BELEŽENJE PRE VUKA

Prvi zapisi1, mada retki, sadrže podatke o prilici,2 načinu izvođenja i o opštem načelu usmenog
oblikovanja.

Jedan od najstarijih pomena aluzivnog tipa je iz 13. veka: pripovedajući o Rastkovom životu, monah
Teodosije kaže da je treći Nemanjin sin mrzeo mladićke nepristojne i štetne pesme3.

Ritam rada i ritam obreda su određeni i omeđeni izvođenjem pesama.4 Kod Šišgorića nalazimo
najstarije očuvan zapis pesme u lirskom desetercu koji se poreklom vezuje za svadbeni obred. On je 5 vekova
pre Vuka pohvalio narodnu poeziju rekavši da je savršena u jednostavnosti i lirskoj emocionalnoj
neposrednosti, što su svojstva vrhunskog književnpg izraza. Uočio je podelu na obredne i neobredne i u spisu
na latinskom jeziku, opisujući običaje svojih Šibenčana izdvojio: tužbalice, svatovske, ljubavne, posleničke i
igračke pesme.5 Tvrdi da ne zaostaju za vrednostima Sapfe, Katula, Tibula i Propercija, već ih nadmašuju, 6 a
mnogo godina potom Gete i Grim zajednički ocenjuju da se neke lirske pesme Vukovih zbirki mogu porediti
jedino sa “Pesmom nad pesmama”.

U 16. veku javlja se prvi potpuni zapis usmene lirike. 1507. godine u Zborniku Nikše Ranjine
zabeležene su tri počasnice i jedna svatovska - “Vila je moma tri vjenčića”. Počasnica “Na junaku su zlatne
ostroge” pravi je biser ljubavne pesme sa svadbenim elementima:
“Na junaku su zlatne ostroge,
a na djevojci tanka košulja.
I zadješe se zlatne ostroge
Za djevojčinu tanku košulju.”7

Hvarski književnik Petar Hektorović 8 je 1556. od ribara Paskoja Debelje i Nikole Zeta zabeležio tri
počasnice, dve bugarštice i jednu lirsko-epsku pesmu. Hektorović je ove pesme objavio na stranicama dela
“Ribanje i ribarsko prigovaranje” 1568. godine.

1
Vukovih prethodnika bilo je mnogih i veoma davnih. To su činili: ugledni pesnici Lucić, Držić, Hektorović, Juraj Branković;
erudite: Ivan Marija Matijašević, , Ivan Aletin; no u njihovom skupu našli su se isto tako, ratnici i vojnici kao Petar Zrinjski i
Matija Antun Reljković, pomorci, Nikola Ohmućević i Julije Balović, trgovci i kalfe kao Avram Miletić, pa čak i stranci koji su
radoznali putnici i naučnici ili samo neizmerno vole slovenski svet kao kao Alberto Fprtis; Miroslav Pantić, Narodne pesme XV-
XVIII vek, Prosveta BG,1964, str,8.
U zborniku Nikše Ranjina uz pesme na narodnu pojavljuju se i zapisi čistih usmenih lirskih pesama , s poznatim motivima koje
će se kao varijante pojavljivati i kasnije. Petar Zoranić (1536) u romanu Planine spominje narodno prvomajsko kićenje i
pevanje uz gusle, citre, surle. Beleži i niz predanja, ističući pevanje pastira „u zvuk“- tj. na melodiju.U prolog drame Robinja
Hanibal Lucić (oko 1553) navodi stihove:
Gusa me dostiže
Vojno me obrani
Brajen me odbiže
koji su slični Vukovom zapisu“ u dragom je najtvrđe pouzdanje“ (VZ I 300 a), Radmila Pešić, N. Đorđević, Narodna knjževnost,
200-201.
,2 Prve zapise lirskih narodnih pesama i običaja imamo u Zborniku kanoničnih odgovora mitropolita Jovana, s kraja XI veka
koji se čuva u Petrogradu.
3
Teodosije ( XIII vek) istice kao Savinu vrlinu , što je, još dok je bio kod svojih roditelja, izbegavao i mrzeo nepristojne i stetne
pesme; Narodna knjizevnost, Vido Latković, Naučna knjiga, Bg,1975. str , 31.
Domentijan je pomenuo pesme koje su «neki ljudi nauceni svetim duhom« pevali o bekstvu R. Nemanjica, Narodna
knjizevnost, Vido Latkovic, Naučna knjiga, Bg,1975. str , 31.
4
Jedni su beležili iz čistog zadovoljstva za uživanje svojih prijatelja kada ima zatreba...Drugi su tu poeziju poput nekakve
bizarne životne intarzije utkivali u svoja književna dela; takvih je zapisa istovremeno i najvišei oni su do nas stizali obič no
bezimeno, u čitavim zbornicima...trećima je poezija nastala u narodu služila kao građa za leksikografske poduhvate ili kao izvor
za starinarske studije, četvrti su uz njenu pomoć kratili duge nedelje putovanja. (isto str. 9)
55
Najstarije zapise o obrednim pesmama susrećemo u Šišgorićevom “De situ Illiriae et civitate Sibenici” iz 1487.
…Stanovnici Šibenika imaju neke domaće običaje, a neke strane koje su od suseda primili. Imaju ilirske poslovice, koje smo
nazvali dicretia i koje sam ja s Ivanom Nauplejem sa narodnoga pevao na latinski jezik jer mi izgleda da od tih poslovica nisu
oštroumniji ni zakoni Solonovi, ni misli Nume Pompilija, ni same Pitagorine teoreme. Žene osim toga u žalosnim prilikama
pevaju naricaljke (nenias), dirljivije od tužaljki Tetidinih i matere Eurelijeve; u svadbene dane kolo vode i pevaju nekakve
svadbene pesme (epithalamia) kakve ni Katul ni Klavudjan nisu sastavili. Zaljubljena i strastvena mladost noću peva ljubavne
pesme kakve jedva da su spevali Tibul, nežni Propercije, razbludni Galusili, Lezbijka Safo. A vrteći žrvanj, kada prave
ulje,pevaju naizmenično tako da bi čovek rekao da se Dameta i Menalka takmiče pred Palemonom…Juraj Šižgorić, O položaju
Ilirije i grada Žibenika, 1847, str, 19.
6
Šišgorić ističe tužbalice, svatovske, posleničke i daje im osnovne karakteristike.
7
Ljubavni susret prikazan je kroz 4 stiha. Devojka se javlja u paralelnim stihovima, a junak se samo spominje.
 Iz 1556. potiču dve pesme Marina Držića - ”Devojka je se majci molila” i ”Lovci u lov“ - koje
izgovaraju ličnosti njegovih drama “Skup” i “Plakir”.
U jednom rečniku kosturskog narečja iz sredine 16. stoleća zabeležene su dve pesme - “Tako ti Boga
devojko” i ”Nokta mi te ukradoše
Od 17. do 19. veka zapisi su brojniji.9 Sakupljaju se cele rukoveti. Izdvajaju se zbornici dubrovačkih i
bokeljskih književnika, čuveni Erlangenski rukopis, kao i dva požeška zbornika s kraja 18. veka.”. U svom
“Katehizisu” Primož Trubar zabeležio je početak koledarske pesme “Mi smo prišli pred vrata”.
U biblioteci nemačkog grada Erlangena 1913. je pronađena zbirka pesama od 530 listova pisana
crkvenom ćirilicom. Nemački slavista Gerhard Gezeman priredio je za štampu i izdao 1925.god. Poreklo
rukopisa starijeg bar 100 godina10 od Vukove Pjesnarice11 i identitet njegovog sastavljača nisu utvrđeni.12 Ima
svadbenih pesama koje se mešaju sa ljubavnim.
Jastrbov je putujući kroz Srbiju zabeležio nekoliko pesama kao i običaje. 13

POMENI I ZAPISI NARODNIH PESAMA KOD VUKA

Srpske lirske pesme prvi je sistematski prikupio i objavio sa ostalim blagom usmenog stvaralaštva Vuk
Stefanovic Karadžić.14 Istražiti sve, a izabrati samo ono što je za pamćenje i kazivanje, bilo je njegovo načelo
čiji su rezultat antologije, a ne puke zbirke pesama15. Rđavi pevači pesme kvare, otuda je izabiranje pesama
nužni čin.16 Tražio je pevača koji je od slabije pesme znao načiniti bolju.17 Svaka je narodna pesma lepa18, samo
valja naći narodnog pevača koji je zna ispevati ili ispričati kako valja. Za pola veka zapisao ih je na stotine, a
još više su mu poslali njegovi pomagači. Manje od trećine štampano je u knjigama 1814, 1815, 1824, 1841.
“Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica” je pisana na osnovu Vukova sećanja, uglavnom su
osmeračke (“ženske pjesme koje nijesu od 10 slogova i ne mogu se pevati uz gusle”) Kasnije je uvideo da ima i
lirskih od 10 slogova koje pevaju i muškarci. Mahom su ljubavne, različne nežne ženske pesme koje se ženskim
glasom pevaju. Piše “bielo”, “snieg” ... i kaže da je tako od majke čuo. U Vukovom “pjesnaričkom” prvencu
nalaze se dve svatovske – pesma br. 85 i pesma br. 86.

U ”Narodnoj pjesnarici” objavljeno je 15 svadbenih pesama (pesme 54-63) zapisanih od baba-Jelene.

Tri od tih petnaest pesama se pevaju i u drugim prilikama – uz rad.19

Nakon ranih pjesnarica Vuk je objavio još dve značajne zbirke “različnih ženskih pesama”. 20
U lajpciskom izdanju, 1823. godine, Vuk deli pesme na 7 krugova: svatovske (50), kraljičke (25) -bez
opisa obreda, žetelačke (10) - uz opis kad se hvataju slamke, dodolske (3), pesme uz Časni post (5), svečarske

8
Zasluga je Petra Hektorovića što je narodna poezija 16. veka, prema tome i njen lirski deo obogaćena krupnim prilogom
celovitih i izvornih zapisa pesama, koliko žanrovski, toliko tematsko stilski raznovrsnih. (Hatidža Krnjević, Lirski palimpseti
, str, 39)
9
Pesmarice preko Save i Dunava u 18. veku kao i požeški zbornici svedoče o građanskoj kulturi. (Hatidža krnjević, Lirski
palimpseti, str, 113)
10
Najverovatnije su zapisane početkom XVIII veka.
11
Naša narodna lirika morala je proći uglavnom bar kroz sve stupnjeve od prvobitnog stvaralaštva do razvijenih vrsta. Naši
daleki preci imali su iste sposobnosti i iste ili slične potrebe kao ostali ljudi. Ali, mi nismo u stanju da pratimo kroz vekove život
naše narodne lirike. Nešto više znamo o njoj tek od kraja 15. veka; Vojislav Đurić, Antologija narodnih pesama, Prosveta, BG,
1968, str, 8.
12
Rukopis sadrži 217 pesama. Najbrojnije su junačke a zapisivač je najverovatnije stranac.
13
I. S. Jastrebov, Običai i pesni tureckih Serbov (v Prizrene, ipeke, Morave i Dibre), S. Petersburg,1886, („Iz putenih zapisok“)
14
Opisivao je i tumačio sve kao svedok i saucčesnik događaja i ljudskih sudbina. Stvari je razlučivao po bliskosti. Često je
pisao da mu muke nimalo nije žao za ono sto je video, čuo, nakupio.
15
Vuk je odabrao da prikupljene pesme razastre pred lice sveta stranog i domaćeg kao neprocenjivo blago koje je iskovao
jedan pesnički izvanredno nadaren narod i u isti mah kao najautentičniji i najvredniji izraz duše tog naroda. Vuk kaže „ Našao
sam ovamo samo jednu veliku Pjesnaricu od Andrije Kačića Miošića na latinskim pismenima pečatanu koju kako sam uzeo u
ruke i video da su pesme i baš,iste onako kako naši Srblji uz gusle pjevaju; M. Pantić, Srpske narodne pesme XV-XVIII vek,
str,10.
16
Odstupao je samo kad su u pitanju starina teksta i događaj.
17
Sa ovim periodom, koji na jednom delu teritorije, čitav 19. vek završava se naša narodna lirika u klasičnom vidu. Već 1823,
Vuk je zabeležio: “Ženske se pjesme danas slabo spjevaju, osim što djevojke kašto pripjevavaju momčadima i momčad
djevojkama"; Vojislav Đurić, Antologija narodnih pesama ,Prosveta, BG,str,10.
18
Zato se Lukijan Mušicki nije šalio sa njim kada ga je gonio da sakuplja i beleži “proste pjesni serbski”, jer te pesme mogu biti
od interesa za ozbiljan i obrazovan svet; M. Pantić, Narodne pesme XV:XVIII,str, 11.
19
Najviše su ga interesovale svadbene pesme i običaji jer ih je najbolje poznavao što ističe i Zoja Karanović
20
Sačuvao je ne samo rečničko blago, već istorijsku dimenziju koja se iza njega otvara sežući daleko u prošlost.
 (3), ljubavne i druge različne (preko 300).21 U njoj su pesme od prela, pesme igračke, mitologičke, kojih ima u
bečkom izdanju.

U zbirci iz 1841. ima 127 svadbenih pesama. Naslovljene su najčešće prema mestu poticanja. Činove
na koje se pesme odnose opisuje postupno i živo.
Pseme deli na deset krugova. Na prvom su mestu porodično-obredno-svatovske pesme, sakupljene sa
raznih strana.22 Više od polovine je iz Južnog primorja, i ove pesme su veoma slične sa onima iz starijih
rukopisa. Okrenute životu, uz obred, kolo, nadživele su prolaznost. Mogu ih pevati i muškarci po dvoje u jedan
glas.23

VUKOVA NARODNA LIRIKA

»U narodnoj poeziji«, primećuje Đurić, » imamo dva dela, prvi koji čini stvarni život sa malo sreće i sa mnogo
patnje;drugi deo čini život za kojim se žudii koji najvećma postoji samo u narodnoj fantaziji, a manjim delom
ima korena u stvarnosti«.24. U toku vekova ni pesma iz naroda nije mogla stajati na mestu sa kog je počela, u
toku vekovai ona se razvijala i menjala gubeći jedna svojstva, a dobijajući druga, napuštajući jedne oblike, a
dobijajući druge.25 Lirska pesma bila je nekad samo jedan i ne bezuslovno najvažniji i najstariji deo organskog
jedinstva prvobitnog sinkretizma.26 Usmeno pesničtvo je poseban oblik stvararalaštva,27 a njegovo ponavljanje
najvrednije načelo folklora.28 Veran zapis teksta je neostvarljiva, ali vrlo verovatna činjenica.29, pa datum
beleženja nije datum nasanka pesme.30 Naizgled naivne i jednostavne, često pesnički veoma uspele, bez mnogo
paralela u pesničkoj umetničkoj tradiciji drugih naroda sa izuzetkom nekoliko litvanskih pesama zahtevaju
veoma pažljivo čitanje i razumevanje. Njihova dubina i prava lepota se tek onda otkrivaju,31pa je svaka pesma
unikat.32 Motivi i stilski obrti se javljaju više puta u različitim pesmama i različitim kontekstima.

Vuk je lirske pesme podelio na dvadeset ciklusa (vrsta)33:

1) Pjesme svatovske, 1-127,
2) Paštrovski prepjevi uza zdravice, 128-137,
3) Peraške počašnice, 138-149,
4) Paštrovsko naricanje za mrtvima, 150-155,
5) Pjesme svečarske, 156-158,
6) Pjesme kraljičke, 159-183,
7) Pjesme dodolske, 184-188,
8) Pjesme od kolede, 189-192,
9) Pjesme Božićne, 193-195,
10) Pjesme koje se pjevaju uz časni post, 196-201,
11) Pjesme onako pobožne, 202-206,
12) Pjesme sljepačke, 2o7-222,
13) Pjesme osobito mitologičke, 223-239,
14) Pjesme koje se pjevaju na prelu, 240-244,

21
Ljubavne pesme Vukove zbirke sadrže još uvek znakove svoje obredne prošlosti (Hatidža Krnjević, Lirski palimpseti, str.130)

22
Mitologičkih ima među ljubavnim i svadbenim. Novina ove zbirke su spasovke i uspavanke. Ostale običajne i obredne Vuk je
preneo iz lajpciške zbirke. Tematski su bogate, stilski savršane, žanrovski različite. Građi je naučno pristupio, pesmama
prišao sa sećanjem i iskustvom čoveka kome je svet narodne kulture blizak i poznat. Prvi je pesme složio u red držeći se
naučnih pravila koja je sam gradio i izgradio. To je otvorilo put i uzdiglo ih visoko iznad nacionalnih granica, duhovno spojilo
ljude bez obzira na civilizacije društvene i istorijske razlike.
23
Kod njih je bitnije pevanje nego pesma.
24
Vojislav Đurić, Antologija str, 11.
25
Miroslav Pantić, Narodna lirika, XV_XVIII veka, Prosveta, 1964, str, 13.
26
Hatidža Krnjević, Lirski istočnici, BIGZ, 1986, str,15.
27
Богатирев,Вопросы теории искусства, стр,369-383. Фолклорь как особая форма творчества, Москва,1971.
28
E. Meлeтински , Едда и ранние форми епоса, Москва, 1968, стр,19.
29
Пропова, Народние лирические песни, Ленинград,1961,стр,46-47.
30
Vladan Nedić, Antologija narodne lirike,str, 13.
30
Oktavio Gaz, Luk i lira,str, 31; V. Nedić, O usmenom pesništvu, Beograd, str,66.
31
Miodrag Pavlović, Antologija narodne lirike NIRO«Književne novine« Beograd,str,13 ,str, 13.
32
Oktavio Gaz, Luk i lira,str, 31.
33
Vukov kriterijum često je bio dvostruk: zasnovan I na nameni pesama i na mestu gde se one pevaju Ljiljana Pešikan,
Stanoja delo zapali, Nopvi Sad,, 2007, 79.
15) Pjesme žetelačke, 245-255,
16) Pjesme igračke, 256-269,
17) Pjesme koje su se u Budvi pjevale za Spasov dan, 270-272,
18) Pjesme koje se pjevaju djeci kad se uspavljuju u Budvi, 273-284,
19) Ljubavne i druge različne pjesme, 285-763 i
20) Pjesme bačvanske našega vremena, 764-793.

PAŠTROVSKI34 PREPJEVI UZA ZDRAVICE

»Zdravica je,«veli Vuk,«čaša što se pije u zdravlje, čutura ili drugi kakv sud pića, s kojim se kakvi gosti
pozivaju n. p. u svatove, na krsno ime ili piće koje se s jelom iznosi putem pred svatove putem kud prolaze,«35
PERAŠKE POČAŠNICE36
Boraveći u Boki Vuk sluša i zapisuje od svoje domaćice peraške prepjeve uza zdravice37( o svadbama,
krsnim imenima i ostalim gozbama). Ovi zapisi podudaraju se sa ranijim peraškim zapisima. Negovane su u
južnom i srednjem primorju. Prate ne samo svetovne, već i duhovne praznike (dobra molitva 38, darivanje
molitvenom čašom.
Svih 15 Vrčevićevih zapisa počašnica nalikuju kraljičkim pesmama, a u šestercu su kao i Vukove.
Metrički model, broj stihova, geografski nazivi, lična imena, situacije, stilski postupci, jezički izrazi, sreću se i
ranije kod Hektorovića. Obeležene su jedinstvenim znakom praznične radosti. Tematski i stilski nisu jednolične.
Male zgode iz života oslanjaju se na pagansku obrednost i staru sveru s jedne, i na hrišćansku religioznost s
druge strane. Neke su ljubavni, a neke svadbeni blagoslovi. Osmerac i šesterac se pravilno smenjuju, ali
ponekad u apostrofiranom početku se smenjuju epski deseterac i lirski osmerac. Po pravilu su muške sa
duhovitim stabilnim slikama, duhovite, erotski naglašene, dok ženske slave lepotu, krepost, blagosiljaju ljubav,
brak. U najstarijim počašnicama sačuvani su opisi viteške opreme:štit, luk, strela, ponašanje. U centru je junak,
ženskom liku pripada sporedno mesto. U nekim počašnicama majka je na prvom mestu, a ljuba je potisnuta.
Porodična slika sakrivena je slikom sunca, a skriveno ime junaka, asocira na onog kome se nazdravlja ili pak na
samu pesmu.
U počasnicama, gde se prepoznaju pevač i lice kome se peva, ima improvizacije (VZ 131). Metafora je
najčešće usmeno sredstvo počašnice.39 Ritmičke osobine su im više govorničke, nego pevačke 40.
Peraške počešnice su nešto sažetije, a ostale počašnice koje su u svadbenim ili ljubavnim su s raazlogom
stavljene. Vukova 625 pesma iz ljubavne lirike vrlo je slična Bogišićevoj br. 5 iako ih deli vek ipo jer su obe
zapisane u svom prirodnom ambijentu.
Prstenci zvone na nova brda,
Nevjeste su im vjeru zadale,
Da ih ne nose bez pozlaćenja,
34
Paštrovići, m. pl.kao kneževina između mora i Crne gore, od Budve do nahije Barske. ef. Paštrojevići; Karadžić, Stefanović Vuk, Srpski
rječnik, str, 492.
35
Isto str. 207.
36
Paštrovske prepjeve uza zdravice I Peraške počašnice Vuk je izdvojio u zaseban krugda bi ih osamostalio u odnosu na
ostale svatovske vrste (Vido Latkovič, Narodna književnost, Beograd, 1950, str, 150).
37
Kratke narodne lirske pesme koje se pevaju uglednimpojedincima na čast,a često o gozbama i svadbama uz čašu. Tako
verovatno, dolazi do dvojakog naziva ove pesme. Petar Hektorović je u Ribanju i ribarskom prigovaranju je prvi zabeležio ove
tekstove. U rukopisima tokom XVII I XVIII veka sabrano je više ovih pesama po našim primorskim mestima (npr. Korčula);
Nada M, I R: Pešić, Narodna književnost, Vuk Karadžić,BG,1984, str,195.
38
»Kad svatovi s djevojkom već hoće da polaze, onda, u Risnu, brat i jedan od djevera izvedu djevojku, na molitvu držeći je
brat za desnu, i djever za lijevu ruku: svatovi sazovu djevojačke roditelje ( ili one od ukućana koji su mjesto njih i ostalu rodbinu
da joj daju dobru molitvu, pa uzevši veliki kolač, ili, kao što ondje kažu , samu i na njemu na mjestu u miješenju za to načinjenu
srebrnu čašu vina, dadu ga najprije ocu, koji sjedavši na stolicu zovne djevere i zapita ih:«Šta ištete od mene grešnika?« A oni
mu odgovore:« Mi ištemo od takvoga bana, da rečeš svom djetetu dobru riječ tako i tebe Bog dao svaku dobru sreću!« Onda
on držeći u ruci kolač s čašom reče ovako:«Šćerce! Da ti Bog da svakundobru sreću i svako dobro, kako bih i sam sebe rad!«
Izgovorivši ovo srkne malo vina iz čaše, a pjevači onda zapjevaju:
Dobar čoeče!
Dobro ti reče!
Dobro ti reče!
Dobro se steče!
U dobre čase!
Pod pune čaše. (Karadžić Vuk, Srpski rječnik, Dobra molitva,str,124)
39
»Neobično su duboki Vikovi iskazi o tome da je svaka metafora ili metonimija mali mit« Meletinski »Poetika mita«, srtr, 17.
40
U Župi se samo pevaju
 Bez pozlaćenja, bez junačkoga, 41
2
Prstenci zvone na nova brda
Đevojke su im vjeru zadale
Da ih ne nose brez pozlaćenja
Brez pozlaćenja, brez junačkoga (VZ 625)
Vuk nije poznavao Burovićev izvor, a o tome svedoči verodostojnost napomena uz sve počašnice, ne samo
ovu. Da je imao u rukama ovaj rukopis, on bi ga verovatno poredio, ali je verovatno slušao pesme koje stoje u
rukopi su. 42

PAŠTOVIĆEVSKO NARICANJE ZA MRTVIMA

U prvoj Vukovoj knjizi ima 6 tužbalica bez pripeva, samo se dodaje ajme, kuku43 itd. Sve su ispevane u
trohejskom osmercu sa trohejskim četvorosložnim prepevom. Prepev je vezan za bol, vezujući se najčešće
aliteracijom za prethodni stih. Vuk naglašava da je tekst paštrovićkih tužbalica postojan, i da nigde nije našao
slične, ali Vido Latković kaže da je slična pojava zabeležena u Južnoj Makedoniji i hrvatskom Zagorju. Ima
malo opštih mesta, više je improvizacije. Običaj naricanja se zadržao «po svemu narodu našemu", kaže Vuk.
«Žene od roda pokojnikova uhvativši se za ruke, kao u kolu, nad njime poklanjajući se zapijevaju, svki se stih
zapijeva po dva puta, a ostale joj pomažu.«44

PESME SVEČARSKE

Svečarske pesme pevaju o proslavljanju krsnog imena i zato se mogu svrstati u posebnu vrstu lirskih
narodnih pesama. Najčešće se spominje svetac i ističe zaštita slavljeniku. Ispevane su u desetercu i vrlo su
kratke od 4 do 6 stihova. Vuk ih je u Narodnoj pjesnarici 1815. izdvojio u posebnu vrstu kao »pjesme koje se
na slavi pjevaju «, ili »u čije se zdravlje uspije«.45 Zabeležio ih je samo dve.

PJESME KRALJIČKE46

Na Dan duhova47 pevale su se obredne kalendarske pesme kao deo agrarne magije i kulta božanstva
plodnosti48. Stara svetkovanja pod uticajem crkve su hristijanizirana vezujući se za praznik Svete Trojice koji
pada u vreme letnje dugodnevnice (22. jun)49. Uz kraće pesme posvećene svakom članu i igri, devojke50 obilaze
kuće u selu51. Najčešće su u šestercu, svaki stih se tri puta ponavlja, a prvi i poslednji dva puta. Obično se
dodaje pripev lado, lelo, ljeljo pa ih zovu ladalice, ladovice. Krasi ih nežnost, lepota, životna radost, lična i
porodična sreća. U 168. pesmi (VZ) ima srednjevekovnih elemenata:
»Ustaj, gospodaru,
sablja ti se vadi

41
Bogišić , MS 124, počasnica ženska, br, 5.
42
Tako je bilo ime (Stjepko Baranin) mome domaćinu, u kojega sam u kući u Perastu sjedio kad sam ove pesme pis ao, pa ga
ona žena koja mi je pjesme kazivala uzela gotovo svuda gde joj je kako ime trebalo. Mita je bilo ime pomenutoga moga
domaćina, stijepa Baranina koja je često onuda prolazila;zato je žena koja mi je pjesme kazivalaovde pripijevala, kao i muža joj
na nekoliko mjesta; VZ I, 65, 66, 67, Nolit , BG, 1977.
43
Kompozicija ovih tužbalica je složena , zasnovana na paralelizmima; Vido Latković, Narodna književnost, Naučna knjiga, Bg,
str,168.
44
Vido Latković, Naučna knjiga, Beograd, str, 168.
45
Vuk Karadžić, Srpske narodne pjesme, I, str,105.
46
“kraljice su igrale do skora, pak je sadašnje sveštenstvo zabranilo”, Vuk Karadžič,1815, prema izdanju Prosveta,1965,str,
182-183, a u Župi su se pevale i posle II svetskog rata.
22
“ponekad su se pevale i u toku drugih letnjih svetaca”, Zoja Karanovič, Nebeska nevesta, Društvo za srpski jezik,
2010, str,84, a u Župi ne. Isto tvrde Nada Milođevič i Radmila Pešič u knjizi Narodna knjizevnost, Vuk Karadžič, BG, 1984, str,
128.
48
U Vukovo vreme imale su obredni smisao, ali u Vukovo doba one su bile ukras narodnog života kao svatovske, od kolede,
počašnice, žetelačke i druge; V. Đurić, Antologija narodnih lirskih pesama, BG, str, 20.
49
Erdeljanovič ističe da se vođenje kraljica u severnim delovima Bačke i Banata razlikuje od istog obreda u drugim krajevima
naše zemlje; J Erdeljanović“ O poreklu Bunjevaca, Beograd 1930.
50
“Devojke se nazivaju “kraljice” ili “ladarice”, Nada Miloševič, Radmila Pešič, Narodna knjževnost, str, 128.
50
„Običaj biranja kralja, kraljice i barjaktara o koledama podseča na kraljičke običaje kako ih je opisao Vuk Karadžič“, Vido
Latkovič, Narodna književnos, Naučna knjiga, BG, 1975, str, 158.
51
„Po vremenu kada se pevaju kraljičkim pesmama odgovaraju spasovske.“Vido Latkovič, Narodna književnost, Naučna
knjiga, BG, 1975 str,159.
 na tri nova grada;
u tri nova grada
tri sindžira roblja«.
U dubokoj starini kraljičke pesme imale su određen obredni smisao, ali i pre i za vreme Vuka one su
bile ukras narodnog života kao i svatovske, koledarske.

DODOLSKE PESME

Dodolske pesme52 potiču od reči doda, dodola, dodolica što predstavlja devojku koja je u središtu
obreda za kišu. Potpuno istu ulogu ima i proporuša, pirpiruna, perperiša. Naziv im je iz kulta Peruna. Mitska
dodola bila je žena gromovnika, a u ritualu je devojka. Otuda u njima ima najarhaičnijih slojeva obrednih
pesama vezanih za kult plodnosti jer obraćanja božanstvima za kišu u obliku molitve susrećemo na čitavoj
zemaljskoj kugli. Ritual spaja religiju i magiju , tj. molitvu za kišu i obred i zato se pevaju samo za vreme suše.
Reči kiša, oblak, rosa se ponavljaju, pa su sadržinski i formalno vrlo jednostavne. Ritualno polivanje vodom
simbolizuje kišu.
Ove pesme u Dalmaciji i Kotarima zvali su proporuške. Proporuše su neoženjeni momci koji su išli od
kuće do kuće pevajući i igrajući odeveni u cveće i zelenilo. Ne zna se kada je muškarac zamenio ženu, ali se
dodolske smatraju starijim jer je dodola vezana za kult plodnosti..

KOLEDARSKE PESME53

Ove obredne kalendarske pesme54 u početku su bile deo agrarne magije u okviru kulta plodnost i
obreda povodom rađanja sunca, Nove godine. Običaj koledanja bio je vezan za zimsku kratkodnevnicu (22.
decembar). Uoči Božića grupa mladića obilazila je kuće i pevala pesme želeći: zdravlje domaćinu , dobru
godinu. U Vukovim pesmama sličnim rečima obraća se svakom ukućanu posebno. Posle svakog stiha pripeva se
koledo, koledo. Paganska oduhovljenost iz doba animizma i magija splela se kasnije sa hrišćanskim
elementima.

BOŽIĆNE PESME

Iz koledarskih razvila se posebna grupa božićne pesme, božićnice, božićnjice 55. Slične su koledarskim
pesmama, ali su hrišćanska obeležja Hrist, Bogorodica, Božić primetna. Božić kao neimenovani, mladi tek
rođeni Bog dolazi sa planina preko voda i gora, zlatom pozlaćuje domove što predstavlja rođenje mladog
sunca. Iako ih je Vuk izdvojio u posebnu grupu (tri pesme), ne treba ih odvajati od koledarskih.

PJESME KOJE SE PJEVAJU UZ ČASNI POST56

Uskršnji post bio je obeležen pesmama od samog početka. Među njima najbrojnije su lazaričke koje
su izvodile devojke lazarice57 obilazeći domove. Po ustaljenom redu upućivale su stihove domaćinu, domaćici,
ukućanima, stoci. Nekada su bile obredne, ali kasnije su se pomešale sa ljubavnim i porodičnim.

PJESME POBOŽNE58

Vuk 1824. izdvaja lirske narodne pesme o verovanju i deli ih na pobožne i mitološke. Ove podele ne bi
se trebalo pridržavati jer se kod nas mešaju razni religijski sistemi sa kanonskim i apokrifnim hrišćanskim
shvatanjima sa sujeverjem. Hrišćansko versko učenje, paganske predstave, mitovi pobožnim pesmama daju
osnovni ton, pa se u njih svrstavaju moralno-poučne pesme u vidu molitve, kao i slepačke.

52
Stihovi se svode na verbalne opise obrednih radnji. Prvi zapisi poticu od Vuka 1818. Zasnovane su na magijskom
pogledu na svet; Nada Milošević Đorđević,R. Pešić, Narodna Književnost, Vuk Karadžić, Beograd, str.61.
53
Koledarske pesme-koledanje se odrzavalao u vreme zimske kratkodnevnice, 21. januar
54
Bogatirjov navodi da su se na Božić pevale u crkvi koledarske pesme iz knjiga načinjenih po obrascu molitva a uporedo s
njima i koleda usmenog postanja; Богатирев, Вопросы народного искусства, Москва, 1971,стр, 210.
55
Kalendarske pesme - prate sunčev put i razvoj vegetacije: koledarske (božićne), vodičarske (bogojavljenske), pesme na
raniku, kalinarske, đurđevske, lazaričke, uskršnje (velikdenske); Isto str. 116
56
Post počinje sedam nedelja pre Uskrsa koji je pokretni praznik. Upravlja se prema Pashi.
57
Lazareva subota pada nedelju dana pre Uskrsa
58
„pjesme onako pobožne“ termin koji Vuk daje nekolikim pesmama s biblijskim motivima. One najčešće predstavljaju
stihovane legendarne priče sa izraženom moralno-religioznom poentom-običajnom kazanom ili božanskim čudom (o krštenju
Isusovom, o majci kojoj svetac sinove pretvara u kamenove jer je nisu poštovali); Nada M, R. Pešić, Narodna književnost,
str,195).
Vukove pobožne pesme pevaju o Hristu-Bogu, caru nebeskom, svecima, anđelima. Stvaralo ih je uglavnom niže
sveštenstvo, đaci , posluga koje je bilo bliže narodu pa imaju elemente narodnog folklora i religije. Bog je
vrhovni poglavar, sunce ženi, a za zakonike uzima svece darujući im moć paganskih božanstava. Bliske su
službama, naročito osmeračkim rimovanim stihom. Najčešći motivi su: rođenje Hrista, njegovo stradanje,
oplakivanje,vaskrsnuće; mada ima pesama sa narodnim sujeverjem: ukleto drvo, nevidljivo odelo, urokljive oči.
Većina Vukovih pobožnih pesama se kazuje , a ne peva.

SLEPAČKE PESME

Uz pratnju gusala slepci su pevali lirske pesme da bi izazvali sažaljenje i dobili milostinju. Najčešće
pevaju o svojoj nesreći, tamnim danima bez sunca, noćima bez meseca u izrazito hrišćansko-moralizatorskom
tonu59. Obično su to dve pesme, prva kojom se moli, a druga kojom se zahvaljuje na daru. Forma im je epska.
Pune su deminutiva: ručice, očice, srećica... Pevane su pred kućama( pretkućnice) i pred bogomoljama.
Poprimajući elemente crkvenog jezika ( »fala rode milostivi!«, ( VZ, 222), nazvane su verskim pobožnim
pesmama.. Sastavljene su iz delova koji se ponavljaju:
»Da vam bude u pomoći
i u danu i u noći« (VZ 222)
Ponavljaju se: blagoslovi ( VZ 21o, 214), darivanje (VZ 218, 219, 220, 221, 222), obraćanje Bogu
(215). Vukova 214 pesma predstavlja samo fragment neke razvijene slepačke pesme. Posle svega neće se znati
ni ko su carevi ni kraljevi, jednako će se suditi pravednima i grešnima.Većina Vukovih slepačkih pesama ima
pravilnu, koherentnu strukturu sastavljanu od: obraćanja, blagoslova, darivanja,zakletve, sudbine
pevača,kazivanja o svetu vremenu i životu.

PJESME OSOBITO MITOLOGIČKE60

Mitološke pesme 61predstavljaju drevni sloj narodne književnosti nastao u doba paganskih verovanja o
bogovima62, njihovim rođenjima, bitkama, ženidbama 63. Spominje se mesec: (VZ 230,231), sunčeva sestra (VZ
253), divovi, zmajevi (VZ 239), vile (VZ 223,224), vukodlaci, pozemni svet, svet mrtvih, zmija mladoženja koji
takođe žive ljudskim životom, a svojim tajanstvenim moćima utiču na sudbine ljudi. Suncu i Mesecu se
pripisuju ljudske osobine: dobrota, srditost, gordost (VZ 229). U njima je data završna slika paganskih
verovanja64:
Od svih pesama lepotom se izdvaja 226. pesma:
»Na grad gradi troje vrata:
jedna vrata sva od zlata
druga vrata od bisera
treća vrata od škerleta«
Vila sa čudesnog sveta gleda kako se grom i munja-brat i sestra nadigravaju. Munja i gom pripadaju
mitloškom svatu, ali brat i sestra ljudskom. Mitski svet je asimetrično savršen, ali prirodnu prednost pesnik daje
ženi i lepoti:
»Munja groma nadigrala,
mila sestra oba brata
a nevestas dva đevera«
Igra munje i groma javlja se ne samo kao kao motiv ili pesnička slika, već kao elemenat strukture, kao
smisao nedostižnog, uzrok lepote.
U 235. pesmi devojka je jednolika, tankovita jer je gledala » gde se munja s gromom igra...«
Igra munje i groma i devojačka lepota ostaju neodgonetnuta zagonetka u našoj usmenoj lirici.

59
Iskazuju iskreno osećanje nad sudbinom; Raddmila Pešić, Nada Milošević Đorđević, Narodna književnost, 119.
60
Mitološkom se može smatrati prastara pesma koja nema veze ni sa kojim obredom; V. Đurić, Antologija narodnih lirskih
pesama, str, 9.
61
Onaj ko se obraća mitološkom biću nije imenovan. U njima je postavljeno pitanje , ali nije odgonetnuto ostalo nedorečeno;
M.Pavlović, Antologija narodnih pesama, str 11.
62
Aristotel je govorio o mitu kao formi, a Epikurejci su smatrali da su mitovi stvoreni na osnovu prirodnih činilaca za otvorenu
podršku žrecima i vladarima. Srednjevekovni hrišćanski teolozi tumačeći Stari i Novi zavet bukvalno su alegorijski diskreditovali
antičku mitologiju, ali se renesansni pisci ponovo zainteresovali za antičke mitove (E. Meletinski, Poetika mita, str, 14).
63
Termin mitološke je dosta neodređeno i neujednačeno upotrebljivan za lirske, epske pesme i balade. Vuk u prvoj knjizi 1814.
u predgovoru pod pesmama najstarijih vremena navodi devet pesama „ponajviše pobožnijeh i osobito mitologičeskiheh kojima
se ne zna starina. Vukov predgovor I knjiga, Prosveta, BG,1964.
64
Početak su naše kulture, po svom duhu vrlo drevne... i zato su po poreklu starije od epike; M. Pavlović, Antologija, str, 9-10.
 Mitološke pesme65 tokom vremena su se menjale pa su njihov krajnji domet ljubavne pesme.
Otuda težnja da se ljubav izjednači čudesnošću, lepotom prirode, svetlošću sunca, mesečine, zvezda.
Vuk je pesmu »Djevojka i sunce« smestio u ljubavne, ali ona je mitološka. Devojka se lepotom
nadmeće sa suncem što je u senzibilnoj prirodi pesnika. U početku dva sveta, ovozemaljski i onozealjski su u
ravnoteži, da bi prednost data kasnije devojci za šta biva kažnjena.
O zmajevima i aždajama postoji krug pesama, ali nije tako bogat.. Šestokrili zmaj se ne pojavljuje. U 239. pesmi
I zbirke peva o otimanju devojke od zmaja, a u 644, pesmi iste zbirke o sokolu i zmaju, mada nam njen
završetak nije dovoljno jasan.

PRELSKE PESME66

Mladi su se najčeće u jesen posle obavljenih teških poslova sakupljali na sedeljku, što je svetovna i
duhovna vlast najčešće zabranjivala. Prolećne sedeljke pratilo je loženje vatre i preskakanje. Ako su bila dva
prela u blizini, jedni drugima su otpevavali o lokalnim zgodama i nezgodama. Vuk ih je zabeležio samo 4.
Njihova vedra raspoloženja odgovaraju pripevušama, naročito kad prelje pripevavaju jedna drugoj (VZ 240).

ŽETELAČKE PESME

Vuk je posleničke pesme jednostavno nazvao žetelačkim. Vidno je da su stare koliko i sam čovek,
odnosno rad. Jedna od osnovnih težnji čoveka da u toku jednog radnog dana uradi mnogo više i tako smanji broj
teških dana ispoljena je u njima . U 245. pesmi nadžnjevaju se momak i devojka. Prednost je u svemu data
devojci što je po svemu sudeći dominantno u usmenoj lirici i ukazuje na činjenicu da je lirika starija od epske
pesme. Hiperbola ispijanja vina nije bez smisla jer su žene u svim fizičkim i psihičkim »poslovima« bile
izdržljivije. Međutim, glavni uzrok je u ljudskoj prirodi, u težnji za lepotom koja se samo u pesmi može dostići.
Traganje za lepotom i ženom stvorilo je pesmu. Pesma br. 248 je šaljiva jer govori o tri jetrve koje su ceo dan
prespavale.
Da su posleničke pesme vrlo stare, potvrđuju pojedinosti koje pripadaju duhu arhaičnih vremena. Moba
je jedan od najstarijih oblika rada, pa Vukove četiri pesme ( VZ 246, 247, 248, 249) upućuju na pesničku
starinu.
Osnovu lepote Vukovih žetelačkih pesama čini ritam koji je vezan uz ritanm samog rada uz koji se peva,
anaforski i epiforski udari, lirske apostrofe, utvrđeni pripevi.

POSKOČICE

U kolu67 , u brzom ritmu igre izvodile su se kratke pesme poskočice. Potiču iz vremena nastanka
poezije kada je bila neodvojiva od igre, što govori da je igra potčinjena pesmi , ne samo u njoj već i u
svatovskim, kraljičkim, dodolskim. Imaju pripeve i druge stilske ukrase:
»Da s vatamo tanane slamke,
tanane slamke, tanane slamke« (VZ 254)
Elemenata pantomime i drame imamo u 267. pesmi VZ, jer pesma brzim ritmom prati radnju, pa se
može smatrati praoblikom dramskog izvođenja:
»Paun pase, trava raste,
paun moj, paun moj!
Pauna nam noge bole,
paun moj, paun moj!
Pauna nam glava boli,
paun moj, paun moj!
Pauna nam leđa bole
paun moj, paun moj!

65
Poreklo antičke književnosti ne može biti shvaćeno bez objašnjenja prirode antičkog folklora. On je bio živa, aktuelna
komponenta književnosti i umetnost. Mihailovna, Fredenberg, Olga, Mit i antička književnost, Prosveta, Beograd, 1978,str,17-
20.
66
Ove pesme spadaju u posleniške pesme i nisu brojne. Vuk je u prvoj zbirci objavio svega pet koje se pevaju na prelu. Četiri
imaju isti motiv:kujundžija, car, prelo, a u V zbirku je dodao još dve, 145. i 241. koje imaju drugu osnovu.
67
“Igračka pesma potiče iz vremena nastanka poezije, kada je ova bila neodvojiva od igre, u njima je po pravilu igra potčinjena
pesmi, ritam igre ritmu pesme, česti su pripevi i drugi stilski ukrasi, a takođe su njima prisutni elementi pantomime I drame; zato
se ove pesme smatraju jednim praoblikom dramskog izvođenja (Rečnik književnih termina, Beograd, 1985, str260 )
 Paun nam se timaruje,
paun moj, paun moj!
Paun trepti da poleti
paun moj, paun moj!
Na čije će dvore pasti?
paun moj, paun moj
Čiju l ljubu obljubiti?
paun moj, paun moj!
Igra se odvija po unapred zadatim pravilima kao interakcija više grupa igrača kroz dijalog. U pitanju je
pojedinac i grupa.gde imamo približavanje igre glumi. Pesma je puna pokreta. Otuda u pesmi imamo napomene
pa je za samo izvođenje bitniji talenat izvođača od samog izvođenja.Vuk objašnjava « Igrači i igračice uhvate
se upravo u kolo, a jedno metnu u srijedu, i ono se zove paun. Kad igrači pjevaju: Paun pase, onda se paun
rukama maša za zemlju kao da čupa travu; kad pjevaju: Pauna nam noge bole, on se hvata rukama za noge i
naginje se kao da hramlje; kad se pjeva : Pauna nam glava boli , on se uhvati rukom za glavu...kad pjevaju : Na
ije će dvore pasti? Čiju l ljubu obljubiti? On zagrli u kolu koga hoće, i poljubi se s njime pa se onda on uhvati u
kolo, a ono drugo ostane paun itd. Ova je igra obična u Srbiji i u Bosni po varošima kao u Srijemu, u Bačkoj i u
Banatu jastuk. 68

U kolu se izvodile lirske osmeračke (Vuk, SNP, V, 267), lirsko-epske osmeračke (SNP, 266, 267). U kasnijim
zapisima pevaju se duge lirske pesme koje prelaze u lirsko-epske (SNP, 111)
Igra je potčinjena pesmi jer je ritam ravnopravan ili dominantan, a igračku pesmu prati poskočica.69Ima
pesama:
1) devojačkog i momačkog izbora (SNP,I, 764),
2) pozivanja igrača u kolo (SNP, I, 256, 257, 258, 259, 260, 265)
3) udvaranje (SNP, I, 264),
4) žena dolazi u kolo pošto je istukla muža (SNP; I, 261,655) i
5) šaljiva pesma o bolesnom draganu (SNP; I, 263)70

SPASOVSKE PESME

Vuk Vrčević je Karadžiću poslao samo tri spasovske pesme 71 i opis uranka u Budvi. Prva (270, VZ)
peva o devojčici koju je ugrabio zmaj i zatvorio u pećinu , ali je na njenu molbu pušta da izađe i bere
cveće.72Tematika ove pesme srodna je starogrčkom mitu o božanstvima žita iz homerske himne Demetri.
Persefonin odlazak u donje castvo i njeno kasnije oslobođenje ostalo je vekovima kao tema brojnih priča i
pesama o devojci koju ugrabi čudovište , a junak je oslobodi. Nekada je ovo personificiralo zimski period u
razvoju semena biljaka kao i prolećno buđenje. Druge dve pesme pevaju o mladom junaku na konju što se
takođe može shvatiti kao personifikacija sunca , vaskrsnuće boga bilja. Devojačko preživljavanje u magli ,
treperenje između jave i sna nema starih prolećnih simbola (272, VZ).

PJESME KOJE SE PJEVAJU DJECI KAD SE USPAVLJUJU

Uspavanke 73predstavljaju najstariji oblik porodičnih pesama jer su neke pojedinosti primile iz
bajalica. Osnovu im čine onomatopeje: ninanana, nana , buji, paji koje se izgovaraju, pevuše ili pevaju u
laganom ritmu ljuljanja kolevke ili uspavljivanja. Vidno je verovanje u magijsku moć reči, kao i želje za
zdravlje, srećnu budućnost. Veruje se u blagotvorno dejstvo reči. Pune su nežnosti, ljubavi, iako su kao i
bajalice namenjene otklanjanju zlih duhova.

68
Vuk, srpske narodne pjesme, I, str, 135.
69
Vuk karadžić, SNP, 262, 263; SNPr I, 113, 114,117, 120, 124, 125, 126, 137, 128, 135, pesme devojačkog i momačkog
izbora, SNP764,
70
Slične poskočice ili iste zabeležili su kasnije Vasiljević iz Sandžaka,24, Crne Gore, 10, 127, 141, 324, 374, 500, Maticki
209, Karanović,1990,203,205, prepeve uz kolo: Janković, 203, 204, 206, 218,227; Vasiljević, Sandžak,5a,
28a,28b,28v,44,92,194,270b) Vasiljević, Leskovac, 277, 284 285, 287, izbor devojke ili momka -Vsailjević, Sandžak, 36,
Vasiljević, Leskovac, 277,284, 285, 287.): Lj. Pešikan Stanoja selo zapali, Novi Sad,2007, str, 69.
71
Sličnu 270 Vukovoj zabeležio je M. Pavlinović u Podgorini blizu Makarske Travoberica Mare i zmaj u desetercu; Zbornik M.
H; "Sve Vukove su lepe, šteta što ih nema više „konstantuje Vido Latković, Narodna književnost, str, 159.
72
U 271 pesmi junak traži sreću kod vila, a u 272 prolazi pored mora, a devojka ga gleda.
73
Po verovanju primitivnog čoveka spavanje je smrt u malome, u snu se privremeno odvaja duša od tela. Rečima treba
otkloniti nesan, ali tako da se može ponovo vratiti buđenjem.Ima ih koje govore o čudnom rađanju deteta uz pomoć biljaka,
životnja, vila. Neke su bogate realističkim poetski oblikovanim vizijama o budućnosti deteta. Poetske sintagme su formulirane.
Uvodni dekor je razvijen, naročito slikanjem dečije kolevke koja je skovana od zlata i srebra, ukrašena dragim kamenjem i
biserom.; N Đorđević, R. Pešić, Narodna književnost, str, 257.
LJUBAVNE I DRUGE RAZLIČNE PJESME74

Vuk je najviše zabeležio pesama ljubavnih.75 Skala osećanja im je bogata i raznovrsna bez obzira što
su patrijrhalne stege bile velike. Najčešći motivi su:
1) želja drage da vidi svog dragog (VZ 570),
2) veličanje dragog , miliji je dragi od brata (VZ 287, 291),
3) draga čeka dragog da joj dođe noću (VZ 318),
4) devojka kune oči što nisu videle momka koji je prošao pored njena dvora (VZ 365),
5)devojke savetuju mladića da ne pije vodu i ne ljubi udovice (VZ 324),
6)ljubavni jadi devojke, šetanje po avliji (VZ 567),
7)čudan san devojački (VZ 570) ,
8)draga kazuje dragom kako će je noću pronaći (VZ),
9)čvrsta odluka devojke da ne pođe za starca (VZ 392, 398),
10)kratka ljubavna noć, polazak, zadržavanje (VZ 234, 477),
11) protest drage što je daju za starog-nedragog ili nedoraslo momče (VZ 707, 710),
12) lepota devojke (VZ 782), u nekim pesmama došla je do izražaja samosvest o lepoti (VZ 446), a u nekim
pesmama poprima kosmičke razmere (VZ,338),
13) razdvojena devojka od strane Turaka, njena žalost za dragim (VZ 553),
14) mladića srce boli za dragom pa kazuje majci (VZ 528),
15) mladić ne može da spava (VZ 581)
16) mladić se zagledao u devojačko belo grlo (VZ 571),
17) dragi posmatra noću prosioce svoje drage (VZ),
18) dragi moli majku da mu isprosi voljenu devojku (VZ 580),
19) mladić kabojagi preti devojci (VZ 364),
20)mladić se teško razboleo od ljubavi (VZ 580),
21) mladić razgovara sa nekim drvetom šta devojka misli o njemu i obrnuto (VZ 353, 392),
22)jadi momački (VZ 575, 577),
23)jadi devojački (VZ 567),
24)dragi hoće da se devojka sažali na njgove jade (VZ 519, 564),
25)devojka nešto pita vragolastog momka (VZ 355),
26)devojka veze nešto za nju i dragog (VZ 574)
27)ptica javlja devojci da joj se dragi sprema na put (VZ 571),
28)soko budi devojku (VZ 568, 569),
29)želja dragog da zaspi pod njenim pendžerom (VZ 652),
30)jadanje devojke što je njeni i braća ne puštaju da se sastane sa dragim (VZ 576),
31)mladić ide u lov pa ulovi devojku (VZ 432, 433, 434, 435),
32) mladić se žali na svoju sudbinu (VZ 528),
33) mladić je pogazio cveće, a ona ga kabojagi kune (VZ 390),
34)poljubac je vredniji od svega (VZ 457),
35)cveće se najčešće hvali svojim mirisom (VZ 378),
36)majka sprema devojku za kolo (VZ 507),
37)ponekad je sve rečeno u prvom stihu (VZ 606)
38) Za celu sliku su dovoljna samo četiri stiha (VZ 504),
39)selo zakrčeno cvećem, momcima i devojkama (VZ, 672)...
Raznovrsnost motiva ne ogleda se u varijantama, već i u mnogobrojnim pesmama koje nemaju varijante.
Najlepše pesme su među zapisima sa malim brojem varijanata. Nesklad u lepoti zapisa češće leži u melodiji
pesme a ređe u ukusu pevača.
Ljudska fantazija nema granicu. Najčešće: skida sunce na zemlju (VZ 541), daje ljudsko srce i um
mesecu , kamenu, biljci (VZ 501), oživljuje mrtve. Ona nije van materijalnog sveta. Realno je prikazana.
Momak je želeo da postane biser što se i ostvarilo (600VZ). Bez obzira na sve ljudski doživljaj je iskazan
prostim rečima, strogo ograničen, samo sa jednom hiperbolom (VZ 722). Fantazija je najčešće data kroz:
zgusnutu sliku, boju (VZ 519), val žalosti (VZ 561), zračak radosti (VZ 519), odsaj doživjenog (VZ 562).

74
Najčešće vode poreklo iz duboke starine u vreme prirodne podele rada. Nastankom zemljoradničkog privređivanja spajaju
se s kultom božanstva plodnosti i vezuju se za prolećne svetkovine.Ističu lepotu voljenog bića čežnju i pribegavanje magiji d a bi
se ljubav ostvarila. Najjače pesme su one u kojima su opevane patnje i rastanci. Brzo se prenoseile, al još brže gubile. Iako su
u svetu vrlo stare, kod nas nisu starije od četiri veka. Vrlo se lako stvaraju nove na bilo kom području.Poput ostalih vrsta
izražavaju opšta osećanjai misli. U nekima se čuva ime o kome pevaju, ali se ta imena ponavljaju. Osećanja iznose posredno
kroz doživljaj ili simboličnu sliku. Otuda raznih tipova ljubavnih pesama od idiličnih, preko šaljivih, vragolastih,do elegič nih; N.
Milošević, R. Pešić, Narodna književnost, str154.
75
I pre udaje i ženidbe život nije bio nimalo lak, a i posle nastajali su mračni dani , naročito za devojku; V. Đurić, Antologi ja, str,
12.
 Ponekad su sjedinjeni:sadašnjost i budućnost (VZ 412), prošlost i sadašnjost (VZ 409), sve troje zajedno (VZ
407).
Slobodna ljubav bez zazora i krivice najčešće je u pejzažu. Nesreća se preobražava u sreću s
blagoslovom prirode (VZ 413). Ljudske slabosti nisu greh, već su opisane s razumevanjem i humorom. Da bi se
ostvario san o ljubavi, potrebno je odricanje i žrtva.
Erotska fantazija dočarava ljubav u raznim fazama i nijansama. Otuda se ljubav događa u snu (VZ 527)
na javi (VZ,517), ali bez zlosutnog predskazanja. Devojka je zaspala, soko leti i sipa joj zlato u nedra(VZ),za
njom čeznu cvetovi(VZ 645). Mesečina je takođe snažan erotski doživljaj čežnje (VZ,541), uz ljubavna
lukavstva, zamke zavođenja, zgode i nezgode (VZ 403). Najbolji ulov mladom lovcu je devojka (VZ 432),
momku košulja devojačka (VZ 529). Devojačko grlo je takođe erotska fantazija, drvo o kog bi da se obesi, a
zbog njega boli i srce i duša.
Otpor prema nepravdi i isključenosti veoma je prisutan u ljubavnim pesmama.Vekiki broj pesama
građen je na principu kontrasta u sferi intimnog života: mlad/star (VZ, 398), drag/nedrag (VZ, 397),
blagoslov/kletva (VZ, 365), blizu/daleko (VZ,705), svoj/tuđ (VZ, 384). Otuda mnogo pesama o slobodi judskog
srca:
»...volim s dragim po gori oditi
glog zobati s lista vodu piti...« (VZ 396), ili
devojačko obraćanje licu:
»...da ja znadem moje belo lice
da će tebe star vojno ljubiti...« (VZ 395)
Neposrednije su one pesme koje opevaju neostvarenu ljubav. Devojka tuži, plače što je daju za
nedraga (VZ 392). Mladiću nije stalo do večere kad je devojka u pitanju, ali mu nije stalo ni do bogate devojke
koju majka hoće za snahu pa joj kaže:
»Milija je moja Kata,
moja Kata bez dukata« (VZ)
Otpor prema nečoveštvu izražava se kletvom76. Ćerka kune majku što je dala za nedraga(VZ, 727), devojka
nevernog dragana (VZ,777), snaha svekra i svekrvu (VZ, 419, 598). Pobuna protiv podle stvarnosti vrhunac je u
stvaranju novog, lepšeg, punijeg, čovečjeg života. Nesrećni najčešće idealizuju sebe i stvarnost (VZ,773). Ono
što se želi prikazano je u pesmi. Sklonjeno je sve što ne dolikuje, pa cveće govori ljudskim glasom (VZ,321).
Među ovim pesmama ima starijih sa motivima iz srednjeg veka:soko iznad bedema (VZ, 436, 437),
devojka na gradskim vratima(VZ, 672), beli dvori (VZ, 672), kula od kamena (VZ,306). Jasna srednjevekovna
sećanja iz 15. veka ( Smederevo svu noć otvoreno (VZ), Skender-beg koji je zatvorio puteve od Rumelije (VZ,
553). Ima i novijih pesama (VZ, 184,189, 217)

Vukova ljubavna 431. pesma pre je svadbena iako se javlja pod prsten devojka. Slična je 43. iz Erlangenskog
rukopisa, samo se konkretnije imenuje mesto Pešta.
Goste časti bjelom ribom morunom
I dariva vitorogim jelenom
Vino služi zlatokosa devojka. ( ER 43)
U ER nema ili mi danas nismo kadri da prepoznamo koledarske, kraljičke, krstonoške, božićne, đurđevske,
lazaričke, tužbalice, uspavanke do kojih je Vuk došao u poslednji čas.

Vukova ljubavna 234. pre je mitološka, ali je ista je kao i 42. u ER

Falila se lepota devojka,
Presti neću, a ne umem vesti,
Babi neću goveda čuvati,
Nasred gore sagradiću crkvu,
Temelj ću joj od mermer kamena,
A grede ću drvo šimširovo,
Ta se vala čak do cara čula. ( VZ 234)

Falila se faljena devojka,

Sitne ću zvizde s neba zabajat,
I onoga jasnoga miseca,
Od zvizda ću crkvu sagraditi,
od mjeseca crkvi bijela vrata,
očima ću ikone pisati,
po umu ću leturgiju peti,

76
Odnosi između mladih i starih su prilično neprijateljski, Vojislav Đurić, Antologija, str,14.
na konjicu hoću crkvi doći
s konja kopljem crkvu otvarati. ( ER 42)
U pesmi iz ER iznad svega stoje moći očiju.

Ljubav je čežnja77, očaravanje, reakcija na lepotu kao priviđenje, nešto nestvarno, neobuzdana
strast,neostvarena, prekinuta, daleko, propraćena kletvom, devojačka žudnja.
Rastanci su dati nizom paralelnih pojedinosti.78 Motiv uskraćene ljubavi, udaja na daleko,unose dramatiku u
tekst. Otuda ima i kletve, jer je ljubav smisao života, pa prerastaju u balade koje su spoj unutrašnjih osećanja i
osmeračkog stiha. Kod Vuka nema autoriteta u lirskim pesmama ali ga zato ima u pesmama na međi. Merima
kletvu podnosi kao sudbinu koju je zaslužila iako je svu tragiku uzrokaovala majka čija je reč zakon .
Ljubav muža i žene opevana je u 644. i 645. pesmi. Oni se vole, on joj se obraća nežnim rečima, ali je njen
položaj i dalje ropski. Jedno drugo nazivaju cvećem. Ljudi im zavide da zna bilje od umilja. Ona odgovara:
Jedno bilje docno lijeganje
Drugo bilje rano ustajanje
Treće bilje nedogovaranje (VZ, 644)
Muž i žena nemaju dece, ali ona kazuje da ga je očarala:
Milodua da se milujemo,
Kalopera da me ne otera,
ljubičice da me svagda ljubi,
karanfila da se ne karamo,
čubra cveća da me dobro čuva,
bosioka da m ne smeće s oka,
a nevena da mu srce vene,
samdokosa i okolo čega (VZ 644)79

»Na nju pogleda majstor Manojlo,

na nju pogleda kaftan okrati
Prevari se kalfa Danojlo
Na nju pogleda iglu prelomi,
Iglu prelomi konac pokide80
Pelen se po svom unutrašnjem svojstvu vezuje za duševna stanja i osećanja gorčine i jada, ambivalentnost
radost, seta pripada poetici svadbene lirike (395,396, VZ).

PORODIČNE LJUBAVNE PESME

Vuk ih nije izdvojio u posebnu vrstu, ali ih je potrebno zasebno posmatrati.81

Uzrok neplodnosti su moralni potresi, stradanja, razdori. Žena nerotkinja omađijala je muža travama
posebne moći (VZ,645).
Neke pesme su sažete drame s kontrastnim dijalozima. Braća zaziđuju sestru da bi je odvojili od dragog
ili najmlađi odvodi u lov (VZ,421). Mlada žena više jadikuje zbog samoće i straha što će ostati bez zaštite nego
za mužem koji posle prve bračne noći odlazi u rat. Sestra zamućuje more suzama, jadima zaustavlja lađe. Brod
ne može da se otisne sve dok ga ne vrate sestri. Tom metaforom i hiperbolom snaga ljubavi podignita je na
visinu prirodne sile kojoj se treba pokoriti. Gubitak voljenog bića isto je što i nestanak sunca, a nesan za
voljenim smrtna bolest (VZ,581).
Zaova spašava od gneva grešnu snahu što je poželela drugog. Blagoslov se ne čuje od snahe, već od
brata (VZ).
Neke pesme slikaju patrijarhalnu porodičnu idilu (VZ, 596), ali je u osnovi zla sudbina ženske čeljadi
koja se jednostavno smatra robljem (VZ, 588). Devojku, ne pitajući, daju za čoveka koga prvi put vidi (VZ,420),
u novom domu se sve okreće protiv nje (VZ 598). Muž postupa prema njoj kao gospodar, svekar i svekrva još
gore (VZ 420), a ako nema poroda njen položaj je bio još teži. U kratkom predahu peva uspavanke samo

77
I kad muž iskreno voli ženu, i kad joj se obraća najnežnijim rečima, ona se ne oslobađa ropskog položaja. Jovan u pesmi
„Ljubav muža i žene“, neizmerno voli ženu.Vojislav Đuić, Antologija,str,14.
7878
U ER jelen za dan pade, a dva dni bolujeza košutom, 207
79
U 145. pesmi ER opevan je trenutak objave lepote jedne spoljašnje ili unutrašnje pojedinosti, samo iz ugla unutrašnjih
pojedinosti, koga gotovo nema u celoj Vukovoj zbirci
80
Neposrednim lirskim obraćanjem počinje najveći broj pesama prve Vukove zbirke
81
Ove pesme pevaju o porodici i zadruziisključivo u porodičnom krugu.U osnovi je tuga u porodičnom životu i teškoj sudbini
žene dovedenoj u novi dom. Ove pesme retko idealizuju život u patrijarhalnoj oporodici, pevanje je realističko,sa šaljivi m
elementima. Ton im je dirljiv i potresan; N. Milošević, R. Pešić, Narodna književnost, str, 208.
muškom čedu jer je morala da skriva materinsku ljubav. Majčinska i sestrinska ljubav prikazane su jednostavno.
Majka plače za umrlim sinom ili sinom koga šalje u vojsku. Sestra suzama muti more i zaustavlja lađu u kojoj
haračlije odvode brata, zatim vadi oči . Sestre prave brata od svile jer ga nemaju . O bratskoj i sinovljevoj
ljubavi se retko peva, a očinske gotovo nema ni u jednoj pesmi. Mladi i stari se često neprijateljski odnose
jedni prema drugima. Zaštitu i srdačnost nevesta nalazi kod devera i zaove. Oni su joj jedini prijatelji iz kojih
ljudska čovečnost izbija u prvi plan pa je ovo jedan od najlepših motiva u našoj usmenoj lirici.

PJESME BAČVANSKE NAŠEGA VREMENA82

U Vojvodini i Slavoniji tokom 19. veka pevale su se kratke ljubavne pesme 83U svadbenim ima pet
pesama iz Bačke (VZ, I, 28, 32, 38,45, 55); i tri među ljubavnim (VZ;546, 680, 695). I sam Vuk se po malo
zbunio kada je na njih naišao jer kaže da su lirske pesme starije od epskih 84, a u prvoj knjizilajpciškog izdanja
kaže da se »ove pesme danas slabo spjevavaju, osim što djevojke kašto pripjevavaju momčadima i momčad
djevojkama«85Dakle, znatno su mlađe u odnosu na ostale jer ih ima i u drugim pesmama. Ima ih igračkih: (VZ,
I, 746, 226 ; V Zr I, 407, 747) kao i ljubavnih 86(VZ , I, 312, 313, 348, 377,426, 440, 770,775, 791; VZr, I, 426,
447, 476, 477, 508, 509, 510 ). Kako su imale pripev diko posle druge stope svakog stiha, zvale su se dikice
(astalske, baćokalice, bačke, bačkulje,groktalice, iroške, svatovčice, šalajke). Na prelazu su između dužih
lirskih pesama i bećarca. Vremenom je počeo da se izdvaja slikoviti tristih sa leonijskom rimom (VZ 787). Neke
su svedene na jedan ljubavni trenutak iskazan jednom pesničkom slikom (VZ 793). Najčešće su od 5 stihova
(VZ 782, 783, 788), 7 stihova ( VZ 774, 777, 778,779), 10 sihova (VZ 765, 772,775). Samo dve imaju nešto
više stihova (VZ, 764, 766). Svaka bačvanska pesma ima svoju melodiju . Iz njih se kasnije izdvojio bećarac
gde su ulogu pripeva preuzeli ponovljeni stihovi.
1 »U pjevanju sviju pjesama od ove mjere dodaje se u Bačkoj poslije druge stope dikicee, i to: ili ovako
pjevajući svaki stih po drugi put, ili odmah u početku, npr:
»Valio se, dikice,
valio se Apićević Paja«
A od jednijeh pjevačica slušao sam i ovako:
»Valio se, diko,
valio se, dikice, Apićevi Paja«. (Vuk, Srpske narodne pjesme I, str, 434 )
Kada govori o švalerima, pokazuje da izvanredno poznaje milje u koji smešta govornike: teta koja gleda kroz
prozor za kadetom, švaleri koji raznose blato na štiklama, devojka koja se iskrada na prelo. To je stvarnost
onoga vremena, pa su pune životnog zdravlja. U životu ima toliko lepota da im nema kraja.
Bećarac87 je prisutan u 776, 786, 780, 78788. Rimovanih deseteračkih distihova ima mnogo u rukopisima, (VZr,
I, 425, 430, 436,438, 441, 442, 456, 448,453,470, 487, 488, 493)

EROTSKE PESME

Među ljubavnim Vukovim pesmama ima i erotskih i one unose svežinu u zbirku. Žena je u prvom
planu, peva o sebi i svojim dražima bez stida, pa se razlikuje od patrijarhalne žene s moralne tačke gledišta. Ona
je bliska, dostupna, fizički i psihološki portretisana. Komično nije u ljubavi kao osećanju, već u ljubavi kao
posedovanju, mada sam čin posedovanja nije u središtu zbivanja. Humor i erotsko se međusobno preplću. Neke
pesme su obrazac postupno razvijene erotske poezije. Muškarac se samo pravi da ne zna ono što već zna, ali to
tek treba otkriti. Devojke su samo prividno nezainteresovane. Put do žene nije ratni pohod na konju i sa
oružjem kao u epskoj poeziji. U njoj se spominje samo »nagna konja te napoji«, jer epskom junaku ne dolikuje
da do plena dođe bez boja, mada u drugim lirskim pesmama ima junaka ne konju. Ovde nema preljube. Ima
hiperbola i prenaglašavanja. Zahvaljujući humoru sve u erotskoj poeziji postaje blisko, poželjno, čovečno. Slavi
se sloboda tela, krši moralni kodeks. Ako se nešto ne sme u životu, sme se u pesmi, obično se prašta, ne
kažnjava.

82
Nije slučajno Vuk u 20 grupu svrstao ove pesme. Možda zato što se iste ili slične pevaju i u ostalim krajevima (Vido Latković,
Narodna knjićevnost,str, 150).
83
U napomeni uz njih Vuk kaže da su ove pesme“...najljepše i najdostojnije društva ostalijeh našijeh narodnijeh pjesama. ..Ja
sam znao da junačkijeh pjesama ima u narodu našemu još neskupljenih; ali da ženskijeh još ovoliko i ovako lijepih ima, zo
zaista nijesam mislio“ (Vuk Stefanović Karadžić, V Z ; I, Beograd, 1975, 532. i 536.
84
„...može biti da ih ima i od iljade godina:::“( isto , 569 )
85
Isto str.566..
86
A. Vasiljević je u Narodnim melodijama Sandžaka, Beograd, 1953. zabeležio potpuno iste pesme kao Vukove iz I zbirkr, 376,
Kaloper Pero, vita jelo, i 377, Sjet diki, ali kao igračke
87
„...on je odvojio vukovu poeziju od klasične pesme“(Mladen Leskovac, Bećarac, zbornik Narodna književnost, Priredio
Vladan nedić, Beograd, 1966, 63.
88
Lascivni rimovani bećarci su najmlađi sloj parodija. Oni su prvobitno služili za zabavu pa su oslonjeni na figure, formule i
pesnički jezik tradicije. Snežana samardžija, Parodija u usmenoj književnosti, Narodna knjiga, Beograd, 2004,v. 10-37).
U petoj knjizi date su samo neke pesme koje su zaslužile da budu objavljene, ali koje nisu sadržavale tzv.
bezobrazne reči. Najveći deo pesama erotskih ostao je do danas nepoznat široj javnosti, o njima se dosta govori,
a malo piše. Sramotne reči su ušle u ove pesme jer postoje u narodu što je bio povod mitropolitu Stratimiroviću
da Vuka anatemiše, jer je to bio otpor celoj Vukovoj reformi, revoluciji. U pitanju je sukob graždansko-
crkvene i govedarsko-seljačke struje. Erotska poezija sačuvala je narodni duh od anonimnosti. U ovim pesmama
krije se jedna prava slika narodnog bića šaljiva, ali neretko ozbiljna. Zapisivao ih je kao i ostale pesme po
nagovoru Kopitara.Veloki deo ovakvih pesama nije objavljen za Vukova života kao što su i sramotne reči
izostale iz Srpskog rječnika 1852, ostale su samo tzv. proste reči. Peta knjiga je zato sa naznakom "samo za
naučnu upotrebu" i posebnim nazivom "Osobite pjesme i poskočice." Čovek je autentičan, iznad svega je
paganska predstava o životu naroda, slobodna slovenska mitologija, beskrasjan puteni život. Najbliže su
ljubavnim iako im delimično izmiču. Svakodnevni život izbija jače. Smeh nije nameran već je izraz posebnih
zgoda i nezgoda. Momče i devojče se klade da će spavati, da se neće dirati, ali devojka je ispala izdržljivija.
Život je pun vedrine, optimizmu nema kraja, na život ne gledaju mračno. Momak sanja o odlasku s devojkom,
dva krastavca u grudima. Konkretni fizički odnos nije osiromašen već su prikazani sa velikom fizičkom snagom,
ništa nije bez povoda čak i fizički obračuni dotičnih organa.Vrlo su interesantne poskoćice- kazivalice, koje na
prvi pogled nemaju nikakvog smisla, ali su deo jednog šireg konteksta čiji je smisao danas manje poznat. Nije u
pitanju prostota reči, već parijarhalni stid koji je prividno velika zagonetka koji se u određenim situacijama
poštuje. Igra nije u pojedinačnim rečima, već u dvosmislicama. Nasuprot poskočicama su ozbiljne (Više ga
nije volja). Muškarci i žene su slobodni i ravnopravni, Eros ruši i usrećuje. Sreća se može dosegnuti. Sve je bez
stida i zazora.

KOMPOZICIJA (GRAĐENJE) NARODNIH PESAMA U VUKOVOJ ZBIRCI

O kompoziciji narodnih pesama koje su duže može se mnogo govoriti, ali o kraćim ne jer prate
određene radnje - bilo običajne, bilo obredne. Kako se obred ili običaj moraju brzo završiti, moraju biti
uglavnom štšto sažetije.
Postoje nekoliko vidova kompozicije narodnih pesama, koje se podudaraju sa vidovima kompozicije
ostalih lirskih vrsta:
1) monološka,
2) dijaloška,
3) narativno-opisna,
4) pripovedna forma s monolozima,
5) pripovedna forma s dijalogom,
6) monolog u monologu i
7) dijalog u okviru monologa.

Monološke pesme ne samo da su najčešće, već su najzastupljenije u Vukovim zbirkama. U prvoj

pesmarici najviše je kratkih monoloških, ispovednih, zatim dijaloških . Lirsko obraćanje upućeno je devojci,
rekama, pticama, čarnoj gori, cvetovima, livadama, tamnoj noći. Ima ga i tokom cele pesme. Pripovednih sa
dijalogom ima, kao i pripovednih sa monologom . Nema kombinovanih, a nijedna pesma nije oblikovana samo
pripovednim načinom bez dijaloga i monologa. U njima se devojka najčešće obraća cvetu koji je sama zasadila:
»A moj đule, ne kruni se na me«(VZ, 392)

Pesme prepevke, koje su najbrojnije u Vukovoj zbirci, imaju ovu strukturu: paštrovske prepevke
iskazane su nizom paralelizama kroz pitanje, negativan odgovor, pozitivan odgovor. Slovenska antiteza
pojačava svečanu atmosferu kao i u ostalim pesmama.
One su duže i raznovrsnije « od onih po sećanju«, pa su dijaloške. Dijalog je opšti oblik najvećeg broja lirskih
pesama i ima mnogo različitih spoljašnjih i unutrašnjih obeležaja kao i osećanja i misli. Sve međusobno
razgovara: cvet sa cvetom (VZ 553), devojka i sunce (VZ 416), mladić i devojka (VZ 352,599), ptica sa pticom
(VZ 717), majka i ćerka, riba i devojka... Jednom rečju sve govori, raduje se , ljuti, tuguje, kune, blagosilja.
U lajpciškoj i poslednjoj bečkoj zbirci najzastupljenija je pripovedna forma s dijalogom. Prisutni su ne
samo lirski, već epski i dramski činioci. Sadrže narativan uvod - kratak opis scene i vremena.
Uvodna slika u 355. pesmi pete Vukove zbirke sva je u opisno-narativnom tonu kao i pesme 31o, 312.
314. I VZ, iako su satkane samo od četiri stiha..
U 356. pesmi imamo dijalog u dijalogu:
Glas dopade dragoj sa krajine:
»Bogme ti se oženio dragi
Opisno-narativni tip je najređi:
 Pripovedna forma bez dijaloga i monologa u narodnim pesmama iz Vukovih zbirki je retka.
Ima je kod vrsta gde se ponavljaju paralelno nizovi radnje iskazani uzlaznom ili silaznom
gradacijom.

STILSKA SREDSTVA I SIMBOLIKA

Narodne pesme predstavljaju čoveka kao deo jedinstvene prirodne celine. Priroda se razrasla do
sveobuhvatne metafore živoga bića, u prvom redu čoveka. Pesme su građene analognim nizovima. Ritam
gibanja beskonačnog vremena saobražen je u ograničenom ljudskom veku. Vreme označava promene oblika
postojanja i iskustva. Kružno kretanje ukazuje na to da se sve rađa s klicom sopstvene smrti, ali i budućeg
života. Krug je prirodna zaštita i odbrana od propasti, simbol vraćanja. Priroda je najčešća pozornica ljudskog
života. Sve je obavijeno njenim bojama, bujnošću, mirisima, zvucima. Kroz selo se ne može proći od cveća
svakojaka: selena, kalopera, bosiljka, trandovilja, kadive,pitome ružice (VZ 671).

GODIŠNJA DOBA

Narodne pesme prate obrede ili običaje u određenim sezonama ili danima zavisno od prirodnog ili
sunčevog kalendara. Godišnja doba su obeležena znacima raznih vrsta i mogu se shvatiti kao metafore.
Promene su ne samo fizičke, nego i duhovne. Pojedinačni život se gasi, ali uopšteno beskonačno traje u
vremenu i prostoru obnavljajući se novim rađanjem ili privremenim pomračenjem. Sunčev i mesečev kalendar
se poistovećuju sa ljudskim životom.

Posebno značenje u narodnim pesmama i ritualu uopšte ima proleće.

CVEĆE

Neven, bosiljak i pelen su najčešće flora narodne lirike.

Neven koji će drugi brati ili koji će uvenuti predstavlja devojaštvo u psihološkom smislu kao samoću i
posvećenje lepoti. Posebno povlašćeno mesto proizilazi iz njegove etimološke vezanosti za glagol venuti. Odnos
devojke prema ovom cveću uspostavlja odnos sa idejom nepropadanja koja je sadržana u imenu cveta. Devojka
najčešće moli majku da ga zaliva, ali kaže: «Neka vene.«

U pohvalnim pesmama cveće se vezuje uz devojku i momka. U pohvalama se poetske formule i

figure opšteg fonda usmene tradicije, nesvadbene, najviše mitološke i ljubavne lirike dogradjuju svadbenim
atributiranjem. Pri uzajamnom prenošenju svojstva životnog i godišnjeg ciklusa u simbolici bilja, važno mesto
imaju faze, kao i izbor bilja. Magijskim paralelizmom u prolećnim obredima na biljni petak (uoči Đurđeva dne)
podstiče se ostvarenje ljubavnih želja, a njihovom razgradnjom motivi se preobražavaju u motive psihološkog
paralelizma. Slabljenjem veze i smisla forme obredne lirike značenja se pretvaraju u poredjenja i metafore koja
ne pamte prvobitno značenje.
Očigledno je dvojako prisustvo, nasilno branje koje se vezuje za mladiće, i briga o bilju vezano za
devojke. O dvosmernoj razmeni ljubavne i bračne simbolike svedoče i druge pesme. U kraljičkoj pesmi
predstavljeni su momci neženjeni koji su se navadili:
»Bosiljak ti beru,
kaloper ti seku
i tebe vrebaju
mladu da obljube.« (VZ 162)
Dok se u ljubavnim pesmama dragi i draga često figurativno nazivaju imenom cveća, u svadbenim
pesmama ističe se par biljaka, najčešće ruža – ljubičica, ruža - ruzmarin. Razvijeni primeri psihološkog
paralelizma čuvaju samo obrednu vezu sa sejanjem ili branjem, odnosno sa sađenjem i čupanjem. Motivi
gaženja ili kidanja cveća, razbijanja vrata plodom u svadbenim pesmama figurativno predstavljaju defloraciju.
Krštenje momka i devojke kao obred prelaza iz jedne faze ljudskog života u drugu često je praćeno magijskom
simbolikom sadjenja i rasta cveća.
Predstave preobilja i lepote grade se poetskim slikama u bašti. Paralelizam sveta bilja i ljudskog sveta
razvija se kroz višestruko ponovljen motiv sađenja i branja. U pesmama gde se naporedo javljaju jela i devojka,
mlada je prikazana i simbolički i doslovno. Ima pesama gde se poistovećuju.
Neprohodna bašta je posvećeno i čuvano mesto kao što je devojka gajena da bi, kada doraste, bila
predata u nedirnutoj zreloj lepoti. Devojka berući cveće i predajući ga svatovima na simboličan način iskazuje
svoju naklonost ka momku i budućem životu.
 Biljke kao bosiljak, zdravac, jabuka, pšenica, koje u magijskim obredima i folklornim tekstovima
imaju višestruka značenja i brojne funkcije, nemaju ograničena simbolična svojstva. Njihova simbolika je
univerzalna i sreće se u najrazličitijim obredima za žive i mrtve, za ljude i zaštitu od demona, za blagostanje.
Biljke univerzalnog magijskog značenja mogu imati dobrobitna zaštitna, zadušnička i druga svojstva. Njihovo
značenje u folklornim tekstovima dodatno je određeno ostalim elementima teksta i konteksta.
U narodnim pesmama javlja se najrazvijenija funkcija bosiljka kao očistiteljske biljke u skoro svim
obrednih pesama. U svadbenim pesmama svih balkanskih Slovena javlja se kao biljka koju je mlada posadila, a
koju čupaju bilo mladoženja, bilo svatovi:
»Bosioče, bosioče, u širinu rasti,
jer će doći, bosioče, starog svata vlasti,
pa će mi te, bosioče, mlada potrgati
oštrim ćordom, bosioče, po bijelom korenu.« (VZ 10)
Momak je zasadio bosiljak, jelu, ružu, lozu, narandžu i ostavio devojku. Ne može da pristupi od visine
jele, širine loze, mirisa bosioka, lepote devojačke i velike žive vode. Miris gustog rastinja, slika naraslog drveća,
čulno nagoveštavaju preobilje, zrelost, svežinu neprezrele lepote i mladosti devojke. Dolazak do posađenog
drveta ili branje bilja u ljubavnim i svadbenim pesmama označava preuzimanje mlade od strane mladoženjinih
svatova (VZ 499,500,501,502).

U čitavom ciklusu narodnih pesama iz konačnog bečkog izdanja Vukove zbirke, gde je obredno
pletenje venca česta slika i gde mu je značenje prošireno, pored bilja javljaju se golubija i paunova pera,
plemeniti metal od koga se kuje venac i slično. Samo jedna, od ukupno 127 svadbenih pesama, pominje pelen.
To je pesma br. 76. Međutim, u ljubavnim je čest ( VZ 395, 396). Kopriva se spominje samo u 397. pesmi.
Ambivalentnost osećanja radosti i sete pripada poetici jednog ogranka svadbene lirike. Pred
mladoženjinom kućom muštulugdžije dozivaju mladoženjinu majku da se raduje:
««A tvoja bi majka
sinotnjicu pila
sinoć donešenu
crepom pokrivenu
parom narušenu;
a moja bi majka
jutrošnjicu pila
jutros donešenu
štitom pokrivenu
cvećem narušenu
smiljem i bosiljem« (VZ 201)
Ceo ovaj izraz građen je metaforički pri čemu sinotnica asocira na usajalost i tamu, čime se
asocijativno polje proširuje dovodeći taj pojam sa svetom mraka i studeni (neživo). Prošireno značenje
konkretizovano je slikom u kojoj dominira pelen. Negativnom nizu suprostavljen je pozitivan, drugačiji kvalitet
onoga što se svaki dan iznova rađa, a čija je izvorna metafora jutrošnjica, asocijativno vezana za svetlost zore, tj.
za mladost i svežinu. Misao se konkretuzuje plemenitim i nezaboravnim svadbenim simbolima smiljem i
bosiljem, a ceo smisao slike je u obnovi života. Nevesta donosi odmenu, milost, ali i brige.

PLODNOST JABUKE89

Jabuka je univerzalni znak plodnosti i koristi se u nizu pesama kao znak naklonosti, prosidbeni ili
svadbeni dar. Javlja se u prolećnim pesmama izražavajući ljubavne želje i prosidbene ponude. U izrazu »zlatna
jabuka« osećamo samo pesnički simbol. U njemu je obredni smisao - to je zaručnički dar. Zlatna jabuka kojom
se igra sunčeva sestra pripada mitološkom sloju naše usmene književnosti. Ovaj simbol je poreklom iz
paganskih vremena kad su naši preci obožavali svetlost (primer u VZ 235, 296). Jabuka je simbol devojaštva,
ljubavna poruka, zavet. Rastavljanje dragih manifestuje se dijalogom između jabuke i devojke.

JELEN - KOŠUTA

Jelen je čest i razvijen simbol momka u pohvalnim pesmama svih Slovena. Fiziološko svojstvo jelena
da svake jeseni gubi rogove da bi oni naredne jeseni izrasli, vezuje se za ideju cikličnog obnavljanja smrti i
vaskrsenja. Jelen u okviru svadbenog rituala, zahvaljujući svojstvima koja mu se pridaju u našoj tradicionalnoj

89
Interesantno je da Župljani jasiku smatraju najneplodinjim drverom i da ih ima jako malo, samo kraj reka i potoka.“Petar i
Pavle su pevali u neke crkve, a otpevale su Anđelija i Marija. Bogova majka je ućutela svako drvo sal jasiku ne mogla. Zato je
prokunula da ne rađa nikad i stalno trepeti i kade nema vetar“,Sanda Kljajič.
kulturi uspostavlja neophodnu vezu izmedju nevestininog starog života, koji se za nju zavržava trenutkom
odlaska od kuće i novog koji će početi dolaskom u nov dom.

U petoj Vukovoj zbirci u 435. pesmi prikazani su dva brata koji love lov. Stariji je ulovio srnu ,
košutu i jelenče zlaćeni rogova, amlađi sosu zlatokosu. U krilu devojke spava šereno jelenče (VZ 432). U 369
pesmi iste zbirkr prikazan je jelen koji pase i razgovara s devojkom, a u 370. s vilom .Jelen se žali devojci jer su
mu košutu ubili lovci, a devojka mu kaže da ju je dragog preotela šegrtica. U drugoj pesmi jelen ne zna da li je
zalutala, ili je zavolela drugog jelena ili su je lovcu uhvatili.. Ovaj trenutak ima veoma važno mesto u
ostvarivanju ritualnog kontinuiteta, ističući devojku u prvi plan, kao dominantan ritualni subjekat.

PTICE

U narodnoj poeziji vidna su dva modela korišćenja ptica u kojima se figurativno označavaju momak i
devojka. Formiranje ptičijeg para odgovara novosklopljenom bračnom paru, ili prikazivanje mladoženje kao
ptice lovca, a mlade kao ptice koja je lovljena.
Figurativno označavanje momka i devojke parom ptica sreće se u blagoslovima, pohvalnim i
zakletvenim pesmama. Poreklo ovih naziva naročito u uvodnim stihovima može se tumačiti kao poetizacija
mladenaca kroz paralelizam, ali i kao trag drevnih verovanja mitskog porekla. Izvesnu obrednu osnovu
imenovanja mladenaca otkriva paunovo pero na starom svatu. Njime se ukrašava đuveglija.
Pesme u kojima je prikazan devojački san sa zlatnim stolovima, paunom i paunicom, alegorijski
tumači njena majka kao svatove koji dolaze. Poređenjem sa paunom ističe se lepota i bez povezivanja sa
mladencima. Naime, i paunu u jesen opadaju najlepša pera na repu da bi u proleće ponovo »izbila«. Imenovanje
mlade imenom ptice je magijska zaštita od nepoznatih opasnosti. Mlada je lovljena ptica, a mladoženja soko
koji vodi sokolicu, lastavicu, prepelicu. Dva zlatna sokola koja nose lastavicu su dva zlatna devera sa snašicom.
Poetska simbolika ptica dopunjuje i obogaćuje obrednu. Vrste ptica i njihova funkcija nisu istovetne u pesmama
i obredima. Kokoške ili petao, koje imaju zapaženo mesto u obrednim radnjama, ne nalaze se kao akteri
narodnih pesama balkanskih Slovena.Ta činjenica svedoči o višeslojnoj organizaciji narodne simbolike u okviru
koje postoji razlika između magijsko-obrednih postupaka govornih pesama.
U Vukovim zapisima među pohvalnim i pesmama i blagoslovima simbolika ptica nije retka. Gora je
neprohodna, devojka traži da je puste na pendžer pa mahne perom od pauna, magijskim čarobnim predmetom, i
dozove svatove (VZ 74). Par paun - paunica javlja se i samostalno ( VZ 41, 46). Paunica savija venac ili je ispod
narandže (npr. u VZ 94). Veći broj ptica (paunice, paunovi, prepelice, sokolovi, lastavice) za zlatnim stolom
predstavljaju svekrove, svekrvice, devere, jetrvice, zaovice, kao na primer u šestoj pesmi prve Vukove zbirke.

SUNCE90

Narodnm lirikom dominira semantički spektar sunca91 – od venca do prstena92.

U pesmi «Kad svatovi idu po devoku« javlja se potpuna podudarnost između dva energična kretanja
koja simbolizuju zoru. Svatovi najavljuju odlazak iz perspektive devojačkog roda (»Sunce na nebo, svati na
drume«), pa središnji simbol menja položaj i smisao. Paralela je zalazak sunca, što je metafora odlaska kćeri iz
rodne kuće. Svekrva očekuje da će joj sreću sunce ogrejati.

90
Više svadbenih pesama počinje opisom zlatne žice koja se savija redom oko učesnika u svadbi. Ima i zagonetke sa istim
motivom:
Pružih zlatnu žicu, preko belog sveta, pa je savih u orahovu ljusku (očnji vid). To je stari simbol iz Indije. Višnu je sreo
devojku Devalii stavio na nju svetlu i tamnu vlas. Iz svetle vlasi rodio se Krišma, a od tamne Višnu.To je ops svete svadbe,
sveta vlas ih spaja. Vlas postaje organ božanske plodnosti; Pavlović, M, Antologija, str, 14.
91
Ženidba meseca je retka, ali blagoslov dolazi s najvišeg mesta . To je preživeli ostatak iz drevnih vremena. Mesec je kod
Germana muškog roda, mada kod nas nema lune koja je ženskog roda kao kod romanskih naroda. On je suparnik suncu, ali su
bića istog roda i vrste. I jedan i drugi svetle. Mesec je junak oran za svadbu. Ravnopravni su , nisu suparnici, a ako bi ga bilo
sigurno bi pobedio mesec. On je zbunjujuća slika jer noću ne stvara dan.Više je antropomorfan, nego teomorfan, tj, mitska
opozicija dana i noći, svetlosti-tame.Ženidba mesecu se pevala u zoru i zori. (Miodrag Pavlović, Antologija nanarodnih lirskih
pesama, NIRO Književne novine, BG; 1989, str, 197-198.
„U nekim pesmama mesec se ženi devojkom zvezdom Danicom, ali je u njoj zaštitnik svadbe, neveste. U drugima se ženi
munjom iz oblaka. Munja je ženskog roda i može da se venča sa muškim mesecom.Ona mu pristaje kao sablja ratniku.
Svetlost meseca i munje su na čudan način iste kao i bledilo.Pesama o boravku duša na mesecu nema ni kod Vuka ni u Župi,
ali prose istu devojku.( isto str, 208)
92
U datom okruženju , prevođenja devojke iz jednog socijalnog okruženja u drugo, posebno je važan ciklus pesama koje hvale
nevestu, i ujedno simbolički izražavajui vezivanje neveste za novu jedinicu (VZ I 65, 93, 100, 101, V 83, 115). U njima se mlada
predstavlja metaforično-alegorijskom slikom zlatne žice koja se savija oko nekog od svatova, dakle magijskim putem se
povezuje. Metafora zlatna žica ne dešifruje se kao devojka, već kao dobra sreća dovodeći se u vezu kao darom od Boga. (Zoja
Karanović, Nebeska nevesta,2010, 209).
 Tri sunca koja se približavaju su stari svat, prvenac i dever uz devojku (na primer u VZ 81).
Mladoženjina majka prilikom ispraćanja svatova poručuje da joj dovedu snahu sa suncem u kosi, mesecom u
nedrima (VZ 25), dok je Anđa kapidžika suncem glavu povezala, mesecom se opasala, a zvezdama nakitila (VZ
468).

OBLACI

Nebo se metaforično prikazuje kao prostor sreće i nesputanosti koji devojka gubi. Utrkivanje oblaka i
svatova preuzeto je iz dodolskih pesama.

OČI
Čudotvorna moć očiju od bajanja i pronicanja u nedokučive tajne bića i života do uroka i demonskog
sjaja nije strana srpskoj narodnoj lirici. Oči su kadre da svojim pogledom užežu grad. One su simbol sunca, isto
što i svetlosti (vid, videlo), jedino čulo koje u trenu može primiti i obuhvatiti najširu sliku sveta.

PRSTEN

U obredu prstenovanja često je i direktno i figurativno spominjanje prstena kojim se obuhvata njegova
široka i za narodni život izuzetno važna, ali i polivalentna simbolika. Dok ga u pesmama oproštajnog tona prate
preteći elementi, u pohvalnim je razvijena simbolika sreće i ispunjenosti. Izuzimajući prsten kao jedan od
centralnih svadbenih predmeta, nazivi svadbenih nakita se u svadbenim pesmama retko javljaju. Magijska
funkcija nakita da štiti od uroka ili zlih očiju se ne opisuje - ona se podrazumeva. Uzgredni spomeni nakita u
pesmama se priključuju isticanju bogatstva i sjaja mlade i svatova. Kao slojevit simbol u svadbenom obredu ima
primarnu ulogu da brakom zauvek veže i otvori novi krug stvaranja života. U magijskom obredu ima višestruki
značaj.

JEZIK I STIH

Na prvi pogled jezik narodnih pesama je ritmovani svakodnevni govor. Međutim, jezik svake pesme
dugo je izgrađivan i zapisivači su ga već zatekli kao izgrađen. Izgrađenost i izbrušenost da se primetiti u
probranim, ustaljenim obrtima koji nisu karakteristični za svakodnevnu komunikaciju.Nije identičan
svakodnevnom govornom jeziku, već je doteran, uzvišen.93 Visoko stilizovan čuva tragove drevnog mitskog
sloja, sve je potčinjenosvetu pesme, poetski i svakodnevni jezik se ukrštaju.94Dijalekatskih oblika ima dosta u
bećarcima, kera, šor, švaler...
Arhaizmi i turcizmi su vešto utkani u poetski iskaz. Turcizama je manje, ima ih samo u opisima
nakita, jela, pića, odeće i obuće. Pevač je raspevan, a jezički izraz bogat. Minijaturne slike ili portreti odaju
najtananija osećanja i najdublje misli. Smisao za sklad veoma je poštovan i nastojalo se da se o njega ne ogreši.
Sklad misli i reči razvijao se sa ritmom i muzičkim oblikom. Boje, zvukovi, jezičko-muzički ritam, ritam
pokreta vidljiv je u svim stihovima, pogotovu osmercu sa cezurom posle četvrtog ili petog sloga.

Pesme obiluju epitetima: beli su zora, crkva, bosiljak, nebo, dvori. Najčešći epiteti: dobar junak,
svileni sagovi, dobar čas, grozni vinogradi, bijeli dvori, mila majka, mila zaova, mili kum, svileni barjaci, rano
bosilje, siv soko, jarko sunašce, , konji osedlani, vedro nebo, gizdava devojka etc.
Sklonjeno je sve što je ružno, a istaknuto sve što je raskošno i lepo. Kuće su beli dvori, stolovi od zlata
i srebra, djerdjefi žubore ljudskim glasom.
U narodnim pesmama čitav niz poređenja izgrađen je prema principu koji funkcioniše u zagonetkama:
«Povila se zlatna žica iz vedra neba.« Ova česta slika konkretizuje idilično u narodnoj lirici «dobra sreća od mila
boga« ili potpuno «lepa Ruža od dobra roda« (VZ 100, 101), «ljuta kao guja« (VZ 54). Za poređenja i metafore
tražene su svetle, lepe i izražajne slike.95

STILSKA SREDSTVA I NAČIN IZRAŽAVANJA OSEĆANJA

Metafore96 «sunce u očima, u rukama sjajne mesečine« slikaju nov život, sreću, ljubav, rod, rad, piše
H. Krnjević u Lirskim istočnicima, dok Z. Karanović ističe da je jelen koji pase i gazi bosiljak izuzetna slika

93
Tvrtko Čubelić, Usmena narodna književnost, U zborniku Uvod u književnost, Školska knjiga, Zagreb,1969, 154.
94
Pešikan Ljiljana, Stanoja selo zapali, Novi Sad, 2007, str,86.
95
Mitološko je deo pesničkog blaga,koji je stvorio narod,narodne umetnosti(M. Pavlović, Antologija, narodnih lirskih pesama,
BG, str,17.)
96
Viko smatra da je svaka metafora ili metonimija mali mit , a sve figure kada su se prvi put pojavileimale celo svoje izvorno
značenje;. (Meletinski, E, Poetika mita, str,14-17).
koja predstavlja zgusnutu metaforu, čije je rešenje ustvari odgovor devojke «za to sam ga sejala«. Devojka
donosi sunce u nedrima, rukavima, kao i mesečinu ( VZ 24 ), sunce u kosi ( VZ 25, 26) ili je ovaploćenje
sunčeve svetlosti (VZ 77, 78). Ostvarena je i sprega sa mitskim kosmičkim plodnostima ( VZ, 62, 63, 79).
Nevesta je struk ruzmarina (VZ 55 ), pitoma ružica ( VZ 85 ), zrno šenično (VZ 182 ), bilje - cveće (VZ 56, 82,
87). Za nju se vezuju radnje vezane za negu biljaka, ona seje (VZ, 66, 67) da bi ga potrgala (VZ 10, 17). Atributi
imaju simboličku funkciju – treba da iniciraju plodnost i zaštite nevestu od uroka jer je i njena lepota istaknuta:
neva lepša je od devera (VZ 96), mladoženje (VZ 32) i vile (VZ 114). U novoj zajednici predstavljena
alegorično-metaforičnom slikom zlatne žice (VZ 93), savija se oko nekog od svatova - prvenca, kuma etc. (VZ
65, 93, 100, 101)
Vrlo uspešnu metaforu imamo u stihovima:
»Paun šeta, vojno le, na venčanje,
Za njim, vojno le, paunica.« (VZ 45)
Ima i erotskih metafora, nasilno kidanje ruku, na primer, predstavlja kršenje tabua.

Apostrofa karakteriše prepevke, dok su česti i lirski paraleliznmi..

Slovenske antiteze imaju ulogu u otvaranju narodnene pesme. Spoj boja i zvukova u pitanjima prerasta
u dramatizaciju. Poslednji odgovor u nizu predstavlja i poslednji čin: nazire se odgovor.
Od izražajnih sredstava izdvajaju se:
- anafora:
»Ljubi me...…
ljubi me…« (VZ 394)

- epifora:
»Često zalivaj struk ruzmarina,
da ne uvene struk ruzmarina.« (VZ 65)

- palilogija:
»Srebrno stablo, zlaćane grane,
zlaćane grane biserno lišće.«
»Oprosti meni mila majčice,
mila majčice, bela crkvice.« (VZ 28)

- ponavljanja:
»Oj, orlovi,orlovi,
leteste li visoko,
leteste li visoko...« (VZ 70)

- figura ethimologica:
»Tekla voda, vojno le, tekelija« (VZ 398)
»Izvor voda izvirala bistra studena« (VZ 399)

Zvučne figure su vrlo prisutne, naročito asonanca:

»devojka je kraj gore stajala
sva se gora od lica sijala
devojka je licu govorila.« (VZ 395)

Ima i hiperbole:
»al ne mogu do njih doći
od višine vite jele
od rodine vine loze
od mirisa struk-bosiljkod ljepote devojačke.« (VZ 502)

Cela 682.pesma je iskazana personifikacijom

Ponavljanja ima mnogo, ali ako bi se bilo šta izostavilo, sve bi se upropastilo jer je sve na svom
mestu. Opšta mesta nisu prilepljena , pridodata,već su srasla sa ostalim u skladnu celinu.
- Ustaljeni počeci:
»Grad gradila bijela vila...« (VZ 226)
»Mili Bože,čuda velikoga ... « (VZ 732)
 - Ustaljeni završeci:
»Što mora biti biti će.« (VZ 394)

- Kontrast:
»jedna ovca , a tri čobanina.« (VZ 687)

Simboli su česti, ali o njima je već bilo govora.

Perifrazama narodni pevač se zaklanja iza svega što je nametnuto i banalno:

»Lepo ime zlato materino
kada zlato do povoja bude
majka će mu povoj načiniti
načiniti povoj i pelene
sve od svile i suvoga zlata
kad je zlato, nek u zlatu spava
kada zlato do kolevke bude
majka će mu načinit kolevku...« (VZ 685)

DUŽINA STIHOVA

Vukovi stihovi su različite dužine. Najčešći je lirski deseterac i osmerac sa cezurom posle četvrtog
sloga
Ima ih u:

1) petercu: »Ah što ću, što ću«,

2) šestercu: »Umij mene Neno«,
3 ) sedmercu: »Bela moma prebela«,
4 ) osmercu:Ne kuni samo brata male«,
5) devetercu »Ljubio te Ranko svaki dan, samo u 533V, zbirka) Aoj moja goro zelena),
6) deseterac: »Oblak se vije po vedrom nbu«,
7) jedanaesterac: » Kroz nju teče tih voda rujna«,
8) dvanaesterac: »Slavuj tica mala svakom pokoj dala«,
9) trinaesterac: Da vatamo tanke slamke tanane«,
10) četrnaesterac: »Devojčica vodu gazi, nog joj se bele«...
U pesmi »Velika rosa stihovi su izmešani.97

RIMA

Rima kod Vukovih pesama je neredovna, slobodna, spontana, neočekivana, nenadmašna po lepoti
izraza, nelik na svetiljke.98
PREPEVI

Prepevi su zanimljivi i značajni zbog ritmičke i jezičke raskoši99. Prilagođeni su tekstu.Može da se

ponovi jedan stih (VZ 199), više njih (VZ 166) ili cela strofa(VZ 708 ).Ima ih rimovanih (VZ 166) i
nerimovanih (VZ 184). Kratki su, pa su u njima ispunjeni ekvivalenti bujne narodne simbolike. Može se
ponoviti jedan stih posle svakog (Jelo le dobra devojko (VZ 199). U 166. pesmi dva puta se ponavlja jedan
određeni stih iza svakog stiha. Ponekad su utvrđeni klišei, ali zahvaljujući njima pesma traje duže od obreda.
Kako su simboli predmetni to se njihovo dejstvo tumači simbolikom. Prepevi (pripevi) se javljaju:
a) u sredini stiha: «…vojno le…« (VZ 45) i
v) na kraju stiha«…Domaćine koledo, gospodine koledo...« (VZ190).
Prepev često semantički nije vezan za značenje teksta, a ponekad je bez određenog značenja, ali je u
funkciji ritma melodije kao što je, le ljelje le.

97
Vojislav Đurić, Antologija narodne lirike str, 27-28.
98
Isto, str, 29.
99
Uslovljeni su cezurom. Pokazuju specifičnost obrednih pesama kojie se izvode u strogo utvrđenom kontekstu. Melodija im je
talasasta, na krajevima stih prekinuta raznim falcetnim uzvicima.Peva ih više u glas ali ima samostalnih deonica u kojima su
glasovi povezani
 Mogu biti:
a) pripev kao jedan stih ( VZ 187) »oj dodo oj dodole«
b)pripev kao dva siha«oj dodole
moj božole«
c)kombinacija kraja i sledeći stih
»Kaloper pero, ljeljo
kaloper pero (VZ 376)
 ŽUPSKA NARODNA LIRIKA
OKOLNOSTI BELEŽENJA
UVODNE NAPOMENE

Usmena poetska i prozna reč bila je prva i dugogodišnja moja lektira. Kako je Župa bila četnički orijentisana
dugo je ostala potpuno izolovana i zapostavljena tako da se pesma negovala sve do sedamdesetih godina. Za
razliku od drugih krajeva gde je odmah posle rata strogo bila zabranjena, ovde to nije bio slučaj
Kasna elektrifikacija, tek sedamdesetih, kao i izolovanost velikim planinama: Gočem, Željinom,
Kopaonikom, Jastrepcom posebno je doprinela očuvanju narodne tradicije. Beleženje sam započeo veoma rano
još od prvih školskih dana, a kasnije snimam, bilo da je u pitanju starija vokalska ili novije pevanje. Snimanje i
beleženje obavljano je tokom samog obreda, leti ili zimi kad se nije radilo, tokom pečenja rakije, čuvanja ovaca,
bostana, prela.Istraživanjima i snimanjima obuhvaćena su sva sela Župe kao i tri koja geografski pripadaju Župi,
ali su 1945 pripala Brusu (Kriva Reka,Osreci, Botunja). Kad sam počeo da radim, 1978. zamolio sam učenike
da mi mi od najstarijih ljudi zabeleže svki običaj i pesmu koju znaju i opišu sve elemente pevanja.Odmh su
uočene velike razlike od sela do sela, od zaseoka do zaseoka, od kuće do kuće, pogotovu kad su običaji u
pitanju-naročito mešanje paganskog i hrišćanskog.
Devedesetogodišnjaci odlično su se sećali svih obreda, a običaja posebno, naročito sedeljki:
»Na svke raskrsnice ložila se vatra od vrljike ili pozdera oko koje su devojke prele i pevale, momci svirali u
gjde, svirajke,okarine, diple, dvojnice.Pesmom i igrom mladi su se prebližavali jedni drugima. Na saborima i
vašarima oko svake crkve bila jeo je po nekoliko kola, koja su se međusobno borila koje će više igrača da
privuče u kolo.«kazuje Bogosav Kljajić. Novokompovane pesme preko radija i televizije nisu toliko izvršile
uticaj na staru vokalsku tradiciju jer su se sabori, prela sačuvali i do današnjih dana. Ali, to se oseća u
tekstovima zabeleženim kasnije, pogotovu od mlađih pevača i kazivača. Međutim, uticaj radija ogledao se
naročito pri beleženju jer su se mnogi kazivači stideli da kazuju » to je zastarelo, primitivno, svi će da se smeju
i tebe i nama, to je glupo«,kaže Sanda Kljajić.
Promena okolnosti beleženja ogledala se naročito kod obrednih i običajnih pesama tako da mi je nedostajao
živi doživljaj izvođenja nekih obreda, mada sam mnogim prisustvovao. Interesantno je da su se litjske pesme i
litije vratile u svako župsko selo 2000. godine.

POREKLO STANOVNIŠTVA ŽUPE

Ostaci iz prošlosti svedoče da je u ovoj oblasti bilo mnogo ljudskih naselja još u neolitu. Župa je u
srednjm veku bila sastavni deo Raške oblasti. O tome svdoči povelja koju je Stevan Nemanja dao manastiru
Studenici 1196. god. dodeljujući mu u Župi sela: Kožetin, Popovce sa crkvom Vavedenje, Puhovac, Povac,
Veliku Kruševicu sa podrumima i pčelama u Rudenici100. Manastiru Drenči koga je podigao monah Danilo sa
sinom jeromonahom Danilom pripala su sela Drenča, Ržanica, Tuleš.101 U povelji čelnika Radiča koju je
priložio svojoj crkvi u Graševcima nalaze se sela Kožetino, Dolnice, Vrbnica. 102 .Ne spominje se grad Koznik
koji je u to vreme bio kulturno i administrativno mesto. Za vreme Turaka stradalo je mnogobrojno stanovništvo
Župe. Samo 1454. turski sultan je kao roblje odveo 50000 žene i dece naročito iz Kruševca103 Turski popisi iz
16. veka govore da su sva sela bila naseljena: Donje Zleginje13 kuća, Dašnica 29,Trnavci 29. Nema
muslimanskih kuća, ali u tefteru iz 1516. godine u Subotici je pored 70 pravoslavnih bilo 2 muslimanske,
Dobroljupcima 15 srpskih i 1 muslimanska, Trnavcima 48 srpskih 2 muslimanske, Vlatkovacu 19 hrišćanskih, 1
muslimanska.104 Život u Župi u 16. i 17. veku nimalo nije bio lak. O tome svedoči zapis da je 1755. grupa raje
nahije kozničke išla u Carigrad da se žali protiv sandžačkog bega koji je poslao 30 konjanika koji su im pokupili
sve.105 Ovakvo društveno stanje bilo je i u vreme Prvog srpskog ustanka. Ustanička vojska Župe brojala je oko
200 vojnika i 5 topova. Posle pada Župe u Kožetinsku crkvu uselio se Mahmud-paša, a narod pobegao u
zbegove zajedno sa popovima: Radoslavom, Ilijom, Pavlom, Savom, Pavlom Cukićem, Petrom Đukićem 106.
Godine 1833. Župljani su proterali Turke pa su mnoge izbeglice iz ktrajeva pod Turcima sišle u nju, što je iz
osnova menjalo život i struikturu stanovništva u njoj

100
S. Novaković, Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, Bg, 1912. G. rivinović,Studeničko
vlastelinstvo 1183_1190, Bg, 1967, str, 11.
101
Glasnik srpskog učenog društva, 24, str,26.
102
Spomenik SANU, 3, 4 Miloš Blagojević, Kruševac kroz vekove, Kš, 1972, str,46-48, Istorija naroda Jugoslavije, I,str, 440.
103Momčilo Spremić, Kruševac u 15. i 16. veku, Kš, 1972, str, 18, 19, Istorija naroda Jugoslavije, str, 440, I,
tom.
104
.104Milan Vasić, Stanovništvo kruševačkog sandžaka i njegova društvena struktura u 16. veku, 1972, str, 59.
105
Radmila Tričković, Kruševački sandžakbegovi u 17. veku, Kruševac kroz vekove, 1972, str, 89.
106
Prilozi za proučavnje prvog srpskog ustanka, Neobjavljena građa, Narodna knjiga, Bg, 1954, str, 138-140.
 Grad Koznik u srednjem veku bio je upravno središte Župe. Osamnaest ciganskih kuća iz sela Grad
bilo je zaduženo za izradu strela, kao i 48 kuća iz susednog sela Strelci za potrebe Brankovića iz Smedereva.
Ostala sela vodili su knezovi pa su se zvala kneževine. Po oslobođenju od Turaka nastao je Koznički srez sa
središtem u selu Vitkovu107. Župa je pogodna za život život ljudi što svedoče naselja još od neolita. Bila je
veoma gusto naseljena srpskim stanovništvom, koje se dva puta selilo za vreme Turaka, ali i veoma brzo
doseljavalo.To govori i popis iz 1516. po Milanu Vasiću.On je izneo broj sela, kuća, neoženjenih,
udovica,vodenica, utrina, napuštenih njiva, muslimana, manastira. Sva sela zadržala su stare nazive. Održavani
su vasari u selu Subotici, a većinu su činili Srbi. Samo u selu Velja Glava se spominju Vlasi, stočari, sa
staresinom Đurđem. Na osnovu imena domaćina vidi se da nema razlike između raje zemljoradnika, i Vlaha
stočara.108 Današnje stanovništvo Župe je relativno mlađeg porekla. Samo nekolko familija je iz 18. veka ili
ranije (Starinci, Lisinci_Gornji Stupanj; Magovci, Sudimci_Trnavci; Ivljanini_Rokci). Milisav Lutovac je
ispitivao poreklo rodova i došao do zaključka da je većina predaka današnjeg župskog stanovništva doseljena
polovinom 18. veka109. U početku su naseljavali planinske krajeve zbog sigurnosti. Posle oslobodjenja 1833. u
Župu je pohrlilo stanovništvo sa svih strana, jedni sa crnogorskih brda i Hercegovine dolinom Ibra preko
Kopaonika i Željina, drugi iz Tetova preko Prepolca i Toplice, treći iz Like preko Bosne. Simčeviči iz Ličkog
Plaškog su u Vražogrnce došli među poslednjima.Valja napomenuti da su se usput zadržavali pa su kasnije
povukli stanovništvo iz mnogih krajeva (Komatovići su u Dobroljupce došli iz Ibaskog Kolašina). Malo je
starosedelaca, ili su se iseljavali, ili stapali sa novodoseljenicima. Medjutim, valja istaći da mnoge familije ne
znaju odakle su došle, jednostavno kažu da su doseljenici.U Župu se rado dolazilo, a bežalo samo kad se
moralo. Nešto veća seoba zabeležena je 1878. g. u Toplicu po oslobodjenju od Turaka. Planinci su počeli
postepeno da silaze u donje krajeve gde su imali vinograde i poljane.
Jovan Cvijić se prvi zainteresovao za župsko stanovništvo u knjizi «Balkansko poluostrvo« Većinom je
starosedelačko, doseljeničko sa Kosova, dinarskih, vardarskih, šopskih, torlačkih, crnogorskih, šandžačkih,
ličkih predela. Jelačko stanovništvo je uglavnom sa kosovskih visokih planina jer se u celoj Zupi peva
žetvarska pesma na kosovski ritam:"Ječam žnjele Jelačke devojke«. Selo Jelakci je prvo u Župi od Jošaničke
Banje. U njemu je klima jako pvoljna zbog prodora toplog vazduha iz nje pa uspeva pšeniva i sve drugo povrće.
Ječam se ređe seje. Gornjožupljani sui su uglavnom poreklom sa visokih krajeva, a nizinci iz nižih
krajeva.Većina stanovništva Župe sebe smatra »starincima«
Migracije iz planinskih sela u grad nisu zaobišle Župu, pogotovu iz bruskih potkopaoničkih jer su
imali poljane u blizini« čaršije«. Mnogi su otišli u inostranstvo, naročito Švajcarsku. Donja Župa je ostala verna
selu.
Stanovništvo u Župi je veoma pomešano pa se zapažaju uticaji krajeva odakle su došli kao i mesta
kroz koje su prošli (Kosovo, Metohija, Stara Raška, Bosna, Kopaonik, Toplica). Mešali su se sa starosedeocima,
čuvali staro, unosili novo. To se zapaža i sada jer planinci neprestano silaze u grad.

JEZIK ŽUPSKIH PESAMA

Govor Župe pripada kosovsko-resavskom dijalektu po Dušanu Joviću sa izvesnim specifičnostima jer je blizu
područje prizrensko-timočkog dijalekta.Osobenosti govora Župe su:
1) akuzativ preuzima ulogu ostalih padeža: na svilene gjtane (loktiva), sas tu ženu(insrumentala
2)datv je u jednini zamenjen genitivom:mladoženje bokčaluk , stare majke dokaziva, otkud tebe...
3)arhačna upotreba zamenica: ne(nas), ve(vas), ni (nam)
4)afereza vokala ako se prethodna reč završava istim: blago nema (blago onema)
5)sinkretizam genitiva i akuzativa. na dukate kolače
6)jednosložne imenice se proširuju infiksima –ev, -ov: sve sinovi, danovi
7)vokal o zamenjen vokalom a:sas matikom tupom
Ima dosta arhaičnih, stranih reči, pogotovu turcizama, koje su se danas izgubile ili se retko čuju ( one
će biti priložene u rečniku mane poznatih reči)
Akcenat je posebno interesantan, ali on nema bitan uticaj na staru vokalnu tradiciju bez obzira što je
skoro kod svih višesložnih reči prešao na drugi slog. Dužine su posebno interesantne za jezička istraživanjaje jer
su došle pre akcenata ponegde kao i neoakut.

107
Milan Vasić, Stanovništvo kruševačkog kraja, Kruševac kroz vekove, KŠ, 1972,str, 70.
108
Defter Sandžaka Ala Džahisar, N 55 , 1516. g
109
Župa Aleksandrovačka, Bg, 1980, SANU, str, 19
 SIMBOLIKA BILJA

Župljani su odavno uočili lekovita svojstva bilja pa su ga koristili u čajevima, rakiji, vinu, medu.
Kako domaće110, tako i divlje, pored lekovite funkcije imalo je i magijsko-ritualnu, ali njegova upotrebna
vrednost nije zanemarena.
U župskim pesmama kao kod Vuka111 i Bugara112javlja se isto ili slično bilje: drveće (jela, bor, javor,
topola), divlje cveće ( smilje kovilje), domaće (ruža, zumbul, karanfil), lekovito (zdravac113, pelen...) ,žitarice
(kukuruz, pšenica, proso, eljda), ostale (lan, konoplja...) Svaka biljka ima određeno magijsko, mitsko,
isceliteljsko mesto.
Među biljkama posebno mesto pripada zdravcu. 114 Samo ime asocira na lekovita svojstva. 115 Njemu
je jedino ravan bosiljak u župskim pesmama, ostale biljke zaostaju. U Župi se kao lek za ljude ne upotrebljava,
jedino se stavlja u vodu stoci i živini da pije.116Od njega se pleo venac za ovce kroz koji se i obavljala prva
muža i kitile posude.117Kupanje dece u vodi sa zdravcem dovodi se s rođenjem Isusa Hrista. Njegovo branje na
raskrsnici je simbol mirovanja i buđenja vegetacije i dovodi se u vezu sa Demetrom i Persefonom čime se
završava solarna ravnodnevnica, a počinje lunarni ciklus.
Obraćanje ruži kao božanskoj sestrici ukazuje na njeno božansko poreklo. Simbolika joj je
višeslojna..Poseduje svojstva ovog i onog sveta (pitoma-divlja).118 Šipkov prut držao se u kući jer su se njime
terale čume, veštice, vešali na drveće oko štala i torova da ne odnesu mleko stoci. Na njihovo grmlje, na
Petrovdan, vezivao se crven konac da bi se bolesti sa čoveka prenele na njih. Da bi porođaj bio lakši, porodilja
je pila vodu u kojoj je bila divlja ruža, pa se sušila ako je porođaj bio van njenog cvetanja i listanja.Novorođenče
se kitilo i kupalo ružinom vodicom., a voda posle pranja takođe prosipala pd nju119. Ratnicima se u pojas
zajedno sa tisovim drvetom ušivao i šipkov. Devojka za udaju poredi se sa ružom, 120, pa crvenilo dobija od
nje.121Ruža simbolizuje neudatu devojku u lazaričkim i kraljičkim pesmama, a u svatovskim prelazak devojke u
novu fazu.122Momci i devojke se njome kite, a žene je nose u nedrima. Ograda od ruža nije prisutna župskim
pesmama jer predstavlja razdvajanje, dok kod Vuka je ima (VZ I ,11). Ona je devojka spremna za udaju (VZ, I
55: ŽZ,) Najčešći atribut joj je pitoma, iako asocira na divlje-tuđe, svoje-pitomo. Na livadi je, u polju, bašti (VZ
I486), povezuje mlde (VZ, I, 586), devojka posipa momka njome, (VZ; I, 639)123
Kao verenički dar (VZ I, 92, 639), povezuje polove (VZ I,586), priprema za venčanje (VZ I 66 ),
spaja momke i devojke ili ih zavađava (VZ I 642), vene kao ljubav (VZ I 39, 363). Njome se iskazuje negativan
stav prema udaji, ženidbi (VZ, I 326 ), nagoveštava zlo ( VZ I 345). Rasprostranjeno je verovanje da se
devojkama koje ne umru kod kuće obavezno sade ruže na grobu jer je ona na granici između ovog i onog sveta,
prostor ni tamo ni ovamo. Duša devojačka se skriva u ruži pa je zato najviše ima u raju.Vezuje se za kult mrtvih
pa je najćešće na grobovima.
Kaloper je omiljena gradinska biljka. Deminutiv pero upućuje na Peruna(Čajkanović, Rečnik
narodnih verovanja o biljkama, BG, 1985,1970,str,32). Korišćen je u ljubavnoj magiji, kod stomačnih, crevnih,
povraćanja i ženskih bolesti.124Rutva štiti od veštica. Kaže se, ko se njome okiti one mu ništa ne mogu, pa se

110
Bilje u baštama i čeparima rasađivalo se na Biljni petak ili Cveti da bi dobro cvetalo i mirisalo. Obavezno se donosio iz šume
po koji busen divljeg cveća i zasaćivao zajedno sa pitomim, a na Đurđevdan kapija i ostalo se kitilio takođe sa pomešanim
cvećem. Gradinčiće su negovale isključivo žene.
111
Najčešći parovi su: zelen bor-rumena ruža (VZ I341), zelen bor-vinova lozica(VZ,I,342), zelen bor-zelena borika(Vz I,345,
ER 213), bršljan trava-zelen borić (VZr II,398), ruža-loza (VZ V,613), ruke-jabuke( ER 65)
112
Parovi kod bugara: bosiljak-ruža ((Arnazdov, 1931, 36, Blgaarskie baladi I, 1993,236), javor-jela
(Aрнаудов,1931,35,Блгарские балади, I,240),bosiljak-bršljan (Блгарские балади, I,1993,237), topola i loza (Блгарские
балади, I, 241), zelen bor-borika (Блгарские балади, I 242) ;vita loza vinova-jela i bršljan (Блгарские балади, I,243).
113
“Zdrav, zdravljače, nov, novljače”, rek gdekojimladu mjesecu kad ga prvi put ugledaju. Gdekoji uz to još poskoče prema
mjesecu, a gdekoji I nočanu kesu ako u njoj dosta novca imaju, tresnu prema njemu.Vuk Karadžić, Srpski rječnik, 1852,207).
114
Geranium macrorhisum-lat, ždralica, priboj, obrasla žlezdastim dlakama, listovi perasto deljeni, lišće izuzetno mirišljavo sa
opasnim bodljama. Raste u šumama I na osenčenim stenama svuda po Župi. Sadrđi etarsko ulje tannin.
115
Raste samoniklo,ali se na Cveti presađuje po baštama i koristi se za ljubavna vračanja i bajanja bolesnima. (Veselin
Čajkanović, Naš narodni život, IV,1994, 86-87).
116
Porodilje su se pre porođaja kupale u vodi u kojoj je prethodno bio potopljen, zašivao deci u pelene, stavljao ispod
slamarice deci zajedno sa bosiljkom, nožem, alenim koncem, tisovim drvetom da bi se održala., nosio na krštenje. koristio s e
tokom celog svadbenog rituala. Na Veliki četvrtak deca su išla od kuće do kuće i delila ga. Mad mesec u gornjoj župi zovu
zdravljak.
117
Bežeći iz Vitlejema Bogorodica se oznojila pa je iz kapi njenog znoja niko zdravac (Sofrić, Slovenska mitologija, 1990, 98).
118
Ni na pitomoj, a kmo li divljoj Župljani ništa ne suše od veša, pogotovu dečijeg. Deci ne daju ni slučajno da zspu pod šipkom,
mada devojke spavaju pod njima a momci ih bude.(Stroj izvorna pesmiaTri livade).
119
Otuda je vrlo česta u župskim uspavankama
120
( VZ I, 590)
121
(VZ I,592)
122
Otuda njena prisutnost u devojačkim gatanjima )cvetovi ruže se na Đurđevdan ostavljaju da prenoće, namenjeni različitim
momcima a onda namenjuju(SEZ; 14,1909,59
123
Da bi bili voljeni Župljani su u pas denuli ružu, a Župljanke za kosu
124
Veselin Ćajkanović, IV, 1994,110.
stavljala deci u pelene da bi bežale od njenog mirisa.125Selen se ne bere i ne miriše pre Đurđeva dana, a tada se
mladi namirišu njme, i stave u nedra. Bio je obavezan u ljubavnim vračanjima i gatanjima pa su ga zvali
miloduh.126Bosiljak-vaslađen u Župi smatraju biljkom nad biljkama. Imao je višestruku namenu: prilikom
kađenja, kupanja, škropljenja, zapajanja, opasivanja kanicama mlade, garavljenja novorođenčeta njegovim
ugljenom (krst na čelo), protiv kijavice.127Neven se brao uoči Đurđevdana, stavljao u nenačetu vodu sa
uskršnjim crvenim jajetom, ako je bio pre, pa se njime ujutro umivalo. Župljanke su ga obavezno stavljale u
nedra kad su išle na venčanje.128Kadiva (kadivica) korišćena je za kićenje pluga i volova prilikom zaoravanja
prve brazde. Na Spasovdan u crkvu se nosila perunika, gde se osvećivala i raznosila po kućama da bi ih čuvala
od groma. U svakom župskom vinogradu nekad se sadila perunika pošto je u vezi sa Perunom—bogom groma
da bi ih štitila od grada i „simčoglet“ (suncokret) da bi ga sunce bolje grejalo. Svakojako cveće:karanfil, šeboj,
zumbul , ruža, krin, ljiljan, turgišan, nana, ruzmarin, jorgovan, „gorgini,“ zevak. Sadilo se oko bunara, u
bostanu, baštama, vinogradu, a u pčelinjaku najviše matičnjak.129“Čepari“ s menđušarama, rozetlama,
lijanderima, muškatlama... stavljani su oko košnica.
U baladicama najčešća je vinova loza . Ona izrasta na grobu dok se kod Bugara mladi pretvaraju u
bilje zbog progona.130 Neguje se, poliva, za razliku od bugarskih gde se poliva vrelom vodom ili seče. Biljke
koje niču na grobovima vezane su za ljubavnu magiju, brak i rituale oko njega pa otuda bliskost s kultom
plodnosti i mitovima vezanim za njega.
Od korovskih biljaka najveći udeo imala je kopriva. Prilikom setve njeno seme s obavezno stavljalo u
drugo:pšenicu, ječam, ovas, raz, heljdu, a koren zasađivao na sred njive kao zaštita do grada i pospešivanje
rasta. U mitskom poimanju sveta vezana je za plodnost jer se upotrbljavala u magiji za srećnu udaju i bračnu
simboliku. Na Đurđevdan se sadila bez korena pa na koju se stranu povila, verovlo se da će otuda doći svatovi.
U vražogrncima se veruje da se koprive udaju na Veliki petak, a u Dobroljupcima na svetu Jelu.U oba sela se
udaje za Iliju Gromovnika (Sanda Kljajić) .
OSTALO RASTINJE

Bagrem131, dud i jela ne sade se blizu kuće. Na njih se ne stavlja svadbeni barjak. Ako im korenje
dođe do kuće, poumiraće čeljad, a ako jela poraste iznad , ugasiće se muško potomstvo. Lipa je sveto drvo pa se
kao takva sadila jedino oko crkava, a divlji kesten kraj groblja.132 Na novosagrađenu kuću obavezno se stavljao
neki „čepar“ sa čuvarkućom.133Jablan je internacionalno drvo, ima ga kod Rusa(яблoнь). Kod Ivanova i
toropova ima obeležja smrti jer sumvenčanje i smrtanalogni običaji prelaza (1965,str , 8), njihovom shvatanju
slična je Vukova 488. psma prve zbirke.

NARODNA LIRIKA ŽUPE

Povratni uticaj pesama iz Vukove zbirke, varijantnost i poligeneza motiva su tri ključna pitanja koja se
postavljaju pred svakom terenskom zbirkom, pa i pred zbirkom narodnih pesama iz Župe134. Ono što se, pored
jezičkih osobenosti, odmah uočava jeste različita motivska struktura ne samo u odnosu na najstarije sistematski
prikupljene i objavljene zapise narodnih pesama, nego i u odnosu na ostale pesme zabeležene u 20. veku na
nevukovskom terenu (na primer u Metohiji). Narodne pesme iz zbirke iz Župe najčešće su ispevane u parovima,
desetercu i osmercu sa cezurom posle četvrtog sloga. Uglavnom se pevaju na određene melodije, višeglasno, a u
poslednjih stotinak godina i uz pratnju instrumenata. Narodno lirsko stvaralaštvo je bogato i raznorsno jer se
lakše izražavalo kroz pesmu a ne priču. Jedno od pitanja koje se postavlja prilikom sastavljanja terenske zbirke
jeste, ima li povratnih uticaja, koliki su i u čemu se ogledaju. Pesmama se ne može prići samo komparativno.
Mogućnost povratnih uticaja na župske mora se uzeti u obzir bez obzira što je župsko stanovništvo sve do
Drugog svetskog rata bilo nepismeno, potpuno neobrazovano. Malo je kuća imalo drugu Vukovu zbirku, akamo

125
Isto,182.
126
Isto, 183.
127
Isto, 38.
128
Isto, 163-164.
129
Vrlo je jakog mirisa od prvih listova do kasne jeseni, a i odlično smiruje pčele
130
Veselin Čajkanović jelu poredi s devojkom , ona je vilin stan.,a bor je senovito useljivo drvo (stara srpska mitologija, knj,
5,priredio Vladan Nedić, BG;1994). Pretvaranje ljudi u biljke i rastinje posledica je pojave zemljoradnje, i bilje je nastal o od
ubijenog božanstva, dakle hraneći se biljkama, hranimo se božanstvom . Život se posle smrti nastavlja kroz biljke.(Elijade, I,
1991, 38)
131
„nije dobro drvo“ pa će udariti grom (GZM, 19, 1907, 320)
132
(GZM, 6, 19, 1907,320)
133
Da bi kuću čuvao od gromova, veštica, lopova, veštica (Čajkanović, Naš narodni život,4, 1994,215)
134
Žensko pevanje bilo je većinom horsko, i kod nas i kod drugih naroda,yajedničko bez individualnog isticanja. U tom leži i
razlog manje promeljivosti, boljih čuvanja oblika i opštih tipova iskazivanja. Vezane su za običaje pa su imale obezbeđene
slušaoce i učesnike svoje grupe anonimnih pevača.One su se manje prilagođavale promenama i ukusu slušalacai bolje čuvale
svoj unutrašnji, ponekad tajnoviti sklad.; M:.Pavlović, Antologija, str,9.
li prvu. Narodne pesme razvile su se na ovom terenu ili su donete seobama iz Crne Gore, Like, Kosova,
Hercegovine i zato nije bilo moguće posebno analizirati zbirke, već je potrebna kombinacija. Pesma se ne može
posmatrati samo kao tekst već u sklopu rituala jer upućuje na njegov opis i zato je bilo potrebno opisati ga sa što
manje etnoloških, antropoloških, socijalnih elemenata. Obred i običaj su u funkciji analize, a njihovi opisi u
funkciji objašnjenja rituala dok se izvodi.. Dakle, prisutno je međusobno prožimanje rituala, običaja,
objašnjenje. Neke etape obreda su izostale jer specifični običaji u Župi tema su posebnog rada i eventualnog
etnografskog opisivanja. Vukova zbirka već pokazuje da je u korpusu lirskih pesama teško povući granice.
Zanimljiva je bliskost varijanata koje su zabeležene u rasponu od 200 godina.Takva podudarnost posledica je
povezanosti teksta sa obredom i običajem. Kontekst izvođenja pesama kod Vuka i u Župi se gotovo poklapa.
Doduše, dosta se izgubilo od obrednog, ali su se delovi običajnog kodeksa sačuvali.
Osnovu Vukovih i župskih narodnih pesama ćini pagansko osećanje života isprepleteno sa hrišćanskim. U
paganski venac koji je osnovno obeležje mlade, đurševdanskog venca, kasnije se upliće alen konac koji je
obavezan u tkanici kao i plava htonska boja. Prepreke su takođe od alenog konca.
Župsko pojanje nije autohtono. Poligenezu motiva uslovila su migraciona kretanja. Svaka pesma ima
empirijsko-didaktički karakter.
Prodor realija najjače se odslikava na leksičkom segmentu, bilo da je u kućnoj upotrebi, bilo u odeći i
opremi. Na osnovu njh stičemo utisak o imovnom stanju. Otuda skaliranje na ekonomskoj i socijalnoj lestvici
(na ekonomskoj se cene bogati, a na socijalnoj obrazovani).
Hristijanizirani slojevi javili su se pod uticajem Svetog pisma, crkvenog pevanja, otkrovenja, fresaka.
Ovi uticaji su se međusobno preplitali. Župske pesme pune su atributa i atributiva za razliku od Vukovih:

OBIČAJNE PESME

Župske običajne pesme najčešće su u paru sa obrednim jer su sastavni deo obredno- običajne kulture
pa se razlika između njih gubi. Zato nije ni čudo što ih Vuk nije ni delio, več ih je dao zajedno. Vido Latković ih
je izdvojio u posebnu grupu podrazumevajući pod njih:svadbene, zdravice i tužballice. To je, ustvari krug
porodično-obrednih pesama koji se razlikuje od kalendarsko-obrednih.Vladan Nedić je ponovo objedinio
obredne i običajne u jednu celinu.Od pamtiveka su vezane za kultne radnje i ličnost čoveka oko svadbe, sahrane.
S obzirom, da su obredi vezani za ljudski život rano hristijanizirani, one su izgubile kultnu i magijsku moć pa su
se zadržale samo kao običaji. Zato nose obeležja novijih vremena.

SVATOVSKE PESME135

135
Kad je buduća mlada provodadžisanjem pronađena, sledila je prosidba (malo prošenje)gde momkovi daruju devojku
jabukom u kojoj je dukat, svekar nečim od odeće, ovcu. Devojkini su zatim gledali momkovu kuću, i ona se smatrala
kaparisanom.Na veliko prošenje devojka je slala „rubu“ na dvoja kola, kao i darove za ukućane i zakonike na svadbi, a onda su
se kod obe kuće okupljala mladež.(momačko i devojačko veče). Darovi su rađeni ručno što je znak da su oplođeni, da bi se
rađanje prostrlo svuda.Obostrano darivanje prestavlja magisku moć oplodnje, oplemenjeni dodirom kao i cveće kojim se kiti .
Muška strana daje više jer svoju nemoć da neposredno daruje život mora nadoknaditi.Oplodnu moć mlada prenosi darovima na
momkovu kuću.Pozivanje na svadbu počinje u ponedeljak, Bukliju, („četuru“) nosi muškarac koji ima mušku decu, a žena mu
trudna iz kuće. Prvo ide u jednu komšijsku kuću gde ima muške dece i trudnica, a zatim kod kuma i starog svata sa pogačom i
pečenim piletom-muškim. Svadba je počinjala u ponedeljak ujutro (muški dan-početni) tako što se išlo po vodu gde su se
sastajala dva potoka i gradili treći. Brašno je prosejavala trudna žena koja je već imala mušku decu kroz sedam sita.Venčanica
je s momkove strane jer je rekvizit prevođenja u momkov-drugi svet. Isto je i s obućom koju donosi dever, ne sme dodirnuti
zemlju tabanima. Ispod se stavljao ćilim za svaki slučaj. Na putu do devojkine kuće ima prepreka alen konac, arapi...), a kad
dođu momak ulazi pre da ga devojka ne vidi na neki sporedni ulaz; svatovi preskaču oganj, korito s vodom. Devojku izvode
braća, ne vraćaju se istim putem. Pri polasku preskakala je prag sa zapetom puškom i nije se smela okretati.Pogled unazad bio
je dozvoljen jedino ako je njena familija bila lepša od momkove, najviše tri puta smerno, da bi porod ličio na njih. Od majke je
primala oproštaj i blagoslov, jer je ona čuvar ognjišta u Župi. Ako se sretnu dve snaše jedna drugoj bacaju jabuke.Kod
momkove kuće glavnu ulogu preuzimala je svekrva, mada je svekar njen zaštitnik, a kod momkove tašta je bila to budućem
zetu. Mlada nije smela da dodirne zemlju, več se spuštala na ralo, runo vune. U ruku joj je davano nakonče-muško dete koje je
tri puta podizala okrenuta suncu.Svekrva joj je davala sito sa puno sitnog zrnevlja koje je bacala na tri strane preko svatova, a
zatim ga bacala na krov. Moralo je da ostane da se ne bi vratila. Prag se obavezno preskakao jer su se tu najlakše mogle
postaviti čini, sedala je svwekrvi u krilo, čarala vatru, solila grnce. Počastvovana je bila do svođenja, kada se ubrađivala
skidanjem morame. Ujutru se iznosio čaršav na kom su spavali mladenci , okačinjao na ogradu-praćeno prangijanjem, a mlada
je odlazila na vodu, prala obuću, umivala, ljubila u ruke, jednom rečju postajala je podređena. U slučaju da nije bilo krvi mlada
se vraćala zajedno sa kolačem probušenim na sredini i stavljenom krpom u nju. Sutradan su dolazili podari od mladine kuće i
donosili darove (brat korpu sa pletivom i iglama, zet korito). Trećeg dana mladenci su išli u povrat mldinoj kući.Četvrto veče
svekrva je zvala babe na rakijsko veče. Pevale su se nakaradne pesme, igrale žensko brijanje, a novac davao mladoj za
novorođenče.Ovim se mlada uvodila u jednopolnu širu zajednicu, a igranje u kultu plodnosti ima veliku ulogu. Babe su je
uvodile u novi život, a ona im je na kraju prala noge što su plaćale. U prvu subotu išla je da pere noge deveru, kumu, starom
svatu čime se vezivala za muške starije članove zajednice. U nedelju je išla s novim testijama na vodu, ljubeći svakog usput i
darujući vodu.. Tašta je slala pogaču zetu po šuraku ,čime je konačno uspostavljena veza među familijama. Mladenci su je
 U Župi preovlađuju pesme koje opevaju radost u mladoženjinoj, a tugu u devojačkoj kući. Pretežno su ih
stvarale mlađe žene kao ljubavne pa su pune lirizma136. Svadbene pesme u Vukovoj zbirci klasifikovane su po
etapama: uoči svadbe, putene, u devojačkoj kući, žal za rodnom kućom, pesme o nevesti,devojačkoj majci, kod
mladoženje, svekru, svekrvi, odmah posle svadbe, deveru, jetrvi, ljubav u braku, posle udaje i ženidbe, udaja za
nedraga. Tog principa sam se držao i ja , ali su u Župi razvijenije i brojnije prosidbene (malo i veliko prošenje),
uoči svadbe. Vrlo su brojne prepevke svatovima, zakonicima. Igračkih nema kod Vuka, a zdravice se pevaju, a
ne govore. Vojničko_svadbenih, šeretsko-erotskih kao i malih baladica nema kod Vuka. Vuk je zabeležio tri
pesme o ubrađivanju mlade, a u Župi nema pesama ni oko darivanja, a kamoli brađivanja. Zato ima dosta
pesama prilikom svođenja mladnaca.
Kod Vuka susrećemo gotovo sve modele: mitološko-svadbene,obredno-opisne, pokudne, pohvalne,
pesme gatalice, pesme odbijanja, blagoslove, zdravice,oproštajne, savete, molitvene, počašnice. Mitološko-
svadbenih kod Vuka nema u svadbenim, već u osobito mitologičnim, a u Župi su zabeležene četiri svadbeno-
mitološke137 koje se pevaju kad se ide u crkvu i oko crkve.
Kao kod Vuka u Župi susrećemo:obredno-opisne, pohvalne, zdravice, počašnice koje su ređe jer se
pričaju, a u Župi se sve peva. Oproštajne su manje tužne, gatalačkih nema, a pokudna samo jedna jer se kuđenje
smatralo najvećim grehom. Pošto su svadbene pesme prvi put sistematski zapisane kod Vuka poželjno je pesme
iz župske zbirke uporediti sa Vukovim ( i ne samo njih nego sve ostale).
U Župi se devojke zapajaju vinom i rakijom, a kod Vuka medom i šećerom. Vino kao pivo prisutno je
u svim pesmama. U Župi nije sramota da i žene piju. Bilo ih je, a i danas koje su bolje od muškaraca. U Gornjoj
Župi se svaki svat ispraća sa po tri čaše, a da je pri tom svaka sve veća i veća.. To čini nekrvno srodstvo-
zetovi.Običaj se preneo i u donju Župu ne samo kad je svadba već, bilo koje veselje.
Pravo je čudo da samo u jednoj župskoj pesmi susrećemo kletve, jer u Župi kunu ne samo žene već i
muškarci:
Kuj vi reko često glavobolna,
bolovao nikad ne ustao
kuj vi reko sanjiva dremljiva ,
on zaspao nikad ne ustao
kuj vi reko ljuta ki no zmija
zmija mu se oko guše svila (ŽZ 113)
Kod Vuka se ne ismejavaju ni svatovi, a u Župi se ne štedi ni kuma:
Mili kume, kad si jutros pošo,
kod koga si ljubu ostvijo,
ona spava među dva junaka,
jedan grli, a drugi je ljubi. (ŽZ111)
Enđe (inđe)ismejavaju jedne druge:
Inđe, bule, što ste podadule?
ki no da ste žabu progunule (ŽZ 876).
Župske svadbene pesme su kraće forme, više su se osamostalile u odnosu na Vukove kao i ostale
.Bržeg su ritma jer se svaka radnja morala propratiti pesmom. Putničke su brojnije u njima ima opisa , pominju
se vlastita imena, dok kod Vuka toga nema.
Svadbena pesma u Župi čula se svuda i na svakom mestu: u livadi, na kosiddbi, berbi grožđa, žetvi
(noću), prelu, pravljenju kuća, mobama , prelu:
Ej kupite se druge na sedeljku,
ej, da sedimo i da rabotimo,
ej, da spremamo svilenoga dara (ŽZ 293)
Dakle, one u Župi iskaču iz konteksta, pa se mogu izreći bilo gde,na primer berbi vinograda:
Na red, na red kićeni svatovi,(kićeni berači)
bog vi dao života i zdravlja,
pomozi Bože, oveseli,
sreću i zdravlje podeli,
da vi Bog omladi i u domu i u rodu,
i u vinogradu i u bačvare,
i u polju i u toru,
de se u svadbu (berbu) plio

lomili iznad postelje. Pri povratku pogačara ispiijalo se mladi i ostavljao novac što predstavlja zadržavanje veze sa svojima(po
kazivanju i sećanju Sande i Bogosava Kljajića).
136
Poređenje mladenaca sa paunom i paunicom čuva prastari mitski sloj (Vz, I, 45), a u Župi toga nema.Zoja Karanović, Kleut,
Marija,Ogledi o jednom vidu predvukovskog beleženja naarodnih pesama, Knjićevna istorija, XVII, br, 65, 66, 1984,9.
137
Mitski sloj plod je pevačkog đivotnog iskustvajer u njega upličeelemente konkretnog, neposrednog života.((Rečnik književnih
termina, Nolit, Beograd,1985, 780.781.
 vazdan zdravlje i veselje bilo
vazda se veselilo
pevalo rađalo, igralo
nikad ne umiralo
u čije se ime pilo
za ovoga i onoga sveta
po vazdan se samo u dobru spominjalo (ŽZ 108 )
Župske veridbene se mešaju sa čobanskim. Vuk je čobanske izbegao, ali mlada čobanica svilu pede, gajtan plete
dok sprema košulju npoznatom mladoženji. Dok ovce planduju, nju obuzima neprijatna misao pa se predivu
obraća:
Da ja znqam moj gajtane
da će tebe mlad nositi,
svilom bi te uplitala,
zlatom bi te poplitala
a biserom nakitila,
da ja znam moj gajtane,
da će tebe star nositi,
likom bi te upletala,
rogozinom popletala,
koprivama nakitila (VZ 397)
Župske čobanice, dok čuvaju ovce, pevaju o mladićima, njihovim dvorovima, čairima.. Od njih traže svirajke da
sviraju. I danas mnoge žene znaju da sviraju u neki muzički instrument. Mnoge pesme može razumeti samo onaj
kome je pesma namenjena. Zato nije ni čudo što Vuk nije razumeo pesmu:
Mlad mladoženja, ružo rumena
predadomo ti struk ruzmarina
često zalivaj struk ruzmarina
da ne uvene struk ruzmarina (VZ 55)
Inđe su ruke pisarove, lepe ki da im je pred kućom *poteka. Kod realija asocijalni i ekonomski elementi izbijaju
u prvi plan što pripada široj zajednici. Niz realija susreče se i u svadbenim pesmama:dinje, lubenice, konoplje.
Župski pevač spušta svece među svadbare. Bog je samo prividno na nebesima u molitvenoj pesmi , ali
se priziva i spušta kraj postelje da je blagoslovi:
Bog se desi na nebesi
nebesi se rastvoriše
majka deva sina rodi
sveti Bože, mesto naše,
de mladenci noćas legu
da nikako zlo ne usnu. (ŽZ 291)
Mustra za košulju ručnoga devera uzima se sa ikone, a mera sa crkvenih vrata. U osnovi svake pesme
je venčanje dvoje mladih, ali metaforično to je venčanje Hrista sa crkvom. Mustre su prvo iz naroda ušle u crkvu
da bi se kasnije ponovo vratile.
Stalni segmenti kod Vuka i u Župi su uočljivi. Uvodne i završne formule se mogu označiti kao okvirne.
U odnosu na Vuka mnogo je manje ustaljenih početaka, završetaka (kod svih vrsta) jer se svaki pevač trudio da
bude originalan. Devojke i momci su se cenili po stasu i glasu, ne po bogatstvu.

ŽUPSKE ZDRAVICE

Župske zdravice nisu brojne niti su bogate motivima. Najbrojnije su slavske jer je slava kod Srba ostatak starog
slovenskog običaja kojim se proslavljao zaštitnik zemlje na kojoj se živelo, kasnije prenesen na zaštitnika kuće
primajući hrišćanske elemente. Srpska crkva je poštovala blagu hristanizaciju paganskog običaja vezujući ga za
hrišćanskog sveca i unosila nove elemente: koljivo, nošenje slavskog kolača u crkvu uz molitvu za blagosiljanje
krsnog hleba, čime je krvna žrtva zamenjena beskrvnom. Paganski kolač je mešen od testa bez kvasca, a
hrišćanski na kvascu, što se kasnije prenelo i na druge svetkovine. U Župi se mesio od raznog brašna:
pšeničnog, projnog, heljdinog, ječmenog. Po sečanju Bogdana Kljajića za vreme Turaka mesili su se mali
kolačići-kravajćići koje su skrivali u skutove i nosili u crvu. Pesme-molitve zvale su se kravajske. Slavljenje
starog zaštitnika imalo je zaadatak da se on umoli i da u novoj godini daruje napredak i zdravlje ukućanima.
Veselo raspoloženje proisteklo je iz starog kulta vezanog za žive. Sunce je zamišljano kao božanstvo dobra koje
treba da donese blagodet kući. Predstavljeno je u ljudskom obliku, a slavska sveća je oganj kome se prinosi
žrtva; što predstavlja kasniju zamenu sunca krstom i svećom. Sve su u stihu, nisu u prozi, iako su posebni
pozdravi i blagoslovi 138.
Govor uz čašu zvao se priča uz zlatnu sovru. Pričale se uz svadbu, slave, Božić, Đurđevdan Uskrs, prekade.
Svadbene zdravice prožete su vedrim humorom, a ostale verskim ritualima. Šaljive zdravice u Župi zovu
kletvenim. Nazdravičari su poštovani, njihovo mesto je bilo na čelu sovre. Pevanje ima svoj red i mesto. U
Gornjoj Župi obavezno se piju tri čaše i redom nazdravljaju, a svaka je sve veća i veća. Ponekad ima i više čaša:
Prva čaša za pomozi Bože!
Druga za dobri čas!
Teća za sreću!
Četvrta dobrodošlica!
Peta u zdravlje!
Šesta za kumsto!
Sedma za zdravlje prijatelja (ŽZ 199)
Župske zdravice139 kao i slavske veoma je bilo teško zapisati i u običnom kazivanju, a kamo li prilikom obreda
jer su ih kazivali veoma brzo. Dragoslav Simčević priča:" Župljani su najviše slavili svetoga Đurđa. Kako se on
vezuje za Đurđa Brankovića, izdajnika, mlogi su uzeli Svetog Nikolu putnika jer su rabadžisali".

Svako selo imalo je posebnu zavetinu i slavu, a mnoga domaćinstva slave po dve, tri slave.Obično su oni koji su
ubili nekog Turčina uzimali drugu slavu, a staru zadržavali kao prislužabaonicu, prekadionicu, preslavu. Ako je
žena donosila miraz, slavila se i njena slava; takodje, ako je zet dolazio u kuću slavila se i njegova. Zet je često
uzimao i prezime ženino. Prezime po dedi često se uzimalo i time zamenjivalo staro. Ženidbe između mladih
koji su imali istu slavu su se izbegavale. Bogomolja, poljubranija, litija, zavetina je i danas prisutna. Slavi je
celo selo, a zajednička slava svih Župljana je sveti Trivun,Trijun, Tripun, Orezojlo,Orezoj, Zarezojlo.
Zdravice ogu biti: ozbiljne, svečane, pohvalne, zahvalne,šaljive, podrugljive (naročito svatovske:“Ove godine
sinove ženijo, dogodine snae udavao“).

ŽUPSKE POČAŠNICE140

U Župi se pripeva vinu crvenom, plemenitoj lozi i rodu grožđa. Slavi se dobrota, blagosilja sloga.
Vezane su za plemenita ljudska osećanja i stanja ( čežnja, ljubav, odanost, sreća). Stvarane su na samom mestu
običaja kao i tužbalice.

MOLITVENE PESME141

Za razliku od Vuka142, Župljani prizivaju Boga 143 da siđe na zemlju, pa je on među njima:
Bog se desi na nebesi
Župljani se njemu mole
Mili bože što si gori

138
“Viši su vid običnog, svakidašnjeg govora, upravo to je javni I svečani besednički govor u svečanim prilikama, obično za
gozbenom sovrom: o slavi, u svatovima, na krštenju. Iz njih provejava ditirambski ton, izrečen I u ritmovanom tempukoji često
prelazi I u pravi stih (U Župi uvek) To je najviši vid narodnog neposrednog kazivanja.Slične su molitvama samo se ovde
pojedinac na molitven način, u svečanoj priliciobrača višoj sili da podari zdravlje, imanje, napredak.”(Maja Bošković Stulli,
Usmena poezija Zagreb, 1971, 297).
139
Opšta mesta su česta, govorništvo (pesma)ima uzlet i snagu, česti rečenični obrti, obilje poetskih ukrasa, naročito
poređenja.(Maja Bošković Stulli, Usmena poezija, 1971,299).
140
Kratke narodne pesme koje se pevaju uglednim pojedincima „na čast,“ a često o gozbama isvadbama“uz čašu.“Najčešće su
ispevane u petercu, osmercu, a ima ih u desetercu.. Vukova počašnica mladoženji izdvaja se svojom lepotom:
Jelenak mi goru lomi
Putak da mu je;
Za njim ide košutica drug da mu je. (VZ 103): Nada Milošević Đorđević, R. Pešić, Narodna književnost, 195.
141141
Župski popovi su bili nepismeni ili polupismeni, pa su dozvoljavali ove pesme, pa zbog toga nisu pretrpele velike
promene, veđćsu ostale u onakvom obliku kakvom su bile. Nema pesama o životu: Boga, Bogorodice, Isusa Hrista, anđelima,
veđ je data samo molitva i nabrajanje. Po idejama su čiset ,ali ima više narodnog prkosa nego religioznog. Razlikuju se dosta
od Vukovih. U 211. pesmi I zbirke Božiji anđeli pevaju na Hristovom prestolu , a u 227. V zbirke Hristos se rodio u gori
Romaniji.
141
Vukove pesme su pune folklora, naročito246. pesma u V zbirci, dok župske nisu.popovisu bili nepismeni ili polup ismeni, pa
su dozvoljavali ove pesme, ali su zbog toga nisu pretrpele velike promene, veđ su ostale u onakvom obliku kakvom su bile, pa
nisu pretrpele velike promene . Nema pesama o životu Boga, Bogorodice, Isusa Hrista, anđelima, veđ je data samo molitva i
nabrajanje. Po idejama su čiset ,ali ima više narodnog prkosa nego religioznog. Razlikuju se dosta od Vukovih. U 211. pesmi I
zbirke Božiji anđeli pevaju na Hristovom prestolu , a 227. V zbirke hristos se rodio u gori Romaniji.
142
Vukove pesme su pune folklora, naročito246. pesma u V zbirci, dok župske nisu.
143
Naziv molitva je izrazito književnog žanra sa religioznim sadržajem i motivacijom u obliku pesničke apostrofe i obraćanja
božanskom biću, anđelima i svetim licima kao objektu kulta.Struktura im je po pravilu ritamski organizovana u nizovima
jednakosložnih celinaili u pravilnoj shemi naglašenih i nenaglašenih slogova. ( Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd1985).
 Mili bože slegni doli
Mileg boga umoliše
Nebesi se otvoriše
Mileg boga i poslaše(ŽZ 291)
"Župljani su mlogo rabadžisali pa su se pre puta molili: Sveti Nikola putniče ti mož , ti pomogni.Ako se kola
rasklimave prizivali su svetog Klementija u pomoć.Sveti Petar, Pavle i Panteleja su pobratimi pa se često pre
polaska pevalo:
Vino piju do tri pobratima
Sveti Petar i sveti Nikola
i sa njima sveti Panteleja", priča Dragoslav Simčević koji je rabadžisao kod Vasića, Petrovića, Đorića u "Gornje
Zleginje", Radenkovića u "Trnavce", Jelenkovića u "Stubal,"Markovića u "Šljivovo"

ŽUPSKE NARICALJKE

Čobanice u Gornjoj Župi učile su da nariču za mrtvima kod ovaca. One su pamtile po koji stih koji su
čule na grobljima. Otuda u Župi tužbalice imaju utvrđeni tekst 144 kad je u pitanju uobičajeno umiranje po redu.
Sem toga, kad bi umro mladić ili devojka, pevale su se svadbene pesme, a i tužbalice. U Župi se zna ko je dobra
tužilica, i ko će da tuži na sahrani ili grobu. Pre tuženja obično se izdvoji sama da bi stvarala nove reči, oblike i
izrazene vodeći računa da je to trohejski osmerac sa očetvorosložnim pripevom. Zbog odnosa prema ostalima i
emocija župske tužbalice nisu sačuvale arhaičnost i lepotu kao ostale lirske vrste. Pripev imaju posle svakog
stiha, niza stihova, ili su bez njega. Tipične su pa ih je vrlo teško zapisati.
Na tragove ubijanja starih ljudi koje je Đorđević našao u okolini Vranja, Vlasotinca, Surdulice nisam naišao,
mada su stari nekada odlazili u šumu i tamo umirali ili izvršavali samoubistvo. Tada se na daću zvalo cello
selo.”Ako je neki bijo mlogo star, i pretisnu ga bolovi, a može dije on se noću iskrade otiđe u šumu i najčešće
ripi u neki bunar, eli turi konopče oko vrata”, po kazivanju Dragoslava Simčevića,"a da doleko bilo sin ubije oca
to nesam čuo, to je najveća greota. Starei se neguju ki no mala deca, nepokretni na postelju i dvajes godina.
Doduše dešavalo se da sin ubije oca ako mu ne ostavi ništa od zemlje, el ostavi samćim jednem sinu kujeg
najviše vole".
Smrt u Župi i danas je praćena kukanjem njegovih bližnjih. O ovome se uopšte ne govori kao muzici
jer se takvi razgovori izbegavaju. Ponekad se najčešće ismejavaju one žene koje ne znaju da kukaju ili pamte
one reči koje su upotrebile pogrešno, pa se zbijaju šale i smatra se neukom. Pravo kukanje teško je zabeležiti,
jedino da se sakrije magnetofon kraj krstače, a o prisećanju hoće da govore. Oba ova oblika imaju slične osobine
fragmentarnog tipa. Melodiku i stih prati afektivno raspoloženje i zato je melodija kratkog daha. Počinju
najvišim tonom, a onda se kreće naglo naniže.Tekst je iscepan, klasičnog tipa uopšte nema, mada se može
primetiti tendencija ka ubrzavanju. Ako su se snaja i zaova slagale javlja se neka vrsta dvoglasa jedan glas prati
drugi (najčešće u selima Gornje Župe),ali se vodeće uloge često menjaju.
Da se primetiti da nema utvrđenih redosleda ni pesama, već svaka žena nariče kako joj šta padne na
pamet u tuži. Svaka stvara sama seća jući se svake sitnice života umrlog. Najčešće se prizivaju božanske sile. U
Župi nema podele u naricanju da jedne pitaju, a druge odgovaraju, već svaka kuka za sebe. Jedna započne, a
druge pripovate i pomažu svojim glasovima. Nije retko da muškarac zakuka.

ŽUPSKE SVEČARSKE SLAVSKE

Na slavama145 pri dizanju čaše čule su se slavske, jer u Župi nema pesama koje se pevaju isključivo na jedan
praznik, odnosno veselje. Krst i sveća su na istočnoj strani sovre gde je sedeo domaćin, pa su se gosti pri
ispijanju čaše okretali izlasku sunca. Krsna sveća stavljana je u sud s pomešanim žitom, varivom i vinom što je
dokaz zamene krvne žrtve beskrvnom. Slavski kolač u obliku kruga okretao se s leva udesno-u pravcu kretanja

144
Svaka ređa šta joj padne na pamet, utvrđen je samo okvir. Zna se kako se tuži za detetom,mladićem, starcem,
poginulim.Stekle su rutinu pa je tuženje preraslo u manir, pa nisu stvarane, već prepravljane i doterivane. Onog već čuvenog. ali
valja imati na umu da je svako tuženje novom stvaranje. Iznajmljivanje narikača za novac bila je u Ž upi najveća sramota, pa je
zato nekada bila i sada vrlo rasprostanjena u celoj Župi.Veru Panović;rođ, 1949. iz Jeklakca, smatraju najboljom narikačom u
gornjoj Župi, ali nikome nije kukala za novac.Nema skupnog kukanja u jedan glas, vež svaka za sebe, ali znaju da se zagrle ili
ihvate za ruke pa se zove skupno-tužno kolo.U Župi se isto žalio onaj ko je umro i onaj ko je poginuo u boju. Ali ko je izvršio
samoubistvo žalio se tiše uz ćutane. Odstupalo se samo kad je mlađi u pitanju.Najčešće se umrlom obrać alo apostrofom:Što ni
ode? Ili Štopa ode? Narikalo se ceo dan, a noćune.Muškarci koji su čuvali pokojnika noću pričali su samo o njemu, a poneki bi
tiho da ga niko ne čuje naricao.
145
Prvo se započinjalo pesmom posvećenoj svecu, tj. Slavi.Župske svečarske kao i zdravice nemoguće je odvojiti od vinskih jer
se pevaju uz svako pijenje i nazdravljanje. Vido Latković kaže da je slično i kod Slovenaca ihrvatskih Zagoraca (Narodna
poezija, Naučno delo, str,166.
 sunca, što upućuje na to da je stari običaj bio posvećen suncu-zaštitniku kuće. Dizan je uvis da bi raslo žito ,
lomljen, a ne sečen, mešen presan, pečen u pepelu. Najveći broj svečarskih pesama namenjen je domaćinu, i
ostalim članovima porodice ili gostima. One su obrednog karaktera i zato nisu bogate motivima. Vrlo su kratke,
bogate izražajnim sredstvima, a stih im je raznovrstan-mada mu je osnova osmeračka. Neki hrišćanski elementi
su novijeg datuma. Najverovatnije da su u prošlosti bile omiljene jer su brojne. Ponekad ima improvizacije.
Lepotom se posebno ističe alegorijska-svadbena svečarska koja je i zdravica:
Raslo drvo topolovo (ŽZ 70 )
Neobična je peteračka zdravica:
Kmetuj mi kmete(ŽZ,161)

OBREDNE PESME146

Župljani i danas ne razumeju mnoge prirodne sile, pa nastoje da ih umilostive da im budu naklonjene. Zato su
ove pesme najstarije župske umotvorine. Oobožavaju sunce, mesec, zemlju, neguju kult predaka što su obredi
najstarijih religija. Svaki župski obred propraćen je kolektivnom pesmom i igrom pred širokim auditorijumom.
Nijedno godišnje doba, svetkovina, nekada pa i danas nije bilo bez njih. Zahvaljujući magijskoj nameni zadržale
su arhaične elemente. Ima ih na stotine. Zato nije ni čudo što je Vuk primetio da su neke pesme stare i do
milenijum, misleći pre svega na obredne (kraljičke i dodolske). Veselovski je primetio da sežu u pristorijsko
vreme. Obred je neodvojiv od mita, ali se i dan_ danas vodi spor oko zoga šta je starije. Moralno i duhovno u
Župi se medjusobno prožima. Magija u župskom folkloru je presudna kao i kod svih naroda sveta gde reč,
muzika i igra predstavljaju jedinstvenu celinu. Zahvaljujući tome što je Župa bila izolovana, a crkva ih nije
mnogo zabranjivala i proganjala dobro su se očuvale prateći tajno i javno svakodnevni život.Otuda mešanje
paganskog osećanja života. Naroćoto su hristijanizirane župske koledarske, krstonoške, božične. Kraljičke su
prilagodjene prazniku Duhova kako u Gornjoj, tako i u donjoj Župši.U župskim đurđevdanskim, vodičarskim,
bogojavljenskim,lazaričkim, spasovskim prisutno je dvoverovanje (pagansko i hrišćansko). Mogle bi se podeliti
na kalendarsko-obredne i porodično- obredne.
Župske kalendarsko-obredne vezane su za drevnu zemljoradničku godinu računatu prema solararnom kalendaru-
prema položaju sunca (kolede o Novoj godini ili Božiću ,lazarice o Lazarovoj suboti, kraljice o Duhovima).
Dodolske nisu zavisile od kalendara, već od prirodnih pojava.Ostale obredne prate najznačajnije ljudke događaje
pa prelaze u običajne.Obredne pesme pratile su, simbolizovale, objašnjavale obred. Vid predstavlja svetlost,
Đorđe probuđenu vegetaciju, Božić bata blagoslov-berićet, kolede lepu devojku.One su od velike umetničke
vrednosti. U njima su očuvani kultovi kupanja mlade, hvatanja prolećne rose, kult vatre, sunca, venaca.
Osnovno načelo života je obredna funkcija erotskog, samoobnavljanje kao suprotnost prolaznosti.Obredi polako
nestaju, mešaju se sa drugim, ili pak primaju ljubavne motive.
Kroz obredne župske pesme provlači se pagansko i hrišćnsko kojima se prizivale i privlačile mgijsko, odnosno
božanske sile sa ciljem da se obezbedi napredak domaćinstva, ljudi, života i rada. Oni su danas delimično
izumrli ,ali su se sačuvali na slavama, sedeljkama, litijama. Zato opisi i zapisi ponekad nisu autentični već na
osnovu kazivanja starijih ljudi. Pod obrednim pesmama podrazumevamo one pesme vezane za paganske i
hrišćanske običaje kojima je trebalo prizvati i privući magijske, to jest božanske sile koje će omogućiti napredak
ljudi, stoke, života i rada. Brojni običaji i obredi su izumrli, a životnim se može smatrati samo onaj deo vezan
za porodičnu slavu, to jest bogomolju. Pri pisanju o njima prvenstveno sam se služio kazivanjima starijih ljudi
kojima su ovi sadržaji ostali um sećanju (naročito svog dede i njegovog brata od strica).

ŽUPSKE KRALJIČKE 147

Uoči Duhova u Župi pevale su se kraljičke pesme148, ali se vremenom njihov stari obredni smisao
izgubio. U Vukovo vreme one su bile ukras narodnog života kao i svatovske, koledarske, počašnice, žetelačke.
Kazivači u Župi sem najstarijih (Sande, Bogosava Kljajića) slabo su se sećali kraljičkih obreda kao i pesama
pod tim nazivom, što ukazuje da su se pod uticajem crkve ugasili pre Drugog svetskog rata. Po kazivanju Sande
Kljajić, pevane su za zdravlje uz ritual u kome je pored pevanja i igranja kao kod lazarica bivala mala predstava
u kojoj su učestvovali kralj, kraljica sabljarke (borci sa sabljama), barjatari. "Osam čorica izaberu kralja i

146
„Prirodno čuvajući obred, ljudi su čuvali i pesme vezane za njih.Nova shvatanja, obredi i interesi prodirali su u obredne
pesme(Vojislav Đurić, Antologija lirskih narodnih pesama, Beograd, str, 9).
147
Po mišljenju D. Janković:“ Ovaj obredje nastao u doba matrijahata kada se znalo zazemljoradnju i stočarstvoi vezan za
plodnost, umnožavanje i svaki napredak“(Prilog proučavanjuostatka orskih obrednih igara u Jugoslaviji, Beograd,1957,45)
148
„Kraljice nesumnjivo pripadaju krugu zemljoradničkih obreda i u njima se se vrše radnje, mađijanja i molitve za
plodnost“(S.Yečevič, Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru, Yenica,1973, 121)
mladu-kraljicu. Okupljanje i spremanje obavljalo se u mladinoj kući. Išle su obavezno bose149. On je oblačijo
belo ruo, belu kapu sa tri kite:crvenom, plavom i belom i žutom trakom na koju se kitilo svakojako cveće. U
desne ruke je nosijo nož eli sablju.Okolo su dva barjatara- kraljev i kraljičin, vojvode, dever koji je vodijo
kraljicu. Kralj igra mašeći nožem, sabljom, a vojvoda baratarem rujnem eli jorgovanskem. Mlada se takođe
oblačila majno bolje jer su u kraljice išle sirotneje čore 150.Kraljica nosi špiglu da se onaj koji daruje ogledne jel
u to vreme ga niki neje imo , no smo se oglejali u reke spram sunca eli na prozor. Ni prozore nesmo imali, samo
su bili kalpaci. Pevalo se od „obukivanja“ kralja:
Naš presveti kralju!
Mijo gospodare!
Obukuj se kralju!,
Valja dijemo!
Kraljicu ištemo!
Gospođu banicu!
Da te dvori kralju!(ŽZ)
Domaćica je iznosila stolicu na koju je sedao dever, a ml,,ada, mu u krulu. Ostali ukućani su pasivno
posmatrali sa strane. Devojke su organizovale kolo, a oko njih su mahali barjatari, čuvajući ih. Tekst pesama i
same pesme su menjale u zavisnosi od broja ukućana u zajednici. Posle otpevanih pesama dever je podizao
stolicu uvis govoreći:“Da ti ovolikao konoplja poraste!“151 Darivani su isključivo prirodnim darovima:
kruškama, jabukama, medom ako je imala pčele152( novac se uopšte nije davao u Župi).
Bogosav ih je zvao „sabljarske, barjatarske pesme,a borbe sabljama predstavljale su borbu dobra i
zla”.
Ambijent sela je potpuno transformisan, kao da su u pitanju kraljeve palate i dvori, a obraćanje učesnicaima kao
i članovima zadruge uzvišeno. Najverovatnije, zato tuče među kraljicama uopšte nisu zabeležene u Župi iako ih
je bilo po nekoliku grupa iz istog sela. Obred asocira na svadbu, ali za razliku od nje ima za cilj da se devojke
(„mladice“, „čorčići“), javno pokažu. One se međusobno nude članovima zajednice, ili traže nekog člana da ga
ožene ili udaju. Mahanje barjacima, podizanje uvis upućuje na nebesku svadbu, a bose noge na zemaljsku, čime
se ostvaruje veza između neba i zemlje. Pesme su pune ljubavnih osećanja, blagoslova za brak, pa su najčešće
upućene momcima i devojkama.
Na kraju su se opet sakupljale u kući mlade-kraljice, skidale odeću (jedna od njih pletenicu-obavezno)
pa tek onda činile gozbu.To nije slučajno, ritualno je prelazilo u stvarno, ambijent odmah postajao uobičajeni.
Na raskrsnici sela Jelakci za Bačeviće i Aleksendriće, kraj potoka stoje ogromni kamenovi. Rusomir, Rusa
Aleksendrić kaže da mu je praded pričao: „Na tem mestu pobile su se grupe rosula i tu saranjene. One su za
rosuljsku(duhovnu-denas) nedelju išle od kuće do kuće i pevale.A gorenakice na golem brgu iznad Kneževića
ima isto tako groblje, i vele da su tu saranjeni neki ljudi Rosulji pre Turaca.” Otuda se može prihvatiti teza da
ovo nije čisto hrišćanski praznik i da vodi poreklo iz nekog paganskog mrtvačkog praznika. Motiv sukoba dveju
grupa zbog darova i pogibija učesnika veoma je poznat u Župi, pogotovu svatova. Gotovo da nema sela bez
svatovskog groblja.U Donjoj Župi stariji se ne sećaju kraljičkih obreda kao i pesama što svedoči da su se ugasili
pod uticajem crkve iako ih je bilo. Međutim, Mijajlo Babić iz Ploče (Gornja Župa) kaže da su u takvim
obredima učestvovali kralj, kraljica, sabljari. Borba “sabljarki” prestavlja boru dobra i zla.
Pesma “Dva se mladi oglđuju u gornjoj Župi se peva kao kraljička, a u Donjoj kao lazarička. Miodrag Vasiljević
je zabeležio sličnu kraljčku (Vasiljević, Narodne melodije Leskovačkog kraja, br, 65).
Kraljičke osmeračke pesme pripev lado prenele su na sedmeračke lazaričke. Tom zaključku
doprinose lazaričke pesme o deci, supružnicima, Lazaru , jer su u Župi pretežno u sedmercu. Samo ime Lazar
upućuje na kralja, cara.
Kraljički obred rano je raslojen pa su se prelile u druge vrste. Otuda u njima ima elemenata koledarskih
pesama. Nisu mnogo sačuvane.

ŽUPSKE DODOLSKE153

149
...da bi svoju oplodnu snagu direktno dodirom prenele na zemlju, a obilazeči selo pokrivale su čitavu zajednicu, nisu smele
da stanu sa pesmom i igrom, da ne bi stala vegetacija, podizanje stolice na kraju je imatativna magija...“Zoja Karanović,
Nebeska nevesta, Društvo za srpski jezik,Beograd,2010,89.
150
Ovde su uloge zamenjene, sirotinja postaje bogata, obična devojka kralj, što je inverzija uloga., pa pesme izlaze iz svog
realnog konteksta. Njihov govor ukazuje na ovu inverziju.
151
Sedenje mlade u krilo je polni čin gde se seksualni čin izjednačava sa radom u polju, a sama želja simbolizuje plodnost i
bogatstvo( M. Elijade, Božanski uzori rituala, Gradina, XXI,1986, br,10,16)
152
„Priroda, dakle, ovde daje kulturi, a kultura prirodi“(Zoja Karanović, Nebeska nevesta,Društvo za srpski jezik, Beograd,
2010, 89.
153
Ne mogu se potpuno svrstati u kalendarske pesme. Vido latković tvrdi da je od polovine prošlog veka ovaj običaj u
opadanju, a ja sam kao dete prisustvovao ovim obredima i pevao.
 U Župi su devojke154 i mladići za vreme sušnih leta išli u dodole i pevali pesme kako bi umolili Boga
da žedna polja polije kišom155. Paganski elementi preneli su se i do današnjih dana. Župske dodolske 156 pesme
kao i Vukove nisu vezane za određeno doba dana i godine, već samo kad je bila suša. Dodola mora biti čedna,
najčešće siroče ili neporođena jer se takvim devojkama pripisuje naročita snaga, sposobnost uticaja na
atmosferske prilike.Gola se kiti zelenilom što je imitativna magija za kišu, a na glavu stavlja venac od pšenice,
kukuruza, ječma, graorice, vinove loze. Poliva je najčešće domaćica, negde ukućani, ili to čine same između
sebe uz igru i pesmu.U zaseoku Lazarevići (Jelakci) dodola je trudna žena što po priči Dragoslava predstavlja
žrtvu dece vodi, a u Pribanovićima na glavu dodole stave sito pa sipaju vodu. Utrkivanje oblaka i povorke se
ponavlja. Motivi u njima su malobrojni, a najdominantniji su želja za kišom (ŽZ 22,23) i utrkivanje sa
oblacima157 (ŽZ 24)

Slična proporuškoj je jedna župska158:

Dodolice hodile
pa ni Boga molile:
“Daj ni, Bože, kišice
da ni rodi godina!”(ŽZ 179)
Zovu ihjoš proporuše , pepeljuge159.
U pločkom zaseoku Pljake ne idu devojke nego momci neženjeni (praporci)160.Okićeni granama idu od kuće do
kuće i pevaju, a devojke ih polivaju vodom 161:
Praporci ni odili!
U Pljake ni Boga molili!
Da ni dadne kišicu!
Da ni rodi godina!
I šenica belica!
I nevesta detence!
Do prvoga Božića!
Podaj nama starice!
Oku brašnja starice!
Šaku soli starice!162
Majno jaja starice! (ŽZ185)
Ako su bile prekomerne kiše magijom se pokušavalo zaustaviti njihovo padanje:
1) u rupe kočeva za snovanje stavljao se žar,
2) kišna glista se vešala o verige
3) prevrtao sadžak,
4) vrg palio, vešao o plot i
5) sekira i nož zabodali na gumno
Dragoslav Simčević kaže: “ Vatrom su se plašile čume,đame, aluždije koje predvode kišne oblace”.
Po završetku obreda odlazile su na reku, skidale vence, bacale ih niz vodu, kupale se, što predstavlja
raskršćavanje. Obavezno se bacao krst sa nepoznatog groba. Ako kasnije nije pala kiša, pop je sa meštanima
odlazio na reku i čitao molitvu. U gornjim Babićima podno Željina verovalo se da ala sa Željina donosi kišu, pa
su mladići noću goli igrali da bi isterali alu, kako bi pala kiša. Polivanje vodom pored magije predstavlja trag
ljudske žrtve davljenja u vodi. Kod ovih obreda ne može se povući granica između magije i kulta, jer je ovakva
nesamostalna magija prisutna ne samo u nižim, već i u višim religijama
Danas ovo u Župi izvode Ciganke da im se šta daruje, pa se čuju stihovi:

154
Dodola, dodolica, dojdola,dudula-devojka neodevena,uvezana u trave i cveće
155
Župske dodolske su slične makedonskim u zbirci Blaža Konenskog samo žto on spominje duvanje vetra, dok u župskim
toga nema ( Povej vetre).
155
sa magijskim pogledom na svet kao i sve ostale
155
Pepeljuga, palamida, poponac su najčešće korovske biljke, koje zahtevaju dosta kiše, pa otuda takav naziv.
155
Isto tvrdi i Vido Latković, Narodna knjževnost, str, 161.
155
Župske pesme i varijante ne razlikuju se mnogo među sobom, a i od Vukovih.
156
U Župi se verovalo da zmajevi donose kišu donosi zmaj pa su za sušu kao glavnog krivca smatrli žene koje su ga zavodile.
One su imale poseban dar za zavođenje tako da nije znao da ih se otarasi. Zato su često odlazili na reku gde su skidali neku
ženu i kupali golu, a oni oko nje uz viku, buku goluždravi igrali i prskali se.Verovali su da jedino može da ga se reši ako g a
okadi svojom kosom.
157
Nema pesama u kojima junak gorom jezdii, nosi sablju u zubima, kišu u očima, već su to oblaci. Nema ni vile koja na vrhu
jele okreće i prevrće ogledalo.
158
sa magijskim pogledom na svet kao i sve ostale
159
Pepeljuga, palamida, poponac su najčešće korovske biljke, koje zahtevaju dosta kiše, pa otuda takav naziv.
160
Isto tvrdi i Vido Latković, Narodna knjževnost, str, 161.
161
Župske pesme i varijante ne razlikuju se mnogo među sobom, a i od Vukovih.
162
U dodole su išli i kad nije bila velika suša darivanja radi.
 Igraj, igraj, lazarko.
Gola, bosa ciganko(ŽZ 222a)

ŽUPSKE KOLEDARSKE

Preko zime, naročito uoči Božića , u Župi su se pevale koledarske pesme. Najstarija su obredna vrsta. Pevane su
u okviru starog obreda koledanja od Nikoljdana do Božića. Imaju pripev koledo 163 i najčešće govore o uspehu u
gajenju ovaca, grožđa, pšenice, što je za Župljane bilo najvažnije. Grupa mladića išla je od kuće do kuće, a
glavni je bio dedica 164 koji je nosio šubaru sa ovnujskim repom, a na nozi privezano zvono. Koledarsku povorku
činili su isključivo mladići, u gornjoj Župi maskirani, u donjoj nemaskirani. Ulazili su u kuću, pevali bi pesme, a
potom bi bili darivani. Kasnije su priređivali gozbu sa veseljem . Pripev koledo se odnosio na staroslovensku
vilu Koledu kojoj su upućivane pesme za što rodniju godinu i dobro zdravlje ukućana. Slobodan Zečević
zapaža:
a)” Tradicija da je koleda božansto registrovano je kod svih slovenskih naroda. Ona se javlja na
velikom prostranstvu i mestima koja su međusobno jako udaljena, tako da je mogućnost kasnijeg prenošenja i
uticaja minimalna. Uprkos tome, vidi se daje tradicija veoma živa i istovetna kod svih slovenskih naroda, pa se
može smatrati da on ima isti izvor,da je opšteslovenska i da je bila razvijena još u pradomovini
b) Pošto je prema tradiciji koleda nazivslovenskog paganskog božanstva, jezičnim materijalom može se
potvrditi da se radi o ličnom imenu(Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru,sr,24)
U Donjoj Župi grupe su bile nemaskirane, a pesme su imale agrarno-magijski karakter.Ukoliko su se susretale
grupe koledara često je dolazilo do tuče. Otuda toponimi u Župi koledarsko groblje.
U slu Jelakci, , isključivo od prvog do šestog januara, u koleđane su išla četiri mladića i jedna žena
koja prede. To je bio muškarac prerušen u žensko. Nosili su drvenog konja napravljenog i takmičili se ko će
ga prvi uzjahati. .»Domaćica je iznosila poveći drveni ili glineni poslužavnik (poslužaonik, pljat, plat) ili korpu
sa: grožđem, jabukama165, krušlkama, smokvama sušenem iz Župe, mušmulama, oskorušama, dunjama. Oni su
igrali oko nje, što znači da su se izvodile za plodnos”, priča Rusomir Aleksendrić.
U osnovi svake pesme je želja za ekonomski napredak i da ukućane služi zdravlje, da rodi pšenica, da se stoka
namnoži što pokazuje da je koledovanje bila magijska stočarska i zemljoradnička radnja. Dobre želje, u novoj
godini , veselost, deminutivi i epiteti su njihova osnovna karakteristika. Stih im je kratak, ujednačen, melodija
jednostavna, ritam melodijski ujednačen. Kasniji zapisi pokazuju melodijsku poremećenost. Koledarski obred je
rano oformljen pa su jednolične stihom.
Koledarskoj pesmi Vetar veje koledo, veoma je slična hristijanizirana božićna “Ide Božić, Koledo”.
Prvi ju je zabeležio Stevan St. Mokranjac, a objavio Miodrag Vasiljević. Istu najdužu koledarsku zabeležio je
Miloš Marković (Narodna lirika Župe). „Povorke koledara najduže su se zadržale u Leskovačkoj Moravi do
1952. god”. (Mile Nedeljković, Godišnji običaji Srba, Vuk Karađić, Bg, str,24,cit).
„Kako je po tradiciji koleda naziv slovenskog božanstva jezičkim segmentima može se potvrditi da se radi o
ličnom imenu”.(Slobodan Zečević, Elementi naše mitologije u narodnim obredima uz igru, Muzej grada
Zenice,1973,str,24,cit).
Pd uticajem crkve koledari su u Župi izobičajeni pa ih je bilo teško naći.
Koledarsku pesmu Vetar veje koledo, Sanda Kljajić mi je ispevala i ista je od reči do reči kao kod Miše
Markovića (Narodna lirika Župe, Kruševac, Bagdala, 1969). Ova pesma ima najduži tekst od svih obrednih
pesama na podrućju Župe.
Hristijaniziranu koledarsku pesmu Ide božić bata" povezuje pripev koledo pa se ova druga može smatrati i
božićnjom. Pesma nabrajalica "U ognju bemo" može biti božićna i koledarska. Nju obično izvode deca tako što
domaćica uzme „težinu” i napravi krug od nje. Ukućani uđu u krug, pa slavskom svećom zapali krug na tri
mesta, a ukućani umaču hleb u svinjsku mast od božićara, jedu i skačući govore:
„U vatre bemo ne izgoremo!
U bolesti bemo ne uvatimo je!”(ŽZ192)
(O Božiću u Župi pisali su Dragana Savković i Dušan Drljača,Trstenički zapisi o božićnim običajima u Rasini,
Kruševački zbornik 3, Narodni muzej, Kruševac, 1987, str, 22-24).

163
Sličan prepev postoji i kod drugih naroda,novogrčki-kolinta;rumunski-kolinda,Gruzina-kalanda;Oseta-kalinda. personifikacija
mladog , tek rođenog boga.
164
Nije bio na konju, nema opisa odeće ni opreme a ne spominje se ni zelen bor-simbol večitnog života, mada je obred
personifikacija mladog , tek rođenog boga.
165
Župljani su jabuku i grožđe smatrali najplodnijim voćem a jasiku najneplodnijim. Veruje se da su sveti petar i Pavle pevali u
nekoj crkvi, a otpevavale Anđelija i Maeija. Boogorodica je čula pa je utihnula sve živo, samo jasiku nije mogla. Proklela je da
ne rađa, a da večito treperi i kad nema vetra.
 KOZAČKE PESME (PESME UZ KOZANJE)

Subotom ili uoči praznika od Božića do Poklada bio je običaj kozanja. Muškarci se maskiraju pa igraju vuka i
koza. Drugog dana Božića prerušeni mladići čiste štale i klepetušama klepeću. Zatim izađu na raskrsnicu
namazani čađu, posuti brašnom i predu. Nema maski careva i kraljeva.Na kraju odigraju zatvoreno kolo, gde je
jedan unutra koji u početku kleči, a kasnije skače. Igrači igraju grbavo, hromo , što predstavlja ispraćanje bolesti
da se nikada ne povrate .U selu Jelakci dvoje muškaraca obuku se kao mlada i mladoženja, a ostali su maskirani
u Arape pa ih zovu čumarske Veruje se da bukom i igrom odaganjaju boginje. U susednom selu Ploči zovu ih
gubarske gubačke, samo što se jedan napravi Ciganinom koji void mečku takođe maskiranog muškarca. U selu
Rokci zovu ih rusalske pesme166. Ime Rusalim, Rusa je veoma često u svim selima gornje Župe.
Ruso, ruso, rusic!,
Beži daljše od mene!
Beži gore u planine!
U planine u vrzine!(ŽZ 195)
U zaseoku Lapčevići pevaju ih ovako:
Lepro, lepro, leprice!
Ti mi ubi dušu i srce! (ŽZ195)

POKLADNE PESME (BOGINJSKE PESME)167

Oko Poklada u zatvorenom kolu pevale su se boginjske pesme.Glavni se nalepi testom i pšenicom što
predstavlja boginje. Ostali, namaskirani ljudskim i životinjskim maskama, oko njega igraju i pevaju :
Begaj, begaj boginjice!
U brdine, u doline!
U vrnjike u strnjike!
Tamo ti je kuća vrana!
Vrata su ti otvorena
ti ji zatvori zanavek! (ŽZ 195 )

KALINARSKE PESME168

Između Kokošinjeg Božića (sv. Ignjata) grupa devojaka išla je od kuće do kuće i pevala pesme slične
koledarskim. Svečano su bile odevene, jedna je nosila kudelju i prela (što predstavlja mladu), a dve su se
prerušavale u starce. Zvali su ih kaline-kalinarke.U Župi postoji krupno belo grožđe kalina koga nigde više
nema (endemska vrsta).
Oj devojko kalino!
Ponajboljša kalino!
Ponajlepša kalino!K
Uzeću te kalčino!
Po Božiću kalino!(ZZ 194)

MICAČKE PESME

Uoči Božića i tokom njega ništa se nije radilo pa se igralo micanje uz zrna kukuruza i pasulja praćeno pesmom:
Mičem micu, mičem micu!
Pravim trakalicu! (ŽZ 197)
Svaka kuca imala je dasku na kojoj je bila nacrtana šema za igranje mice.

VARILAČKE PESME

Varica se varila u svakom selu da ne umiru deca, stoka, a godina bude berićetna. Nisu je varile samo one
porodice koje su slavile žive svece (svetog Iliju, svetog Nikolu) i koje su bile u žalosti. Voda se donosila sa tri ili
devet izvora ujutru, pre izlaska sunca, uoči svete Vare. Čeljade koje je išlo po vodu moralo je biti očešljano,
umiveno, okupano.Na vodi je govorilo:

166
U Makedoniji kraljičke zovu rusalke…gomile mladića išle sup o selima I pastirskim stanovima, skačući, igrajući I
pevajući.Konstantin Jiriček, Istorija Srba II, str,65.
167
Poklade su obrdno-običajne svečanosti koje se održavaju uoči večih postova. U to vreme u Župi su obično deca oboljevala
od malih i velikih boginja pa su se zvale boginjske.
168
Zimske obredne pesme koje su se do početka ovg veka najduže zadržale na Kosovu ,Sirnička Župa (Nada M,Đ, R, Pešić,
Narodna književnost,116).
 Dobro jutro vodice!
Daj mi tvoe kapljice!
Ladnu savicu, Nikolinu kusicu!
Da kuvam varu, varicu! (ŽZ 199)
Kad uzme vodu, govori:"Vala ti na daru čistem kapljicama." U vodu se stavljao zdravac, bosiljak, neven, čuber,
a pred uveče izvadi. Dospe se malo bogojavljenjske vode, pčenica, ovas, raž, ječam , proso, bob,suve čljive,
smokve, jabuke, potpali vatra ostacima badnjaka. Kotao se ostavljao da prenoči na verigama.Ujutro se pomili
Bogu, "uzne" deo badnjaka i zapali vatra. Dok se varila, deca su igrala oko vatre i pevala. Varicu jedu svi
ukućani, stoka, mažu vratovi volovima da jarmovi ne žulje, amovi i njive posipaju ,a zatim nosi na vodu. Malo
se ostavi za jelo na Badnje veče koje se kuva od sveg voća."Na svetog Nikolu neke Petrovicke kuće, cika
Manojlova i naša uz koljivo daju varicu iako je zivi svetac malko su se pravile važne", kaže Milana Petrovic iz
Vražogrnaca. Ostali Petovići kažu da se oni prave važni i da hoće da se "majno iztiknu od ostalijea"."Simčevići
ne kuvau koljivo za slavu, već samo varicu i panaiju za groblje o trpezama jer to nesu činjeli ni u Like ni na
zadušnice. Na Mitrovske zadušnice se ne ide u Župe jer je dugo bila pod Turcima. Možda iz straa, pa većina
Župljana još uvek ide petkem ovija Petrovići izmodeli pa idu na Mitrovske", kazuje Dragoslav Simčević.

ŽUPSKE BOŽIĆNE169

"Uoči Malog Božiča170 župske čore i čorćići su se sakupljale na jednem mestu, uzimale sudove s
vodom i sa tri, sedam ili devet kladenaca (studenaca) sipale u jedan koto u kujem je bilo suvo cveće:zdravac,
đurševak, ljubičica, majčina dušica, bosiljak, čuber i svaka bacala prsten u nju. Dok su bacale prsten,
spominjale su ime momka za kujeg oće da se udau. Ujutro se lepo obuču, povedu kolo s desna ulevo, jednom
detetu zavežu oči i pevau prstenu dok ji vadi .Prsten se daje čore čiji je dok ostle pevau:
"Carice Vasilice!
"Carice Vasilice!
Božić171 je počinjao Tucindanem kada se klao božićnjar, mesili obredni lebovi za položajnika
(položaonika), ukućane, goste, posebno za “ženskadiju i muškadiju”Na Tucindan se sklanjau klupe, stolice,
gvozdeni žarač ostalja na tavan ili u staju do Božića. Krv od pastrme i jaje se ture u so i krmi stoka da bidne
zdrava i plodna. Niki ne sme da se bije kara, pogotovu deca. Ako se neko udari peva se:Čiri, miri, trista i četiri,
jer su u to vreme čirevi bili veoma česti."kazuje Dragoslav Simčević
U gornjoj Župi172 sedam momaka išlo je od kuće do kuće i pevalo najčešće koledarske pesme. Napred
je išao koled sa šubarom ili šajkačom na glavi, do njega vojvoda. Poslednji je nosio vreću i zvao se vrećanjer
(vrećar )i sakupljao je darove.Morao je paziti da mu neko ne stavi ljutu papriku. Badnjak se kresao od suvog
lišća i staljao ispred kućnih vrata ili na drvljanik. Pre badnjaka u kuću se unosio jaram jer je hranio čeljad, od
njega se žvelo. Posipanje pšenicom173, kukuruzom kao i darivanje badnjaka ukrašenim kolačom, kajmakom,
vunom, solju, klasom, parama ima zadatak da sledeća godina bude rodna i berićetna. Hlebovi su ukrašeni
simbolično, prema tome da li su namenjeni devojkama ili dečacima. Na Badnji dan domaćin ili sin odlaze u
šumu u rukavicama da odseku badnjak (granu cerovog drveta sa osušenim listom koji se okreše i stavi ispred
kućnih vrata ili na drvljanik.Obraća se sa:" Dobro veče, srećno veče",na šta ga domaćica posipa kukuruzom i
pšenicom, sitnim plodovima da bi sledeća godina bila berićetna. Potom domaćica kiti-daruje badnjak ukrašenim
kolačem, kajmakom, vunom, parama, solju, klasom kukuruza, ljubi sa domaćinom preko njega, govoreći:"Da se
ljube krave, telad,ovce, jaganjci, svinje, prasići". Božićnu slamu unosi domaćin u kuću odmah posle jarma u
rukavicama da bi godina bila rodna. Deca bi prilazila, uzimala i čupkala slamu i govorila:" piju, piju", a
domaćin:" Kvoc, kvoc,"da bi se pilići što više namnožili. Za Badnje veče okadi se sovra , ikona, pije u slavu,
seče kolač, jede isključivo posna hrana.
Ujutro ranu dočekuje se položaonik (u celoj Župi zet, a ako nema isključivo muško lice rečima:”Dobro
jutro, Kristos se rodi!”,na šta mu domaćin odgovara” Zaisto-vaisto se Kristo rodi.(obojica moraju imati
rukavice). Domaćica ga posipa žitom kao i domaćina prethodne večeri
Položajnik zajedno sa granom badnjaka i kalema džara vatru174 govoreći:"Daj Bože: ovaca, novaca,
žita, života,zdravlja, svakoga dobra od miloga gospoda Boga".Uz božićnu trpezu obavlja se isti ritual kao za

169
Kako im se vreme izvođenja poklapa sa koledarskim često se spajaju.
170
U Ploči Božič je kult predaka, u Vražogrncima na trpezu se prizivaju i umrli preci na gozbu, a u Subotici dan kad se
Sunceponovo rađa
171
Etnolozi ističu višeslojnost obrednih elemenataBožića smatrajući ga kombinacijom nekoliko praznika: danom kulta predaka,
danom prizivanja mrtvih,danom dolaska samog boga, danom ponovnog rađanja suncaOn se pojavljuje kao junak koji radosno
nosi kitu zlata . Glavni je gost. Ističe se plodotvorna moć pšenice da rodi i naredne godine.(Nada Đorđević, R. Pešić, Narodna
književnost, str,36).
172
U župi se ne priziva na večeru, već se smatra da mu je tu mesto, ne pije ni vino ni rakiju, što je pravo čudo.
173
Imitativna magija da dogodine dobro rodi
174
Vatra magijski pomaže Sunce-simbol mladog božanstva.
badnje veče, samo što se ne služi posna hrana, već mrsna, počinjući od kajmaka, kisele paprike,kupusa, sira,
mleka,"p175iktija", a završavajući se božićarem. Položaonik mora sve da jede,ništa ne sme da odbije. Svki posao
se mora započeti da bi bili uspešni tokom cele godine.
Božićnje pesme176 najavljuju dolazak Božića, bogate trpeze koja se za te dane posebno pripremala. Božić Bata
je nosilac blagoslova, berićetna.Pesma nabrajalica koju izvode deca “ U ognju bemo, ne izgoremo”(Ž Z
40)sačuvala je stari obred. Na prvi dan Božića domaćica ujutru napravi krug od težine-kučine i zapali slavskom
svećom na tri mesta. Deca uđu u krug okreću se u pravcu kretanja sunca i izgovaraju napred navedene reči.
Hleb natopljen mašću od božićnjara umaču u so, jedu i skaču iz kruga govoreći:
“U vatre bemo ne izgoremo!
U bolesti bemo ne uvatismo je!”(ŽZ 192)
U početku su to bile paganske, a kasnije hristijanizirane koledarske pesme. Opevaju povratak mladog
boga sunca oličenog u slici mladog konjanika koji dolazi u sjaju i donosi napredak , sreću, raspoloženje. Konj
sjaji kroz vinograde,nosi igru za perom na kapi. Kada njome mahne zaigra kilo momačko i devojačko. U njima
ima elemenata porodičnih i ljubavnih , a stil im je stil im je bogatiji i raznovrsniji od koledarskih pesama.
Najčešće su u osmercu, šestercu, sedmercu, ređe u desetercu. O Božiću su se održavali sabori pa je sasvim
prirodno što su se pevale neobredne pesme jer su igra i pesma na saboru pevačima davali više slobodu pa im je
stih postao raznovrsniji. Motivski su bogatije što ukazuje da božićni obred nije rano oformljen.
(O Božiću, njegovim običajima u Župi pisali su Savkoić Dragana i Dušan Drljača”Terenski zapisi o
Božićnim oičajim u Rasini).Pravu božićnu koledarskupesmu sa hrišćanskim crkvenim tekstom zabeležio je
Stevan Mokranjac, a objavio Miodrag Vasiljević. Njena melodija je identična župskoj Vetar veje koledo.
Mokranjčeva počinje:
"Uranila koledo, stara majka koledo" i župska božićna nabrajalica "Ide Božić bata"su gotovo iste. „To
je hristijanizirana tekstualna varijanta pesme Ide božić koledo uz dodatni uvosdni tekstualni deo”.(Miodrag
Vasiljević, Notno pevanje u teoriji i praksi I deo za I raz, izdanje Jovana Frajta1940.str,46. )

JOVANJSKE ZIMSKE PESME

Na svetog Jovana zimskog pevane su neobične pesme. Iako su posvećene svecu u njima ima porodičnih motiva.
Ove pesme nisu se pevale samo za ovj praznik već i za Uskrs ili Đurđevdan:
Oj Jovane, mlad Jovane,
Mlad Jovane, krstitelju
Krsti nama muško čedo
Dogodine još dva čeda! (ŽZ 202)
Župljani ovom svecu pevaju posebne pesme, one o vodi svrstavaju u vodičarske, krstovdanske.

VODIČARSKE PESME-Bogojavljenjske

Vodičarske pesme sačuvale su se u malom broju jer su rano su hristanijanizirane. Verovalo se da je

voda zahvaćena na početku godine lekovita i zato su se vezale za hrišćanski praznik Bogojavljenje, 19. januara.
Neke su se pevale prilikom odlaska na izvor dok se u njega bacalo žito. Krst se bacao u vodu, prenoćio bi, a
onda se prognoziralo kakva će biti godina Ovo upućuje na krštenje Isusovo pretočeno u patrijarhalan običaj
kumstva. Najlepše su one koje opevaju vodicu.U Župi se zovu i bogojavljenjske pesme.
Oj vodice vodičice
Ti ni čuvaj muška čeda
Muška čeda od bolesti
Od bolesti od žalosti.(ŽZ 203)
Bogosav Kljajič kaže da se na Bogojavljenje otvara nebo u Župe pa se čekalo ponoć da se vidi.)

KRSTAŠKE PESME (KRSTONOŠKE; KRSTOVSKE, KRSTOVDANSKE)

Na Krstov dan u Župi se pravili krstovi od badnjaka i iznosili u njive vinograde, voćnjake Takođe su se stavljali
na prozore da ne bi došao vampir u kuću ili vukodlak. Sanda Kljajić ga zove moran , crni duh." Krstove smo u
rodu nosili uTrnavačku crkvu de i je pop prsko vodicom, a zatem staljali na šljive da ne izmrznu, a leti ne ubije
grad". Valja napomenuti da se to čini i danas. Tom prilikom pevale su se prigodne pesme:
“Daruj nama svet Krste,
pčeničice, pogačice
i grozdova i krušaka.”(ŽZ 204)

175
Većina pesama ima „prepev“.
176
Župske pesme spominju Isusa Hrista,ali nema pesama o životu i njegovom krštenju, kupanju. Ostali sveci se spominju.
 Krstonoške pesme pevane su i za vreme suša u Župi u početko odvojeno od dodolskih.Izlazilo se u
polja uz nošenje krstova.Kasnije su se sjedinile sdodolskim.Obično su počinjale:
Krsta nosim, Boga molim
Gospodi pomiluj
Da ni padne sitna kiša
Gospodi pomiluj!
Melodijski i sadržajno su vrlo slične. Pevane su na glas najčešće dvoglasno nekada, kasnije grupno.

MESOJEĐSKE PESME

"Od Božiča do Bele Nedelje su nekršteni dani. Tade niki ne soji pod steju da ga vetar ili kapavica ne
dotiknu.Porodilje i trudne žene ne izilaze iz kuće da i duovi ne bi mučili. Od Božića do Bogojavljenja su
redovne poklade i tade se je meso, mrsne poklade su, pa može i sredom i petkem. Mesojedje su najradosneji
dani, ide se od kuče do kuče, peva igra, ništa se ne radi,"priča Sanda Kljajić.

SAVIDANSKE PESME177

Svetom Savi178 pevane su pesme koje nisu obredne, već pripadaju verskim179.Uglavnom se to činilo u
školi, crkvi ili kod kuće.Nisu brojne jer su posle rata zabranjene pa su zaboravljene.

MESEČARSKE PESME180
Od Bele nedelje do Lazarica devojke su se sakupljale subotom uveče na raskrsnicama i igrale dva kola, jedno
veliko, drugo malo, s desna u levo u pravcu kazaljke na satu, kretanju sunca.Negde su se igrale ceo post(Jelakci,
Rokc)i, negde samo u belu nedelju (Vražogrnci, u Stanjevu još jednu nedelju). Jedna započne, a druge "prevate"
za kolanje, pa su orovodne ili orske-kolske.Uvek se pevaju samo dok se igra i to bez muškaraca. Dve stanu u
sredinu zagrle se i odobravaju ili ne odobravaju pesmu. Devojka koja započinje je započinjaljka. U to vreme u
svakom selu se čula pesma. Prosto su se natpevavale. Muškarcima je najstrože bilo zabranjenio da remete mir
mogli su samo iz prikrajka da posmatraju. Jelo koje su donosile stavljale su pod senku krsta. Ove pesme pevane
su u dijalogu. Malo kolo započne pitanjima, a veliko odgovara. Jena devojka sedne, a druga joj legne u krilo i
napravi mrtvom. Tada joj pevaju:
Razbole se Stanimir!
Pa ni umre Stanimir!
Za devojku Stanojku!
Onu što je mrtva odnesu malo dalje , sarane kabojagi, a onda se vrate piju joj i jedu u pokoj duše, a ona ustane
pa ih juri. Pred polazak oba kola se uhvate u jedno pa zajedno zaigraju.

TRIVUNJSKE PESME

Ujutru rano na svetog Trifuna odlazilo se u vinograd sa pogačom, pšenicom i vinom i obavljala prva
rezidba.
Obično su svi domaćini odlazili zajedno u vinograd gde su pevali:
“Prvi čokot orezamo
daj ni bože berićeta..”(ŽZ208)
Sveti Trvunj se u Župi zove:Trijun,Tripun, Orezujlo, Orezoj,Zarezojlo, Zarezoj, Guskogoj. 181

VUČARSKE PESME (MRATINSKE)

U kultu Župljana šuma je igrala važnu ulogu.Stočarstvo je bila osnovna privredna grana Gornje Župe pa se život
vuka prepliće sa ljudskim. U nekim selima tačno se znao dan vučijeg praznika, a to je bio sveti Mrata. Mratinci
su se praznovali sedmi dan časnog postada da vukovi ne napadaju stoku. Po kazivanju Jovanke Babić" Neki
čovek naišao na čopor vukova pa se popeo na drvo. Naišao Sveti Mrata pa im naredio da otiđu. Svi su otešli,

177
Na pesme o njegovoj ženidbi, bekstvu , čudesima za i posle života nisam naičao. U epskim pesmama kod vuka toga ima
(VZ V 11,13, 14 )
178
Bogosav kljajić kaže da je pogledom palio nebo, vodu pučtao iz kamena, a izvore. presanjivo
179
Župljani ga vezuju i prizivaju ga da im ga sačuva od vukova i zato kažu::“Ne pušćaj da na našu stoku navale vukovi“.
180
Na sinonime bukarske, kolanjske nisam naišao.
181
Vuk ga zove Tripunj dan, a u Boci postoji poslovica: Nije zime ni zimnice, do kotorske tripunjice“, Vuk, Srpski rječnik,str,7 48.
ostao je samo jedan rom. Čovek slegne s drveta i ubije ga. Sledeće godine naiđe na vilicu istog, ubode se i
umre." U svim selima gornje Župe veruje se da je Sveti Sava vučji pastir pa se postilo nedelju ili dve uoči
Savindana da vuci ne kolju stoku. Mijajlo Babić se seća da je na željkinskom jezeru hromi vuk jednom pojeo
čobanina. U Rogavčini veruju da se vampir pojavljuje u obliku vuka (Petar Crnoglavac). U Koznici kažu da vuk
voli svirku kao i ostala šumska božanstva pa priređuju čitave vesele povorke (Mikica Vidojević).Uopšteno je
verovanje da se vuk ne može ureći pa je skoro svaka kuća imala po jednu vučiju kožu zdravlja radi.Ukoliko vuk
napadne stoku svake godine na taj dan iznosila se vuku hrana i ostavljala u šumi da ne bi dalje napadali istu.
Izjednačavanje čoveka sa vukom često je u Župi, pa mnogi ljudi imaju taj nadimak ili čitave familije.U Pločkom
zaseoku Simići kroz kožu odranog vuka provačila su se deca pa ih i danas zovu Vukovi. Susedni Milićević
čuvaju vučije vilice pa deca kroz njih gledaju zdravlja radi,a devojke mladiće i obratno radi ženidbe i udaje.
Župske vučarske pesme nisu vezane za određeni dan ,najčešće su pevane zimi, ali su mogle i u drugo doba, kad
se ubije ili uhvati lisica ili vuk. Jedan je nosio vuka na motki, drugi je vodio konja i sakupljao darove u
namirnicama (vučar) od domaćina kuća pred kojima su pevali.Ostali su se oblačili u njihove kože, a često su
mešine punili slamom. Domaćice su ih obično darivale posebnim poskurima umešenim za to što ukazuje na
stariji obred kojim se prikupljali darovi za vuka kao za umrlog čoveka kada se verovalo da je vuk čovekov
dvojnik. Dugački napevi imaju otegnuto pevanje, a vidna je otvorena vokalska tehnika, kao i dodavanje napeva.
Jednolične su, najčešće u sedmercu sa rimom:
“Evo vama vučine
Dajte nama slanine!”(ŽZ 209)
U Župi se i danas sačuvao ovaj starinski običaj.1
1 Vuk ovaj obred u Srbiji opisuje po sećanju na dalmatinski (VZ I,523,524)

ŽUPSKE PESME KOJE SE PEVAJU UZ ČASNI POST

Od prvog dana posta pa do trećeg dana Uskrsa pevale su se postinske pesme:

Časne poste zapostimo,
u pokladnu nedeljicu (ŽZ 213 )
Pesme iz prve nedelje posta zvale su se pokladne.

RANILAČKE ŽUPSKE PESME

Krajem zime, oko vatri uz igru devojaka i momaka, pevane su razne pesme182. Nisu bile vezane za određene
dane. Naročito su pevane šaljive pesme na račun onih devojaka koje nisu završile zimsku rabotu jer je sustizanje
novih poslova ometalo spremu. Imaju pripev rano, najranše što ukazuje na obredni karakter. Pune su dobrih
želja, vedrih raspoloženja, veselja, životne radosti. Bogate su slikama devojaka koje rane na mužu, razigranih
kola, toplog sjaja meseca i zvezda, zeleno-rumenih jabuka, ruža, zlatnih grana.

DOZIVALJKE, PRIPEVUŠKE

U proleće i leto kad spaze momke iz susednog sela devojke zapevaju:

Zelen ora u gore
Momci mene govore
Oj ti čora luče belo
Ajde da se mi uznemo (ŽZ 634)
Rima u njima nije obavezna, a stih je od šesterca do deseterca. Pune su izrazitih metafora, epiteta, hiperbola,
personifikacija.
Postoj sunce, rano ne zaodi
Dok navezem dragome košulju
Na rukave krila labudova
Na kolire oči sokolove(Ž Z 634d)

ĐURĐEVDANSKE ŽUPSKE PESME183

Đurđevdan184 je najvažniji prolećni praznik jer je priroda sva u zelenilu. Na njega sunce devet puta zastaje, tri
put ujuto, na podnu, uveče, da se pokloni anđelima, pa onda krene. Kolju se jaganjci jer je to praznik za stoku.

182
„obredne pesme koje devojke pevaju u zoru oko vatre, u kući ili van nje.izvode se u zimskom periodu, o Božiću i u proleće,
od 2. marta do 7. aprila.Vezuju se za magiju gašenja ugljevlja i kukurikanje prvih petlova, s penjanjem na krovove. Motivski
bogate, prepliću se s ljubavnim i porodičnim pesmama.
183
U Župi su se pevale celu nedelju i ranije.
184
Stočarsko-agrarna i bajaličko-ljubavna magija vezuju se za duh drveta i kukt plodnosti.
 Za sve druge praznike žene nešto rade, a za ovaj najmanje. Uoči Đurđevdana185 na kuće se stavljaju krstovi od
leske, zgrade, njive, torove jer je Đurđe186 bio nemilosrdan prema onima konji se nisu hteli pokrstiti.U bačije se
uveče donosila voda sa devet izvora i stavljala u jedan sud sa zdravcem, drenovinom, ljubičicom, a ujutru
kupala stoka. Ujutro je počinjala muža, jaganjcisu se odvajali od majki. Momci se kupali rosom, oprašivali
drenovim i vrbovim cvećem, posebno polni organ: navalicom,mlečikom, cvolikom... a devojke opasivale
grabovim prutovima, plele vence i skrivale na skrovita mesta prethodno ih namenjujući. Momci su imali zadatak
da ih pronađu.Svi su morali da se okupaju u reci ili potoku. Svaka vračara vračala je i gatala po malo. Kraj
izvora su se zavezivali konci raznih boja.da se zla promene u dobra. Pop je išao na groblja na groblja i čitao
molitve. Pesmom se slika, oživljenje prirode prenosi na pevače i stoku. Otuda se posebna pažnja posvećuje
biljkama. Uoči Đurđevdana187 omladina je brala zeleno granje i cveće i njime kitila ulazna vrata kuća i
štala.Verovalo se da se snaga biljaka može preneti na ljude i stoku i zato su se mladi kupali u cvetnoj
vodi.Često su se ljuljali na granama kako bi se snaga zaštitnika rastinja prenela na njih i obezbedila im plpdnost.
Žene su brale trave, najčešće navalicu da bi im muževi bili verni, a devojke da bi momci navaljivali na njih;
zdravac da bi bile zdrave. Na đurđevdanski uranak se izlazilo na neko uzvišenje ili kraj izvora.U svim selima se
izlzi na n ki izvor (Žutice u Vražogrncima,Brajinac u trnavcims, Jelenjak u Dobroljupcima, Ydravac u
Vratarima). Mladi se prskaju vodom, žare koprivama, kite grabovim grančicama, ljuljaju na drenu, umivaju
rosom. Pevaju se pesme188 koje prikazuju dolazak proleća189. Na kraju se obavezno pojavljuje mladić na konju
zelenku. Na Cveti ujuto idu samo devojke.
Đurđevdanski obred190 potiče iz paganstva, ali se kasnije hristanijanizirao vezujući se za da
hrišćanskog sveca- zaštitnika biljaka, drveća, voda, životinja.Pevanje o konjaniku koji prelazi preko mosta
ukazuje na duboku starost. Na Đurđevdan su se održavali i sabori pa su se pevale i u kolu.Otuda ljubavnih
elemenata u njima. Najčešće su u osmercu, desetercu ili sedmercu.Iako lepe, brzo su potisnute i zaboravljene.
Stara mitološka verovanja za vodu, rastinje ponekad su preuzimana iz bajki, čardak i konopljište na mesečini,
soko, konjanik. Na biljarski petak ili ponedeljak beru se lekovite trave, pevaju razne pesme, muškarci prave
svirale od zove ili vrbove kore., zadevaju oružje za pojas, a deca nose drvene sablje.Oblače se nove okađene
gaće, na konjima preskaču vrzine po tri a oko pasa zadenu svakojako cveće. Devojke se ne diraju, one su
pošteđene. U Trnavcima svirale su pravili od suvih vrgova, svirali, a na kraju palili, pa se kupali u reci. Župljani
na ovaj dan ne rade ništa jer se smatra da je Đurđe Branković bio izdajnik da ne bi i oni to postali. Misle da je
on slavio tu slavu, ali se zna da je slavio svetog Nikolu.Dragoslav Simčević kaže:" Bog je stvorijo slavu, i ona je
nešto najvišlje kod nas. Zato niki ne sme da se kune u nju. Na taj dan ako je neko u tamnice sama se vrata otvore
te on izlegne. Naš praded Tijodor se krstijo na svetog Trijuna pa smo uzeli tu slavu za veliku, a sestra mu
Bogdana na Veliku gospođu pa ni je mala. Na slave služi domačin gologlav, i klanja se svakem gostu. Pominje
sve svece, al nsjviše Đurđa jer je najradosneji i najlepši praznik.denas je velju to ciganska slava najviše ga oni
slave, raduju se toplejem danema.":
Župske ljuljaške pesme sastavni su deo prolećnih pesama i igara i vezane su za zdravničke obrede.
Devojačka gatanja na Đurđevdan primer su pozitivne bele magije.

VENČEVE PESME

Branje cveća počinjalo je odmah posle posta i vezano je za praznike: Biljni petak, Cvetnu nedelju, Uskrs,
Đurđevdan. Cvetonosnice (isključivo devojke pred udaju191) su ujutru pre izlaska sunca odlazile u šumu i polja,
brale svakojako cveće, a onda na obali reke ili potoka plele vence, pevale venačke pesme, pustale ih niz vodu,
kitile zgrade, torove, pčelinjake, jarmove, vedrice za muže, a po neki sušile pod krov na istočnoj strani. U venac
se obavezno uplitao bosiljak koji su nosile od kuće. Davalie su ih i stoci da bi bila napredna i zdrava192. Vreme
branja (jutarnje i kalendarsko) ukazuje na povezivanje sa kultom plodnosti jer je počinjalo cvetnom nedeljom, a
završavalo Đurđevdanom koji pada u prvu nedelju iza punog meseca, od kada počinje njegovo smanjivanje.

ŽUPSKE LAZARIČKE

Predanje u Župi kaže da je ovaj običaj ostao još od doba Hrista od sestara Lazarevih, drugi kažu od
cara Lazara.On je izdao naredbu da nevine devojčice idu po kućama i pevaju. Lazareva subota je pokretan

185
Pesama o duhu drveta nema
186
Na vratove stoke koja vuče kola, Kozničani su stavljali vence.
187
Đurđevdan je bio hajdučka slava kao njihovih jataka u celoj Župi.
188
Nisam naičao na pesme u kojima Đorđe ubija željinsku alu.
189
U skoro svim selima nerotkinje su stavljale košulje na kalemljena drveta kako bi imale decu.Tu bi ostala devet dana.
190
Župljani verujuda sv. Đorđe na konju donosi veselje, zdravlje, igru, otapa led, kukuruzna polja puni klipovima, pšenična
takođe,bačve vinom,torove stokom.
Babe su išle posebno od devojaka i za njih nije bilo bitno doba dana, obično kad porade kućevne poslove. 191
192
Umnogim selima Župe venci su stavljani u vodu uveče, a ujutru se čeljad pričešćivala njome. U nekim selima u kacu za
kupane uz vence stavlalo se crveno jaje pa se ujutro čeljad kupala njome. Najlepše i najbolje cveče je ubrano na Biljni petak.
praznik, osam dana pre Uskrsa i crkva ga priznaje u spomen na pravednog Lazara, prijatelja i sledbenika
Hristova, koga je Hrist pred ulazak u Jerusalim vaskrsao iz mrtvih. Uskrs je takođe pokretan praznik i pada u
prvu nedelju iza punog meseca koji dolazi posle prolećne ravnodnevnice, pa po novom kalendaru može pasti
najranije 4. aprila, a najkasnije 8. maja u nedelju . "Obredne igre i pesme izvođene za praznik lazareve subote,
imale su u sebi privredno-podsticajni karakter kojima je trebalo da se utiče na opštu plodnost useva, uspeh u
radu, blagostanje svih ukućana, napredak i plodnost stoke".(Mile Nedeljković, Godišnji običaji u Srba, Vuk
Karadžić, Bg, 1990, str, 133). Svi pevači193 u Župi tvrde da ih ima najviše194 posle svadbenih. Za ljubavne kažu
da su se pevale na svadbama, kad nije bilo određenog obreda. Svaka devojka do udaje morala je najmanje tri
puta ići u lazarke, inače, neće imati sreće. Starosna granica najčešće je bila od pet do sedam ili deset do
dvanaest godina. Spremanje je počinjalo u četvrtak uveče na Cvetnu nedelju u jednoj kući. Vežbale su i
usaglašavale zajedničko pevanje, oblačile najlepše odelo, na glavu plele venac od jaglička, zdravca ili lazarčeta.
Napred su išle dve najstarije (“prednjake”) koje su pevale 195, pozadi dve koje su nosile korpu i prihvatale pesmu,
a sa stane lazari koji su skakali i mahali maramama. Jedna od lazarica nosila je beli peškir (krpu) ukoso
prekrštenu preko grudi. Sanda Kljajić kaže:"To je bijo Sveti Lazar." Spremanje je pratila pesma:
Jagličak venac nad vodu cveta, Lazare!
Nad vodu cveta, nad vodu vene,Lazare!
U nju se kupau mladi neženjeni, Lazare,
Njima dolaze njine neveste, Lazar!(ŽZ 225)
Uz lazarke su išla i po dva mladića da bi ih čuvali od napadača i nosili darove. Pesme su imale privredno-
podsticajni karakter, kojim je trebalo da utiče na opštu plodnost useva u proleće, na uspeh u radu, sreću,
blagostanje, napredak i plodnost stoke. Pevanje započinju:“Pomoz, Bože, dvorove!(ŽZ) ili “Domaćine
Kostadine” koje se pevaju na dva različita glasa.
Zatim pevaju o kući, domaćinu, domaćici, ukućanima, muškom detetu:
Ova kuća najbogata
Ima dosta najdukata (ŽZ 226)

Golubenče vodu pije

Nasred selo na bunaru
To ne beše golubence
No to beše muško čedo
Muško čedo godišnjače (ŽZ 234)
Najlepše su pesme o momcima i devojkama:
Crnooka devojka Lazare
Crno grojze kopala, lazare
Rukica ju zadrkta, Lazare
Ki puna čaša rakije!(ŽZ 238)
Ako neko u kući nije imao dece, pevala mu se pesma:

U ovu kuću nevestica!

Nevestica bez poroda!
Da ju,Bože, dogodine!
Muško čedo i curicu (ŽZ 230a)
Mnogo je pesama o momcima i njihovim željama da se ožene:
Ode nama kažu mlado neženjeno
Oće da ga oženimo
Mladu čoru dovedemo
Mladu čoru komšinicu!(ŽZ 231)
Ako je bila snaha skoro dovedena, obavezno joj se pevala pesma koja svedoči o lepoti života u novom domu:
Ode nama kažu mlada nevestica
Mlada nevestica skoro dovedena
Svekar ju je ki no otac
Svekrvica ki majčica
Jetrvivice, golubice
Zaovice grličice (ŽZ 230a)

Kad odlaze, pevaju:

Igraj Lazo, Lazare,

193
Tokom prenošenja poprimile su šaljive elemente.
194
Uranijim pesmama susrećemo prastare obredne kultove u slavu proleća, buđenja života.
195
Kasnije pesma su hristijanizirane čto ih je očuvalo
 Igraj, božo, božure
Naš mladi barjaaktare! (ŽZ 221a)

Tokom Lazarove subote u Župi su se pevale božurske pesme. Iako su paganski elementi zamenjeni starim
slovenskim božanstvima proleća u župskim pesmama se spominje božur kao stari simbol.Stariji veruju da je
nekada bio visoka drvenasta biljka:
Lazi božo,božure,
te dolazi do mene.
Lazi lazo, božure,
te dolazi do mene.
Ova kuća bogata,
ima puno dukata.(ŽZ 243)
Lazaričke pesme sačuvale su svežinu jer su ih stvarale devojčice, pa je moguće pratiti njihov razvoj.
Pagansko osećanje života ukazuje na starost postanja. Lazarice su pevale pesme kroz selo, pri ulasku u dvorište,
pred kućom, domaćinu, domaćici. Posebne pesme pevane su pri susretu dveju grupa lazarica, kao i kod
koledara, samo što ovde nije dolazilo do tuče. Menjale su se prilagođavajući novim uslovima života, mada su
nastajale nove ili pak prelazile u druge vrste. U osnovi svake pesme je želja za napreovanjem, mada ima pesama
kletvi upućenih kućama koje ih nisu primale i darivale:
Kukaj, lazo, lazare,
Ova kuća lukava
Uvek samo kukala (ŽZ 251c)
Pesma rugalica “Oj ti rđo, grbava peva se na “glas”kao i pesma “Pomoz , Bože, dvorove!”
Po završetku ophođenja kuća u toku dana lazarice bi izbrojale jaja , ostale darove i sve ravnoprravno
podelile među sobobm darujući i mladiće pratioce.
Župska lazarička “Lepa Anka Crkvu mete” u potpunosti se poklapa sa kraljičkom iz leskovačkog kraja
“Devojčica boga moli”Miodraga Vasiljevića, br,71).
Lokalno stanovništvo ih je prihvatalo kao svoje muzičko i pesničko delo .Lako se pamte i pevaju jer su
u sedmercu sa jednostavnom rimom i melodijom. Nisu bogate motivima jer su namenjene jednoj ličnosti. Krasi
ih nežnost, srdačnost, dobronamernost,čedost, naivnost, toplina, puno slika iz daleke i bliske prošlosti. Iako su
se društvene okolnosti izmenile, pevaju se i danas jer kao kulturna tradicija spajaju reči, muziku i igru.
Većina župskih lazaričkih pesama vremenom je prerasla u ljubavne pa se može pratiti njihov razvoj.
Ljubavni elementi prvo su se pojavili u poslednjim stihovima da bi se kasnije proširili na ostale. Slične su
lazaričkim sa juga Srbije , ali su manje brojne i mnogo jednostavnije. Pune su topline radosti, ljubavi, želja da se
poraste do konja vrana, do neba. Polako su izgubile obredni karakter, ali se čuvaju u Gornjoj Župi gde ih
domaćice obavezno prskaju: pšenicom,ječmom, ovsem, ražom i vododok pevaju i igraju.
1Pesma “Jagličak venac” ista je kao Nedićeva za koju kaže:”Ona je majušna:tri stiha. Međutim, ako se meri
njen unurašnji obim-jedini bitan-ona je gorostas.Život usamljenog cveta.... On govori mnogo više.Polustihovi
koji pevaju o cvetanju i venjenju ponavljaju se u ovoj pesmi, nimalo slučajno, voda se javlja neprestano , kao
neizbežno ogledalo, tečan glas v odjekuje u svakoj drugoj reči,ritmičkiudari nižu se u neumitnim razmacima,
ukratko sve doprinosi da glavna misao pesme, utisak opšte prolaznostim,dobije najskladniji izraz”
Nedić, Antologija,str,17..
Lazaričke pesme u Župi pevaju se s refrenom lado kao ladaričke ili bez njega na dva glasa u sedmercu.
Kazivači iz svih sela Župe otpevali su mi brojne pesme koje su nazivali lazaričkim na dva različita glasa
tekstovima u sedmeračkom stihu bez refrena ili u osmercu sa obaveznim refrenom lado, lado. Župska
osmeračka, lazarička peva se na drugi glas kao kod Miodraga Vasiljvića (Narodne melodije leskovačkog kraja,
br.65), ali i kao kraljička. sa refrenom. Župska lazarička" Mlada anka crkvu mete" u potpunosti se poklapa sa
Vasiljevićevom kraljičkom br,71. " Devojčica boga moli" sa pripevom Lado.
Na osnovu prethodnog može se zaključiti da su lazaričke osmeračke župske pesme sa pripevom Lado nekada u
Župi izvođene uz kraljičke obrede kao kraljičke, a da su lazaričke u sedmeračkom stihu oduvek bile lazaričke,
mada su u leskovcu kod Vasiljevića oduvek bile i lazaričke i kraljičke.U sedmeračkim pesmama za bebu ili
mlade parove spominju se lazarice kao i ime Lazar.

VRBIČKE PESME

Na svetu Vrbicu devojke su plele vence od mladog vrbovog granja, maca i pevale:
Vrbica se uvija
Devojka se razvija…(ŽZ 253)
U nekim selima (Subotica, Vražogrnci)) su se i oko pojasa kitile njime, da bi bile vite i tanke ko vrbe.

PESME NA CVETI I BLAGOVESTI

 Pre sunca na Cveti i Blagovesti devojke idu na vodu i pletu vence od suvog u gornjoj Župi posebno
branog i sušenog , a u donjoj od svežeg i bacaju niz vodu.

LJULJAČKE PESME

Od Đurđevdana do Uskrsa devojke i momci su se ljuljali na grbovim , drenovim granama da bi se grabili za

njih da bi bili zdravi. Ljuljanje je praćeno pesmom:
Ljuljala se devojka
Na svilene gajtane(ŽZ 254)
U Župi se veruje da će boleti glava ako se ne poljlja od druge nedelje časnoga posta do bele i prečiste.
"Često mladinja upali slamke , daje jedno drugem iz usta u usta ljuljajući ih. Na čisti ponedeonik sve kosti koje
se oglođu za vreme jela bacau se u reku. Čore su pazile kakog će leptira videti (beo_dobro, žut_loše_boles,
crna_smrt). Ako kukavica kuka u ove dane valja brojati što više jer će se toliko godina živeti, Kukavica je ćerka
cara cara Lazara pa je niki ne ubija, čak ni lovci ni denas. Niki ne izlazi giz kuće na gladan stomak da je ne bi
čuo" priča Bogosav Kljajić.

ŽUPSKE VASKRŠNJE(USKRŠNE)

Pre Uskrsaa je žalosna nedelja kada se obično ćuti. U žalosnim kućama se zakuka pri čemu se
obavezno spomene Isus Hrist. Na Veliki petak ujutro prvo uzme se nafora pa se šaraju jaja. Prvo obavezno u
crvenu boju."Jaja se šaraju jer je njima Marija prekrila Krista da ga ne ubiju, a i neka žena kad je prolazila pored
njega razapetog s korpom jaja, krv ih je nakapala s njegovija nogu. Njima se vrača, terau mađije. Babe su se
vatale za kukove i išle od kuće do kuće, ali nesu ulazile unutra. Obično su pevale pesme da bi vaskrsle u
mlađeje. Od Uskrsa do Spasovdana se ne ore da ne bi bijo grad, a stoke se staljau venci od kukureka da bi bila
zdrava. Na čertres mučenika se pije po četres čaša vina ili rakije, a kuj može po tri put. Bratimilo se ljubljenjem
kroz vrbove ili leskove vence,"veli Milana Petrović..
Na Uskrs su obično održavani sabori pa su pesme pune ljubavnih i porodičnih elemenata. Vrlo su
brojne. Drugi Uskrs je prva bogomolja u Drenči u Župi. Krasi ih uskršnja atmosvera. U njima ima elemenata
poljoprivrednih radova od Uskrsa do Mitrova dana.Obično se nosio krst na bogomoljište pa su pevane i
krstonoške pesme. Nisu sačuvale obredne elemente kao lazaričke i đurđevdanske jer su vezivanjem za Uskrs
bile pod velikim uticajem crkve. Različitog su stiha,bogate motivima, a po lepoti su odmah iza đurđevdanskih.
Samo neke imaju obredne elemente.(ŽZ 255)Hrišćanski elementi su najčešće: trepetlika(ŽZ 257),sabor(ŽZ
256),duše predaka , pčela-vesnik nebeski(ŽZ 257). Pesničke slike velike umetničke vrednosti prožete su
raznovrsnim osećanjima životne radosti. Različitog su ritma.
Na trći dan Uskrsa izvode se igre u zatvorenom kolu. Muškarac se obuče u žensko, uzme dete u naručje i daje ga
nekom igraču rečima:”Ti si otac”. Igrači su maskirani muškarci.Obično su se penjali na ramena jedni drugima
po tri reda. Prvi ponedeljak po Uskrsu se zvao pobusni i tada se takođe vršilo pobratisto.Po kazivanju babe mog
dede Mileve njoj su pričali da se "Na pobusnu sredu otvarali trogodišnji grobovi i ako su kosti bile žute
ispirale se u devet voda, pa sušile. To je bijo znak da je mrtvac vaskrso i da će da bidne dobra godina. Ako su
bile crne ili leš još nije istruleo to je značilo da će biti loša godina.Kosti su se zaklapale u subotu pa se zvala
zaklopna, a na onaj grob de kosti nesu bile kako trba obavezno se zabado glogov koc".
Vaskršnje pesme u Župi pevane su u nedelju ujutru-dan kada se proslavlja uspomena na vaskrsenje
Hristivo.

ŽUPSKE ZAVETNE PESME- BOGOMOLJSKE_LITIJSKE-KRSTONOŠKE

Svako selo na bogomolju izlazilo je na bogomoljište gde su idući oko hrasta nosili barjake, krstove
Pevali pesme. Uglavnom su iste od sela do sela pa su siromašne motivima.
„Obično su pevane tiho jer je to bijo spomen na dan kade je selo zavatila kuga. Momci su sekli
leskovo kolje nosili u crkvu da se osvešta pa su u grupama išli kroza selo.Svaka je kuća otvorena, a na kapiju se
staljao sud sa vodom i jedan štap. Domaćica ih čašćevala. Kasnije se skupljali na jedno mesto gde su ručali
zajedno uz pesmu i igru.Obavezne su bile trke na konjima. Zbijale su se šale. Umesto da se uhvati za am
konjanik je hvatao konja za rep. Padalo se prilikom penjanja. Igralo se bacanje kamena s ramena, streljanje
strelom, skakanje iz mesta, trostruko skakanje. Devojke su plele vence i nosile u njive i vinograde.“ kazuje
Sanda Kljajić.
 ŽUPSKE JEREMISE_JEREMINJAČE_EREMISKE_EREMINJAČE196

Za razliku od drugih krajeva u Župi se čuju i danas i to ne samo u selima, već i u gradu. Migracijom
stanovništo je prenelo obred i na svoju decu. Prvo su bile vezane za paganskog zaštitnika od zmija, a kasnije za
hrišćanskog sveca Jeremiju, ukrotitelja zmija, pa su hristijanizirane. Izvođene su uoči Jeremindana, praznika
koji pada 14. maja jer je svetom Jeremiji pripisivana moć ukrotitelja zmija. Jednostvne pesme imale su po
verovanju uticaj na zmije, miševe, krtice,njihove eventuale ujede i štetu. Deci je davan naziv jeremije ili
Jeremija. Obilazile se kuće, njve,zabrani, vinogradi lupajući u šerpe i lonce. Devojčice su pevale pesme za šta
su dobijale poklone u namirnicama koje su kasnije zajednički delile. Žene nisu radile ništa, samo su uveče
donosile vodu sa sedam izvora polivale kuće, dvoriđša, bašte pa ujutru čistile.
Pesmom se mogu odagnati zmije i drugi uroci:
Jeremije u polje
bešte zmije u more
ova kuća bogata
zanuavek imala
zanauvek davala(ŽZ 257)
Ukoliko im domaćin ne bi dao ništa pevali su:
Ova kuća lukava
Nikada ne imala
Nikada ne davala(ŽZ,273a)
Sedmeračke su, jednostavne a motivski nebogate.

ŽUPSKE SPASOVSKE PESME197

Na Spasovdan se prave krstovi od leskova pruća pa se stavljaju na kuće, zgrade, njive, vinograde, polja.
Čaršoijani su izlazili na uranak kod Kožetinske crkve jer je njihova bogomolja. Barjacima se obilazilo oko
crkve i pevale se pesme198. Ova slika je sačuvana i u drugim vrstama. Ima motiva o ugrabljenoj devojci, umesto
zmaja odvodi je gorski vojvoda (ŽZ 82).U većini spasovskih pesama se spominje đurđevo cveće što podseća na
buđenje vegetacije. Po nestanku obreda ove pesme su prešle u druge vrste najčešće đurđevdanske.

ŽUPSKE MARKOVSKE PESME199

Na Markov dan200 pevane su pesme oračima u kolu jer se toga dana nije radilo.Rano su zaboravljene pa
se spominje Marko Kraljević čime su se udaljile od prvobitne namene. U jednoj se spominje nadmetanje u
bacanju kamena s ramena što je često u epskim pesmama. Odvajanjem od obreda prešle su u druge vrste.

ŽUPSKE SLEPAČKE201

Slepačkih pesama202 u Župi ima malo jer se lokalno stanovništvo uglavnom poznavalo pa je bilo
sramota dozvoliti ukućaninu da prosi bez obzira što je bilo dosta slepaca. Pevali su ih uglavnom ljudi sa strane
koji su dolazili na vašare u sabore203. Iako je u zbirci zabelženo malo pesama204, one sadrže opšte utvrđene
celine:
1)obraćanje Bogu (ŽZ 280)
2)blagoslov upućen prolaznicima( ŽZ 288)
3)poziv na darivanje(ŽZ 280)
4)zakletva(ŽZ 280)

196
Jeremija, sveti, jedan od četvorice velikih proroka , ukrotitelj zmija. Sve što je vezano za njega je deo obrednih svečanostis
jakim magijskim primesama (Nada Milošević, R. Pešić, Narodna knj, 109).
197
Iz beleženja Vuka vidi se da se običaj Spasovskog uranka u Budvi gubio u prvoj polovini 19 veka, a u Župi verno čuvao d o
II svetskog rata. 2000je obnovljen u Čaršiji i održava se svake godine.Zabeležio ih je samo tri. U prvoj, se peva kako je zma j
ugrabio devojku, a ona se moli Spasovdanu da je spasi čto i biva.. Ova pesma podseća na mit o Prozerpinikoju je ugrabio
Pluton i odveo u donji svet. To je, ustvari,buđenje prirode početkom proleća.
198
U župskim pesmama nema obesti kao kod Vuka, ali ima idiličnog porodičnog života.
199
Sam naslov 460. peme I zbirkr kazuje da je osobita.Bođija majka je dala mlade voke vitoroge, jarmov e šimširove i zavornje
bosiljkove, bič kosu devojačku.
200
Tog dana u svim selima Župe momci nepoženjeni bacali su kamena s ramena
201
Zovu ih i klanjalicama
202
Najčešće su u osmercui u njima Župljani iskreno tuže nad sudbinom
203
Nešto su duže versko-moalne sadržine
204
Nema religioznih shvatanja čtomznači da ih u Župi nije stvaralo sitno svečtenstvo, popovi i kaluđri jer nisu bili pismenitako da
religiozno nije potislo narodnu lirsku pesmu.
 5)kazivanje o svojoj sudbini (ŽZ 280)205
6)misao o svetu i vremenu (ŽZ 286)

ŽUPSKE MITOLOŠKE206

Župska vila grad grad207i ni na nebu ni na zemlji (ŽZ2 91208). Slika iz sveta fantazije kasnije je
zamenjene realnim elementima.On je na vrh Koznika.209Ovo je jedan od najpoznatijih primera župske usmene
poezije u kojoj je glavni junak vila. Župski grad koji ona gradi je u mitskom prostoru. Vrata od zlata su noviji
sloj. Vila gleda kako se munja i grom, odnosno brat i sestra, nadmeću u igri, u trenucima kada je sistem
mitoloških verovanja raslojen. Mesec se ženi zvezdom Danicom, svatovi su sjajne zvezde, domaćin Bog, stari
svat Nikola, kum Ilija. Ovi elementi su preuzeti iz svatovskih pesama o podeli darova.U staru pagansku pesmu
kasnije se upliću hrišćanski sveci.Mitoloških elemenata210 ima u obrednim i običajnim župskim pesmama.
Župljani poštuju svet od koga strahuju, otuda izjednačavanje ljudskog sveta sa svetom nebeskih tela i
mitoloških pojava. Prednost daju ženi – devojci , što je znak strarine i porekla ove veste. U Župi nema po
nekoliko sunca i ne kreću se sporo kao kod Meletinskog (Poetika mita,str,187,1993).

ŽUPSKE VERSKE211 (religiozne, pobožne-hrišćanske)

Župske religiozne pesme212 za razliku od Vukovih se pevaju, a ne kazuju. Ne mogu se izdvojiti u

posebnu vrstu jer se paganski i hrišćanski elementi međusobno prepliću. Pevaju se u različitim situacijama,
naročito na slavama.Otuda u njima vila kao i ličnosti iz hrišćanske mitologije jer su mitološke pesme vremenom
hristijanizirane213. Vilu zamenjuje Božija majka. Sveti Petar sedi za sofrom i pije vino.Golubovi ga nadleću i
natrunjuju vino. To nisu golubi, već anđeli (ŽZ 290). Dimitrije sedi ispod drveta božurova i pije vino (ŽZ 290a).
Drvo božurovo, golubovi, cveće, sveci su imali nekada svoje značenje, ali im se danas izgubilo. U pesmama o

205
Ove pesme nisu bliske pisanoj poeziji kao kod Hrvata.
206
Župske vile kao mitološka bića su najčešče na Kozniku ili Željinu ( kao i ala ) i najveći su neprijatelji neprirodni-demonski. U
župskim pesmama nema sprečavanja zidanja, rušenja, naplaćivanje preveza, vodarine na izvoru. Sa nekih izvora na Željinu,
Koznici, osrecima, Rokcu, Slanjištu u Vražogrncima se ne pije voda. Jednostavno se kaže:“ Tu su vodu otrovale ale, vile“, ili : “
To su vilinski izvori#“.Od njih nema pomoći ni momcima ni devojkama u spremi darova. Ne štite Župljane od nevremena, ne
leče im rane, ne pretvaraju se u ztrokrile zmije, ne ubijaju mlade, vež njihove majke i svekrve.Često se u šumi ili na livadi u
proleže može naići na kolo koje su igrale vile. Ne sme se nagaziti jer se veruje da će taj odmah umreti. Najstrašnije je ako se
na kolu naće koja mrtva životinja pogotovu vuk jer se smatra pračovekom.Dežavalo se da se takvi ugaženi krugovi nađu i usred
sela ispod zapisa, Smatralo se daće godina biti loša, a mnogo mladih umreti.
207
Grad koji vila podiže je sama pesma, pevanje vilinsko i žensko što se javlja uz svadbene običaje (Miodrag Pavlović,
Antologija narodne lirske poezioje, Beograd, str, 8.
208
„ Mit je alegorijskai izraz izvesnih religijskih, naučnih i filozofskih istina. Uzvišena poezija je nastala usled nedovoljnosti
ljudske moći rasuđivanja.Ona se dovodi u vezu sa nedovoljno razvijenom kulturom, sve do izjednačavanja kosmosa sa ljudsim
telom. (E. Meletinski, Poetika mita,Nolit, Beograd, str14.
209
Utvrđenje iznad sela Koznica, na visini od 992 m dobro očuvano. O njemu se ne zna mnogo, gotovo ništa. Po pr edanju
gradila ga je Đurđeva Jerina, Silna tako što je na koze vezivala kamenje i one ga nosile na vrh brda gde su ih šekali jariđi. „Nije
ni božanski ni devičanski, iako ga gradi vila, nije nedodirljiv. Župska vila je na zemlji.Nema farbanja ni bojadisanj a da bi se
nešto promenilo.Ali, ima troja vrata čime se ukazuje na put do njih.Nema epiteta bela, to se podrazumeva.Vrata predstavljaju
polove, muški, ženski.Zlato i biser su dva pola muški i šenski, jing i jang. Zlato se odnosi na Hrista, a biser na Afroditu. Grad
nije čudesan, nama opisa gradnje“. Sačuvale se reči:
Kad Jerina Koznik gradijaže
U majke se dete zaplakalo
A u koze jare zavrečalo (Miodrag Pavlović, Antologija narodne lirike, Beograd, str, 197-198.
Slično tumačenje daje i Vuk“ Zidine od starog gradića u nahiji kruševačkoj na desnoj strani Rasine. Pripovjeda se da je ovaj
gradić zidala Đurđeva Jerina, pa zbog velike visine i vrleti nije se kamenje moglo nositi drukčije ao kozama i zato da se naz vao
Koznik.(Vuk, Karadžić, Raskovnik, str, 118.
210
Mitologija je neophodan uslov i osnovna ideja svake umetnost. Ona je apsolutna poezija- tako reći prirodna
poezija.Simboliše večna načela i predstavlja građu svake umetnosti (E. Meletinski, Poetika mita, Nolit, BG, str, 20.
211
Župski popovi su bili polupismeni, gotovo nepismeni. Službe su znali napamet pa su dozvoljavali da se ove pesme
pevaju.Pune su folklornih elemenata koji su prilagođavanishvatanjima prenosioca.
212
U njima je iskazano versko osećanje, moralno-religijska poruka,molitva.Još je Vuk uočio da imaju mitoloke i hričćanske
elemente.Verke pevaju o vilama, zmajevima, nebeskim telima pripisuju ljuudska svojstvai neograničenu moćkojom se utiče na
ljude. Pobožne pevaju o Hristu, kralju nebeskom, bogorodici, pojedinim svecima, anđelima, ali i jednih i drugih je vrlo malo.1s
213
Mitološko i hričćansko, kanonsko i apokrifno u njma se prepliće sa paganskim.
Petru,Trojici, svetoj nedelji prepliću se paganski i hrišćanski elementi. Duše predaka popadale po cveću
zamenjene su slikom naroda na saboru. Ima kazni na onom svetu, sinu gore ruke ili noge jer nije poštovao
maku-oca. Đak se razboli u subotu, u nedelju umre (ŽZ 95).Ima pesama o sv. Savi, krštenju Isusovom,
molitvama pred spavanje. Neke su pomalo nejasne zbog praznoverja (ŽŽ 291), ili pak moralno-poučne (ŽZ
292). Često upozoravaju na grešnost ljudskih postupaka, pa težina greha određuje posledice. Sagrešenje i kazna
iskazani su događajem pa je teško odrediti njihovu vrstu.

ŽUPSKE MOLITVENE214

U Župi215 se za sve pesme koje se apostrofom obraćaju Bogu, svecima, kao i objektima kulta kaže da
su molitvene. Pune su figura koje pojačavaju ekspresivnost i uvećavaju emotivnu intonaciju molbenog govora.
Struktura im je ritamski organizovana u nizovima jednakosložnih celina. Sastoje se iz zahvaljivanja, zatim
ispovedanja svoje grešnosti u osećanja kajanja i skrušenosti i najzad samo molba. Tekst molitve ima ustaljeni
kanonizovani karakter.
Bog se desi na nebesi
Nebesi se rastoviše
Majka deva sina rodi216
Svetitelja krstitelja
Svjati Bože, mesto naše
De naš.... noćas leže
Da nikako zlo ne usni (ŽZ 97)

ŽUPSKE PRELSKE( SEDELAČKE, SEDEĆARSKE)

(sedelačke217, na predenje, pesme na swedenje, prelske, prelačke, od prela)

Predenje i tkanje simbolizuju proticanje vremena i sudbine218 pa su se vezale za kosmogonijske mitove,
drevnu boginju braka i plodnosti Frig219, kod Slovena Mokoš, tj, Sveta petka kod Srba220.Prela ( sedeljke221)
organizovali su mladići u prvoj polovini jeseni kada su na raskrsnici sela ložili vatru oko koje su sedeli 222. Svaka
je donosila brašno, jaja, purenjake od sačme, bundeve, sveže voće. Tada je krađa bila dozvoljena i niko je nije
smaatrao za to, već kao čast.Ako je neka bila sirotna, davalo joj se nešto na ruku da se ne bi obrukala.Tuča
mladićima bila je najstrože zabranjena, događala se samo van mesta. Momci su mogli samo sa strane da
posmatraju. Ako su se neki međusobno glejali zvali su se jaran i jaranica. Jarani su obično dolazili u pratnji
pobratima, kumova. Devojački rođaci su mogli biti bliže prelu. Devojke su pozivale:
“Ej, kupite se druge na sedeljku223,
ej, da sedimo, i da rabotimo!”(ŽZ 293)
Sedeljke su više služile za zabavu, upoznavanja radi braka nego za rad.224 Mogu se svrstati u neke
druge vrste, ali se pevaju isključivo na prelu.U nakima ima elemenata pošalica, podriguša.

214
Sama molitva je bitnija od života Isusa Hrista, Boga, Bogorodice, anđela.
215
Kod Srba kad se koje razboli slabo traže ljekara, nago popa ili kaluđerada mu čati molitvu, veliku kad nije pri sebi nego
bunca, I malu od glave, groznice (Vuk Karadžić, Raskovnik, str, 148).
216
Na prelima pevale su se i ljubavne,đurđevdanske pesme pa i balade.
217
Na pesme o devojci Stanoji koja pali celo selo nisam naišao, ali je ime Stanojlo veoma interesantno za istraživanja. Obično
su se davala da bi prestalao dalje rađanje pa su takava deca zanemarivana i ostala zakržljala Stanojlo, Stanko, Stanoje,
Stanojka, Stojka ,Stojana, Stojna: sem u slučajevima da je dea ili baba nedavno umro odmah se davalo da bi se sačuvalo
sećanje na njega). Međutim problem je počinjao kada ih je trebalo ženiti.jer nikako nisu hteli ostati dedamomci. Obično su vodili
druge, a kada su ih svodili svašta se dešavalo. Kad su Stanojla Koju Zekića oženili i doveli mu nevestu, a ona u mraku
upitala“Ya kujeg me dovedoste?“ on je skočio na stolicu i odgovorio“Za ovog đidu đidojla. I danas u Subotici postoji kojina vrba
de su se nekada održavali sabori. Onaj ko se nije mogao oženiti odlazio je pod nju gde bi prespavao.“Slično se dogodilo pri
ženidbi Stanojla Likote Maksiđa.Umesto njega odveli su brata Stanišu,a kad je tebalo u postelju po mraku ugurali Likotu. Ujutru
sava nije imala gdre.(i danas živa).
218
T. Cvijan, K mifologičeskim obsnovanijami odnogo slučaja tabu:laska(mustela vulgaris) u Problemi slovjanskoj etnografii,
Leningrad, 1978, str, 187-193.
219
A. Gurevič, Problemi narodne kulture u srednjem veku, BG,1987,str, 140.
220
Tokaрeв, С. A,Религиозние веровани восточно-словенских народов 19 и начала XX века , Moсква , стр,119-120.
221
Sedeljke su se održavale od Svetog Ilije dok ne zastudi d se ne može sedeti (Grbić, M. Savatije,Srpski narodni običaji sreza
Boljevačkog
222
Đorđevič, R. Tihomir,Običaji kod pojedinih ženskih rodova, knjiga !4Bg, str,282, SKZ,str,282.
223
Ovo je formulativan početak, koji podrazumeva dragana, a ne druge. Nema kletvi upućenih momačkoj majci što ga nije
pustila da dođe..
224
..svojim zapretenim značenjima mogle bi se uvrstiti u mitoložke (Lj, Pešikan, Stanoja selo zapali, Novi Sad 2007, str,9.
 TKAČKE PESME U ŽUPI

Tkanje je vrlo važna delatnost za pojedinca i kolektiv pa se snovanje, navijanje, predenje, smatralo
božanskim poslovima. Vrlo se pažljivo i tajnovito obavljalo jer se lako moglo ureći,225To su isključivo ženski
poslovi što ukazuje na veću ulog žene u magijskim radnjama226. Muškarci i ostali su mogli da pomažu u
navijanju cevki u drugoj prostoriji ili samo lože vatru zimi. Završavalo se isključivo u ponedeljak kada se malo
ostavljalo a odmah započinjalo novo ako je bilo na redu.Korišćenje otpada sa vratila (urežnjaka227) i konca do
njega (ujamka)228 strogo je tabuirano. Sve što ostane na vratilu čuvalo se u strogoj tajnosti kao i konac .. Ovi
proizvodi su se najlakše mogli ureći229 pa su se čuvalei od zlih očiju sev do svršetka.

PESME O ĐAVOLIMA230; VAMPIRIMA231; VEŠTICAMA232,

VILAMA233,AŽDAJAMA234,ALAMA235U ŽUPI

O đavolima i ostalim natprirodnim bićima236 u Župi se malo pevalo, ali se više pričalo.Načešće se
spominje vila sa Željina ili Koznika. U pesmi sve je nekako nejasno, jer je dat samo kostur pesme. Doduše, u tri
stiha opisan je đavo sa dva reda zuba, velikim ušima, kozjim nogama237Župljani mesecu pripisuju ljudske
osobin i kad je mlad kaže se „jedu ga veštice“238.One dave ljude, ovce, piju im krv, vade oči.To je žena koja
pripada ljudskom i demonskom svetu, začeta sa nekom višom silom.Najradije napada svoju rodbinu, prijatelje.
Župljani su bili veoma sujeverni pa ima pesama o vešticama koje vade srce:
Tavna noći puna ti si jada
Kad u tebe sad veštica vlada
Ona vadi srce u junaka
U junaka i u devojaka (ŽZ 383)
Ove pesme su pevane i na svetog Lazara, a imale su zadatak da odagnaju veštice. Na pesme o
pretvaranju veštica, mrtvih vampira u vile nisam naišao.

225
Isto tvrde Zoja Karanović i Lj. Pešikan, Poslovi i dani srpske pesničke tradicije, Novi Sad,1994.
226
pa su Župljanke decu najviše čuvale od „uroci“ i od“ tornici“, naročito mušku.
227
Grbić, Savatije,, Srpski narodni običaji iz sreza boljevačkog, str,280.Urežnjaci su se u Župi koristili samo pri odlasku u rat,
hajduke.
228
Vuk je ova dva pojma nejasno objasnio, gotovo ih sjedinio ( Srpski Rječnik,Bg, 1977, str,786-787).
229
Tihomir Đorđević, Zle oči u verovanju Južnih Slovena, BG, 1985.
230
Đavo-grčki diabolos,sinonimi vrag, paklenik.Mnogi predeli se zovu Paklenik, a u Rogavčini jedan zaseok nosi to ime.Stariji
kažu da je:
1(izizmislio rakiju, vino
2)skovao kosu, nakovanj, čekić
3)pojavljuje se u vodenicama u gluvo doba noći,
4)pretvara se u razne životinje,
5)crn je,hrom i večito putuje,
6)živi u virovima na dnu,
7)učestvovao je u stvaranju sveta na zemlji (Milošević, N, R. Pešić, Narodna knjževnost, vidi đavo).
231
Zovu ga I vukodlak. To je mrtvac koji se neprestano vraća među bližnje. Danju spava, noću čini zla I nestaje sa prvim
petlovima.od njega se možeš spasiti ako zabodeš glogov kolac una grob, ili prekrstiš tri puta.To je internacionalizam kog su
prihvatili svi narodi sveta. U Župi se veruje da napada isključivo pojedince. Prvo “prigviri” u vodenicu da li je vodeničar sam pa
tek onda silazi s tavana I davi ga.Zato vodeničari nikada nisu smeli da ostanu sami.
232
Noćni leptir ili starija žena- zlo mitsko biće koje siše krv ljudima i jede ljudsko srce. Zlo nanosi samo bližnjima.
233
To su devojke, mitska bića, odevene u bele haljine do zemlje da bi sakrile hromost. Žive u gorama, jezerima, morima
rekama.Lepo igraju i pevaju.Na njihovo kolo se ne sme nagaziti.(Milošević Nada, R. Pešić, Narodna knjževnost, vidi vila.
234
Krilato demonsko biće sa viče glava koje nizrastaju ako se odseku. Može se preobraziti u svačta.Čuva jezera, zamkovejede
devojke, naplaćuje porez, pobednik u svemu.
235
„Za alu se misli da ima od aždahe osobitu duhovnu silu te leti i vodi oblake i grad navodi na ljetinu.Za zmaja pak misli da je
kao ognjeviti junak, od kojega u lećenju oganj odskače i svijetli. Alo nesita. Bori se kao ala s berićetom; A kad ala alu
pojahala.(Vuk Karadžić, Raskovnik, Prosveta, Bg, 1964, str,25.
236
Pesama o vukodlacima nema u Župi, ali su sećanja veoma živa“to je posmrtnik u koga posle četrdeset dana uđe neki
đavolski duh i oživi ga. Noću izlazi iz groba i davi ljude po kućama pijući im krv.Pošten se čovek ne može povampiriti, do samo
onaj ko se ne čuva. Najviše se pojavljuju od Božića do Spasova dna. Ako ljudi mnogo umro u selu kaže se da je vukodlak u
groblju.uzima se vran konj bez belege prevodi preko groba onoga za koga se misli da se povampirio ili zabada glogov kolac..
Ponekad su iskopavali grob pa ako se nije raspao u njega se zabijao kolac. Dešavalo se često da leš bude crven i nadut i
zato se govorilo:Crven ko vampirVukodlak je dolazio kod žene ako mu je bila mlada i spavao sa njom. Deca koj su se rađala
bila su bez kostiju. U vreme sušnih godina vukodlaci su obilazili vodenice, ambare sa pokrovima preko ramena. Može proći
kroz najmanju rupicu kao i veštica pa zatvaranje vrata ne pomaže (Vuk Karadžić, Raskovnik, Beograd, str,53.)
237
Vuk u 237. pesmi u I zbirci peva kako su ovčara Radoja izele veštice, majka mu srce izvadila dok je strina svetlela.Iako je
stočarstvo veoma razvijeno na u gornjoj Župi na ovakve pesme nisam naišao.
238
Slično tvrdi Hajding, Misterija žene, Plavi jahač, Beograd, 2004, 139-144”…mesec se neprestano podmlađuje, oživljava što
se odnosi I načobana…”.
 POSLENIČKE ŽUPSKE PESME

Mnoge posleničke pesme239 su prigodne, čuju se u drugim prilikama, pa im pevanje nije usklađeno sa ritmom
pokreta.Prate rad i pevaju o njemu. Pa su na njih uticale ekonomske i druge društvene prilike.Kako je Župa
stočarsko-zemljoradničko područje izvođene su kolektivno.Mitološki pogled na svet kao i veza sa kultom se
gubi razvojem društva.240 Na našim prostorima nisu zabeležene u velikom broju, ali ih u Župi ima dosta.U Župi
nema jednostavnih pokreta i ritmova koji su karakteristični za nerazvijena društva pa se ne mogu smatrati
najstarijim pesmama. Svaki rad je propraćen pesmom i igrom, naročito pri završetku. Brže su se menjale od
obrednih i običajnih jer su novijeg datuma.Pevane su od prvog branja prolećnih biljaka, koprivica, kiselica.
Oračke, sejačke, plastilačke pesme sačuvale su obredni karakter. Vrlo su bogate raznovrsnim motivima. Neke
imaju mitološke slojeve. Nema ni toliko teškog rada u patrijalnoj zajednici. Ton im je razdragan, ritam živ.
Oduševljavanje radom došlo je u pesmama o nadžnjevanju. Ljubavna osećanja su česta u njima.

KOPAČKE PESME

Kopačke pesme su pune živih priča i tekstualno su jednake oračkim.To su prolećne posleničke peme koje su se
uzvraćale s njive na njivu. Rad je težak, ali sadrže ljubavne elemente koji se razvijaju u karakteristčna vragolasta
poređenja jer je najlepže s dragim.241Nekada se u Župi sve kopalo. Devojka kopajući najčešće zaspi, ali ne od
teškog rada (ŽZ 314). Ova pesma je prvavi biser umetničke reči kad je u pitanju oduševljenje udevojačkom
lepotom. Nema pesama o kopanju kod Turaka jer su se Župljani snažno odupirali bilo kakvom ropstvu.

KONOPLJARSKE (KONOPLJANSKE) PESME

Od konoplje se nekada u Župi pravili najvažniji odevni i prostirni predmeti pa joj se pridavala posebna
pažnje. Pre sejanja u seme se najčešće stavljalo:
1)jaje jer je izvor I simbol života (Donja Župa),
2)uskršnje ofarbano crveno jaje (Rokci),
3)zapali sveća, okadi (Jelakci ),
4)stavi sa žarom na raonik zbog grada (Ploča),
5)pomeša sa ugljenom (Koznica) i
6)stavi češalj da bi bile guste kao češalj (Grčak)
Konoplja se se u Župi u većini sela sejala za vreme punog meseca, najčešće u ponedeljak, jer je prvi dan, jedino
u Tržcu u sredu jer je ženski dan da bi bolje rodio. Kako u konoplje ništa nije zalazilo od jakog mirisa, mladi su
tu bili najsigurnji pa su i mnoge erotske pesme vezsne za njih.
U konopljištu sve mi ištu
Majno stado trima dado(ŽZ 326)
Neka bidne ki konoplje trske
Samo neka vazdan dobro prska(ŽZ 326)

LANARSKE PESME242

O praznicima u Župi se nije radilo, ali kad je lan bio u pitanju, to je bio izuzetak243. Sejao se isključivo na
Đurđrevdan, ili ako se ne stigne na Cveti. “Tada je sve prošćeno jer je on retka biljka koja ima modru boju ki
perunika koja se sadi po grobljima, a devojke su svadbene peškire, krpe, rubu, darovninu pravile od njega”,veli
Milana Petrović.
U prvu brazdu pri sejanju obavezno se stavljalo:
1)jedno jaje nekuvano (Donja Velika Vrbnica),
2)tri jaja nekuvana (Mrmoš),
239
U Župi se nikada ništa pa i danas nije počinjalo ni završavalo u utorak ili subotu jer su to mrtvački dani. Ako se završavalo
u subotu ili nedelju _poslovi kojima je bog praštao) ostavljalo se za ponedeljak (Sličnu tvrdnju imamo u Srpskom mitološkom
rečniku, grupa autora,, vidi Hamajlija, str, 296-297, Bg,1970).
240
„Neki ih naučnici smatraju najstarijom poezijom koju je stvorio ritamljudskih pokretapri radu i glasova koji ga prate (Nada
Milošević, R. Pešić, Narodna književnost, 209.
241
Vasiljević, M, Narodne melodije iz leskovačkog kraja, str 28-31.
242
Župljanke su od lana najčešće tkale bele svadbene peškire kojima su kitile svatove. U slučaju da su ih momci slučajno
ostavili znale su da vračaju u njih i gataju da se obese. Tako proklevene slale su kao poklon , a da ovi za to ne znaju govoreći
da ga je poslala njena zamenica.
243
Platno od lana se nikada nije bojilo u druge boje.Ostajalo je belo, jer ga nije bilo mnogo, dok se ostalo“ varbalo“i potka i
osnova. Upotebljavalo se najviše za svdbene darove: peškiere, krpe, čaršave...
 3)jedno jaje kuvano koje se na kraju izvadi, pojede, a ljuska vrati u zemlju (Dašnica) ,
$)tri jaja kuvana (Laćisled),
5)malo voska od slavske sveće (Donji Stupanj),
6)kosti od petla(Gornji Stupanj),
7)češalj belog luka (Garevina),
8)glavica crnog luka (Donje Zleginje),
9)malo crnog vina (Gornje Zleginje),
10)glava od zaklanog petla (Subotica) i
11)krpa sa krvlju zaklanog petla (Vražogrnci)

BELOLUČKE ŽUPSKE PESME

Beli luk se isključivo sejao na Belu sredu da bi bio beo i ljut. Na Blagovest ko je video zmiju
obavezno je ubijao, sekao glavu i u nju stavljao čen luka ili bob i sadio. Kad nikne, značilo je dobro i čuvalo se
radi uroka.Obavezno se nosio u crkvu da se osvešta, pa su se njime vidale rane. Nosio se u džepu jer se osoba
smatrala neurokljivom.
Mili Bože ti pomogni,
Da ni bidne krasno vreme,
Beli lukac posadimo,
Bela sredo ti pomogni,
Da ni lukac dobo rodi ,
da bolesti odagnamo! (ŽZ 327)

Bez obzira na vreme, nastojalo se posaditi koliko-toliko luka, jer će ako se poseje na taj dan najbolje
roditi

PAPRIKARSKE PESME

Papriki i krastavcu se pripisivala posebna svojstva kad je muškost u pitanju. Iako su različitog roda, simbolika
ima je ista: Puni su sitnog zrnevlja što predstavlja muku plodnot, a veličina im se vezuje za muški polni organ.
Paprika se u Župi sadila na Blagovesti da ne bi bila ljuta. Tada se odstupalo od uobičajenog da se na crveno
slovo ne radi. Krastavci se sejali u ponedeljak , muški dan . Obično su to činili muškarci

BOSTANSKE PESME

Bostan i dinje sejali su i čuvali isključivo momci i devojke.Upućuju na obostranu plodnost; mušku-sitno
zrnevlje, žensku-pucanje prezrele dinje-razdevičavanje.Bostansko pevanje bilo je jako razvijeno, naročito noćno
da bi se odagnale zle sile. Otuda raskalašnosti, razuzdanosti u njima.Sve su zabeležene od dva brata Desimira i
Vlastimira Simića. Prvi je pevaou jednom dahu, a drugi ga pratio na harmonici. dsimirpriča da je oženio
najbogtiju devojku, zahvaljujući njima do je brala pasulj,a on čuvao bostan. "Najveće"golokurše" i "golokotre"
iz sela sam poženio dok sam prodavao bostan na saborima i vašarima pevajući ih i svirajući u sviralu, okarinuČ
Milisava Čkirmu, Giću Maksića, moju sestru Božicu i Ilinku Bežansku udao u najbolje kuće Igroške.

ŽNJETVARSKE-ŽETVARSKE-ŽETELAČKE PESME

Žetelačke pesme ukazuju na duboku starost koju je stvorio ritam ljudskih pokreta pri radu i glasova koji ga
prate.U dalekoj prošlosti bile su vezane za kult plodnosti kao ostale pesme o radu. 244
Pri žetvi tačno se znalo kada se koja pesma pevala:u zoru, u podne, uveče, tokom noći, pri završetku. Na
žetvama pevale su se svadbene pesme, ali na žetelački a ne svadbeni glas. Imaju ustaljene motive. Pri pevanju
ritam im je isti kao i rad koji prate. Najčešće opevaju:
a) težak žetvarki rad,
b) takmičenje žetvara.
U njima ima ljubavnih i porodičnih elemenata. Nema pesama o begovom polju, ni o nadničarki koju aga
zadržava na konaku, ali ima pesama o dugom danu. Vedre su, prigodne, izražavaju žetelačku radost. Ima
takmičarskih pesama. Najčešće se nadževa momče i devojče. Devojke su hitrije, izdržljivije. Lepotom se izdvaja
pesma Ječam žnjela Župljanka devojka koja je seobama sa Kosova u Jelakce preneta. Češće se čuje Ječam
244
Ovo upućuje na njihovu duboku starost, jer u njima ima veza s kultom plodnosti (Nada Miloševič, R: Pešić, Narodna
književnost, 209.
žnjele Jelačke devojke. Poruke su upućene dragom. Neke su vragolaste. Mladić želi da bude poljak kako bi
ulovio ćetvarke.
Pesama o žetvama kod aga i begova gotovo da nema kao i pesama o odvođenju silom. Ima pesama gde
nije bilo nasilnog odvođenja , već svojevoljnog.

VRŠIDBENE PESME

Vršidba se obavljala ručno na guvnu stokom, a vejanje uz pomoć vetra. Pesma je pratila ovaj rad, a kraj
guvna su svi zastajali i krstili se: prošenici, svatovi, hajduci, ustanici, učesnici u sprovodu.

MOBARSKE PESME

U mobarskim pesmama devojke su u tesnim jelecima, a momci u tananim košuljama. Najveselije su

pesme o povratku mobara kao i žetvara kući.

ŽUPSKE KOSIDBENE

Kosidbene pesme najčešće hvale vrednog kosača i podstiču na dobar rad.

PLASTILAČKE PESME

Plastilačke pesme u Župi nisu brojne. Mladu plastilicu najčešće ujede guja jer plasti u nedelju i
doživljava tužan udes (ŽZ 356).

TEPSIJSKE PESME

Pevanje uz okretanje tepsije bila je veoma stara i nekada razvijena pojava, ali je posle rata iščezla.U
trnavačkom zaseoku Magovci i vražogrnačkom Maksići svi članovi zadruge znali su okretanjem tepsije u krug
stvarati tonove. Neki su znali izraziti melodiju, ritam podići, spustiti tonove (Dida Magovac, Pera Maksić). Ova
vokalno-instrumentalna tradicija bila je zastupljena u svim grnčarskim porodicama. Uz pravljenje tepsije ili
nekog drugog predmeta pevane su pesme:
Ala sleće ozgor sas Željina,
I pronese pod krilem devojku,
Ljuto pišti pod krilem devojka,
Ne nosi me alo sas Željina ,
Ostade mi momče neženjeno!(ŽZ 310)

KUVARIČKE(MADŽARIČKE) PESME)

U svakoj starijoj župskoj kući iznad šporeta je kuvarica sa obligatnim natpisima:

Kuvarice manje zbori da ti ručak ne zagori,
Kuvarice dušo moja kamo mene rana tvoja
Milana Petrović kaže da sužupski trgovci madžaricama zvali kuvarice, a Jovanka Paunović manastirske sluge i
poklisare, što svedoči da su veoma stare. Nažalost, pevači se sećaju samo šaljivih madžarica:
Kuvarica pile peče
Iz pileta čorba teče
Kupus ćemo da pojemo
Kuvaricu da …(ŽZ 307).

PČELARSKE PESME

Magijski karakter župske narodne pesme posebno su sačuvale u pčelarskim pesmama.Podešene su imitiranju
pčelinjeg leta pa su vrlo stare:
Mat mat, matice,
Mat ,u svoju kuću
Mat, mat, matice! (Ž Z 357 )
 TROJČINSKE PESME

Sveta Trojica se u Župi praznuje tri dana i tada su se pevale pesme čiji je obredni karakter danas
potpuno razvodnjen. Spominjanje sv. Trojice je jedini element koji ih vezuje za ovaj dan. Neke trojčinske pesme
pevale su se na đurđevdanskim i uskršnjim saborima, prilikom odvođenja devojaka pa su poprimile svadbene
elemente.Vezanost za hrišćanski praznik ukazuje da su kasnijeg porekla.

PETROVDANSKE PESME

Uoči Petrovdana čobani gornje Župe oko torova otrče tri puta sa zapaljenim lilama koje pogasi vlasnik bačije.
Bačica im daje sir, kajmak, skorup. Za uzvrat oni joj daju zdravac,divlji beli slez, zelje da daju stoci pošto je
pomuzu. Dok se stoka muzla na rogove joj se obavezno stavljalo parče sira. Na Petrovdan se bere cveće, pletu
venci, pale lile. Deca bi oljuštila koru divlje trešnje, nanizala na štapove, nosila putem i pevala:
Lila gori, boga moli
da ni svašta bolje rodi!(ŽZ 377)
Nameće se pitanje zašto divlja trešnja.Gornja Župa je puna divljih trešanja.Svakom drvetu ako se oljušti kora,
ono se osuši, što nije slučaj sa divljom trešnjom. Po kazivanju Mijajla Babića iz Plpče lile se pale zato što je
sveti Petar žnjeo noću i njima svetleo, a njegova žena Jovanka kaže da je to zbog njegovog spaljivanja.

IVANJSKE (JOVANJSKE) LETNJE PESME

"Na svetog Jovana sunce mora tri puta da zastane pa posle jakog potresa i igranja ide dalje", kaže Sanda
Kljajić,"pa se vatre pale tri dana pre i posle njega".Kako su u jeku leta, kad je sunce u zenitu sve se pred kraj
pretvaralo u orgijanje.245 Uoči letnjeg svetog Jovana246 devojke su na vrhovima obližnjih brda palile
“oganj”247, što ukazuje na opšteslovensko poreklo prehrišćanskih rituala letnjeg solsticija 248. Najstarija bi čarala
vatru, a ostale bi igrale oko nje. Mijajlo Babić iz Ploče tvrdi:”To su bili najradosneji događaji za nas momce,
ako nije bilo mesečine. Čore su retko pušćali noću same, a onda i se dozvoljavalo jer se mislilo da na vr Željina
živu bogovi.Tad smo koristili priliku da skinemo šamiče one koja ni se sviđa i turimo šamiju udate žene.Ona je
morala kasneje da se uda jer je bila obeležena. Dešavalo se i da odnesemo devojku”. Njegova žena Jovanka
dodaje:”Đavolesni i razuzdani momci su tade doleko bilo čenili čuda.U gornje Babića brat turio sestre od strica
ruke u nedra, pa gornjebabicke devojke nikad nesu igrale, no samo stojale jer je to prokleto. I otad i navek su i
pratili stareji. Pevale smo pesme o ženidbe sveteg Jovana. Devojke su pod jastuk turale po dvanaes trava, među
kojema obavezno kporivu da i nadođe kuji će i bidne suđeni.Kopriva je prvi zeleniškoji se kusao obavezno
prvog marta,a zajno sas yelje smo ga spremale u sredu i petak s krompire.Ona se sadila zajno s peruniku u
gradine jer je sestr Ilije Gromovnika. Oko njiva, naročito čenične, smo je sejali da bi štitila od grada. Negovali
smo je da bi bila godina bujna.Ognjana smo od milošte zvali ivanče i njegovo ime je bilovezano za vatru”
Lepi li sam sveti Jovan,
Na mene je mor-dolama,
Mor-dolama suvo zlato,
Na mene je gajtan prosluk,
Gajtan-prosluk čisto srebro! (ŽZ 383)
U celoj Župi uoči Svetog Jovana čobani su vatrom obilazili torove jer se verovalo da stoku odnose veštice. Vatra
je mogla uništiti i one najopasnijeveštice. Ishod žrtvovanja je smrt, odnosno ponovno rađanje. Ako devojka usni
dvanaest vatri, udaće se te godine.

245
Primivši neke odlike hrišćanstva, vezale su se za dan Jovana Krstitelja (7.VII) zadržavajući paganske običaje; paljenje
vatre, kotrljanje točka, pletenje venaca-što sve simboliše sunce u punom sjaju. Vatre po starom običaju imaju moć zaštite od
zla i bolesti.. Prazniovao se kod svih Slovena. Najraniji pisani pomen je iz polovine 18. veka u Rusiji.R. Pešić, Nada Đorđević,
Narodna književnost, str, 104.
246
U ruskoj knjizi Стоглав iz 16 stoleća o ivanjskim običajima stoji:„ Sastaju se gomile ljudi, žena i dece na noćno plesanjena
neprinstoje besede, na đavolske pesme i plesanjei na bogomorska dela. Događa se obečašćenje mladića i skrnavljenje
devojke. A kad bude noć na odmaku jure k rijeci te se s velikom vikom kao pomamni ljudi kupaju“(Jagić, Vatroslav, Građa za
srpski folklor, Beograd, 1937, str,53.besede
247
Zmaj je postao od zmije krilatice koja dobija krila u 100. godini kao i mrav, veruju Župljani. Isto tvrdi i Sima Trojanović;Vatra
u običajima u životu srpskog naroda, Beograd, 1990, 152, 153, 206. Ovaj obred sličan je obredima vezanim za vađenje žive
vatre i lećenje njom. Željinska ala se vezuje sa živom vatro iz krila ju živi oganj skaše, a iz usta živa vatra seva. Iako je živa
vatra povezana sa vukom i zmijom ne sme joj se ni ime spomenuti dok se igra oko nje.Na pitanje , Kako se zmaju može doći
glave, odgovarali samo spaljivanjem, kao što se vatra može ugasiti ako joj se s druge strane zapali vata , a da se nema voda..
248
„Gdješto djevojke metnu na Ivanjdan u lonac zemlje i u nju posiju njekoliko zrna pšenice, pa na Petrovdan gledaju kako je
nikla ili uklijala:ako su klice savijenekao prsten , onda vele da će se one godine udati. Uoči Ivanjdana djevojke metnu bjelance
od jajeta u čašu vode te prenoći pod strehom, pa na Ivanjdan ujutru po njemu nekako pogađaju hoće li se skoro udati.(Vuk
Karadžić, Raskovnik, Prosveta, 1964, str,103.
 U Vražogrncima se na ovaj dan obavezno belilo platno, a na svetog Iliju nikako. U obližnjim selima se platno
nije belilo ni na ovaj dan. Ivanjsko cveće se sakupljalo na jedno mesto, a onda pleli venci. Neke familije
(Maksiči) su obavezno u ilinjsko cveče uplitale i plavo petrovsko cveće. Kad ispletu vence, tri puta odigraju
ilinsko kolo. Dok idu, obično pletu vence, stavljaju ih na: kapije, zgrade,vrata, torove, njive, livade, bogomolje,
raskrčća.U sve vence se upliće beli luk, sem za onaj za krst jer on čuva od večtica. U nekim selima nose i na
grobove mladih(Subotica). Luk iz venca se uzima i njime se maže u nelekovite dane, ili se njime vrača. Gnječi
se levom nogom ili rukom , isključivo; obrne se tri puta u krug, u Vražogrncima devet puta. U Jelakcu od
ivanjskog cveća prave lutku, stave joj venac, puste u Jošanicu i pevaju:
Oj, ti naša Ivano,
Plovi, plovi, niz vodu,
Tamo dole ka Ibru.
U Ploči devojke su se ljubile kroz venac. Na Đurđevdan se gulila kora od divljih trešanja i sušila za Ivanjdan.
Išle su samo devojke od kuće do kuće, a u Rogavčini su išli i mladići.Čija lila najbolje gori ta je bila carica ili
kraljica. Na kraju se lile stavljale na jednu mesot, na največe brdo u i preskale.Venci su se pleli i za kuće koje
nisu imale decu, gde su bili starci. Devojke su darivali vunom, težinom, prasetom ili jagnjetom ako je bila za
udaju, a nije imala stoke za svadbu.U gornjim Babićima lile su paljene oko torova. Lilske i vidovdanske noći su
bile najlepše u Župi. Oko vatre se igralo i pevalo do zore. Ujutro su devojke gatale za svoju sudbinu. U Subotici,
Radojka Živković je na petla crvenog obavezno stavljala venac jer je on prizivao anđele po njenom kazivanju, to
jest odaganjao đavole. Sanda Kljajič je ujutru niosila petla crvenog i bacala ga pod vodenično vitlo, a u rodu u
Trnavcima zatrpavala živog samo da mu viri glava pa onda puštala. Momci su se valjali goli po rosi da ne bi
bolesti išle na njih, kupali u reci nagi da bi se očistili od svakog zla. Ako se u noći čuo glas kukavice to je bio
loš znak, ali je u svakom selu postojala po jedna žena koja je znala pričati sa njom.
U svetom Jovanu najverovatnije se krije neki prehrišćanski svetac koji u jovanjskoj noći traži ženu, prikazan
kroz jelena koji moli boga da mu da zlatne roge. Skidanje šamičeta prisutno je u svadbenim obredima Župe.
Savkovići iz Trnavaca su uoči krsne slave Petrovdana izlazili na obližnje brdo Jelenjak. Mijodrag
Savković kazuje:”Stareji su ne učili da drpamo devojke de stignemo i bidnemo razulareni jer ide ladno vreme, a
mi trba da ostanemo taki”.
Takođe, uoči svetog Jovana letnjeg devojke su išle u šume i brale ivanjsko cveće od koga su pravile venčiće i
njima kitile vrata. Malo je zapisa, ali njihovih elemenata imamo u ljubavnim i đurđevskim pesmama.

JOVANOVE PESME-LADARICE

Na svetog Jovana ujutro, četiri devojke u narodnoj nošnji, sa vencima od žutog jovanjskog cveća na glavi i
korpom idu od kuće do kuće . Korpu stave ispred kako bi im nešto darivali, a onda zapevaju:
Sveti Jovan boga moli
Pomoz Bože, ove kuće (ŽZ 382)

Sveti Jovan vami odi

Sveti Jovan boga moli
Da vi bog da zlatne voce
Zlatne voce vitorog!(ŽZ 382)e

VIDOVDANSKE PESME

Uoči Vidovdana obilaze se njive i usevi, a ujutru ništa ne radi. Ljudi idu kao ubijeni, ne svraćajući
jedan kod drugoga. Sve živo izlazii van da ga ogreje sunce. Veruje se da ako je sunčan dan- biće dobra godina,
a i ako ga nema to znači da žali kosovske junake.

Na Vidovdan se u Župi uopžte nije smelo pevati, samo se iznosila posteljina, ruba devojačka i sprema
da je ne bi pojeli moljci. Mnogi Župljani koji su dekretom preseljeni na Kosovo pokušavali su da presade božure
. Naravno to im nije polazilo za rukom. Mojoj majci je strc iz Devet Jugovića dao koren ali je ona dala
komšinici Milki Ćolič. Ova ga je samo Zabola kraj gradine i on se primio,ali se ubrzo osušio.(napomena isti
takav božur raste samo na Miroč planini, endemska vrsta). Prozvali su je božurica jer je imala samo jedan red
latica i žuti tućak . Dobro je bilo čuti noću kukavicu jer to bio dobar znak da još uvek žali mrtve.

ILINJSKE PESME

Sanda Kljajić kaže da su u Župi dodole išle na svetog Iliju jer on upravlja munjama , gromovima,
kišom. Dodola se skidala gola, oblačila u cveće, lišće, lice premazivala. Niki nije smeo da kaže koja je jer onda
neće pasti kiša U Ralićima ih zovu vračaruše jer vračaju da padne kiša ( slave setog Iliju). Božanka Maksić tvrdi
da se ne sme krstiti na svetog Iliju ako grmi, jer on po zapovesti Božijoj gađa đavola. Kad zagrmi prvi put u
godini valja se valjati po zemlji da ne bole leđa i kosti. Ako grmi pre vremenena, biće loša godina, a ako na
svetog Iliju pocrvljaće se orasi i "lešnjaci". Župskom gromovniku nije mesto u gori kao kod Ivanova i
Toropova, već među ljudima. Ovim pesmama se izgubio gotovo svaki zrag. Zna se da su pevane u Gornjem
Zleginju na seoskom saboru na sv. Iliju, 2. avgusta.
Lepi li sam mlad Ilija!
Mlad Ilija gromoviti,
Mlad Ilija glasoviti,
Kad opašem bojno koplje,
I zamanem britkom sabljom,
Sva se gora tad zanija,
Sve devojke pogleđuju! (ŽZ 383)
"Ako stoka podavije noge na ovaj dan, zima će biti ljuta, a ako ih opruži biće blaga", kaže Stojka Simćević.

PESME O OGNJENOJ MARIJI

"Ognjena Marija je rođena sesta svetem Ilije, od nje se Župljani plaše pa ništa ne rade jel će sve propasti i
izgoreti. Jedaman smo mi čore gurnule popa u reku kod Čajicke vodenice jer nije bilo kiše , tako se valja" , kaže
Sanda Kljajić.

MEĐUDOVSKE PESME

Od Velike gospoine do Male (od 28. avgusta do14. septembra) biljarice su išle u šumu i brale travke koje leče
korenjem. Muškarci su išli po divlji med , sekli košnice sa sve drvo i donosili kući prethodno zatvorivši ulaz.
Verovalo se da se u to vreme najlakše lečilo, jaja ostavljala za zimu. Otuda je pitalica: De je jajima najbolje?
veoma česta u Župi. Odgovor je:“ Između dve gospođe”. Lubenice se takođe ostavljale u pesak ili pšenicu u
preseke, bolna mesta previjala balegom tri dana.

MESOJEDSKE MESOJEĐSKE PESME

Od Krstovdana do Miholjdana pevale su se pesme kojih se pevači nisu mogli setiti." Jedino se nije pevalo na
svetu Petku jer se ona smatrla nedodirnutom", kaže Sanda Kljaić.

PESME O ŽUPI

Župa je najnaseljenija u Srbiji zbog veoma povoljnog geografskog položaja i zato su pesme o njoj veoma
3brojne.Ona se kao etnonim spomunje u skoro svim pesmama.Među njima se posebno izdvajaju pesme o
najvećem selu gornje Župe, Ploči.

RIBARSKE-ALASKE PESME

Pecaroške pesme se u Župi ne pevaju, već pevuše tiho.”Pre no što se pođe u ribu , obavezno se prospe
ikra po žene, a iza kuće okreneu leđa i pomokri se da bi se riba pecala dobro”, kaže Dragoslav Simčević.

KOVAČKE PESME

Kovača je ranije bilo mnogo (Tošići-Antići u Trnavcima,Miloslav-Kurta i Disa u Vražogrncima,

Dragan-Kurta u Subotici, Desa-Guska i Gornjem Zleginju, Gala u Aleksandrovcu. Zovu ih i zanatlijskim. U
njima je izraženo zadovoljstvo radom pa su vedrije, vesele, šaljivePevali su pretežno noću,jer ih đavoli nisu
dirali dok su radili. Đavo je stvorio čekić i nakovanj po narodnom predanju.

POTKIVAČKE PESME
Potkivačke pesme stvarane su noću jer je marva danju radila.Potkivačnicu je nekada imalo svako selo
(Nićko Pecić-Vražogrnci,Draja-Novaci,Micko-Trnavci, Skačak-Subotica). Zanatlije i zanatlijske kuće su mnogo
lakše živele od ostalih. Otuda su ove pesme bliže građanskoj-čaršijskoj poeziji nego narodnoj.
 KALEMARSKE PESME

Kalemljenje voćaka se obavljalo u jesen na procep, a u proleće na zelen. Kalemljenje vinove loze
obavljalo se zimi. Sakupljalo se po nekoliko rezača. Ređanje kalemova u sanduke obavljale su žene.Sve radnje
su propraćene pesmom.

PESME O BERBI GROŽĐA

Berba grožđapredstavlja najradosniji trenutak u životu Župljana pa su ove pesme veoma brojne i
lepe.Vesele su, vedrog raspoloženja, brzog ritma. Lepotom se izdvaja pema o poljaku-devojci.249 Ispevana je u
lirskom, pomalo nagomilanom desetercu. Nije tako lepa kao Vukova., nema lonijske rime, niti razvijenih
poređenja.Vinograd kod Vuka čuva devojka, a u Župi devojka.U župskoj varijanti ne zna se vreme, ali je u
pitanju poslednje plevljenje zaperaka po vrhu da bi bolje sazrelo.Pesma je otvorena, za razliku od Vukove koja
je prstenasto potpuno zatvorena.

VINSKE PESME

Tokom muljanja i pretakanja vina pevane su vinske pesme250 . Jednim imenom vinske i rakijske
Župljani zovu se pivske, jer se pivom smatra svaka vrsta alkhola. Dobrom župskom vinu i rakiji peva se u
svakoj prilici.

PESME UZ PEČENJE RAKIJE_RAKIJSE

Pesme uz pečenje rakije obično su pevala dvojica, jer su za taj posao potrebne najmanje dve osobe, što
znači da je u pitanju dvoglasno pevanje na bas. Pesma “Dođe žena pa me šopi", ima karakteristike varoške
pesme. Ritmički i melodijski je dosta slobodna pa se stiče utisak da ju je ispevao pripit momak. Rakija se
pravila od svakojakog voća, a najcenjenija je bila od trnjine, oskoruše, gloginje. Dragoslav Simčević kaže:”Od
nje ni se najedaman dizao...”

RABADŽIJSKE PESME

Rabaddžijski posao bio je veoma opasan. Obično su ga obavljala dvojica pa je u njima prisutno
starije ili novije dvoglasno pevanje. Novijeg su datuma. Vera u čarobne jezičke formule odavno je iščezla, ali se
pevaju i danas. Za rabadžije su se birali krupni i snažni momci koji su dobro baratali oružjem.Takav je bio
Dragoslav Simčević.
PESME IGRAČKE251

Igračke pesme najčešće su u sklopu rituala252, ali igra može postojati i izvan običaja gde nisu u
kontaktu sa njim.Župske igračke su ponegde posebna vrsta u kolu, ali se uz mnoge obrede izvode kao
igračke(jeremijske,đurđevdanske lazaričke;gde se ne mogu posebno izvojiti kao igračke.Nateže je odvojiti
svadbene od igračkih253. Pesme ukolu imaju formu osmeračke epike, ali su je župske izgubile što je nekada
verovatno predstavljalo istoriju i epohu ovog naroda.Vuk je zabeležio epsku osmeračku pesmu koja se pepevala
na gumnuuz napomenu „ zbog prirode terena“, dok su se u Župi igračke pesme izvodile svuda jer je pitoma i
ravna-donja, a brežuljkasta donja. Ali, ako se prolazilo kraj „guvna“obavezno se zastalo, pevalo i igralo
prilikom svakog obreda i običaja. Ako je sprovod prolazio pored guvna zastajalo se i pop je pevao malo opelo..
Obred se zaboravljao ali se pesma prenosila i pamtila kao igračka.254 Ponekad su osećanja razvijena i uslovljena
249
Župka poljačka 406. pesma veoma je slična Vukovoj pudarskoj 793 iz neobjavljenih rukopisa.
250
„Pesme koje spadaju u tzv. laku liriku, često šaljive, bliske zdravici . Pevaju se u vinogradarskim krajevima.
Najrasprostanjenije u Sloveniji i Hrvatskom Zagorju. Približavaju se građanskoj i plemenitaškoj lirici“, Nada Milošević Đorđević,
R. Pešić, Narodna Lirika, Beograd, 267.
251
Vladan Nedić ih nije izdvojio u posebnu vrstu i zato kaže:“Sva obredna lirika praćena je pesmom. Ostale pesme koje se
pevaju u kolu mahom su ili ljubavne-i sakupljači su srodne varijante slušali u drugoj prilici kao takve- ili su romance balade i
epoke. Čistih igračkih pesama postoji malo, te ne bi mogle činti vrstu. One su zatim i od neznatne umetničke vrednosti (Vladan
Nedić, Antologija narodnih lirskih pesama, Beograd, 1975, 26).Nada Milošević Đorđević i Radmila Pešić pesme u kolu
(poskočice, igračke uz kolo )poistovećuju s osmeračkom epikom, „ u kolu se pevaju i bugarštice“(Nada Miločević Đorđević, R.
Pečić, Beograd,1984, 192.
252
“Priljubljene uz igru I uz običaj, čuvale su nesravnjeno bolje staru građu I oblik”(Vladan Nedić, O usmenom
pesničtvu,Beograd, 1976,str, 36).
253
Vuk Karadžić ii Vuk Vrčević istu pesmu o čudesnom konju beleže kao igračke na svadbi (SNP, V, 267; Vuk VrčevićTri
glavne svečanosti, 200 str.to je pesma “ U Vukića Brankovića: prva kao igra s pevanjem, druga kao muška(lirska) pesma.
254
Vuk je od mitropolita Stratimirovića zabeležio svadbenu pesmu kad dovedu devojku pred mladoženjinu kuću ” Kaloper, Pero
vita jelo jelo”kao ( Vuk, I,376), a Miodrag Vasiljevićje istu kao dečiju igru s pevanjem( Miodrag Vasiljević, Narodne melodije
Crne Gore, Beograd, 1965.
samom igrom uz koju su se ove pesme stvarale i pevale. One su glas naroda, ali i sažeta priča o pojedincu koji
se po lepoti izdvaja od sveta . Imaju izrazite igračke i ritualne vrednosti, jer im ritam odgovara ritmu kola, ritmu
igre. U zavisnosti od kola, od vrste igre, ritam se menja u samoj pesmi. Njegova lepota se sastoji u ujednačenim,
presečenim ili ponovljenim oblicima kojima se istovremeno prati ili postiče igra i ističe dominantno osećanje.
Preko pesme u kolu najčešće se izražava ljubav:
Opa cupa, skoči
da ti viđu oči
da viđu očice
da ti viđu kosice
vrane kosice
vrane do zemljice255
vrana Župljančice. (ŽZ,359)
Izvođenje epskih pesama ili lirsko-epskih u Župi nije zabeleženo koga ima kod Vuka( SNP, V, 276;
Vrčević ih takođe spominje256
Igračkih pesama o nevernoj ženi koja dovodi u kuću mladog neoženjenog muškarca sa zaticanjem muža nema u
Župi.257Ove pesme u župi su se izvodile u dijalogu. Najčešće je to bilo natpevavanje momaka i devojaka oko
kola uz kretanje.Pesama na nivou priče nema , niti je kolo prostor za prikazivanje lepote momačke i devojačke ,
već prostor zbližavanja mladih da se što pre uzmu i zato semogu svrstati u druge vrste. Dakle, neke pesme ne
mogu bez igre, bez pratnje pokreta, što upućuje na njihovu starost i veoma složeno značenje.

ŽUPSKE LJUBAVNE

Župske ljubavne pesme su najbrojnije, a po lepoti najvrednije jer su njihovi junaci iz svakodnevnog
života. Ljubav između dvoje mladih izražena je kroz različito nijansiranje. Najčešće je uzdah (ŽZ ), patnja (ŽZ),
a retko konkretno izražena (ŽZ ). O ljubavi neposrednije govore pesme koje opevaju neostvarenu ljubav (ŽZ).
Toda plače što je majka za nedraga dala:
“Volim s dragim s lista vodu piti...”(ŽZ 424)
Majka nudi sinu bogatu Stanu, ali se mladić obraća njenoj strini kako bi joj prenela:
“Milija je moja Kata,
moja Kata bez dukata!” (ŽZ 470)
Dakle, momak nema hrabrosti da se suprostavi želji majke, već se ispoveda strini devojke kojom neće da ga
oženi.
Dragi je draži od svega. To je najčešća tema vrlo popularna na ovim prostorima,ustvari prirodan
nagon. Devojka više ceni dragog nego zlato i srebro. Ideal mladića i devojke takođe je čest, ali velike
idealizacije nema. Ona je smerna, čedna, naivna, a mladić zdrav, snažan. Ponekad je mladić dat kroz mane:
malen-premalen,tanak-pretanak, bleđan-prebleđan; ali vešto odgovara:
“Ako sam malen, premalen,
mome sam konju lagačan,
ako sam tanak,pretanak,
ja sam roda gospocka,
ako sam bleđan prebleđan,
mloge sam čkole učio” (ŽZ,493)
Devojka je bela, rumena, tanka, visoka258; ima vrane oči, biser zube, medna usta, duge ruke kao kod Vuka.U
nekim pesmama tuguje što je udaju za starca (za čiču). Pesme sa ovim motivima često su šaljive. Nema pesama
o ružnim devojkama kao kod Vuka: “ aršin duga, dva široka".

Motivski ljubavne pesme Župe su različite, ali se najčešće peva o tipičnim momentima ljubavi: prvi
susret, sastanci, savlađivanje prepreka, srećan ili tužan završetak.
Prvi susreti su slučajni, devojka se zagleda u nepoznatog mladića. Nije redak slučaj da pri prvim susretima dođe
do ljubavnih izjava i malih scena. Ovčar krade košulju devojkama. Neke su vrlo šaljive:
Momče ide Željinom,
a devojče padinom,
on je gaćka gloginjom
255
Župljanke kosu ne mere mačem već je njeno osnovno merilo do vrane zemlje. Duga vrana kosa je prvi atribut lepote.
Merenje kose mačem zabeležio je Miodrag Vasiljević (Narodne melodije Crne Gore, Konja jaše primorkinja, 269, Beograd,
1965.
256
Vuk S. Vrčević,Tri glavne svečanosti:Božić, krsno ime I svadba, sabrao po Boki kotorskoj, Crnoj Gori I Ercegovinii opisao..
Rišljanin, Naklada knjižare Braće Jovanovića, Pančevo 1983.
257
Ovakvih pesama ima u Erlangenskom rukopisu, 25; I kod M. Vasiljevića, Narodne melodije Sandžaka, 481.
258
Ali gleda preda se“jer skriva vilinsku lepotu i odriče se vilinskih moći da bi se svidela mladiću i zadobila prosce“(Miodrag
Pavlovič, Antologija ... Beograd, str, 167).
 on njega trnjinom,
ne ćau se ubiti
već se ćau ljubiti . (ŽZ, 482)
Mladi se obično zaljubljuju na prvi pogled. Retko se peva o postupnom upoznavanju i zbližavanju,
ali jedna pesma je ipak izuzetak:
“Dvoe su se voleli
iz malena voleli,
od malena do golema. (ŽZ, 434)
Ima pesama gde draga spava ( u bašti, šumi, livadi), a mladić se prikrade pa joj stavi struk ruže na
nedra, prsten na ruku. Često devojka baca venac cveća niz vodu, razgovara sa mladićevim konjem ili ogledalom
dok se ogleda.
Čežnja za dragim se javlja jer je on daleko, preko tri gore zelene, tri vode studene.
Dok čezne za dragim, poručuje mu da već ima sina:
“tvoe sam mu ime nadenula.
kad ga zovnem da me želja mine”(ŽZ,836)
Često je prikazano kako devojku udaju za nedraga:
“Lepa Toda nad vodu stajaše”(ŽZ, 579)
“Grej meseče, grej lade”(ŽZ433)
Potuno sjedinjenje ljubavi i prirode imamo u pesmi:
“Dva se draga u livade ljube”(ŽZ455)
U dvema ljubavnim pesmama opevana je ženska lepota u samo jednom stihu:
“Lepa Rada u kovilju spava”(ŽZ,527)
“Lepa Toda nad vodu stojaše”(ŽZ,579)
Ljubav prema nekoj devojci izaziva suparništvo među zaljubljenima, čak i pobratimima:
O moj pobro, moj po Bogu brate,
Moje čorče oće poći za te
Ne uzni je moj po bogu brate,
Sama mi se sablja vadi na te! (ŽZ 833)
Pnekad devojke varaju momke, pozovu ih da im nešto pomognu, a onda pobegnu. Ljubav se ne
može sakriti ni od koga, rodbine, porodice. Braća su sazidala Smiljanu u kulu jer nisu bila zadovoljna njenim
izborom. Ako su roditelji prepreke, devojka kune mladićevu majku, a mladić buduću taštu. Rastanku dvoje
mladih obično prethode crne slutnje, najčešće san, ali u nekim pesmama rastanak nije motivisan. Dakle,
doživljajima kroz susrete, čežnje, sastanke, smetnje, slutnje, rastanak mogu se grupisati župske ljubavne pesme
koje su veoma raznolike. Bitna osobina župskih ljubavnih pesama je i njihova sinkretičnot.

Radi bolje preglednosti treba u okviru župskih ljubavnih vrsta izvršiti klasifikaciju na podvrste
i krugove po srodnosti. Kako nemaju naslove, moguće ih je klasifikovati po azbučnom redu prvoga stiha.
Međutim, osećajni i duhovni život u njima je raznovrstan i bogat pa ne trpi šematizam. Župljani ih zovu
vazdanjske. Ima ih u obrednim (velikdanjskim i đurđevdanskim), običajnim (svatovskim ), kao i u zapisima koji
se ne mogu svrstati ni u jednu književnu vrstu.Broj motiva je ogroman.Vrlo su podložne promenama zato što ih
je pevala omladina na saborima najčešće u kolu. Nema sećanja na istorijske ličnosti i događaje ( sem u
vojničkim). Sačuvale su najviše starine jer su stvarane prema shvatanju ljubavi patrijahalnog društva. Osećanja
su diskretna, iznesena posredno kroz:
1) opis nekog događaja (ŽZ 482),
2) personifikaciju (ŽZ 455),
3) posredne izjave ljubavi(ŽZ 527),
4) opise ljubavnih jada (ŽZ 424).
U pesmama novijeg datuma ( po oslobođenju od Turaka) izražavanje ljubavnih osećanja je slobodnije i
neposrednije, naročito u čaršijskim pesmama. Patrijarhalna župska sredina izgradila je svoj ideal lepote, naročito
devojačke. Lice je rumeno što predstavlja shvatanje o zdravoj, snažnoj i sposobnoj ženi za kućne i poljske
radove (ŽZ 579). U čaršijskim pesmama devojačko lice je belo (negovanost-nežnost žene). Tanak struk i visok
stas ističu se i u gradskim i u seoskim pesmama . Lepota crnih očiju i kose posebno je istaknuta, dok plave nisu
ideal. Devojke igroke i pevice_slavujke vrlo su otresite, ali njihova odeća nije bitan elemenat lepote. Muška
lepota nije opisana, na glasu su samo crnomanjasti.
U osnovi većine ljubavnih pesama je čovekova saživljenost sa prirodom. Madi se poistovećuju sa njom
jer su njen sastavni deo. Zato se osećanja iskazuju kroz odnose biljaka, ptica ili nebeskih tela. Ljubavne zgode
su: u prirodi, na livadi (ŽZ 455), u polju, vinogradu (ŽZ 577), među drvećem(ŽZ 527). Skala osećanja bez
obzira na patrijarhalne stege je veoma bogata i raznovrsna, najčešće prikazana preko biljaka i cveća.
1) Suze devojačke i momačke iskazane su kroz antitezu:
“Nije voda od positne kišice
 no od suza devojački
devojački i momački”(ŽZ 573)
2) Devojka kune oči što nisu videle dragog koji je prošao kraj njena dvora i proveo brata ranjenoga :
I provede brate Ivo (ŽZ 866a)
3) Draga čeka dragog da joj dođe noću:
“slamkom vrata zabravila
sve pendžere razčalmila” (ŽZ575)
4) Mladića kao i kod Vuka (savetuju devojke da ne pije vodu i ne ljubi udovice:
“no pi vino, a ljubi devojku”(ŽZ 576)
5) Dragi poručuje dragoj da mu dođe:
“Posadiću belo grojze
po mirisu da mi dođeš!”(ŽZ 577)
6) Mladića srce boli za dragom pa se obraća majci:
“Ću ti umrem, majko, rano u nedelju,
rano u nedelju na meku postelju”(ŽZ 578)
7) Devojku ne daju za dragog, već za starca pa ona govori:
“Star je vojno trula javorina (ŽZ568)
8)Ljubčica neven pita zašto vene, a on joj odgovara:
“Dva se mladi poljubiše
na mene se navališe
iz korena izčupaše.”(ŽZ 384)
9) Devojka moli goru da joj sakrije trag kako je dragi ne bi pronašao jer ga je varala tri godine, a zatim
se udala za drugoga:
“Varala sam ga tri godine”(ŽZ 170)
10) Devojka u gori nađe ranjenika, izvida mu rane , on joj obeća da će je uzeti, ali je prevario. Zato
poručuje:
“Momačka je vera ki no morska pena
devojačka vera tvrđa od kamena”(ŽZ 540)
11) Rade budi lepu Pavu, a posle buđenja sledi slika devojačke lepote:
“ruse kose rasturila,
bele ruke rasširula”(ŽZ 530)
12) Mladić pita drvo šta o njemu govore:
“Oće li me skoro ženit?”(ŽZ572)
13) Todu more ljubavni jadi, ne može da spava ,već šeta. Stara majka se plaši da ne ozebe, ali joj ćerka
odgovara:
“no me boli srce za junakem!”(ŽZ 578)
14) Župljanki je “draži dragi od brata”(ŽZ 580), a Župljanin moli majku da mu isprosi voljenu devojku,
a ako mu ne daju preti:
“Belaj ću učinim,
svadbu ću rasturim,
goru ću uvatim!”(ŽZ 581)
15) Župljanke otvoreno pitaju momke:
“Šta me gledaš ispod oka?”(ŽZ877)
16) Mladić pita devojku gde je božur brala, a ona mo odgovara.
“Mlado momče, u tvoe gradine!”ŽZ 130)
17) Šeboj se hvali:
“Kad ja cvetam sva gora miriše”(ŽZ 622)

Pesama o ženidbi brata sa sestrom ili nekom bližom srodkinjom uopšte nema, kakvi su, na primer, bili
Zevsa i Here, Ozirisa i Izolde. To je u Župi bilo najstože zabranjeno. Poštovalo se nekrvno i srodstvo, a na
krvno se pazilo čak do sedmog kolena s jedne strane.Nema ni pesama u kojima se žena udaje za mrtvaca ili
sahranjuje sa njim.”Mene je kazivao moj deda da se neka Leksija Kljaicka saranila zajno s čovekem jel nije
mogla bez njega, el je bila mlogo stara. Od kade ja pamtim do denas toga nema”, priča Bogosav Kljajić iz
Vražogrnaca.
Bogatstvo i raznovrsnot motiva u ljubavnim pesmama ne oglada se samo u broju varijanata, već i u
velikom broju zapisa samo jedne pesme.Veće su vrednosti pesme zapisane u manje varijanata. Ovaj nesklad
između brojnih i manje brojnih je rezultat omiljenih melodija koje su se češće pevale u narodu, al je i ukus
starijih pevača bio sasvim drugačiji od nlađih. Bitna karakteristika župskih ljubavnih pesama je njihova
sinkretičnost. Svaka pesma ima melodiju, i peva na određen način, najčešće u kolu, ili uz obred. Druga osobina
je stalna promenljivost jer se prenosila s koleno na koleno, pa se tokom prenošenja usavršavala u zavisnosti od
talenta. Osećanja su vrlo jaka i ispoljavaju se u raznim trenucima. Ljubav prati: tuga, bol, patnja, žalost, sreća,
strepnja, ljutnja, zanos, sanjarenje

ČOBANSKE LJUBAVNE

Po kazivanju svih žena župske čobanice su počinjale:” Čuvam ovce sve po dolovima”; kako bi privukle mladiće.
Pesma je združivala čobanice iz veoma udaljenih zaselaka, naročito u Donjoj Župi. Međutim u Gornjoj
Župi,bilo je velikih stada pa se razvilo samostalno pevanje kroza zube kroz dovikivanje:
O Jovane, je li podne,
Da muzemo ovce
Nije još, nije još!(ŽZ 593)
Vrlo su brojne i stare jer je Župa nekada bila stočarski kraj. Elementi ljubavne lirike u njima su česti pa
ih je teško odvojiti od njih. Čobani su vrlo smeli i mogli su pesmom više reći nego u običnom govoru. Vuk je
čobanske izbegao jer ih je smatrao nižim pesmama. Dok ovce planduju, mlada čobanica predivu se obraća:
Da ja znadem moj gajtane,
Da će tebe mlad da nosi
Svilom bi te okitila
Zlatom bi te ukrasila
Biserima nanizala
Da ja znadem moj gajtane ,
da će tebe star da nosi.
Likom bi te opletala,
Rogozinom popletala
Koprivama ukrasila.(VZ, 397 )
Župske čobanice otvoreno pevaju o mladićima, nihovim dvorovima, čairima.
Blagošmene i tebe čobanče
Kad su nama dvori rasporedu
Rasporedu u jednome redu
Dvor do dvora, čair do čaira. (ŽZ,593)
Stado izmiče čobanima jer su se zagledali u devojke (Ž Z,296). Pesme o bačicama zvuče arhaično, pa
su vrlo stare. U njima ima obrednih elemenata. Kad se ovce prvi put isteraju na pašu, čobani ih opkole i pevaju
opkolske, prelaske pesme. Župske čobanske pesme pune su osećanja i nade pa deluju po malo idealizovano.
Pagansko i hrišćansko je pomešano, a Hrist je često dobri pastir. Pevale su se dok su se izvodile magijske igre
oko stoke, premlaza, jedenja zajedničkog sira. Igra je podređena pevanju pa su teške za beleženje. Izrazi su
tipično stočarski, a odnos prema prirodi, životinjama, zemlji veoma je bitan:
Goro vita goro
Po tebe mi raste
Cmilje I bosilje
Devojke ga brale
U kitu vezale
Pa gore govore
Ti videla nesi što smo učinele (ŽZ 589)
U imitativnoj magiji oko stoke zdravac ima veliku ulogu:
Cvetak zdravac tijo poručuje
Neka dođu čore i čorice,
Neka pletu zelene vence,
Da me turena mlade jaganjce! (ŽZ 622)
Najbrojnije su pesme o životu ovčara:
Oj ovčare, mladi jaganjčare,
Studen ti kamen pod glavu
Tmoni ti oblak ponjavagivanjske (ŽZ 586)
Koze su čuvala sitnija, valjana deca da dobiju malo više snage, svinje nejaka, a volove vrlo jaka i
neustrašiva.
 PESME O KUVANJU POMOĆU USIJANOG KAMENA

U pločkim bačijama i danas se voda zagreva pomoću usijanog kamena koji se ubacuuje u čabar sa vodom. Ovo
su ostaci od starih balkanskih naroda. Njome se vidaju čabrovi, čabrice, zastruzi, a i greje voda za pranje i
kupanje jer nije bilo šporeta ni drugih sudova sem drvenih:
Oj kamen belutak ,
Da te zagrejemo,
Da te usijamo,
Vidamo čabrice,
Vidamo zastrze! (ŽZ 623)

BIKOVSKE PESME

Borbe bikova bile su česte u gornjoj Župi i praćene su pesmama:

Bukni šikni rogonja!
Čobanin od bika pobednika stavi palac desne ruke na njegovu jabučicu, pomera ga u laganom ritmu i izgovra
slog ea. Zatim sledi pesma pa na kraju geganje, eganje.

ŠETAČKE_ŠETNE PESME

Momci i devojke su se hvatali u kolo i pre no što bi zaigrali pevali su pesme. Zadatak im je bio da
psihički i fizički pripreme igrače, da se međusobno zapaze i pokažu jedni pred drugima. Ponekadsu bile
samostalne, a ponekad sastavni deo kojim počinje kolo. Započinjao ih je kolovođa:
Vatae se čorice do mene(ŽZ 634c)
Da bi se izabranica njegovog srca uhvatila do njega, ostali bi zapevali:
Kolovođa, diko naša
koja će ti budne snaša(ŽZ 635)
Najčešće su ih pevale devojke uz svirajče ili okarinu, čim je počinjalo kolo s desna u levo.)
KLETVENE PESME259
Kletvene pesme su retke, mada se mnogo kune i danas. “Kad te neko prokle, beži bestraga”,kaže se
Župi.
Moj se dika mlogo brzo ljuti
Svi mi velju, on ti samo ćuti
Snuždijo se ki no tursko roblje
Kada prođe ki kraj tursko groblje
Svema kune ostarelu majku
Mene jadne i oca i majku (ŽZ 873)
Uglavnom su to blage kletve( kletveni blagoslovi) upućene kroz blagosiljanje, naročito u ljubavnim pesmamaili
dvostihovima:
Ti se čorice nikad ne udala
Dok na mojem krilu ne zaspala
Ne zaspala i čedo rodila
I moe mu ime nadenula (ŽZ 836)

ŠERETSKE I EROTSE PESME260

Poseban krug porodičnih pesama predstavljaju šeretske pesme261.U nekima se ismevaju mane pojedinaca,
seljaci ismevaju varošane i obrnuto. Izržavaju duhovitost naroda, umeju da nasmeju onog ko ih sluša. Humor
nije uvek bezazlen, može da bude ironičan, a pri tom vaspitno deluje na prisutne jer obično osuđuje ljudske
mane.Neposrednog su izraza. Vukovoj 462. iz neobjavljenih rukopisa veoma je slična župska:
Bože blagi, što moj j... dragi,
Na jastuci popucali konci,
Na tovanče letelo ćelimče.(ŽZ 715 )

259
„Otpor prme nečoveštvu veoma često se ispoljava kroz kletvu. Ne kune samo snaha svekra i svekrvu, nego i ćerka majku
što je udaje za stara, devojka nevernog dragana „(Vojislav Đurić, Antologija narodnih lirskih pesama, Beograd, Prosveta, str,
17).
260
Šaljive pesme sa šeretskim asocijacijama ili jasnom opscenom poentom sačuvane su već na stranicama Erlangenskog
rukopisa...takvih je pesama neuporedivo više u Vukovoj zaostavštini, nrgo u njegovim antologijskim zbirkama (Snežana
Samardžija,Parodija u usmenoj književnosti,Beograd, 2004,9)F
261
„Ljubauvna osećanja su obeležena erotskom notom. Veoma su sažete, slikaju erotsku čežnju u širokom rasponu (Ljiljana
Pešikan Stanoja selo zapali, Novi Sad, 2007,93.
 PORODIČNE PESME

U porodičnim pesmama opevani su složeni i mnogostruki odnosi u porodici. Župske porodične pesme
mogu se srediti po krugovima. Podvrste i krugovi nisu obeležene podnaslovima. Među župskim porodičnim
pesmama ističu se motivi:
pesme o odnosima u porodici (ŽZ 721),
odnos majke i ćerke (ŽZ 721),
žalost majke za izgubljenom decom (ŽZ 761),
težak život u patrijarhalnoj porodičnoj zajednici, naročito snahe (730a),
ljubav devera prema snahi (ŽZ 724),
ljubav brata i sestre(ŽZ 716),
muža i žene (ŽZ 730a),
ljubav sestara (ŽZ 729),
odnos nevesta prema prema zaovama, jetrvama (ŽZ,731),
odnos majke i sina (ŽZ 329),
odnos jetrva (ŽZ 733),
odnos prema svekru, svekrvi (ŽZ 730a)i
međusupružnički odnosi (ŽZ 730) .
U župske porodične pesme spadaju, takođe:
pesme na babinama,
pesme ošišanju deteta,
uspavanke,
vojničke i
pečalbarske
Pesme o odnosima u porodici su najbrojnije. U njih je utisnut duh sredine koja ih je stvarala i negovala.
U porodici sa patrijarhalnim odnosima majka je centralna ličnost jer su se preko nje odvijali svi odnosi u
porodici, poveravale sve želje,tegobe, jadi, radosti i žalosti.Ona ih je prenosila i usmeravala. Najbliskija je
ćerkama i sinovima i jedini posrenik između domaćina i dece, iako je obavljala najteže poslove. Po prirodi deca
su bliža majci i njoj su prenosila želje, a ona dalje ocu. Zato je majka najotvorenija ličnost patrijarhalne župske
porodice
Bolesna ćerka poručuje majci kako da podeli darove koje je spremila za svadbu.Majka savetuje ćerku
kako da se ponaša prema mladićima (ŽZ 754 ), kori je zbog slobodnog ponašanja (ŽZ 754) ili joj saopštava šta o
njoj mladići govore (ŽZ 753). Ljubav prema majci, bratu puna je duboke nežnosti, kao i ćerke prema majci, ali u
nekim ona kune majku što je dala na daleko u hajdučko selo da pere njihove haljine. Nema pesama o odnosu
oca prema ćerki.
Majka najčešće žali za sinom koji je nastradao (ŽZ 761), ili ga savetuje kako da se odnosi prema
devojkama i šta kod njih najviše da ceni (ŽZ 753).Život je majku unakazio grubošću i surovošću. U župsim
pesmama spominje se samo onos majke prema deci, a ne oca jer je to vremečestih pogibija u borbi sa Turcima.
Deca su rano ostajala bez oca pa ih je majka sama podizala. Ove pesme imaju realnu osnovu. Nema pesama o
preudaji majke, ona ostaje kraj dece, podiže ih, ali ih i gubi od zaraznih bolesti .
Topli i iskreni odnosi brata i sestre opevani su u obrednim i običajnim pesmama. Zbog neizmerne
snage ljubavi ove pesme su najlepše od svih porodičnih. Sestra kao kod Vuka: kopa oči za bratom(), njegov lik
veze na platnu (ŽZ 750), pravi od svile, udahnjuje dušu (ŽZ 756), razgovara ga pesmom (ŽZ, 750),neguje
bolesnog (ŽZ 756). Brat je sestri bio jedini zaštitnik u velikoj zadruzi dok je bila devojka. On ju je izvodio,
jedini je mogao da je uzme u zaštitu kad je htela da se uda za željenog. Nema pesama o prodaji sestre da bi se
nešto kupilo ženi, ili izdaje brata neprijatelju.
Ljubav između sestara retko je opevana, u nju su najčešće utkane društvene i istorijske prilike. Starija
sestra savetuje mlađu da se ne udaje za Turčina (ŽZ 744). Dve se sestre kupaju, jedna se utopi, ali ostavlja
amanet sestri da kaže majci da se udala (ŽZ 726).
Odnos snahe i devera slikan je sa isto topline kao odnos brata i sestre. Dever je zamenjivao snahi brata
u novoj kući. Generacijsko razumevanje i solidarnost mladih izbijaju u prvi plan jer je dever njen zaštitnik.
Svekrva je poslala snahu po vodu, dugo je nema, ali je dever opravdava da je još nejaka, a sudovi teški.
Mlada nevesta je bla bliska sa zaovama i jetrvama. Motiv razumevanja je je dominantan, snaha
obećava zaovi da će sa njom podeliti ruho. Nema pesama u kojima snaha zaovu naziva ljutom gujom.
Jetrve se se dogovaraju kakva imena da daju sinovima, jer su drugarice iz detinjstva. U ( ŽZ 730a)
svekrva snaju naziva kučkom.
 Svekar je najčešće loš prema snahi (ŽZ 740a), ali svekrva prosipa vodu da bi snaha morala ponovo da
je donese. Snaha beži iz kuće zbog zle svekrve. Na poziv devera odbija da se vrati sve dok svekrvu nisu odneli u
groblje.
Međusupružnički odnosi često su opevani. Mlada žena kori slavuja što joj budi gospodara. Muž sa puta
ili iz vojske donosi ženi poklone (ŽZ 749). Župljanka žali za prvim brakom (ŽZ 749). Obesni muž zlostavlja
ženu (ŽZ 749). Žena je pobegla od muža bekrije, muž se savetuje sa ženom da prodaju imanje da ne bi otišao u
vojsku (ŽZ 719). Slikane su rđave žene (ŽZ 745), lenje (ŽZ 745), neupućene u kućne poslove (ŽZ 745), neuke
(ŽZ 745), nespretne (ŽZ 745), prevaruše (ŽZ 745). U 746 pesmi muž popravlja vladanje svoje žene surovim
merama. Život supružnika je vedar, ili vrlo težak i gorak sve dok ne dobije decu. Župske porodične pesme
realno su odslikale odnose u patrijarhalnoj zajednici.
Kod Vuka kritici su podvrgnute lenje devojke, a u Župi toga nema ( sem u 745). Pesmi)jer su Župljanke po
prirodi veoma vredne.

PESME NA BABINAMA

Žena porodilja u Župi se zvala leunka. Šest nedelja pre i posle porođaja nije radila jer se smatrala
nečistom_poganom. Obično joj se davalo nešto lepše da jede, a donosile su joj komšije i rodbina ako je kuća
bila manje imućna. Po rođenju jedna donese babine:crni luk da jede radi mleka, beli radi uroka, pečeno pile,
pogaču koje mora da pregrize mučko dete, flašu vina i rakije zakičene.
Prilikom prve posete novorođenčetu pevale su se prigodne pesme. Vrlo ih je malo.

PESME O ŠIŠANJU DETETA

Kum šiša dete i seče nokte. Oni se čuvaju do sedme godine. Ako do tada umre obavezno se sve spaljuje.U ovim
pesmama dominiraju dobre želje. Prigodne su okolnostima u kojima se izvode.

USPAVANKE

Osnovni cilj ovih pesama je da dete zaspi pa su sadržajno veoma bogate262.Najinteresantnije su

dijaloške jer su to prva škola u životu deteta. Kako su majke mnogo radile ove pesme su pevale bake dok sun ih
uspavljivale i cupkale. Pevaju o vuku i čiki koji preti da će majku zaklati. Neke su vrlo šaljive jer ih niko nije
mogao čuti sem deteta koje se uspavljivalo. Najčešći motiv je o odgonetanju sna u goru i njegovo dovođenje u
bešiku. Nežnije su uspavanke ženskoj deci gde se poredi sa najlepšim cvetom u bašti." Ako dete neće da zaspi,
obično mu se nešto prevrnem od dronjaka na njemu. Ako neće, onda ga nosam, nosam, okadim kuću, skinem od
majke rođeno, pevam i velju, san te prevarijo, a ono zaspe”(Jovanka Babić, Ploča).
Često pevaju o budućnosti deteta, zamišljanjem sina kao mladoženje i ratnika poredeći ga sa sokolom koji je
dostojan careve ćerke. Primetno je mešanje župskih uspavanki sa drugim vrstama.Vera u čarobnu moć reči je
iščezla, ali se pevaju i danas. Milana Petrović kaže da je pesmu o pastiru kome su veštice pojele srce pevala kao
uspavanku, a da je se sad ne seća.

CUPKALICE I NJIHALICE

Cupkalice263, njihalice, cupaljke dečije igre možemo izdvojiti u posebnu vrstu. To su igre praćene ritmičnim
ljuljanjem deteta, 264igre razbrajanja265 (razbrajalice koje prelaze u razvijene igre po unapred zadatim
pravilima.266Kako su vezane za dečiju igru267 u župi su pre porodične nego igračke ili neka posebna grupa igra
zanosa, ilinex-a, po Kajoinu.268

262
„zaslužuju posebnu pažnju zbog svoje poetske kakvoće. ..obično počinju sa „nina-nana“ (ninaj-nanaj u Župi), „buji –
paji“.Gdekad imaju i kultičku namenutada su motivski slične bajalicama, naročito one od uroka i nesanka. Najvredniji su deo
dečije poezijei mogu da budu visoke poetske lepote.Osim ovakvih pesama koje se kazuju ,postoje i pesme koje su
običnosastavni deo dečjih individualnih i kolektivnih zabavai igara u raznim prilikama i sa raznim sredstvima.“Maja
Bošković_Stulli, Usmena književnost, Zagreb, 1971,295
263
„...naziv su dobile po ustaljenom početku “ opa-cupa“, „cucu“. Mogu da budu i šaljive , ali i da prerastu u prave pesmice o
životinjama. Đuro Deželić ih zove „ljuljanke“Maja Bošković-stulli, Usmena književnost, Zagreb, 1971, 295.
264
Vuk, SNP, I, 283, 284; Vasiljevič, Leskovac, 336,338.
265
„...kratke pesme zasnovane više na ritmu i sazvučju, satavljene od niza nabrajanja naših pa ih župljani jednostavno zovu
brajalice.Služe deci za razbrajanje na razne strane tokom igre.na koga padne poslednja reč, on ispada iz igre ili pak započinje
je.Sve je potpalo pod melodiju.“Maja Bošković stulli, Usmena književnost, Yagreb, 1971,296.
266
Vuk, SNP, I 678.
267
“Zasnivaju se na zvukovnoj ili ponekad pojmovnoj igri glasova I slogova, čiji je izgovor težak za izgovor”(Nada Miložević
Đorđević, R. Peđić, Narodna književnost, str,41.
268
Kaoja, Rože, Igre i ljudi, Beograd, 1965.,razmatranje ilinix-a
 Pre spavanja dete se stavljalo obično na kolena i cupkalo pa su ove pesme gotovo identične
uspavankama. Njihalice su posebna vrsta.U Župi su se pevale kada se dete uzimalo u naručje i njihalo.
Ponavljanje malih celina uz ritmičko cupkanje na kolenu deluje na dete smirujuće. Sve je u njima malo kao da
su dečije:
Trus bila kobila
Tovar soli nosila
Na popova močila
Pustite ju semca
Da oždrebi ždrebca
Da donese rase(ŽZ 784).

TAŠUNALJKE

Dok se dečjim ručicama udaralo dlan o dlan pevale su se pesmice koje su obično počinjale sa „taši, taši, tanana“
ili tašun, tašun, tanana.“ To su začinjene formulezačinjene ritmom, zvukom, pokretom. Često oponšaju dečiji
govor. Ljubav i doživljaji su čudni, a ženidbe neobične i šaljive.

ZARICALICE

U Župi su deca pevala pesmice u kojima su se zarcala da ne progovore tokom igre, kako ostali ne bi saznali na
kog je red da ispadne, žmri, ili ko je sledeći da započne igru.

REĐALICE

Tokom igre deca su brojala najčešće od 1 do 10 i obrnuto uzročno-posledičnom vezom spominjući biljke i
životinje, kao i radnje.

LAGARIJE

Župska deca su znala da opevaju neverovatne stvari, ono što je nemoguće da se desi, s poentom humora.

DEČIJE MOLITVE

Pred spavanje deci su upućivane ponarodnjene hrišćanske formulacije upućene bogu ili nekoj drugoj višoj sili.

PEČALBARSKE PESME

Nastajanje ovih pesama u Župi vezuje se za izbegavanje služenja vojske u Turskoj pa su novijeg datuma.
Stočarstvo je u 19. Veku u Župi propalo, pa su ljudi kojima je to bilo osnovno zanimanje morali da odu kako bi
prehranili decu. Jedan deo populacije leto je privremeno provodio u Banatu do kasne jeseni. Opevani su tužni i
bolni rastanci sa dragama, članovima porodice, decom. Najčešći motiv je kletva Banatu koji je odveo mlade
ljude pa su ostale neveste neljubljene, a devojke neudate.

VOJNIČKE PESME

Srpsko-turski269 ratovi sedamdesetih godina snažno su odjeknuli u Župi tako da čine poseban krug
porodičnih pesama. One su dokument o prošlosti župskih predaka koji su se borili za slobodu. U njima su
opevani rastanci sa najmilijima, odlasci mladića u vojsku,rastanak mladoženja od nevesta, rastanak verenice i
verenika, pogibije ratnika na bojištima i frontovima. Stalni ratovi dosadili su Župljankama jer nisu mogla same
da obrađuju vinograde, naročito devojkama koje su ostale neudate. Bolno i prekorno se obraćaju Karađorđu:
“Pušćaj, momke, ostaše devojke!”(ŽZ 799)
Takođe, mole oficire da im puste momke na odsustvo:
Oficiri, mole ve devojke
Da puštite na osusto momke (ŽZ 799)

269
Vuk Turke naziva alama a Srbe zmajevima. Župljani i Srbe nazivaju alama: „Kad navale Pere Đuke ale...“,
 ŽUPSKE PESME IZ I SVETSKOG RATA

Župa je za vreme prvog svetskog rata ostala gotovo pusta270. Nijedna muška glava od šesnaeste godine nije
ostala , već samo bogalji i starci:” Tade se nije pevalo , no samćim kukalo. Švabe,Madžari, Bugari sve pokupiše,
a naja išla u Bukovik te kupila žir,bukovu koru i granje te ne tem preranila jedne zime. Sećam se da su ni se
Bugari smejali pevali:
Kiša pada Srbija propada
Kiša rosi rodna župa prosi (ŽZ 841),
Na šta smo i mi a da ne ne čuju odgovarale:
Kiša pada Bugarska propada
Kiša rosi vas Bugarin prosi (ŽZ 841)
ili:
Srbija mala predala se sama
Samo Župa ne mogla od srama (ŽZ 821) "velju” Sandolena Kljajić.
Kako su ih u početku u Župi pevali “ukupatori" nekolko njih ih je zvalo ukupacijse, ukupatorske pesme.
Gotovo da ih se ne sećaju, već samo početaka koji su najčešće imali propagandno-politički karakter.
Pesme su su preuzimane i gajene kasnije po povratku ratnika sa fronta, pa nisu izvorne. Spominje se
Kajmakčalan, Albanija:
Niko ne zna šta su muke teške
dok ne pređe Albaniju peške (ŽZ 801)
Najčešće govore o vojničkom životu. U njima su izražena osećanja ljudi odvojenih od porodice, ali više njihovih
majki. Sestara, žena, zaručnica.

RODOLJUBIVE PESME

Rodoljubiva osećanja u Župi došla su do izražaja u mnogim prilikama u periodu robovanja pod Turcima, ali je
malo zapisa o ličnostima i događajima pre 19. veka. Ima pesama u kojima se spominju ličnosti iz 14. veka: car
Uroš, knez Kazar, Miloš Obilić, Marko Kraljević. Narod je stvarao svoje junake koji se opiru ropstvu, čak i lik
devojke junaka. Prvi srpski ustanak , srpsko-turski ratovi sedamdesetih, balkanski ratovi, Prvi svetski rat snažno
su odjeknuli u Župi. Opevan je Stojan Čupić –župski vojskovođa u borbama protiv Turaka kao i bitke, pogibije
mladih ljudi posebno na Kajmakčalanu. Lakše ih je poređati po ličnostima i događajima koje opevaju nego na
podvrste i krugove. Najčešće pevaju o:
1) borbama sa okuparorima,
2) pobedama,
3) pogibiji istaknutih boraca,
4) teroru okupatora,
5) veri u brzu i konačnu pobedu
6) stradanjima,
7) lokalnim borbama,
8) ličnostima iz Župe,
9) ranjenicima i
10) njihovim poslednjim porukama svojim najdražima.
Veliki broj zapisa porodičnih pesama potvrđuje da se u patrijarhalnoj župskoj sredini mnogo poklanjalo pažnje
porodici i porodičnom životu. U njima je najjače došlo do izražaja patrijarhalno shvatanje i patrijarhalni moral
društva. U pesmama novijeg datuma prisutan je otpor i bunt prema strogo utvrđenom redu stvari u patrijarhalnoj
zajednici.

SATIRIČNE PESME

Satiričnih pesama nema mnogo jer se ismejavanje nekada smatralo grehom:

Bože mili, čuda golemoga
Kad upudi ćorav sakatoga(ŽZ 871)

270
U običnom životu ljudi nisu smeli ništa nositi od odela što je urezano ili od ujamka.“Žene gataju da ureznicima ne valja šiti
ništa što se nosi na sebi, a majka svoga sina savetuje:
Da se čuva i da se učuva
Od ujamka i od ureznika
Međutim, kada su polazili u rat Župljanima se obavezno u pojas urezivalo po nešto, beli luk, krila od slepog miša, a dukati
takođe urezani skrivli za ne daj bože ( Kad čovek polazi u rat, treba sa sobom da nosi malo malo od urežnjaka i malo od
ujamka, pa ga neće biti olovo; Savatije Grbiić, Srpski narodni običaji iz sreza Boljevačkog, str, 280.
Retke su pesme u kojima se ismejavaju mladići koji nisu hrabri:
Bože mili na svemu ti vala
Kakog si ni junačinu dala
Celo selo sleglo se kraj žira
Da isprati našeg Velimira
On ti Turce ubivati ode
U Klisuru kraj Rosine vode
Puče puška, velimir se zbuni
On ni tade čašire napuni (ŽZ 871)

ŽUPSKE BALADICE

Mlade Župljane nekada su progonili, ako su se voleli tajno, činili svašta i jedino ih smrt može
sastaviti271Naročito se događalo ako je bogat zavoleo siroticu i obrnuto.Vrlo su kratke pa su bliže bugarskim272
nego Vukovim.273
Uvodni i završni stihovisu istikao u bugaskim ili srpskim iz svih krajeva:
Dva se mladi glejli
Od malena do golema
Glejali se nikad dosta
Nikad dosta ni do veka
Stareji ji opaziše
Opaziše, rasturiše (ŽZ 881 )
Župske majke ne zaklinju sinove majšinim mlekom kojim hoće da ih kazne zbog neposlušnosti, ali
pokušavaju da ih ožene devojkama koje su one izabrale(ŽZ). Smrt momaka kao kod Vuka nije opisana, 274a
nema ni smoubistva (VZ 342).
Mladi ne poručuju da ih sahrane zajedno, ali roditelji to čine.nema psihološkog nijansiranja razvijenijih opisa
osećanja zaljubljenosti, postupaka, dijaloga, gestova, ponavljanja, nagoveštaja zbog kratkoće kao kod vuka ( vz
345). Ovo upućuje na obredno pevanje275, na bugarsku arhaičniju strukturu, a ne na moderniju Vukovu.
Župske balade se i danas čuju jer su mladi sve do sedamdesetih godina umirali veoma često, naročito „
čorice“ od “jevtike”(ŽZ 882).
Majka najčešće budi sina, na šta joj on odgovara da ne može, da su ga tri vile davile. Prva je majka koja
vadi oči, druga- sestra srce, a treća buduća nevesta. Majke su najčešće branile sinovima da uzmu onu koju vole,
već po svojoj želji. Nameće se pitanje, otkuda sestra jer su braći bile najbliže. Brat je očekivao zaštitu od sestre
kad je zabranjena ljubav u pitanju. One su to prve saznavale. Ali, položaj mlade ženske čeljadi bio je veoma
težak. Nisu smele da pisnu, a kamo li prigovore.(ŽZ 882, 882a, 883, 884, 885).
Buđenje je ujutro kad nema meseca pa su ove pesme analogne pastirskoj pesmi u kojoj su vještice srce izjele
pastiru. Jutro je doba kad ih nema i veoma pogodno za oživljavanje i magijske radnje biljem i
ozdravljenjem.Noć je optimalno vreme usmrćivanja.Majka je brižna, budi sina, ali istovremeno demonska i
strašna. Dok vadi srce, zla je samo prividno, u samomom jutarnjem obredu ona je dobra.Uvođenje ljube ukazuje
na seksualnost-reprodukciju, a sin je samo žrtva zbog muževnosti.

ŽUPSKE RUGALICE

Još je Aristotel u „Nauku o pjesničkom umeću“rekao da su „rugalice“ pesme o životu „ništavnih.“276

U Župi su se pevale kratke pesme u kojima se iskazuje ruganje jedne grupe ljudi iz jednog mesta ili
društvenog sloja upućenog drugima277. Obično su deseteračke i ismejavaju siromaštvo sela.Pomalo su zajedljive
sa epigramskom poentom:
Vržogrnci, zar si i ti selo?
Brgem selo, a dolem bunari

271
Pesme o progonjenim i u smrti sastavljenim ljubavnicima nalazimo u Erlangenskom rukopisu iz 1720. g.65.
272
Блгарски балади, I, 1963, 244, 247, 249.
273
VZ I 341,342,345.
274
VZ, I, 342, 343, 344, 345.
275
Na horo, (Блгарски балади, I,238,240, 244); na sedjaka(Блгарски балади, I, 241); na Spasovdan( Блгарски
балади,I,239);kao svatbena(Blgarskata , 246)
276
Aristotel, Nauk o pjesničkom umijeću, Zagreb,1977,9.
277
Na pesme o patki potkovanoj, guski osedlanoj naišao sam samo kod župskih Cigana.Počinjale su sa „Videh čudo neviđeno“,
kao U ER „Vidoh čudo prije nenadano (ER 4),ili „ Viđeh i ne nagledah se (VZ, I, 712).Dakle imamo konstantaciju, negaciju, pa
potvrđivanje čuda.Prisutan je oksimoron, nespojivost pojmova. Junaci su postavljeni u neprijatne situacije, lokalitet,
pogibije.Logički poredak je potpuno izokrenut“ Mrtav pade, zdravo kući dođe (VUK I 713). Župski Cigani pevaju „Blago tome ko
pameti nema, dok Vuk“ Teško tome ko pameti nema (VUK, Poslovice, 5577, 5558, 5576).
 i u njima kapi vode nema
a momčići da ji bog ubije
sve u alenejše anterije
zakrpljene nove bi ji bile (ŽZ 876)
„Rugalice odraslih su mnogo dubljeg zahvata no one dečije. Ruga se čovek čoveku, selo selu,
pokrajina pokrajini, bratstvo bratstvu,pleme plemenu,narod narodu, porodica porodici,a i da ne govorimoo
rugalicama na račun fizičkih i psihičkih, moralnih i materijalnih mana i nedostataka, kako pojedinaca ili struka i
profesija, tako i njihovih staleža, ili i samih drugih narodnosti.
Rugalice imaju zajedljiv ton , ali mogu da imaju epigramatične poante, koje prelaze u duhovitost višeg
reda .
Veće i bolje rugaličke tvorevinesu one:na račun lovaca, alasa, naročito beskučnika.
Kao poseban cikluszanimljivih pesama izdvajamo pesme, namenjene u prvom redu deci, akoje opevaju
razne đivotinje, njihovo čudno odevanje, osobito njihove ljubavne avanture, a ima i pravih epski zasnovanih
ženidbi“.278
Vuk je uneo nekoliko rugalica kod reči:drinski, korenita, selin, gostinica279 i vrlo su slične župskim koje su žive
i danas.

GROKTALICE (rozgalice)

U Gornjoj Župi često, ne samo o svečanostima, pevaju se kratke pesme otegnutim, dubokim grlenim
glasom u duetu ili višeglasju. Obično se upada novim glasovima kako bi se pevanje nastavilo.

ČARŠISKE-GRACKE-VAROŠANSKE PESME

Neki muzikolozi smatraju da varoške pesme ne spadaju u folklor, mada je to nemoguće prihvatiti jer
poseduju sva obeležja folklorne muzike. Samo po nekim spoljnim obeležjima pripadaju posebnom folkloru.
Slično smatra i Dušan Nedeljković (Narodno stvaralaštvo,sv,25,str,27). Folklor nije stvaralo samo selo, već i
grad, samo što je autor bio obrazovaniji čovek . U Župi su se seoske i čaršijske pesme međusobno prožimale,
mada su svuda antiteza jedne drugima. Čaršijski momci neretko su se ženili lepim i uglednijim seoskim
devojkama, mada suprotnog nije bilo. Gradske devojke učile su pesme od služavki sa sela. Pevane su dvoglasno
ili višelasno, a vrlo su širokih melodija. U njima je opevan miris cveća, muška i ženska odeća što nema u
seoskim pesmama.

ČETNIČKE PESME

Četnike pesme su tipične i originalne, mada su istog tipa, borbenog , revolucionarnog ,oslobodilačkog
duha i sadržaja. Prisutan je dijalog kao u pesmama iz Prvog srpskog ustanka. Tretirane su kao poseban oblik.
Struktura im je gotovo ista. Pevaju o buntovnicima, robijašima. Draži, Kalabiću, Keseroviću, kralju Petru.
Tipično župskih pesama o Draži i Titu nema jer su se brzo širile širom zemlje.
Oj ti Pločo, ti selo na bregu ,
U tebe se sve četnici legu(ŽZ 842)
To je nama naša borba dala
.Da imamo Keseru maršala (ŽZ842)
Seoske regrutne pesme imaju vojnički ton i polet, pa su obogatile narodno stvaralaštvo Župe formom i
sadržinom.Nada u konačnu pobedu je sveprisutna. Za razliku od ostalih pesama Noba sačuvale su delimično
izvornost. U njima nema potpunog ispravljanja i prilagođavanja književnom jeziku. Nisu istraživane ni
proučavane zbog društvenih prilika.
Župljani su partizanske pesme iz inata preinačavali u četničke, mada su krajem rata u Župu prodrle
partizanske pesme.

PARTIZANSKE PESME

Partizanske pesme širile su se i na ove terene. Ne može se pouzdano utvrditi ni godina nastanka pesme
iako nam je vreme nastanka veoma blisko. Nema pesama o bitkama i junacima jer bitaka u ovim krajevima nije
ni bilo. Nisu autohtone, ali bi jedna iz Krive Reke mogla biti:
Zaplakala Kriva Reka
Grke suze ona briše
278
Maja Bošković-Stulli, Usmena književnostŠkolska knjiga, Zagreb,1971, 296.
279
Vuk Karadžić, Srpski rječnik, Nolit, Beograd,1977, vidi objašnjenja uz ove pojmove.
 Ništa ona nema više
Bugari ju zapališe(ŽZ844)

Pri kraju rata mnogo mladih Župljana je izginulo na Sremskom frontu, a da im se grob ne zna. Čitava
sela ostala su pusta (Laćisled, Mrmoš). Bez obzira na to, najčešće je opevana majka koja nalazi grob mrtvog
sina, ali se ustanak i aktivnosti u boju ne spominju.
Ustanak je bio volja naroda na koju će se stranu opredeliti. Zato pesama o ustanku nema pa se
revolucija ne može prartiti od prvih ustaničkih dana do kraja borbe. Za razliku od četničkih, potpuno su
prilagođene književnom jeziku.
Pesama o obnovi i izgradnji Župe nema jer toga nije ni bilo. Međutim, pesama o obnovi zemlje ima jer
je sva muška čeljad bila uključena zbog četničke orijentacije. Samo su neke porodice koje su se pred kraj rata
opredelile za partizane bile pošteđene (Kljajići i Atanaskovići iz Vražogrnaca, Milovanovići iz Donjih Zleginja,
Aleksići iz Aleksandrovca). Ipak imaju istorijsku vrednost jer su dokaz života Župljana u najtežimranim
situacijama. Ljudi nisu znali na koju će stranu. Okupator jedan, a braća Milun, Obren i Marko Petrović iz
Vražogrnaca na tri strane:Milun u keseroviće, Obren u partizane,Marko u četnike.

BALADIČKE KRATKE PESME

Baladičan sadržaj i kratak napev su osnova teksta, što nam lako omogućava da prepoznamo staro i novije. Kod
njih sve varira: melodija, stih, ritam, motivi, uvodi, poente; jer svaki pojedinac individualno osmišljava isti
događaj:
Zora rudi majka sina budi
Ustaj sine devojke prolaze
Nek prolaze m kupijo
Sveća gori mene srce boli
Sveća pade mene srce stade (ŽZ 883)

RADNIČKE PESME

Folklorni razviak ovih pesmama u tesnoj je veui sa društvenoistorijskim razvojem radničke klase i
savremenog narodnog pevanja. Otuda se teza da su se ove pesme odvojile od narodnih i razvijale pod uticajem
pisane književnosti ne može prihvatiti. Ovu problematiku novija folkloristika mora prevazići. U njma su se
najčešće ismejavala lažna bolovanja:
Ala volem ovaj režim
Plata ide a ja ležim (ŽZ 632)
Igram kolo specijalno
Mene leči socijalno (ŽZ 632)

KOLA U ŽUPI

Duge noći i sutrašni praznici omogućavali su da se kola igraju do zore. Počinjalo se stavljanjem prsta u
uho da se ne bi ogluvelo i jakim pevanjem:
Oćemo li zapevati,
Zapevati, zaigrati (ŽZ 364)
Naizmenično su se smenjivali muški i ženski glasovi pa kola. Često su bile predstave o onome što se
desilo u selu ili zemlji, pa mnoge događaje koje nije zabeležila istorija, opevao je župski narod. U svadbama su
igrali nagaravljeni muškarci, prerušeni u žene i obratno.Čauš (debeli svat), sav u dronjcima igrao je hramajući
da bi odstranio pažnju demona od mladenaca. Neki svatovi su stavljali ovnove i jareće glave ili rogove,
štavljenu čapru (kožu), nosili drvene sablje. Maske su bile česte i kod drugih obredai običaja.
U celoj Župi na treći dan Uskrsa igrala se neobična igra da bi se pomogla sirotinja koja je
trebalo da se uda ili ženi. U sredini kola sedeo je muškarac preobučen u žensko i držao dete-siroče u krilu. Kraj
njega je bio drugi dronjavi muškarac koji je nosio kapu i prilazio igračima govoreći:«Tvoe dete«;na šta je ovaj
stavljao novac i tako redom.
Igranje pod maskama u Župi ukazuje na obredno poreklo običaja jer su one obavezni obredni rekvizit.
Crkva ih nije prognnala iako preovlađuju tragovi mađije i ostaci iz prehrišćanskih vremena. Potpuno prerušeni
igrači su o: svadbama, Božiću, Pokladama, Uskrsu, a delimično: dodole, lazarice, kraljice. Rekviziti su
najčešće:oružje,barjaci, palice, motke,marame,rogovi, glave..

KOMPOZICIJA ŽUPSKIH PESAMA

 Kod župskih narodnih pesama susrećemo standardne vidove kompozicije kao i u pesmama iz Vukove
zbirke:
monološki,
dijaloški,
pripovedna forma s monologom,
pripovedna forma s dijalogom,
monolog u monologu,
dijalog u okviru monologa i
opisno pripovedanje oblikovane lirske situacije.

Monolog predstavlja samo iskazivanje zamišljenog. Obično dolazi posle ekspozicije. Alegorija
monologa je najčešće u kontrastu s ekspozicijom.
»Oj, Rosino tija vodo ladna,
prevezi me tamo i ovamo,
tamo mi je selo omilelo
i u selu najlepša devojka
uzo bi je, no mi ne da majka
ukro bi je, al je čuva straža,
bog će dati straža će zaspati
i ukrašću prelepu devojku«(ŽZ 46)
Monološke pesme su neodvojive od ponavljanja:
»Odbi se grana od jorgovana,
a lepa Milja od svoe majke.« (ŽZ 60)
Paralelizmi su, takođe, obavezni.Važnu ulogu u monologu imaju anafore i drugi oblici ponavljanja:
»Oj, livado, zelena livado,
što si tako zelena polegla?
Oj livado, što si nekošena?
čobanico, što si neprošena!« ( ŽZ532 )

Kolektivan monolog imamo u sledećem primeru:

»Blagoš mene i tebe devojko
kad su nama dvori rasporedu,
rasporedu u jednome redu,
dvor do dvora, čair do čaira.« (ŽZ 593)
. Najčešće je prikazana potpuna saglasnost između dva nosioca iskaza:
»Oj, devojko, de si božur brala?«
»Mlado momče, u tvoe gradine.«
»Oj, devojko, da sam te video?«
»Mlado momče, šta bi mi čineo?«
»Oj, devojko, ja bi te ljubio«
»Mlado momče, a šta bi mi bilo?«
»Lice bi ti bilo izgriženo
ki jabuka u detinje ruke.« (ŽZ 697 )
Često ima razilaženja, ali oni ne poprimaju oblik dramatičnog:
»O, moj Mijo, de si sinoć bijo?«
»Draga moja, bolela me glava«
»Nesam li ti, Mijo, govorila
da je voda svaka ledničava,
udovica srca ledničava.« (ŽZ ,712)
Isti efekat imaju monološke pesme u kojima je ugrađen dijalog. On je u funkciji prenošenja priče:
»Bregem šeće Župljanka devojka,
bregem šeće, pa se oglednjuje:
Aoj, lice, aoj, brigo moja,
a ja mišlja da se udat neću.« ( ŽZ , 603)
Kompozicija dijaloških pesama utemeljena je na paralelizmu dva govorna niza, a ne radnje.
Pripovedne forme bez dijaloga i monologa u Župi gotovo da i nema.

ŽUPSKE PESME OD JEDNOG STIHA

 Ponavljanje jedne fraze ali sadržajno bogate i veoma interesantne često je u Župi. Iako se sastoje od
jednog stiha njihovu strofu možemo nazvati udvojenom jer se ponavlja dva puta. Arhaične strofe ukazuju na
starost pesama kao i kod ostalih slovenskih naroda.U Župi ih isključivo započinje najbolji pevač ili pevačica u
selu. On se pozivao i ako nije rod. Melodija se ne prekida, ali promenljiva bez obzira što je u pitanju
strukturalno ponavljanje jednog stiha.Ovo su nesvakodnevne pesme, ali neprekidnog začaranog kretanja slične
formulisanim napevima koji se više puta ponavljaju. Cezure gotovo da nema jer smeta, a disanje se iuzima samo
kada je moguće. Na početku je mali prekid: i...graj, pra...štavaj, oj kra...ljevi. Kasnije se to mesto zastajavanja
izbegava da bi se potvdila magična moć obreda koja je imala veliku ulogu u folkloru. Sreću se kod:
1)svadbenih.
Praštavaj majko, praštavaj(ŽZ633)
Raduj se, raduj momačka majko(ŽZ 633)
Na red, na red kićeni svatovi (ŽZ 633)
2)lazaričkih:
Igrale pevale lazarke devojke
Igrale pevale lazarkr Ciganke(danas),(ŽZ 633)
Igraj, igraj naša lazarko
3)đurđevdanskih:
Đurđevdane, beli dane(ŽZ 633),
Đurđevdane velik dane(ŽZ 633)
4)kraljičkih:
Oj kraljevi jato golubato(ŽZ 633),
5)trojčinskih:
Sveta Trojco ti pomogni(ŽZ ŽZ 633)

STILSKA SREDSTVA I SIMBOLIKA

U župskim narodnim pesmama kao i u pesmama iz Vukovih zbirki susrećemo ustaljene početke,
završetke, brojeve, epitete. Ponavljaju se iste reči, grupe reči, prvi polustihovi, drugi stihovi, isti stihovi posle
svakog stiha.

Najčešći su odrični paralelizmi, tzv. slovenske antiteze. Ima ih:

a) na početku:
»Kuj to peva pkraj bela stada?
»Da l je pastir , da li pastirica?
Nit je pastir nit je pastirica
No je naše najmlađe čobanče!
Sinoć ni je stado pogubijo
A ođutros stado naranjeno (ŽZ 605)
b) kroz celu pesmu:
«Šta to bruji niz to polje ravno?
Da l su ovce, da l ovcama zvonce!
Nit su ovce, ni ovcama zvonce,
već to jesu župske čobaniceice.« (ŽZ,106c ) i
v) na kraju:
Na Željinu belo stado pase
Za čas pase za čas prisluškuje
»Da li grmi da l se zemlja trese?
Niti grmi, nit se zemlja trese,
već to jesu župske pastirice.« (ŽZ, 303 )

Anafora:
»Kuj vino pije ya slave,Bože,
pomoz, Bog, Bože i slava Božja
Kuj vino pije za krsno ime...« (ŽZ, 47a )

Veselo je rano jutro

Veselo je jarko sunce...«(ŽZ 167)
Epifora:
»Raslo drvo topolovo
na njem gnjezdo sokolovo
ugnjezdetu sokolići
što je drvo topolovo...« (ŽZ 50)

Simploha:
»Oj, livado zelena livado«. (ŽZ, 312 )

Palilogija:
»Da pokisnu svi orači
svi orači i kopači.« (ŽZ, 182 )

Poređenje kroz kontrast:

»Oj pastiru, što si tako krasan?
Ki da nisi zimu zimovao,
ki da nisi leto letovao,
no ki da si u kavezu raso.« (ŽZ, 612 )

Svi prepevi su u apostrofi, na primer:

»Oj, javore, zelen bore!« (ŽZ 565)

Hiperbola:
«Mlad čobanin pod božur seđaše.« (ŽZ, 612 )

Metafore:
»Prepinje ga mlada pastirica
zlatnu žicu za srebrno kolje.« (ŽZ, 75)

Metonimija:
»Oj, pastiru jedino šibljiče!« (ŽZ, 103)

Paralelizmi iznutra oblikuju pesmu kroz:

trostruko ponavljanje:
»mene će biti, vas neće biti
ali će biti kuj će me piti... (ŽZ, 156 )

lančano ponavljanje govornih nizova

ni ću reći
mogu ni ne mog
no ću reći
skoči pa natoči ...« (ŽZ 163f)
gradacijsko ređanje u nizu:
»još po jednu pa da zapevamo
a po drugu pa da zaigramo
a po treću daće gazda veću
a četvtu ljutiti se neću (ŽZ, 156)

ODNOS VUKOVIH ZAPISA PREMA PESMAMA IZ ŽUPE

(zaključak)
 Odnos između pesama iz Vukovih zbirki i pesama iz terenskih zbirki često se posmatra kao skup
najranije sistematizovane zbirke narodne poezije (lirske ili epske) koju čine pesme antologijskog karaktera
prema pesmama za koje se odmah »sumnja« da su produkt povratnog uticaja i da su, zato što su zapisane kasnije
ili zato što su, baš kao i one zapisane u Vukovo vreme, pretrpele uticaj realija. Otuda se i isključivo
komparativne analize ne mogu otrgnuti od traganja za varijantnošću.
Ono što je neophodno istaći jeste sledeće:
1. Narodne pesme iz zbirke iz Župe koje prate ritual po etapama kao svojevrsna uputstva za ponašanje učesnika
slične su sa narodnim pesmama iz Vukovih zbirki. Razlike su uglavnom na fonetko-morfološkom, ređe na
leksičkom planu.
2. Većina župskih narodnih pesama se peva i u drugim prilikama pesme koje se pevaju i u drugim prilikama,
najčešće kao ljubavne, ali se razlikujuod narodnih pesama iz Vukovih zbirki i po motivima i po sadržaju, dok je
struktura gotovo identična.
3. Među narodnim pesmama koje su zabeležene u Župi aleksandrovačkoj ima i onih koje bi se mogle naći u
antologijama vukovskog tipa.

ZAKLJUČAK

Narodno blago se polako gubi ili se izgubilio, pada u zaborav.Usmena književnost se povlači pred
najezdom pisane i drugih medija gubeći lepotu, tajnovitost, čarobnost. Njeni psihološki, logički ,moralni,
humani elementi deluju veoma vaspitno. Kroz nju su protkane ideje, shvatanja naroda, moral osećanja,
porodični život. Zato celu župsku narodnu poeziju treba posmatrati kroz motive jer su to ustvari način života i
mišljenje srpskog naroda. Posao sakupljača zahteva umeće, poznavanje psihologije, dijalekata, mralni osećaj.
Pri tom treba imati na umu veliku obazrivost u izboru, savesno i kritičko proučavanje građe, ljubav prema
poslu.Narodne pesme treba vratiti omladini putem štampanja antologijskih zbirki na kojima će se obrazovati,
vaspitavati, moralno uzdizati.Napraviti zbirku pesama nimalo nije lako jer izbor predstavlja najveću teškoću,
budući da se treba približiti savremenom čitaocu teme, suštini i formi .Kako su dvostihovi veoma česti u Župi ,
teškoće su još veće.