Biografija

Kao pesnik Aleksa Šantić(1868-1924) formirao se na prelomu dva veka,

devetnaestog i dvadesetog, i više nego i jedan drugi pripadnik svog pesničkog
naraštaja povezao je u svom delu idejne i pesničke težnje jednog i drugog. Rođen u
Mostaru, on se, posle završene trgovačke škole u Trstu i Ljubljani, vratio u rodni grad
i u njemu ostao do kraja života. Šantić je bio je jedan od osnivača kulturnog lista
"Zora" kao i predsednik Srpskog pevačkog društva "Gusle". Tu je upoznao i družio se
sa poznatim pesnicima tog doba. Poznati pesnik umro je 2. februara 1924. godine u
rodnom Mostaru od, tada neizlečive bolesti, tuberkuloze.

Prvu pesmu objavio je 1886.godine, a prvu zbirku pesama 1891. Osim pesama, pisao
je i poetske drame, među kojima su najvažnije Pod maglom i Hasanaginica (poslednja
je rađena po motivima iz poznate narodne pesme). U Šantićevom pesničkom
formiranju, od domaćih pesnika, pored Vojislava Ilića, najveći udeo imao je Zmaj, a
od stranih-Hajne i drugi nemački romantičari.Za razliku od većine pesnika svog doba,
naročito Dučića i Rakića, koji su se sve više evropeizirali, Šantić je do kraja ostao
veran nacionalnim i socijalnim idealima prošlog veka.On je pevao o slobodi, srpstvu,
socijalnoj pravdi. Njegova muza bežala je "iz lude vreve"savremenog života, tražila
lica "bez laži i maske", u težnji da se sva posveti narodu koji joj je vazda najbliži srcu
(Hajdemo muzo i Muza).Ta njena "služba" izražena je često pomoću hrišćanskih
simbola, koji čine važno obeležje Šantićeve rodoljubive i socijalne poezije. Sav
zaokupljen tom visokom ulogom koju je namenio poeziji, Šantić, naročito u početku,
nije poklanjao veću pažnju pesničkoj formi, te su njegove pesme često nailazile na
nepovoljan prijem kritike. B.Popović je primetio, povodom treće zbirke
Šantićeve(1901), da njegove pesme "pokazuju sve mane nekorektnog kitnjastog stila".
Neugodno dirnut tom kritikom, Šantić je u daljem svom radu nastojao da piše što
bolje, da mu stil bude što korektniji i što jednostavniji. Kao i drugi tadašnji pisci, rado
se prihvatao stroge i koncizne forme soneta i u toj vrsti dao neke od svojih najboljih
pesama. Punu stvaralačku zrelost dostigao je u razdoblju između 1905. i 1910.godine.

Poezija Alekse Šantića kreće se u celini između dva tradicionalna opredeljenja,

između ličnih i kolektivnih osećanja, ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog
naroda. Kao ljubavni pesnik razvio se pod uticajem sevdalinki, muslimanskih
narodnih pesama.U njegovim pesmama dočaran je orijentalni ambijent bašta,
šedrvana, behara, šarenih leptira;devojka koja se u njima pojavljuje sva je okićena
đerdanima, bujne, izazovne, ali ipak skrivene lepote.U nekima su toliko pogođeni ton
i duh sevdalinke da su i same ušle u narod i počele se pevati kao narodne
pesme(Emina, Na izvoru). Pesnik je zanesen tim raskošnim svetom, ali on nikada nije
u njemu, već ga posmatra prikriven, s bojažljive udaljenosti.Čežnjivo, čulno
raspoloženje prelazi u tugu zbog neostvarene ljubavi, promašenosti u ličnom životu i
usamljenosti kao u pesmi Jedna suza, za koju je rečeno da "spada među najdirljivije
ljubavne pesme u nas, po tonu patrijahalne i čestite iskrenosti"(Pera Slijepčević).

Šantićeva pesnička intima prožeta je snažnim porodičnim osećanjem, nju obasjava

plamen domaćeg ognjišta.U velikoj elegiji Pretprazničko veče, olovnu težinu
usamljenosti u opustelom domu olakšava sećanje na detinjstvo i na idilične večeri oko
rasplamsale vatre na ognjištu kada je cela kuća bila ispunjena smehom, pesmom i
pričom, ali i uteha koju mu donose pesme, i svoje "i drugova sviju".Osećanje bratske
ljubavi širi se u njegovim pesmama u sve većim i većim krugovima-na porodicu, na
prijatelje i drugove, na žive i mrtve srpske književnike, kojima često posvećuje svoje
pesme,na ceo srpski narod, na prirodu.

I njegova socijalna i patriotska poezija, u kojoj je postigao najveće umetničke domete,

obasjana je svetlošću domaćeg ognjišta i prožeta njegovom toplinom.U sonetu Moja
otadžbina pesnik otadžbinu poistovećuje sa narodom.Ona je svuda gde se njegov
narod nalazi.Učestalost upotrebe oblika lične zamenice i pridevske zamenice u prvom
licu otkriva intenzivnost pesnikovog poistovećenja s otadžbinom i narodom. Cela
otadžbina je kao rodni dom, a svi pripadnici naroda kao rođene braća.

Vezanost za rodnu grudu i domaće ognjište duboka je i trajna;njeno kidanje izaziva

bol u pesnikovoj duši. U nekima od svojih najpotresnijih pesama Šantić peva o patnji
onih koji zauvek napuštaju svoju domovinu i odlaze u tuđ svet(Ostajte ovdje, Hljeb).
Više nego drugi pesnici on naglašava patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u
istorijskoj sudbini srpskog naroda.U pesmi Mi znamo sudbu, za koju je rečeno da je
"sonet naše istorije", tema mučeništva naroda prožeta je osećanjem njegove
nepobedivosti:čak ni smrt ne predstavlja kraj borbe za slobodu nego samo njen
nastavak ("I kad nam muške uzmete živote/grobovi naši boriće se s vama"). Ova
pesma je zasnovana na njegoševskom shvatanju slobode i žrtvovanja za narod i u
svom izrazu ima nečeg od Njegoševe visoke sentencioznosti i patosa.

U nizu pesama Šantić je iskazao patnju i veličinu radnog čoveka, seljaka i radnika.
Među njima su neke od najboljih koje je napisao:O klasje moje, Moji očevi, Kovač,
Pesma podzemna. Ova poslednja je posvećena radničkoj klasi, u njoj se oseća
pobednički hod revolucije. U isti krug spada i najbolja Šantićeva pesma i jedna od
najlepših u našoj poeziji Veče na školju (1904.). Zanimljiva je podjednako i
spoljašnjim oblikom i tematski.Pesma se sastoji od četiri strofe, od kojih je poslednja
delimično ponavljalje prve.Strofa nije tipska, već stvorena specijalno za ovu
pesmu.Ona se sastoji od dve identične ritmičke jedinice.Svaku čini:jedan
peterac+dvosložna rima+jedan šesterac.Rimovanje je aabccb,stim što su b rime uvek
muške,dok su ostale uvek ženske. Čitava ta ritmička struktura veoma impresivno
prenosi ritam tihog talasanja mora pred zalazak sunca’’(Dragiša Živković). Pesma je
vanredno orkestrirana, a bogatim asonancama, aliteracijama i rimama. Doživljaj
ukletosti sudbine siromašnih, koji je u njenom središtu, dat je na posredovan, moderan
način, u višeznačnim simbolima. Ova pesma naišla je na nepodeljene simpatije
kritike.U celini, pak Šantić je, poput svog velikog uzora Zmaja, doživeo popularnost
kod širih slojeva čitalaca i stekao laskav naziv narodnog pesnika, dok su njegove čisto
umetničke vrednosti neretko osporavane kako u kritici njegovog doba, tako i u
poznijoj kritici.