Ž. Delimo, Strah na zapadu ( od XIV do XVIII veka) – Opsednuti grad, Novi Sad, 2003.

Istorija mentaliteta, Žana Delimoa, predstavljena je u hronološkom okviru čija je srž

doba renesanse. Zapravo, kao hronološke okvire doba koje istražuje i opisuje, autor za početak
uzima pojavu Crne kuge 1348.godine, koja dalje obuhvata period Stogodišnjeg rata, turskih
najezdi, verskih raskola i reformacije, verskih ratova, Vestfalskog ugovora 1648.godine kao i
posledica ovih dešavanja koja sežu sve do XVIII veka.

Autor se u svojoj knjizi bazira na stanovništvo zapadne Evrope, na nastanak i uticaj

osećanja straha na ljudske zajednice i pojedince ovog perioda. On knjigom predstavlja kako
psihološki, tako i filozofski pogled prema ovoj pojavi zapadnoevropskih zajednica. Kao što smo
već rekli, pored Crne kuge, kao jedne od najgorih pošasti tu su i strahovi od sopstenih grehova i
gubljenja mesta u Raju, strah od Lucifera/Sotone, strah od ishoda Božijeg Suda, odnosno
Apokalipse; novih svetova i njihovih kultura, Turaka, nevernika, veštica, duhova, magije, gladi.

Cilj autora je da predoči tadašnje strahove, njihove posledice koje se često sukobljavaju
sa principima i dogmatikom hrišćanstva, i predstavljaju u stvari pagansku zaostavštinu koja se
nesmetano provlači kroz vreme. Takođe, daje i puno primera koji su potvrđeni u izvorima, i koji
slikovito prikazuju jedan deo života tadašnjih ljudi.

U svom uvodu koji nosi naziv ‘Istoričar u potrazi za strahom’ autor predstavlja plan o
tome čime će se baviti u knjizi, a to je da u okviru ovog vremenskog perioda (XIV-XVIII) na
prostorima zapadne Evrope rekonstrušie istoriju ne uključujući u nju samo osećanje starha,
potpuno svesan da postoji velika istoriografska praznina vezana baš za ovaj fenomen. On uvodi
psihološki moment u priču kako bi bolje objasnio procese koji su uzrokovani strahom, i
oslanajući se na psihologiju prikazuje odraz pojedinca u odnosu na zajednicu, i obrnuto.

Krajem XIV i početkom XV veka, strah je povezivan sa osećajem srama, što je u stvari
bio rezultat novog pokreta vitezova i plemića, kao i epske i narativne književnosti koju je sa
sobom donela renasansa. Junaštvo se tada stavljalo u prvi plan, ambicija je bila izjednačavana sa
hrabrošću- strah je bio suvišan i nepoželjan, tako da oni koji su bili siromašni, nisu sebi mogli da
priušte trku za ambicijama, i kao takvi ostajali su u životu pod senkom srama i straha. Taj strah
je vremenom zaboravljen, potisnut iz istoriografije, čije su stranice ispunjavane herojskim delima
prinčeva i vitezova. Ipak autor podseća i na to da je strah među podanicima jednog kralja ili
bogatog feudalca bio veoma bitan radi lakšeg kontrolisanja mase i institucija, tako da siromašni
nikada nisu bili podobni za stvaranje velikih dela već su ispunjavali svoje obaveze kako ih ne bi
sustigla kazna gospodara. Siromaštvo je ono što je ljude činilo mirnim i pokornim, što može
predstavljati još jedan razlog za prećutkivanje uloge straha u istoriji. Iako je strah bio nepoželjan
na kraljevskim dvorovima, u srcima vojnika i plemića, bio je veliki činilac ljudskog iskustva,
uprkos velikim naporima da se on prevaziđe.

Autor predstavlja tadašnja mišljena gde se o strahu govori i kao o kukavičluku,

najopasnijem neprijatelju koji smućuje dušu bolesnika, velikom propašću i Božijom kaznom.
Bitno je i da se razlikuje individualni i kolektivni strah, i Delimo postavlja pitanje da li
civilizacije mogu biti uništene strahom kao što se to može desti pojedincu? Odgovor se može
pronaći u psihosomatskoj medicini koja objašnjava da se masa koja je zahvaćena nekom vrstom
panike često agresijom oslobađa od anksioznosti, i predstavlja zbir pojedinačnih osećaja
prestravljenosti. Zastrašenu masu karakteriše slabljenje opažanja, odgovornosti, podcenjivanje
protivnika, odbacivanje moralnih i etičkih zakona, kao i svetovnih. Strah tada donosi strepnju
koja je pogubnija za ljudsku psihu jer stvara osećaj nesigurnosti. Strepnja se dalje može
proizvesti u neurozu, dok u drugoj krajnosti u psihozu, dok oba ova psihološka stanja
upotpunjuje imaginacija. Delimo poredi to siromašno društvo sa detetom kome je nedostajala
majčinska ljubav jer se ove grupe nalaze na rubovima društva i predstavljaju opasnost po
društvo, gde se sada u jednu nit povezuju strah, strepnja i agresivnost.

Pri istraživanju razlikuje dve vrste straha, a to je strah koji ze zastupljen među običnim
ljudima, dok je drugi, kako kaže Delimo na nešto većoj društvenoj i kulturnoj visini. Spontani
strahovi često zahvataju veću grupu ljudi, široke slojeve stanovništva i to su u stvari strahovi od
nepoznatog (mora, zvezda, duhova..), mogu se javiti i ciklično, odnosno u periodima kuge,
gladi, povećavanjem poreza, mobilizacijom. Postoje i promišljeni strahovi koji proističu iz
razmišljanja o nesreći koju ispovedaju kolektivni ispovednici, tj. crkveni ljudi. Ovakvi psihički
potresi posvedočeni su kako u književnosti, tako i u umetnosti.

Crkveni velikodostojnici su mnogo doprineli ovakvom stanju. Ljudima su govorili o

ispaštanju za grehove, Strašnom Sudu, Apokalipsi, kaznama, Antihristu… i ove nevolje bilo je
moguće prebroditi samo uz Božiju pomoć, pa se sada strah od prirodnih pojava zamenjuje
strahom od Pakla. Tako su ispovednici usmeravali ljude na pokajanje i borbu protiv zla koji je
često bio poistovećivan sa jereticima, Turcima, vešticama… Ovo je u stvarnosti bila borba Crkve
koja je strahovala od seljačkog i paganskog okruženja.

Prvi deo kjige zove se ‘Strahovi većine’, gde autor počinje svoju priču i kroz
mnogobrojne primere ukazuje na sveprisutnost straha.

Prvi poglavlje nosi naziv ‘Sveprisutnost straha’, u kome je prvo predstavljen strah od
mora. Hronološki, strah od mora, javlja se još za vreme antike. Ljudi se nikada nisu oslobodili
tog straha da krenu putem otvorenog mora, pa čak ni onda kada je čovečanstvo toliko
uznapredovalo, i kada je počela avantura koja je vodila do novih kontinenata, ovaj strah je činio
odbrambeni refleks jedne suvozemne civilizacije. More donosi kugu, najezde drugih naroda,
donosi smrt. Opasnosti koje je more donosilo našle su potvrdu u poslovicama tog doba, kao i u
književnosti. Vode po kojima se plovilo bile su pune čudovišta koja su čekala na brodove, bure
su bile jednako pogubne, a morske oluje metaforički prikazivane kao najgori košmar i stanište
duhova.

Ploveći morem ljudi su se upuštali u nepoznato. Daljina i nepoznati svet su takođe

izazivali strah. Autor ovde prikazuje novine koje donosi eksploatacija dobara, svako povećanje
poreza unosilo je strah, stvarao je socijalne nemire koji mogu proizvesti pobune kod
stanovništva. Jedna od noviteta bio je protestantski pokret koji je doveo do velikih ratova.
Nepriznavanjem pape, ukidanjem misa, obezvređivanjem kultova svetitelja porazili su tadašnju
katoličku javnost.

Pored daljine, novog i promena, postojala je i strepnja od ljudi sa kojima su najčešće

dolazili u kontakt. Ono što može da izađe iz sukoba sa najbližima, je osveta, bolest i druge
nevolje izazvane čarobnjaštvom i vračanjem, pa su tako, po verovanju, ljudi nisu bili u
mogućnosti da napreduju ili zasnivaju potomstvo. Postojalo je mnogo optužbi gde susedi jedni
druge optužuju za čarobnjaštvo.

Veliku sumnju su izazivale babice, koje su često optuživane da ubijaju decu nakon
porođaja, ako bi se porođaj završio smrću deteta. Činjenica jeste da je smrtnost u to vreme bila
velika, ali su one optuživane das u pomoćnici Sotone jer bebe umiru nekrštene. Do te mere su
išli, das u smatrali da one prave posebne napitke u koje mešaju delove tela te mrtve dece.

Čarobnjaci i veštice bili su stalna pretnja, oni su mogli učiniti ljude sterilnim, koji nakon
toga moraju da odrade čitavu seriju rituala kako bi uspeli da zasnuju porodicu. Takođe su slali
vukove u sela, pacove u zalihe žitarica, miševe u podrume i magacine sa hranom, krtica u
polje…služili su se kostima i odećom mrtvaca kako bi načinili svoje napitke, sprečavali ljude da
spavaju, proklinjali, donosili bolest…Od XVI veka sudski procesi zbog vračanja imali su zadatak
da prikažu razliku između Boga i Satane, svetitelja i zlih duhova. Ipak, Crkva je odobrila čitanje
molitvi za napredak i zdravlje, neke molitve su se odnosile i na blagosiljanje stada, bračne
postelje, protiv oluje, grmljavine, vukova ili opasnih životinja koje su bile velika pošast. Tada se
javljaju pojave, danas nama poznate kao vukodlaci protiv kojih se ljudi bore religioznim
oružjem, svetom vodom, krstovima, molitvama…

Astrologije je ubrajana kao jedno od područja gatanja. Strah su izazivale neobične

nebeske pojave, koje su često tumačene kao nagoveštaji nečeg lošeg što će se ubrzo desiti.
Postoje priče o tri Sunca koja su se pojavila na nebu, o letećoj zmiji, zmajevima- što ukazuje na
strah od kometa za koje imamo obilna svedočanstva za vreme od XVI do XVIII veka. Naravno
tu su i pomračenja Sunca i Meseca, takođe zabeležena. Mesec je povezan sa strahom od noći, pa
se za opasan period računao mesečevim menama. Autor smatra da je poverenje u astrologiju u
doba renesanse u višim klasama poraslo, ali su narodni običaji gatanja nastavili da žive kroz
neizmerno vremensko razdoblje. Zato su sve više angažovani pastori koji su se brinuli o
seljačkom stanovništvu kako bi se prekinula ta veza između stanovništva i gatanja, astrologije i
proricanja.

Sledeće poglavlje je ‘Prošlost i tmina’ gde se prikazuje bliska veza ljudi sa animizmom,
odnosno verovanjem u duhove, bićima koja krstare vazdušnim prostorom. Verovanje u duhove
bilo je jedno od raširenih pojava, i ne samo što su verovali u njihovo postojanje, smatrali su da
oni utiču i na svakodnevni život. Postojale su i teorije o mestima na kojima duhovi obitavaju, to
su mogli biti podzemni tuneli, kamenolomi, uklete kuće, groblja… Duhovi su se mogli javiti i
kao osvetnici ili pomagači u nevolji, razmatralo se i o tome kakav je izgled duhova. Shodno
tome, postajala je i pojava da se ljudima podshumno sudi tako što bi se njihova tela vadila iz
grobova i kasnije po izrečenoj kazni bacala u vodu ili spaljivala. Potvrdu ovavkvih pojava
vidimo i u književnosti, najpoznatiji je Šekspirov Hamlet. Duhovi su bili veliki deo
svakodnevnog života što potvrđuje i primer da je zakonski opravdan strah od duhova stanare
mogao osloboditi kirije.

Po mišljenju običnih ljudi, duhovi su u stvari posmrtni život pokojnika čija duša nastavlja
da živi izvesno vreme i dolazi na mesta svoje zemaljske egzistencije ponekad i da bi naškodili.
Po teološkim shvatanjima, razlikuje se avet od uobraženja, odnosno priviđenja. Protestanti i ovde
unose pometnju svojim mišljenjem da duša ne postoji, kao ni čistilište, pa tako duše odmah
odlaze ili u raj ili u pakao. Duhovi su mogli da pustoše selima, što je dovodilo do masovnih
otkopavanja mrtvih i spaljivanja tela. Počeli su da se povezuju i sa vampirima koji piju krv živim
stvorenjima. Dobro nam je poznat način borbe protiv vampire. Nekoliko dana nakon smrti, telo
bi bilo otkopano i u zavisnosti od običaja tog mesta, pokojniku bi bila odečena glava, izvađeno
srce, čak se i pokojnik probadao kocem. Preventiva je takođe bila i postavljanje masivnih
kamenih ploča na grob pokojnika. Zli duhovi su obično postajali oni ljudi koji nisu umrli
prirodnom smrću, ili oni koji su umrli za vreme krštenja, venčanja itd… Čak je u XIX veku
izračunata statistika koja odvaja kategorije pokojnika koji su postali zli dusi, gde najviše ima
dece umrle za vreme krštenja i davljenika. Ovi pokojnici se nisu dobro uklopili u univerzum pa
su postali zli.

Delimo kaže da je najveći saučesnik duhova, vukova i magije zapravo noć. Pod okriljem
noći, nastaju pravi neprijatelji čovečanstva. Noć je bila simbol smrti. Biblija izražava to
nepoverenja prema noći, dok Hristos kao spasitelj pobeđuje noć svojim stradanjem. Iz tog u
mišljnju proizilazi da čovek treba imati veru u Hrista kako bi pobedio sile mraka. Autor ovde
pravi razliku od straha u tami i straha od tame, jer se ponovo dolazi do onog straha koje stvara
nepoznato. Odsustvo svetlosti donosi neki vid izolacijem kao i pad percepcije onoga što se nalazi
u okolini, stvara osećaj slabosti i nesigurnosti. Zbog onoga što je noć mogla da donese, ljudi su
preduzimali velike mere predostrožnosti. U gradovima su osmišljavani sigurnosni sistemi, koji
su posebno bili aktivirani noću- neprijatelj je najbolje mogao da iskoristi noć za iznenadni napad,
mogao je da bude neprimetan. Velika kontrola putnika sprovođena je na ulazima u gradove, kao i
na ulicama gradova.

Milena Andrejić, is10/81