otkrićima. Sada ću zauvek ostati poznata po tome što sam bila udata
za tipa sa tri supruge. Smišljam gde bih mogla da pobegnem. Njujork?
Čikago? Hjuston? Lako bih našla posao predavača ili lekara na klinici.
Ali čak i tada, nikada ne bih pobegla, ne sasvim. Znam s kojim žarom
studenti medicine guglaju svoje profesore - bezmalo ih proganjajući
ne bi li saznali koliku stipendiju su dobili za istraživanje, koje
publikacije su obezbedili, koliko često će predavati na medicinskim
seminarima, plus razne sitnice iz njihovog privatnog života. Ne, nema
svrhe seliti se. Ljaga je tu. I nikada neće biti oprana. „Uništena sam“,
kažem naglas i Bet momentalno kidiše. „Kako uništena?“
Ćutke odmahujem glavom. Zašto bih joj objašnjavala? Stidim se
svog prethodnog ponosa - na svoj život koji je u mnogo čemu bio
uređen. Sada je u odbrambenom sistemu probušena rupa i bes curi
napolje.
„Koliko sam ja čula, ti si nasamarena“, kaže Bet. Naginje se bliže,
očigledno zaboravivši na vino, i opet bocka po telefonu.
Kroz maglu nekoliko ispijenih čaša, čujem je kako govori.
 „Ja bih poželela da ga ubijem“, dodaje ona.
„Misliš da mi to nije palo na pamet“, kažem. A onda se ispravljam.
„Ali već je bio mrtav kada sam otkrila istinu.“ Povlačim se na sigurno
tlo. „Nisam dobila priliku da se suočim s njim, da ga pitam zašto, da
otkrijem zašto ja.“ Bet klima glavom, kao da sam rekla nešto nadasve
mudro.
„Sigurno se pitaš zašto je odabrao baš tebe od svih žena koje je
svakog dana upoznavao. S obzirom na njegovu profesiju, sigurno je
sretao mnogo žena.“
Odbacujem njenu sugestiju. „Džona nije zanimala kozmetička
hirurgija. To su radili samo njegovi partneri. On se nikada ne bi
zaljubio u ženu koja je zbog plastične operacije došla u njegovu
kliniku. Naprotiv, upravo zato bi mu bila odbojna.“
„A umro je od... srčanog udara? Na neki način, zar ne misliš da je
tako najbolje? Za čoveka sa tri žene?“, pita Bet. „Prepuklo srce?
Istresirano do pucanja?“
„Moguće“, kažem. „Životni motor je otkazao.“ A moj od tuge krvari.
Zauzimajući tako osetljivo mesto u mojim grudima. Tokom stažiranja
na kardiologiji imala sam profesora Egipćanina. Rekao je da se u
njegovoj domovini ponekad kaže da je pokojniku umrlo srce i da se na
strašnom sudu upravo srce pokojnika vaga na tasu s perom istine.
Srce neopterećeno gresima i pokvarenošću biće u ravnoteži s perom i
njegov vlasnik će uživati u večnom životu. Ali ja znam da srce nije lako
kao pero. I neću uživati u zagrobnom životu koji mi nije suđen.
Često podstičem svoje male pacijente da mi opišu svoje simptome
koristeći metafore. Neki od njih su neverovatno prosvetljujući. Jedno
dete je reklo: „Mene je kljucnula ptičica s vrlo oštrim kljunom. Kljun
joj je sigurno krvav.“ Pregledom sam utvrdila izdajničke petehije,
crvene tačkice pod kožom koje predstavljaju jedan od simptoma dečje
leukemije.
A koje su moje metafore? Sve sami klišei. Teško srce. Opterećeno
srce. Moj heroj Gandi je rekao: Bolje je imati srce bez reči nego reči bez
srca. A šta kad više nema ni reči ni srca? Ne znam više šta da kažem. I
to me spasava. Jer, najednom mi postaje jasno da se ova mlada žena
konstantno poigrava sa svojim telefonom, s nezgodnim pitanjima, pa
čak i sa svojom takozvanom profesijom., „Ti si novinarka“,
zaključujem. Bet okleva samo trenutak, a onda klima glavom. „Star“,
kaže. „Obećali su mi pedeset hiljada za ekskluzivu. Podmitila sam
tvoju komšinicu da večeras izađe.“
„Namamila si me ovde dimom cigarete?“, zgroženo pitam, a onda
počinjem da se smejem njenoj genijalnosti.
„Ni sama ne podnosim dim“, odgovara Bet, „ali upali svaki put na
Zapadnoj obali. Ljudi koji su previše sumnjičavi i da pokucaju na
susedna vrata neverovatno su agilni kad treba da zaštite svoju
teritoriju od duvanskog dima.“
Pokazujem na mobilni telefon u njenoj ruci. „I sve si ovo snimila?“
Ona klima glavom.
„Dala si mi neke dobre stvari, ali nedovoljno da ti bude
neprijatno“, odgovara ona. „Ispada da si slomljenog srca, ali
dostojanstvena.“ Slomljenog srca. Opet metafora.
„Postoji li način da te ubedim da poštuješ moju privatnost?“ pitam.
Bet odmahuje glavom. Ali čini mi se da u tom gestu opažam i istinsko
žaljenje.
„Ponekad ne volim svoj posao, ali još manje volim nezaposlenost“,
priznaje ona. „A kao što rekoh, nema tu ničega lošeg. Nisi istresla
nikakve seksualne tajne.“
„Zato što ih i nema“, kažem. I za trenutak izgleda da je baš tako, da
sam otvoreno živela svoj život, bez ičega vrednog skrivanja, i s vrlo
malo kajanja. A onda mi sine i vežem jezik u čvor.
„Sad lažno lice mora sakriti što će lažnom srcu biti“, kaže Bet.
Verovatno delujem uplašeno, jer dodaje: „Magbet. Studirala sam
englesku književnost.” Ne verujem da umišljam njenu blagu
postiđenost. „Na kraju svi završimo tamo gde se najmanje nadamo”,
pojašnjava ona.
„Baš tako”, kažem. Nekako pronalazim vrata i izlazim.
 15

Helen

Ne mogu da se otrgnem zaključku da je dobro što su moji roditelji van

svega ovoga. Moja majka. Ona bi se svađala s urednicima i pisala
protestna pisma, žestoko me braneći, svoje jedino preživelo dete. Ali
ona je sada zaključana u bolnici za lečenje poremećaja pamćenja u
Indijanapolisu i više ne zna čemu služi viljuška, a kamoli da ima ćerku.
Moj otac bi me, ako bi bio dobre volje, privio na grudi i plakao sa
mnom. Njegove suze imale su isceliteljsku moć. Da je loše volje,
ošamario bi me i rekao da se saberem. Ipak, morala bih da ga
sprečavam da ne juri novinare i tuče ih. Pred kraj života, pod teškim
lekovima, plakao je manje. U retkim situacijama, kada bi osetio
potrebu da razbija nameštaj ili da povredi drugo ljudsko biće,
jednostavno bi popio specijalnu pilulu i prespavao ostatak dana.
Narednog jutra bi se od mister Hajda pretvorio u doktora Džekila.
Sada znamo da je Poov antiheroj mogao da se smiri litijumom ili
valproatom, koji se izdaje na recept. Koliko dela naše velike
književnosti je moderna psihijatrija proglasila čudnim i zastarelim?
Jednog dana će imati dijagnozu i pilulu i za nekog poput Džona, nešto
što će ga učiniti manje šarmantnim i očaravajućim, manje rizičnim za
žene. A postojaće i pilula za mene. Nešto što će mi podići gard. Svet će
biti zdravije mesto. Ali uprkos svemu, mislim da će biti daleko manje
zanimljiv.
 16

San Francisko kronikl

REZULTAT ISTRAGE ISLEDNIKA U SLUČAJU SMRTI

VIŠESTRUKO OŽENJENOG DOKTORA UKAZUJE NA UBISTVO

1. jun 2013.

Palo Alto, Kalifornija - Juče je islednik Okruga Santa Klara smrt

stanfordskog doktora koji je istovremeno imao tri supruge proglasio
nasilnom, počinjenom od strane jedne ili više nepoznatih osoba.
Razlozi za sumnju na ubistvo dr Džona Tejlora su modrice na telu, kao
i dva uboda iglom u predelu leđa. Prema izvorima, policija sumnja da
je dr Tejloru ubrizgan kalijum, koji je izazvao srčani napad. Policija je
ispitala više svedoka, uključujući i njegove tri supruge, od kojih su dve
nezakonite. Ostale osumnjičene osobe takođe će biti dovedene na
informativni razgovor, tvrde izvori. Velika sahrana održana je u
Memorijalnoj crkvi u Stanfordu sa zatvorenim kovčegom, ali praznim,
zbog sumnjivih okolnosti smrti. „Sve je bila predstava“, rekla je osoba
koja je prisustvovala pogrebu, želeći da ostane anonimna.
 17

Samanta

Tako dakle. Presuda islednika bila je kao što je Džejk i predvideo.

Nasilna smrt od strane jedne ili više nepoznatih osoba.
Sledeći korak je da se utvrdi vreme smrti. Na televiziji to rade tako
lako, a zapravo je užasno teško to izvesti s određenim stepenom
preciznosti - bar su nas tako učili. Prema izveštaju patologa, Džon
Tejlor je tog petka mogao da umre u bilo koje vreme između 14 i 22 h.
Elem, znamo da je u hotel došao u pola tri, živ i zdrav. Tu je i
činjenica da je koristio sobnu uslugu u 18 h i 35 min: biftek, srednje
pečen, krompirići i čaša belog vina. Za desert, čokoladni fondi. Mlada
žena, koja mu je odnela porudžbinu, odlično se seća ovog detalja
zahvaljujući njihovom razgovoru o čokoladnom fondiju. „Rekla sam
mu da će priprema potrajati bar pedeset minuta i pitala ga želi li prvo
da mu donesem glavno jelo, a fondi da mu dostavimo kada bude
gotov“, kazala je. „Izričito je želeo da sve bude doneto odjednom.“
Konobar je tek u 19 h i 50 min pokucao na vrata. Niko nije otvorio.
Kucao je iznova i iznova. Niko nije prilazio vratima. „Dešava se“,
pojasnila je devojka. Bar prema vremenu porudžbine, znamo kada je
bio živ (18 h i 35 min), a kada to verovatno više nije bio (19 h i 50
min).
Pričam to Piteru za večerom. Jedemo dagnje, što znači da je
verovatno iznova posetio prodavnicu morskih plodova i odlučio da ih
kupi. Nemojte pogrešno da me shvatite, volim kako Piter kuva, ali
trebalo bi da poradi i na svojoj doktorskoj disertaciji. Kažem mu kako
su Tejlorove modrice na mišici i vratu, zajedno s ubodima igle i
visokim nivoom kalijuma, bili dovoljni da islednik otvori istragu.
„A pošto sad imate rešenje da je reč o nasilnoj smrti, postoji li neki
motiv?“ pita Piter. Viljuškom vadi dagnju iz školjke i pažljivo je
ubacuje u usta. Kod jela je izbirljiv poput malog deteta, kušajući sve
pred sobom, kao da je spreman svakog časa da se baci na pod u izlivu
besa. A zapravo je veliki gurman i izvrstan kuvar. Dagnje su nabrekle,
sveže, s ukusom belog luka i belog vina. Piter se ovoga puta
definitivno nije pretrgao od intelektualnog posla. „Danas sam
odgledao svoju dozu krimi-serija“, dodaje on. „Motiv je uvek
prepreka.“
„Čovek sa tri žene?“, uzvraćam. Primećujem da govorim s manje
strpljenja nego što želim, pa umirujem glas. „U njegovom životu je
dovoljno toga. Na svakom mestu gde začeprkamo, nađemo i motiv.“
Bez razmišljanja gutam nesažvakanu dagnju. Moram da gucnem vino
kako bih je pogurala niz ždrelo.
„Kakav je zaključak?“, pita Piter kada se povratim.
„Bes. Ljubomora. Osveta“, nabrajam. „Sve ono što se s vremenom
nagomila u ljubavnim vezama, samo puta tri.“
„Ali jedina koja je bila upoznata sa situacijom je prva žena“,
podseća me on. „I mirila se sa sudbinom. I više od toga. Režirala je
predstavu, je li tako?“
„Tako je“, odgovaram, ali nestrpljivost mi se opet uvlači u glas.
Umorna sam. Uzdišem duboko i naređujem sebi da uživam u trenutku.
Hrana, Piterovo prisustvo - više od nedelju dana nismo zajedno jeli -
olakšanje što su informativni razgovori završeni. Pokušavam da
opustim ramena, vrtim glavom ukrug kako bih razbila čvoriće u vratu.
Ali telo se iznova koči. Nekada je ovo bilo dovoljno, nas dvoje za
jednostavnom i ukusnom trpezom. Međutim, počelo je sve manje da
mi prija. Ponekad ostanem željna nečeg više. Nešto u vezi sa slučajem
Džona Tejlora i njegove mreže ljubavi i prevare kvari mi raspoloženje.
Piter i dalje namerava da ćaska. Možda zato što ne primećuje
promenu u mom raspoloženju. Ili baš zato što primećuje. Pitera je
ponekad teško pročitati.
„Na koga ti tipuješ?“ pita dok otkida još jedno parče hleba s belim
lukom. Gomilice sveže iseckanog belog luka padaju s prepečene
vekne. Razmišljam koliko je vremena proveo u seckanju. To me
dodatno nervira. Spuštam viljušku i otpijam još vina. „Kada ćeš braniti
disertaciju?“ pitam.
Piter maše hlebom. „Krajem jesenjeg semestra“, odgovara. „Imam
vremena napretek.“
Onda se baci na posao! - razmišljam, ali ćutim. Umesto toga pitam:
„Kako ide?“ Uprkos nadljudskim naporima, u glasu mi se nazire
oštrina.
Piter sleže ramenima i ignoriše moje pitanje. Tipično. A onda,
takođe tipično, kreće u protivnapad. Njegova taktika je da me
pitanjima satera u ćošak.
„Kaži mi na koga tipuješ“, pita Piter. „Kaži mi šta ćeš sledeće da
radiš.“
Okomio se na moju najranjiviju tačku. „Ne znam“, priznajem.
„Mogla bih opet da razgovaram sa ženama. Da probam malo bolje da
ispipam teren.“ Najednom sam nesrećna.
Piter odustaje od kontranapada i vraća se u ulogu tešitelja.
„Ne moraš odmah da dobiješ sve odgovore“, kaže umirujućim
glasom i doliva mi još vina. I ovo je tipično. Čim nasluti da bi mogao da
me povredi, ili da iz nekog razloga patim, postaje nežniji. Kao da ne
veruje da to mogu podneti.
„Ljudi izvode razne ludosti zbog ljubavi“, kažem mu. „Ili zbog
onoga što oni smatraju ljubavlju.“ Sećam se Helen Rihter, kako govori
o strasti prema Džonu Tejloru svojim hladnim, profesionalnim glasom,
a opet tako ubedljivo. Kao u onoj knjizi Klajva Stejplsa Luisa o
romantičnoj ljubavi, koju smo čitali na časovima engleskog u srednjoj
školi. Surprised by Joy. Eto, takva je dr Rihter.
»Zaista? A kako to prepoznati?“ Piter se ne osmehuje dok ovo
govori. Zuri u školjke na svom tanjiru. Ovo se opasno približava
diskusiji za koju smo se složili da je nećemo voditi.
Spuštam šaku na Piterovu. „Dagnje su super“, kažem i on diže
pogled, smešeći se.
„Koristan sam u kuhinji“, kaže. „Šta god mislila o meni.“
 18

Samanta

Čitanje nečijih podataka iz mobilnog telefona i elektronske pošte je

kao preturanje po nečijem donjem vešu. Čitav život dotične osobe mi
je pred očima. Džon Tejlor je uglavnom pozivao svoju govornu poštu i
uglavnom primao pozive iz svoje ordinacije. Bilo je dosta odlazećih
poziva na razne brojeve, koji su uglavnom pripadali porodicama
pacijenata. Dr Tejlor se navodno trudio da lično prati stanje svojih
mladih pacijenata nakon što napuste kliniku. Bilo je čestih poziva od
Debore. Baš kao što je i izjavila, organizovala je njegov život, plaćala
račune za njegovu kreditnu karticu, rezervisala putovanja u Los
Anđeles i ostale gradove. On se čak oslanjao na nju i da mu rezerviše
restorane za njega i ostale dve žene.
Bilo je i povremenih poziva od Em Džej, ali ne tako često kao što
sam očekivala. On je pak svake večeri zvao Helen na mobilni telefon.
Tačno u devet. Ona njega nikada nije zvala, ali mu je svakodnevno
pisala mejlove na drtaylor3@taylorinstitute.com. Debora mu je
takođe pisala, ali na drtaylor1@taylorinstitute.com, a Em Džej na
drtaylor2@taylorinstitute.com. Tu bar nema misterije.
A ništa sumnjivo nema ni u sadržaju mejlova. Baš ništa. Nema
iznenadnog gneva ili neprijateljstva. Većina Tejlorove elektronske
korespondencije sa ženama bile su kratke logističke poruke: kada će
stići kući, kada će biti van grada. Debora mi je dala pristup Džonovom
onlajn-kalendaru, koji je zapravo bio virtuelna mapa njegovog života,
isparčanog do četvrtine sata. Nije ni čudo što je taj čovek imao
problem sa spontanošću - bio je zatočen u svom gusto isplaniranom
životu, koji mu nije davao mnogo prostora za manevrisanje.
Konačno nalazim ono što sam tražila, i to proverivši podatke
Džonovog mobilnog telefona 48 sati pre nego što je nađem mrtav u
Vestinu. Sve je onako kako su ispričale njegove žene - skoro sve. Poziv
Em Džej u utorak ujutro, koji je trajao oko deset minuta - dovoljno
vremena da s njom proćaska o domaćim temama i objasni joj kako
mora na poslovni put u Los Anđeles. Debora je počela da ga zivka u
petak ujutro, oko šest. Pozivi su trajali kratko - samo po nekoliko
sekundi. Očigledno nije uspela da ga dobije ili valjano obavi razgovor.
To je, računam, bilo u vreme kada Džon Tejlor nije uspeo da stigne na
svoje uobičajeno ranojutarnje tuširanje i doručak. Čoveče, ala je ta
žena uporna. Nastavila je da ga zove, šalje imejlove i poruke -
nebrojeno puta tokom petka i subote, sve do tri po podne. To je
otprilike bilo vreme kada se Moli pojavila na njenim vratima s vešću.
Sve se uklapa.
Nikada ne bih izdržala tu vrstu maltretiranja. Piter je moj jedini
muškarac i obično je prema meni prilično blag. Ali zato često viđam
zebnju u odnosima nekih mojih prijatelja i obostrano proganjanje
ukoliko se ne ispune očekivanja. Pitam se, ne po prvi put, kakve su
ljubavne veze bile pre mejlova i mobilnih telefona, zaboga, i pre
telefonskih sekretarica. Moja generacija ogrezla je u toj tehnologiji, ali
šta su radile prethodne? Zacelo su imale mnogo više prostora, ali i više
misterije. Možda više sumnje? Mada ne mogu ni da zamislim da
sumnjam u Pitera. Ali čini mi se da ni Em Džej ni Helen nisu sumnjale
u Džona Tejlora. Zasad podaci potkrepljuju njihove priče. Jesu li bile
glupe ili samo zaslepljene? Pre kombinacija to dvoje, zaključujem.
Dok smo Piter i ja jednostavno dosadni.
A onda vidim neobjašnjivu prepisku s Džonovog telefona u petak
uveče, baš u periodu koji smo identifikovali kao vreme njegove smrti.
Uspravljam se. U 18 h i 45 min pozvao je Em Džej na mobilni. Poziv je
trajao samo pet sekundi - sigurno je prekinuo vezu kada se uključila
govorna pošta. Svakako nedovoljno vremena za razgovor ili govornu
poruku. A onda, trideset sekundi kasnije, poslao je Em Džej tekstualnu
poruku. Hitno. Dođi u Vestin u Palo Altu, soba 224. Smesta.
I ništa više. Dakle, Džon Tejlor je bio živ tačno u 18 h i 45 min - i
pozvao je Em Džej u tajnu hotelsku sobu. Ovo zahteva ozbiljnu istragu.
Vadim telefon da pozovem Em Džej.
 19

Em Džej

U policijskoj stanici bar imaju rashladni uređaj. Mrzim vrućinu,

podseća me na Tenesi i na sve gluposti koje ljudi obično govore o
vrućini. Dovoljno je vruće da se kurva oznoji u crkvi. Vrelo kao butkica
u paprikašu. Uostalom, vrućina ne prija nekim osetljivim biljkama u
vrtu. Juče je temperatura dostigla 34 stepena, a za danas predviđaju
35. U deset pre podne već se znojim. Naravno, ovo je taj period u
životu. U stresnim situacijama valunzi su češći i intenzivniji. Počela
sam da nosim majice bez rukava, čak i po svežijim danima. Na poslu
nosim kratke suknje (verovatno kraće nego što pristaje mojoj figuri).
Ali neprijatnost vrućine nadjačava moj osećaj sujete. Prošle nedelje
sam načula dve mlađe žene kako me ogovaraju dok sam se naginjala
nad mašinom za foto-kopiranje. Sva naklonost i saosećajnost zbog
Džonove smrti trajala je tačno dve nedelje. Ma neka ih. Ionako imam
pametnija posla.
Ovoga puta znam zašto sedim ovde, u sobi za ispitivanje.
Osumnjičena sam. U slučaju nasilne smrti. Odnosno, ubistva. Očekivala
bih (ili se bar nadala) da se na ovo nasmeju svi koji me znaju, samo što
nisam smogla snage da se suočim s bilo kim posle prvog novinskog
članka u kojem sam nazvana osumnjičenom. Naravno, usledili su
članci i u ostalim novinama, zajedno s objavom da je ovo i zvanično
istraga ubistva, što je opet potpirilo medijski cirkus. Osumnjičena!
Zvuči laskavo. Ali svesna sam ozbiljnosti situacije. Sinoć nisam mogla
da spavam, pa sam tumarala po mračnoj kući, toliko nervozna da su
mi se i tabani znojili.
Vrata se otvaraju i ista mlada detektivka ulazi unutra. Pruža mi
ruku i ja je drhtavo prihvatam. „Em Džej“, kaže ona, „lepo je videti vas
opet“, i ja klimam glavom, odgovaram: „Detektivko“, ali ona se
osmehuje i kaže: „Sećate se? Zovite me Sem.“ Sve izgleda vrlo uljudno.
Da li bi me tako tretirala kada bi bila uverena da sam sposobna da
ubijem? Malo se opuštam, a onda se sećam onoga što sam videla na
televiziji - dobar i loš pandur. Je li Sem dobar pandur? Govorim sebi da
budem oprezna. Njeno sledeće pitanje samo potvrđuje moje zebnje.
„Dakle, odlučili ste da ne dovodite advokata?“ pita ona. Korača do
zida i pritiska dugme na mašini povezanoj kablom za video-kameru,
postavljenu visoko na zidu. „Nemate ništa protiv?“, pita, pokazujući na
kameru.
Odmahujem glavom, ne uzdajući se u svoj glas. Detektivka seda
nazad na stolicu i upitno me gleda.
„Nemam advokata“, kažem. To je tačno. I ne znam nikoga ko ga
ima. Kome je advokat potreban, osim bogatašima i kriminalcima? Kod
jedne advokatice sam otišla da sačinim testament, ali ta žena nije bila
moj advokat ni u jednom smislu te reči.
„Kao što sam vam rekla preko telefona, ljudi obično dovedu svog
advokata na informativni razgovor ove vrste“, pojašnjava detektivka i
nešto blaže dodaje: „Savetujem vam da ga nabavite.“
„Nemam novca za advokate“, kažem i stidim se svog drhtavog
glasa.
„Oh“, uzvraća ona. A zatim, delujući iskreno: „Žao mi je. Shvatam
da ste u nezavidnom položaju. Ali“, pročišćava grlo, „imate pravo da
ćutite. Sve što kažete može biti i biće upotrebljeno protiv vas na sudu.
Imate pravo na razgovor sa advokatom i da vaš advokat bude prisutan
tokom svih ispitivanja. Ako ne možete da ga priuštite, biće vam
dodeljen na račun države.”
Sve ovo mi saopštava toliko smireno da posle toga mogu samo da
cvilim, jer mi je upravo pročitala moja prava.
Detektivka prestaje da priča i gleda me. „Želite li da pozovem
kancelariju javnog branioca? To je vaše pravo.“
„Ne“, ravnodušno kažem. „Nemam šta da krijem. Ne mogu da
kažem ništa što bi moglo da bude upotrebljeno protiv mene jer nisam
učinila ništa loše.“ Nadam se da ne vidi koliko su mi šake zgrčene
ispod stola.
Detektivka klima glavom.
Počinje s pitanjima, uglavnom istim kao ona na koja sam već
odgovorila. Polako se opuštam, čak mi postaje malo dosadno. Čaša
vode bi mi prijala, ali ona me ničim ne nudi. Nema dvostrukih
ogledala, kao u policijskim serijama koje gledam. Samo cigleni zidovi.
I stolica je udobna. Gde li su je nabavili, iz nečije dnevne sobe preko
Vojske spasa? Uopšte se ne uklapa u policijski ambijent.
I ova detektivka je vrlo mlada. Znam da je napolju vruće, ali kosa
skupljena u kikice? Smešno! Nikada nisam videla odraslu ženu s
kikicama. Ali nekako joj stoje. I nema ničeg smešnog u njenom
držanju. Veoma je profesionalna. Naravno, već zna sve o mom braku i
životu s Džonom za njen izveštaj. Izostala sam s posla, prošlo je već
pola današnje smene. Gledam na sat i dišem duboko. Udah i izdah,
udah i izdah, zatim opuštam ruke - prvo jednu, pa drugu. To bi trebalo
da podstakne mozak da se opusti. Ali ne pomaže.
Detektivka predlaže da napravimo pauzu. Odlazim u kupatilo,
pijem vodu s fontane u velikoj otvorenoj prostoriji punoj radnih
stolova. Primećujem da policajci zure u mene. I za njih sam predmet
radoznalosti. Vraćam se u sobu za ispitivanje pre detektivke, s bolnim
osećajem čudne mešavine dosade i strepnje, koja me grize još od
Džonove smrti.
„Spremni?“ pita detektivka kad je ušla i sela. Baš je mlada! Ima
naviku da se igra malim prstom, vrteći ga oko svoje šake kao da navija
dečju igračku.
„Kada ste poslednji put videli dr Tejlora?“
„To sam vam već rekla. Više puta. U četvrtak ujutro. Ustao je rano,
kao i obično, da ode u obilazak pacijenata" - kratko zastajem pre nego
što opet nastavim - „i otišao je nešto posle pet sati. Kao i obično. Zašto
ne pitate Deboru? Prema njenoj priči, u stvari je svakog jutra odlazio
kod nje jer je njihov dogovor navodno bio svetinja.“ Izdaje me gorčina
u glasu. Ozlojeđenost što mi je Debora uskratila jutarnje izležavanje s
Džonom, koju sam oduvek smatrala najslađim delom svake veze.
„Ali čuli ste se s njim kasnije tog dana.“ Detektivka konsultuje
svoje beleške.
„Da, kasnije u toku prepodneva. Evo, reći ču vam i tačno vreme.“
Vadim svoj mobilni telefon i proveravam dnevnik poziva. „Tačno u 11
h i 7 min. Bila sam na poslu.“
Detektivka klima glavom. Zaista nije morala da postavlja to
pitanje. Podnela je zahtev - i dobila - za proveru podataka mog
telefona i elektronske pošte. Sećam se razigranih mačaka i viceva o
kaki koje sam razmenila s prijateljima, i verovatno sada ličim na
budalu u očima svih koji rade na slučaju.
 „Radite u Santa Klari?“
„Da. U Vebsisu. Na Tasman drajvu.“
„Ponovite mi šta vam je dr Tejlor rekao preko telefona.“
Nestrpljivo uzdišem. I osećam kako nailazi još jedan valung.
„Samo da ima hitan slučaj u Los Anđelesu. Da uveče leti tamo. Misli
da će se vratiti u petak, ali nije siguran.“
„I to je vama zvučalo neobično?“
„Veoma. Ali ne to što ide u Los Anđeles, budući da je Džon radio na
UCLA kao honorarni predavač cele akademske godine i bar dvaput
mesečno odlazio tamo na po nekoliko dana.“
„Šta je onda bilo neobično?“
„Prekid naše rutine. Bio je vrlo odgovoran i mrzeo je svako
remećenje svog rasporeda. Nisam smela... pa, voleo je... da ga ne
iznenađujem društvenim događajima ili spontanim predlozima za
izlazak. To ga je užasno nerviralo. Voleo je rutinu. Dosta je putovao,
ali uvek je sve bilo unapred isplanirano.“
„Šta je on smatrao spontanošću?“
„Morao je da zna celu nedelju unapred“, pojašnjavam joj. „Pravdao
je to vremenom potrebnim za obradu svake promene u njegovom
rasporedu.“ Shvatam koliko čudno ovo sad zvuči. I kako blesavo (i
ugnjeteno) verovatno izgledam zbog bespogovornog pristanka na
takve zahteve. Brzo elaboriram: „Kada smo počeli da se zabavljamo, ja
sam se stalno zaboravljala i impulsivno pozivala ljude na piće. Znate,
naletite na prijatelje u prodavnici i bez razmišljanja ih pozovete na
piće. A to je Džonu užasno smetalo.“
„Zar vam to nije bilo čudno?“
„Ne. Da. Možda.“ Prokleta da sam! „Pa, Džon je sam po sebi bio
čudan.“
„Kako je razmišljao?“
„Priroda njegovog posla sa žrtvama povreda bila je takva da je
vodio vrlo nepredvidljiv profesionalni život. Često nije znao šta ga
čeka kada ujutro dođe na posao. Kao posledica toga, zahtevao je
krajnju regularnost u svom privatnom životu.“ Zastajem. „Bar je on to
tako predstavio.“
Detektivka klima glavom. Sve ovo sam joj već ispričala, zašto opet
insistira na tome? Pa još i snima. Da li će čitanje mojih prava
promeniti način na koji će iskoristiti ono što kažem? Najednom
osećam jezu, uprkos vrućini.
„I onda ga više niste videli“, kaže ona.
„Nisam.“ Uprkos svemu, naviru mi suze. Prvih dana nakon
Džonove smrti bila sam neobjašnjivo mirna. Od tada ne prestajem da
plačem. Šef mi je rekao da uzmem slobodne dane, ali šta bih radila s
toliko slobodnog vremena? Sedela u kući sama? Mnogo mi je bolje s
mojim dragocenim fmansijama, brojke koje sabiram imaju nekog
smisla, kolone me uravnotežavaju dok haos dovodim u red. Džon i ja
smo bili tako različiti, ali oboje smo uživali u svojim rutinama.
„I od tada niste pričali s njim, posle tog poziva u 11 h i 7 min u
četvrtak ujutro?“
„Ne. Što je takođe neobično. Pričali bismo svake noći kada bi
otputovao u Los Anđeles. Značilo mu je. Rekao je...“ Ovde se opet
raspadam. Detektivka mi bez reči dodaje papirne maramice. „Govorio
je da ne želi da uđemo u šemu nekomuniciranja.“
„Kako ste to protumačili?“
„Naravno, to me je nateralo da porazmislim o njegovim
prethodnim vezama, da li je i tad pričao o problemima. Zapitala sam
se je li zato ostao neženja. Uvek je to objašnjavao zahtevima svog
posla i kako nije našao pravu ženu. A ja...“
„A vi ste želeli da mu verujete.“ Detektivka se saosećajno
osmehuje. Zaista je lepotica. Nema burmu. A opet, još je mlada.
Očigledno sam jedina glupača u ovoj sobi. Čini mi se da je moja
naivnost besmislena.
Vadim još jednu papirnu maramicu i počinjem sistematski da je
cepam na duge i tanke trake. Još jedan način umanjenja stresa. Ali
detektivka kao da to ne primećuje. Iako na stolu pred sobom ima
notes i olovku, ne hvata beleške, pušta da video-kamera obavi sav
posao. Opet namotava šaku. Sprema još jedno pitanje.
„A poruka koju vam je Džon Tejlor poslao na mobilni telefon u
petak uveče?“
Trudim se da zvučim smireno. „Šta s njom?“
„U 18h i 45 min. To je možda i poslednje što je Džon Tejlor uradio
pre smrti, poslao vama poruku: Dođi u Vestin u Palo Altu, soba 224. Ali
vi niste reagovali sve do 19 h i 45 min. Tad ste počeli da ga zovete na
mobilni u čestim intervalima - otprilike na svakih dvadeset minuta, i
tako celu noč i sutradan. Evidentirali smo ukupno 43 poziva između
pola osam u petak uveče i pola dvanaest u subotu uveče. Takođe ste
zvali i Vestin trinaest puta u istom tom periodu. A onda su svi pozivi
prestali. Šta se dogodilo?“
Uspravljam leđa. „U petak uveče otišla sam da završim neke
poslove“, kažem, pazeći da budem precizna. „Otišla sam u prodavnicu
i apoteku. Ostavila sam mobilni kod kuće, često zaboravim da ga
ponesem sa sobom, to izluđuje... izluđivalo je Džona. Zato nisam
pročitala njegovu poruku, niti sam videla da me je zvao, sve dok nisam
stigla kući. Oko petnaest do osam. Naravno, odmah sam se uzrujala.
Nisam znala ni otkud on u Palo Altu. Trebalo je da bude u Los
Anđelesu! Počela sam da ga zovem. Kada ga nisam dobila, pozvala
sam Vestin i tražila sobu 224. Niko se nije javljao. Upitala sam
recepcionerku je li Džon Tejlor gost hotela. Rekla je da nije. U stvari,
nije smela da mi otkrije ime gosta u sobi 224, ali smela je da mi kaže
da to nije Džon Tejlor.“
Pitam se je li očigledno koliko se znojim. Mogu da osetim kako mi
se majica lepi za leđa i kapljice znoja cure niz bokove. Ova devojka me
nervira kao osica.
„Zašto ste prestali da ga zovete u subotu uveče?“
„Naposletku sam otišla u krevet. A sledećeg jutra videla sam čitulju
u novinama“, kažem.
„Zašto ranije niste podelili tu informaciju?“, pita mlada detektivka.
Deluje pre zbunjeno nego sumnjičavo.
„Niko me nije pitao. Pitali ste me kada sam poslednji put
razgovarala sa Džonom, ali ne i šta se posle toga dogodilo.“ Znam da
zvuči neubedljivo, ali šta drugo da kažem? Da sam se uplašila? Da sam
se osetila odgovornom što je Džon očigledno od mene tražio pomoć, a
ja mu se nisam našla? S lica sklanjam vlažni pramen kose i zavlačim ga
iza uha.
Mlada detektivka za trenutak ćuti. A onda pita: „Je li vam bilo
neobično što je Džon Tejlor izveo nešto tako spontano i u poslednji
čas odleteo u Los Anđeles? A zatim se najednom obreo u Palo Altu?“
Želim da odgovorim na ovo pitanje. „O, izuzetno neobično! U našim
životima nije bilo iznenađenja. Sve je bilo brižljivo isplanirano.“ Sve je
lepo planirala Debora, razmišljam.
„I vama je tako odgovaralo?“
Je li to prezir u njenom glasu? Oholost vrlo mlade žene koja veruje
da je spontanost suština života.
„Uskladili smo se“, odgovaram, braneći se.
„Dokle je dogurao?“
„Kako to mislite?“
„Taj nedostatak spontanosti. Na primer, je li vam bilo dozvoljeno
da promenite televizijski kanal?“
Gledam je da vidim da li se šali, ali ozbiljna je. „Ako to nije jedna od
njegovih emisija, da.“ Mrzim patetiku u svom glasu. Kao da sam bila
pod Džonovom kontrolom, ali nije bilo tako (ne zaista). Imali smo
ritam. Radili smo.
„Koje su bile njegove emisije?“
„Nacionalna televizija, uglavnom. Vesti. Voleo je Zalagaonicu.
Dokumentarce. A mrzeo je one rijaliti programe. Žalio se da nemaju
nikakvu strukturu.“
Detektivka dopušta sebi smešak. „Ti rijaliti programi su prilično
namešteni.“
Nastaje kratka tišina dok ona opet navija svoju šaku. Ali pre nego
što mi se obrati, odlučujem da preuzmem kontrolu. „Zašto mi
postavljate sva ova pitanja?“ Zatim, više u šali: „Ne planirate valjda da
ga optužite za bigamiju iako je mrtav?“
„Ne.“
Tišina.
„Jeste li ispitali i njegove ostale... žene... Ili ste mene izdvojili?“
„Ispitaćemo sve tri.“
„Zašto?“, pitam glasnije nego što sam htela.
„Imamo neke sumnje u vezi s njegovom smrću.“
„Da, očigledno. Ali ne i dokaze.“
„Kako to mislite?“ pita ona.
„Nemate dokaze da je ubijen. Samo sumnje.“
Detektivka klima glavom. „Tačno. Nismo sasvim sigurni.
Sumnjamo i u okolnosti smrti.“ Više ništa ne govori.
„I?“ podstičem je.
„Određene neregularnosti“, pojašnjava mlada detektivka. Meškolji
se na stolici kao da joj je neudobno. Donekle se naslađujem time, i
njenim očiglednim nedostatkom iskustva. „Dakle, moraću opet da vas
pitam gde ste bili i šta ste radili u petak po podne i uveče.“
Osećam olakšanje. „To je lako. Bila sam na poslu do četiri po
podne. Izašla sam malo ranije. Uostalom, završila sam sa svojim
poslom, a bio je i petak.“
„I onda?“
„Otišla sam kući, odremala sat i telefonirala jednom, mislim da je
bilo do pola sedam.“
„Može li neko da potvrdi da ste bili kod kuće?“
„Ne u početku. Kasnije može moj brat Tomas. On živi u gradu, ali
me često posećuje. Pošto je Džon bio van grada, došao je da prespava
preko vikenda kod mene u gostinskoj sobi.“
„Je li to uobičajeno?“
„Da, kada Džon nije tu. Vrlo smo bliski, moj brat i ja.“
„Razgovaraćemo s njim“, mlada detektivka beleži u svoj notes. „Šta
ste onda radili?“
„Izašla sam oko sedam, ili sedam i petnaest, do obližnje bakalnice
po namirnice. Sigurna sam da će me se tamo setiti. Redovna sam
mušterija. I uvek komentarišu moje šešire.“ Obliva me blago rumenilo
stida. „U stvari, sigurna sam da će se setiti jer sam slučajno oborila
kutije s pahuljicama u izlogu.“
„A posle toga?“
„Posle toga sam otišla u apoteku da kupim šampon i neke sitnice.
Tek kada sam izašla iz kola, shvatila sam da mi je recept ostao kod
kuće. Ali mrzelo me je da ulazim pa sam sve obavila na spoljnom
šalteru. Tada je verovatno bilo već pola osam. Pretpostavljam da obe
radnje imaju podatke o tim transakcijama.“
Detektivka zapisuje vremena u svoj notes. Bakalnica 19:15.
Apoteka 19:30. Vidim kako crta malog smajlija kraj tih brojki. Diže
pogled i rumeni kada shvati da je posmatram.
„A posle toga?“
„Pa, otišla sam kući. Moj brat Tomas je konačno stigao. Izašli smo
na večeru. Verovatno će nas se setiti i u lokalnom kineskom restoranu
- stalno tamo idemo. Kući smo se vratili do pola deset.“
„I cele večeri zivkali ste Džona Tejlora.“
„Da. Kada sam stigla kući, oko petnaest do osam, zatekla sam
njegovu poruku i zabrinula sam se. Zato sam nastavila da ga zovem.
Ali nije se javljao.“
„Hvala vam, ovo će nam biti od velike pomoći“, kaže detektivka. I
razgovor je najednom završen. „Slobodni ste.“ Uprkos njenim rečima,
ona ostaje da sedi, kao da čeka da ja prva izađem. Trapavo se dižem
sa stolice i uspravljam, nadvisivši je.
Imam tako mnogo pitanja, tako mnogo strahova. Napuštam
policijsku stanicu pod još većim stresom nego kada sam ušla.
 20

Debora

Večeras po prvi put posle mnogo godina hvatam sebe kako razmišljam
o Džeraldu. On je ranije bio Džonov kolega, kada smo tek došli u
Stanford, pre nego što je Džon osnovao kliniku. Džon je živeo od
stipendije, tako da sa školarinom, jednom bebom i drugom na putu
nismo mogli mnogo toga da priuštimo. Živeli smo u studentskom
gradu, u naselju za oženjene studente, okruženi vriskom i plačem
novorođenčadi i male dece. Niko se nije ni trudio da unosi igračke sa
igrališta, puštajući ujutro decu napolje i uzimajući ih po podne, tamo
gde smo ih i ostavili. To je bilo pre sve ove gungule s nestalim bebama,
nije nam bilo ni na kraj pameti da bi neko mogao da ukrade dete.
Deca su slobodno ulazila i izlazila iz ostalih stanova i u vreme obroka
mogli ste čuti majke kako trčkaraju unaokolo, dozivajući Šona ili
Doroti ili Stivena. A ako bi se zatekli u vašoj kući, samo biste ih poslali
njihovoj. Život je bio jednostavniji.
Džerald i Sesilija živeli su sprat niže. Bili su malo stariji od nas, i
umesto jednog deteta u pelenama i drugog u stomaku, imali su dvoje u
vrtiću preko puta. Ujutro bih viđala Džeralda kako tamo vodi sina i
ćerku. Nisam radila i bila sam sve vreme iscrpljena. Bog zna kako je
Sesilija sve ono postizala po stanarskom rasporedu.
Nisam volela roditeljstvo s malom decom. Nije se uklapalo u moj
karakter. Jednom sam načula dve majke kako pričaju o meni. Ona
uopšte nema smisla za igru, rekla je jedna. I uopšte nema smisla za
humor, dodala je druga. Nije me zabolelo. Ono što su rekle bilo je
tačno. Nisam bila podesna ni za trudnoću. Moja je bila teška - ne u
zdravstvenom smislu, ali imala sam mučnine tokom sva tri tromesečja
kod sve troje dece. Ljudi su mi davali komplimente što se nimalo
nisam ugojila, tada se to tako mislilo. Ali prosto nisam mogla ništa da
jedem. Čak i u privatnosti svog kupatila mrzela sam poniženje zbog
povraćanja u šolju i ogavan ukus u ustima posle toga. Žustro bih
oprala zube, a potom oribala šolju kako bih izbrisala svaki trag svoje
navodne slabosti. Džon to uopšte nije primećivao. Sa simpatijom bi
potapšao moj stomak, kao što to muškarci obično rade, nesvestan
koliko sam to mrzela.
Ali Džerald. Zapravo smo bili pomalo upućeni jedno na drugo. Ja
sam bila predsednica našeg stambenog udruženja, a on predsednik
upravnog odbora. Bio je predodređen za jednog od onih lekara koji
sede u upravnim odborima simfonijskih orkestara ili baleta -
građanski orijentisan, a kada jednom finansijski ojača, i s težnjom da
proširi i obogati um. Kad god biste prošli kraj Sesilijinog i
Džeraldovog stana, čuli biste klasičnu muziku. On je bio pretplaćen na
nekakva muzička izdanja - najbolju svetsku muziku - i ozbiljno bi
slušao svaku numeru, hvatajući beleške. Čak sam i ja prepoznavala
neke poznate melodije sa pop koncerata koje su posećivali moji
roditelji. Ali Džerald je to smatrao višom umetnošću.
Nije bio naočit čovek, taj Džerald. Ne kao Džon. Niti je dominirao
prostorijom. Štaviše, bio je stidljiv i izbegavao je društvene susrete.
Otpisala bih ga kao mekušca da u njemu nisam primetila žicu
okrutnosti. Njegova nimalo lepa navika bila je hvatanje muva u letu -
imao je zapanjujuće reflekse - i čupanje njihovih krila, skoro bez
razmišljanja. Skoro da je bio potisnuo ovu svoju crtu, ne dopuštajući
joj da oboji neku njegovu reč ili delo. Ovo je, po mom mišljenju, bilo za
svaku pohvalu. Za razliku od ljudi s urođenim izvorom dobrote, poput
Džona, Džerald je morao da radi na tome. Takođe je studirao za
hirurga sa specijalizacijom na kardiovaskularnom odeljenju i, kao što
mi se jednom prilikom poverio kada smo oboje bili malo pripiti na
nekoj zabavi, najveće uzbuđenje pričinjavalo mu je zasecanje grudne
kosti, otvaranje grudnog koša i prizor srca koje kuca ispod njega,
spoznaja da ga može zaustaviti kad god poželi. „Pomno proučavam
kartone svojih pacijenata i družim se s njima češće od ostalih hirurga,
ne zato što mi je više stalo, već zato što tako posle lakše obuzdavam
svoje instinkte. U iskušenju sam, svaki put, da okončam taj život samo
zato što mogu“, rekao mi je te noći. Bio je vredniji divljenja od mog
supruga. Iskreniji. Realniji.
Noč koje se u skorije vreme prisećam jeste kada sam čuvala decu
Sesiliji i Džeraldu dok su oni bili na večeri. Deca su im bila bučna, iako
su imala pet i šest godina. Nije mi se svidelo njihovo razmaženo
zahtevanje da im čitam priču za pričom, ali bili su svesni svoje
prednosti u glasovnim mogućnostima, i na kraju sam im čitala sve dok
nisu zaspali. Tada sam bila u sedmom mesecu trudnoće i osećala sam
se ogromno i trapavo dok sam koračala po njihovom skučenom stanu,
previše nemirna da bih se skrasila, čitala ili gledala televiziju, želeći
samo da se Sesilija i Džerald što pre vrate, kako bih mogla da odem u
svoj krevet. Kada su stigli, Sesilija je bila nesvakidašnje pijana - obično
bi pila samo mineralnu vodu - a Džerald ju je odmah usmerio prema
spavaćoj sobi. Htela sam da odem, ali mi se činilo neumesnim da tek
tako nestanem. Kada je Sesilija legla, Džerald mi je rekao: „Ostani još
malo, Debora.“
„Zašto?“, upitala sam.
„Hoću par trenutaka nasamo s tobom“, rekao je. „Ne smeta ti?“
Međutim, kada smo seli, Džerald kao da nije imao šta da kaže.
Samo je pružio ruku i uzeo moju. Nije mi izgledalo kao da je pio, a i
Sesilija je uvek insistirala na tome da ne pije kad vozi. „Da li ti to
flertuješ sa mnom?“ upitala sam ga kroz šalu, ali se nije nasmejao.
„Flertuješ!“ uzviknula sam i nasmejala se, pokazujući na moj
stomak. I dalje se nije smejao. Ali videla sam onaj proračunati sjaj u
njegovim očima, kao kada bi muvama čupao krila, i pružio je i drugu
ruku, privukao moje lice svom i poljubio me. Bio je to grub poljubac.
Sa nagoveštajem jezika i nadasve erotičan. Bila sam zatečena. Džon i
ja smo odavno bili prevazišli burne dane zabavljanja i zaista sam
verovala da je strast daleko iza mene.
A onda se Sesilija isteturala iz spavaće sobe, i šta god je moglo da
se dogodi u tom trenutku, prekinuto je.
Sledeće nedelje nije bilo jasno da li će to napredovati dalje ili ne,
ali ubrzo se sve rešilo. Džerald je imao saobraćajku na Univerzitetskoj
aveniji. I on i Sesilija ostali su na mestu mrtvi. Čuli smo sirene te noći,
čuli smo ih kako dolaze, tako brojne, tako blizu nas, i znali smo da se
nešto loše desilo. Slušali smo vrisku i tišinu koja je usledila. Džon se
prekrstio, nešto čega od mladosti nije mogao da se otrese, i rekao:
„Bog neka im je u pomoći.“ Kasnije smo saznali da su to bili Džerald i
Sesilija, njihova kola prešla su preko žute linije i zakucala se direktno
u kombi. Nisu imali nikakve šanse. Decu su smestili kod babe i dede, a
na medicinskom fakultetu održana je skromna komemoracija, i to je
bilo to. Ali često se pitam šta bi se desilo da nas Sesilija nije prekinula,
ili da ih smrt nije odnela.
Smrt uvek nešto prekine.
 21

Samanta

Alibi. Baš kao u detektivskim serijama, skoro svako ga ima. Em Džej je

zaista kupovala i u bakalnici i u apoteci. „Ona žena sa šeširom čudnog
izgleda“, opisala ju je jedna prodavačica u apoteci, koja je se odmah
setila, i da, zaista je u bakalnici oborila pahuljice u izlogu, malo posle
sedam. Čak i da je odgovorila na tekstualnu poruku Džona Tejlora
tačno u 18.45, teško da bi na vreme stigla do Palo Alta da ga ubije, a
kamoli da se vrati i obori sto kutija pahuljica sa medom i lešnicima.
Debora je imala sastanak u Ženskoj pomoći za Dečju bolnicu, u
Menlo parku. Stigla je u kuću potpredsednice udruženja tačno u 18.25.
Debora? Uvek stigne pet minuta ranije, rekla je potpredsednica.
Njihove priče potkrepilo je i potvrdilo više osoba, koje nisu imale
razloga da lažu.
Helen je bila izuzetak. Ona nije imala čelični alibi za petak veče. U
podne je otišla s posla jer joj je pozlilo - što je potvrdila i njena
sekretarica - i ostala kod kuće do kraja večeri, tako je rekla. Nije
videla nikog do sutradan u devet pre podne, kada je kupila kapučino u
lokalnom Starbaksu. Prodavač je se setio jer je redovna mušterija:
radnim danima dolazi tačno u pola sedam, a vikendom u devet. I uvek
daje dva dolara napojnice, rekao mi je. Ali vremenski period između
petka uveče i subote ujutro bio je dovoljan da Helen avionom odleti u
San Francisko, iznajmi kola, odveze se do Vestina i ubrizga Džonu
Tejloru kalijum. U stvari, ona je jedina osumnjičena koja je i upoznata
s posledicama prekomerne doze kalijuma, i jedina koja je imala
pristup njegovim zalihama. Dođavola, u tom vremenskom periodu
mogla je i kolima da se doveze od Los Anđelesa do San Franciska i
nazad.
Moram da zovem avio-kompanije i rentakar agencije. Dodeljujem
taj zadatak Moli. Ali Helen je tako sitna. Je li mogla da mu napravi
onakve modrice? I njen karakter: tako hladan, uravnotežen i logičan.
Da li bi zaista bila sposobna za ubistvo? I koji bi bio njen motiv?
Ipak, u mojoj beležnici ostaje podvučeno ime Em Džej. Bilo je
nečeg snebivljivog u njenom držanju prilikom našeg poslednjeg
razgovora, nešto što je premašilo njenu uobičajenu snebivljivost. I
njen brat, taj Tomas, nije mi se svidela njegova priča, nimalo. Povrh
toga, alibi joj je prilično slab: međuprostor od oko dva sata između
njenog povratka s posla i posete bakalnici.
Zato ne mogu da diskvalifikujem žene, s mogućim izuzetkom
Debore. Ipak, čeka me još mnogo posla.
 22

Em Džej

Ne možete da odrastete u Gatlinburgu u Tenesiju a da ne cenite

njegovu lepotu ili grotesknost. Mi smo samozvana Kapija prema
Velikim zadimljenim planinama, i imamo posebnu čast da budemo
dom jednom od najstarijih Riplijevih „Verovali ili ne“ oditorijuma u
zemlji. Imala sam osam godina kada je otvoren 1970, ali je nestao u
Velikom požaru 1992, koji je uništio mumificiranu mačku i posmrtnu
masku Abrahama Linkolna, kao i ostale divne i užasne predmete mog
detinjstva.
Moj brat i ja smo bilo potpuno opčinjeni Linkolnovom posmrtnom
maskom. Jednog vrelog letnjeg dana bilo nam je dosadno pa smo
odlučili da napravimo svoje. Namastili smo lica margarinom i oblepili
ih gipsanim zavojem koji smo kupili od ušteđevine u apoteci u Glavnoj
ulici. Ja sam imala trinaest, a Tomas jedanaest godina, i bili smo
zapanjeni otkrićem da su naša lica bez moje duge plave i njegove
kratke crne kose, bez različite odeće i ostalih sitnih detalja, bila skoro
identična. Moje je možda bilo za nijansu veće, ali smo imali iste
jagodične kosti, istu kvrgu na nosu, isti srcasti oblik.
Ubrzo posle toga preoteo mi ga je parohijski sveštenik. Tomas i ja
smo bili bliski, ali nisam mogla da se nosim s marihuanom i pornićima
koji su mu svake noći bili dostupni u parohijskom domu. Obelodanila
sam šta se tamo događa kada je Tomas pukao i priznao mi. Sinoć mi je
crkla krava pa mi ne treba tvoj bik, bilo je prvo što je moja majka rekla
kada sam joj ispričala, ali naposletku mi je poverovala i pisala sedištu
biskupije. Lokalni sveštenik je na kraju premešten bez kazne. Ali tek
nakon što je generacija gatlinburških dečaka upropašćena.
Tomas se promenio. Nikada nisam saznala je li sveštenik s njim
išao daleko kao s nekima od dečaka, ali izgubila sam svog mlađeg
brata, pretvorio se u gnevnog stranca. Njegovu posmrtnu masku
okačila sam na svoj zid, taj slatki izraz lica zauvek proteran sa svog
živog vlasnika, a meni beskrajno dragocen, naročito kad je Tomas
odrastao i uvalio se u razne nove nevolje.
Koje su bile njegove nevolje? Oh, uobičajene za tinejdžere
određene klase u Tenesiju. Mislim na nižu klasu, budući da moja
porodica nikada nije bila visoko na društvenoj lestvici. Sitne krađe.
Posedovanje marihuane, naravno, ali male količine, ništa što bi ga
odvelo u zatvor. Tomas je nekoliko puta došao kući nervozan i
nerazuman, priznavši mi nasamo da je sa nekim prijateljima išao van
zemlje i kupio metamfetamin (koji je ovde lako nabaviti). Srećom, nije
ga konzumirao, preferirajući blagu zatupljenost marihuanom u
odnosu na euforičnost do tačke pucanja. Zatim se odao nešto
ozbiljnijem vandalizmu, i to prema crkvi, razbivši vitražne prozore iza
oltara. On i jedan njegov prijatelj napunili su kolica velikim
kamenicama, otišli u šumarak iza crkve i bacali ih uvis, sve dok visoki
prozori nisu potpuno razbijeni. Tomas je uhvaćen (zamislite) s
komadićima stakla na svojoj odeći, ali tada je već ionako bio među
prvima na spisku osumnjičenih za tu vrstu prekršaja. Uostalom,
Gatlinburg je mali grad. Jadničak. Nije imao šanse.
Gledala sam kako Tomas odbacuje svoj život i znala da ne postoji
način da mu pomognem. Bila sam pametna, znala sam to, i rešena da
završim školu i pobegnem iz Gatlinburga, ali sam se spanđala s
lokalnim dečkom već na drugoj godini Juniorskog koledža Karson-
Njuman u Džeferson Sitiju. Naša dva sina rodila su se kada sam imala
20 i 21, a u 22. sam se spakovala dok im je otac bio na poslu, radeći
popodnevnu smenu u Oditorijumu. Okrenula sam kola od kuće mojih
roditelja i zaputila se pravo na zapad. Moj jedini cilj je bio da stignem
do Tihog okeana i da moja deca nemaju južnjački akcenat Tenesija - i
da pomognem Tomasu da i sam jednog dana pobegne. To što sam
završila na severu umesto na jugu Kalifornije bio je rezultat
pogrešnog skretanja na Auto-putu 5 pre Bejkersfilda. Bilo je dva sata
posle ponoći, bebe su plakale, a ja sam bila umorna i tako sam
skrenula na sever umesto na jug, prema Los Anđelesu, gde sam se i
zaputila. Kakogod, ispalo je dobro.
San Francisko me je oborio s nogu. Sećam se kada sam stigla na
Okeansku plažu oko četiri sata po podne u junsku nedelju. Tada nisam
znala, ali to je bio jedan od onih retko sunčanih dana s te strane grada,
i činilo se kao da sam umrla i otišla u raj. Umočila sam noge u hladnu
vodu, poprskala bebe po licu kako bih im izmamila osmeh i krenula
da gradim novi život za nas. Tri teške godine kasnije, posle
konobarisanja u raznim birtijama, dok su mi decu čuvale sumnjive
bebisiterke, konačno sam dobila razvod i diplomu iz računovodstva s
Državnog fakulteta San Franciska. Ljudi mi kažu da još malo
razvlačim po južnjački kada govorim, naročito kada sam umorna ili
uzbuđena. Ali oba moja sina govore kao da su rođeni u Kaliforniji, a
skoro da i jesu.
Dobri su dečaci. Iako je jedna od mana mog braka s Džonom bila
što nije uspeo da se zbliži s njima, niti oni s njim. Posle 26 godina
života sa mnom, mislim da moji sinovi jednostavno nisu hteli ni sa kim
da me dele.
Obojica me često zovu otkad su čuli tragičnu vest. Brinu za mene,
pitaju hoću li biti dobro. Ali ja noću bdim brinući za njih. Naročito za
mlađeg, Džeksona. Previše je sklon brzoj zaradi i ima više tvrdičluka u
sebi nego što želim da vidim kod svog sina.
Moj brat je druga priča, još jedna briga. Nekoliko godina nakon
mog bega, Tomas je došao za mnom u San Francisko. I dalje je, kako
bih ja to rekla, slomljen. Upuštao se u emotivne veze, malo sa ženama,
više sa muškarcima, ali nijedna nije potrajala. Mislim da mu je
poslednji dečko imao malo nezgodniju narav. Jednom prilikom sam ih
pozvala na večeru i obojica su došli u groznom izdanju, Tomas s
masnicom na oku, a njegov dečko je vidno hramao. Odvela sam
Tomasa u Džonovu ordinaciju i očitala mu bukvicu: „Baš me briga s
kim spavaš dokle god ste dobri jedan prema drugom, a to ovde
očigledno nije slučaj!“ rekla sam mu. Tomas se promeškoljio i
promrmljao nešto, a onda je pre izlaska iz ordinacije pesnicom probio
spoljni prozor. Tako obično i reaguje kad ga nešto pogodi.
Tomas je imao prirodni talenat za grafički dizajn, samouk je na
kompjuteru i bez problema nalazi posao kada se tome posveti. Kamo
sreće da se malo češće bavi time. Pomalo je izgubljena duša. Ali on je
moj mlađi brat i mnogo ga volim. Učinila bih sve za njega i on to zna.
 23

Samanta

Završetak preliminarnih istražnih razgovora istovremeno me i

uzbuđuje i zbunjuje. Prošle su nedelje, ali teško mi je da se
koncentrišem. Gledam u kalendar i shvatam da smo već u junu: leto
promiče. Ranije izlazim s posla, idem kući i presvlačim se, i sedam na
svoj bicikl uprkos činjenici da nebo izgleda preteče sivo.
Sunce neće zaći pre osam, dakle, imaću dovoljno svetlosti. Nikada
ne vozim bicikl po mraku, ne nakon bezbroj izveštaja o saobraćajnim
udesima tokom službovanja u studentskom gradu. Posle dugogodišnje
pauze, dobila sam od Pitera za 28. rođendan novi bicikl. Ne znam čak
ni kako se menjaju brzine, ali tako je elegantan. Vozim niz Palm drajv
do Kampus drajva, i ispod Nadvožnjaka 280, nazad do petlje na
Alpskom putu. Iz nekog razloga, veverice kao da znaju da treba da se
klone staze, samo u studentskom gradu su im mozgići dovoljno
čvrknuti da izvrše harakiri.
Dok okrećem pedale, jedva da primećujem pejzaže. Obilato se
znojim, ali ne od vrućine ili napora. Ovoga puta je od stresa. Sinoć je
Piter izašao iz spavaće sobe u tri sata, da vidi gde sam, i našao me lica
zagnjurenog u dijagram koji sam nacrtala ispod naslova Osumnjičeni,
a koji narednog jutra apsolutno nije imao nikakve logike.
Vozim popularnom biciklističkom stazom. Prolazim na desetine
biciklista u identičnoj opremi; izgledaju opako i odlučno sa šlemovima
i izduženim naočarima. Iskreno, muškarci me izluđuju kada se tako
oblače, delujući agresivno seksi u uskim crnim biciklističkim
pantalonicama u kojima se genitalije jasno ocrtavaju. Nekolicina njih
odmara ispred Alpskog restorana, piju pivo raštrkani unutra i napolju,
stojeći isturenih karlica u specijalnim biciklističkim patikama.
Ignorišem ih i vozim dalje. Nisam obučena prikladno da bih izazvala
njihove poglede, preziru me što sam amaterka u staroj isečenoj
trenerci i policijskoj majici. Ali uprkos tom gnušanju, osećam se
snažno dok grabim prema prirodi i bežim iz predgrađa. Međutim, čim
izbijem na raskrsnicu Portole i Alpskog, nebo se otvara i ja sam gola
voda. Petnaest kilometara sam udaljena od kuće i kiša pljušti,
natapajući mi kosu i odeću, koja je sada teška i visi sa mene.
Odlučujem da nastavim. Više od ovoga ne mogu da pokisnem, a i kiša
je topla, tako da mi ne smeta. Kapi mi zapljuskuju lice i vrat, a tamni
oblaci iznad okolnih brda uveseljavaju me umesto da me deprimiraju,
kao da oslobađaju u meni nešto što je u poslednje vreme bilo
zaključano.
Hvatam tračak sećanja. Igranje u bakinoj kući na Džerzi Šoru.
Topao vetar dopire kroz otvorene prozore, u daljini se čuje
grmljavina, prve kapi kiše pred nadolazeću oluju, baka me izguruje
napolje da skinemo veš sa žice pre nego što pokisne, i tako ostajem
napolju sve dok sav veš nije na sigurnom i suvom. Ta kuća više ne
postoji, uništena je u jednoj od snažnih oluja koje su poharale Istočnu
obalu pre nekoliko godina, ali u detinjstvu je bila moje omiljeno mesto
na svetu. Tamo smo uvek provodili bar dve nedelje letnjeg raspusta,
moji roditelji, moj mlađi brat Gregori i ja. Živela sam tamo sa svojom
bakom jedno celo leto, kada sam imala osam godina. To užasno i
predivno leto. Ti dani bili su zaista veličanstveni: slano more, toplo
sunce, hladan sok od đumbira koji me čeka kada se vratim sa plaže,
oštar miris kreme koju bi mi baka mazala na izgorelo lice, da ga
ohladi. Imala sam je samo za sebe, jer su se moji roditelji vratili kući u
Bruklin da brinu o mom mlađem bratu. Iako mi tada nisu rekli, znali
su da Gregori umire, a mene su otpremili da propustim što više od
toga.
Kada sam se vratila kući u septembru, Gregori je bio u bolničkom
krevetu u dnevnoj sobi, gde će provesti i preostale dane. Godinama je
bio iritantna senka u mom životu, slinavi mlađi brat koji uvek želi da
pokvari moju igru oblačenja sa drugaricama, i brat sa svojim bolovima
i modricama, s posetama lekarima i boravcima u bolnici. Bila sam kod
kuće u vreme njegovog zastrašujućeg kraja. Nekada krupan dečak,
postao je mršav i bled, sa cevčicama koje su vijugale oko njegovog
kreveta, umetnute u usta, ručne članke, nestajući nekud ispod
pokrivača. A onda sam se jednog dana vratila kući iz škole i bilo je
gotovo. Moji roditelji su se dotad verovatno dobro isplakali, jer su
samo sedeli na stolicama kraj njegovog kreveta i tiho razgovarali.
Mislim da su se čak i nasmejali kada sam ja ušla i zastala pogledavši
njegovo mlitavo telašce. Bilo je tako očigledno da Gregorija više nema.
Bio je tu, sa svojom iritantnom pojavom, a onda više nije bio tu.
Bila bih neiskrena kada bih rekla da je ostala praznina u mom
životu. Veličala bih sebe više nego što zaslužujem kada bih rekla da mi
je nedostajao. Humanija sam sada nego što sam bila tada. Imali smo
oprezna primirja, ali su bila previše retka da bih žalila što Gregorija
više nema. Nikada ga nisam tešila dok je bio živ, čak ni kada se
razboleo. Jednom sam od frustracije stisla pesnicu i napravila mu
veliku masnicu na butini, izmamivši mu bolne jauke. Savest me uopšte
nije pekla, a izgubila sam i mesec dana igranja posle škole jer sam
tvrdoglavo odbijala da mu se izvinim.
Razmišljam o Heleni, ženi broj tri, i pitam se koliko Gregorija ona
svake godine izleči, a koliko ih sahrani. Da li ih sve voli, i da li bi je moj
Gregori takođe nervirao kao i mene.
Moji roditelji su se razveli godinu dana po Gregorijevoj smrti.
Oboje su fini ljudi, koji su iskreno želeli da ostanu dobri roditelji,
svojski se trudeći da mi ublaže patnju zbog njihovog rastanka.
Potražila sam stručnu psihijatrijsku pomoć i redovno sam posećivala
porodičnog savetnika s oba roditelja. Moja psihoterapeutkinja mi je
pokazala gomilu slika i pitala me kakva osećanja bude u meni: sreću,
tugu, bes, radost, sažaljenje... Bilo je lako pogoditi prave odgovore, ali
povremeno bih joj govorila kako me slika dvoje ljudi koji se svađaju
čini srećnom, a uspavana mačka me frustrira. Sve u svemu, moje
detinjstvo se sastojalo od mase dobronamernih ljudi koji su
pokušavali da urade pravu stvar. Ali nisam uvek primereno reagovala.
U stvari, često sam umela da budem i derište.
Ako bih pokušala sebe amaterski da psihoanaliziram, verujem da
je moja nesposobnost, ili moje odbijanje da preuzmem odgovornost,
počela već tada. Roditelji su mi prepustih da odlučim s kim ću živeti.
Odabrala sam majku i radosno se preselila s njom u novi stan na
Menhetnu. Ali danonoćno sam plakala, što je razumljivo, za svojim
ocem, koji je ostao u našem porodičnom stanu u Bruklinu. I tako sam
počela svake nedelje da menjam mesto boravka. Nisam mogla a da ne
primetim s kolikom tugom su me moji roditelji nedeljom uveče
isporučivali jedno drugom. Moj otac bi došao kolima u Menhetn i uvek
bi usledilo kratko ali emotivno rastajanje u hodniku ispred majčinih
vrata, ponekad zato što bih ostajala, a ponekad zato što bih odlazila.
Većina suza, prolivenih tokom tog teškog perioda, sada su daleka
prošlost. Ali to seljakanje trajalo je punih deset godina, sve dok nisam
stasala za koledž. Naučila sam šta su to ustupci, ali ih nisam pravila.
Nisam mogla da se odlučim hoću li mačku ili psa, i naravno, dobila
sam oboje. Nikada nisam umela da biram. Ni Pitera nisam izabrala. On
je izabrao mene, i nekako je to ispalo lako.
Ipak, ponekad uhvatim sebe kako želim nešto više. Da se nečemu u
potpunosti predam. Bez oklevanja. Da prigrlim strast. Šta god da je
Džonu Tejloru nedostajalo u životu, koju god rupu da je pokušavao da
popuni ženeći se više puta, ne može mu se osporiti da je bio strastven
čovek. Ali nisam sigurna da sam ja ikada bila. Piter i ja smo se složili
da nikada nećemo voditi razgovor o tome. Unesrećuje ga.
Kiša mi lije niz lice, skoro me zaslepivši dok se vraćam
Sendhilskom ulicom. Strast. Zaključujem da je to koren svega u životu.
I osećam da je to i koren slučaja Džona Tejlora.
 24

Debora

Stalno viđam duhove. Tačnije, jednog duha, na mnogim mestima. U

supermarketu, Džon prolazi kraj mene, gurajući kolica u kojima se
nalaze samo tuce avokada i dva pakovanja obranog mleka. Zapravo je
to samo korpulentni čovek Džonovih godina, verovatno na nekoj vrsti
moderne dijete, nešto na šta Džon nikada ne bi pristao. Vidim Džona
kako vozi volvo iza mene, i toliko napeto zurim u retrovizor da malo
fali da se zakucam u žutu tojotu koja stoji na crvenom kod Kupera.
Svakog jutra u pet silazim u prizemlje, navika koju ne mogu da
promenim, i hvatam sebe kako osluškujem, čekajući zvuk njegovih
kola, taj bučni auspuh koji je trebalo odavno da popravi. Njegova
nepažnja prema detaljima me izluđuje. Odnosno, izluđivala me je, tako
bi trebalo da kažem. Ali i dalje sam ljuta. Zatičem sebe kako besnim
zbog njegovih reči, izgovorenih davno, o tome kako je našao ljubav s
drugom ženom.
Verovatno je to bila Em Džej. Šetkala sam po dnevnoj sobi celu
noć, a kada je granulo sunce, sela sam u kola i odvezla se tamo gde je
ona živela, u južni San Hoze. Parkirala sam ispred njene iznajmljene
kuće, oronulog zdanja s gipsanom fasadom i aluminijumskim
prozorima - s pocepanim roletnama u dnevnoj sobi i čaršavima s
Betmenom u spavaćoj. Osetila sam olakšanje kada je visoka i vitka,
skoro mršava žena izašla na vrata. Košulja joj je visila, šljampava i
neupasana. Imala je neurednu kosu i smešni slamnati šešir s ukrasom
u obliku višanja, poput raskalašne Meri Popins. Bukvalno sam
povratila kako bih izbacila stres - s potpunim nedostatkom
dostojanstva, otvorila sam vrata od kola i bljuvala, tu ispred njene
kuće. Em Džej me je opazila. Zabrinuto je prišla i pitala treba li mi
pomoć. Jak južnjački akcenat. Tada je bio jači nego sada, dodajući
svakoj reči više samoglasnika nego što je potrebno. Bila je iskrena u
vezi s ponudom, nije se samo nadala da ću odgovoriti kako je sve u
redu i otići dalje. Jednostavno je takav tip žene. Moglo se videti po
sitnim borama oko njenih očiju i usana da istinski brine. Već je pružala
krupne šake, posvećena ideji da mi je pomoć potrebna i da će mi je
ona pružiti. Uopšte nije bila moj tip osobe.
Iako nadasve saosećajna, Em Džej navodno nije bila dovoljno
inteligentna da se zapita zašto fino obučena sredovečna žena sedi u
vrhunskom BMW-u ispred njene kuće, u utorak rano ujutro. Obratila
mi se vrlo ljubazno, ponudivši mi čašu vode, a kada sam odbila, otišla
je u kuću da je svejedno donese. Iskoristila sam priliku da šmugnem.
Ne verujem da me se seća, niti da me povezuje s tim davnim
incidentom. Ako me i pamti, ništa nije rekla. Možda u njenom životu
ima previše tih nasumičnih izliva ljubaznosti da bi se setila slučaja
kada je njena ljubaznost odbijena.
Nisam bila sigurna da li da se zbog te posete osećam bolje ili gore.
Među ženama moje društvene sfere prećutno se zna da svaka usluga
uključuje kontakt, a gde je kontakt, tu mora da se nađe i quid pro quo:
tante za kukuriku. Vrednost za vrednost. Dug. Kada mi je Em Džej
ponudila pomoć, instinktivno sam osetila da bih prihvatanjem te
pomoći postala njen dužnik. To bi bilo nepojmljivo. Jer, ja sam
poznata po velikodušnom poklanjanju vremena, po svojoj volji da
pomažem drugima. Ali ja svoje društvene ugovore shvatam ozbiljno, i
na kraju uvek zahtevam svoj quid pro quo. Međutim, susret sa Em Džej
me je uznemirio.
Kako bi izgledalo ponuditi joj znak dobre volje bez očekivanja -
realnog očekivanja - ičega zauzvrat? Posejati seme i ne tražiti voćku ili
cvet koji je ta biljka iznedrila? Zato su ljudi koji veruju u karmu toliki
licemeri. Oni žive po istim pravilima kao ja, samo što očekuju da će
univerzum poravnati račun. Ili već neko dobroćudno biće na nebu.
Nema proklete šanse, kako bi to moja britanska prijateljica Džozefina
rekla. Nema proklete šanse da ću dozvoliti toj ženi, toj Em Džej, da
pobedi. Niti ću joj išta dugovati. Zato sam se odvezla kući. U stvari,
učinila mi je ogromnu uslugu. S njenim relativnim nedostatkom
inteligencije, preotela je Džona bez suvišnih pitanja, sačuvavši mi tako
brak. Dakle, ako se budem ponašala u skladu sa sopstvenim sistemom
vrednosti quid pro quo, ja dugujem Em Džej. I moj dug nije
zanemarljiv.
 25

Helen

Prvi razgovor s detektivkom bio je preko telefona. Imala je dubok i

melodičan glas zrele osobe. Zato sam iznenađena kada otkrijem
koliko je mlada - izgleda kao da nema ni dvadeset godina - dok čeka
među mojim pacijentima u sredu ujutro. Obučena je ležerno, u
farmerke i plavu košulju. Malo joj ne prija vrućina našeg
losanđeleskog leta, ali podsećam se da je ona sa severa Kalifornije.
Njene crvene kaubojke ukrašene su zvezdicama i mesecima. Pitam se
koliko je to autentičan stav, a koliko ironija mladosti. Na ušnim
resicama vidim nekoliko rupica od pirsinga i jednu u nosu, skoro
zaraslu. Danas na ušima nosi samo jednostavne minđuše s plavim
kamenom, koji se slaže s košuljom.
„Kako mogu da vam pomognem?“, pitam, pokazujući joj da uđe u
moju ordinaciju.
Deluje nervoznije od mene, notes joj ispada iz ruke, saginje se da
ga uzme i tada iz njene tašne ispadaju tamponi i diktafon.
Smeje se, pomalo postiđeno. „Toliko o profesionalnom držanju“,
kaže dok skuplja svoje stvari. Odmah mi je simpatična.
Iznova joj kažem da, uprkos njenom dolasku iz San Franciska,
imam vrlo malo vremena. Bilo je teško uglaviti i to u pola sata. Kada
mi kaže da će joj verovatno trebati još, možda sutra, zavisno od toga
kako bude išlo, odlučno odmahujem glavom. Takođe me obaveštava
da moj advokat može da prisustvuje razgovoru - predlog koji
ignorišem.
Detektivka sklanja plišanog lava i medvedića s jedne od stolica u
ordinaciji, i seda, uključujući diktafon. „Pre svega, htela bih opet da mi
date punu izjavu o tome gde ste bili i šta ste radili u petak 10. maja
2013, po podne i uveče“, kaže. Spušta diktafon na stolicu do sebe, a
onda, poput nekog od mojih malih pacijenata, vidi nešto zanimljivo na
podu i saginje se da to pobliže pogleda. A to je maskota moje
ordinacije, plišana replika ogromnog rogatog guštera, toliko
realistična po boji i izrazu da svi - i odrasli i deca - reaguju s
nevericom. Jedina stvar koja nije autentična jeste njegova veličina.
Ovaj gušter je kao košarkaška lopta, skoro i tako okrugao. Detektivka
ga stavlja na krilo i miluje, vidno oduševljena njegovom mekoćom.
„Kao što sam već rekla, bila sam sama kod kuće. Nisam se osećala
dobro. Čak sam otkazala i popodnevne preglede kako bih ranije otišla
kući“, kažem, dok ona otkriva da gušter može i da skakuće, što joj
mami osmeh. Zaista, prilično šarmantna mlada žena. Ne liči na
policajku. Vadim svoj kalendar. „Da, poslednjeg pacijenta primila sam
u 11:45.“ Detektivka klima glavom, znam da je to već proverila s
mojom sekretaricom. „Posle toga sam se odvezla kući. Ostatak dana i
noći provela sam u krevetu.“
„Može li neko da potvrdi da ste u to vreme bili kod kuće?“, pita
ona.
„Ne“, odgovaram. „Živim sama.“ Zastajem na trenutak pre nego što
nastavim. „Pretpostavljam da su me možda neki stanari videli kako
ulazim u zgradu. Ali ako pitate mogu li da dokažem da sam cele te
večeri bila kod kuće, odgovor je ne.“
Mrzim da otkazujem pacijentima. Ne sećam se kada sam to
poslednji put učinila. Ali tog popodneva i večeri se sećam. Doduše, ne
baš svega. Bilo mi je muka i povraćala sam sve dok nisam ispraznila
želudac. Napadi mučnine trajali su celu noč. Nimalo prijatno.
„Hvala vam, to je od pomoći“, kaže detektivka. Konačno spušta
guštera na pod i piše nešto u svoj notes. Diže pogled i osmehuje se, i to
iskrenim osmehom. „Moram ovo da istražim”, kaže, skoro
izvinjavajućim tonom. Učestalost kriminala u Palo Altu je verovatno
slaba. „Ali bojim se da ste do kraja istrage još uvek u obavezi.“
„U kakvoj obavezi?” pitam. „Čisto me zanima.”
Detektivka okleva. „Kao što ste verovatno čuli u medijskim
izveštajima, nismo u potpunosti sigurni šta je uzrok smrti Džona
Tejlora - vašeg muža.”
„A ja sam, naravno, jedna od osumnjičenih.”
„Naravno”, potvrđuje detektivka. Zabavlja me što rumeni dok to
govori.
„I koji bi bio moj motiv?”, pitam. Zanima me da čujem šta je
smislila. Verovatno nešto banalno, poput ljubomore. Ali detektivka me
iznenađuje.
„To ćemo tek da utvrdimo”, odgovara ona. „Vaš muž je bio
kompleksan čovek. Verovatno je i umro iz kompleksnih razloga. Kada
budemo znali od čega je umro, imaćemo i odgovor na pitanje ko ga je
ubio.”
Zadivljena sam. Pokušavam da izgledam ozbiljno, uprkos činjenici
da se ova devojka, ova žena koja predstavlja vlast, opet igra s
gušterom, spuštajući mu platnene kapke preko zlokobnih plastičnih
crnih očiju. Hvata moj pogled i opet rumeni. Odlučno spušta guštera
dalje od sebe, kao da pokušava da izbegne iskušenje.
„Mogu li da vam postavim još nekoliko pitanja?”, pita ona. „Htela
bih da popunite neke delove slagalice.“
„Samo izvolite”, kažem, u nadi da će prepoznati moje poštovanje i
volju, uprkos mojim sumnjama da je razgovor uobličen po uzoru na
one koje je videla na televiziji. „Doduše, danas mi je preostalo najviše
20 minuta. Ukoliko ne završite do tada, možda uspem sutra da vas
uglavim.” Detektivka klima glavom, uzima diktafon i okreće ga prema
meni.
„Kakav je bio vaš odnos s Džonom Tejlorom?“, pita, neznatno
jačim glasom, pretpostavljam, radi boljeg snimka.
„Vrlo iskren. Vrlo... harmoničan“, odgovaram. Poslednja reč nije
prikladna, ali želim da iskažem čvrstinu svog odnosa sa Džonom.
Osećam se iznenađujuće smireno dok pričam o njemu. Izbegavala sam
tu temu, strepeći od emotivnog izliva na javnom mestu. Ali danas
pričam o tome krajnje razumno i logično - možda zbog toga što sam u
bolnici i činjenica je da ću se vrlo brzo opet vratiti proučavanju
kartona i laboratorijskih rezultata umiruće dece. Stavila sam sebe u
samozaštitni režim.
„Kada ste poslednji put videli Džona Tejlora?“
„Dve nedelje pre njegove smrti“, kažem. Bila je to gorkoslatka
poseta, ili je samo ja takvom pamtim zbog svega što se od tada
dogodilo. Sada nikada neću znati. Moja najlepša sećanja pokvarili su
događaji van moje kontrole.
„Doleteo je u petak uveče, večerali smo u La Skali, lokalnom
italijanskom restoranu nedaleko od našeg... mog stana. Onda smo se
vratili kući i otišli na spavanje.“
„Jeste li bih intimni te noći?“ pita detektivka i skreće pogled,
izbegavajući kontakt očima.
„Zaista to želite da znate?“ uzvraćam, a kada ona klimne glavom,
kažem joj: „Da, bili smo.“ Zatvaram usta. Nema potrebe da zna kakav
je bio naš lični odnos. Nisam sentimentalna kada kažem da ne verujem
da ću ikada više doživeti takvu noć.
Detektivka oklevajući kaže: „Da li se... on ponašao drugačije na
bilo koji način? Je li rekao nešto neuobičajeno?“
„Nije“, odgovaram. „Ali ako ne grešim, bio je malo melanholičan. I
ja sam bila.“ Sećam se da je to bila nedelja kada je sin Miklovih
konačno umro. „Tog dana sam izgubila pacijenta. Možda je to
doprinelo.“
„Žao mi je“, kaže detektivka, zvučeći kao da to zaista misli.
„Očekivali smo to već dugo“, pojašnjavam. Ali to ipak ume da me
deprimira, uprkos najvećim naporima. Uvek analiziram slučaj zarad
nečeg što sam mogla da uradim drugačije, što bi promenilo ishod.
Otrežnjujuča navika, ali me održava iskrenom. U slučaju Miklovih,
međutim, sirotom detetu bolest je kasno dijagnostikovana, kada su
već nastupile metastaze. Imao je samo 16 godina. Njegov otac je bio
jedan od zagovornika ideje što te ne ubije, učini te jačim, i terao je
svog sina da igra fudbal, uprkos užasnim bolovima u nogama, a kod
lekara ga je odveo tek po završetku sezone. „Ponekad bih ubila neke
od tih roditelja“, kažem, dodajući. „Oh, ne bukvalno! Samo tako
kažem.“
„A do kraja njegove posete?“, pita detektivka.
„Proveli smo miran iako kratak vikend“, odgovaram. „Kao i uvek,
Džon bi došao u sredu ili četvrtak. Držao je predavanja svakog trećeg
petka, a ona bi mu uzela ceo dan, i ostao bi do nedelje uveče. Ovoga
puta smo imali samo subotu. Došao je u petak, održao predavanje, i u
nedelju ujutro odleteo nazad u San Francisko. Tada sam ga videla
poslednji put.“
Sećam se, ali joj to ne pominjem, iščekivanja, tužnog iščekivanja
koje je celog vikenda raslo. Imala sam osećaj da je, i pored
predavanja, došao samo da bi me video, i da je imao nešto važno da
mi kaže, ali jednostavno nije uspeo da se natera na to. Do nedelje
ujutro, oboje smo bili smrknuti; raspoloženje nam se srozalo bez
nekog naročitog razloga.
Detektivka me gleda. Bistra je. Vidim da nešto piše u notes.
 „U subotu smo otišli u Getijev muzej. Ne zbog umetnosti, koja je
uvrnuta, već da prošetamo i popijemo kafu“, kažem. „Te noći smo
ostali kod kuće. Skuvala sam pileći kari, oboje smo morali da čitamo
svoje žurnale, i radili ono što lekari poput nas retko rade - ništa.“
Detektivka klima glavom, ali ne govori ništa.
„Nisam vam baš od pomoći u ovoj istrazi“, kažem, prekidajući
tišinu. „Ne verujem da je Džon ubijen. Možda ne želim da verujem u
to. Vodio je vanserijski život. Zaslužio je bolji kraj.“
U šta želim da verujem? - pitam. Da nisam ispala budala. Da nismo
sve ispale budale. Svaka od nas je mislila da ima tog čoveka samo za
sebe, a zapravo smo imale samo njegove deliće. Ako i toliko.
Najgore od svega je što sam se ja zadovoljavala tim delićem.
Pretpostavljam da me je lako zadovoljiti.
„Rekli ste ranije, u našem telefonskom razgovoru, da niste
očekivali tako jaku emociju - mislim da ste upotrebili reč ekstaza -
kada ste se udali“, kaže detektivka. Grčim se. Jesam li zaista to rekla?
Mora da sam bila u transu. „Možete li podrobnije to da objasnite?”,
pita detektivka.
„Morate da razumete, rekla sam to posle... incidenta“, kažem. A
onda odlučnije: „Posle Džonove smrti nisam bila sasvim prisebna. Ne
sasvim svoja.“
„Šta biste sada rekli?“
Razmišljam, ali sve što mogu da smislim je: „Naš odnos je bio
iskren.“
Mlada detektivka deluje razočarano.
„Da li bi Džon isto tako opisao vaš odnos?“ pita, kao da se nada
nečemu, i plašim se da je opet ne razočaram kada kažem: „Naš odnos
je bio obostrano zadovoljavajući.“ Ovo je još gore od iskrenosti, ali
puštam da na tome ostane.
„Kako to povezujete s činjenicom da je dr Tejlor imao još dve
žene?“, pita ona.
Treba mi mnogo više vremena da joj odgovorim. Ali reči ne dolaze.
Kada se tišina otegne, govorim istinu: „Ne mogu“, kažem. „Nikada
neću moći.“
Sada je moj red da se sagnem i uzmem guštera. Veseli zvuci
odjekuju ordinacijom dok ga čvrsto grlim na grudi obema rukama,
kao što učim svoje najmlađe pacijente. Kada ga držiš blizu srca,
prestaje da plače.
Detektivka okleva, a onda skoro stidljivo pita: „A bol? Je li gadna?“
Odugovlačim nekoliko sekundi. Koliko da otkrijem? Detektivka me
ne gleda, daje mi prostora. „Skoro smrtna“, konačno kažem,
ponavljajući reči koje sam uputila majci i ocu bolesnog dečaka samo
dva sata ranije. Spuštam guštera, i čim ga odvojim od sebe, on ispušta
svoj cvilavi plač. Deca ga obožavaju, misle da označava moć njihove
ljubavi. Samo ja znam da ga ne hrani ljubav, već bol.
 26

Helen

Napolju se sprema oluja, vetar je toliko jak da se plašim pucanja

stakla na vratima dnevne sobe. Drvored palmi se pod naletima njiše
tamo-amo. Oblaci će tek da se prolome, mada - u vazduhu nema ni
kapi vlage. Suvi očaj pejzaža.
Nikada nisam sebe smatrala insomnijskim tipom, uprkos činjenici
da retko sastavim više od četiri do pet sati sna. Ostajem budna
dokasno i budim se rano. Radije sebi kažem da mi nije potrebno
mnogo sna. Jednostavno imam previše obaveza da bih gubila
dragoceno vreme u spavanju. Kada je Džon bio sa mnom, išli bismo
zajedno u krevet, a onda, kada bi on zahrkao - užasno je hrkao - tiho
bih se iskrala iz spavaće sobe i čitala žurnale ili završavala
papirologiju. Šta god da mi je brak učinio, nije promenio moj osećaj
odgovornosti prema poslu, praćenju aktuelnosti i sticanju novih
znanja.
Međutim, posle Džonove smrti, noću bdim na drugačiji način. Ne
mogu da sastavim ni tri sata sna, dok sve preostalo vreme nisam
produktivna. Odgovornost prema dragocenom vremenu potpuno je
iščezla. Uvek ima kartona bolesne dece koje treba proučiti, članaka u
žurnalima koje treba napisati ili pročitati, mnoštvo mejlova koje treba
pogledati i na njih odgovoriti. Samo što sada shvatam da sam svih
proteklih godina sebe iscrpljivala iz straha. Straha od praznine koju
samo spavanje ili posao mogu da popune i koja se sada prostire preda
mnom. Noć se pretvorila u duboki prazni sud koji moram da popunim,
kap po kap.
Sedim u fotelji, Džonovoj omiljenoj, onoj koju bi odvukao na
terasu. Zavese su razmaknute. Svetlost s prozora osvetljava palme i
njihovo njihanje na vetru. Iza njih je mastiljavo crnilo.
Ustajem i odlazim u kuhinju da podgrejem vodu - više se ne trudim
ni da ubacim kesicu sa čajem, moj nedostatak čula ukusa pogoršava se
u periodima stresa. Srčem topli napitak dok ulazim u radnu sobu,
sedam za laptop, otvaram dosije pacijenta i ostavljam ga tu. Vraćam se
do fotelje, kalkulišući mogućnosti, vagajući opcije, razmišljajući da li
da se obučem i odem do apoteke na Malholandu, koja radi non-stop.
Nazad u kuhinju po još jednu šolju vruće vode. Zatim u kupatilo po
dvadeseti put večeras, zurim u beli štapić na pultu, u ružičasti krstić na
njegovom kraju.
Vraćam se za kompjuter i iznova otvaram sajt proizvođača,
odlazim na često postavljena pitanja, tražeći mogućnost da su
kontraceptivne pilule, koje sam pila svaki dan otkad sam srela Džona,
nekim čudom omanule. Etiketa je bila vrlo jasna. Manje od 1 na 100
žena svake godine zatrudni čak i kada redovno uzima preporučenu
dozu. Ovo bi trebalo da me uteši, osim jedne reči. Redovno. Čitam
sledeću rečehicu. Oko 9 od 100 žena svake godine zatrudni ako ne
uzima redovno preporučenu dozu. Ako ne uzima redovno. Operativna
reč je ne.
Kao lekar, shvatam značaj fraze preporučena doza. I sa
medicinskih studija znam da to znači uzimanje pilule svaki dan u isto
vreme. Što sam i činila. Osim jednom. Onog neobjašnjivog dana, kada
sam izašla iz kuće ne osvrnuvši se i ne popivši malu ružičastu pilulu.
Zahvaljujući Džonu, koji je tog jutra stigao u svoju poslovnu posetu.
Radovala sam se što ću ga videti na svom odeljenju, gde je pristao na
konsultacije za decu s benignim ali izopačujućim tumorom lica.
Shvatila sam negde na pola obilaska mojih pacijenata da sam
zaboravila. Stoga sam uzela pilulu te večeri, kada smo Džon i ja
konačno stigli kući posle večere u restoranu. Pretpostavljajući da je
dobar savet ono što bi svaki lekar preporučio - uzmite zaboravljeni
medikament u roku od dvanaest sati i verovatno će sve biti u redu.
Verovatno. U poređenju sa redovno.
Videla sam bezbroj rezultata koji ukazuju na smrt deteta, a sada
zurim u jedan koji označava život.
Ali nije to ono što iznenađuje. Oduvek sam imala redovne
menstruacije, mogla sam da ih predvidim skoro u sat na svakih 28
dana, još od svoje četrnaeste godine. Tako da ovo znam skoro dva
meseca. Znam to od one nedelje pre Džonove poslednje posete,
početkom maja. Ali ćutala sam i odlagala test. Poricanje. Ne zovu li
advokati to upravo tako? Uostalom, tog poslednjeg vikenda kada je
Džon bio ovde, nisam znala zvanično, tako da mu nisam mogla reći.
Sada znam. I pejzaž se promenio, pun je čudnih erupcija i prekida. Što
se tiče života koji sam oduvek znala, mogla bih biti i na drugoj strani
Meseca.
 27

Em Džej

Smrt. Nekoliko puta sam se suočila s njom. Baba i deda. Majka. Sada
Džon. Međutim, moj prvi susret sa smrću ujedno je bio i najčudniji.
Moje prvo uplitanje sa zakonom.
Imala sam dvanaest godina, a Tomas deset. Po ceo dan smo se
igrali u šumi, kao i sva druga deca. Imali smo naše tajne staze i
skrivena mesta i ostatke tvrđava, koje smo gradili i rušili još od kada
smo prohodali. Zadimljene planine nisu bile naročito privlačne za
planinare, kampere i zaštitnike prirode, ali zato su za nas bile veliko
igralište. Nismo se plašili nikoga iz mračnih kutaka i smejali smo se
planinarima, natovarenim opremom, koji u šumu ne bi kročili bez
odgovarajućih čizama, opreme i najmodernijih šatora. Toliko su glupi
da ne znaju ni pertle da vežu bez instrukcija u vodiču.
Jednog dana Tomas se vratio neobično uzbuđen. On i njegov
prijatelj Endi odvukli su me u šumu do logora jednog beskućnika.
Siroti starac je umro dok je sedeo naslonjen na drvo. Tu se nalazilo
njegovo sklonište, sačinjeno od grana, ostaci logorske vatre i nešto
razbacanih otpadaka. Moj brat i Endi bili su fascinirani čitavom
scenom. Oduševljeno su rovarili po pokojnikovom skromnom imetku,
listali su njegove prljave časopise, kuvali njegov pasulj iz konzerve na
ognjištu, jeli ga njegovim priborom za jelo. Pravili su se da su oni
odmetnici, a on ubijeni član njihove bande. Bila sam zgrožena. Povrh
svega, tamo je nesnosno smrdelo, ali oni su maramama pokrili noseve
i nastavili da se zabavljaju s mrtvacem, koji je uneo neverovatno
osveženje u njihove igre pretvaranja. Trajalo je oko nedelju dana. Ne
sećam se čija je ideja bila, verovatno Tomasova, da kući odnesu jednu
pokojnikovu ruku. Bližila se Noć veštica i možete zamisliti šta su dva
dečaka određenog uzrasta mogla da rade s takvim trofejem.
Sećam se da sam nameravala da urazumim Tomasa kada je došao
kući s tim jezivim ekstremitetom, da ga nateram da to vrati u šiunu i
zaboravi na sve. Umesto toga, pomogla sam mu da vodom napuni
ogroman kotlić, u kom je naša majka kuvala divljač koju bi ulovio naš
otac, i postavi ga napolje iznad vatre, kako bi skuvao tu ruku. Čak sam
mu i kosti osušila papirnim ubrusom.
Šta mi je to govorilo? Da sam bila sposobna, još onda, da učinim
nešto na šta bi me Tomas naterao, ma koliko to bilo opsceno ili
protivzakonito.
Kada je došla policija (bilo je neminovno da će ih neko pozvati
nakon što su Tomas i Endi po celom gradu mahali tom grotesknom
rukom), ja i dva dečaka odvedeni smo u stanicu na ispitivanje.
Naposletku su odbacili slučaj, ali tek nakon što su nas zastrašili
pričom o strogim kaznama za skrnavljenje leša.
Roditelji su nas kaznili sa mesec dana kućnog pritvora. Tomas se
povinovao pola dana, a onda je pobegao kroz prozor svoje sobe,
otrčavši s Endijem i ostalim drugovima u grad. Kao i obično, ja sam
poslušno odslužila svoju kaznu (čak i kada su mi roditelji bili na poslu
i kada sam mogla da radim šta želim). Uprkos svemu, Tomas je uspeo
da sakrije prst s pokojnikove ruke i čuvao ga je u tegli na svom
radnom stolu. Koliko znam, još ga ima, sablasni trofej iz dečje
avanture. I kao i uvek, on se izvukao, a ja sam platila punu cenu
njegovog nestašluka.
 28

Helen

Prirodna sam brineta. Oduvek. Možda biste rekli da se ponosim tom

prosečnošću, tom iskrenošću. Brinete su prizemne. Mi se ne zanosimo,
kao plavuše ili riđokose. I nismo upadljive, ne kao crnokose.
Kada sam bila mlada, htela sam crnu kosu, zift-crnu. Ošišala bih je
ravno do vrata i ostavila šiške kako bih podsećala na slike drevnih
Egipćanki iz knjiga koje sam uzimala u biblioteci. Prošle nedelje sam
gledala svoju dosadnu braon kosu u ogledalu i setila se kako sam u
tim knjigama pročitala da su Egipćani oba pola sekli kosu kada su u
žalosti. I tako sam u poslednji čas rezervisala termin kod svog frizera.
Kod divnog i fenomenalnog Sajmona. On je hteo da mi ofarba kosu
čim su mi se pojavile prve sede vlasi, još u trideset četvrtoj. Sada mu
kažem da sam spremna za promenu i on pljeska rukama.
„Pramenovi“, predlaže on. „Šatiraćemo te zlatno-braon
pramenovima.“ Ali šokiram ga zahtevom da me ošiša kratko, vrlo
kratko, u uniseks stilu. Takođe mu naređujem da me ofarba u plavo.
Želim promenu, totalnu promenu. I želim - ne, potrebno mi je - da
šokiram sebe prihvatanjem onoga što je moj život sada neopozivo
postao. Kao što obećavaju u reklamama za boju kose, želim novu sebe.
Naravno, čitala sam o posledicama farbanja kose u trudnoći. Iako
studija iz 2005. godine ukazuje na vezu između farbe za kosu i
neuroblastoma, raka kod dece, brojne druge studije o upotrebi farbe
za kosu pre i tokom trudnoće nisu dovele do istog zaključka. Pacovi
od 6 do 18 dana trudnoće, hranjeni mešavinom dostupnih farbi na
tržištu, u dozama do 97,5 mg dnevno, nisu pokazali znake
teratogenosti. Pet oksidativnih farbi za kosu nanošeno je na pacove
gavažom u dozi od 500 mg/kg dnevno u periodu od 6 do 15 dana, i
opet nisu primećeni neželjeni efekti kod fetusa. Zato postupak svog
preobražaja smatram bezbednim.
Izbegavam da se pogledam u ogledalo dok Sajmon ne završi s
feniranjem onoga što je preostalo od moje kose. Umesto toga
posmatram njegovo lice. Izraz mu je zamišljen, kao da su ga naterali
da pojede nešto što ne voli. Konačno spuštam pogled na svoj odraz. Ne
prepoznajem sebe. U mene kao da zuri dečak neodređenih godina,
plavi Petar Pan. Neko s unutrašnjom energijom i tajnama. Iz salona
izlazim s neobičnim osećajem lakoće.
Moja žalost za Džonom sada može da se završi. Mogla bih da
počnem sa proslavljanjem svog novog života. Jer, iako sam zacelo
izgubila svoju nadasve cenjenu privatnost - pa čak i poštovanje šire
okoline - dobila sam nešto primetno značajnije, zar ne? Moj novi friz
ogleda se u izlozima dok koračam Malholand drajvom, i skoro se
smejem naglas koliko sam srećna.
 29

Samanta

Sedim u čekaonici Tejlorove klinike, lepo konstruisane četvrtaste

zgrade odmah pored studentskog grada, s fasadom od oker kamena.
Samo fasadom, jer u Kalifomiji prave zgrade od kamena ne bi
preživele veći zemljotres. Zapravo sam triput prošla ovuda, vozikajući
unaokolo, dok nisam shvatila da je to klinika. Čudno, nigde nema
znaka, samo ulična adresa ispisana sitnim zlatnim slovima, diskretno
postavljena iznad bršljanom obraslog kamena, koju sam jedva
locirala. Kada sam konačno prokljuvila da je to moja destinacija,
zaustavio me je radnik obezbeđenja, skriven u posebnoj kućici bočno
od ulaza. Pokazala sam mu značku i tada me je pustio.
Unutra su sofe od zelenog plišanog brokata, tepisi boje crvenog
vina, dovoljno visoki da vam stopala utonu u njih dok hodate. Miris
ružine vodice. Tišina biblioteke, ili crkve. I kompletno osoblje je tako
prokleto lepo, od recepcionistkinje do sestre na prijemnom, koja mi
prilazi s fasciklom. Došla sam da vidim doktore Epstajna i Krejmera,
partnere Džona Tejlora na klinici.
„Detektivko“, kaže recepcionistkinja, prirodna lepotica bledog
tena i sjajne kose, kakvu mi je moja majka obećala da ću imati ako
svoju operem žumancetom. Nisam sigurna šta na ovakvom mestu
znači prirodno. Je li ovo njen nos? A tek jagodice?
„Dr Krejmer će vas sada primiti.“
Pokazuje mi na dekorisani dovratak s ogromnim hrastovim
vratima. Čujem tiho pevušenje kada me najavi. Zapanjena sam
bezbednosnim merama. Da li se plaše nezadovoljne mase koja će doći
s vilama, zahtevajući zatezanje lica i operaciju nosa? Doduše, malo
sam istraživala. Ne zovu ih više tako. Poželjniji termini su
ritidektomija i rinoplastija. A povećanje grudi je ugradnja silikonskih
implantata. Čestitamo!
Čovek u besprekorno skrojenom odelu čeka me s druge strane
vrata. On je sve što dr Džon Tejlor navodno nije bio: visok i vitak, u
srednjim četrdesetim, ma savršen.
„Ja sam dr Krejmer“, kaže on. „Molim vas, uđite u moju
kancelariju.“ Vodi me kroz čekaonicu do kancelarije. Da mu
medicinske diplome ne vise na zidovima, rekli biste da je to
ekskluzivni muški klub, zajedno s crnim kožnim foteljama i
mermernim stočićem. Skoro očekujem da mi ponudi tompus i konjak.
„Došli ste da razgovaramo o Džonovoj smrti“, konstatuje on dubokim
glasom, kao da se plaši da neko čuje.
„Poznajete li nekog ko je možda želeo da naudi Džonu Tejloru?“
Odlučujem da budem direktna, bez okolišanja. Posle njegovog
unjkavog glasa, moj zvuči grubo i bučno.
„Ne“, odgovara on tihim ali saosećajnim glasom. „Džon je bio
najdobroćudniji i najvelikodušniji čovek kog poznajem. Niko ne bi
poželeo da mu naudi.“
„A njegove tri žene?“, pitam. „Je li vas to iznenadilo?“
„Apsolutno“, odgovara on, ali toliko blago da bi mogao da se
izjasni i suprotno, a ja bih mu opet poverovala. Dr Krejmer poravnava
svoju već pravu kravatu, skida nevidljivu gromuljicu prediva sa svojih
pantalona. A onda konačno shvata da ja očekujem više.
„Siguran sam da su bile uzrujane, vrlo uzrujane“, dodaje on. „Ali
povrediti ga? To mi izgleda ekstremno.“
Dr Krejmer me sada gleda i smeška se. Rado bih ga zviznula zbog
toga, i zbog onoga što će sledeće reći. I evo ga, kreće. „Samanta“, kaže.
„Koliko imate godina?“
„Za vas sam detektivka“, odgovaram. „Harolde, koliko vi imate
godina?“ Na njegovu sreću, deluje postiđeno.
„Oprostite“, mrmlja. „Ali izgledate kao jedna od mojih ćerki. Koja
se igra policajaca i razbojnika.“
„Ovo nije igra.“
„Izvinjavam se.“
Odlučujem da se pravim da ove poslednje dve-tri rečenice nisam
čula i vraćam se na temu.
„Ne razumem kako je dr Tejlor bio u stanju da živi otvoreno sa
svojom drugom ženom u Los Gatosu kada mu je zakonita žena bila
tako blizu“, kažem. „Kako to da ih niko nije video zajedno - u bioskopu
ili tržnom centru? I šta je s njegovim radnim funkcijama?“
 Dr Krejmer klima glavom. Posle one uvrede je voljniji za saradnju.
„Moguće je, zato što je Džon brižljivo čuvao svoj privatni život. Niko
od nas nije upoznao Deboru. Da smo i videli Džona sa ženom,
verovatno bismo pretpostavili da je to ona.“
„Nikada niste upoznali ženu svog poslovnog partnera?“ pitam. „Baš
čudno.“
„Rekao nam je da ona ne voli druženje“, pojašnjava dr Krejmer.
„Nismo imali razloga da mu ne verujemo.“ Za trenutak okleva. „Nismo
bili prijatelji na bilo koji način. Samo poslovni partneri i kolege. Dr
Epstajn i ja se privatno družimo, ali Džon nam je jasno stavio do
znanja da ga to ne zanima - hteo je da odvoji privatni život od
poslovnog.“
Utom se na vratima čuje tiho kucanje i unutra ulazi spektakularna
mlada žena. Odskače od standarda lepote - i muških i ženskih.
Nadrealno. Možda je mojih godina, ili mlađa godinu-dve. Teško je reći
jer ima izuzetno belu kožu, koja pravi neobičan kontrast crnoj kosi.
Naravno, danas svi znamo da i bebe treba pokrivati šeširićima i dugim
rukavima i mazati im zaštitne kreme. Ali ko je mogao biti tako
opsesivan pre 25 godina? Roditelji ove žene - ili ko ju je već odgojio -
sigurno jesu. S belom kožom i crnom kosom izgleda kao moderna
Snežana.
Ali ne fascinira samo njen izgled, već i držanje, stav. Za nekog tako
mladog, ona je neverovatno sigurna u sebe. Klima mi glavom, ali ide
direktno do dr Krejmera i pruža mu fasciklu. „Fotografije koje ste
tražili“, kaže. Glas joj je dubok, kao što sam očekivala, i hrapav, skoro
pušački, iako sumnjam da bi se usudila da svoje savršeno telo i
savršenu kožu zagadi udisanjem tih otrova.
Crna kosa ošišana je ravno u visini brade i ravnomerno se njiše
kada ona krene prema vratima. Na sebi ima beli laboratorijski mantil
preko običnih crnih pantalona i bele bluze. Na licu nosi fantastične
naočari.
„Ovo je dr Faning, naša najnovija članica kolektiva“, kaže dr
Krejmer. „S nama je četiri meseca jer ima stipendiju na Stanfordu.
Kler, ovo je detektivka Adams, koja istražuje Džonovu tragičnu smrt.“
Kler seva crnim očima ka meni. „Šta tu ima da se istražuje?“, pita
ona. „Koliko sam shvatila, njegova smrt je posledica srčanog udara.“
„Infarkta miokarda“, ispravljam je i smeškam se. Ona mi ne
uzvraća osmeh. Iako ima desetku iz lepote, pretpostavljam da joj
smisao za humor nije jača strana.
„Detektivka Adams nije zadovoljna“, pojašnjava dr Krejmer.
Njene oči iza naočara se šire. Rezultat je komično teatralan.
„Nije?“, čudi se.
„Ne“, kažem. „Čudi me da vam je to promaklo. Bilo je na svim
vestima. Islednik je doneo rešenje da je reč o mogućem ubistvu od
strane jedne ili više nepoznatih osoba. Previše je neobjašnjivih faktora
da bismo slučaj zaključili.“
Nastaje tišina. Okrećem se prema dr Krejmeru. „Kada smo kod
publiciteta“, kažem, „Kako posluje klinika? Je li oštećena medijskim
cirkusom?“
„Nimalo. Posao nikad bolje nije išao“, uzvraća on. Govori glasnije
nego pre, skoro živahno. „Za neke procedure se sad čeka mesecima.
Imamo i liste čekanja.“ Primećujem da ga dr Faning uporno posmatra,
ali on kao da izbegava njen pogled.
„Ko će sada preuzeti dečje slučajeve, pošto više nema dr Tejlora?“,
pitam.
„Nismo još odlučili. Očigledno je to veliki udeo u imidžu Tejlorove
klinike. Ne smemo dozvoliti da to propadne“, odgovara dr Krejmer.
Sada više nema sumnje. Dr Faning mu svojim upornim pogledom šalje
nekakvu poruku.
„A šta vi mislite?“, pitam je. Ona se trza na moje pitanje, ali
odgovara brzo i odlučno.
„Iako je najveća zarada od kozmetičkih procedura za odrasle,
Džonu dugujemo očuvanje pedijatrijske prakse“, kaže ona.
„A postoji li neko kvalifikovan? Koliko znam, on je bio jedinstveni
talenat u svom poslu.“
„Naravno da je bio“, upada dr Krejmer. „Ali ne treba zbunjivati
ljude mistikom koja ga je okruživala. Postoje i drugi hirurzi koji su
jednako kvalifikovani i sposobni za te zahvate. Što se toga tiče, ne
očekujem da će se išta promeniti.“
„Osim kombinacije pacijenata i zahvata“, dodaje Kler. Dr Krejmer
se mršti.
„Kako to mislite?“ pitam.
Dr Krejmer odgovara: „Mislim da nema potrebe da dr Faning
zadržavamo ovde“, ali mu ja pokazujem da je pusti da govori.
 „Sve je veći konsenzus da se deca izbace sa klinike“, otkriva ona.
„Takoreći.“ Na njenom licu tražim nagoveštaj osmeha, ali ga nema.
Definitivno nema smisla za humor.
Dr Krejmer uzima olovku sa svog radnog stola i počinje njome da
bocka parče papira.
„Zašto?“, pitam je.
Dr Faning bez reči trlja palac o kažiprst: univerzalni znak za
novac.
„Džon se suočio s pobunom" dodaje ona.
„To je prejaka reč“, buni se dr Krejmer. „Detektivka će steći
pogrešan utisak.“
„Možda bi i trebalo“, kaže dr Faning.
„Ili pravi utisak“, kažem u isto vreme kad i ona. Za trenutak se
gledamo.
„Šta je na sastancima bilo... sporno?“ pitam.
„Saberite dva i dva“, odgovara ona. „Odrasli pacijenti koji se
operišu iz hira sve plaćaju iz svog džepa. Nema natezanja oko
osiguranja, odricanja od naknada, samo čist novac. Deca su sasvim
druga priča. Postoji stalni rat sa osiguravajućim društvima, čak i kada
deca imaju osiguranje. Pa nalaženje donacija i konstantna potraga za
inovativnim načinima finansiranja pro bono slučajeva, kojima je Džon
najviše i bio posvećen.“
„O kojoj sumi govorimo?“, pitam.
„Godišnje? O milionima“, odgovara ona. „A Džona nije zanimalo
proširenje kozmetičke strane posla. I Džonova je bila poslednja. To je
regulisao ugovorom o partnerskom odnosu.“
Gledam u dr Krejmera. „Je li to tačno?“
On sleže ramenima, pokušavajući da deluje ležerno, ali
primećujem napetost u njegovim ramenima, koje nije bilo na početku.
„Poslovni partneri se često ne slažu“, kaže on. „Takva je priroda
odnosa.“ Zastaje, a onda nastavlja: „Teško da je to motiv za ubistvo.“
Klimam glavom, ali na neutralan način. „Niko nije rekao da jeste.“
„Razgovor ide u tom pravcu“, nastavlja dr Krejmer. „Ujedno bih
mogao i da imenujem slona u sobi.“
Odlučujem da promenim temu. „Imam drugo pitanje. Zašto ispred
klinike nemate znak za bolnicu? Ovo mesto je nemoguće naći.“
Dr Krejmer s vidnim olakšanjem prihvata temu. „Tako odgovara
našim klijentima“, kaže. „Diskretnije je.“
„Mislio je“, pojašnjava dr Faning, „na kozmetičke pacijente. Ne daj
bože da ih neko vidi kako ulaze u kliniku za plastične operacije.
Ili kako je napuštaju. Jeste li videli stražnji izlaz? Tako naši klijenti
mogu da šmugnu.“ Ona prilazi vratima s druge strane radnog stola i
otvara ih. Kroz njih vidim mračan hodnik. „Kancelarije svih lekara i
sobe za oporavak imaju ovakva vrata“, kaže ona. „Hodnik vodi do
stražnjeg izlaza, pa kroz uličicu koja je još mračnija od prednjeg ulaza.
Tako naši kozmetički pacijenti koji plaćaju gotovinom mogu
neopaženo da odu. Bilo da su došli na konsultacije ili na operaciju,
njihov identitet ostaje zaštićen.“
Dr Krejmer ustaje. „Dr Faning, siguran sam da imate posla.
Nemojte da vas zadržavamo.“ Okreće se prema meni. „Znam da želite
da razgovarate i sa dr Epstajnom.“
„Ako je moguće“, uzvraćam. Već imam više informacija nego što
sam očekivala.
„Naravno“, kaže dr Krejmer. „Pođite za mnom.“
Pružam ruku dr Faning. „Hvala vam“, kažem. „Bilo je...
prosvetljujuće.“
 30

Em Džej

Moj brat bi danas trebalo da stigne do deset pre podne. Znajući

Tomasa, kasniće sat-dva. Takođe će biti gladan, želeće da se istušira i
presvuče odeću. Samo dve godine je mlađi od mene, a još nije naučio
da se brine o sebi; umesto toga bira partnere koji će se brinuti o
njemu - doduše, te veze uvek traju kratko. Trenutno je između dve
ljubavi, stoga očekujem da ću videti potrošeni ljudski primerak s
njegovim likom. Jednom sam ga pitala: „Kako ih nalaziš?“ Nisu to
sponzori, niti leže na parama, samo poseduju ogromne količine
saosećajnosti i želje, tačnije potrebe da brinu o drugima, da im služe.
Da služe njega, Tomasa.
On kaže da čuje pseću pištaljku kada ti muškarci govore, ili pak
kada ne govore. Nešto u vezi s njihovim govorom tela. „Zaista umem
da ih nanjušim“, pohvalio se. „A ljubav?“ pitala sam. „O, volim ja njih“,
odgovorio je. „Kako da ih ne volim? Dobro se brinu o meni.“
Tomas je uvek taj koji izlazi iz tih veza, raskida čak i s nekim od
najfinijih momaka koje sam ikada srela. Ali on nastavlja dalje. Obično
sasvim iznenada. Poput mačora lutalice, kog ste hranili i dali mu
sklonište, a kada pomislite da uspostavljate nekakvu vezu,
razumevanje, on nestane i nekoliko meseci kasnije otkrijete da je bez
problema svu svoju naklonost preusmerio na vašeg komšiju. Mačor
tada ima drugo ime i drugačiji hod i pravi se da vas ne poznaje.
„I ti šalješ takav signal“, jednom mi je rekao Tomas. Moguće. Ali
nešto drugo u vezi sa mnom je zasigurno slalo jednako preteći signal,
jer me muškarci godinama nisu zanimali.
Prvo, moji sinovi su bili mali i bila sam prezauzeta njima i
zarađivanjem za život. Kada su ušli u pubertet i više im nisam bila
toliko potrebna, upustila sam se u nekoliko provodadžisanih veza.
Prvi je bio Džona, komšija kog je napustila žena i odvela decu,
ostavivši njega i psa u iznajmljenom stanu. Poslužila sam mu za
oporavak. Znala sam to, ali opet, osetiti muške ruke na sebi posle
toliko godina... Biti opet seksualno aktivna; doduše, naklonost je bila
obostrana. Posle nekog vremena se odselio, ostavivši samo poruku
zalepljenu za moju kvaku, za koju je ujedno bio vezan i pas.
Posle Džone je došao Majk, koji je držao obližnju benzinsku
pumpu, gde sam punila rezervoar svog vremešnog subarua. S njim je
ispalo dobro. Majk je uzeo mog starijeg sina Pola pod svoje okrilje i
naučio ga. mehaničarskom zanatu. Mada nije morao mnogo da ga uči,
jer Pol je prirodni talenat za to. Nisam bila oduševljena Polovim
životnim pozivom, ali on se svejedno dobro snašao, i danas, u 29.
godini, ima sopstveni auto-servis. Ponosna sam na njega.
Moj mlađi sin Džekson je ambiciozniji, želi sam da se probija kroz
život. Upisao je koledž, a onda ga napustio kako bi se okušao u
programerstvu. Ima žicu za biznis, ali ja to smatram alavošću. Da,
Džekson je alav. Oko sebe vidi bogatstvo i želi da ga zgrabi. Svinje se
tove, a onda završe na tanjiru, rekla sam mu kada je bio mali i želeo
više od svog sledovanja palačinki. Prvi poslovni pokušaj mu nije
uspeo, kao ni sledeća dva. Svi su čuli za Fejsbuk i Gugl, ali ne i za te
manje firme koje iznajmljuju jeftin poslovni prostor u industrijskim
parkovima istočno od auto-puta u Santa Klari. Bojim se da sam morala
malo da štitim Džona od Džeksona. Namirisavši novac, Džekson se
nadao da će Džon uložiti u njegovu najnoviju šemu, ne pitajte me šta
je to bilo, ali imalo je neke veze sa softverom za rešavanje tačke bola u
oblasti medicinskih uređaja. Hteo je da Džon uloži nekoliko stotina
hiljada dolara kao početni kapital. „Ti bi bio moj poslovni anđeo“,
rekao mu je Džekson tokom reklamne kampanje, koju nisam mogla
da sprečim. „Vratio bi ti se svaki dolar plus debela kamata.“ Džon ga je
odbio i Džekson mu to nikada nije oprostio. Niti je prestao da žicka
pare od mene. Pored Džeksona i Tomasa moja plata se brzo topila.
Moraću tome da stanem na put pošto sam opet samostalna. Čak sam
odlučila da iznajmim gostinsku sobu i od tog novca nekako krpim kraj
s krajem, platim ratu za kredit i ostavim dovoljno za hranu.
Čujem automobil koji se zaustavlja ispred kuće. Tomas je konačno
stigao. Kasni sat i petnaest minuta, ali ulazi u kuću samouvereniji nego
kada je Džon bio tu. „Ćao, seko!“, kaže i ljubi me u obraz. Prihvata
šolju kafe i jaja sa slaninom. Kada oliže tanjir, traži još. Opet se bacam
na kuvanje. Drago mi je što imam društvo, drago mi je što ću za
nekoga nešto učiniti. Prošlo je skoro osam nedelja, a nisam ni blizu
pomirenja s Džonovom smrću. Jedan prijatelj je svratio i odneo
njegove stvari, zato što bih, svaki put kada ih ugledam u ormaru ili u
kupatilu, pala u očaj.
„Dakle, ispala si iz koloseka“, kaže Tomas, pokazujući na kuhinju.
„Hoćeš li moći sve ovo da zadržiš?“
Klimam glavom.
„Hajdemo u zadnje dvorište“, predlažem i on me prati. Malo je
neuredno jer sam otpustila vrtlarsku službu, koja je obično obavljala
teške poslove šišanja trave i čišćenja. Preskupa je. Radim sama ono
što mogu, ali trava raste brže nego što stižem da je pokosim. Kao i sve
drugo u mom životu, nekada božanstven vrt sada izgleda pomalo
zapušteno. Brzo tonem.
Vadimo stolice ispod suncobrana, uživajući u toplini junskog jutra.
„Izgledaš grozno“, kažem, primetivši Tomasove krvave beonjače.
„I ti!“, breca se on. Nisam htela da zvučim uvredljivo, samo brižno.
Međutim, njegove reči bole.
Neko vreme sedimo u tišini.
„Pa, šta si očekivao?“ konačno kažem. „Posle svega što se
dogodilo.“
„Kakva je presuda?“
„Kakva presuda?“ pitam.
„Koliko para je ostalo?“
„Zavisi.“
„Od čega?“
„Ne od čega, nego od koga“, ispravljam ga. „Od Debore. Ona kaže
da mogu da zadržim kuću. To je dobra vest. Sada čekam da vidim hoće
li biti još nečega.“
„Hoće li?“
„Moguće“, odgovaram, polupospana na suncu. „Moguće“,
ponavljam.
Tomas se smeška. „Moja starija šveca“, zadovoljno kaže. „Ko bi
pomislio da toga ima u tebi?“ Primećujem da je na ivici, uprkos
osmehu. Vidim, prolazi kroz te faze (promene raspoloženja, to je
tačniji opis, samo što ponekad traju nedeljama, pa čak i mesecima), a
čini mi se da trenutno ide prema paničnoj fazi. Tomas ustaje i počinje
da šetka ispred mene.
 Zatim menja temu. „Snimili su film o šumi“, kaže mi. „U stvari, to je
stari film, ali ja sam ga tek nedavno video. Film koji zaista obuhvata.“
„Šta obuhvata?“, pitam.
„Strah“, nehajno će on. Zapanjena sam što priča o tome, o čemu
nikada ne priča.
Kada je bio mlad, Tomas je provodio vreme u šumi, sam ili sa
svojim prijateljima. Postavio bi mali šator i iskrao se kroz prozor svoje
sobe sa ruksakom (ruksakom ni nalik ovome što danas nosi). Odneo bi
ga u šumu i tamo bi spavao. Imao je svoja tajna mesta. Nikada nisam
pitala koja, a nije mi govorio. Često bih ga pokrivala kod roditelja,
naročito u letnjim mesecima, kada se kući ne bi vratio sve do ručka, ili
čak večere.
To se promenilo kada je napunio dvanaest i počeo da odlazi u
parohijski dom zajedno sa ostalim oltarskim dečacima. Tada su počele
promene raspoloženja (u nedostatku bolje reči). Tada je šuma postala
sinonim za nelagodu (ne, još gore, sinonim za strah). Zvala sam ga da
se igra sa mnom ili da odemo u šetnju. Odbijao je. Nikada nije objasnio
zašto, ali primetila sam da je počeo da spava sa spuštenim roletnama
na prozoru okrenutom prema Nacionalnom parku, koji se prostirao
sve do našeg imanja. Negde u to vreme se dogodilo i moje... iskustvo...
koje je i meni ogadilo šumu.
Najednom je mesto lepote, utočišta i avanture, gde smo celog
našeg detinjstva uživali, postalo mesto straha, i za njega i za mene.
Nije ni čudo što smo oboje otišli bez osvrtanja.
„O čemu je film?“, pitam.
„O tri klinca koja odlaze u šumu da snime svoj film“, kaže Tomas. „I
događaju se loše stvari, užasne stvari.“ Vidno drhti dok ovo govori.
„Bilo je prokleto teško, ali sam ga odgledao do kraja. Sinoć. Bože, sve
mi se vratilo!“ Nije morao da kaže je li to što mu se vratilo dobro ili
loše.
„Uvek sam se plašio da idem sam tamo“, priznaje Tomas posle
pauze. Odlučujem da ćutim, da vidim šta je sledeće. Bolje ikad nego
nikad, ta otkrovenja. „A ponekad sam se još više plašio kada bi došla i
druga deca, budući da su moji drugovi bili baš sjebani. Uvek sam
mislio da će me to ojačati, osposobiti me da se suočim s pravim
izazovima u životu.“ Nije mi pominjao te prave izazove do sada.
Ustajem i prilazim mu. Hvatam ga za ruku kako bi prestao da se
šetka i prislanjam obraz uz njegov. Oboje smo oštećena roba, moramo
da brinemo jedno o drugom. „Nema razloga za brigu“, kažem.
„Nikakvog razloga. Ja sam tu, i uvek ću biti tu za tebe.“
 31

Helen

Upravo idem od ginekologa. Smešno, posle života bez bolesti, svih

poseta lekarima, svih analiza krvi i merenja krvnog pritiska i danas
ultrazvuka. Nisam osetila ništa dok sam gledala obličje svog deteta -
možda sam oguglala posle stažiranja na odeljenju ginekologije i
akušerstva. Osim toga, već ga osećam u sebi. Slutim da je devojčica,
što ću sa sigurnošću znati za mesec dana, kada mi urade
amniocentezu. Dvoumila sam se da li da rodim - svakako postoje rizici
- i zaključila da je preterana briga sasvim opravdana, s obzirom na
moju profesiju. Previše toga može da krene po zlu, previše toksina je
u vazduhu i vodi i previše rizika u našem DNK. Već štitim svoje čedo,
rešena da ovo uradim kako treba. Kao da će čista snaga volje iznedriti
savršeno zdravo dete iz moje utrobe.
Ishrani sam dodala 400 kalorija dnevno. Još crvenog. Još zelenog.
Još žutog. Skoro osećam ukus boja. Gojim se, više ne mogu da
zakopčam nijedne pantalone. Zamenila sam i beli lekarski mantil za
veći.
Vraćam se u svoju ordinaciju da pregledam bolesnu decu. U
trećem mesecu stomak se trudnicama tek nazire, ali na mojoj vitkoj
građi to je dovoljno da izazove komentare i mojih ćelavih i kilavih
malih pacijenata. Pokazuju na moj stomak i pitaju da li je tu beba.
Da, odgovaram, tu je beba. Hoćeš da vidiš kako se rita? - pitam, iako
je prerano za to. I puštam ih da mi ručicama dodiruju stomak.
Po prvi put u životu posao mi teško pada, moj strah raste iz minuta
u minut čim uđem u bolnicu. A tu je i osećaj krivice - emocija na koju
nisam preterano naviknuta. Jer znam, da je Džon živ, ovo dete se ne bi
rodilo. Takav je bio dogovor: bez dece. Ova misao mi je nepodnošljiva.
Kako možete jedan život da vagate protiv drugog? Ali to je upravo ono
što sam ja uradila. I odlučila.
 32

Samanta

„Ne mogu a da ne mislim kako mi se ljudi smeju, i to me vređa“, kažem

Piteru. Posle večere leškarimo u dnevnoj sobi. To je prejak naziv za
sobičak veličine 3 x 3, u koji jedva staje naša sofa i kolekcija CD-ova.
„Po prvi put u životu hoću da me shvate ozbiljno, ali to nikako da se
desi.“
„Za početak, oladi s kikicama“, sugeriše Piter. „Ljudi će te po
inerciji manje poštovati ako budeš odavala utisak nevine devojčice.“
Pokušavam da sakrijem koliko me boli njegova opaska. Stvarno
moram da budem manje osetljiva. Jer u mom poslu za uvredljivost
nema mesta. A onda mi sine.
„Hajde da malo glumimo. Ti budi Debora“, predlažem. „Sutra s
njom obavljam informativni razgovor i malo sam skeptična u vezi s
ishodom.“ Primičem stolicu koja je okrenuta prema Piteru, a on seda
na kauč. „Hajde“, kažem. „Ujedi me najbolje što znaš.“
Piter za trenutak razmišlja. A onda dramatično izvija obrve. „Mala,
kako se usuđuješ da gaziš po mom dragocenom tepihu!“
„Ozbiljno, ortak“, kažem. „Treba mi pomoć ovde.“
„U redu, u redu“, pristaje Piter. Pravi pauzu, očigledno se
prisećajući šta sam mu sve ispričala o slučaju.
„Zašto me opet ispitujete?“, urla on.
Stvarno me je uplašio, ali brzo sam se povratila. „Zato što imam još
pitanja“, mirno kažem.
„Meni zvuče kao ista pitanja!“, breca se Piter. „Zar policija Palo
Alta nije mogla da pošalje nekog... zrelijeg?“
Uspeva ovo da kaže s identičnom mešavinom prezira i besa koja
me stalno ljuti.
„Takva sam kakva sam, gospođo“, odgovaram. „Naviknite se.“
Piter se mršti. „Neprofesionalno! Opet!“
Njegova grubost me pogađa, ali mu se povinujem. „Ja sam
detektivka kojoj je dodeljen vaš slučaj.“
„Većina detektiva bi skupila sve potrebne podatke još u prvom
informativnom razgovoru“, nastavlja Piter. „Zašto me stalno zivkate?
To je čista nesposobnost! Ili lenjost! Besmislica!“
Bljuje ove reči, stavljajući akcenat na poslednjoj. Besmislica. I
pogađa u živac.
„Obavljam svoj posao najbolje što umem!“ brecam se i odmah se
kajem. Zvučim neubedljivo, skoro molećivo.
„Obavljam svoj posao najbolje što umemr, oponaša me Piter.
Neprijatno sam svesna s koliko tačnosti oponaša moj patetični glas i
izraz lica. „Ma vaše najbolje ne može ni da priđe iole dobrom!“
„Odgovorite mi na pitanja ili... ili...“, mucam. Ne uspevam da
smislim nijednu pretnju, moj arsenal je tako jadan.
„Ili ćete dati otkaz?“, pita Piter. „Ovo će biti dovoljno za današnji
kurs. Zatvorićemo još jedno poglavlje više ne tako mlade Sem Adams.“
Muk. S naporom dišem. Piter se zavaljuje sa smeškom na licu. Zna
da je pobedio.
„Pitere?“, konačno pitam. „Odakle ti sve ovo?“
„Šta?‘ ‘, uzvraća on, šireći oči. „Ja sam Debora. Ujedam. Tako si
tražila.“ I dalje se smeška.
„Ne, ti si Piter. I nisam imala pojma da si toliko ljut.“ Istinski sam
potresena.
„Debora je ljuta“, kaže on. Izbegava da me pogleda u oči.
„Ne bih rekla“, kažem. „Najgore od svega je što si i mislio to što si
rekao, štaviše, uživao si u tome. To boli, ortak! Ozbiljno!“
Piter ćuti. Oboje smo umorni i postiđeni. Bila je to loša ideja:
otvoriti vrata iskrenosti. Destruktivna. Ovakvo ponašanje, ovakve reči,
čak i kada se izuste u šali ili igri, imaju potencijal da zatruju naš odnos.
Ispostavilo se da je ovaj slučaj težak na više frontova.
 33

Samanta

Popločana staza do Deborine kuće napravljena je od savršeno

postavljenih ploča, koje se uklapaju jedna u drugu poput mozaika. I
sve što vidim kad ona otvori vrata puca od luksuza. Počev od prelepo
uglancanih podova, verovatno sačinjenih od nekog egzotičnog drveta
iz prašume, pa do mirisa svežih ruža, raskošno aranžiranih u
kristalnoj vazi na stočiću u hodniku. Vidim svet koji će uvek biti van
mog domašaja. Najednom sam besna. Stvarno ne znam zašto. Nisam
pohlepna osoba. Ali čini mi se da je nešto Piterove gorčine od sinoć
ostavilo traga na meni.
Orijentalni tepisi su zasigurno originalni i prilično skupi, ali mom
neiskusnom oku su manje ili više isti kao oni mašinske izrade, koje
smo Piter i ja kupili kao polovne. Iste boje, iste šare. Mada, kada ove
pogledam izbliza, primećujem preciznost tkanog cveća, suptilnost
boja. Nadam se da ću otkriti kako je ovaj skupi nameštaj neudoban, iz
čistog inata, međutim, meku fotelju u koju sedam rado bih menjala za
naš džombasti krevet. Dobro uložen novac. Na zidovima vise ulja na
platnu, uglavnom portreti neobičnih muškaraca i žena, verovatno
samo delić vredne umetničke kolekcije. Ništa drugo se i ne uklapa uz
ovakvu kuću.
Debora nosi jednostavnu tuniku, i mada julski dan obećava da će
biti jedan od najvrelijih ovog leta u Severnoj Kaliforniji, nosi i čarape. I
uprkos činjenici da ova kuća izgleda kao da je u njoj obavezno
izuvanje, Debora na nogama ima crne lakovane salonke s niskom
potpeticom. Moje i Piterove cipele su uvek ispreturane kod ulaznih
vrata, ne zato što pod ili tepisi zahtevaju zaštitu, već zato što koristimo
svaki trenutak da se oslobodimo obuće. U kući stalno šljapkamo bosi.
Čak i delimo ljude koje znamo na obuvene i bosonoge. Debora je
očigledno od onih ekstremnih obuvenih tipova. Ne sumnjam da se
obuva čim izađe iz tuš-kabine.
 Debora mi nudi ledeni čaj, koji prihvatam jer sam žedna, i
momentalno žalim zbog te odluke kada spazim njen trijumfalni izraz
lica dok donosi čašu za mene. Napitak je s kriškama limuna i
dugačkom plastičnom kašikom - ko još drži dugačke plastične kašike
u kući osim superprivilegovanih? Naravno, Debora ne nudi više ništa.
Nekako je stekla prednost tom malom žrtvom što me je poslužila
ledenim čajem. Iako ga je već imala spremnog. Uostalom, na njenoj
sam teritoriji. Uzimam čašu, gledam oko sebe, nesigurna da li smem
da je spustim na savršeno uglancani stočić od hrastovine. Ona hvata
moj pogled, ali ćuti.
»Imate li podmetač?“ konačno pitam kada se tišina predugo
otegne.
„Naravno“, odmah kaže ona i vadi jedan iz fioke od stola,
spuštajući ga ispred mene.
Igra moći. Kučka!
„Dakle, kako mogu da vam pomognem?“, pita Debora i prekršta
ruke na krilu, delujući opušteno.
„Sigurno ne želite da vaš advokat prisustvuje?“ uzvraćam, paleći
diktafon.
„Posve sigurna“, odgovara ona. Ne podstičem je da se predomisli.
Ova žena zna šta radi.
„U svrhu snimanja, morate da mi navedete gde ste bili u noći dr
Tejlorove smrti“, kažem. „Konkretno, između 18:45 i 19:50.“
„To je lako“, kaže Debora i smeška se. „Bila sam na sastanku u
Ženskoj pomoći za Dečju bolnicu, u Menlo parku. Sastali smo se u kući
potpredsednice. Obično sastančimo ovde, ali zamolila sam je da
promenimo lokaciju jer se nisam osećala dobro i plašila sam se da
ćemo morati da otkažemo sastanak. A u Gejlinoj kući je mogao da
prođe i bez mene.“
„Od koliko do koliko?“ pitam. Znam da će mi dati pravi odgovor.
„Sastanak je trajao od pola sedam do osam, a ja sam ostala još
jedan sat da poradim na nekim brojevima koji su nam bili potrebni za
finansijski odbor sledećeg dana“, kaže Debora. „Kući sam stigla oko
devet i petnaest i tu ostala do kraja večeri. Bojim se da nemam
nijednog svedoka za taj vremenski period, ali članovi odbora mogu da
potvrde moje prisustvo na sastanku.“
Tražim imena i brojeve njenih koleginica iz odbora, iako unapred
znam da će podržati njenu priču. Čak i da je ova žena počinila ubistvo,
prethodno bi sve potanko isplanirala, kako je ništa ne bi odalo.
„Znate li da li je neko želeo da naudi vašem mužu?“, pitam. Zvuči
jadno.
Debora diže ruke i pruža ih, s dlanovima nagore, u klasičnom
gestu zaprepašćenja. „Osim neke od preostale dve žene u
ljubomornom ispadu? Tako nešto ne mogu ni da zamislim. Iako mislim
da bi one pre poželele da ubiju mene.“
„Zašto?“
„Pa, kao zakonita žena, svakako bih im smetala“, odgovara
Debora, kao da priča s dvogodišnjim detetom. Osećam kako mi se
toplina širi licem.
„Ali i Em Džej Tejlor i Helen Rihter tvrde da nisu znale ni jedna za
drugu ni za vas“, kažem. „Vi ne verujete u to?“ Ovo me zaista zanima.
„Iako Helenina inteligencija ne može da se poredi s inteligencijom
ove druge, čak i Em Džej ima dovoljno mozga da prokljuvi da nešto
nije u redu“, kaže Debora.
„Dakle, mislite da je znala?“
Debora tiho uzdiše. „Ili to, ih su bile vrlo motivisane da veruju u
bajke koje im je Džon pričao“, zaključuje ona. „Pre ću poverovati u
ovo drugo. Svako ima svoju slabu tačku, a Džon je bio posebno dobar
u njihovom pronalaženju.“
Debora govori ležerno, s dozom prezira, kao da je to opštepoznata
stvar. Ali rešena sam da izguram ovo do kraja.
„A koja je vaša slaba tačka?“ pitam.
„Ne očekujete valjda da ću je otkriti vama“, uzvraća ona, ali zvuči
zabavljeno. Proklinjem svoju sklonost da porumenim svaki put kada
se iznerviram ili razljutim.
Debora krsti ruke i smeška se, čekajući sledeće pitanje. Stičem
utisak da glumata, ima nečeg lažnog u njenom držanju. U Palo Altu
možete često sresti sirote bogatašice, koje su imale previše plastičnih
operacija pa ih žalite zbog zategnutog i bezizražajnog lica. Debora je
jedna od tih. Ne kažem da se zatezala. Ima lice
pedesetčetvorogodišnje žene, kao što bi i trebalo. Izgleda dobro za
svoje godine i ne krije ih. Ipak, ima neke ukočenosti u njenim crtama
lica koje nagoveštavaju da se i dobro čuvala. Povrh toga, stičem utisak
da me ne shvata ozbiljno.
 „Ali zašto želite sve ovo da čujete? Moje mišljenje je sigurno
nebitno.“
„Sve je bitno“, kažem. Uzimam ledeni čaj. Ne liči ni na jedan koji
sam dosad pila. Gorak je i aromatičan u isto vreme. Iako slatkastog
mirisa, ukus mu je opor i skuplja mi usta. „Ako razumem Džona i
njegove veze, možda ću razumeti i njegovog ubicu.“
„Čini mi se da ćete se načekati dok postignete svoj cilj“, primećuje
Debora. „Kao što sam već rekla, grešite u stavu. Džona niko nije ubio.
Bio je u groznom stanju, nije brinuo o sebi. Znate onu frazu: Doktore,
lečite i sebe! Džon je trebalo upravo to da učini.“
Njene reči podstiču pitanje koje sam planirala da postavim.
„Uzgred, je li Džon imao životno osiguranje?“
„Da, naravno. Insistirala sam na tome, od početka, jer Džon je bio
naš jedini izvor prihoda.“
„Kolika je polisa?“
„Deset miliona dolara.“
Sigurno sam nesvesno ispustila neki zvuk, jer ona dodaje: „Znam
da će nekome kao što ste vi zvučati mnogo" - održavam ukočen izraz
lica kako me ne bi odala nekakva reakcija - „ali morate razumeti da je
Džon godišnje dobijao skoro pola miliona od svog udela u klinici. I ja
sam tokom godina uštedela popriličnu sumu, uložila takođe. Tako da
sam dovoljno finansijski obezbeđena i bez novca od osiguranja.“
„Od Em Džej sam saznala da nećete tražiti vlasništvo nad kućom u
Los Gatosu, iako sigurno imate pravo na to.“
„Tako je“, potvrđuje Debora, skoro ravnodušno. „Kao što rekoh,
mudro sam ulagala. Mogu da se odreknem nekoliko stotina hiljada u
korist te jadnice.“
Em Džej. Jadnica. Pitam se kako Debora o meni govori kada nisam
tu.
 34

Debora

Ona mlada detektivka je otišla. Kakvo olakšanje. I više od olakšanja.

Oslobođenje. Oslobođenje od emocija koje ne želim da osećam. Ona
me previše podseća na moj bivši način života, na milje s kojim nikako
ne želim da budem u kontaktu. Videla sam s koliko žudnje je gledala
okolo. Iako bih pre rekla da ne liči na nekog ko žudi za materijalnim,
već za lepotom. Ne verujem da njen život obiluje lepotom. A kada
neko ima ukus za lepo, nedostatak se uvek nadomešćuje žudnjom.
Sumnjam da bi ona to razumela. Po mom mišljenju, još je gore imati
taj akutni bol i nemati dovoljno samospoznaje o tome koji deo tela ili
uma pati.
Mogla bih da saosećam kada bih to sebi dopustila. Ali neću.
Odrasla sam u svetu bez lepote. Moji roditelji su bili promašaji. Luzeri,
kako bi to današnja deca rekla. Večito su menjali poslove, kuće,
živote. Nisu baš bili kriminalci, jer nikada nisu uhvaćeni u nekom
zločinu, ali moj otac je uvek imao neke šeme, uvek je imao ortake s
kojima će se obogatiti. Nikada mi nije bilo jasno kako je zarađivao za
život, ali kada bi pričao preko telefona, često je spominjao
mogućnosti, izglede i ponude koje neće potrajati. Neko vreme smo
imali tek toliko da platimo kiriju i račun za struju. Kada bi tatini ortaci
nestali, a novac iščezao, selili bismo se dalje. Jednom sam našla stari
pasoš mog oca - ali s drugim imenom. Odnela sam ga majci, koja je
samo slegnula ramenima i rekla da on ima dobre razloge da ne bude
više ta osoba. Zvučala je kao da tome ne treba pridavati značaj.
Moja majka je svugde mogla da se zaposli kao sudska
stenografistkinja. Bila je dobra, kucala je 150 reči u minuti bez greške.
Sve je u koncentraciji, govorila je. Istina, bila je krajnje usredsređena
na sadašnjost. Zato što je prošlost bila iza nas, a budućnost je tek
dolazila. Zašto brinuti? - ponavljala je. Slovo po slovo, reč po reč,
plovila je kroz život, večito razočarana ali i pozitivna, čak i kad bi se
najnovija šema mog oca izjalovila i kad bi došlo vreme za novu
selidbu.
Već tada sam odlučila da ću se u životu kloniti takvih ljudi.
Naravno, moji roditelji su odavno pokojni. Umrla je prvo majka, od
raka dojke, koji je otkriven kasno jer nisu imali životno osiguranje.
Godinu i po dana kasnije moj otac se ubio. Poslednjih šest meseci
nisam govorila s njim, a onda sam dobila poziv. Pucao je sebi u glavu
iz pištolja. Večito dramatičan. Nisam sigurna ni kako su me našli da mi
saopšte tužnu vest. Izbrisala sam skoro sve tragove koji su me
povezivali s njima. Bila sam u dvadesetim, već udata, već majka, imala
sam novo ime i novi život.
Džona sam upoznala na crkvenoj zabavi u Čikagu, iako ni on ni ja
nismo bili religiozni. On je upravo završavao poslednju godinu
medicinskih studija na Univerzitetu u Čikagu, a ja sam pohađala
srednju školu u Frenklin Parku. Bio je osam godina stariji. Na zabavu
sam došla s drugaricom, budući da je njena crkva bila sponzor, a Džon
je stigao s grupom studenata medicine, kako bi upoznao neke fine
devojke. Smešno je kako se onda još tako razmišljalo.
Završavala sam srednju školu. I to na vreme, što je pomalo ličilo na
čudo s obzirom na to da sam za četiri godine išla u osam različitih
škola. Koledž me nikada nije privlačio. Nisam o njemu ni razmišljala
jer nisam bila dorasla višem obrazovanju. Za razliku od Džona. Ali
tada sam bila zgodna i zapela sam mu za oko. Bože, kako je bio
pažljiv. Venčali smo se za osam meseci, a uskoro su stigle i bebe. Imala
sam 21 kada se rodio Čarls, 22 kada se rodio Evan i 25 kada se rodila
Sintija. Rekla sam Džonu da je to dosta, iako je on želeo još dece. Tada
sam mislila da mu prija divljenje njegovog malog kluba obožavalaca.
Deca su bila luda za svojim ocem. I još uvek su. Samo zato što je neko
mrtav ne znači da vaš odnos s njim prestaje.
Džon i ja smo se dobro slagali godinama, a posle smo samo
tolerisali jedno drugo. Džon je zaista bio sjajan, iako se tokom
vremena znatno usporio i uozbiljio. Da nisam videla svojim očima, ne
bih verovala da je imao energiju za tri žene. Poslednjih godina
govorila sam mu da smanji poslovne obaveze, da više odmara, da
počne da vežba. Otkačio me je na njemu svojstven način.
Ne znam zašto mi je ovo palo na pamet, ali Džon je u svojim
dvadesetim sebe zamišljao kao neku vrstu umetnika. Imao je smisla za
crtanje, koje mu je dobro došlo na medicinskom fakultetu. Videla sam
njegove brze skečeve ljudskog tela, koji su mu pomogli na časovima
anatomije. Često sam ga viđala kako krišom crta ljude, prijatelje,
komšije, strance u kafeteriji. Govorio mi je: kada bi uspeo da uhvati
samo jedno ljudsko biće na papiru, bio bi srećan.
Preselili smo se u San Francisko kako bi on mogao da specijalizira
hirurgiju na Univerzitetu San Franciska, i posećivali smo Golden gejt
park kada zatvore saobraćaj, sedeli bismo na travi s našom decom,
puštajući ih da trčkaraju i pužu. Oni, i svi oko nas, bili su naša zabava u
tim danima oskudice. San Francisko je osamdesetih bio živopisno
mesto. Ili je to oduvek bio. Džon bi crtao ljude, ponekad prilično
verno. Jednom je nacrtao stariji par na klupi u botaničkoj bašti, i bio je
toliko zadovoljan svojim crtežom da ga je i pokazao njima. Ushićeno
su ponudili da ga otkupe, pretpostavljajući da je Džon profesionalni
umetnik. Polaskan, jednostavno im je poklonio crtež, ali tek nakon što
su insistirali da im ga potpiše. Ovo ga je oduševilo. Iako je bio nadaren
za crtanje, njegov talenat je bio mali, i to sam mu rekla, tog dana, u
povratku kući. Nikada ga nisam videla tako uvređenog. Prestao je da
gura dečja kolica na uglu 15. avenije i Girijevog bulevara, stojeći tu sa
suzama u očima. Tada je priznao da se prijavio na časove crtanja čim
su mu se završila predavanja na fakultetu. Plašio se da mi kaže. S
razlogom. Rekla sam mu da ga neću trpeti tako labilnog, bio mi je
potreban usredsređen, na šta je on rekao: „Debora, jednog dana ćeš
me ubiti.“ Tri dana nismo razgovarali. Neobično za nas, jer su to bila
dobra vremena. Bar po mom mišljenju. Kakogod, Džon više nikada
nije crtao, a ako i jeste, nikada mi više nije pokazivao svoje radove.
Klavir je bio njegov drugi mali talenat. Pre dolaska u San
Francisko, dok je još studirao medicinu u Čikagu, Džon je svirao po
gradskim džez klubovima, svuda gde je bila potrebna predgrupa.
Preslušala sam njegove snimke za audiciju i iznenadila se dugačkim
spiskom svirki. Ostajala sam kući sama s bebom Čarlsom. Džon tih
dana nikada nije spavao, ili jedva da bi ugrabio malo sna između
medicinskog fakulteta i klavira. Bog zna šta ga je pokretalo. Čist
adrenalin. Međutim, ni klavir, poput crtanja, nije bio njegov životni
poziv. Medicina jeste. I ako se nadao da će uspeti u toj oblasti, morao
je da se posveti izučavanju tematike. Rekla sam mu to. Više puta.
Stalno je sebe podsećao na to, budući prilično rasejan, i zato sam ga
držala na pravom putu. Nisam imala nameru da ostatak mog života po
bilo čemu podseća na onaj iz detinjstva.
Džon bi se zadovoljio i opštom medicinom, tu bi prekinuo
školovanje, ali ja sam insistirala da ode na hirurgiju. I kada se već
obreo tamo, insistirala sam da i specijalizira. Između plastične
hirurgije i neurohirurgije, odabrao je ovo prvo, baš kao što sam i ja
želela. Tad je bio iznenađujuće odlučan. „Ne ceniš moj umetnički
talenat“, rekao mi je, „ali mogu da ga iskoristim u rekonstruktivnoj
hirurgiji.“ Od početka je pružao otpor kozmetičkoj plastičnoj hirurgiji,
pribegavajući joj samo u neophodnim medicinskim zahvatima.
Izdržao je još šest godina stažiranja, potrebnih da dobije sertifikat, i
skoro odmah se zaposlio na Stanfordu.
Deceniju kasnije otvorio je Centar za pedijatrijsku rekonstruktivnu
hirurgiju Tejlor, kako se klinika prvobitno zvala. Protiv moje volje.
Džonov cilj je bio da leči samo decu, povređenu, žrtve požara ili s
urođenim defektima. Nadao se da će nešto novca od osiguranja,
zajedno s donacijama, biti dovoljno da primi znatan broj pacijenata
koji ne mogu da priušte lečenje, koji nemaju osiguranje. Ali kao što
sam i predvidela, to je bila sumanuta ideja bez finansijske perspektive.
I tako, pre nekih šest godina, Džon se uortačio s lekarom koji je
specijalizirao kozmetičku hirurgiju, i promenio ime klinike u Institut
za plastičnu hirurgiju Tejlor. Pre tri godine primili su još jednog
partnera, zbog ogromne potražnje za sujetnim uslugama, kako ih je
Džon zvao. Nije hteo ništa da ima s tom stranom posla.
Je li Džon poslednjih godina bio srećan ili nije, teško je reći. Bio je
komplikovan čovek. I dalje mi se smeškao za doručkom. I dalje je
pevao ili pričao sa sobom dok se tušira. U stvari, obično sam tako
pogađala njegova raspoloženja, prisluškujući ga ispred kupatila. Puno
je otkrivao u tim diskusijama sa sobom, u tim kratkim izlivima reči i
pesme. Kada bih ga čula da kaže: „O, Em Džej, ne budi glupa, to spada
u žbunaste biljke.“ U stvari, kada bi pomenuo Em Džej, uglavnom je to
bilo u vidu blagog prekora. Helen je retko spominjao, ali kada bi to
učinio, onda bi izustio samo njeno ime. Helen. Izgovoreno skoro
sanjalački.
Mislim da smo nas tri činile savršen brak s Džonom, i bile smo mu
potrebne sve tri kako bi imao uravnotežen život. Naravno, to mu je
donelo emotivno rastrojstvo. Platio je visoku cenu za uspostavljanje te
ravnoteže, za pokušaj zadovoljavanja tri žene. Znam da zvučim kao
šaljivdžija kada kažem da me ne iznenađuje što je umro od srčanog
udara.
A otkad je Džon mrtav, moram priznati da sam i ja bila umorna.
Umorna od upravljanja njegovim životom. Umorna od izigravanja
boga u svetu Džona Tejlora. Pa i bogu je potreban sedmi dan za
odmor. S vremena na vreme, u svoj ovoj gunguli, tuzi i krivici, imam
osećaj dubokog mira. Bila sam - i sad sam - spremna za sledeće
poglavlje svog života. Poglavlje bez Džona.
 35

Samanta

Konačno neki pomak.

Sva parking-mesta u centru Palo Alta oko hotela Vestin imaju
vremensko ograničenje od dva sata. Dala sam Moli instrukcije da
iskopa sve kazne koje su izdate vozilima za prekoračeno dvosatno
ograničenje za 10. maj po podne i uveče. Šanse su bile male, ali nikad
se ne zna.
Moli je iskopala čak 53 kazne za taj petak, počev od 16 i završno
sa 22 h, i to u ulicama koje okružuju hotel Vestin. Bacam se na
nezahvalan posao ulaženja u trag vlasnicima vozila. Kada ih pozovem,
uglavnom dobijam govornu poštu i ostavljam poruke. Međutim, jedno
od imena mi zvuči poznato: Tomas Džonston, sa adresom u Misiji u
San Francisku. A onda mi sine: brat Em Džej Tejlor zove se Tomas, a
njeno devojačko prezime bilo je Džonston. Bingo!
Tomas Džonston ima gustu crnu kosu i tamnobraon oči. Ulazi u
policijsku stanicu vidno ljut. Odmah to opažam. Uprkos njegovom
tamnom tenu i smrknutom licu, sličnost s plavokosom sestrom je
zapanjujuća: isto dugo lice, izražene jagodične kosti, zašiljen nos.
Znali biste da su u rodu i da vam to ne kažu.
Tomas ne diže pogled kada ga uvedu u moju kancelariju, gde ja još
prečešljavam preostale kazne. Vodim ga u sobu za ispitivanje, nudim
mu čašu vode. Odbija i seda za sto. Izgleda kao da se nije brijao
nedelju dana. Naočit je, uprkos svemu. S tim nežnim, skoro ženskim
crtama lica, Tomas je zaista lep dečko.
„Ne znam zašto ste mene pozvali na razgovor”, kaže on kada
uključim video-rekorder. Tomas nemarno sedi na stolici.
„Obezbeđujete alibi svojoj sestri, bar za period kada je Džon Tejlor
ubijen“, kažem mu. „Međutim, ova kazna vas takođe dovodi blizu
mesta zločina, a napisana je u 18 h i 27 min.“ Mogu da osetim vonj
njegovog tela. Ovo nije čovek koji se redovno kupa. Zaista ogavno. A
onda se setim da je Em Džej celog života brinula o njemu. Razlika u
godinama približno je ista kao između Gregorija i mene. Ali Em Džej je
preuzela ulogu zaštitnice i hraniteljke svog brata, dok je mom bila
potrebna zaštita od mene. Moja povremena psihoterapeutkinja tvrdi
da je to zato što su moji roditelji stvorili bezbedno okruženje za svoju
decu. Da je emocionalna situacija bila rizičnija za vas ili vašeg brata, vi
biste se držali zajedno, objasnila mi je i više nego jednom. Prema toj
filozofiji, više bismo se posvetili jedno drugom da smo imali lošije
roditelje. Nisam sigurna da li u to da verujem. Još ubijam paukove s
više agresije nego što je potrebno. I pritiskam gas kada motoristi
pokušaju da se zakače. U meni postoji ta žica protiv koje moram da se
borim, posebno u odnosu prema Piteru.
„Dakle, recite mi gde ste bili u petak 10. maja po podne i uveče“,
kažem.
Tomas se za trenutak mršti pre nego što odgovori.
„Bio sam kod Em Džej“, odgovara on. „Znao sam da će biti na poslu
bar do pola šest, ali nisam hteo da upadnem u saobraćajni špic, pa sam
krenuo ranije - oko tri. Pošto Em Džej nije trebalo da dođe kući još
dva i po sata, svratio sam u Palo Alto i malo procunjao po gradu.
Ispostavilo se da je Em Džej bila kod kuće, ali ja to nisam znao, a u
vreme kada sam stigao kod nje, ona je otišla da nešto obavi. Tako da
sam je video tek posle pola osam.“
„A može li neko da potvrdi vaše cunjanje između pola sedam -
vremena kada vam je napisana kazna - i pola osam, kada ste končano
došli kod sestre?“, pitam.
„Pre će biti petnaest do osam, tek tada je stigla kući“, ispravlja me
Tomas. „I nemam nikog da to potvrdi. Između pola sedam i sedam
vozio sam od Palo Alta do Los Gatosa. A posle sedam sam bio kod nje
kući, sam.“ Osmehuje se.
„Šta je?“, pitam.
„Imam ključ“, kaže Tomas. „Džona je izluđivalo što sam mogao da
uđem u kuću kad god poželim. Ali Em Džej je bila izričita: njena kuća
je i moja kuća.“
„A posle pola sedam? Šta ste tada radili?“
„Samo sam šetkao po gradu. Pretpostavljam da možete pitati u
radnjama ako me se sećaju“, kaže. „Lično, sumnjam u to, ali nikad se
ne zna.“
 Za trenutak sedimo i ćutke se gledamo. Iskreno, ne znam šta
sledeče da ga pitam.
„Kakav je bio vaš odnos s Džonom Tejlorom?“, konačno kažem.
„Vrlo prijateljski, bez obzira na ključ.“
„Kako prijateljski?“
„On je bio darežljiv prema meni kada sam ostao bez posla“,
odgovara Tomas. „Smatrao sam ga iskrenim prijateljem.“
Iznenađena sam da je neko Tomasu mogao da poveri novac, ili
prijateljstvo. „O kojoj sumi govorimo?“
Tomas deluje kao da računa. A onda kaže, „Možda pedeset hiljada,
ukupno tokom godina. Manje-više toliko.“
„Džon Tejlor vam je dao pedeset hiljada dolara?“, pitam. „Nije vam
pozajmio?“ Opet sam zblanuta. Tako velika suma novca - skoro duplo
veća od moje godišnje plate.
„Ne“, kaže Tomas. „Kao što rekoh, bio je vrlo darežljiv čovek.“ A
zatim dodaje: „Sva ta darežljivost umrla je s njim, znate. Ja sam
poslednja osoba koja bi imala koristi od njegove smrti. Džon se baš
spremao da mi da još love. Obećao mi je još šest soma nedelju dana
pre smrti. Izgleda da jednostavno nemam sreće. A imao sam odličnu
ideju za novi poslovni poduhvat.“
„Imate li neki dokaz za to?“, pitam. „Za dobijeni ili obećani novac?“
„Ne“, odgovara Tomas. „Sve je to bio džentlmenski dogovor. Džon
je bio takva osoba.“
Nešto u vezi s Tomasom, nešto u njegovom uglađenom tenu i
izrazu u očima, čini da deluje uzdržano, kao da nešto krije. Tera me da
pomislim da bih, kada bih samo malo dublje zakopala, na pravi način,
možda iskopala još štošta relevantno za slučaj, a možda i ne.
Odlučujem da probam.
„Možete li mi dati spisak radnji koje ste posetili tog petka?“, pitam.
„Tako mogu da proverim je li vas neko video.“
Tomas se smeška i klima glavom pre nego što progovori,
očigledno pokušavajući da oda utisak čoveka koji želi da sarađuje,
iako mu to ne polazi za rukom. Držanje mu se sasvim promenilo otkad
je došao. Sedi uspravno na stolici i više ne se ne breca, već ulizuje.
Tipična slika parazita, marionete. Obuzdavam nagon da ga šutnem.
„Sećam se, sada mogu pouzdano da kažem“, tvrdi Tomas. „U
Eplovoj prodavnici proveo sam dosta vremena. A zatim u knjižari.
Onda u Starbaksu, popio sam kafu. Onda sam pretpostavio da je vreme
da krenem kod Em Džej, da je stigla kući.“
„Vaša kazna je napisana u 18:27“, podsećam ga. „Ako je Em Džej
izašla s posla u pola šest, zašto ste tako dugo čekali da krenete kod
nje?“
„Nisam hteo da se zaglavim na Auto-putu 280“, odgovara Tomas.
„Mislio sam da ću biti srećniji ako srčem kafu s mlekom nego da sat i
po sedim u automobilskoj koloni. Iz Palo Alta sam krenuo oko pola
sedam. Verovatno mi je kazna napisana kad sam već ušao u kola. U
tom času sam već prašio prema Los Gatosu. I stigao sam za 25
minuta.“
„I otkrili da vaša sestra nije tamo“, podsećam ga.
Tomas opet klima glavom. „Da“, kaže. „Izašla je da nešto obavi.“
„Dakle, do 19:45?“
On spušta pogled na svoje ruke i broji na prste. „Da“, naposletku
kaže. „Tu negde. Nisam gledao na sat. Ali trebalo bi da je tako.“
„Ali to nema logike“, kažem. „Zašto niste krenuli Auto-putem 280
iz grada u tri? Tada takođe nema špica. Uostalom, imate ključ.“
Tomas odmahuje glavom. „Nisam hteo da sedim u njenoj kući. Niti
sam hteo ni da se muvam po Los Gatosu. Palo Alto je zabavniji.“
„Kažite mi šta ste radili u Eplovoj prodavnici.“
„Razgledao novi hardver“, odgovara Tomas. „Ja sam grafički
dizajner. Volim da pratim trendove. Delimično zato mi je i bila
potrebna lova od Džona. Da nabavim savremenu opremu.“
„A posle toga?“
„Odšetao sam do knjižare - znate, one u preuređenom bioskopu, s
dvorištem. Obožavam tu radnju. Tamo sam neko vreme zujao oko
polica s knjigama.“
Naginjem se napred. „I, koje knjige volite da čitate?“, pitam u
nameri da malo usporim tempo.
„Uglavnom krimiće. Trilere. Lako štivo. Ne kao Em Džej. Ona čita
teške stvari, član je neke književne grupe koja uvek čita naslove koji
zvuče užasno dosadno. U stvari, tamo sam joj kupio jednu knjigu,
samo da se setim... Ah, znam! Velika očekivanja! Bila je oduševljena.“
Smeška se, skoro stidljivo. „Obično ja dobijam stvari od nje“, kaže
Tomas. „Bilo je kul nešto i ja da poklonim.“ Zavaljuje se, delujući
samozadovoljno.
 „U tom scenariju postoji jedan problem.“ Primećujem da sam
istinski nesrećna zbog onoga što ću reći, dok Tomas deluje istinski
ponosno i saosećajno kada priča o svojoj sestri.
„Koji?“ nervozno pita on.
Oprezno, kao da se obraćam detetu, kažem: „Ta knjižara je
zatvorena pre dva meseca. Taj impozantni stari bioskop je prazan.
Izdaje se.“
Tomas ćuti.
„Stvarno sam išao u Epl“, cvili on, zvučeći očajnički. Zabacuje svoju
masnu kosu, može se nazreti napetost u njegovim ramenima i načinu
na koji cupka nogama po podu. „Stvarno sam išao tamo da pogledam
novi ajpod.“
„I onda?“
„I onda... onda sam imao... sastanak“, konačno izbacuje.
„S kim?“
„Ne mogu da kažem.“ Ovo izgovara s tvrdoglavom odlučnošću.
„Iako bi vam mogao dati alibi za ubistvo?“
Muk pre nego što kaže: „Ima li načina da mi obećate imimitet ako
vam kažem šta sam u to vreme radio?“
„Imunitet od optužbe za još jedan zločin?“, uzvraćam. Ovo mi se
čini smešnim i kratko se smejem, ali se brzo zaustavljam kada spazim
njegov izraz lica.
Tomas mi ne odgovara.
„Biće najbolje da priznate. Šta ste radili u petak 10. maja po podne
i uveče?“
„U pet sati sam bio u Eplovoj prodavnici. Kao što rekoh. To je bilo
posle mog... sastanka. A onda sam otišao kod Em Džej.“
Izvijam obrve.
Na ovo, Tomas žurno priznaje: „Kupio sam travu od lika kojeg
poznajem! Eto! Moj diler je ostao bez robe pa me je uputio na njega.“
Ćutim. I sada se Tomas uspravlja, ponašajući se kao neko ko je
priznao. Moraću nekoga da pitam mogu li ovu izjavu da upotrebim
protiv njega. Snimljena je. Iako me uistinu ne zanima. Policija ionako
ne hapsi uživaoce marihuane. U tom slučaju bismo studentski grad ceo
preselili u zatvor. A moja procena je da i profesori imali svoje zalihe. I
sama sam se izdivljala na žurkama tokom srednje škole, ali iskreno,
trava mi nikad nije naročito prijala i već godinama nisam duvala.
 „Moram da utvrdim šta ću s ovom informacijom“, naposletku
kažem. Zvuči mi istinito, baš kao što priča o knjižari nije zvučala.
Čak i da nije bankrotirala i odselila se iz Univerzitetske avenije,
teško je zamisliti Tomasa kako obilazi rafove s knjigama, a kamoli da
impulsivno kupuje knjigu za Em Džej. Deluje mi previše samoživo za
tako nešto. Pre bih ga zamislila kako kupuje drogu u nekoj
iznajmljenoj studentskoj udžerici. Takvih je na desetine u centru
grada.
„U redu“, kažem i počinjem da računam. „Čak i da vaša sestra može
da garantuje za vas od petnaest do osam pa nadalje, i čak i da je vaša
vožnja do Los Gatosa trajala 25 minuta, ostaje 50 minuta praznog
hoda u kritičnom periodu. Bili ste nadomak mesta zločina od pola
sedam do sedam i dvadeset.“
Tomas sad izgleda zaista uplašeno. „Nisam ubio Džona!“, kaže.
„Nemam razloga! Morate da mi verujete!“
Začudo, verujem mu. Tomas deluje kao kukavica, a ne kao
nasilnik. Neko vreme ćutim. A onda ustajem i isključujem video-
rekorder. „To bi bilo sve za sada“, kažem i otpuštam ga.
Sedam na stolicu s koje je on ustao - još je vruća od njegovog tela -
i teško uzdišem. Ne znam šta da mislim. Ali ovo je prvi mali proboj u
naizgled neprobojnom bedemu ovog slučaja.
 36

Em Džej

Tomasa su juče zvali iz policije. Nisu rekli zašto. To me brine.

Stvar je u tome što Tomas ne zna da drži jezik za zubima. Kada bi
ga još kao dečaka doveli kod direktora ili u policijsku stanicu,
osumnjičenog za nešto što nije počinio, on bi uvek priznao neki drugi
zločin koji jeste počinio. Policija Tenesija je to znala i besramno
koristila. Takođe je često cinkario svoje prijatelje. Ne s nekim
razlogom, već prosto zato što ne ume da ćuti.
Najviše me brine što neću znati šta će Tomas reći na
informativnom razgovoru. Uvek je sebe smatrao vrhunskim
pregovaračem s vlastima, nekom vrstom lukave verzije Robina Huda,
koji policiji svaki put izvrda. I tako sam ga jutros pozvala i pitala kako
je juče prošlo, na šta je on rekao da je sve prošlo dobro, i ja sam mu
poverovala. Sada uplašeno čekam sledeći poziv one mlade detektivke.
Izgleda kao nevina ovčica, a zapravo je vrlo bistra. Ništa joj ne
promiče.
Kada sam čula da je pozvala Tomasa, konačno sam prihvatila njen
savet i angažovala advokata. Nisam znala za koga da se odlučim, pa
sam jednostavno odabrala advokatsku firmu sa najvećom reklamom u
Žutim stranama. Koštaće me 400 dolara na sat. Već sam potrošila
1.000 jer je advokatu bilo potrebno vreme da ubrza stvar, i ispričala
mu svoje strepnje u vezi s Tomasovim odlaskom na informativni
razgovor. Advokat me je pitao da li želim da on ode s Tomasom.
Oklevala sam dok nisam izračunala koliko bi me to koštalo. S obzirom
na vreme putovanja, to bi verovatno koštalo još 1.000 dolara, zato
sam odbila. Moram da štedim za otplatu kredita.
Advokat mi je takođe rekao da Tomas nije morao da ide u policiju
bez sudskog poziva, ali i da je najbolje sarađivati što je moguće više.
„Osim ako ne krije nešto, naravno“, dodao je ležerno ali i ispitivački.
„Tomas nema šta da krije“, rekla sam i prekinula vezu. Još 100
bačenih dolara jer će razgovor računati kao četvrt sata.
 37

Samanta

„Ne možeš da ga optužiš, u stvari, ne možeš mu ništa bez više dokaza.“

Ovo govori Grejdi. Ispričala sam mu za kazne parking-servisa i
odgledao je video-snimak Tomasovog informativnog razgovora.
Sedimo u Suzaninoj kancelariji i većamo.
„Mislim da nije on to uradio. Ali nešto krije“, zaključujem.
„Očigledno je. Pogledaj kako se meškolji. I svaki put kada ga uhvatim
u jednoj laži, on smišlja novu. Vidi se da vadi te priče iz bunara.“
„Šta misliš da zna?“, pita Grejdi.
„Nemam pojma. Nešto.“ Znam da zvuči jadno.
Suzan se konačno oglašava. Dosad me je držala na uzici, kako to
ona voli da kaže, tražeći dnevne izveštaje i ohrabrujući me da koristim
Grejdijevu stručnost. „Sem, to se ne radi tako. Nikog ne možemo da
optužimo i uhapsimo dok ne sakupimo dokaze i potkrepimo slučaj. U
protivnom će okružni tužilac jednostavno da odbaci optužnicu. Sve što
imaš su sumnjive okolnosti i slabi posredni dokazi. Bojim se da ćeš
morati još da kopaš.“
Frustrirana sam. Gledam u Grejdija. „Koji dokaz bi bio dovoljno jak
za privođenje ovog tipa?“
„Otisci prstiju na mestu zločina.“
Odmahujem glavom.
„Očevidac koji ga je spazio u hotelu Vestin“, dodaje Grejdi. Opet
odmahujem glavom.
„Tamo se održavala neka konferencija“, kažem. „Prijava je bila u
predvorju, a koktel se širio van konferencijske sale na ceo prvi sprat
hotela. Niko ništa nije video. Prečešljali smo spisak učesnika i
pokazivali im slike Em Džej, Debore, Tomasa, pa čak i Helen, iako ona
živi 600 kilometara odavde. Ništa. Svi su bili pripiti i tražili nešto da
povale, nisu bili u stanju da išta primete.“
„A kalijum-hlorid?“, pita Suzan. „Je li te to negde dovelo?“
 „Bilo je baš kao što mi je Grejdi i rekao“, klimam glavom ka njemu.
„Može da se nabavi i preko interneta. U Sjedinjenim Državama je
potreban recept, čak i za kućne ljubimce, ali ne i u Kanadi. Svi mogu
da ga naruče. Pozvala sam najtraženije kanadske onlajn-apoteke, ali
nijedna ne želi da otkrije podatke o kupcima. A pošto je to druga
država, nemam nikakvu moć.“
„Helen je mogla lako da ga nabavi u bolnici“, kaže Grejdi. „Ne
odbacuj to. Ona pritom poseduje i znanje.“
„Da, ali guglala sam ubistvo i srčani udar i izašlo je oko 100 sajtova
koji baš savetuju da se upotrebi kalijum-hlorid.“
„Ili ova zemlja ima mnogo više ubistava nego što mislim, ili svi pišu
detektivske romane“, kaže Suzan. „Verovatno je ovo drugo u pitanju.“
Na trenutak okleva, a zatim pita: „Posle koliko vremena čovek umire
nakon što mu se ubrizga kalijum-hlorid? Da li si i to istražila?“
„Ako se ubrizga dovoljno, može prouzrokovati smrt istog
trenutka“, odgovaram. „Ali ako doza nije dovoljno jaka, osoba može
poživeti još neko vreme, mada se oseća izuzetno loše.“
Suzan lupka olovkom o dijetalnu kolu. „U redu“, nastavlja,
otpuštajući me. „Obaveštavaj nas, Sem. Dobro obavljaš posao. Ali ako
uskoro ne rešimo ovaj slučaj, pozvaću detektive iz Santa Klare. Ti
momci jedva čekaju da se dočepaju ovog slučaja. Privukao je previše
pažnje da bi prošao nerešeno.“
 38

Helen

Kažu da je sadašnjost ukorenjena u prošlosti. Možda. Možda sam ja od

rođenja predodređena da padam na prevarante kao što je Džon. Otac
me je odlično izdresirao da prihvatam agresivnost i naklonost od iste
osobe. Užasna misao. Ali sada imam ovo dete koje raste u meni. Stalno
sebe podsećam na to. Ovo je stvarnost. Istinski izvor radosti. Za razliku
od prošlosti.
Kada je moja majka zatrudnela s mojom mlađom sestrom, bila sam
dovoljno zrela - razlika među nama je devet godina - da naslutim
njenu ambivalentnost što je trudna u četrdeset drugoj. Moj otac bi se
prvo izdrao na nju da abortira, a onda bi nežno prislonio glavu na njen
stomak, iako je bilo prerano da oseti bebine pokrete. Pitala sam se
kako će moja majka istrpeti sve to maltretiranje, ali ostala je smirena
do kraja.
Moja majka je bila bibliotekarka u Gradskoj biblioteci u
Mineapolisu i vodila me je sa sobom na posao. Oduvek sam bila dobro
dete. Imala je poverenja da ću uraditi domaći zadatak, a onda se
bezbrižno igrati knjigama. Povremeno bi promolila glavu kroz nizove
polica, gde bih ja sedela, skrštenih nogu, izgubljena u knjizi, i
osmehnula mi se. Legije beskućnika, koje će naposletku preplaviti
biblioteku, još se nisu bile pojavile. To su bili čarobni sati. Bez strepnje
da će moj otac uleteti i šutnuti mi knjigu iz ruku, ili još gore, zapleniti
je i naterati me da slušam kako on naglas čita. Glas mu je bio hrapav,
parao je uši. Džonov glas je bio potpuno drugačiji, tako umirujući,
racionalan. A opet, Džon se odlučio za daleko luđi život.
Moj otac je bio visokoobrazovan, šarmantan i pun ljubavi. Veći deo
vremena. A onda bi se promenio. Iznenada bi pobesneo i preturio
kuhinjski sto usred porodičnog ručka. Morali bismo da brišemo
krompir-pire i ćufte s kuhinjskih zidova i pločica. Kasnije bi plakao i
molio nas za oproštaj. Čim sam krenula u medicinsku školu, shvatila
sam da mu se moglo pomoći adekvatnom terapijom. Ali tada sam se
pomirila sa svojom sudbinom - život mi je dao blagu i brižnu majku i
nasilnog i brižnog oca. Sada znam da je to jedna od najgorih
kombinacija. Koliko me je oštetila, samo ja znam. Ne prevrćem
stolove, ali imam napade besa. U tim retkim prilikama kada puknem,
puna sam tuge i danima patim. Dozvoljavam sebi samo jedno
izvinjenje, jer neću da budem moj otac koji moli za oproštaj.
Dostojanstvo je važno. Dostojanstvo je suština. Teram sebe da izađem
iz prostorije kako bih sprečila svoje poniženje pred osobom koju sam
povredila, nesrećnu medicinsku sestru ili pomoćnu bolničarku ili, u
retkim prilikama, roditelja umirućeg deteta.
Ali moj otac, plačljivi tiranin, nikada nije imao meru. Bio je
predsednik osrednje kompanije za proizvodnju cevi na severu
Mineapolisa. Sigurna sam da je bio dobar u svom poslu, van kuće je
sigurno odisao sposobnošću i autoritetom, i činilo se da je na poslu u
potpunosti uspevao da kontroliše svoja raspoloženja.
Volim da se sećam svog oca kao ljubitelja knjiga. Zato se moja
majka, bibliotekarka, i zaljubila u njega. Elokventno bi recitovao
Prusta, Henrija Džejmsa ili Idit Vorton. Uvek je citirao poeziju, i zaista
sam rano naučila da ga pesme Emili Dikinson smiruju, da imaju moć
odlaganja, pa čak i sprečavanja besnih i melanholičnih ispada. Naučna
istraživanja su zapravo pokazala da zdrava doza poezije, izgovorene u
pravom trenutku, može da utiče na neke delove mozga poput pilula
koje danas koristimo za lečenje pacijenata s bipolarnim poremećajem.
Moj otac je često voleo da sklizne u citat, tako lako i prirodno da
isprva ne biste ni shvatili da nekog citira. Naravno, nije mu bila
namera da vas nasamari. Ne. Jednostavno, njegov mozak radio je tako
brzo da je ponekad imao poteškoća s hvatanjem tih misli. Uglavnom je
recitovao melanholike. Često sam morala da obuzdavam suze. Zato
što sam znala da je važno ne podleći tuzi - ili frustraciji. I nisam, bila
sam odlučna, i završila sam kao moj otac.
Zašto sam onda odabrala pedijatrijsku onkologiju, koju je jedan
profesor na medicinskom fakultetu nazvao najtužnijom od svih
profesija? Ne iz bilo kakvog nekoristoljubivog ideala da spasavam
decu, iako iz dana u dan strastveno pokušavam da postignem upravo
to. Ne. Već da zaustavim rak. Da pobedim bitku. Da fokusiram svoj
bes. Jer je sveprisutan, moj bes, i uvlači se u sve što radim. Bez tog
besa se ne bira pedijatrijska onkologija. U protivnom biste umrli od
tuge.
Što se tiče moje sirote majke, otac je voleo da joj citira Henrija
Džejmsa:
U životu su važne tri stvari: prva je biti ljubazan; druga je biti
ljubazan; i treća je biti ljubazan.
Da, bila je ljubazna. Bila je oličenje ljubaznosti, a opet, s njom nije
uvek bilo lako. Imala je i ona svoje demone. Ponekad se moglo videti
kako vodi unutrašnju borbu, ne tokom očevih izliva besa, kako ih je
ona zvala, već u drugim prilikama, kada se borila protiv dosade, koja
je mnoge žene opsedala u to vreme. Uloga bibliotekarke, ma koliko ju
je držala kraj njenih voljenih knjiga, bila je veoma ograničavajuća.
Moja majka je imala širi um. Ipak, njeni porodični izazovi crpli su veći
deo njene mentalne i emotivne snage, iako se s tim izazovima nosila s
neizmernom ljubaznošću. Jedini znak njene borbe bilo je blago
oklevanje pre nego što ponekad udovolji zahtevima mog oca, i, sada
se stidim da to kažem, mojim. Bila sam sebično dete.
Ipak, po mojoj majci ljubaznost je bila disciplina. Ali to je nije
činilo ništa manje autentičnom. Moja majka nije glumila ljubaznost,
niti ju je fabrikovala. Izvlačila ju je iz nekog dubokog mesta u sebi,
koje u protivnom nikada ne bi videlo svetlost dana. I moja majka je
bila kompleksna žena.
Sve ovo pričam zato što je uticalo na moju odluku da studiram
medicinu. Kako se moja duboko ambiciozna duša ne bi osećala
osujećeno. Takođe sam znala da mi je potreban način da kanališem
bes protiv mnogo strašnijeg neprijatelja nego što bi bio muž s
bipolarnim poremećajem. I da zaštitim sopstvenu ljubaznost pred
naletima sopstvenog besa.
Otac mi je jednom citirao Aristotelovo tumačenje besa.
Svako može da se razbesni - to je lako, ali razgneviti se na pravu
osobu, u pravoj meri, u pravo vreme, iz pravih razloga i na pravi način -
to nadmašuje moći pojedinca.
Isto važi i za moj posao: kanalisati bes, usmeriti ga na pravu tačku.
U borbi između besa i radosti, dati radosti više šanse. Ali sve što mi
sada pada na pamet, dok ležim ovde i pokušavam da ispraznim misli i
zaspim, jeste citat iz Medeje:
E, gnev je strašan, ne može da utoli
kad drago s dragim ljutu kavgu zagrne.2
 39

Em Džej

Džon me je ohrabrio da posetim svog oca - majka mi je odavno bila

umrla kada smo se uzeli. Ali on je uvek odbijao da ide sa mnom,
govoreći da ne želi da smeta. Nije mi čak dozvoljavao ni da ocu
pošaljem našu venčanu fotografiju. Mog oca je intrigirala ceremonija
na plaži. Venčanje bez popa? Bez venčanice? Po njemu, Džon i ja
nismo ni bili venčani.
Ali ja sam već jednom to učinila s popom, venčanicom, ručkom i
plesom u Domu ratnih veterana, sa svojim prvim mužem Brajanom.
Svi u Gatlinburgu su tamo organizovali svoje svadbe. Ako niste znali
da plešete polku, onda ste iz pristojnosti morali da sedite dok svi ostali
đipaju, toliko da ne mogu više da stoje na nogama. Nakon polke,
narodni orkestar bi sišao s bine, ustupajući mesto pravom bendu (koji
bi angažovali prijatelji, a ne roditelji). Posle zagrevanja, stariji gosti bi
ustupili podijum mlađim generacijama. Taj trenutak bi svi s
nestrpljenjem čekali, a ja i mojih nekoliko drugarica iz srednje škole
nismo želele ništa više niti drugačije.
U poređenju s tim, moje venčanje s Džonom bilo je idilično. Na
plaži u Santa Kruzu, obred je obavio moj prijatelj hipik, koji je
matičarsku licencu nabavio preko nekog šizoidnog veb-sajta, čisto iz
šale. Moj bidermajer je bio od divljeg ružmarina, koji je rastao iz
pukotina na parkingu ispred moje zgrade u San Hozeu, gde smo Džon
i ja živeli dok nismo kupili kuću u Los Gatosu.
Džon mi se oduvek činio kao pravična osoba. Osim neslaganja u
vezi sa fotografijom, nije davao nikakve indikacije da beži od stvarnog
života. Rukovao se kao prava ljudina. Svakoga bi pogledao u oči i
stegnuo mu ruku poput čoveka koji čvrsto stoji s obe noge na zemlji.
Poslednjih dana me guše stid i krivica. Nakupilo se previše
grehova. Ne mogu ni sa kim da se rukujem, niti da ga pogledam u oči,
pa čak ni strance. Imam poteškoća s gutanjem, a pijem litre i litre vode
zbog suvog grla. Stražnje prozore u kući pogledam češće nego što je
potrebno. Izvrćem cipele ne bih li otkrila kakvu tajnu kriju. Najviše od
svega, krijem se od onih koji mi žele dobro.
Ovako se osećam otkad sam pobegla s Polom i Džeksonom, dok su
još bili u pelenama. Postiđena sopstvenom dvoličnošću, nisam
razgovarala više ni sa kim osim s Tomasom. Majku više nisam videla.
Uvek sam se pitala šta ona misli o meni, koliko ću se promeniti kada
stignem u Kalifomiju - o pravoj meni. Bez grudnjaka. Bez cipela. Bez
ograničenja, gumica za kosu, šnalica i kaišića. Čak i češljanje kose
izgledalo mi je kao preveliko udešavanje. Moja majka je bila potpuno
drugi tip. Sve u vezi s njom odisalo je uzdržanošću, od zalizane kose i
besprekorne odeće do zatvorenih cipela, čak i leti. Uvek se tuširala s
kapom za kupanje i posle oblačila bademantil, kako ne bi kapala po
kući umotana samo u peškir. Odeću bi nam bacila na pranje istog časa
kada je skinemo, i bila bi oprana, osušena i uredno složena u fioku
dok je vi još tražite po podu, tamo gde ste je spustili.
A onda je umrla. Moji sinovi su imali 12 i 13 godina i sastavljali
smo kraj s krajem u Santa Kruzu, u kući koju smo delili s još dva tipa,
koji su sebe nazivali prvo surferima, a potom studentima. Godinama
pre Džona, pre mog lažnog osećaja da sam opet voljena i iskupljena
tom ljubavlju. A ispostavilo se da je sve bilo lažno, da je Džon bio
dvoličan kao i svaki drugi prosečni muž. I tako sam spakovala još
jedan neuspeh kog ću se stideti.
Radio-aparat je uvek bio uključen i podešen na jednu od onih
opskurnih stanica Santa Kruza, koje su puštale muziku za surfere i
vesti gde mogu naći dobre talase. To je bila godina tajni. Tajnih talasa.
Moja tajna veza sa oženjenim muškarcem kog sam upoznala na
benzinskoj pumpi, dok sam punila rezervoar svog automobila između
razvoženja sinova na ragbi trening, fudbalski trening, takmičenje iz
plivanja. Tomasov tajni dečko, koji zapravo i nije bio tako tajanstven. I
tajna koju je moja majka čuvala o svojoj bolesti. Bila je sklona
napadima tuge celog svog života, i mislim da je dijagnoza raka dojke
došla kao pravo olakšanje, iako je dosegla tačku kada bol više nije
mogla da sakrije. Dva meseca posle njene sahrane, moj otac se odselio
kod neke udovice iz Pidžin Fordža.
To je bio moj poslednji dodir sa smrću pre Džona, majka
nakljukana lekovima, toliko da nije shvatala kako je prošlo jedanaest
godina otkako sam otišla kada bih joj telefonirala. Pospano bi mi se
javila na telefon, nadrogirana morfijumom, tako da nisam dobila
priliku ni da se oprostim od nje.
 40

Samanta

Suzan kaže da moram da rešim slučaj. Ili bar moram da počnem da

pokazujem neki napredak. Kaže da je ovo već viđala, rastuću opsesiju
dok uspeh izmiče, i kako je to nezdravo za policajca i neproduktivno
za odeljenje. Sem, rekla mi je, još dve nedelje i povlačim te sa slučaja.
Vraćam se za svoj radni sto i uključujem jedan od video-snimaka
koji sam našla na internetu o dr Džonu Tejloru. Edukativni video o
veb-sajtovima, posvećenim lečenju urođenih defekata ili povreda:
www.abeautifulchild.org i www.nomoredefects.org. Same operacije
nisu zanimljive - začudo, pozamašan broj ih je snimljen. Umesto toga
iznova gledam prateća predavanja.
Premotavam delove bolničkih scena sve dok ne naiđem na scenu
gde dr Tejlor stoji ispred tridesetak studenata i objašnjava im tehnike
uklanjanja zečje usne kod novorođenčadi. Predivna scena. On ignoriše
kameru. Svakog studenta gleda u oči i koristi krupne šake kao što
balerina koristi celo svoje telo: da izrazi ono što se rečima ne može
opisati. Posmatram njegovo lice. Ne izgleda kao čovek koji bi lagao
žene. Pritiskam pauzu, vraćam se na veb-sajt Tejlorovog instituta i
klikćem na drugi video. U pitanju je obavezan video-materijal za sve
muškarce i žene koji se podvrgavaju kozmetičkim procedurama u
njegovoj klinici. Dr Epstajn, kada sam razgovarala s njim, istog onog
dana kad i sa dr Krejmerom, rekao mi je da ovaj video uspeva da
obeshrabri skoro 20% budućih klijenata. On nije zvučao srećno zbog
toga. Pitala sam ga jesu li nastavili da ga pokazuju budućim
pacijentima i posle smrti dr Tejlora. „Ne“, odlučno je rekao. „Partneri
su se složili da to više nije... celishodno.“
„Kada kažete partneri, mislite na vas i dr Krejmera?“, pitala sam.
„Da, preostali partneri“, odgovorio je.
U tom videu dr Tejlor sedi za radnim stolom. Gleda direktno u
kameru. Pre nego što se podvrgnete ovoj proceduri, morate znati
nekoliko činjenica, počinje on. Priča o traumi kojoj je telo izloženo
tokom operacije uvećanja grudi i rekonstrukcije lica. Priča o šansama
da hirurški zahvat pođe po zlu. Priča o procentima žena koje nisu
zadovoljne ishodom. Daje statističke podatke o samopouzdanju: samo
29% žena zadovoljno je sobom godinu dana posle operacije.
Rinoplastija je izuzetak, kaže on. Ali u slučaju liposukcije, zatezanja
butina, uvlačenja stomaka - zadovoljstvo opada. Tejlor zuri u kameru
dok rezimira. Ako imate problem sa samopouzdanjem, ako se osećate
neprivlačno i nevoljeno, plastična kirurgija nije rešenje. Ona neće
promeniti osnovne osobine vaše ličnosti. Videćete još više nesavršenstva,
želećete još više poboljšanja. A vaše telo nije glina koja se unedogled
može oblikovati po želji. Ono je dar. Zato se tako i odnosite prema
njemu.
Prvi put kada sam odgledala ovaj video, opisala sam zahvate
Piteru. Bio je užasnut idejom zatezanja tela, dodirnuo je moju
omalenu desnu dojku i rekao: Ali ti si savršena takva kakva si. Ili nešto
slično. Naravno da je to laž. Nisam savršena, nisam čak ni prosečna.
Kada odgledate video pre i posle o pacijentima dr Epstajna i dr
Krejmera, počnete sebe drugačije da gledate. Ovih nekoliko
centimetara kože viška, zar ne bi bilo lepo da nestanu? Dok starite, zar
ne bi bilo lepo da zaustavite neminovno opuštanje kože? Meni je 29
godina i dovoljno sam nesavršena da odvratim pogled od ogledala
kada izađem iz tuš-kabine. Kako li ću se osećati kada budem imala 39?
Ili 59? Piter i ja retko idemo u Los Anđeles, ali kada odemo, zapanjeni
smo bilbordima s reklamama za kozmetičku hirurgiju, baš kao što
bilbordi u Silicijumskoj dolini reklamiraju najnovija tehnološka
dostignuća. To je budućnost. A dr Tejlor je pokušavao da zadrži
bujicu.
Na video-materijalima deluje kao čovek od poverenja. Evo lekara
koji je na vašoj strani. Pretpostavljam da su se majke mnogih njegovih
pacijenata zaljubile u njega. Ali dok na ekranu posmatrate tog
kompetentnog i direktnog ali i saosećajnog čoveka, znate da on
nikada ne bi iskoristio situaciju emotivnog naboja, nikada ne bi
opljačkao svog pacijenta niti bi se hranio njegovom ranjivošću. Ovo
nije čovek koji bi prevario svoju ženu.
Pitam se kako bih se osećala da sedim u klinici i čekam liposukciju
ili fejslifting dok slušam pokušaje dr Tejlora da me od toga odvrati.
Mislim da bih se zaljubila u tog velikog medu i radosno ušla u njegov
harem, samo da me njegove oči gledaju, pa makar i nakratko. Bilo bi
mi dovoljno.
Primećujem da na tim video-prezentacijama ne nosi burmu.
Zvoni telefon. Piter je.
„Kada se večeras vraćaš kući?“, pita. Glas mu je neutralan, što je
njegov način da kaže kako mu je žao. Sinoć smo se svađali. Rekao je
da nisam prisutna, da nisam u prostoriji, da ne slušam kada govori, da
ne reagujem kada me dodiruje. Možda je u pravu. Ovaj slučaj kao da
me je začarao. Na radnom stolu mi je čitulja iz Kronikla. Gledam u
sliku Džona Tejlora kada je bio mlad. Vrlo zgodan. Poluzatvorene oči
zrače vedrinom dok se šeretski osmeh graniči sa lascivnošću. Možda
je kliše da se žene zaljubljuju u svoje lekare, ali zaista, ko ne bi
podlegao šarmu Džona Tejlora?
„Ne znam još“, kažem. „Radim.“
„Na Tejlorovom slučaju“, ravno uzvraća Piter.
„Da, naravno. To je moj slučaj. Znaš koliko mi je ovo važno. Šefica
mi već pominje stručnjake za ubistvo iz San Hozea. Hoću sama da ga
rešim.“
„U redu“, kaže Piter i prekida vezu. Vraćam se videu. Sada shvatam
da je dr Tejlor izabrao srećnu profesiju. Zabrinuti i uplašeni pogledi
na početku svake procedure uvek prerastu u osmehe, zagrljaje i
rukovanje na kraju dok roditelji pričaju o svojoj izlečenoj deci. Ako je
dr Tejlor ikada pogrešio, to nije zabeleženo. Njegove greške su u
nekoj drugoj sferi, očigledno.
 41

Em Džej

Puno sam razmišljala o našem medenom mesecu, mom i Džonovom.

Sada shvatam, naravno, da se dogodio s Deborinim dopuštenjem, da
nam je ona čak rezervisala i smeštaj. Ako jeste, dobro je izabrala.
Mrzim fensi hotele i luksuzna odmarališta. Bila sam na Havajima, u
Honoluluu, odsela u Hiltonu i mrzela svaki minut. Bazeni puni hlora,
atmosfera usiljene frivolnosti, ljudi koji ćaskaju, ne jedni s drugima,
već isključivo mobilnim telefonom. Paralelna igra, tako se to zvalo
kada sam podizala svoja dva sina, sva deca prođu kroz to. Sada
izgleda kao da su se i odrasli vratili na taj nivo.
Džon i ja smo otišli na sever u Jukaju, u Viši Springs, jedan vek
staru termalnu banju u brdima. Soba je bila mala ali čista, bez
televizora, bez ikakvih električnih aparata. Nije bilo ni signala za
mobilni telefon, bili smo potpuno odsečeni od sveta. Sedeli smo na
verandi ispred sobe i gledali starog psa kako trčkara za divljim
ćurkama koje su slobodno šetkale po imanju. Uveče, kada bi ostali
gosti zaspali, mi bismo se ušunjali u mineralna kupatila i do vrha
napunili dve kade toplom penušavom vodom. Izgledalo je kao da se
kupamo u šampanjcu. Protiv svih pravila, skinuli bismo svu odeću i
potpuno goli ležali u kadama i gledali zvezde. Kasnije, umotani u
grube peškire, trčali bismo kroz hladnu noć nazad u našu jednostavnu
ali čistu sobu.
Seks je bio zadovoljavajući. Mislim, doživela sam i bolji. Džon i ja
smo se lepše osećali s odećom, preferirajući baštenske alatke u
rukama i zemlju pod kolenima dok bismo sadili hortenzije,
hrizanteme i muškatle. Iz kog god motiva da je Džon mene oženio, to
definitivno nije bio seks.
Je li mi to smetalo? Možda isprva. Svi maštamo o strasti, o tome
kako smo predmet želje. Ali ja sam se ubrzo pomirila sa sudbinom. Bili
smo tako srećni! Bar sam ja bila. Srećnija od gladnog krpelja na
debelom psu.
A kako sam se tek osećala kada smo Džon i ja kupovali kuću!
Obilazeći one od milion, dva i više dolara, ležerno ih odbacujući sve
dok nismo našli onu posebnu, u Los Gatosu.
Na prvi pogled se ne vidi zašto nam se toliko svidela. Samo još
jedna tipična kalifornijska kuća, s pločnikom napuklim od zemljotresa
u Loma Prijeti i prednjim dvorištem zaraslim u drač i visoku travu. Iz
žbunja je istrčao pacov dok smo prilazili kući. A onda smo ugledali
zadnje dvorište, koje obuhvata dve cele parcele, s brdašcima i
brežuljcima koja talasaju sve do međe. U uglu je bilo hrastovo drvo,
staro bar dvesta godina, i širilo svoje grane u svim pravcima. Izbrojali
smo dva drveta smokve, tri limuna i dve japanske jabuke. U drugom
uglu nalazilo se kupinovo grmlje. Sve je bilo okruženo visokom
ogradom, pokrivenom grimiznom bugenvilijom. Džon je zasuzio.
Nakon što sam videla Deborin strogo disciplinovan i besprekoran
posed, jasno mi je i zašto. Niko ne bi smeo (niti bi pao u iskušenje) da
sedne na njen savršeno manikirani travnjak. Nijedan pas ne sme tu da
se pokaki.
Džon i ja smo se retko svađali, ali sećam se jedne naročito usijane
rasprave oko neke gluposti. Naime, igrom slučaja sam previše
potkresala hibiskus. On se vratio kući iz subotnje kupovine namirnica
i pomagala sam mu da sve unese kada je pogledao kroz prozor prema
delu vrta koji sam sredila. Bolno je procvileo. „Šta si ono uradila?“ U
rukama je držao karton s jajima, koji je podigao iznad glave i svom
snagom fijuknuo u zid. Jaja su se razlila po pultu i podu. „Rekao sam ti
da ne pipaš hibiskus!“, skoro je vrisnuo. Bila sam šokirana, nikada ga
nisam videla takvog. Sećam se da mi nije ništa pomenuo u vezi s
hibiskusom i rekla sam mu to. Ali samo sam ga još više razbesnela.
Glas mu se stanjio, lice pocrvenelo. „Ne očekujem mnogo od tebe, Em
Džej!“, siktao je. „Ali očekujem da se ne mešaš u moj vrt.“ Tada sam
zaplakala, a Džon je samo zalupio vrata, ušao u kola i nekuda odjurio.
Nije ga bilo četiri sata; gde je otišao - nikada nisam saznala. Ali bio je
miran kada se vratio. Doduše, nije se izvinio. Nikada više nismo
pomenuli taj incident, ali sam posle toga bila opreznija s njim. I sa
onim što je zvao svojim vrtom. Ne našim. Nikad našim.
 42

Samanta

U jednoj Tejlorovoj video-prezentaciji primetila sam i Snežanu -

mladu doktorku koju sam upoznala na Tejlorovom institutu - među
studentima u amfiteatru. Svi su mahnito pisali, hvatali beleške, ali ne i
ona. Samo je sedela skrštenih ruku iznad otvorene sveske i olovke
odložene sa strane. Nije skidala pogled s lica Džona Tejlora. Bilo bi
zabavno da nije sablasno. A onda se on pola sekunde zagledao u nju.
Lice mu je ostalo bezizražajno i skrenuo je pogled bez žurbe, ali i bez
oklevanja. Pomislila sam: Tako dakle. Uzela sam telefon, okrenula
kliniku i pozvala dr Kler Faning da svrati u policijsku stanicu. Trudila
sam se da zvučim opušteno, iako se nisam tako osećala. Znala sam da
tu ima nečeg.
Snežana - Kler - rekla je da ne može da dođe pre devet uveče, kada
se završava njena smena. I tako, sada je devet i petnaest, još uvek
sedim u stanici policije, gladna i nervozna, ali bez preterane želje da
odem kući Piteru. Ovih dana se stalno svađamo.
Ne volim kada sam noću sama. Naravno, nisam sasvim sama.
Dežurni dispečeri su na dužnosti u svojoj kancelariji, ali vrata su
zatvorena i oni su u svom izolovanom svetu. U ovo doba dana
uobičajeni metež stanice zamenjuje vanzemaljska tišina s upaljenim
ekranima, prigušenim svetlima i ispremetanim stolicama, koje kao da
su ostavljene u paničnom stampedu. Suzan obično ostane poslednja,
ali danas je uzdahnula u pola osam, spakovala stvari i otišla. Ne volim
da radim dokasno. U stvari, ne volim da budem bilo gde van kuće
posle devet, zato što smo Piter i ja kućni tipovi. Oko pola devet već
navlačim pidžamu.
Ova Kler, s druge strane, sumnjam da ikada spava. Uprkos njenim
rečima da može doći tek posle posla, kada se pojavila, na sebi je imala
trenerku i očigledno je vežbala, jer je bila znojava ispod pauza i oko
vrata.
 „Mislila sam da malo trčim od bolnice dovde“, pojašnjava kada
primeti da je zagledam, ali ne izvinjavajućim tonom. U stvari, pre zvuči
kao da se hvali. „Spremam se za Havajski triatlon pa grabim svaku
priliku da treniram.“
Nisam raspoložena da slušam evidentno beskrajan spisak njenih
dostignuća. „Molim vas, sedite, dr Faning“, kažem, pokazujući na
stolicu kraj mog radnog stola.
„Zovite me Kler“, uzvraća ona. Klimam glavom. „I vi mene Sem“,
kažem, iako se rukujemo u neobično zvaničnom maniru, kao da
potpisujemo nekakav ugovor.
„Imam nešto da vam kažem u vezi sa mnom i Džonom Tejlorom“,
kaže ona, bez uvoda, i ne sačekavši da je išta pitam. Uprkos znoju i
njenom priznanju da je trenirala, dr Faning nije nimalo zadihana, niti
pokazuje ikakve znake fizičkog naprezanja.
„Tako sam i mislila“, kažem i prekrštam ruke. Ova Kler očigledno
nije glupa, verovatno je pročitala moj izraz lica. Ali žao mi je. Kada
mlada privlačna žena pomene da ima nešto da kaže u vezi sa starijim
muškim kolegom, koji joj je bio nadređen, jednostavno znate šta sledi.
Nije mi bilo potrebno da vidim razmenu njihovih pogleda na onom
video-snimku da bih to i sama zaključila. „Hoćete da mi kažete da ste
spavali s Džonom Tejlorom.“, kažem.
„Da“, odgovara Kler i ne trepnuvši.
Sedimo i gledamo se. Još držim skrštene ruke i sigurna sam da
imam i isti izraz na licu.
„Zašto ste čekali tako dugo da nam kažete?“
„Nisam mislila da je važno.“
Ne moram mnogo da razmišljam. Zvuči mi lažno.
„Šta se promenilo?“, pitam.
„Ovo“, odgovara ona i pruža mi primerak Kronikla s rezultatima
istrage koji potvrđuju da je Džon Tejlor žrtva nasilne smrti.
„Ali taj članak i medijska hajka su od prošle nedelje“, podsećam je.
„Zašto ste čekali?“
„Nisam bila sigurna želim li da budem umešana“, kaže ona.
„Upravo zbog... hajke. Morala sam dobro da razmislim šta mi je činiti.
Upetljala sam se u nešto što može da ugrozi moj budući profesionalni i
lični život.“ Kler govori vrlo hladno, ne pokazujući nikakve emocije.
Ova devojka nema lekarske manire.
 „U redu“, kažem, ali i dalje držim skrštene ruke. „Dakle, konačno
ste odlučili da obavite svoju građansku dužnost i dođete ovde. Lepo.
Dakle, verujete da je činjenica da ste spavali sa Džonom Tejlorom na
neki način ipak važna?“
„Ne“, odgovara Kler i izražajno odmahuje glavom. Njena gusta i
crna kosa njiše se iznad njenih jagodica. Uprkos ozbiljnosti našeg
razgovora, osećam ubod zavisti.
Spuštam ruku na sto. „Alo? Zar niste upravo to rekli?“
„Ne, to ste vi rekli. Postoji drugi razlog zašto bi trebalo da
razgovarate sa mnom.“
„Koji?“
„Bila sam verena s Džonom Tejlorom.“
Zaista, malo fali pa da se srušim na pod.
„Šta?“, zapanjeno kažem. „Šta?“
Kler se skoro osmehuje, ali brzo vraća ozbiljnu masku. „Da“,
potvrđuje ona. „I pritom sam znala za sve ostale žene.“
„Znali ste?“
„Da. Deo našeg dogovora bio je da se razvede od Debore i raskine
sa ostale dve supruge kako bi oženio mene.“
Ćutke sedim, obrađujući ovu informaciju.
„Je li još neko znao?“, pitam.
„Niko. Samo Džon i ja.“
Pokušavam da saberem misli. Šta god da sam mogla pretpostaviti
u ovom slučaju, još jedna žena mi nije bila ni na kraj pameti.
„Imate li neka pitanja za mene?“, pita ona.
Ako Kler pokušava da sakrije prezir, onda ne uspeva u tome. Hoću
reći: osećam njen prezir. Ne krije ga. Opet primećujem koliko su joj
oči i kosa crni u kontrastu s mlečnobelom kožom. I ta neverovatna
sabranost. Postoji li neka injekcija koju studenti medicine koriste
kako bi postigli to prokleto superiorno držanje? Ako postoji, onda je
ona pelcovana. Dođe mi da se izderem na nju, opsujem, šta god, samo
da srušim tu sabranost.
Umesto toga, mirno kažem: „Još uvek me zbunjuje zašto ste
oklevali s dolaskom nakon što je vaš verenik umro pod
nerazjašnjenim okolnostima. Zar ne želite da se istera pravda?“
„Nismo javno obelodanili našu vezu“, odgovara Kler. „I izgledalo
bi... jeftino... praviti još veći cirkus. Sve dok nije postalo jasno da je reč
o prljavoj igri, bez obzira na to da li sam ja čak i izdaleka u sukobu s
njom.“
Kada je očigledno da Kler neće reći više ništa, pitam je: „Koliko
dugo ste bili... ljubavnici?“ Mrzim tu reč, zvuči tako ulizivački iz mojih
usta, ali ne mogu da smislim nijednu drugu.
„Skoro od samog početka. Bio mi je profesor. U prirodi tog odnosa
je da provodimo puno vremena zajedno, s mojim prisustvom kad god
leči pacijente. Jednog popodneva se samo desilo.“
„Na klinici?“ Osećam se kao voajerka s prljavom maštom.
„U početku. Tamo ima skrivenih mesta. Onda smo išli u moj stan,
blizu Univerzitetske avenije. Nismo mogli kod njega, iz očiglednih
razloga.“
„Dakle, znali ste da je oženjen?“
„Naravno. Iako sam tada još mislila da mu je Debora jedina žena.“
„Sigurno vam je jasno da moram znati detalje o tome gde ste bili u
petak uveče 10. maja, između pola sedam i osam.“
„To je lako“, Kler se smeška. „Bila sam na klinici. S poslednjim
pacijentom završila sam u četiri po podne i onda sam sređivala
Džonovu papirologiju. Bio ju je zapustio pa me zamolio da budem
koautor nekoliko njegovih radova. Pripremala sam ih za ocenjivanje.
Možete pitati noćnog čuvara u zgradi. On stiže na posao u šest, a ja
sam otišla nešto posle devet.“
„Proveriću“, kažem. Potom oklevam. Ali moram da znam.
„Šta ste tačno videli u njemu?“, pitam. „Bio je... skoro triput stariji
od vas? Ne baš u najboljoj formi. Oženjen. Šta vas je privuklo?“
Kler se smeje, iskrenim smehom, prvi znak emocije koji opažam
kod nje. „Džon Tejlor je bio najprivlačniji muškarac kog sam ikada
srela“, kaže. „Bio je zaista zanimljiv i zaista zainteresovan. Za svet, za
druge ljude. Kada ste s njim, zauzimate posebno mesto. To je
neverovatno iskustvo. On je bio neverovatan.“
„Koji je bio njegov rezon te afere? Mislim, pre nego što ste se
verili?“ Nadam se da u glasu ne čuje moj... Prezir? Zavist?
„Pričao je o svom braku bez ljubavi, o sujetnoj ženi i njegovoj
potrebi da je zaštiti.“
„Drugim rečima, uobičajeno sranje“, kažem, želeći da izmamim
njenu reakciju.
„Da, uobičajeno sranje“, slaže se Kler. Nije uzdrmana mojim
rečima. Sumnjam da nju išta može da izbaci iz takta.
„Dakle, koliko dugo je potrebno da se prevaziđe uobičajeno
sranje?“, pitam.
„Ne tako dugo“, odgovara ona. „Zaprosio me je posle mesec dana.
Rekao je da me voli, da možemo da izgradimo zajednički život.
Poverovala sam mu.“
„Kada ste saznali istinu?“
„Koju istinu?“
„Da mora da se ratosilja više od jedne žene?“
„Ah, to“, kaže ona kao da to nema nikakvu važnost. „Kada me je
zaprosio, ispričao mi je sve. Nije mi bilo važno.“
„Dakle, znali ste? Kao i Debora?“
„Ne, ne kao Debora. Ja sam znala sve. A ona nije znala za mene.“
„Sigurni ste u to?“
„Po onome kako je Džon opisao Deboru, ne mogu da zamislim
kako je mogla da zna a da se ne umeša u našu vezu, i da je kontroliše
kao i sve ostale. Ali naša veza bila je stvarna. Njome se nije moglo
manipulisati, niti se mogla kontrolisati na takav način.“
„Zaboga, kada ste vas dvoje imali vremena za druženje?“, pitam.
Sama pomisao na tri žene i tri domaćinstva dovoljno je šašava. Ali i
četvrta? Čista ludost.
„Na poslu, između pacijenata. Vikendom, kada on ne bi išao u Los
Anđeles, ili kada su Em Džej i Debora mislile da je na konferenciji, ili u
kućnoj poseti. Snalazili smo se.“
Konačno počinjem da varim ovu vest. Ona sve menja. Sve. Moram
da iščitam transkripte, da proverim šta su mi žene rekle, i svemu da
pristupim iz novog ugla.
Kler me prekida u mislima. „Još nešto bi trebalo da znate.“
„Šta?“ Ona vodi ovaj razgovor, a ne ja. Dva koraka je ispred dok ja
pokušavam da je sustignem. Kao i obično.
„Mislim da sam ja poslednja osoba koja je Džona videla živog.
Osim hotelskog osoblja i ubice, naravno.“
Vraćam se u stvarnost i shvatam da je Kler Faning dragoceni
svedok koji mi saopštava dragocenu informaciju. Moram da zgrabim
ovu priliku, pre nego što mi izmakne. Štaviše, moram da preuzmem
kontrolu nad razgovorom. Uvlačim ruku u svoju torbu, napipavam
diktafon, palim ga.
 „Pričajte mi o prošloj nedelji, onoj kada je Džon Tejlor umro“,
kažem. „Poznato nam je njegovo kretanje do četvrtka ujutro, kada je
napustio Deborinu kuću. Posle toga mu se gubi svaki trag.“
„Bio je sa mnom. Žestoko smo se posvađali. Našli smo se na kafi
pre odlaska na kliniku i tada sam ga prekorila. Mislila sam da će
odustati od našeg plana, da je izgubio hrabrost. Zapretila sam mu da
ću reći Debori. Kasnije je pozvao Em Džej i Deboru i rekao im da mora
u Los Anđeles. Tog dana nije otišao na kliniku, ni sledećeg, ali je došao
u moj stan. Ceo četvrtak je bio sa mnom. A onda u petak, kada je
otišao kući tokom moje pauze za ručak, ponovo smo se posvađali.
Oboje smo bili umorni, iza nas je bila naporna nedelja. Nije nam bilo
prijatno u mom stanu, koji je zapravo omanja garsonjera, u kojoj
jedva da ima prostora za krevet i radni sto. Krenula sam na posao, i
kada sam se vratila kući, više ga nije bilo. Nisam znala gde je otišao, ali
sam pretpostavljala da je kod neke od svojih žena. Poludela sam. I u
takvom stanju sam bila sve dok u nedeljnim novinama nisam pročitala
da je umro.“
„Dakle, vi ste pozvali Kronikl i rekli novinarima za tri žene.“ Jesam
li videla senku srama kako prelazi preko tog savršenog lica? „Da“,
konačno priznaje Kler. „Učinila sam to impulsivno. Obično ne
podležem impulsima. I odmah sam zažalila.“
Ne razumem Kler. Ostale Džonove žene se manje-više uklapaju u
širu sliku u mojoj glavi. Vidim kakav je odnos svaka imala s njim, i
svaki od njih ima logike na neki uvrnut način. Ali ne i ovaj sa Kler.
Imam teoriju o ljudima. Ne mogu da ih zamislim kao slabe ili jake
ličnosti, smatram to beskorisnim u pogledu kategorizacije. U tom
konvencionalnom sistemu, Debora bi se smatrala najjačom, Em Džej
najslabijom, a Helen bi bila negde u sredini. Ali ja ne mislim da je Em
Džej slaba, setivši se njenih širokih ramena, gorostasne visine,
krupnih, snažnih šaka. Ispod te nezgrapnosti je stvarna osoba. Isto
važi za Helen, i usuđujem se reći, za Deboru. Možda mislim upravo to.
Stvarni ljudi. Džon Tejlor je bio oženjen trima stvarnim ženama. Umeo
je da ih odabere.
Ali Kler? Pomalo sam razočarana Džonovim izborom. Dok gledate
njenu delikatnu lepotu, mislite da razumete zašto bi je svaki muškarac
poželeo. Ali ona i dalje razočarava. Izgradila sam mišljenje o Džonu
Tejloru i sada shvatam da on kao takav nikada ne bi oženio
porcelansku lutku duplo mlađu od sebe.
„Imate li nešto čime biste to potkrepili?“, pitam je.
Kler pruža ruku. Na četvrtom prstu svetluca ogroman dijamant.
Bar tako izgleda. Možda je samo cirkon pred mojim neukim okom.
Imam osećaj da bi trebalo da odreagujem s dužnim oduševljenjem.
Samo klimam glavom. Otkrila sam da ćutanje kada sam nesigurna
ljudi tumače kao da nisam tako glupa kako se osećam.
„Pre nisam smela da ga nosim u javnosti“, pojašnjava ona. „Sada mi
je nebitno.“ Ne deluje tužno kada ovo kaže. Baš čudno. Njeno savršeno
lice ne otkriva ništa.
„To ste mogli i sami da kupite“, podsećam je.
Kler iz svoje tašne vadi izvod kreditne kartice za dijamantski
prsten kupljen u Hejnsovoj juvelirnici u San Francisku. Čak sam i ja
čula za nju. Koštao je 75.000 dolara. Džon Tejlor ga je platio amerikan
ekspresom. Zvuči kao pravi sponzor. Pedeset hiljada dolara Tomasu,
bratu Em Džej. Sedamdeset pet hiljada dolara za prsten svojoj budućoj
četvrtoj ženi. Ovaj čovek se baš razbacivao.
„Imate li nekog ko bi posvedočio ovo što ste rekli?“, pitam.
„Naravno da nemam“, uzvraća Kler. „Sve smo radili u tajnosti.“
„Niko na klinici nije znao?“
„Bilo je uobičajenih govorkanja“, odgovara ona.
„Zašto uobičajenih?“ Opet prezir u glasu. Ne volim nepoštovanje.
„Otkrila sam da me kancelarijski tračevi često povezuju s
muškarcima s kojima radim“, pojašnjava Kler. Zatim, ispravno
protumačivši moj pogled, dodaje: „Pogrešno.“ Potom, kao da opisuje
svoje profesionalne kvalifikacije, kaže: „Privlačna mlada žena
uglavnom je muška oblast. Ta vrsta neprijatnosti dolazi s teritorijom.“
„To ne bih znala“, kažem.
„Istina je“, tvrdi ona, i ne primetivši, ili ne želeći da primeti, moj
zajedljivi ton. „Pričali su o Džonu i meni prosto zato što smo radili
zajedno. Ali niko nije imao dokaz.“
„Tako vi mislite?“, pitam.
„Je li iko ikada naslutio da smo u vezi?“, uzvraća Kler.
Ima logike.
„Nije“, priznajem.
Odlučujem da preuzmem kormilo.
„Džon je bio s vama u četvrtak i petak ujutro. Ali zašto se vaš
odnos zakomplikovao baš te nedelje? Šta je uzrokovalo krizu s
obzirom na to da je dugo vladao, ako ne mir, onda bar sklad?“
„Spremali smo se da objavimo vest... ostalim ženama... te subote.
Jedanaestog maja.“
Sada čujem nešto u njenom glasu. Definitivno prezir, svaki put
kada spomene ostale žene.
„Kako ste mislili da će one reagovati? Helen Rihter je lekar s
impresivnom radnom biografijom“, podsećam je. Ne znam zašto imam
potrebu da branim te tri žene, ali imam. „Debora je bila s njim u braku
više od 34 godine, a Em Džej" - tražim nešto lepo što bih rekla o Em
Džej i konačno nalazim - „a Em Džej je silna žena.“ Neubedljiv
završetak, znam.
„Da je neka od žena posumnjala, vama bi to dalo motiv za istragu,
zar ne?“, pita Kler.
„Imate li bilo kakav razlog da verujete da neka od njih sumnja?“
„Džon je bio vrlo nervozan u četvrtak uveče. Stalno je proveravao
govornu poštu, poruke, imejlove. Kada sam ga pitala šta nije u redu,
samo je odmahnuo glavom. Rekao mi je da brine, ali izgledao je kao
da se plaši.“
„Zašto u četvrtak ili petak nije otišao na posao?“ pitam. „Je li želeo
da izbegne nešto na klinici?“
„Mislim da mu se sve skupilo. Tri žene, plus partneri, tenzija
između njih“, kaže Kler, izgovarajući reč partneri isto kao i žene: s
nečim što sada prepoznajem kao njen karakteristični prezir. „Hteli su
da zaposle više plastičnih hirurga i da prošire kozmetičku praksu.
Džon je bio izričit u tome da klinika ostane verna njegovoj prvobitnoj
viziji.“
„Dakle, možda je želeo da izbegne njih?“, pitam, setivši se savršene
i hladne učtivosti dr Epstajna. Ne sumnjam da je i on tome doprineo.
„Ne znam. Džon je otkazao sve svoje obaveze za četvrtak i petak“,
odgovara Kler. „Što je vrlo neobično. I više od toga. Neverovatno.
Nečuveno. Mislim da nije mogao da sakrije strepnju zbog neizbežne
objave u subotu.“
„Je li uzeo nešto iz Deborine kuće ili kuće Em Džej?“
„Nije. Bio je u ilegali.“
„A odeća?“, pitam, testirajući je. „Je li držao nešto odeće u vašem
stanu?“
 „Nije. Nikada nije tako dugo ostajao. Kada sam stigla kući u
četvrtak uveče, on je u Mejsizu kupio nešto gaća, majica i ostalih
sitnica“, pojašnjava ona. „Tako je imao ono najosnovnije za slučaj da u
subotu nešto krene po zlu. Već smo bili u potrazi za novim stanom,
budući da ne bismo dugo mogli da živimo u mojoj garsonjeri.“
Nemam ideju šta još da je pitam. Umorna sam i boli me glava.
Pružam ruku da isključim diktafon. „Dosta za večeras“, kažem. „Ali
skoro sigurno ću imati još pitanja za vas.“
„Naravno“, kaže Kler, ustaje sa stolice i napušta policijsku stanicu,
sevajući svojim izvajanim nogama na uličnim svetiljkama.
Uzimam diktafon i opet ga uključujem. „Majko božja“, kažem u
mikrofon. „Tek sada se zapetljalo.“
 43

Samanta

Retko idem u Stanfordski tržni centar, iako svaki dan prolazim kraj
njega na putu do posla. Pun je ekskluzivnih prodavnica kao što su
Niman Markus, Blumingdejl, En Tejlor, zajedno s uobičajenim
Mejsizom i Viktorijas sikretom. Tu je i jedan restoran brze hrane:
Mekdonalds, za bogate roditelje Palo Alta, koji vozikaju svoju
razmaženu decu po gradu u mercedesima i leksusima. Osim toga
nema hrane u ponudi, nema tezgi s viršlama i đevrecima, nema
radnjica sa bižuterijom za tinejdžere. Jednom sam se prešla i ušetala u
prodavnicu čajeva. Božanstveno je mirisala spolja i nudila je
degustaciju nekog ružičastog čaja fantastičnog ukusa. Zamolila sam da
mi spakuju pola kilograma, verujući da će se svideti Piteru. Kada su mi
ga upakovali kao poklon za samu kraljicu i dali račun, pala mi je vilica.
Morala sam da odustanem od kupovine. Bio je kraj meseca i nisam
imala toliko novca na bankovnom računu.
Moli i ja prilazimo muškom odeljenju u Mejsizu - i lako nalazimo
Dženu, prodavačicu koja je uslužila dr Tejlora. Ima 35 godina, nosi
obavezne crne pantalone i belu majicu, neznatno je buckasta, ali to joj
dobro stoji. Njeno držanje je izvrsno, odeća besprekorna. Odiše
poznavanjem mode i dobrog ukusa. Da imam veću platu, zatražila bih
njen savet kako da obučem Pitera.
Džena se odlično seća dr Tejlora. „U početku je odbijao moju
pomoć, ali posle deset minuta lutanja, prišao mi je i priznao da
godinama ništa nije kupovao za sebe“, priča ona. „Pretpostavila sam
da se nedavno razveo, ili da je možda udovac, jer je delovao nekako
tužno. Rekao je da traži udobne pantalone i košulje. Pošto je krupnije
građe, morala sam da odem u magacin po njegovu veličinu. Bio je
veoma zahvalan, a i bilo mu je lako udovoljiti. Pokušala sam da ga
odvratim od jednih pantalona, smatrajući da mu neće pristajati, i
predložila drugačiji kroj. Odbio je, kupio ostale artikle i otišao.
Delovao je kao da žuri.“
„Šta je s drugim računom iz Mejsiza?“, pitam, gledajući u izveštaj
amerikan ekspresa. „Istog dana, tek što je kupio pantalone i košulje.“
Džena sleže ramenima. „Verovatno je to kupio na drugom
odeljenju“, kaže ona. „Imate li broj transakcije? Mogu da ukucam
šifru.“ Prelistava podatke u računaru. „Izgleda da je kupio nešto u
našem odeljenju u prizemlju.“
„Uklapa se“, kaže Moli. „Verovatno su mu trebali pidžama i donji
veš.“
„Da, možeš li da zamisliš?“, pitam je ispod glasa, da prodavačica ne
bi čula. „Čovek ima tri domaćinstva, tri ormana, a kada nešto nema pri
ruci, ode i kupi odeću za hitne slučajeve.“ Pokušavam da se setim
poslednje krpice koju sam kupila iz hira, i ne mogu. Kada nisam na
poslu, obično nosim trenerke. Za retke prilike kada moram da se
doteram, čuvam finiju odeću koju sam kupovala još kao studentkinja,
godinama unazad. Ali sve ređe je nosim.
„Dobro, šta ćemo s ovom informacijom?“ pita Moli.
„U velikoj meri potvrđuje ono što je Kler rekla. Znamo da je odseo
negde u blizini, iako nije išao na posao“, kažem. „I da je nekako osetio
potrebu da kupi odeću umesto da svrati u jednu od svojih kuća i uzme
nekoliko potrebnih stvari.“
„Ali šta ako Kler i dalje laže?“, pita Moli. „Šta ako je ovo kupio iz
čistog hira? Šta ako je zapravo otišao kući? Jednoj od svojih žena?
Moguće je da te ta Kler i ostale žene, sve odreda, zavlače. Možda
jednostavno lažu.“
„Sve odreda?“, pitam izvijajući obrve. Onda, ne čekajući na
odgovor: „Razgovarali smo s Deborinim komšijama i niko se ne seća
da su kola dr Tejlora bila parkirana ispred kuće u četvrtak ujutro“,
podsećam je. „Isti slučaj je i sa Em Džej, iako ne verujem da bi ih iko i
primetio. Kuće su prilično udaljene jedna od druge i ima dosta
zelenila.“ Odmahujem glavom. „Mislim da sve ovo ide u prilog
Snežaninoj priči.“
Sporo koračamo do policijskog vozila kada čujemo da neko trči za
nama. Prodavačica iz Mejsiza. Zadihana je, bori se za vazduh. „Setila
sam se nečeg“, kaže ona. „Dok se gledao u ogledalo u novim
pantalonama i košulji, promrmljao je, onako za sebe: Moram i da se
ošišam. Malo sam ga začikavala: Bliži se važan dan? Na šta je on rekao:
Moglo bi se tako reći. U subotu, kazao je. Rekla sam mu da se lepo
zabavi, ali on je odmahnuo glavom. Teško, rekao je. Ali pamtiće se.“
 44

Samanta

Kada su određeni aspekti Klerine priče potvrđeni, manje-više,

odlučujem da se opet suočim sa ženama. Biram prvo Deboru, budući
da najbliže živi. Zatim ću pokušati da ulovim Em Džej. Neopaženo,
nadam se. Razmišljam šta ću s Helen. Očajnički želim lično da joj
saopštim ovu vest, kako bih videla njenu reakciju i procenila koliko je
iskrena. Što pre porazgovaram s Deborom i Em Džej, pre ću odleteti u
Los Anđeles. Ali postoji rizik da Debora ili Em Džej telefoniraju Helen
i preduhitre me.
Naravno, nemam opipljiv dokaz da su žene u kontaktu jedna s
drugom. Ali u svoj notes sam jedne noći u dva posle ponoći zapisala -
Da li te žene komuniciraju? Neki dosluh između njih sigurno postoji jer
je svaka mirno primila sve informacije koje sam im pojedinačno
davala. Nije bilo ničeg u šta bih posumnjala, samo sam imala osećaj da
su informacije podeljene, a međusobna podrška ojačana.
Debora je kod kuće. Otvara mi vrata, kao i uvek besprekorno
obučena i doterana. Nehotično je pitam: „Idete negde?“, zbog cipela:
ovoga puta bile su to čizmice, elegantne, kožne, poluduboke. A onda
se setim, ona je vrsta žene koja ide obuvena po kući.
„Ne“, odgovara Debora. „Uđite, molim vas.“ Ne čujem njen uzdah,
ali ga očekujem. Primećujem da zaobilazi tepihe dok me vodi u
dnevnu sobu. Ja namerno gazim po njima patikama blatnjavim od
vožnje bicikla po brdima.
Debora mi nudi kafu. Odbijam. Ovoga put joj neću dozvoliti da
stekne nadmoć. Danas se Debora drži rezignirano. Poput nekog ko
udovoljava malom detetu.
„Zanima me da li poznajete dr Kler Faning“, kažem sedajući. Vadim
Klerinu fotografiju, koju sam sinoć uslikala u policijskoj stanici. Čak i
uz loš kvalitet izrade, Kler na njoj izgleda egzotično. Poput careve
konkubine.
 Debora ne otkriva nikakvu reakciju. „Ime mi zvuči poznato, ali
nikada je pre nisam videla.“
„Radila je s vašim mužem na klinici“, pojašnjavam. „Imala je
stipendiju na Stanfordu, a vaš muž joj je bio mentor i profesor.“
„Možda sam tako čula za nju“, kaže Debora, delujući
nezainteresovano. „Džon ju je verovatno pomenuo. Često mi je pričao
o svojim studentima.“
„Kler je bila više od studenta, bar prema njenoj priči.“ Gledam
Deborino lice u potrazi za nekim znakom, ali ne vidim ništa. Ili je
fantastična glumica ili zaista nema pojma šta ću joj reći.
„Na koji način?“, pita Debora.
„Verenica.“
„Nemoguće!“ Debora je nedvosmislena. Reaguje tako brzo da joj
reč skoro izleće pre nego što ja završim svoju. „Džon bi mi to rekao.
Govorio mi je sve. Uostalom, gde bi našao vremena i za nju? Život mu
je bio isplaniran u minut. Ja bih to znala, ja sam mu rezervisala
avionske karte, stolove u restoranu, sve sam mu ja organizovala.“
„Prema Kler, nekako su to uspevali i bez vas“, kažem. „Izvrdavali
su vam govoreći da Džon ostaje u Los Anđelesu duže nego što je bio.
Menjali su avionske karte i raspored. Ne tako često. Ali dovoljno da se
zbliže.“
Debora nepomično sedi. „Nemoguće!“, ponavlja. „Džon nije bio u
stanju da me obmane.“
„Ima još“, kažem.
Debora samo izvija desnu obrvu.
„Prema Kler, planirao je da se razvede od vas, da saopšti Em Džej i
Helen istinu o njihovom odnosu, i da se oženi njome“, otkrivam. „Hteo
je to da vam objavi u subotu 11. maja, dan nakon što je ubijen.“
Deborino lice je kamena maska. „A koji dokaz imate osim izjave
te... studentkinje medicine?“
„Ona ima verenički prsten i račun koji dokazuje da je plaćen
Džonovom kreditnom karticom.“
„Kojom karticom? Ja plaćam sve njegove račune! Videla bih to!“
Vadim kopiju računa iz Hejnsove juvelirnice i dajem joj. Lice joj se
blago mršti kada pročita ime i broj bankovnog računa. „Ovo je
kreditna kartica za koju ja ne znam“, konačno kaže.
„Onda verovatno niste znali sve“, zaključujem. Nešto mi govori da
sada moram opreznije da postupam. Debora je od početka odavala
utisak granitne snage, ali fasada bi mogla da se okrnji ako je previše
pritisnem. Mislim da takav pristup kod nje ne bi prošao. Samo lagan.
„Takođe postoji objašnjenje za njegov nestanak pre smrti“,
nastavljam. „Prema Kler, bili su zajedno od utorka ujutro do petka
ujutro, kada su se posvađali. On je otišao i uzeo sobu u Vestinu. Ona
nije znala kuda je otišao - samo da je izašao iz njenog stana. Ali zato
poseduje ostale činjenice koje potvrđuju da je njena priča tačna.“
Vidim kako Deborino lice bledi ispod šminke. Ruke su joj čvrsto
skupljene na krilu, ali primećujem da drhte.
„U jednu ruku, sve ovo je sporno, naravno“, podsećam je blago.
„Džon je mrtav. Nije se razveo od vas.“
Tišina.
„Ipak“, nastavljam, „to mi daje uvid u motive koji ranije nisam
imala.“
Debora diže pogled na moje lice. Njeno je opet bezizražajno.
„Mislite na mene.“
„Da.“
„A kako bi taj motiv tačno glasio?“, pita ona.
„Pa“, počinjem, pažljivo birajući reči. „Ako je vaš muž zaista
nameravao da se razvede od svojih žena...“
„Ja sam bila njegova jedina žena!“, podseća me Debora.
„U redu“, uzmičem. „Da se razvede od vas, i saopšti ostalim dvema
kako s njima zapravo nije ni oženjen, to bi uznemirilo priličan broj
ljudi.“
„Pod priličnim brojem ljudi podrazumevate Em Džej, Helen i
mene“, zaključuje Debora.
„Ne samo vas, i ostale takođe“, kažem, misleći pritom na Tomasa,
ali odlučujem da sada ne zalazim u to.
Opet tišina.
„No, ako me pitate jesam li ja to učinila, odgovor je ne.
Pretpostavljam da moj alibi još uvek stoji“, kaže Debora. „Osim ako
nešto nije uticalo da promenite vreme smrti.“
„Ne“, kažem. „Fizički dokazi nisu promenjeni.“
„Onda ja više nemam šta da kažem“, zaključuje Debora. Shvatam to
kao znak i ustajem.
„Čekajte!“, naređuje Debora, zaustavljajući me na pola puta do
vrata. Zastajem i okrećem se da je pogledam.
„Možda mislite da razumete šta se ovde događa“, kaže ona. „Ali ne
razumete. Kako biste mogli?“
Otvaram usta da se pobunim, ali ona nestrpljivo diže ruku i
ućutkuje me.
„Džonu je odgovarao naš savez“, kaže Debora. „Ja i devojke, tako
sam mislila o njima. Nije bilo rivalstva, samo mreža podrške. Bile smo
vezivno tkivo. Živi organizam koji puca od zdravlja. Džon to nikada ne
bi pokvario, brižljivo smo to negovali godinama.“
Ne volim kada me ne tretiraju kao odraslu osobu. Lice mi je
bezizražajno. Ne ulazim u rutinu uobičajenog klimanja glavom, što je
navika kada mi se obraćaju ljudi s autoritetom.
Debora se mršti. „Očekujem da mi verujete.“
„Kako da ne“, kažem i odlazim.
 45

Samanta

„Zvučaće čudno“, kaže Grejdi, „ali zasad bih ignorisao sve alibije.“
Sedi na ćošku mog radnog stola. Jutros je Suzan svratila i čestitala
mi na konačnom napretku. „Četvrta žena, a?“, upitala je. „Šteta što je
Džon Tejlor mrtav. Nominovala bih ga za muškarca godine.“ Ali
uprkos napretku, Suzan je tražila da konsultujem Grejdija pre nego što
preduzmem sledeći korak.
„Zbunjen sam“, priznaje Grejdi. „Ako dvoje od troje
najverodostojnije osumnjičenih ima apsolutan dokaz da su bili negde
drugde u vreme smrti, kako su mogli da počine zločin?“
„Alibi može lako da se lažira“, nastavlja on. „Vremenom smrti
može da se manipuliše. Samo je motive teško sakriti.“
„Ali Debora i Em Džej imaju vrlo čvrste alibije“, kažem mu. „Po
više ozbiljnih svedoka na obe strane. Helen je druga priča, baš kao i
Tomas.“
„Onda preispitaj vreme smrti“, predlaže on. „Najsumnjičaviji sam
baš u slučajevima gde je alibi previše čvrst.“
Grejdi šetka po prostoriji. „Šta je s Helen? Nisi je otpisala?“
„Pa, Moli je proverila. Tog dana nijedna Helen Rihter nije napustila
Los Anđeles nijednom avio-kompanijom.“
„A kolima? Uostalom, imala je vremenski okvir od dvadeset jednog
sata za dvanaestočasovnu vožnju između Los Anđelesa i San Franciska
i pritom bez problema roknula svog nevernog muža.“
„Znam“, kažem. „Tražila sam sudski nalog za pregled
bezbednosnih kamera u garaži i ispred zgrade u kojoj Helen živi.
Trebalo bi da dobijem te video-trake za koji dan.“
„Čak i tada, da li snimci pokrivaju sve ulaze u zgradu? Šta ako se
izvukla na zadnji ulaz i iznajmila kola do San Franciska?“, nagađa
Grejdi. „Nemoj da odustaješ od Helen. Ona je moj favorit.“
Smejem se. „Ne bi to rekao da si je upoznao.“
 „U međuvremenu, radi na ostalim dvema“, savetuje Grejdi.
Nisam zadovoljna njegovim savetom. „Šta bi trebalo da radim? Da
ih opet pozovem na saslušanje? Da ih pitam gde su provele svaki
minut tog petka? Ostala sam bez pitanja, a i one su to primetile.“
„Ne stidi se da im iznova postaviš ista pitanja“, kaže Grejdi,
okrećući se da ide, „i prostudiraj transkripte. Nešto će iskrsnuti. Neko
će pući. Nešto će se dogoditi. Uvek tako bude.“
 46

Samanta

Kucam na vrata. Niko ne otvara, zato kucam opet. I zevam, umorna

sam od prethodne noći. Piterovi prijatelji su svratili, igrali smo skrabl i
popili previše vina, ostali budni do dva, svađajući se da li su pazuho i
inteligencijski ispravne reči. Naša verzija razvrata: pijana igra reči.
Probudila sam se mamurna i dočekalo me je hiljadu sečiva hladnog
tuša.
Ovo je jedan od onih dana kada preispitujete sve. Zašto sam ja u
Palo Altu? I to kao pripadnica policijskih snaga, ništa manje? Zašto
Piter? Zašto ne neki drugi frajer od dvadeset i nešto godina, koji
zagađuje dolinu? Ta kapricioznost me ponekad izluđuje. Zašto ovaj
auto? Zašto ove farmerke? Zašto ovaj život?
Iznova kucam. Opet bez odgovora. Ali kola su ispred kuće. Tačno
je 14 h, sumnjam da Em Džej spava. Sunčana subota, ne previše topla,
savršen severnokalifornijski dan početkom avgusta, koji sada postaje
godišnji fenomen zahvaljujući globalnom zagrevanju.
Kuća je jednoličnog kalifornijskog stila i od ostalih u ulici razlikuje
se samo po zapuštenosti. Travnjak ispred kuće je ogoljen i uveo,
poštansko sanduče samo što ne padne sa stuba, a popločana staza do
kuće je napukla i neravna. Kola na prilazu su stari model tojote prijus.
Naravno. Dvorište verovatno nije zalivano kako bi sačuvalo prirodni
šmek. Znam te neohipike.
Takođe, znam da cena ovog imanja, uprkos oronulom izgledu,
premašuje dva miliona dolara. Stojim na jednoj od najskupljih
nekretnina na svetu. Činjenica da su mnoge od ovih multimilionskih
kuća kupljene, a potom srušene, kako bi ustupile mesto palatama po
narudžbini - ali ne onim prefabrikovanim montažnim palatama, ne
ovde - samo ide u prilog svom ovom bogatstvu koje nas okružuje.
Kucam poslednji put, ne očekujući odgovor. A onda, zato što me
mrzi da se vraćam nazad u Palo Alto bez ičega, krećem u istraživanje.
Desno od kuće nema ničeg osim visoke ograde. S leve imam više
sreće. Na drvenoj ogradi postoji kapija, koja verovatno vodi prema
zadnjem dvorištu. Nije zaključana, zato otvaram i ulazim.
Ono što tamo zatičem obara me s nogu.
Najlepši vrt koji sam ikada videla. Boje: sve nijanse crvene,
ljubičaste, žute. Mirisi: suptilni, nežni, aromatični. I zvuci: pčela i
ostalih insekata, koji zuje tiho ali neprekidno, povetarac koji šušti u
lišću.
Trećina vrta je u senci veličanstvenog hrastovog drveta, koje širi
grane po deset metara u svim pravcima. Zemlja ispod njega je poput
modrog tepiha, sačinjenog od sitnih plavih cvetića, gustih kao trava.
Ostale dve trećine vrta okupane su suncem, a visoka ograda koja
okružuje ceo posed obrasla je lozom sa jarkoljubičastim cvetovima.
Krošnje su pune plodova limuna, pomorandži, smokava. Nikada u
životu nisam videla ništa slično. Kao u raju, pre nego što je Adam
nadenuo imena cveću i životinjama, pre nego što je Eva zagrizla
jabuku.
Usred te idile neko kleči, žena, na prvi pogled gola, s mišićima koji
se presijavaju na snažnim ramenima dok malim ašovom prevrće
zemlju. Kada mi se vid izbistri, primećujem da nosi neku vrstu saronga
boje kože, koji ogoljava jedno rame kao i veći deo nogu i butina.
Njena duga plavo-seda kosa je puštena niz leđa i blago kovrdžava.
Raskošne grudi joj štrče. Lepa zemljoradnica. Još uvek me nije
primetila. Nije ni čudo što se Džon Tejlor zaljubio u nju, zaključujem i
skoro se stidim što sam ranije za nju mislila da je tako uskogruda i
plitkoumna.
„O!“ Em Džej me konačno vidi i ustaje, povlačeći sarong nadole,
kako bi se pokrila.
Žurno se izvinjavam. „Em Džej, oprostite. Zvonila sam na vrata, ali
niko nije otvarao.“
Ona klima glavom. Malo je usplahirena i lice joj poprima oprez koji
je imala i tokom našeg prvog susreta. Osećam se grozno što sam ga
izmamila usred sve ove lepote.
„Kako mogu da vam pomognem?“, pita ona. I dalje drži ašov,
umrljan plodnom zemljom, čiji miris osećam s pristojne udaljenosti.
„Imam samo još nekoliko pitanja“, lažem. „Ništa važno.
Popunjavam rupe.“ Vidim kako se opušta i opet me obuzima stid. Ne
zaslužujem njeno poverenje.
„Dođite unutra. Svežije je.“ Pratim je u zaista veličanstvenu kuću.
Onu vrstu o kojoj sanjam. Udobne tapacirane stolice. Okrečeni zidovi
ukrašeni slikama i starim crnobelim fotografijama. Nema cveća, ali
ima puno lisnatih biljaka.
„Išli ste na Berkli?“, pitam, pokazujući klasični protestni poster iz
šezdesetih, sjajno očuvan i uramljen.
„Zapravo, na Državni fakultet San Franciska“, odgovara Em Džej.
„Ali to tada nije bilo važno. Kada sam se doselila u Zalivsku oblast, sva
zabava je već bila prošla“, smeje se. „Trebalo je da se rodim nekoliko
godina ranije.“ Pokazuje mi da sednem za kuhinjski sto od izbeljene
borovine i sipa mi vodu iz česme.
„Ljudi i danas nalaze dovoljno razloga za proteste“, zaključujem.
„Da, ali energija je drugačija“, kaže ona i za trenutak ućuti. „Ja sada
uzgajam cveće. To je moj protest protiv ovoga što se događa u svetu.“
„Vrt izgleda fantastično“, kažem i zaista to i mislim. Em Džej se
dodatno opušta. A onda: „Dođite da vam nešto pokažem.“ Spuštam
čašu s vodom i pratim je opet napolje, u vrt, pored hrastovog drveta,
do osunčanog ugla. Okružen je zidom od metar i po, s malim
prolazom. Ulazimo u ograđeni prostor. Isprva mislim da je vazduh pun
sitnih komadića papira, poput konfeta svih duginih boja, koje haotično
kovitlaju oko mene. A onda shvatam: leptiri. Lepršaju oko žbunja,
cveća i naših glava. Jedan sleće na golo rame Em Džej. Vrt za leptire.
Čula sam za njih, ali ih nikada nisam videla.
„Ovo je bilo Džonovo omiljeno mesto u vrtu“, kaže ona, pokazujući
na klupu u moru boja i lepršavih krilaca. „Stalno je govorio nešto što
nisam u potpunosti shvatala. Sve dok nije umro.“ Lice joj se mrači.
„Rekao je da mu prija ovaj haos. Da je sve ostalo u njegovom životu
previše uređeno.“
Za trenutak ćutim. „Tako je to kada imate tri žene“, konačno
kažem. „Uređenost.“
Sedam kraj nje na osunčanu klupu. Neko vreme samo sedimo u
skoro drugarskoj tišini. Da se ne obuzdavam, lako bih ovde mogla da
zaspim, opijena vrućinom i lepotom.
„Šta je s kućom?“, pitam. „Hoćete li moći da je zadržite?“
Em Džej se trza. Očigledno sam je pogodila u živac.
„Zavisi“, odgovara ona. Narandžasto-crni leptir sleće joj na ruku.
Ona odsutno dodiruje njegovo krilo i on odleće dalje.
„Kuće u Los Gatosu nisu jeftine“, kažem. „Je li Džon kupio ovu?“
„Platio je kaparu. A onda smo zajedno plaćali mesečne rate iz
zajedničkog fonda.“
Pre dolaska ovamo obavila sam kratku proveru na internetu. Ova
kuća iz 1940. sada na tržištu vredi čitavih 2,6 miliona. Kupili su je za
2,2 miliona pre pet godina. Ne baš zahvalno u poređenju s procvatom
prometa nekretnina u Zalivskoj oblasti pre jednu deceniju. Ali ne i
tako loša zarada samo za život u njoj.
„Pa, kolika vam je hipoteka?“, pitam.
Em Džej se vidno mršti.
„Oko petsto hiljada“, odgovara ona, ne gledajući me.
Tiho zviždim, jače je od mene. „Iako je Džon uložio 1,7 miliona
dolara?“
„Da“, potvrđuje ona. „Hteo je da hipoteka bude pokretna za slučaj
da mu se nešto dogodi.“
„I je li?“, pitam.
Em Džej izbegava da me pogleda. „Prilično“, kaže, ali mislim da tu
računicu, čak i u Silicijumskoj dolini, ne može da izgura nikakva plata.
Priznajem da sam fascinirana novcem. Dobro, ne samim novcem,
već načinima na koji ga ljudi stiču i troše. Budući da ga imam malo,
uvek se čudim kada vidim ljude kako voze nova skupa kola ili
večeraju u paprenim restoranima u centru Palo Alta. Ili kako mogu da
priušte ove kućerine, između ostalog. Prema lokalnom agentu
nekretnina, s kojim sam popričala na žurki, kućica u kojoj Piter i ja
skučeno živimo mogla bi da se proda za milion dolara. Naravno,
problem je što je niko ne bi kupio da bi živeo ovde. Zato se to i zove
dranje. A Piter i ja stalno strepimo od dana kada će nas naša
stanodavka obavestiti da ju je prodala.
„Znam da ste u nezavidnoj situaciji“, kažem. Em Džej izgleda
uplašeno, pa dodajem: „U pravnom smislu.“ Ona teško uzdiše. „Debora
je mogla bez problema da zatraži ovu kuću kao deo Džonove
ostavštine koja joj sleduje.“
„Konsultovala sam advokata. Debora bi morala da me tuži
građanskom sudu. Uverila me je da ne želi da prolazi kroz te
peripetije“, kaže Em Džej.
„Zašto? Suma od 1,7 miliona dolara, plus sav profit ostvaren u
proteklih pet godina - to nije mala suma“, podsećam je.
Em Džej sleže ramenima. Deluje nesrećno. „Mislim da joj se
dopadam. Zna da mi je život već dovoljno rasturen i da bi me
dokrajčila kada bi mi uzela i dom. Iako ja uistinu ne marim za kuću“,
priznaje Em Džej. „Ali ovo je nešto bez čega ne mogu.“ Misli na vrt.
Naravno da ne bi mogla. Ali nekako mi Debora ne liči na milosrdnu
dobročiniteljku. Pitam se kakvu igru igra.
„Mislim da bih umrla kada bih se vratila u neku gradsku kućicu ili
stan“, kaže Em Džej. „Po prvi put u životu imam pravi dom. Ovo mi je
sve.“
Dakle, umrla bi za njega.
A da li bi i ubila?
Vadim Klerinu fotografiju. Em Džej odmahuje glavom i čeka moje
objašnjenje.
Padam duhom ali nastavljam:
„Imamo razloga da verujemo da je dr Tejlor nameravao da oženi i
ovu mladu ženu ali i da se... odvoji... od vas ostalih. Da počne od
početka s novom ženom. Zakonitom, kao što je bila Debora.“
Duga pauza.
Em Džej pilji u mene, bezizražajnog lica. „Pa?“, pita.
„Razumete li šta sam upravo rekla? Dr Tejlor je nameravao da vas
ostavi. Sve vas. Navodno je planirao da vam to saopšti 11. maja, dana
nakon što je ubijen. Nije dobio priliku.“
Em Džej me iznenađuje. Debora je ovu vest primila s uobičajenom
uzdržanošću i dostojanstvom. Iskreno, od Em Džej sam očekivala
histeriju. Umesto toga, nešto se kristališe u njoj, meni pred očima. Je li
se to uspravila? Gleda li pravo u mene? Steže li vilice? Šta god da je,
iskreno nemam pojma je li Em Džej znala za Kler. Ne pada u stanje
očaja ili panike. Čak i ne plače, kao što sam očekivala. Umesto toga,
deluje odlučno. Kao da se sprema za bitku.
„Želite li da pričate o tome?“, pitam je. Ali ona se zatvara, kao što
se zatvaraju vrata pred starim suparnikom, a suparnik sam ovde ja.
Em Džej počinje da bere cvetne pupoljke sa žbuna bosiljka,
posađenog kraj klupe. Čini to veštim pokretima, kao da im odseca
zelene glavice. Spretan ubica, pomišljam, i najednom sam nesigurna.
Posle podne je mirno. Nema nikakve buke osim zujanja pčela. Leptiri
nečujno lepršaju oko nas. Daleko smo od glavnog druma, tako da ne
čujem saobraćaj. Ne sećam se kada sam poslednji put ovde čula
automobil. Kod Em Džej vidim određene potencijale koje nisam videla
pre. Brutalno kaljene. Ona otkida još jedan pupoljak i ja opet
pomišljam: ubica.
„Zašto bi to išta promenilo kod mene?“, konačno kaže ona, ne
dižući pogled. „Džon je već mrtav, a i oženjen drugom ženom, dakle -
već sam bila prevarena. Zašto bi mi to sada smetalo?“
„Ovo je drugačije“, kažem. „Sa Helen nije imao u planu da vas
ostavi. I dalje ste imali vaš život, vašu kuću, vaš vrt. Ali da je ostvario
svoje planove sa Kler Faning, vama ne bi ništa ostalo.“
„Hoćete da kažete da sam ja imala motiv da ubijem svog muža“,
kaže Em Džej i atmosfera je toliko nabijena tenzijom da sam
momentalno u pripravnosti. Hvatam sebe kako se pitam jesam li
jutros ponela pištolj. A onda prekorevam sebe. Koješta.
„Da“, kažem. Sada shvatam kako je sva naklonost koju sam osećala
prema Em Džej bila samo moja glupa projekcija želje da se nekome
svidim. Nas dve smo na suprotnim stranama, bile smo to od samog
početka.
„Imate moj alibi. Pretpostavljam da ste ga proverili“, kaže ona.
„Da, ali...“ Oklevam, nekako znam da će joj ovo što planiram da
kažem pasti teže od vesti o dr Faning.
„Ali ne i moj brat, je li tako?“
„Kako ste znali?“
„Zvao me je. Šta ste mislili, da on može nešto da sakrije? Od
mene?“ Em Džej se ogorčeno smeje.
„I ne pomišljajte da mog brata svrstate u osumnjičene“, kaže ona i
to preti - naređuje, ne moli. „Nećete naći ništa protiv njega osim one
proklete kazne za parkiranje. Moj brat je narkoman. Obrukaćete se na
sudu.“ Neizgovorena poruka je glasila: i više nego što se brukate sada.
„Umorna sam od jedne iste priče“, nastavlja Em Džej. „Stalno me
proganjate i postavljate mi ista pitanja.“
„Kler Faning je nova tema“, podsećam je i ona se naglo okreće
prema meni.
„Rekla sam vam da nisam znala za tu takozvanu verenicu. I šta bih
imala od toga i da jesam? Dok je Džon još bio živ? Ubila bih ga, ha-ha!
Ozbiljno, bila bih ljuta. Ili bih šiznula, kako mi to kažemo kod kuće.“
Otegla je na južnjački način šiznula. „Ali kada prođe bes? Onda... onda
bismo popričali o tome. Znam da zvuči patetično. Ali to se stvarno ne
razlikuje od otkrića da je moj muž imao još dve žene, Deboru i Helen.
Pa šta ako bi postojala još jedna?“
Opažam pokret na ulazu u leptirski vrt. Tomas je stigao. Ulazi brzo.
Mršti se. Vidim istinsku brigu na njegovom licu dok posmatra svoju
sestru.
„Šta se ovde događa? Šta ste uradili?“ šišti na mene dok nam
prilazi. Ustajem i odmičem se od klupe. On zauzima moje mesto i grli
Em Džej. Ona ne sklanja njegovu ruku, samo mi odsečno pokazuje
prema kapiji.
Bez reči se udaljavam. Dve završene, ostala još jedna.
 47

Debora

Danas mi je rođendan. Punim 55. Moram priznati da se ne osećam

tako. Ne osećam se kao sredovečna žena. Ako bih morala da biram,
rekla bih da imam 35, ne više. Još uvek budna. Još uvek okretna.
Štaviše, čežnja za intimnošću s godinama nije splasnula, kao što sam
se nadala da hoće. Džon i ja smo razgovarali o tome, što je najčudnije,
samo nekoliko dana pre njegovog nestanka. Obično bismo ćaskali
rano ujutro, kada on dođe kući, istušira se i sedne da doručkuje. Tog
jutra sam insistirala da sednemo zajedno za sto, bar kafu da popijemo.
„Zar ti ne nedostaje seks?“, pitao me je. Nikada nije izgubio
sposobnost lake konverzacije o temama koje su drugima teške. Pa
naravno da mi nedostaje, odgovorila sam mu. Naravno. Tada je pružio
ruku i pokušao da dodirne - ne, da pomiluje - moju. Držala sam šoljicu
s kafom. Vrhovima prstiju mi je očešao nadlanicu. Nisam mogla da se
obuzdam. Trgla sam ruku tako naglo da sam prosula kafu po njegovim
prstima. Poenta je da ga više nisam želela. Ne njega. Koliko god da
smo se nekada slagali, to je bila daleka prošlost. Zamenilo ju je nešto
drugačije od ravnodušnosti, mračnije. Gorčina možda.
Džon me je tada iznenadio. Obično mogu da predvidim svaki
njegov pokret. Znam da zvuči grandiozno, ali tako je. Ipak, tog jutra
sam se zbunila kada je ustao od stola, zaobišao moju stolicu i stao iza
mene. Pokušala sam da vidim šta to radi, ali njegove ruke su mi
prikovale ramena tako da nisam mogla da mrdnem, samo sam
okrenula glavu, dobivši ograničen pogled na njegova široka pleća.
Obrazom sam očešala dugmiće njegove košulje i osetila njegov dah na
potiljku. Osećaj je bio nadasve neprijatan. A onda je ispružio desnu
ruku, preko mog ramena i spustio je na moju dojku. Smesta sam je
odgurnula, naravno. Ali osećaj njegove ruke je ostao. Uspeo je da mi
štipne bradavicu, što me je razbesnelo. Ali taj bes je bio pomešan sa
stidom, i da sam u tom času mogla da odsečem tu dojku, učinila bih to.
Sve samo da zbrišem ogavni dodir njegovog zahtevnog dlana, taj
gorući uštip. Životinjski. Zverski. Kada sam se sabrala, Džon je već bio
otišao na posao. Kakvo oslobođenje, pomislila sam.
 48

Samanta

Suzan je nevoljno odobrila još jednu moju posetu Los Anđelesu.

Insistirala sam na razgovoru s Helen u četiri oka, kako bih je lično
suočila s verenicom Kler Faning. I evo me sada u avionu, stisnuta
između devojke u trenerci s amblemom UCLA, iako deluje prestaro za
studentkinju, i sredovečnog muškarca koji je na početku leta pravio
tabele na svom laptopu, a sada igra pasijans. Glasno psuje kada ne
uspe da nađe rešenje i mora sve iz početka. Zahvaljujem bogu na
Piteru, koji svoj laptop otvori samo kada je spreman da iskuca sledeće
poglavlje doktorske disertacije. Budi zahvalna na malim stvarima,
govorim sebi. Iako ta poglavlja sporo napreduju. U poslednje vreme
proglasili smo neku vrstu primirja. Čak mi je spakovao i stvari za put,
a kada sam otvorila torbu da izvadim vozačku dozvolu radi
aerodromske kontrole, u njoj sam našla i čokoladicu s bademima.
Malo je nedostajalo da odjurim kući i poljubim Pitera.
Kada stignem u UCLA bolnicu, prinuđena sam da pokažem značku
bar deset puta. Pretpostavljam da mediji još pokušavaju da dođu do
Helen. Na pamet mi pada Kler. Kada bi novinari samo znali. A tek kada
bi uspeli da se domognu njene fotografije. Ono lice prodalo bi hrpe
naslovnih strana.
Kada pokucam na vrata Helenine ordinacije, skoro odmah mi
otvara mlada žena kratke plave kose.
„Došla sam kod dr Rihter“, kažem.
Ona se smeje. „Sem!“, kaže ona. „Pa to sam ja!“ Sada je
prepoznajem, ali jedva. I nije samo kosa drugačija. Helen deluje
neozbiljnije - poput ozarene školarice.
„Vidi ti to!“, kažem.
Uvodi me u svoju ordinaciju, koja izgleda isto, na stolicama i po
podu su iste plišane životinje.
„Još o Džonu?“, pita ona dok seda u svoju stolicu i ogrće crni
pleteni šal oko ramena. U ordinaciji je prilično sveže, kao da je
rashladni uređaj podešen na najjače.
„Znam“, kaže ona, primetivši moj drhtaj. „Ne možemo da
podešavamo klimu pojedinačno, a leti uvek ovako luđački hlade.“
Leti? Sada je sredina avgusta. Ne sećam se kada je neko leto ovako
brzo prošlo ili da sam manje uživala u njemu. Piter i ja obično
provodimo vikende i večeri na izletima i koncertima na otvorenom.
Ali ovog leta je sve to izostalo. Ili ja možda nisam obraćala dovoljno
pažnje zbog slučaja Tejlor, a Piter me nije podsećao.
„Šta se desilo?“, pitam, pokazujući na njenu kosu.
Helen se smeška. „Malo sam eksperimentisala“, odgovara ona. „I
ispalo je super!“ Tek tada vidim izbočinu na njenom stomaku. Posle
nekoliko društvenih gafova, moje pravilo je da nikada nikoga ne
pitam je li trudan dok bukvalno ne vidim bebu da izlazi napolje. Ali
ovoga puta ne mogu da izdržim.
„Trudni ste!“, uzvikujem. Helen klima glavom. „Je li Džonovo?“,
pitam, proklinjući odmah svoju glupost. Pa naravno da jeste.
Za trenutak sedimo u tišini. Helen ta pauza očigledno ne smeta, ali
ja se meškoljim na stolici.
„Mislila sam da ste imali pogodbu, bez dece.“
„I jesmo“, kaže Helen. „Ali život je imao druge planove.“
„Je li Džon saznao?“
Senka prelazi preko Heleninog lica. „Nije“, brzo kaže. „Nisam
dobila priliku da mu kažem.“ A onda menja temu, pokazujući mi da je
taj deo razgovora završen. „Ali niste zbog toga došli. Šta vas sada
zanima?“
„Tiče se Džona“, počinjem. „Ili tačnije...“ oklevam. „Situacije.“ Misli
su mi još uvek haotične.
„Da?“, pita ona, ali ne deluje naročito zaintrigirano. Helen izgleda
izuzetno zdravo i srećno, što je skoro neprimereno u prostoriji koju
roditelji njenih malih pacijenata verovatno smatraju odajom smrti.
„Pojavila se još jedna žena“, kažem i čekam.
Helen se smeje. Očekivala sam sve samo ne to.
„Nije valjda još jedna supruga!“
„Ne, ali je želela sve da vas istisne“, pojašnjavam. „Verenica.“ A
onda iz radoznalosti pitam: „Kako biste se osećali da vam je Džon
rekao da želi da raskine s vama?“
 Helen kao da duboko razmišlja o mom pitanju.
„Pre ovoga“, miluje svoj stomak, „bila bih očajna. Ali da sada dođe?
Uopšte se ne bih potresla.“
Za trenutak samo sedimo i gledamo se. „Kada ste otkrili da ste
trudni?“ pitam.
„Posle Džonove smrti.“
Razmišljam o ovome.
„Ne verujem vam“, najednom kažem.
Helen se smeška. „Pa, bojim se da ćete morati da pretpostavite da
sam krajnje stručna što se toga tiče“, kaže ona. Pogađa me činjenica
da oiia sve ovo doživljava kao igru.
„Vaš alibi je najklimaviji, znate.“
„Imate li neki dokaz protiv mene koji me stavlja u Palo Alto?
Stotine kilometara od kuće?“, uzvraća Helen.
„Nemam“, priznajem.
„Onda sam bila nadasve lukava“, šaljivo će ona. Po prvi put osećam
netrpeljivost prema njoj.
„Čovek je mrtav“, kažem. „I jedna od vas tri je skoro sigurno za to
zaslužna.“
Helen se i dalje smeška.
„Ako pogodite koja“, kaže ona, „dobićete nagradu!“
 49

Samanta

„Pričaj sa mnom, Pitere“, kažem. „Imaš tri žene, ne, zapravo ih je

četiri, sve su izuzetno posesivne prema istom muškarcu.“ Upravo sam
se vratila iz Los Anđelesa i uživamo u lenjom nedeljnom popodnevu,
kao nekada, sedeći na našem minijaturnom parčetu vrta koje se
graniči s potokom. Uskoro će zalazak sunca, cvrčci počinju svoju
pesmu, ali komarci još nisu krenuli u napad. Savršen trenutak
navodno savršenog avgustovskog dana. Međutim, Piter je uglavnom
odsutan, igra igricu na telefonu. Nije da baš žudim za njegovom
pažnjom. I sama pokušavam da čitam knjigu iz biblioteke, ali i dalje
mozgam o slučaju Tejlor. Ali slutim neku netrpeljivost u načinu na koji
drži svoj telefon na pedalj od mene - postavljen tako da mi blokira
lice.
Piter ga nevoljno odlaže. „1?“, pita on. „Je li posesivnost prava reč?
Primećujem da nisi rekla: zaljubljene u istog čoveka.“
„U pravu si, nisam.“
„Koje je onda pitanje?“
„Saznaješ za sve druge žene. Shvataš da je tvoj dotadašnji život
suštinski lažan. Zapravo, totalna propast. Šta bi ti uradio?“
„Zanima te da li žena može dovoljno da poludi da ubije svog
muža?“
„Tako nekako“, odgovaram. „Da. Je li to dovoljna provokacija?
Zaboravi na alibije, mogućnosti, šta god, zasad. Fokusiraj se samo na
motiv.“
Piter se proteže. Visok je metar i devedeset, telo mu visi s jeftine
baštenske stolice. Kupili smo dve na garažnoj rasprodaji. Viši je od
mene skoro trideset centimetara i lice mu je poprilično obraslo.
Nekada sam ga zvala Saskvoč. Više ne zovemo jedno drugo
nadimcima, što je tužno. Neke faze u životu prođu dok ne obraćate
pažnju.
 „Opiši mi život tih žena pre i posle, i reći ću ti koja ga je ubila“,
kaže Piter.
„Počnimo od Helen“, kažem. „Ona je najlakša jer je imala
najnezavisniji brak od njih tri. Povremeno je provodila vreme s
Džonom, čovekom kog je iskreno volela. Zvučala je iskreno kada je
opisivala njihov odnos.“
„Šta bi bilo da je ona seksi mlada doktorka odvojila Tejlora od
nje?“, pita Piter.
„Pa, izgubila bi to vreme provedeno s njim. Prema njenim rečima,
ne verujem da je imala mnogo ljubavnih veza u životu. Zato bi to za
nju bio veliki gubitak.“
„Da ne pominjemo aspekt prezrene žene“, podseća Piter.
„Da, tako je. Ženski bes i ljubomora“, dodajem. „Dosadno.“
„To je ona što je trudna, zar ne?“, pita Piter. „Što će od mrtvaca
napraviti oca?“
„Da. A on ne bi bio srećan što opet postaje otac.“
„Ali ona želi to dete? Raduje mu se?“
„Apsolutno“, kažem, setivši se transformacije njene ličnosti od
našeg poslednjeg susreta.
„Ali njena finansijska pozicija se neće promeniti, je li tako?
Pretpostavljam da kao doktorka zarađuje pristojno. Dovoljno da
samostalno izdržava dete.“
„Da, finansijski joj uopšte nije bio potreban“, kažem. „Ne kao Em
Džej.“
„Ta Em Džej je najviše izgubila, zar ne?“
„Zavisi kakav je njen sistem vrednosti“, odgovaram. „Svakako bi
finansijski najviše propatila da ju je Tejlor ostavio i oženio se
Snežanom. Em Džej je sada u nezavidnom položaju i što se tiče kuće.
Debora može na sudu da joj uzme kuću i ostavi je bez ičega.“
„Što nas dovodi do moje omiljene - Debore“, kaže Piter.
„Zašto ti je ona omiljena? Ježim se od nje“, kažem. „A pomalo i od
Em Džej. Prema Helen gajim samo poštovanje. Ali Debora...“
Prestajem da pričam.
„Samo te zezam“, kaže Piter. „Nakostrešiš se svaki put kada pričaš
o njoj, i glas ti postaje dublji. Nesvesno je i oponašaš.“
„Debora bi najviše izgubila u slučaju razvoda, s obzirom na njen
društveni položaj u zajednici. To joj je najdragocenije u životu.“
 „Šta tu ima zanimljivo?“, pita Piter, zvučeći kao da se dosađuje.
Vidim kako opet gleda u svoj telefon. Gubim ga. A zapravo pokušavam
da ga uključim u razgovor, da provedemo neko vreme zajedno. Sve
samo da odagnam mučnu tišinu koja nas ceo dan obavija.
„Takođe, ona bi najviše profitirala njegovom smrću“, dodajem.
„Deset miliona dolara životnog osiguranja. Hej!“, uzvikujem dok Piter
nastavlja da bocka po svom telefonu. „Ubila bih te u treptaju oka kada
bi ti dobio takve ideje!“
„Ne sumnjam“, kaže Piter bez osmeha i ne dižući glavu.
Udaram šakom o baštenski sto. Moja čaša se razbija i pada na
pločice.
„Bestraga, Pitere!“, urlam, uplašivši dve vrane koje su zobale mrve
od našeg kasnog ručka.
„Šta je?“, uzvraća on, konačno digavši glavu.
„Znaš ti šta je! Tvoja mrzovolja! O čemu se radi?“
Piter za trenutak ćuti. A onda: „To je zbog svih tih tvojih
zaključaka o braku i zajedljivih komentara.“
Zbunjena sam. Glas mi gubi oštrinu. „Je li?“
„Ti u stvari prilično prezireš te žene. Našla si manu u svakom od
njihovih... brakova. E pa, ako postoji savršeni brak, neki idealni
standard koji nijedna od tih veza ne može da ispuni, baš bih voleo da
znam koji je.“
Moram da porazmislim o ovome.
„Nemoj misliti da prezirem Helen“, kažem. „Njoj se čak i divim. Što
kuje svoju sreću pod tako neobičnim okolnostima.“
„Ma super!“ kaže Piter. „Diviš se jedino ženi koja je svog muža
viđala dva dana jednom mesečno.“
„Dvaput mesečno po dva dana“, ispravljam ga.
„Kakogod!“
„Ma vremenski aspekt njihovog braka me ne zanima“, nastavljam.
„Već jačina njihovih emocija.“
„Opet strast“, uzdiše Piter.
„Da! Opet strast! Koja, uzgred rečeno, nema nikakve veze sa
seksom!“
„To si već rekla.“
„Pitere, šta ti hoćeš od mene?“ Saginjem se i počinjem da skupljam
krhotine od stakla. Kao što sam i očekivala, oštra ivica jednog
komadića zariva mi se u prst. Super! Još mi samo trebaju krvave ruke
pred spremanje večere.
„Sem, pravo pitanje je šta ti hoćeš od mene? Očigledno nisam
sposoban da probudim strast.“
Stojim pred njim, s rukama punim slomljenog stakla. „Ne gazi
bosim nogama dok ne očistim“, kažem i ulazim unutra. Staklo bacam u
kantu za đubre, obmotavam zavoj oko ruke i vraćam se s ručnim
usisivačem.
Piter se opet igra telefonom. Već je prevazišao malopređašnju
prepirku. Gledam preko potoka u planike, koje tonu u senku dok
sunce zalazi za horizont.
„Zašto se mi ne bismo venčali?“, najednom pita Piter. Vidim da sedi
uspravno. „Većina naših prijatelja jeste, a mi smo duže zajedno od svih
njih. Prošle godine smo išli na toliko venčanja da mi je odelo puno
pirinča.“
„Zbog približavanja užasnoj tridesetoj godini. Svi misle da bi dotad
trebalo da se uozbilje.“
„I ti?“
„Ne baš“, kažem. „Toliko toga je još nepoznato. Ti moraš da završiš
svoj doktorat. I da nađeš neki akadeipski posao, uprkos masovnoj
nezaposlenosti. Znaš kako to ide, Pitere. Možda se preseliš u
Arkanzas, ili Floridu, ili Aljasku. Ako budeš imao sreće.“
„A zar ti nećeš sa mnom? U Arkanzas ili Floridu ili gde već?“
„U Arkanzas definitivno neću“, kažem. „I Florida je blagi užas.“
Pokušavam da se našalim, ali Pitera to ljuti.
„Čuj, Pitere, ne mogu tek tako da kažem: Da, pratiću te i na kraj
sveta.“
„Tvoj problem s privrženošću. Znam.“ Glas mu je sarkastičan.
„Hej, ortak, ne mislim da je nerazumno ne obavezati se da ću biti
školjka na tvom brodu kada ne znam hoće li taj brod ploviti ili
potonuti.“ Prevazišla sam sebe: četiri negacije u jednoj rečenici. I
zažalila čim sam je izgovorila. Svesna sam Piterove teskobe u vezi s
doktorskom disertacijom i oskudnog tržišta rada za doktore nauka -
poslednje što želim jeste da mu gazim na živac.
Lice mu se zateže.
„Sem“, kaže on tiho, ne gledajući me. „Ono što ti ne razumeš je da
mi imamo nešto što se ljudi nadaju da će imati kada sagore strast i
početno uzbuđenje. Mi smo najbolji prijatelji. To je ono što želiš u
pedesetoj, šezdesetoj i kasnije. Brakovi koji dugo traju tek s
vremenom dođu u ovo stanje. Kada sve drugo prođe. Mi smo srećni što
to imamo od početka.“
„Hoćeš da kažeš da smo mi već završili s... tim?“, pitam. „Zaboga,
Pitere!“ Za trenutak sam bez teksta, što je dobro, jer nadolaze loše
reči, užasne reći. „Zar misliš da želim da prolazim kroz život bez
jednog od najdubljih doživljaja koji postoje u ljudskom životu?“
„A šta je to, ako smem da pitam?“ breca se Piter. Mrzim kada je
sarkastičan. Ne stoji mu, a mene samo još više izluđuje.
„Zaljubljivanje“, odgovaram. Cvrčci su izašli s noćnim nebom i sada
glasno cvrče u tišini koja dočekuje moje reči. Dlanovima ubijam
komarca. Još krvi na mojim rukama.
„Opa!“, kaže Piter i ustaje. Za trenutak kao da ga nešto guši, a onda
uspeva da izusti: „Prilično smela izjava.“
Paničim. „Pitere, čekaj! Nemoj pogrešno da me shvatiš!“
„Drugačije ne mogu da shvatim“, uzvraća on. „Bila si i više nego
jasna.“
 50

Samanta

Dok sam jutros išla na posao, slutila sam da se nešto dogodilo. Grejdi
sedi za mojim stolom, priča s Moli, koja deluje neobično uzbuđeno.
Suzan stoji kraj nje, s neizostavnom dijetalnom kolom u ruci. Klima
glavom i smeška se.
„Tako se to radi“, kaže Grejdi kada me spazi. „Odličan policijski
posao!“
Pitam Moli: „Uspela si?“
Ona je sva u osmehu. „Da! Obavljala sam informativni razgovor s
milionitom osobom sa spiska prisutnih na konferenciji u hotelu Vestin,
pokazivala im fotke, kada mi jedna žena reče: Čekajte, njega znam! I
pokazala mi.“ Moli se ceri. „Pogodi koga?“, kaže mi.
Suzan se ubacuje. „Nije vreme za igru, Moli, hajde, kaži Samanti.“
Moli neke tri sekunde deluje zbunjeno, a onda kaže: „Jednog od
doktora s klinike. Onog Epstajna.“
„Je li svedok siguran?“, pitam dok uzbuđenje u meni raste. Posle
neprospavane noći - ja u sobi, a Piter na kauču, navodno sav skrhan
posle našeg razgovora - dobra vest mi svakako prija.
„Apsolutno! S njim se vozila liftom na drugi sprat. Seća ga se jer je
relativno nizak čovek sa žbunastom bradom, kako je rekla. A ona
navodno ne podnosi niske i dlakave muškarce. Bila je poprilično
krupna, zbog toga sam joj i poverovala. Epstajna bi mogla da pojede
za doručak.“
„I izašla je na drugom spratu?“
„Još bolje. Odsela je u sobi 225 - koja se nalazi odmah preko puta
Tejlorove sobe. Tako da su oboje koračali hodnikom u istom pravcu.
Onda je on zaostao za njom. Kaže da je stekla utisak kao da namerno
usporava.“
„Dakle, nije svojim očima videla kada je ušao u Tejlorovu sobu?“,
razočarano pitam.
 „Ne, ali kada je zatvorila za sobom vrata, čula je kucanje, u blizini.“
„Pa, i to je nešto“, kažem i okrećem se prema vratima. Imam
nekoliko pitanja za dr Epstajna. „Obaveštavaću vas“, dovikujem Suzan.
„Očekujem to od tebe“, uzvraća ona i znam da se smeši.
 51

Samanta

Ovoga puta znam kako da nađem ulaz u kliniku. Radniku obezbeđenja

klimam glavom, ali on i dalje insistira da pokažem značku. Sigurno mu
je dosadno. Meni bi svakako bilo da po ceo dan sedim u kućici i čekam
posetioce. Na recepciji mi kažu da je dr Epstajn zauzet, zato sedam u
vrlo luksuznu čekaonicu da ga sačekam. Posle jednog sata prilazim
gospođici savršenoj za recepcijom. Ona diže slušalicu i šapuće u nju.
„Ne“, obaveštava me. „Još nije slobodan.“ Vraćam se u udobnu fotelju i
nastavljam da sedim u toploj prostoriji.
U jednom trenutku se trzam iz dremeža i zatvaram usta iz kojih
curi pljuvačka. Brada mi se verovatno sija koliko je mokra. Postiđena,
brišem je nadlanicom i gledam na sat. Spavala sam skoro dvadeset
minuta. E sada je stvarno dosta! Marširam do recepcionistkinje.
„Moram da vidim dr Epstajna odmah\“, kažem i pokazujem
značku. „Važno je!“
Pokorava se sa živahnošću koja me posramljuje, samo što ovoga
puta krotko prihvatam njenu raniju izjavu da doktor još uvek ne može
da me primi. Naposletku pritiska dugme i pokazuje mi rukom na
dvokrilna vrata. Znam put do Epstajnove ordinacije. Zatičem ga u
fotelji kraj radnog stola, čita medicinski časopis. Opet proklinjem sebe
što nisam insistirala da me odmah primi.
„Ah, da, detektivko“, kaže on i pruža mi ruku. Ne trudi se da
ustane. Znam da je uskogrudo s moje strane, ali ne prihvatam njegovu
ruku. Puštam je da dve-tri sekunde neprijatno štrči tako ispružena.
Kraj njegovog radnog stola je još jedna prazna fotelja, ali ostajem
da stojim.
„Dr Epstajn, zašto ste bili u hotelu Vestin u Palo Altu u petak uveče
10. maja?“, pitam.
Smešak s njegovog lica ne pada i sećam se da je pominjao svoj
upravni odbor. Kao sitnoj ženi ne smeta mi činjenica da je i sam sitan.
Ali ako se tome dodaju njegove malje na licu, koje po svemu sudeći
čine devet desetina njegovog držanja i opšte aure samozadovoljstva,
jasno mi je zašto ga se svedokinja seća sa prezirom. On jeste iritantan.
Poželite da ga šutnete samo da zbrišete taj smešak s njegovih usana.
„Prilikom našeg prvog razgovora rekli ste mi da ste te večeri bili
kod kuće. Vaša žena je potvrdila vašu izjavu.“
„Zašto me onda ispitujete?“, pita on i dalje sa smeškom.
„Zato što imamo svedoka koji vas je video u hotelu Vestin, na
drugom spratu, u hodniku sobe Džona Tejlora, u vreme koje se
poklapa s vremenom njegove smrti.“
Za trenutak ćuti, računajući. A onda sleže ramenima. „Da“, kaže.
„Bio sam tamo.“
„U koje vreme tačno?“
„Oko 19:40,19:45.“
„Je li Džon Tejlor bio živ?“ pitam.
„Nije“, odgovara on.
Ovo nisam očekivala.
„Molim?“
„Nije“, ponavlja Epstajn. „Džon je bio mrtav. Bio je mrtav kada sam
došao. Ali nisam ga ja ubio.“
„Biće najbolje da pođete sa mnom u policijsku stanicu“, predlažem.
„I sve nam lepo ispričate.“
 52

Odlomak iz transkripta

Informativni razgovor sa dr Markom Epstajnom, 26. avgust 2013.

[preliminarni uvodi, objašnjenje policijskog procesa i procedura,

obaveštenje da će razgovor biti sniman video-kamerom]

MARK EPSTAJN: Džon i ja smo se raspravljali veći deo prethodnog

meseca. Zajedno s Edvardom - znate, dr Krejmerom. Edvard i ja
želimo da uvedemo još saradnika kako bismo mogli da proširimo
posao i obavljamo veći broj kozmetičkih zahvata. Džon je bio
protiv. Mi smo smatrali da nije pošteno uzeti nas za partnere a
zatim nas terati da ne uzmemo novac sa stola.
Džon se dva dana nije pojavio na klinici, što je bilo
neuobičajeno, zaista. Uprkos svim njegovim manama, nikada nije
zapostavljao posao. Ali u četvrtak ujutro je pozvao našeg
upravnika klinike i otkazao ceo svoj raspored, a potom je isto
učinio i u petak ujutro. Nije odgovarao na telefonske pozive,
poruke i imejlove. Pitao sam dr Faning gde je on.
SAMANTA ADAMS: Jeste li znali da su njih dvoje u vezi?
MARK EPSTAJN: Ne, ne konkretno, ali nije bilo potrebno puno mozga da
se zaključi da su u nekoj šemi. Bili su nerazdvojni, i mada nikada
nisu napuštali kliniku u isto vreme, jedno bi uvek odlazilo pet
minuta posle drugog. Prilično providno. Ali nije me se ticalo.
Uostalom, nisam znao ni za one njegove silne žene. Samo da je
oženjen Deborom. Ako je njemu tako odgovaralo, ko sam ja da se
mešam? Dakle, Kler - dr Faning - rekla mi je da je Džon odseo u
Vestinu, i dala mi je broj njegove sobe. Iskreno, to me je
iznenadilo. Iz dva razloga. Prvo, zašto bi odsedao u hotelu kada
mu je kuća odmah tu? I drugo, zašto mi je Kler dala tako
privilegovanu informaciju? Uvek je držala Džonovu stranu. Ali
 meni se čini da su se njih dvoje posvađali, i da je ona bila ljuta na
njega, baš kao i svi ostali.
SAMANTA ADAMS: Dr Faning vam je svojevoljno rekla da je dr Tejlor
odseo u Vestinu?
MARK EPSTAJN: Jeste.
SAMANTA ADAMS: Molim vas, nastavite.
MARK EPSTAJN: I tako sam u petak posle večere otišao u Vestin.
SAMANTA ADAMS: Koliko je bilo sati?
MARK EPSTAJN: Rekao sam vam, 19:40, možda malo kasnije. Pokucao
sam na njegova vrata. Niko nije otvarao, ali primetio sam da su
odškrinuta. Ušao sam i našao ga. Već je bio mrtav, ležao je na
podu. Bio sam prilično šokiran, moram da priznam.
Onda je neko pokucao na vrata. Bio sam ih zatvorio za sobom, i
taj neko nije mogao da uđe. Uspaničio sam se. Pomislio sam da ne
smeju da me nađu s mrtvacem, i zato sam ćutao. Opet kucanje i
muški glas koji se predstavio kao rum-servis. Zadržao sam dah i
čekao, posle još nekoliko kucanja je otišao. Kada sam bio siguran
da je otišao, da je hodnik prazan, izašao sam iz sobe i otišao kući.
Ispričao sam ženi šta se dogodilo i složili smo se da nema potrebe
pominjati da sam bio tamo, jer bih time samo zakomplikovao
stvar. Kada sam kasnije otkrio da se sumnja u nasilnu smrt,
smatrali smo da je tim pre pametnije da o tome ćutimo.
SAMANTA ADAMS: Niste se tukli s Džonom Tejlorom?
MARK EPSTAJN: Ne! Kažem vam, već je bio mrtav!
SAMANTA ADAMS: Kako ste znali da je mrtav?
MARK EPSTAJN: Doktor sam.
SAMANTA ADAMS: Pregledali ste ga?
MARK EPSTAJN: Da. Opipao sam mu puls. Bio sam prilično ubeđen da je
mrtav.
SAMANTA ADAMS: Niste mu ubrizgali injekciju kalijuma?
MARK EPSTAJN: Već je bio mrtav.
SAMANTA ADAMS: A bez Džona Tejlora više nije bilo prepreka za vaše
planove za kliniku. Mogli ste slobodno da proširite kozmetički deo
prakse. Mogli ste da uzmete sav taj divni novac sa stola, kako ste to
ranije sročili.
MARK EPSTAJN: Slušajte, znam da zvuči malo ishitreno. Čak i okrutno.
Ali to ne znači da bih ubio nekog samo zbog veće zarade!
SAMANTA ADAMS: A šta je sa činjenicom da nigde u sobi nema vaših
otisaka?
MARK EPSTAJN: Kada sam shvatio u šta sam se uvalio, trudio sam se da
ništa ne pipam. I obrisao sam sve što sam pipnuo prilikom ulaska,
vrata i kvaku. Znam, znam, zvuči grozno. Ali samo sam hteo da
izbegnem ovo što se sada dešava - da policija napravi kardinalnu
grešku.
SAMANTA ADAMS: Greška ili ne, uhapšeni ste zbog ubistva Džona Tejlora.
 53

Samanta

Mark Epstajn nije optužen niti je ostao u pritvoru. Priveli smo ga i

odmah je pozvao svog advokata, koji je pozvao okružnog tužioca.
Zamenik tužioca je odbio slučaj zbog nedovoljno dokaza i vratio nam
ga sa instrukcijama da dobavimo još dokaza.
Ovo je razbesnelo Suzan, koja mi je i izdala naređenje da uhapsim
Epstajna. Protivno logici, moram priznati. Ni sama nisam bila ubeđena
da je on počinilac, a evo i zašto: zato što je prokleto sitne građe. Nije
veći od mene, zaista. Taj nije mogao da savlada onako krupnog i
teškog čoveka kakav je bio dr Tejlor, mada sam zbog njegove guste
brade pomislila da je sposoban da proba. Kakogod, opet smo na nuli, i
dalje tražimo dokaze. Ako Mark Epstajn i jeste ubica, onda je prokleto
prevejan. Ako je to neko drugi, onda je još prevejaniji. U svakom
slučaju, nemamo dovoljno dokaza da bilo koga optužimo.
 54

Samanta

Jutros sam se probudila razmišljajući o Helen i njenoj trudnoći. Je li

bila namerna? - pitam se. Smišljen pokušaj da osujeti Tejlorov edikt
protiv začeća? Nikada nećemo znati. Da li bi to bio dovoljan motiv za
ubistvo, želja da rodi svoje dete? To nije imalo smisla. Helen je
jednostavno mogla da se razvede od Džona Tejlora i da sama podiže
svoje dete. Doduše, izgledala je tako čudno kada sam je videla u Los
Anđelesu. A tu je i problem alibija. Misli mi se vrte ukrug.
Piter i ja smo prošli kroz to, Piter želi da jednog dana imamo čopor
dece, ja baš i nisam toliko zagrejana. Jednom smo zaista začeli dete.
Rizikovali smo jedne noći posle previše alkohola, kada nismo imali
nikakvu zaštitu u kući, a mrzelo nas je da odemo u radnju i kupimo
kondome. Bili smo mortus pijani. Meni je izostala sledeća
menstruacija i eto nas - još studenti, suočeni s ranim roditeljstvom.
Međutim, majka priroda se pobrinula. Bila sam iznenađena
saznanjem da se čak 10% trudnoća završi pobačajem. Imala sam sve
simptome iz knjige: jutarnje mučnine, nadimanje, promene
raspoloženja. Nismo stigli ni da se opasuljimo kada je test pokazao da
sam trudna. Već sutradan sam prokrvarila. Kraj priče. Te noći, u
krevetu, Piter je pokušao da me uteši, spustivši dlan na moj stomak.
Ali meni su se gadili ti dugi prsti rašireni po mom stomaku. Kao da
su tražili nešto. Centar. Moj centar.
Ta 24 sata su nas promenila. On je počeo da sazreva, ogromnim
koracima, a ja sam počela da pružam otpor. Bila sam dorasla
majčinstvu. Ali šta ako nisam morala da budem majka? Veličala sam
onaj madrac na podu i rasparane sudove. Taj događaj nas je nakratko
zbližio i osvestio. Shvatili smo koliko smo zapravo udaljeni. Nismo
morali da pričamo o tome. Sve nam je bilo jasno. A onda smo se vratili
u ritam: buđenje, kafa, tuširanje, posao... ali to više nije bio isti ritam.
Siroti Piter. Iskreni Piter. On je baš odsečen od ovog surovog sveta.
Jednom je našao novčanik sa petsto dolara i uredno ga odneo na šalter
za izgubljene stvari u studentskom domu. Bilo je to u vreme kada smo
gladovali, mnogo pre nego što sam postala ruka zakona. Tri dana
nisam govorila s njim.
Ali on ima veliko i pošteno srce. Zaista, Piter je divan čovek - teško
da bih našla divnijeg od njega. Ali nedostaje mu kičma da utre sebi put
i dobije ono što želi. Razmišljam o Tejlorovoj sposobnosti da promeni
drugima život, skine kožu s butine i zašije je na lice, da pravi precizne
rezove, vaja brade i noseve, pretvara deformitet u lepotu. Bio je
istinski bog, dok je Piter u svemu čovek.
 55

Em Džej

Jutros sam jedva ustala. Čak ni saznanje da je prognozirano još

veličanstvenog sunca u pozno leto nije moglo da me podigne. Imala
sam loš predosećaj. Mislila sam da sam ga savladala tokom
višegodišnje terapije, joge i meditacije.
Ne mislim konkretno na tu stvar koja se događala vrlo često. Tako
su moji roditelji govorili o tome. Ali ovaj policijski metež, ponovno
pozivanje u policijsku stanicu, agresivno, skoro sramno ispitivanje,
sve me to podseća na taj događaj iz detinjstva.
U to vreme sam vodila dnevnik. Tačnije, u vreme pre tog događaja.
Posle nisam htela da izazivam samoispitivanje. Pre neki dan sam
izvadila dnevnik i čitala ga. Kako je prazna i plitka bila ta devojčica!
Mislila je samo na jedno: dečaci, dečaci, dečaci. Sve u njenom svetu
bilo je natopljeno napupelom senzualnošću. Kakva budala.
Imala sam četrnaest godina. Vežbala sam drugačiji hod, drugačiji
govor. Volela sam da šetam gradom i muške poglede na svojim dugim
nogama, shvativši da su mi one, zajedno s grudima, najveće bogatstvo.
Roditelji bi me poslali nazad u sobu da se presvučem kada bih se
obukla neprikladno. Zato sam prešla u ilegalu. Izašla bih iz kuće bez
šminke i pristojno obučena, a onda bih se u školskom kupatilu
presvuka i našminkala. Naravno, to je bio jedini način.
Neke devojčice su mogle da se šminkaju, ali većina, naročito one iz
religioznih porodica, morale su to da rade krišom, skidajući šminku na
kraju dana, pred odlazak kući. Ne mogu da krivim svoju majku. Isto
bih se ophodila prema svojoj ćerki tog uzrasta.
Ali ono... Bio je kraj osmog razreda. Maj mesec. Vraćala sam se
kući iz škole. Išla sam sama, oprostivši se sa svojim drugaricama koje
su živele bliže, dok je moja kuća bila najdalje od škole. Grupa
srednjoškolaca stajala je kraj puta i pušila džoint. „Hej“, pozvali su me
kada su me ugledali. Šminku sam skinula i imala sam pristojnu odeću,
ali sam je nosila drugačije nego što bih to činila pred majkom. Bila
sam privlačna i, bez sumnje, željna da udovoljim. Sećam se tih reči, jer
su me uzbuđivale. Hej, seksi mačkice, dođi da se malo zezamo. Prišla
sam im. Dvojicu sam prepoznala, bili su starija braća jednog učenika iz
mog razreda, a s njima su bila i dvojica iz moje generacije. Ponudili su
mi džoint i prihvatila sam, trudeći se da izgledam opušteno dok
uvlačim duboki dim, a onda sam se zakašljala. Svi su se nasmejali i
jedan je rekao: Prvi dim odvaljuje. Na prijateljski način, i to me je
donekle umirilo.
Jedan od dečaka bio je moja školska ljubav. Ričard. Imao je nekih
problema sa srcem, zbog čega nije mogao da igra ragbi. Obično bi to
bila društvena smrt za srednjoškolca, ali uspeo je da se druži s
ragbistima uz veliki napor. Kada smo imali šest godina, za Dan
zaljubljenih sam mu nacrtala srce sa rupicom, kao što mi je majka
opisala. Učiteljica je pogledala moj rad i zgužvala ga. Ričard nikada
nije video to srce. Ipak, sigurna sam da je slutio moja osećanja.
Naravno, ostali dečaci su to primetili, jer su ga suptilno gurkali da
stane kraj mene, predloživši da prošetamo kroz šumu.
Nisam se plašila, šuma je bila moje igralište. Međutim, oni su moj
pristanak shvatili kao znak da tačno znam u šta se upuštam. Nisam
znala, sve dok nije počelo. Zastali smo na čistini i mislila sam da će
zapaliti još jedan džoint, ali umesto toga, Ričarda su gurnuli na mene.
Porumenela sam, shvativši da on pokušava da me poljubi.
Ostatak možete i da naslutite. Ne bih da detaljišem. Bolelo je,
naravno, ali uglavnom je to bio stid. Neprijatno grebanje po mojim
dojkama. Kamenčići ispod mojih leđa. Pogledom sam uhvatila
odblesak plavog neba kroz krošnje drveća. Dva dečaka su imala
problem da dođu do vrhunca, i to je bolelo više od svega. A onda je
najednom sve bilo gotovo i ostala sam sama. Obukla sam se i otišla
kući. Moja majka je bila van sebe, zivkajući telefonom sve redom u
gradu. Svaka pomisao da joj ovo prećutim nestala je kada me je
ugledala, blatnjavu i zarozanu. U roku od pet minuta izvukla je istinu
iz mene, u roku od deset smo bile u policijskoj stanici. Sve vreme mi je
držala lekciju kako je to delimično moja krivica, zbog načina na koji
se oblačim i hodam. „Nisi morala da izazivaš te dečake“, rekla mi je,
otežući po južnjački. „U tim godinama su to uspaljeni majmuni.“ Mada,
moram da priznam, borila se za mene. Kada nam se tata pridružio, bio
je ljut na majku što je umešala policiju. Rekla je da ćemo zbog toga
zažaliti jer svi znamo ko su ti dečaci. Moja majka ga je ignorisala i
malo je falilo da se potuku usred policijske stanice. A onda je počelo
ispitivanje. Da, poznajem dečake. Da, svojevoljno sam otišla s njima u
šumu. Šta sam mislila? Rekla sam im da verovatno nisam mislila.
Policajac na dužnosti je nevoljno uzeo moj iskaz i rekao da će
razmotriti slučaj.
Tako je počeo prvi najgori period mog života; drugi je, naravno,
bio kada sam se udala i dobila dvoje dece u stančiću napravljenom u
garaži. Ali to je bilo kasnije. Rečeno mi je da su dečaci izjavili da sam
ja pristala na to, a to su dobra deca koja ne lažu. Dvojica su bila iz
prominentnih gradskih porodica, s novcem i advokatima na njihovoj
strani; posle višesatnog ispitivanja i gnjavaže, nekako su se karte
okrenule i zaprećeno nam je da ćemo imati problema ako ne
povučemo tužbu. Tako smo i učinili. Jedan policajac je spustio svoju
tešku šaku na moje rame. „Ne želiš i sama da završiš u Oditorijumu,
mlada damo“
Kasnije sam viđala te dečake po gradu, ponekad sa starijim
devojkama, i pomislila bih: Znam te, protuvo. Ista rečenica je meni
upućena u crkvi. Jedan od razloga što sam se udala za svog prvog
muža je bio taj što je on zapravo bio jedan od dečaka koji se ljubazno
ophodio prema meni nakon što se pronela vest o silovanju. Em Džej je
odradila grupnjak. Tada sam počela da nosim duge suknje i široke
bluze, da sakrijem svoju figuru, čak su i pantalone previše otkrivale.
Džon mi je pomogao da sve to prebrodim, bolje nego decenije
plaćenih psihoterapija. On je odagnao moj bol. Kada sam mu ispričala,
zaplakao je, i sa svakom njegovom suzom meni je bilo lakše. Pravo
čudo, zaista. „Nad tobom je izvršen gnusan zločin i trebalo je da budu
kažnjeni“, rekao je. „Ali nisu. Zato najmanje što možeš da učiniš jeste
da više ne kažnjavaš sebe.“
Ali juče, danas, sutra - imam osećaj kao da me svet kažnjava. Preti
da će mi oduzeti sve. Vreme mi prolazi u agoniji. Osećam otkucaj
svake sekunde na časovniku, a preda mnom se protežu prazni sati.
Iskreno, ne vidim izlaz.
 56

Debora

Spuštam telefonsku slušalicu, koračam po kući, razbijam stvari.

Dakle ta... ta... ta Helen je trudna. Prekršila je zavet.
Plava sobna lampa odlazi u paramparčad, ona koju smo Džon i ja
zajedno kupili u Firenci za našu prvu kuću, oduševljeni što novac
pritiče posle dugogodišnje nemaštine. Džon je rekao da plavo ide uz
moje oči. Ovo sećanje me pogađa u živac. Razbacujem srebrni escajg
iz fioke. Bacam viljuške i noževe na pod. Oštre ivice lete na sve strane i
žalim što u blizini nema nikog ko bi se na njih posekao. Potpuno sam
sama u ovoj kućerini. Nema čak ni zlatne ribice, hrčka, guštera,
nijednog ljubimca iz godina dečje nevinosti.
Ovo nije bio deo plana. Plan se izjalovio. Trebalo je da ostatak
života proživim dostojanstveno. Gospođa Džona Tejlora. A ne da za
sobom vučem repove, lažne žene, kopilad i balave verenice. To je
sramno! Bez dostojanstva! Čak sam radila ono što su mi ljudi
savetovali da radim kada ovaj smrad procuri u javnost: dala sam
ostavku na mesto predsednice Vrtlarskog kluba Južnog poluostrva,
članice Upravnog odbora Juniorske lige Palo Alta, članice Komiteta
Društva za zaštitu otvorenog prostora Poluostrva - sve sam ih
otkačila.
Ne prestajem da za sve ovo krivim glasnicu, onu detektivku.
Pozvala me je i rekla da je opet posetila Los Anđeles radi
informativnog razgovora sa Helen, i ležerno u prolazu bacila bombu.
Nema sumnje da je uživala u saopštavanju vesti. Ali neće to proći tako
lako. Dogovor je dogovor.
Rezervišem let za Los Anđeles.
 57

Helen

Muško. Nosim dečaka. Šokantna vest. Neprihvatljiva. Nije dobrodošla.

Šta ću sa dečakom? U mojoj budućnosti nema dečaka.
Saznala sam jutros, zvali su iz laboratorije. Žena s druge strane
veze, tehničarka, zvučala je optimistično. „Rodićete zdravo dete“,
rekla je. „Rezultati amniocenteze su dobri.“
„Kakvo olakšanje“, rekla sam, zaista to misleći. Celo telo mi je
odahnulo. Šta bih radila s detetom koje ima Daunov sindrom ili neki
drugi urođeni defekt? Abortirala bih. To bi bila moja jedina opcija.
„Zar ne želite da znate kog je pola?“, upitala je tehničarka. Bila sam
zaboravila na to, ubeđena da ću roditi žensko.
„Naravno“, odgovorila sam i sačekala. Ali tehničarka je okrenula
na šalu.
„Šta vi mislite?“, upitala je, što me je iznerviralo.
„Dečak“, rekla sam, iz čiste zlobe, i čula njeno klicanje.
„Tako je!“
„Dečak?“, zapanjeno sam ponovila.
„Da, i zvuči kao da ste upravo to želeli!“
Prekinula sam vezu bez pozdrava.
Šta ja znam o fudbalu, autićima i vlažnim snovima? Spremila sam
se da delim radosti i tuge jedne devojčice, a ne napade testosterona.
Ovo će zahtevati prilagođavanje. Ovo će zahtevati mozganje.
Ružan dan, bar do sada. Čak su me i ucveljeni roditelji nervirali
više nego obično. Uglavnom se povučem u zonu duboko u svom
mozgu, koja kontroliše sve signale prema spoljašnjosti. Oči su mi
širom otvorene dok slušam i sužavam ih u pravim trenucima. Glas mi
je odlučan ali saosećajan. Ruka mi je ispružena kao da će dodirnuti
njihovu, ali je zadržavam, za slučaj da to shvate kao previše
nametljivo. To ne znači da nisam u stanju da budem iskrena. Samo što
me iskrenost previše umara. I razdražuje. Ometa me u valjanom
obavljanju posla. Za njihovo dobro je bolje da se pretvaram, da
gledam u decu, iako ih zapravo ne vidim, da tapšem njihove glavice i
smeškam im se. Dobar onkolog je dobar glumac. Ali to ne znači da je
loš čovek.
Tako sam razmišljala dok sam bila mlađa, odmah posle
medicinskih studija. Mislila sam da je duboka iskrenost krucijalna.
Sada težim ka autentičnosti. Nečemu potpuno drugačijem.
Ali danas mi to ne polazi za rukom. Moje središte kontrole ne
funkcioniše. Jutros sam pružila ruku i skoro dotakla jednog oca, ali je
on svoju ljutito povukao. Za njega sam ja veliko zlo čudovište koje mu
saopštava vest o doglednoj smrti voljenog sina. Voljenog sina. Na
pamet mi padaju plave benkice i zeke ukrašene lopticama i palicama
ili svemirskim brodovima ili vozićima. Telom mi prolazi drhtaj. Kako
trivijalan način razmišljanja, znam. Postiđena sam sopstvenom
frustracijom. Skidam cipele u želji da ih zamenim patikama koje
nosim po kući.
Sali, moja omiljena medicinska sestra, kuca na vrata i otvara ih.
„Došla je žena koja neće da ode“, kaže i pravi grimasu.
„Majka?“, umorno pitam.
„Pre baka. Mislim da ima neke veze sa... onim.“ Sali je uvek bila
obazriva prema mojoj vezi s Džonom - pre nego što smo je ozvaničili,
dok smo se trudili da izbegnemo tračeve po bolnici, a svakako posle
njegove smrti, kada su se sjatile medijske pirane.
„Kaže da se zove Debora.“ Salin izraz lica se menja kad ugleda
moju reakciju. „U redu, rešiću je se.“
„Nemoj“, kažem. „Uvedi je.“ Rezignirana sam. Po onome što znam
o Debori Tejlor, ona ne bi prihvatila odbijanje, ne ako zna da sam tu, u
šta sam nekako sigurna. Opet navlačim cipele.
Kada Debora uđe u moju ordinaciju, osećam promenu dinamike
moći, momentalno. Najednom se osećam kao pacijent na stolu za
pregled, a ne kao lekar. Ustajem da se odbranim, ali me ona oduvava
gracioznom naredbom: „Sedite, molim vas.“ Pokoravam se, osećajući
se kao gošća u sopstvenoj ordinaciji.
Debora stoji sve dok moja asistentkinja ne zatvori za sobom vrata.
A onda sva gracioznost nestaje. „Kako se usuđuješ?“ pita sikćući. Ne
trudim se čak ni da glumim kako ne znam o čemu govori.
„Ništa se ja ne usuđujem“, odgovaram, s više duha nego što osećam
u umornim kostima. „Ali što je učinjeno, učinjeno je.“
„Je li muško?“ pita Debora. Načas se pitam zašto misli da je to
važno.
„Neću da vam kažem“, odgovaram. „Nemate pravo da znate.“
Deborina usta se krive i oči postaju zle. „Dakle, jeste“, kaže, a onda
pravi korak napred, odgurujući moj radni sto. „Ali u jedno budi
sigurna“, preteći kaže. „Neće se prezivati Tejlor.“
Ovo me izbacuje iz takta. „Šta?“
„Niti će imati prava na Džonov imetak.“
Dižem ruke. „To se svakako neće dogoditi“, kažem. „Ništa od toga.“
Debora zuri u mene ceo minut. A onda njena napetost vidno
popušta.
Skupljam snagu dok se ona stišava. „Ne vidim kakve to veze ima sa
vama“, kažem. Dok ja s naporom ustajem, ona i dalje stoji, toliko blizu
da moram manevrisanjem da je obilazim. „I ne znam zašto ste morali
ovako da upadate kada je bio dovoljan telefonski poziv ili imejl.“
„Zato što ne bih poverovala u tvoj odgovor“, kaže. „Morala sam
lično da se uverim.“
Najednom sam umornija nego ikada u životu. Ne samo umorna,
nego i pospana. Mogla bih da spavam po ceo dan. Ali to ne mogu sebi
da priuštim - tek je ponedeljak i imam pun nedeljni raspored s
pacijentima.
Deborin pogled je prikovan za mene i sada deluje zabrinuto, ali
nekako izveštačeno.
„Jesi li dobro?“, pita.
„Naravno“, kažem, ali u tom času mi kolena klecaju i Debora pruža
ruke. Hvata me i nežno spušta u fotelju.
„Nisi“, zaključuje ona. „Bleda si. Kada si poslednji put jela?“
„Danas nisam“, priznajem. Bilo mi je previše muka da bih
doručkovala, a imala sam i previše posla da bih ručala.
„To je nerazumno“, mrmlja ona. „Kada sam ja bila trudna, jela sam
na svakih pet minuta i opet sam bila gladna. Evo“, iz svoje tašne vadi
energetsku tablu. „Uvek ih nosim sa sobom kada letim avionom.“
Prihvatam čokoladicu, skidam omot i grizem. „Pojedi sve“,
naređuje ona. „I ne pomišljaj da nešto radiš dok ti ne skoči šećer u
krvi.“
Uspevam da se osmehnem. „Ko je ovde doktor?“
 Debora je ozbiljna. „Trebalo bi da pitaš ko je ovde nepromišljena
trudnica?“
Ovo me zasmejava. Odgrizam još jedan zalogaj. „Mislila sam da vi
nemate smisla za humor.“
„Zavisi od situacije“, iskreno će Debora. „Poznata sam po svojoj
domišljatosti“, kaže sa smeškom.
A onda se okreće da ide. Smešno koliko mi sada deluje ranjivo,
ovako s leđa, dok joj lopatice na leđima štrče ispod mršavih ramena.
Pokušavam da se setim je li i na sahrani bila ovako mršava.
Zaključujem da je od tada prilično oslabila.
„Čekajte” kažem. Protiv sopstvene logike i uprkos jakom umoru,
želim da budem fer prema ovoj ženi.
Ona zastaje i upitno me gleda.
„Da li večeras letite nazad?“
„Ne“, odgovara Debora. „Idem da nađem hotel i odlazim ujutro.
Stajati u onim redovima dvaput u jednom danu je više nego što mogu
da podnesem.“
Čujem svoj glas kako je poziva da prespava kod mene. „Imam kauč
u radnoj sobi“, kažem. „Neće biti problem.“ Ovo je laž zbog koje sebe
prekorevam. Retko govorim neistine, i kada to učinim, obično je s
dobrim razlogom. Ali nemam nijedan dobar razlog da Džonovu ženu
pozovem u svoj dom. Samo mi fraza obična uljudnost pada na pamet.
Debora razmišlja o ponudi. „Ne bih da smetam“, kaže. „Ne posle
ovog nepristojnog upada.“
Spremam se da je nagovaram. „Skoro smo pa rod“, kažem i vidim
svoju ruku kako se pruža prema njoj, ali pogrešno procenjujem
razdaljinu između nas i dodirujem joj ruku. Ovo je previše. Obe se
trzamo i ja mislim: Pa, to je to.
Onda Debora prihvata moj poziv.
 58

Helen

Debora, koja sedi u Džonovoj omiljenoj fotelji i pijucka vino iz čaše

koju je u nekom momentu on sigurno koristio, uliva mi nervozu. I više
od nervoze - izluđuje me.
U mom stanu je duže od sata. Naručile smo suši, i dok čekamo da
dostave hranu, ja se tuširam i navlačim pidžamu. Ona je još obučena -
ne mogu da je zamislim drugačiju - nije se čak ni izula.
„Da li ti nedostaje?“, pita Debora. Otvoreno razgleda moju dnevnu
sobu i trpezariju: iako su minijaturne u poređenju s njenim domom u
Palo Altu, daleko su komfornije, rekla bih. Doduše, nisu ni otmene i
pune karaktera kao Džonova fantazija o viktorijanskoj kući u San
Francisku, naravno. Tu su sofa od sivog pliša, dvosed i velika fotelja,
ona u kojoj sedi Debora. Antikvarni stočić od borovog drveta i sličan
četvrtasti sto sa četiri stolice u trpezarijskom delu. Zidovi su uglavnom
goli. Moj umetnički zid je u radnoj sobi, pokriven fotografijama dece.
Pacijenata. Većina njih je sada pokojna, ali ima i preživelih. Volim sebe
da podsećam na tu činjenicu. Premda će za nekoliko meseci sve to biti
mnogo drugačije. Radna soba će biti pretvorena u dečju, punu
igračaka, flašica i benkica.
Pitam se kako ću se snaći. Volim kada mi je sve na mestu. Svoju
odeću vešam čim je skinem. Kadu i sudoperu brišem odmah nakon
upotrebe, sudove perem čim završim s jelom.
Kada je Džon ušao u moj život, samo sam išla za njim, skupljala
odeću sa poda, sklanjala čaše, slagala ih u mašinu za sudove, čisteći
konstantno. Sećam se Deborine uredne kuće. Možda nas dve ipak
imamo nešto zajedničko.
„Jeste li išli za Džonom i čistili?“, pitam Deboru. Za trenutak je
iznenađena, a onda se smeška. Ali ne dobroćudnim osmehom.
Podsećam sebe da ne smekšavam prema njoj - ona nije dobroćudna
žena.
 „Nisam, izdresirala sam ga. Šta, zar ti je to radio? Onda je znao
kako da se izvuče. Ja sam mu stavila do znanja da sve mora biti na
svom mestu.“
„Da, to je i moje pravilo“, kažem i Debora diže svoju čašu s vinom u
znak podrugljive zdravice. „Ali nisam mogla da ga privolim.“
Dve žene koje se jadaju na svog čoveka.
„Biće ti zanimljivo da čuješ kako je u... drugim... kućama Džon bio
pedantan“, kaže Debora. Opet se smeška, ali ovoga puta nekako
gnevno. „Rekao mi je da je Em Džej bila nemoguća domaćica,
nemoguća kuvarica, ostavljajući šerpe i lonce prljave u sudoperi.
Stoga je on preuzeo vođenje domaćinstva. Možeš li da veruješ? Pitam
se kako ta žena sada živi bez svog ličnog sluge.“
„Posle sahrane, u vašoj kući je pričala samo o tome kako uređuje
svoj vrt“, kažem.
„Da“, kruto će Debora. „Pa, dobila je svoj prokleti vrt. I kuću.“
Ne reagujem. Ne znam kakav su dogovor imale njih dve, niti me
zanima. Debora mi ne liči na osobu koja je velikodušna ili milosrdna.
Kao sudija je zasigurno morala biti stroga, striktno se pridržavajući
zakona. Ali rasejana Em Džej je očigledno dobila nešto od nje. Iscedila
je kap dobrote iz tog kamenog srca.
Debora prekida tišinu čudnim zahtevom: „Kaži mi kako si
upoznala Džona.“ Posle kraće pauze dodaje. „Nikada mi nije rekao.
Odbijao je. Što je neobično.“
„U bolnici“, odgovaram. Zadovoljna sam što je Džon odbijao da
podeli taj deo našeg života s njom. Nisam sigurna da li to i sama želim.
„Nećeš mi ispričati ništa više o tome?“ pita ona i iznenađena sam
molbom u njenom glasu. Debora spušta čašu s vinom, polupraznu, s
tužnim izrazom lica. Je li ovo samo trik? Ali kakvu prednost će dobiti
ako iskamči moju ljubavnu priču?
„Niko me nikada nije pitao“, kažem. Što je tačno. Prijateljima sam
rekla: „Upoznala sam nekog" i to je bilo dovoljno, uglavnom zato što
ih je ta vest toliko zapanjila da su me zatrpali pitanjima o samom
Džonu, a ne o detaljima našeg zabavljanja. Bili su presrećni, naravno.
Moji najdraži prijatelji, koji nikada nisu poverovali da sam srećna
sama.
Duboko uzdišem. „Stigao je novi pacijent, desetogodišnjak rođen s
kvrgom na čelu. Utvrdili su da je to benigna izraslina, a porodica nije
imala osiguranje za ono što je smatrala nevažnom operacijom, tako da
je dečak morao da živi s tim. Videla sam slike. Nije bilo toliko
primetno dok je bio beba. Ni kada je nosio šiške preko čela. Ali kada
je napunio devet godina, pojavilo se još kvržica - tačnije, tumora - po
celom njegovom licu. Doveli su ga kod mene da proverim jesu li
tumori zaista benigni. To su zapravo bili hemangiomi, benigni tumori
endotelijalnih ćelija koje oivičavaju krvne sudove. Kada su počeli da
ometaju dečakove osnovne funkcije - disanje i čulo vida - osiguranje je
pristalo da pokrije troškove njihovog uklanjanja. Podvrgnut je
operaciji, ali usled nemara hirurga siroti dečak je izgledao unakaženo.
Iz dobre volje počela sam da zovem plastične hirurge koji bi mogli
besplatno da koriguju izgled dečaka. Čula sam za Džonovu kliniku,
naravno. Bila je poznata u medicinskim krugovima, naročito među
specijalistima pedijatrije. Pozvala sam, dobila formulare i započela
proceduru dokumentovanja slučaja fotografijama i laboratorijskim
izveštajima. A onda mi je jedan kolega rekao da Džon povremeno
dolazi kod nas u UCLA kao honorarni profesor i da drži seminare o
facijalnoj rekonstrukciji nakon opekotina. Odmah sam ga pozvala i
zamolila za konsultacije. U stvari, poslala sam mu imejl jer nisam
imala broj njegovog mobilnog telefona, a na klinici su mi samo
ponudili da ostavim poruku. Začudo, odmah je pristao. I pošto smo
oboje bili u bolnici, dogovorili smo se da tog dana svrati u moju
ordinaciju.“
„Kakav je bio tvoj prvi utisak?“, pita Debora. „Radoznala sam.“
„Očigledno je nekada bio zgodan, ali sećam se kako mi je odmah u
oči upala njegova prekomerna težina i crvenilo lica. Pomislila sam na
hipertenziju ili vaskulitis ili možda alkoholizam. Ali crvenilo se
povuklo posle nekoliko minuta i shvatila sam da se zapravo postideo.
Čovek od 60 godina, postiđen zbog mene!
Izvadila sam karton pacijenta i zajedno smo pregledali fotografije,
i odmah je rekao da bi mogao da pomogne dečaku. Bez oklevanja.
Zakazao je operaciju. Dečak i njegova porodica bili su strašno
nervozni, a i iz nekog razloga sam bila i ja. Ishod takve operacije
prilično je neizvestan. Želela sam da bude uspešna. Morala je da bude
uspešna. Uložila sam sebe u nju.
U međuvremenu smo razmenili niz poslovnih imejlova. Ali shvatila
sam da je to bila neka vrsta udvaranja. Pozvao me je nekoliko puta da
diskutujemo o tehnikama koje planira da koristi - uzeće kožu s
dečakove butine i presadiće je na lice preko ožiljaka, rekonstruisaće
oblik lica s pozajmljenom hrskavicom. U jednom trenutku sam ga
pitala mogu li da posmatram proceduru. Upozorio me je da će dugo
trajati - od šest do osam sati - ali sam dobrodošla da ostanem koliko
god želim. Bila sam uzbuđena. Smestila sam se u prostoriju iznad
operacione sale, tako da mogu da posmatram Džonove ruke.
Koliko god da je bio neuredan u privatnom životu, u operacionoj
sali je bio sušta suprotnost. Nežan i pažljiv. Ostala sam do kraja
operacije, čitavih sedam i po sati. Nisam bila svesna svoje napetosti
sve dok Džon nije završio ušivanje, pogledao svoj tim i trijumfalno
podigao palac. Tada je pogledao u mene; spremala sam se da izađem,
ali pokazao je prstom na sebe, pa na mene, i oponašao piće. Klimnula
sam glavom.
U čekaonici sam bila užasno napeta. Osećala sam se... kako to da
opišem? Kao pred susret sa svojim dragim posle duge razdvojenosti.
Sećam se citata mog oca, koji je izgovorio kada bi ugledao moju majku
da ulazi u sobu, u nekoj vrsti njihove privatne šale. Koje ona što ide iz
pustinje, kao stubovi dima, potkađena mirom i tamjanom i svakojakim
praškom apotekarskim? Moja draga.
To mi je prvo palo na pamet kada mi je konačno prišao, kose još
uvek vlažne od tuširanja. Videla sam da mu je lice opet porumenelo od
stida. Više nego prvi put. Kada je progovorio, bila sam zadivljena
koliko slično razmišljamo. Ovo sam uspešno obavio, rekao je. Morao
sam da osvojim ruku princeze u njenoj kuli. Bez daljeg objašnjenja.
Nismo otišli na piće. Otišli smo pravo kod mene bez puno priče.“
Debora ne govori ništa. Dok sam pričala, nisam je nijednom
pogledala, i sada sam iznenađena što su joj oči zatvorene. Zavaljena je
u fotelji, grčeći prstima rukohvate, i to mi govori da ne spava - ruke su
joj napete.
 59

Em Džej

Ne osećam se dobro, opet onaj ružan osećaj. Veoma ružan. Ne mogu

da ga se otresem.
Ovako se nisam osećala više od 25 godina. Kada sam rodila svog
mlađeg sina, dojila ga i prepovijala noću, a danju brinula o svom dve
godine starijem, hiperaktivnom sinu. Moj muž je radio u Oditorijumu i
po potrebi fizikalisao na građevini. Trebao nam je novac. Ja,
zarobljena u kući sa decom, gušila sam se, gubila dah. Taj mučni
osećaj, kao da mi zver sedi na grudima. Želja da pobegnem, otperjam
niz drum, bila je dovoljno jaka da se preselim na drugi kraj zemlje,
uprkos fizičkim i finansijskim izazovima.
Naravno, posledica toga je bio nedostatak sna. A delimično i
beskrajna i brutalna dosada. Većina mojih prijateljica našla se u
sličnoj situaciji, pa smo se okupljale s decom na igralištu, ili u nečijoj
kući na kafi, i to mi je donekle ublažilo teskobu. Tada sam razumela
zašto se neke žene odriču svoje dece. Ja to nikada ne bih uradila, ali
razumem ih. Potreba da pljesnete malog vrištavca, da usmerite udarac
u glavu, bilo šta samo da dreka i zahtevi prestanu.
Pogrešila sam što sam to uopšte pominjala svom mužu. Dogodilo
se posle jednog noćnog dojenja, bila sam iscrpljena, frustrirana, mogla
sam sve da ih ubijem na spavanju, svoju malu porodicu, maštala sam
kako odvrćem gas i napuštam stan. To me je uplašilo, dovoljno da
probudim muža. Rekla sam mu: „Teško mi je sa decom.“ Ali i sam je
bio umoran, fizički iznuren zbog posla. Ipak, pokušao je da me
sasluša, i čuo je dovoljno da se uzruja, jer me je sutradan nagovorio da
posetim jednog od pet psihoterapeuta u Gatlinburgu. Savet stručnjaka
- ili pre lekcija - bila je da svaka žena prođe kroz tu fazu kada su deca
mala, i kako bi, ukratko, trebalo da ćutim i trpim, i da budem zahvalna
što imam zdravu decu.
Klimala sam glavom, a u srcu mi je opet rasla želja za ubijanjem.
Izašla sam iz ordinacije i odvezla se do najbliže benzinske pumpe,
kupila mapu zemlje i počela da kujem plan bega. Ta mapa je bila
jedina stvar koja me je spasavala u mesecima kada je trebalo da
očeličim živce i skupim snagu za put. Svake nedelje sam odvajala malo
novca i stavljala ga na poseban račun, otvoren samo na moje ime.
Izvadila sam kreditnu karticu. Flomasterom sam obeležila svoju rutu
na mapi, od Tenesija do Los Anđelesa. Zamišljala sam slobodu.
Bez te mape bih verovatno završila u ženskom zatvoru. Bog neka
mi je u pomoći, bila sam na ivici. Bila sam luda. Ali čim sam se
odmetnula na put, sa decom vezanom u dečjim sedištima i praznim
drumom preda mnom, sve to je nestalo, i postala sam brižna majka
kojoj, po mišljenju svih, sve ide glatko.
Ali ovu teskobu, ovaj gubitak daha, ovoga puta ne mogu da
pobedim. Iako nema nikog ko od mene nešto traži, moji sinovi su
odrasli, samostalni ljudi, moj muž je pokojni. Tu je Tomas, naravno.
On je zapravo jedina osoba kojoj sam ispričala svoje planove o
napuštanju Tenesija, i nikada neću zaboraviti kako je prebledeo kada
je shvatio da ću zaista otići bez njega. Ali ovog puta me ni on ne može
spasti. Niko ne može.
 60

Em Džej

Dragi Tomase,
Dakle, to je to. Ovako se život svede na jedan put i samo jedan put
kojim ću otići. Teskoba se vratila i pokazala se prevelikim teretom za
mene.
Znam da ćeš ovo teško podneti posle svega što smo prošli, bilo
razdvojeni ili zajedno, ali uglavnom zajedno. Ti si bio moj istinski
životni saputnik, i na tome sam ti večno zahvalna. Ne žalim ni zbog
čega. Nemoj ni ti. Takav je život, ta jedinica postojanja koja nam je
dodeljena, i ja sam svoj oblikovala najbolje što sam umela. Ali više od
ovoga nemam da pružim. Pre neko veče sam uhvatila sebe kako se
molim Svetom Judi. Kao što je mama činila u trenucima stresa. Svetac
izgubljenih slučajeva. Hoćeš li ga zamoliti da se zauzme za mene? Samo
to tražim. I da moj pepeo bude sahranjen u mom vrtu, koji je sada tvoj.
Sve što sam oduvek imala, bilo je i tvoje. Znao si to. Brini se o mom vrtu.
Molim te.
Kaži dečacima da mi je žao. Uistinu mi je žao - više nego što sam
mogla i da zamislim. Pogrešno je oduzeti život, bez obzira na sve što je
nekome uskraćeno.
Volim te, Em Džej.
 61

Samanta

Piter se javio na telefon kada je zazvonio u tri po ponoći i bez reči mi

dodao slušalicu. Policija iz Los Gatosa bila je na licu mesta još u ponoć.
Pozvao ih je Tomas, brat Em Džej Tejlor. Kada mu se sestra dva dana
nije javila na telefon, seo je u kola i krenuo na put. Bio je izbezumljen
pa je odmah priznao da je bio malo pripit kada je našao Em Džej, pa je
pozvao policiju kad je alkohol izvetreo.
Kada sam stigla, sve je bilo gotovo, osim odnošenja tela. Em Džej
leži na svom krevetu u nekoj vrsti svetlucavog sarija plave boje, koji
se preliva sa ivice kreveta poput iskričavog vodopada. Našminkana je.
I ima nakit. Obučena je kao nevesta.
„Je li ostavila neko pismo?“, pitam nadležnog policajca. On klima
glavom i daje mi papir u providnoj kesici za dokaze. Čitam pismo,
zatim prilazim Tomasu, koji sedi u uglu dnevne sobe s licem
zagnjurenim u šake. Kada mu priđem, on diže glavu i - tako mi boga -
nikada u životu nisam videla toliki očaj na ljudskom licu.
„Bez nje bih i ja bio mrtav, ili blizu“, kaže on pre nego što dobijem
priliku da započnem razgovor. „Završio bih narkoman ili nešto još
gore.“
„Žao mi je što moram da vas ispitam u ovakvom trenutku“, kažem
najnežnije što umem. Kada me pogleda, dodajem: „Jeste li pročitali
sestrino oproštajno pismo?“
Tomas klima glavom, a onda opet zariva lice u šake.
„Šta vam to govori?“, pitam. Razmišljam da mu položim ruku na
rame, pretpostavljam da je to instinkt - kao što želite da utešite
ranjenu životinju kada je vidite. „Veći deo zvuči užasno apstraktno.
Znate li šta ju je mučilo?“
Tomas samo odmahuje glavom.
„Tomase, je li ona ubila Džona Tejlora? Ovo je direktno pitanje.“
On ćuti.
 „Tomase?“
On konačno odgovara, sporo. „To verovatno više nije važno. Ništa
više nije važno.“
„Šta hoćete da kažete?“
Tomas ustaje. „Ne pričam s vama bez advokata.“
 62

Debora

Dakle, ona spodoba Em Džej je mrtva. I njen brat je praktično priznao

da je ona ubila mog Džona. Po prvi put žalim tu ženu. Napatila se. I
sama sam iznenađena otkrićem da mi je zapravo drago što je bila šest
godina s Džonom. Šest navodno srećnih godina. Popunila je prazninu
u njegovom životu, za koju ja nisam znala ni da postoji. Pomisao na
Džona kao njenog slugu i baštovana zabavljače me na duge staze.
Neka se Bog smiluje njenoj duši.
 63

Samanta

Dan nakon što je otkrio beživotno telo svoje sestre, Tomas daje izjavu.
I to neverovatnu.
Prema njemu, Em Džej je nekako saznala da njen muž nije u Los
Anđelesu, o čemu ju je i obavestio. I nekako je saznala da je odseo u
Vestinu. Kako je otkrila te činjenice, Tomas nije znao da kaže. Ali Em
Džej ga je pozvala u petak uveče, 10. maja, i bila je uzrujana. Bilo je
oko sedam. Tomas je navodno, uprkos svojoj prethodnoj izjavi, već
bio u kući Em Džej, čekajući njen povratak. Rekla mu je da joj treba
pomoć. Naredila mu je da ode do njenog ormara i nađe dugu plavu
periku koja, bar iz daljine, podseća na duge kovrdže Em Džej,
kupljenu za žurku povodom Noći veštica, na koju su Tomas i Em Džej
zajedno išli. Em Džej je Tomasu dala eksplicitne instrukcije da obuče
njenu odeću, stavi periku, jedan od njenih upadljivih šešira iz ormara i
naočari za sunce - i odmah ode u bakalnicu, pa u apoteku. I da se
potrudi da bude primećen. Tomas je u bakalnici uverljivo oborio
kutije s pahuljicama u izlogu i kupio neke sitnice, potom se vratio u
apoteku sa receptom za lek Em Džej. Sve po instrukcijama. U 19:45
našli su se u kući Em Džej, gde je Tomas opet obukao svoju odeću i
ona je insistirala da večeraju u lokalnom restoranu. Moramo da
budemo viđeni tamo, rekla je.
Tomas se kune da tada nije znao o čemu se radi. Em Džej je
naručila samo votku i tonik - što je bilo vrlo neobično za nju - i odbila
da mu bilo šta kaže. Tomas je tek u nedelju čuo za smrt Džona Tejlora.
„Bilo bi to savršeno ubistvo. Niko ne bi saznao“, kaže on usred
svoje izjave i počinje da plače. „Em Džej nije morala da se ubije.“
„Presudila je njena savest“, kažem, ne baš bezosećajno. „Ali zašto
ste pristali na to ako je Džon Tejlor trebalo da bude vaša zlatna koka?
Zar niste od njega očekivali novac?“
„Nisam pristao!“, breca se Tomas uspravljajući se. „Ništa nisam
znao!“
„Niste pitali zašto morate da se obučete kao vaša sestra? Teško mi
je da u to poverujem.“
„Naravno da sam pitao!“ viče on. „Rekla je samo da mora da bude
na dva mesta u isto vreme. Verovao sam Em Džej. Bezuslovno.“ Opet
počinje da plače.
„Znate li zašto je to uradila?“, pitam. „Zašto je želela da ubije Džona
Tejlora?“
Tomas poraženo sleže ramenima. „Verovatno je saznala za ostale
žene“, kaže. „Tako nešto bi ubilo Em Džej.“
„Nemate ideju kako?“
„Nemam.“
I to je bilo to. Em Džej Tejlor, počivaj u miru.
Ali nisam zadovoljna. Tomasa izvode. Vraćam se za svoj radni sto i
pripremam papire za novi sudski nalog za proveru telefona i
elektronske pošte Em Džej za celu sedmicu pre njene smrti.
 64

Samanta

Suzan me zove u svoju kancelariju.

„Šta je ovo?“, pita mašući mojim zahtevom za sudski nalog.
Čeličim se. „Nisam baš ubeđena da je Em Džej ubica“, kažem.
Neprijatno mi je zbog ovih reći. Ne volim da ispadam budala pred
Suzan, a slutim da bih zbog mog trenutnog plana akcije mogla da
ispadnem.
„Ali Sem“, počinje Suzan. „Bila si u pravu. Sve vreme si govorila da
moramo pritisnuti Em Džej jer nije govorila istinu. Mark Epstajn te
nije obmanuo. Rešila si ovaj slučaj. Sada je vreme da ga zaključimo i
nastavimo dalje.“
Odmahujem glavom.
„Ne“, kažem. „Bojim se da nije tako.“
Kucanje na vratima. Grejdi. „Čestitam!“, kaže mi. „Pratila si svoje
instinkte i uspela! Bravo!“
Skrećem pogled sa Suzan na njega. „Nisam završila. Slučaj nije
zaključen.“
Vidim kako razmenjuju poglede.
„Šta je, Sem?“, pita Suzan. Vidim da pokušava da bude strpljiva.
„Za početak, kako je Em Džej mogla da zna za prekomernu dozu
kalijuma? I gde bi ga nabavila?“
Grejdi odmahuje glavom. „Sem, kao što si i sama već rekla, opšte je
poznato da prekomerna doza kalijuma može da bude fatalna. Mislim,
zaboga, to je smrtonosna injekcija u slučajevima eutanazije.“
Tvrdoglava sam. „Pa dobro, a gde ju je onda nabavila?“
Grejdi se smeje i pokazuje na Suzanin kompjuter. „Smem li?“, pita
je. Ona klima glavom. Grejdi privlači tastaturu sebi, kuca „t-e-č-n-i k-a-
l-i-j-u-m“ i pritiska enter. Sa svog mesta vidim sajtove izlistane na
ekranu. „Sem, to je uobičajeni suplement i za ljude i životinje. Dr
Tejlor ga je mogao prepisati sebi ili Em Džej.“
 Odmahujem glavom. „Proverili smo njihove lokalne apoteke. U
arhivi nema nijednog recepta za kalijum-hlorid.“
„Onda je otišla u kanadsku apoteku, tamo nije potreban recept“,
kaže Grejdi. „Kao što si i sama otkrila u istrazi, nije teško naći mesto
da prodaš nešto takvo. Kalijum ne spada u kontrolisane supstance.“
Gledam u Suzan. „Da li to znači da mi nećete dozvoliti da vidim
podatke telefona i elektronske pošte?“
Ona uzdiše. „Sem...“
„Mislim da ovo ne bismo smeli da ispustimo“, kažem. „Previše smo
uložili u ovu istragu. Učinite mi još ovo i onda sam gotova. Obećavam.
Prihvatiću da je Em Džej ubica.“
Suzan okleva, a onda uzima olovku i potpisuje formulare. „U redu,
u redu“, kaže. „Hajde, obavi još ovo. Ali samo još ovo, Sem. Posle
ovoga se vraćaš na remećenje reda i mira.“
„Mislite na lavež pasa“, kažem ispod glasa, ali slutim da me je
Suzan čula jer naglo okreće glavu.
„I još nešto“, krotko kažem.
„Da?“, uzvraća Suzan, vidno nestrpljiva.
„Htela bih dozvolu za još jedan informativni razgovor s Deborom
Tejlor.“
Suzan odmahuje glavom. „Ne dolazi u obzir. Gradsko veće me je
već potkačilo zbog toga. Prema Deborinoj priči, maltretirala si je. I to
bez razloga. Postavljala si joj ista pitanja, opet i iznova. Ta žena ima
jake veze u ovom gradu, Sem. Ne mogu dozvoliti da se to nastavi.“
„Samo još jedan razgovor“, preklinjem. „Samo da povežem konce.“
 65

Odlomak iz transkripta

Informativni razgovor sa Deborom Tejlor, 5. septembar 2013.

[preliminarni uvodi, objašnjenje policijskog procesa i procedura,

obaveštenje da će razgovor biti sniman video-kamerom]

SAMANTA ADAMS: Pretpostavljam da ste čuli.

DEBORA TEJLOR: Da. Čula sam. Sve vreme je bila Em Džej. Ni sanjala
nisam da bi ona mogla da bude kreator tako kompleksne zavere. I
pitam se kako je saznala. Ili šta je saznala. Je li to učinila zbog
ostalih žena? Ili je saznala i za Kler? Jer je njenoj maloj idili došao
kraj?
SAMANTA ADAMS: Nikada nećemo saznati.
DEBORA TEJLOR: Zašto ste me opet doveli ovde? Koliko vidim, slučaj je
zaključen. Sigurno imate sve što vam je potrebno. Ne znam šta ja
tu mogu još da dodam, osim da mi je drago što ste rešili ovu vrlo
uznemirujuću situaciju.
SAMANTA ADAMS: Smatramo da postoje neke rupe.
DEBORA TEJLOR: Kao na primer?
SAMANTA ADAMS: Kao što Em Džej uverava svog brata u oproštajnom
pismu da će on dobiti vrt, novac - sve. Šta je pod tim mislila?
DEBORA TEJLOR: Pretpostavljam da je mislila da ja neću tražiti vlasništvo
nad kućom u Los Gatosu.
SAMANTA ADAMS: Nije li trenutna vrednost te kuće preko dva miliona
dolara?
DEBORA TEJLOR: Jeste, ali kao što sam već rekla, imam dovoljno da mi
bude udobno. Džon je imao polisu osiguranja, plus zajednička
ušteđevina, što znači da mogu da budem velikodušna. To je
najmanje što sam mogla da učinim, s obzirom na... neobičan...
 raspored domaćinstava koja sam vodila. Sa Helen nije bilo
problema, nije htela ništa i nije tražila ništa. Ali Em Džej je brinula
sve dok se nismo nagodile.
SAMANTA ADAMS: Kada ste razgovarali sa Em Džej o novcu?
DEBORA TEJLOR: Oh, otprilike mesec dana posle Džonove smrti. Rekla
sam joj da može zadržati kuću, da ću joj je prepisati kao Džonova
naslednica. Takođe je mogla da zadrži sredstva na njihovom
zajedničkom računu, pozamašnu sumu. Finansijski je bila zbrinuta.
A ako je odlučila da to prebaci dalje na svog brata, ja nemam
razloga da se bunim.
SAMANTA ADAMS: Zaista verujete da je Em Džej bila sposobna za
ubistvo?
DEBORA TEJLOR: Apsolutno. Nije bila obična hipi devojka kakvom se
predstavljala. Bila je lukava, dovoljno da navede svog brata da je
oponaša. Njih dvoje su imali zanimljiv odnos. Nikada nisam imala
brata. Moglo bi se reći da je Džon nekada bio najbliže tome, a onda
smo izgubili bliskost. Moja deca tek treba da mi oproste zbog
svega. Čak je otišao i Čarls, moj najstariji sin, koji mi je generalno
pružao najveću podršku. Odbija moje pozive. Dakle, zavidela sam
Em Džej u tom pogledu, imala je iskren odnos sa svojima. Možete
da mi se smejete zbog ovako neambiciozne želje. Pretpostavljam
da većina ljudi ima takve vrste veza. Ali meni nikada nisu lako
padale. Džonu jesu. Šteta što to nisam shvatila na vreme
SAMANTA ADAMS: Niste shvatili - šta?
DEBORA TEJLOR: Koliko ga još uvek volim.
 66

Helen

Em Džej. Jadnica. Možete skoro videti kako vapi za vazduhom, i kako

joj je stran isti taj vazduh ovoga sveta. Ne mogu se složiti da je našla
sigurnu luku, doduše privremenu, sa Džonom. Šest godina sreće od 47
sedam godina života. Ne baš najbolja pogodba, ali ni najgora. Danju
viđam rasturene porodice, koje se nikada neće oporaviti od gubitka,
ljude koji strepe za svoj život.
Moja situacija je drugačija od njene, zbog čega bi trebalo da
osećam neku vrstu krivice preživelog. Ali ne osećam. Samo sam
ushićena. Znam da je to i delimično zbog hormona drugog tromesečja,
čini mi se da bih mogla da osvojim svet. Stomak se sad poprilično vidi i
ljudi ga oprezno komentarišu, pokušavajući taktički da utvrde jesam li
srećna zbog bebe ili nisam. Moje lice otkriva šta mislim o tome.
Zamišljala sam da ću drugi deo svog života provesti kao samica. A
onda je došao Džon. A sada i dete.
Pomirila sam se sa činjenicom da nosim dečaka. Ne sasvim, ali
dovoljno da mi to ne kvari raspoloženje. Trudim se da jedem sve
potrebne hranljive materije, trudim se da uzimam vitamine, i moj
ginekolog kaže da na ultrazvuku sve izgleda vrlo dobro.
Pre neki dan sam doživela čudan susret. Natrčala sam na
poznanicu, prijateljicu, koju sam upoznala na zabavi. Odmerila je moj
stomak i otvoreno mi čestitala, bez ikakve insinuacije da je trudnoća
sumnjivog porekla. „A kako ti je onaj fantastični muž?“, upitala je. „Je li
presrećan?“ „Džon je mrtav“, rekla sam i shvatila da po prvi put to
izgovaram naglas. Uglavnom sam sretala ljude koji to već znaju. Žena
je prebledela i ustuknula korak. Više nisam slušala njene reči
saučešća, jer sam opet bila zapljusnuta realnošću da je Džon mrtav, i
težinom svog velikog gubitka. Svet je bio lepše mesto dok je bio tu. Ali
ovo dete ne bi postojalo da je Džon živ. Bar toliko znam o sebi, i ma
koliko da je sramna ova misao, bila sam slaba kada je u pitanju Džon
Tejlor, nisam vladala sobom niti svojim telom. Kada sam saznala da
nosim njegovo dete, silina odluke me je preplavila toliko da sam uzela
slobodan dan - po prvi put - i otišla na Pacifičke palisade, gde sam
satima šetala. Džon ili dete? Džon ili dete? Znala sam da bi priznanje
Džonu za trudnoću zapečatilo detetovu sudbinu, toliko brzo da bi to
prestalo da bude dete i postalo gomila krvavih ćelija u medicinskom
biološkom otpadu. Bila je to najveća odluka koju sam ikada donela, a
ja nisam mogla da je donesem, ne za sopstveni život. Džonova smrt je
apsolutno presudila. Nisam morala da odlučujem. Ostala sam čista.
U ovoj fazi, u četvrtom mesecu, dete ima prstiće na rukama i
nogama, i pokriveno je paperjastim dlačicama. Pluta u amnionskoj
tečnosti i trudim se da ga zaštitim od buke, duvanskog dima, gnevnih
ljudi, pa čak i neprijatnih prizora. Odvraćam pogled od svega što mi ne
prija. Želim da ostanem mirno plovilo za svoje čedo, da nikakva
ružnoća ne prodre kroz opnu moje materice. Roditelji mojih malih
pacijenata gledaju u moju levu šaku bez burme i ne znam da li bi mi
radije čestitali ili ne. Neki od njih mi otvoreno zavide; dok im
pomažem da svoje bolesno dete isprate sa ovoga sveta, ja na njega
donosim novi život. Usred sve te patnje postoji i radost.
Juče sam pregledala pacijentkinju, terminalni slučaj, i njeni
slomljeni roditelji želeli su još jednu turu hemoterapije, koja bi
njihovu ćerkicu izložila samo još većem mučenju, a sve uzalud. Nisam
odobrila. Poslala sam dete u čekaonicu sa dadiljom i bila otvorena
prema njima. „Ako volite svoje dete, nemojte to činiti“, rekla sam.
„Dozvolite mi da joj prepišem nešto protiv bolova, kako bi lakše
podnela ostatak života.“ Isprva su ćutali, čovek je plakao, žena se
nešto bolje držala. A onda je, gledajući u moj stomak, prasnula: „Lako
je vama!“ Dodala je: „Sećam se kada sam bila trudna kao i vi. Bili smo
presrećni. A nismo znali da je naša beba već imala to u sebi, da je od
početka bila bolesna. A izgledala je tako savršeno.“
Spuštam ruku na svoj nabrekli stomak i drhtim pri pomisli na
sudbinu ovog deteta da je Džon poživeo. Onda dodirujem ženi ruku i
kažem: „Tako mi je žao. Ali morate misliti prvo na dete.“
Pretpostavljam da je slučaj Džonovog ubistva sada zaključen. Pa,
hvala bogu na tome.
Slatka si ti devojka, Samanta Adams, ali srećna sam što ti vidim
leđa.
 67

Debora

Olakšanje. To je bio moj prvi osećaj kada sam jutros ustala, istuširala
se i pojela voće za doručak. Beskrajno olakšanje. Em Džej više nema,
problem je rešen. Poslednji veliki problem, zaista.
Napolju je maglovito, toliko vlažno da biste se mogli skvasiti samo
izlaskom iz kuće, kao što ja činim u deset, u nameri da kupim
namirnice. Noseći svoje platnene cegere, koračam do Zdrave hrane,
dve ulice dalje, ignorišući krupnog beskućnika, koji uvek sedi ispred
ulaza, držeći svoje, po njegovom mišljenju, duhovite transparente.
Samo 100.000 dolara će mi obezbediti obrok i mercedes, i Pijem
kapučino bez ičega, i Molim vas, nemojte biftek, ja sam vegetarijanac.
Nikada nisam videla da mu je iko išta dao, ali pozicija mu je očigledno
dobra, čim tu dreždi po ceo dan.
Koračam između rafova, birajući jedan avokado, tri paradajza,
konzervu supe. Obično kupujem hranu za jedan dan, najviše dva. Bez
Džona je struktura mog života prestala da postoji i odavno ne
očekujem da će se pojaviti svakog jutra. Ali po navici i dalje kupujem
njegovo omiljeno voće - maline, i ostale poslastice koje bih mu
spakovala da odnese na kliniku, za slučaj da ne nađe vremena za
ručak. Ti poslovi su ispunjavali moj život, davali mu oblik. Sada je to
samo amorfno otezanje vremena, od izlaska sunca - još uvek ustajem
rano - do zalaska. Retko ostajem budna posle deset uveče. Često
gledam na sat.
Nisu me svi prijatelji napustili. Nisu svi bili preneraženi lažima
koje sam im godinama pričala. Dva do tri puta nedeljno ručam s tim
odanim ženama. Dala sam ostavku u svim odborima, naravno. Ali
radujem se nečemu novom, nečemu što će popuniti sate. Ručni rad bi
pomogao. Možda spasavanje životinja ili neka druga dobrotvorna
aktivnost koja zahteva angažovanje ruku i celog tela, a ne
organizovanje ženskih sastanaka, večera i ručkova.
 Sedam za kompjuter, čitam poslednje vesti. Tek je jedan po podne.
Dan se sporo vuče, ali posle prošlonedeljnih događaja, sati više nisu
puni paničnog straha, već ulivaju nadu. Sposobna sam. Pronaći ću
svoje utočište, opet. Hvala bogu, novac nije problem.
Tek što sam počela da prelistavam naslove, neko zvoni na vrata.
Ne očekujem nikog. Kada provirim kroz zavesu, sa užasom vidim onu
mladu detektivku, opet. Na licu nameštam osmeh dobrodošlice i
otvaram vrata. Ona se ne smeška.
„Mogu li da uđem?“, pita.
Nisam oduševljena, ali to ne pokazujem. Uvodim je u dnevnu sobu,
pokazujem na jednu od stolica i sedam na sofu. Detektivka počinje
razgovor bez uvoda.
„Dakle, pregledala sam telefonske podatke mobilnog telefona Em
Džej Tejlor nedelju dana pre njene smrti.“ Zastaje i gleda me, kao da
čeka komentar.
Samo nakrivljujem glavu i kažem: „Nastavite.“
„Na dan svoje smrti, prvo je zvala Helen Rihter, a zatim i vas“, opet
zastaje, ali ništa ne odajem. „Razgovor s Helenom trajao je kratko,
manje od minuta. Ali zato se vaš otegao na čitavih dvadeset. Bilo je
oko pet i petnaest po podne. Po našoj proceni, umrla je ubrzo nakon
toga, oko pola sedam, a najkasnije do devet.“
Ćutim.
„O čemu ste pričale?“ pita detektivka. „Helen Rihter tvrdi da je Em
Džej samo htela da proćaska, ali da ona nije htela da se meša u
haotična emotivna stanja Em Džej, pa ju je učtivo ali odlučno skinula s
veze. Onda je Em Džej pozvala vas. Šta je htela?“
„Da blebeće“, konačno kažem. „O Džonu, o tome kako joj je žao,
kako joj nedostaje.“
„Je li vam zapravo priznala?“
„Ne tim rečima. Ali između fraza žao mi je i kako ću sada sama,
prokljuvila sam da je mori neka krivica“, kažem.
„I niste me obavestili?“ Detektivkini obrazi poprimaju tamniju
nijansu. Prestala je da piskara u svoj notes. „Imam utisak da ste
previše lako prešli preko toga.“
„Od toga nisam imala nikakve koristi“, kažem. „Kao što je Helen
tačno formulisala, Em Džej je bila u haosu. Neko vreme sam je
slušala...“
 „Dvadeset minuta“, prekida me.
„Da, dvadeset minuta. Onda sam rekla zbogom i prekinula vezu.“
„Jeste li stekli utisak da je bila u stanju očaja? Da je planirala
samoubistvo?“
Zastajem, birajući reči.
„Debora, je li vam Em Džej rekla da će se ubiti?“ glasnije pita
detektivka.
„Jeste“, konačno kažem. „Spomenula je da razmišlja o tome.“
„I šta ste joj vi odgovorili?“
„Nisam ja otvorena linija za samoubice. Nisam obučena niti znam
kako da se ponašam u takvim situacijama. Nisam joj ponudila ni lažnu
utehu, ako na to mislite. Rekla sam joj, da, Džon je mrtav i neće se
vraćati. Rekla sam joj, ako to ima bilo kakve veze s njegovom smrću,
da onda ima smisla što je toliko očajna.“
„Oštre reči“, kaže detektivka. Ne gleda me, ali petlja nešto s
rukama, kao što je činila i pre. Pokazatelj nervoze.
„Nisam bila strpljiva, niti sam je hrabrila, istina“, kažem. „Ali nisam
bila sigurna da li je ozbiljna u svojoj nameri. Mislila sam da je to samo
njena histerija.“
„Ljudi čine razne gluposti kada su u emotivnom rastrojstvu.“
„Zaista sam mislila da blefira. Da je to način da izmami sažaljenje.“
„Ali vi ste pokazali strogoću.“ Glas joj je hladan.
„Rekla sam joj da se slobodno ubije ako ne može drugačije“,
najzad mi izleće.
Potpuna tišina u sobi.
„Mislim da je to sve za sada“, kaže detektivka, i dalje me ne
gledajući. Ustaje da ide.
„Čekajte!“, kažem. Ona zastaje.
„Zašto nastavljate da me maltretirate?“, pitam. „Koliko sam
obaveštena od mojih prijatelja iz gradske većnice Palo Alta, policija je
zadovoljna ishodom.“
Detektivka izgleda kao da nešto kalkuliše. Očigledno odlučuje da
ne igra otvoreno sa mnom. Ljudima s tim iskrenim licima uvek se vidi
kada pokušaju da lažu.
„Da“, uzvraća ona. „Veoma smo zadovoljni.“ I odlazi. Ne verujem
joj ni reč.
 68

Samanta

Stojim ispred Suzan u njenoj kancelariji u policijskoj stanici. Lice joj je

strogo. „Mi smo“ - ne pojašnjava na koga misli - „dobili pritužbe od
gospođe Debore Tejlor da je i dalje maltretiraš. Samanta, kakvu to
igru igraš? Stolica mi gori od packi iz gradonačelnikove kancelarije.
Znaš da gospođa Tejlor ima prijatelje na visokim položajima. Odobrila
sam ti još jedan informativni razgovor. Ali ti si i posle toga otišla kod
nje. Ni manje ni više nego u kućnu posetu.“
„Nisam zadovoljna što nismo u potpunosti razumeli šta se
dogodilo“, kažem, razmećući se hrabrošću, ali strepim da će Suzan
prozreti kroz moj glasniji ton i neustrašiv stav.
„Ti nisi zadovoljna?“ Sarkazam u njenom glasu je opipljiv.
„Nisam“, kažem još glasnije. „Nema logike.“
„I neće imati logike. Prokleta je misterija na šta su sve ljudi
spremni. Bila bih i iznenađena da ti to možeš da razumeš“, kaže Suzan.
„To ne znači da možeš traćiti policijsko vreme i sredstva pokušavajući
da rastumačiš nastranosti ljudske prirode, Sem. Ponekad jednostavno
moraš da prihvatiš dokaze onakve kakvi jesu.“
„Nije da ne razumem tu situaciju“, kažem. „Naprotiv, previše dobro
je razumem. Zaboga, da sam upoznala Džona Tejlora, verovatno bih
postala peta žena.“ Suzan me čudno gleda, ali ja nastavljam.
„Nelogične su mi baš materijalne okolnosti njegove smrti. Kako je
Em Džej mogla istovremeno da savlada Džona Tejlora i da mu ubrizga
injekciju kalijuma? Ako je uopšte uspela sama da nabavi kalijum?“
Suzanin glas je sada mirniji. „Sem, to su mogla biti dobra pitanja
pre dobijanja iskaza od njenog brata. Ali činjenica je da je on dao
iskaz u kom je očigledno da je Em Džej imala i motiv i priliku.“
„Ne, on nikad nije otvoreno pitao Em Džej je li ona ubila Džona
Tejlora, i ona mu to nikad nije otvoreno priznala“, kažem.
„Ali tražila je od svog brata da se preruši! Zar ti to nije dovoljno?
Zašto bi iko pokušao da iskonstruiše takav alibi ako nije kriv?“
Nešto me kopka. „Šta ste to rekli?“ pitam. „O konstruisanju alibija?“
„Sem! Dosta! Hoću da ovo prestane. Naredna tri dana si na
administrativnom dopustu. Neću da moji detektivi rade nešto mimo
moje kontrole.“
Dok izlazim iz njene kancelarije, oglašava se moj mobilni telefon.
Poruka od Pitera. Čudno - on retko piše poruke, preferira staromodne
razgovore, kako ih zove. Štaviše, njegova poruka nema smisla. Kaži
Piteru da zove Džejmsa. Zašto bi Piter ovako nešto poslao meni? Ne
traži da ga podsetim da nešto uradi, kao što smo nekoliko puta jedno
drugo podsećali na rođendane ili godišnjice naših roditelja. Zato ga
zovem.
„Zdravo“, kažem, kada se on javi sa Daa? - nimalo karakterističnim
za njega. „Kakva je ovo poruka?“
„Ćao, Sem, Džejms je“, kaže mi glas koji, tek sada shvatam, pripada
Piterovom najboljem prijatelju. „Samo sam želeo da Piter zna da je
sinoć zaboravio mobilni kod mene.“
„Nisam znala da je Piter juče bio kod tebe“, kažem. Kao i obično,
ostala sam dokasno u stanici i kada sam stigla kući, posle pola devet,
nisam ni pitala Pitera kako je proveo dan. Slabo komuniciramo u
poslednje vreme.
„Jeste, svratio je na pivo. Ali zaboravio je telefon. Samo mu javi da
ne poludi.“
Nakon što obećam Džejmsu da ću obavestiti Pitera, prekidam
vezu. Onda, posle kratkog razmišljanja, ulazim u svoja kola i vozim
pravo prema kući Debore Tejlor.
 69

Samanta

„Došla sam da vam čestitam“, kažem. Sedim na ivici plišane fotelje u

Deborinoj dnevnoj sobi, pokušavajući da ne uživam u njenoj
udobnosti. Debora Tejlor stoji ispred mene. Ne deluje srećno.
Prekinula sam je u aranžiranju ogromnog buketa za njen trpezarijski
sto. Rezano cveće podseća me na Em Džej i izaziva ubod tuge.
Prigušeno brundanje usisivača na spratu. Dan za čistačicu. Zapravo
sam šokirana što me je Debora uopšte pustila u kuću. Ali njeni maniri
su previše dobri. Kad me je ugledala na vratima, sklonila se u stranu
dok sam ja krčila sebi put unutra.
„Na čemu tačno mi čestitate?“, pita Debora i ostaje da stoji.
„Na ubistvu vašeg muža, Džona Tejlora“, kažem. Čekam. Šta ću
izazvati? Šok? Bes? Hladno poricanje? Kladim se na ovo poslednje.
Debora je uvek hladna.
Ali ona me iznenađuje. Smirena je, da. Ali ne poriče.
„Nikada nećete to dokazati“, kaže ona. Obučena je besprekorno,
kao i uvek, u skrojeni crveni blejzer preko bele bluze i dugu tanku
crnu suknju. Odeća ističe njenu vitku figuru.
Debora prilazi stepeništu, gleda nagore i osluškuje zvuke usisivača
sa sprata. „Nema potrebe da neko čuje ovaj razgovor“, kaže ona,
vraćajući se u dnevnu sobu, ali i dalje ne seda. „Posebno zato što ste vi
korak ispred ostatka vaše policijske stanice. Osamostalili ste se, je li?“
„Reći ću vam kako ste to izveli“, kažem. „A vi me ispravite ako
grešim.“
„Ali bez diktafona', uzvraća Debora. „Bez beležaka. Ovaj razgovor
se nije dogodio. I posle njega me više nećete posećivati.“
„Jednostavno moram da znam“, kažem. „Moram da znam.“ A
potom, nevoljno dodajem: „Bili ste dobri. Ovo ubistvo je skoro
savršeno. Ali okliznuli ste se. Čak dvaput.“
„A kada to, moliću?“, pita Debora.
 „Prvi put kada ste poneli ključ od hotelske sobe prilikom izlaska iz
Vestina. I drugi put kada ste umešali Em Džej. Bila je previše emotivna
- previše nepredvidiva. Bolje biste prošli s jednostavnijim planom. Ili
da ste iskoristili Helen umesto Em Džej.“
„Teško da bi Helen mogla da posluži, budući da živi šeststo
kilometara odavde“, kaže Debora. Konačno seda na stolicu, sporo, bez
žurbe. Ako i brine zbog ovoga što pričam, ničim to ne pokazuje.
„Nastavite“, kaže Debora nakon što poravna svoju suknju. „Kažite
šta imate. Ali probajte da ubrzate malo. Večeras priređujem večeru i
moram da se spremim za svoje goste.“
„Vi ste bili mozak, a Em Džej marioneta“, pričam i ukrštam prste.
„Držali ste je u šaci i nije znala šta da radi.“
„Da sam htela da se upustim u vašu malu fantaziju“, kaže Debora,
„rekla bih da grešite u vezi sa Em Džej. Sirotica. Ubeđena je da ga je
ona ubila! Zaista je verovala da je to ona učinila.“
„Naravno, Em Džej je bila tamo... s vama ili bez vas.“
Debora me prekida. „Sve ste pogrešno shvatili“, kaže. „Razmišljajte
logički. Prvo mi kažite zašto bi Em Džej želela da ubije Džona.“
Ćutim. Ovo ni meni nema smisla. Da li bi Em Džej ubila Džona iz
besa? Je li nekako saznala za Kler i Džonove planove za razvod? Ali
Em Džej nije bila tip ubice. Razbesnela bi se, da. Možda bi i fizički
nasrnula na Džona. Ali da hladnokrvno isplanira ubistvo? Nema šanse.
A onda se setim Piterove poruke i najednom shvatam.
„Evo kako je bilo“, polako kažem. „Em Džej je otkrila Džonovu
tajnu. Možda je saznala samo za jednu od žena. Možda za Kler Faning -
ko zna? Nekako je shvatila da više nije jedina u njegovom životu. Bila
je očajna. Suočila se sa Džonom u četvrtak ujutro u njihovom domu.
Priznao joj je da je bigamista, Džon nije umeo da laže - i ona puca.
Izbacuje ga iz kuće i kaže mu da više nije dobrodošao. On odlazi kod
Kler, saopštava joj da mu treba smeštaj dok ne smisli neko bolje
rešenje. Samo što se i oni posvađaju, oko toga kada će obelodaniti
njihovu vezu. Džon Tejlor se našao između čekića i nakovnja. Ili bolje
da kažemo, između četiri čekića i nakovnja? Kolebao se iz minuta u
minut. U petak po podne odseo je u Vestinu da na miru porazmisli o
svemu. Em Džej je tamo pozvana porukom koja je poslata u 18:45 - i
odmah je otišla da ga vidi.“
Zastajem. „Tada vi stupate na scenu“, nastavljam. „Ubijate Džona
Tejlora i udešavate tako da vam Em Džej omogući alibi, a možda čak i
preuzme krivicu.“
„A kako ste to prokljuvili?“ pita Debora, delujući zabavljeno.
„Vi ste otišli u Vestin malo pre pola sedam. Dozvolite da napravim
računicu unazad. Bili ste u Menlo parku na sastanku Ženske pomoći
do pola sedam, i pošto vam treba 15 minuta vožnje do tamo, recimo
da ste se u Vestinu pojavili oko šest.“
„A zašto bih ja išla u Vestin?“
„Saznali ste za Kler Faning - za činjenicu da Džon planira da se
razvede od vas. Pretpostavljam da se Džon nekako izleteo - vi ste
prilično oštroumni, zaista je neverovatno kako su Kler i Džon uspevali
tako dugo da se kriju od vas. Ali kada je istina otkrivena, Džon više
nije imao nikakve šanse. Počeli ste da ga pritiskate, nateravši ga čak i
da se pokoleba u svojoj odluci o monogamnom braku s Kler. Ali
pretpostavljam da se Džon plašio to da prizna - nije želeo da ispadne
slab ispred Kler. S druge strane, Kler je samo znala da se Džon sve
više... da kažemo da se hladio... u vezi s njihovim planovima. Počela je
i da ga smara.“ Zastajem za trenutak da uzmem vazduh i presaberem
svoje misli. „Istinski žalim tog čoveka“, kažem.
A onda nastavljam. „Kada je Džon nestao s vašeg radara u četvrtak
po podne, posumnjali ste da je odjurio kod Kler. To je bilo
neprihvatljivo. Dakle, kada se nije pojavio kao i obično u petak ujutro,
zvali ste ga na mobilni - i zvali i zvali. Bog zna zašto je i po podne
odgovorio na vaš poziv, kada je već odbio sve ostale - iz navike,
pretpostavljam. I uspeli ste da ga ubedite da prizna gde se nalazi. To
vam je bar bilo lako. Dobro ste ga poznavali.
Otišli ste kod njega - i pretpostavljam da ste mu rekli kako samo
želite da pričate. Tamo ste se zadržali tek toliko da mu s leđa zabodete
iglu s kalijum-hloridom. Možda je i osetio ubod, možda i nije,
kakogod, učinili ste to. Zatim ste otišli, znajući da će Em Džej uskoro
stići - i zateći ga mrtvog od posledica srčanog udara.“
„A kako sam znala da će se Em Džej pojaviti?“, pita Debora. „Tako
što ste je pozvali, a potom joj poslali i poruku s Džonovog mobilnog
telefona. To je bio vaš alibi. Dok ste bili u Vestinu, ukrali ste Džonov
mobilni. Na vreme ste stigli na vaš sastanak u pola sedam. A onda ste
se izvinili, servirajući neku laž - možda odlazak u toalet - i odande
pozvali Em Džej, prekinuvši vezu čim se javila. Zatim ste joj poslali
hitnu poruku. Tako smo najpre pretpostavili da je Džon bio živ i u
petnaest do sedam, a vi ste dobili čelični alibi. Em Džej je stigla u
hotel, našla Džona mrtvog od posledica navodnog srčanog udara.
Mudro da mudrije ne može biti. Uglavnom, takav je i bio plan.“ Debora
deluje kao da pažljivo sluša, ništa više.
„Iako su poruka i poziv bili od suštinske važnosti za utvrđivanje
vašeg alibija, ujedno su stvorili i komplikacije“, kažem. „A
komplikacije su se i dogodile.“
„Džon nije umro odmah“, kaže Debora, klimajući glavom. „Sigurno
sam pogrešno proračunala dozu. Naravno, bio je krupan čovek. To
verovatno ima veze s telesnom masom.“
„Dakle, kada je Em Džej stigla, Džon je još bio živ. Pustio ju je u
sobu i odmah su počeli da se svađaju. Pretpostavljam da je Em Džej
bila dovoljno besna da zgrabi Džona, možda da ga čak i udari, što je
ostavilo modrice na njegovim rukama i vratu. Već dovoljno poljuljan,
Džon je izgubio ravnotežu i pao, udarivši glavom o ivicu komode. I tek
tada je nastupio srčani udar.“
„Em Džej je delimično kriva“, kaže Debora. „Nije nevina kao što
biste vi voleli da bude.“
„Nema sumnje da je Em Džej bila užasnuta kada je videla Džona
mrtvog pred sobom, pretpostavivši da je umro njenom krivicom. Opet,
pretpostavljam. Jer da je ostala smirena i pozvala policiju, ko zna šta
bi se desilo. Ali uspaničila se i pobegla.“
„Ali ne toliko dane obriše svoje otiske prstiju u sobi“, kaže Debora.
„Da, bila je iznenađujuće bistre glave za to, a i za ono posle“,
kažem. „Dotad je već bilo prošlo sedam i pozvala je Tomasa. Da sve
bude ironično, on je već bio u njenoj kući posle svog nesmotrenog
sastanka i kazne za parkiranje u Palo Altu. Odmah mu je rekla da se
preruši i glumi nju u Los Gatosu, dovoljno blizu vremena smrti da bi
ona bila bezbedna.“
„Ko bi rekao da će se to ubogo stvorenje tako brzo snaći“, kaže
Debora.
„I ne samo to. Bila je dovoljno prisebna da ne zove Tomasa sa svog
telefona, već je našla telefonsku govornicu kako ne bi bilo nikakvih
podataka o pozivu. A onda je počela da zivka Džona i Vestin čim je
stigla kući, da podrži svoju priču o tome kako je zaboravila mobilni
kada je išla u kupovinu.“
 Za trenutak ćutim. I dalje me nešto zbunjuje. „Nešto mi nije jasno.
Ako ste vi odneli Džonov mobilni sa sobom, kako ga je imao kod sebe
u subotu, kada je nađen mrtav?“, pitam.
Debora se smeška. „Ne priznajem ništa. Ali da jesam planirala tako
kako ste vi to opisali, odnela bih i ključ od sobe. Kako bih mogla da
vratim telefon nazad u Džonov džep.“
„Ali šta bi bilo da je Em Džej jednostavno našla Džona mrtvog i
pozvala policiju?“, pitam. »Vi ne biste bili u stanju da vratite telefon
usled sve te gužve i istrage.“
„Opet, da sam bila na čelu takve operacije, razradila bih rezervne
planove za nepredviđene situacije“, odgovara Debora. „Kupila bih
ajfon, identičan model kao Džonov, i ostavila ga s njim u Vestinu.
Ukoliko bih bila sprečena da se vratim u hotelsku sobu i vratim mu
pravi telefon zbog hitne pomoći, policija bi našla rezervni telefon i
pretpostavila da je njegov.“
„Prilično rizično.“
„Da, baš kao što bi bila promena broja. Ali da je Džon jednostavno
umro i Em Džej ga našla mrtvog, uzrok smrti bi bio srčani udar i ne bi
bilo nikakvih pitanja. Ne bi bilo ni potrebe za proverom telefona ili
pretragom telefonskih podataka.“
„Dakle, odvezli ste se u Vestin na putu kući, u devet. Videvši da je
sve mirno, ušunjali ste se u Džonovu sobu i zamenili telefone.“
„To bi bilo verodostojno.“
„Samo što ste zaboravili da ostavite ključ“, kažem.
„Idejni tvorac ove intrige bi svakako ostavio ključ“, mirno će
Debora, odmrsivši prekrštene noge. Svakog časa očekujem da će
zevnuti, deluje tako opušteno. „Još mi niste rekli koji je moj motiv.“
„Imali ste dva“, kažem. „Prvo, niste hteli da izgubite svoj status
gospođe Džona Tejlora. Morali biste da prođete kroz pravi pakao - bar
za vas - javnog razvoda.“
„Zanimljivo“, kaže Debora. „A drugi motiv?“
„Prosto iskonska pohlepa“, kažem. „Niste želeli da novac presuši,
što je bilo neminovno. Znali ste da Kler Faning i Džon žele da klinika
postane isključivo besplatna. U tom slučaju Džon ne bi bio u
mogućnosti da vam plaća veliku alimentaciju, koja bi podržala vaš
trenutni način života. I onda ste se setili primamljivih deset miliona
dolara od osiguranja.“
 „Nikada to nećete dokazati”, uzvraća Debora. „Nikada. Izgleda da
je to, kao što ste i sami rekli, skoro savršen zločin. A bio bi savršen i da
je Džon umro pre dolaska Em Džej, budući da bez tragova povreda
policija ne bi posumnjala na nasilnu smrt. Em Džej bi jednostavno
našla Džona koji je umro od srčanog udara. Kraj priče.“
„Ali ja ne mislim da je to najvažniji deo priče“, kažem.
„Na šta mislite?“, pita Debora.
„Iz ovoga niste izašli baš srećni“, kažem. „Izgubili ste muža. Prema
vašim rečima, izgubili ste i porodicu. I vaš društveni status u zajednici
više nikada neće biti isti. U stvari, izgubili ste sve. A najviše mi smeta
što ste oduzeli život zaista dobrom čoveku. Daleko od toga da je bio
bezgrešan, ali je suštinski bio dobar.“
Debora pravi ružan zvuk, toliko ružan da nisam sigurna dolazi li
od nje.
„Ali ono što me najviše boli u ovom slučaju je sirota Em Džej“,
nastavljam. „Najviše je propatila. Bila je savesna osoba. Posle Džonove
smrti više nije nimalo uživala u svojoj kući i vrtu. Bila je osuđena istog
časa kada je ušla u onu hotelsku sobu. A vi ste je pustili da misli da je
ubica, i zbog toga, ako zbog ničeg drugog, zaslužujete da budete
kažnjeni.“
„Preotela mi je muža“, kaže Debora. „S njom je sve počelo.“
„Bigamija je bila vaša ideja“, podsećam je. „Em Džej je u tome bila
nevini posmatrač.“
Debora sleže ramenima. „Ne žalim je.“
Završila sam. Više nemam šta da kažem. Ustajem i ostavljam
Deboru da ćutke sedi.
Kad izađem iz kuće, vadim svoj telefon iz džepa i pritiskam dugme
za prekidanje snimanja. Iako ovaj dokaz nije prihvatljiv na sudu,
Suzan i Grejdi će i te kako želeti da ga čuju.
 70

Samanta

Opet kasnim. Tiho ulazim u kuću, na prstima koračam kroz kuhinju,

sipam čašu vode, a potom odlazim u spavaću sobu. Tu se ukopavam u
mestu. Vrata spavaće sobe su otvorena - Piter ih uvek zatvara kada
ode da spava, tvrdeći da to ublažava buku s ulice, iako ja nikada nisam
primetila razliku. Krevet je namešten ali prazan. Gde bi Piter mogao
da bude? Radnim danima nikada ne izlazi posle deset uveče - bar ne
bez mene.
Slutim da je ovo neki znak, poruka, da Piter više ne može ovako.
Smesta me hvata panika jer sam mu u šali rekla da ću verovatno znati
da on više ne želi da bude sa mnom kada kod kuće ne budem zatekla
njegove stvari, a on mi se više nikada ne javi. Prazno. Trudim se da ne
trčim, ali se ipak saplićem od silne želje da što pre otvorim njegov
orman. Ispražnjen. Vraćam se u dnevnu sobu i konačno vidim taktičke
propuste, praznine na policama sa knjigama, rupe u stalcima s CD-ima
i DVD-jevima, na sofi nema njegovog omiljenog plavog ćebeta pod
kojim bismo se ušuškali u hladnim zimskim večerima. Piter je
otperjao.
Sedam, preispitujući se. Osećam li olakšanje ili tugu? Ovo se
odavno spremalo. Šta mi ovaj odlazak ostavlja? Maštanja o mrtvom
doktoru. Nadu da ću jednog dana s nekim pronaći ono za šta su Džonu
Tejloru bile potrebne četiri žene da zadovolji.
Otvaram laptop i počinjem da pišem izveštaj o mom današnjem
informativnom razgovoru s Deborom. Zastajem, razmišljajući o ostale
tri žene. Zapravo dve, budući da je Em Džej sad pokojna. Svaka od
njih, svaka od nas - jer sebe sada smatram jednom od sestara - na
kraju je ostala sama. Ali uprkos mom beskrajnom žaljenju Em Džej,
dok sedim ovde, razmišljam o Helen. Veče je neobično sveže za
septembar, odlazim da potražim džemper i vraćam se za laptop. Da,
Helen me proganja. Ceo svoj život posvetila je bolesnoj deci, gradeći
svoju samostalnost, a onda je iznenađena srećom. Opet ta fraza.
I šta mi preostaje?
Ljuštura ljubazne ali manje nego hranljive veze - i strah da je bila
najbolje što bih ikada mogla dobiti.
Padam u dremež i skoro odmah počinjem da sanjam lucidan san u
kojem znam da sanjam ali nemam snage da se probudim.
Ja sam jedna od pacijentkinja Džona Tejlora, ležim na
operacionom stolu, anestezija počinje da deluje. Kada ništa nemaš,
ništa ne možeš ni izgubiti, govori mi Džon Tejlor, i ja jedva
prepoznajem citat još jednog majstora dvostruke negacije. Nepomična
sam ali svesna. Dr Tejlor će od mene napraviti remek delo, od mog
normalnog lica izvajaće nešto sasvim drugo. Nešto bolje. Moj život je u
njegovim rukama. On stoji kraj operacionog stola, lica dobroćudnog
kao na njegovim edukativnim video-prezentacijama. Zaslužila si ovo,
kaže i počinje da seče.
 ZAHVALNICE

Od srca se zahvaljujem svim ljudima koji su čitali i komentarisali rane

verzije ove knjige. To uključuje Dejvida Rentona, Meri Lang, Merilin
Luis, Talilu Baron, Frenka Laplanta, Mari Laplant, Terezu Hedžer, Gejl
Šenks, Riča Sajdnera i Miča Rotmana. Beskrajno sam zahvalna Korini
Barsan i Elizabet Šmic za njihov neverovatno obavljen urednički
posao, kao i Brajoni Everoud za oštro oko i besprekornu lekturu.
Specijalnu zahvalnicu posvećujem mojoj voljenoj agentkinji Viktoriji
Skurnik zbog pomoći, podrške i prijateljstva.
1 Krvoločni plemić iz bajke, koji se ženio sedam puta i svakoj od žena
branio da otvara određena vrata u zamku, iza kojih je krio leševe
prethodnica. (Prim, kor.)

2 Medeja, stih 520 i 521, prevod Miloš. N. Đurić. (Prim, kor.)