Демократија Слободан Антонић

Од средине 19 века долату ди успешног спајања западних демократских идеја са

идејама патријархалне демократије. Главни посредници у преносу идеја била је српска
интелигенција школована на Западу. Три главне идеје српске демократије према
Антонићу биле су идеја народног суверености, општег права гласа и јаке скупштине.
Друштвена структура Србије, састављене од слободних сељака, била је погодно тло за
развој демократије. Демократске установе у Србији нису уведене на пречац, већ су се
развиле кроз дуги низ година, нпр, скупштина је постојала од 1804 године, а први
избори одржани су 1825 године, а периодично они се одржавају од 1858. Тако на
раздобље од 1903 до 1914 можемо гледати као на врхунац развоја институција и права
стечених и развијених током 19 века. Од 1858 до 1912 било је укупно 26 избора.
Демократске идеје
Теоријско утемељење демократије у Србији поставио је Владимир Јовановић. У
његовом делу Политички речник на 878 страна издат 1870-1873. Јовановић се сматра
либералом. Он је био заговорник општег права гласа за мушкарце. Две главне
политичке идеје у Европи током 19 века биле су либерализам и радикализам.
Либерализам је хтео владавину права, уставност и законитост.Заштиту имовине,
слободу грађана и слободу мишљења.
Радикали или демократе су попут либерала прихватили начела која се тичу слободе
појединца и слободе мисли. Они су се за разлику од либерала залагали за опште и
једнако право гласа. Залагали су се за јаку скупштину.
Десно од радикала и либерала били су конзервативци, а лево социјалисти.
Конзервативци су били за ограничено право гласа и слабу скупштину. Социјалисти су
хтели опште право гласа и јаку скупштину.
Даљи допринос развоју демократске мисли у Србији дао је Светозар Марковић. Он је
био сутдент Владимира Јовановића, али се са њим политички разишао крајем 60их
година. Он се окренуо социјалним идејама. Сматрао је да реформе у друштву треба
спровести у два корака, најпре променити политички систем, у циљу демократизације,
а у другом кораку дрема променити друштвени систем, у складу са идејама
социјализма.
У својим делима залагао се за јаку скупштину бирану на директним изборима. Она би
једина вршила законодавну власт, а кнез је имао само право суспензивног вета. Владу
би бирала народна скупштина и њој би била потчињена. Србију је требало преуредити
у савез општина удружених у срезове. Срезови би имали високу аутономију и личили
би на швајцарске кантоне. Главни заступници идеја Светозара Марковића били Јеврем
Марковић и Адам Богосављевић.
Из идеја Свтозара Марковића настала је народна радикална партија.
НРС се залагала за опште право гласа и среску самоуправу. Они су те идеје изнели у
свом политичком програму из 1881 године. Касније су их разрађивали кроз Уставни
нацрт 1883 по коме су бирачи могли увек да смене свог посланика, сазивање велике
народне скупштине на сваких седам година,
Друге две странке у Србији биле су либерална и напредна. Оне су се залагале за
уставни либерализам, односно уставност, владавину права и ограничење демократије у
Србији због необразованог бирачког тела.
Либерали су свој пројекат ограничења демократије у Србији остварили уставом из
1869 године. Он је почивао на широком праву гласа и слабој народној скупштини.
Право гласа имао је свако ко напуни 21 годину и плаћа грађански данак. Војници нису
имали право гласа. Упис у бирачки списак нису имали ни скитнице, затвореници и
људи осуђени због злочина. Такође право гласа нису имале ни калфе и шегрти. Укупно
ограничење у праву гласа имало је свега 10 посто становништва, док је скоро 90 посто
одраслог становништва имало право гласа.
Скупштина је по уставу из 1869 имала право законодавне иницијативе, влада није
одговарала скупштини, није имала контролу над буџетом.
Напредњаци су се залагали за ограничење бирачког права подитањем имовинског
цензуса са 15 на 30 динара. Бирачи би се делили у две групе, они који плаћају више од
50 динара и они који плаћају између 30 и 50. Бирачи који плаћају више од 50 динара
имали би право на дупло већи број посланика. Уз то би народно представништво било
подељено на скупштину и сенат, а сенаторе би бирали само имућнији грађани.
Устав из 1888године био је радикалски и обезбедио је и јаку скупштину и опште право
гласа. Он је трајао до 1894, а затим је уз мале измене враћен 1903. Устав су осмислили
радикали Григорије Гершић и Милован Миловановић, а написали су га по узору на
белгијски устав. По уставу из 1888 одређено је да партије добију посланике
пропорционално изборним резултатима, да је гласање тајно помоћу куглица. Постојала
је и обавезна квота образованих посланика којих је минимум морало бити 2 по округу
односно 20 посто парламента. Гласало се на сваке 3 године.
Демократски корени
Развој демократије у Србији потпомогло је непостојање земљишне аристократије.
Огромна већина сељака поседовала је имање и она су била подједнаке величине од два
до двадесет хектара. Земљишни посед је код сељака створио осећај самосталности и
слободе. Дао му је сигурност. Одсуство племства омогућило је већу друштвену
мобилност, сељаци су могли да школују своју децу која би затим напредовала на
друштвеној лествици.
Демократске установе
Кључне демократске установе били су избори и скупштина. Поред њих за раздобље
1903-1914 битни су и плурализам јавних гласила, плурализам странака и плурализам
јавног живота. У периоду после 1903 постојало је пет великих странака. Радикали,
самостални радикали, народна странка, напредна странка и социјалдемократска
партија. У Србији је 1912 излазило 199 листова, у њима је постојала велика слобода
критике. Постојало је право окупљања на протесте. Избори су држани 1903, 1905, 1906,
1908 и 1912. Гласало се куглицама које су бацане у лимене кутије. Редослед кутија на
биралишту одређиван је према брзини предаје бирачке листе. Гласало се у згради суда,
школи или некој другој јавној згради. Изборни систем је био пропорционалан, а
посланик се бирао на сваких 4500 бирача. Изборна кампања је трајала од дана
расписивања избора до њиховог завршетка. Није било предизборне тишине. Избори са
најмање неправилности били су 1903 и 1905, а са највише неправилности 1906 и 1908.
На првим изборима 1903 радикали су освојили 38 посто гласова, самосталци 36,
либерали 18, напредњаци 6 посто, а социјалдемократе 1 посто. Неправилности у
избору је било али није лако рећи колико. Али те злоупотребе нису у великој мери
утицале на исход избора.
Две главне супарничке струје у периоду 1903-14 били су радикали и самосталци. У
Србији је као и у остатку Европе била честа смена влада.