Гоја

Наслов – Гоја – скраћено име по којем је познат читавом свету. Наговештава

бављење Гојом у неком слободнијем смислу, можда личнијем, можда више у односу
на његову уметност него на његову личност.

Приповедна техника
Реторско дистанцирање – Гоја вас понесе... у другом лицу множине (у првом лицу
су уопштеноличне реченице граматички, које се могу односити на било које лице у
било ком времену у оквиру дате ситуације. Најчешће се могу трансформисати у
реченице чији је субјекат „човек“)

Позивање на легенду: „Живот тог чудног човека и великог мајстора, умногом је

легенда пуна сјаја и мрака.“
Прича се – анегдота са фратром
Изгледа да га је нарав довела у сукоб с инквизицијом – нагађање.
О боравку у Мадриду се не зна много – али легенда каже
Боравак у Италији је нејасан и необјашњив, али прича се да је учествовао у
борбама с биковима. Зна се да је отео девојчицу из манастира.
Користи реч „несумњиво“ – која се исто тако позива на логику закључивања, а не на
потврђене податке или сл.
Гоја је у тим писмима онакав какав је у то време живео у Мадриду.“ – опет
претпоставка – писма као потврда веродостојности.
„Ништа се у овом чудном животу не зна поуздано.“ – о његовој болести – чудни
живот.
Нагађа да ли је болест ума била у питању. - „Свакако, од тада се нешто замрачило и
преломило у том јаком човеку.“
Надограђује чињенице о Гоји. – узме јеан запис из писма или сл. и онда дограђује
сам Гојин лик у ситуацији везаној за тај запис или тврдњу. – анегдота са ручка код
Годоја.
Изгледа да се и сам препао својих чудовишта – изгледа – нагађање.
Многе закључке поткрепљује Гојиним сликама и цртежима. Дело говори у његово
име. Дело које остаје иза уметника, говори и његовој личности и његовом животу
више него било који уметников савременик и више него сам уметник лично.

Стогодишњица смрти је обележена и том приликом у музеју Прадо могли су се

видети Гојини радови који су део приватне својине. Али и оно што се у том музеју
иначе може видети „довољно је да вас озари једним сјајем који није просто
земаљски, али није заиста ни небески. Гоја вас понесе, запрепасти, устраши и
одушеви.“ „Гоју никад нећете моћи да заборавите.“ – општи утисак о његовој
уметности.
„Живот тог чудног човека и великог мајстора, умногом је легенда пуна сјаја и
мрака.“

Истинитост ове реченице показује читав есеј, то је есема по Епштејну. Читав есеј
разлаже ову тврдњу. Контраст светлости и мрака.

Пореди га са Микеланђелом и Бетовеном. „Нема у њој (легенди) ничег прометејског

ни фаустовског. То је мартириј без надземаљске утехе. Трагика чулности, пре свега.
Гордо ћутање плоти које страда без наде и илузије.“

Страшна судбина, мученик без надземаљске сврхе.

Рођен је 30. марта 1746. у арагонској варошици Фуенте де Тодос... „Прича се...“ – не
наводи као чињеницу из литературе већ као причу. Прича не мора бити истинита. „
Прича се да га је фратар видевши како црта свињче по зиду и препознавши таленат,
одвео код сарагонског сликара Хосеа Лухана. Тамо је провео шест година. Већ тада
се показује Гојин оригиналан и необуздан темперамент. Живот Сарагосе са јарким
осветљењима и дубоким сенкама привлачио је младог Гоју више него суве лекције
његовог професора. Изгледа да га је његова прека и слободна нарав довела у сукоб
са инквизицијом, па је морао да напусти Сарагосу и отишао у Мадрид.

Опет – о његовом животу из тог времена се не зна ништа одређено, али га легенда
приказује исто као у Сарагоси: даровит ђак, свађалица, женскар и скитница.
Незгодна ноћна афера када је рањен ножем и морао да напусти Мадрид. Боравак у
Италији је исто нејасан и необјашњив период његовог живота. Прича се да је
учествовао у борбама с биковима као професионални тореро. „Несумњиво је да је
страсно волео ту бруталну заносну шпанску игру.“ Позива се на аутопортрет у
костиму торера и на многе цртеже и бакрорезе о тауромахији – борби с биковима, а
и на то да се у неким писмима потписивао као Франциско де лос Торос.

Зна се да је у Риму отео једну девојчицу из манастира и да је због тога једва извукао
живу главу.

1775 – скоро 30 година – поново у Мадриду, у пуној снази и најлепшим годинама.

„Несумњиво је већ запажен као сликар“. Ради нацрте за фабрику ћилима,
таписерија. О његовим нацртима: велике и оригиналне сцене, не увек савршене
технички, али генијалне по замисли и снази израза. Мора је да жртвује много и од
боје и од линије да би омогућио техничку израду ћилима. Таписерије нису ни
највеће ни најсавршеније Гојино дело, али су занимљиве по томе што је у њих унео
своју бујну индивидуалност и загонетну фантазију, своју безграничну љубав за
облике и покрете шпанског живота који је двапут живот. Он је први сликар
шпанског народа – слика животне ситуације. Смелији од Веласкеза.

„Још у тим сликама јавља се понекад, још као безазлени облачак, оно мрачно и
неразумљиво што ће доцније огрнути целу слику, и цео живот уметников. Међутим,
до тога је још далеко. Ово је светли, не светли, него ватрени период живота.“
Разрада оне главне тематске реченице – сликајући шпански живот, већ овде има
назнака оног мрака који ће касније преовладавати, и на сликама и у њему самом.
Ове мисли о Гојиним таписеријама заснивају се на том контрасту светла и таме.
Није ни светло, него још више појачано, ватра - сјај.

Ради за двор, ускоро ће постати дворски сликар, жени се Пепом, која ће му родити
двадесторо деце.

Сада већ узима документа за подлогу своје приче, позива се на документа – на

писма која је Гоја писао пријатељу из детињства – М. Запатеру. У њима се види цео
Гоја. Био је право дете своје земље и свога века: гиздав, гурман, каваљер, љубитељ
женског пола – у свему је претеривао. Непосредан и плаховит, са несумњивим
знацима генија у свему што мисли, пише и ради. Шпанац како га је бог дао. Више
племенит него добар и више срдачан него углађен. Његова искреност је дирљива. И
његова неписменост има неких чари. „Гоја је у тим писмима онакав какав је у то
време живео у Мадриду.“ – опет претпоставка. Постао је чувен и богат. Сав превире
и кипти од снаге, од оштрог народског хумора, од наивног и здравог еготизма, од
жеље за животом и уживањем. Издваја како описује своје нове мазге и позлаћена
кола у којима јури Мадридом. Каже да троши много, прво јер може, друго јер му је
ћеф, „не може он да се ограничава као други“ – необуздан.

Тада је већ чувен и тражен портретиста – слика племство, аристократију. Љубавник

је најлепше и најдуховитије жене тадашњег Мадрида. То није мала ствар за
арагонског скоројевића – посматра их у односу на несклад по питању друштвеног
статуса и порекла.
Шта му је била, фтална жена или добар анђео – не може се знати. Он о томе није
говорио, оно што се нагађало међу људима заборавило се одавно. Остали су њени
портрети, који такође не одају ништа. Модел и за две Махе. Шта му је значила – све
је препуштено нагађањима. Гојини биографи су различито о томе говорили.

То су године врхунца његовог живота и ту почиње низбрдица – али релативизује –

„ако се низбрдицом може назвати та друга, мрачна половина Гојина живота и рада“
која нам је дала неједнака и бизарна дела, али дела која Гоју чине Гојом, као
великим сликарем Шпаније и Европе.

Први знаци помрачења везани су за војвоткињу од Албе. 1784. из његовог писма се

осећа болест и незадовољство – изгубио је снагу и ради врло мало. 1793. је тешко
болестан. Војвоткиња га води на пут да се опорави. О његовој болести се такође
ништа не зна. „Ништа се у овом чудном животу не зна поуздано.“ На основу
фантастичних цртежа које је радио за време болести – нацртао је кошмар који је
сањао, а на другом месту је написао „болест ума“ – нагађа да ли је то било у
питању. „Свакако, од тада се нешто замрачило и преломило у том јаком човеку.“

1795. мора да поднесе оставку на место у Академији јер је тада већ потпуно глув.
„Како је овај бујни човек морао да жали за женским смехом и људским говором!“ –
опет нагађање. Умире сва животност за рано остарелог човека оличена у звуку,
остала је само сумња у све што други говоре и унезверен поглед, који не зна да
одгонета покрете усана. – он га живо види и представља какав је морао бити у
различитим животним околностима.

Износи анегдоту, сцену како он каже, по повратку у Мадрид, са ручка код Годоја,
краљичиног љубавника. У писму је са горким поносом писао како је Годоја научио
да говори рукама. – опет се позива на писма.

„Болест је Гоју први пут усамила и окренула га лицем ка тамном вилајету људских
зала и несрећа“, које је и пре видео, али пред којим се, срећан и млад, није
заустављао. Сада је први пут слободан да слика шта жели. Настаје у то време
његова збирка бакрописа – Каприци. Касније још две. Говори о њиховом садржају и
онда каже: „У тим визијама јављају се у аветињском осветљењу све Гојине
идиосинкразије из живота, све што га је вређало, бунило и огорчавало.“ – опет
претпоставка о Гојином унутрашњем животу. Андрић покушава да продре у његов
унутрашњи живот, у његова психолошка стања и осећања. „Јер тај напрасити
Арагонац имао је душу жељну правде, светла и искрености. И сликајући своју
менажерију људских слабости, старсти и порока, он налази не само линију и сенку,
него и драматске акценте најдубљег сажаљења, крваве ироније и узвишеног
револта.“ Као мото ових збирки он узима два стиха из Бодлерове песме Коцкање:
„То је црна слика коју сам у сну једне ноћи видео како се одвија пред мојим
продорним погледом.“

Кад је одштампао неколико репродукција из Каприца, настао је скандал, јер је свако

препознавао себе или другог у њима. Он се бранио. „Изгледа да се и сам препао
својих чудовишта и почео да даје банална морализаторска објашњења.“ Поклонио
је целу колекцију краљу и тако прекинуо оптужбе.

Упркос болести, „и тога што је већ бацио поглед у мрачни свет људског јада“, још
није прекинуо са светом и још се није потпуно осамио. 1800. ради чувену велику
слику краљевске породице.

Судбина му је још спремила читав низ удараца – одриче му одговорност за оно што
је даље било, уводи неко више постојање које одређије људски живот независно од
самог човека.

Француска окупација – крвави ратови и велики поремећаји. Племство се разбежало,

али је народ пружио отпор. Међутим, угушен, довело је то до масовних стрељања
на Монклои. (Шпански рат за независност га називају у Шпанији, у Енглеској
Полуострвски рат - 1808-1814)

Гоја се понео онако како се најмање могло очекивати – прихвата владавину

Наполеоновог брата Жозефа Бонапарте. Постаје оно што се погрдно називало
афранцесадо (приклоњени француском краљу). Релативизација: „Нико није могао
да му право суди ни да га осуди, јер нико не може сагледати шта је било и шта се
дешавало у тој души око које се све више хватао мрак и пустош.“ – својим делом он
ће најбоље објаснити све – графика: Ужаси рата, и два велика платна: Стрељање на
Монклои и 2. мај.
Повратком шпанског краља, који му је рекао да је заслужио конопац, али да му због
генија прашта, остао је дворски сликар.

„Али то већ одавно није био онај некадањи Гоја. Рат му је показао своје страхоте и
зверства, а Двор, друштво и политика своје поноре од неверства, лажи и слабости.
То је довршило у њему пустошење које је болест започела.“ Умрла је и војвоткиња
и његова Пепа, а једини живи син није са њим. Живи сам, на периферији Мадрида у
„вили глувог старца“ и слика. Портрете за двор, а по зидовима своје куће поворке
мрачних чудовишта и наказа. Подвлачи Андрић ту путању: од некадашњег сликара
маха и манола (кокетна лепотица из народа и весео и леп младић или девојка из
народа), сада слика мрачна чудовишта и наказе. „По њима се може само
наслућивати како је било у унутрашњости уметника који је раскинуо са богом, са
светом и са самим собом.“

Није ни мало леп, осамљени старац, глув, почиње вид да га издаје. „Његово лице
одувек грубо и неправилно, са прћастим носем, чулним уснама и обешењачким
очима, лице пунокрвног арагонског човека из народа, изгубило је и ту једину драж,
драж снаге и младости.“ – Андрић дочарава не само његов изглед, него и промену у
његовом изгледу и изразу.

„Гоја је на рат гледао као на једно од многих и неминовних зала којима је

човечанство подложно. Са висине свога бола он готово и не разликује Шпанца од
Француза. То се види из цртежа Ужаси рата. У њима се види само једно_
избезумљеност људи који се узајамно уништавају, и ужас тог уништавања.
„Наслови појединих цртежа, када се повежу, представљају неку врсту филозофског
и сентименталног дневника; они су сажети,а речити, и својом иронијом често
прикривају уметниково немоћно огорчење или узалудно сажаљење.“

Под један цртеж пише: „Зашто“, а под један други „Не може се знати зашто“ –
„Глуви, болесни, усамљени старац имао је времена да размишља о питању које је
сам себи поставио. И, као да наставља тај свој мучни унутрашњи дијалог у коме
једно питање заглушује друго, он одговара на своје питање.

„Ту смо, дакле. На дну амбиса. Не може се знати зашто постоји зло на свету, јер све
што постоји нема смисла ни разлога.“ На другом месту Гоја је да последњу реч свог
нихилизма, негирајући постојање другог света пошто је порекао смисао овог. Цртеж
који приказује руку коју један скелет помаља из гроба и у руци држи хартију са
натписом „Ништа“ – „Дакле, ни тамо нема ништа. То је порука покојника, и то је
дно Гојина очаја.“

Ипак „неуништива снага његове расе“ одржава и даље живот и снагу за рад у њему.
1824. је отишао у Фрамцуску уз краљеву дозволу. „Зашто је напустио Шпанију?“

„Те контрадикције су логика овог духа.“ – под старе дане, напола слеп, сликао је по
цео дан, и то минијатуре. Показивао је очинску нежност за јединог сина и за једну
даљу рођаку која је имала таленат за сликање. „Умро је у 82. години у Бордоу.“
Подвлачење важног
Наслов

Приповедање – прича покушава да проникне у унутрашњост уметника, у његове

мисли и оећања, на основу приче, легенде, нагађања, закључивања – на основу
прича, на основу његових сопствених речи, писама, и најважније од свега, на
основу његових дела.

Његова арагонска, шпанска крв тера га да опстаје, да траје и ради. Прекомерно

уживање у животу. Амбис. – као Прешерн - песник у својим грудима носи небо и
пакао.

Његов дух је у противречностима. Светло и мрак. Уздизање и низбрдица. Ватра у

животу и светла правда. Мрак света, друштва. – однос уметника и друштва, али
светло народа.

Болест и рат – околности које му откривају наличје живота и човека.

Нихилизам – свет без сврхе и смисла.

Ово је биографски есеј – покушај да се да портрет уметника у којем сам аутор

препознаје оно што њега занима – положај уметника. (Екс Понто) Препознаје се
његово ауторско становиште.