OSNOVI METODOLOGIJE POLITIČKIH

NAUKA
 1. Pojam, predmet i sastavni delovi metodologije

Metodologija je nauka o metodima sticanja naučnog saznanja odn. o metodima

naučnog istraživanja. Postavlja se pitanje: Da li je metodologija moguća kao nauka?;
- naučna disciplina druge nauke (logike) ne može da bude posebna nauka;
- metod i predmet su nerazdvojni činioci svake nauke i naučne disipline,
pa su i naučna saznanja i naučna istraživanja metode sastavni delovi te
nauke.
Međutim, previđa se da se radi o specifičnom predmetu metodologije – metodu odn.
načinu naučnog saznanja i naučnog istraživanja predmeta nauke odn. naučne
discipline. Metodologija se definiše kao normativna nauka, i ovakvo određenje zasniva
se na saznanju da su njen predmet proverena naučna istraživačka iskustva i pravila o
sticanju naučnog saznanja i o naučnom istraživanju. Dakle, ona utvrđuje interpretaciju
i primenu već postojećih i uvođenje novih pravila.
Metodologija je empirijska teorijska nauka i sadrži saznanja koja ulaze u njen sastavni
deo, mogla bi se svrstati u tri dela:
I. deo čine naučna saznanja o pravilima logike i odnosima pravila logike sa
metodama i predemtom istraživanja. Ovaj deo bismo nazvali LOGIČKIM, jer se njime
uspostavlja odnos između metodologije i logike.
II. Deo nazivamo EPISTEMOLOŠKIM ili SAZNAJNIM i u ovom delu se razrešavaju
problemi odnosa između naučnog saznanja o predmetu i naučnog saznanja o metodu.
III. Deo naziva se NAUČNO – STRATEGIJSKIM i u ovom delu se razrešava pitanje
odnosa međuzavisnosti razvoja saznanja o predmetu i o metodu nauke.

* međuzavisnost predmeta i metoda nauke je neposredna.

** predmet istraživanja u metodologiji su naučna saznanja o naučno – istraživačkoj
praksi i norme koje propisuju određene aktivnosti i ponašanja u procesima naučnog
istraživanja i sticanja naučnog saznanja.

2. Klasifikacija metodologije i izvori metodoloških saznanja

Ako metodologiju shvatamo kao nauku o metodama sticanja naučnog saznanja i

naučnog istraživanja, uređenu u jedinstveni sistem, sa strogo naučnom
sistematizacijom i naučno utvrđenim strukturama, funkcijama i odnosima, onda je
osnovano govoriti o jednoj složenoj nauci koju čini više delova – celina. Međutim,
postoji suprotno shvatanje koje tvrdi da postoji više metodologija koje se međusobno
znatno razlikuju. Najčešće se razlikuju:
- Opšta metodologija; - Metodologija društvenih nauka;
- Metodologija prirodnih nauka; - Met. pojedinih nauka
(specijalne met.)
Ova klasifikacija, ma kako izgledala uverljiva, ne opovrgava stanovište da je
metodologija jedna nauka, jedan koherentan naučni sistem, u kome je samo predmet
metodologije klasifikovan po opštosti.
Metodologija ne postavlja pitanje da li je moguće saznanje istine i da li je istina
uopšte moguća, već polazi sa stanovišta da čim postoji smisleno pitanje, verovatno je
da postoji i istinit odgovor na njega, i upravo ovo stanovište opredeljuje i izvore
metodologije.
1. FILOZOFIJA – kao sistematizovano promišljanje celokupnog iskustva i
predviđanja razvoja ljudskog društva.

2
 2. LOGIKA – koja sadrži znatne komponente osnova metodologije. Naime,
pravila i kriterijumi istinitog mišljenja sadržani i izgrađeni u logici, nezaobilazni su
strukturni činioci metodoloških saznanja.
3. SOCIOLOGIJA – koja se bavi međuzavisnostima između svojstava društva
i društvenih saznanja, uključujući i naučno saznanje.
4. POSTOJEĆA NAUČNA SAZNANJA o raznim predmetima nauke i o
metodama saznanja u okvirima raznih nauka (pol. nauke – saznanja u društvenim
naukama → sociologije, psihologije, istorije, ekonomije)
5. EVIDENTIRANA PRAKSA ISTRAŽIVANJA sadržana u mnogim istraživačkim
projektima sa raznim predmetima i metodama istraživanja.
6. SPECIJALNA MET. ISTRAŽIVANJA, a njihov predmet su procesi izrade
projekata istraživanja, tokovi realizacije istraživanja, karakteristike, mogućnosti
određenih metodoloških koncepata, itd.

3. Pojam mišljenja i zakoni istinitog mišljenja i zamišljanja

Mišljenje je složen proces sticanja naučnog saznanja, u kome su sadržane psihičke,

mentalne, fizičke i društvene komponente. Ono je predmetno (uvek se misli o
nečemu) a odigrava se kroz sledeće faze: opažanje – predstavljanje – poimanje i
promišljanje. S obzirom da je mišljenje proces (razvojno) može se govoriti o različitim
stepenima istinitosti odn. pogrešnosti mišljenja.
Jedan od logičkih sistema valencije mišljenja razlikuje:
- moguću istinitost (pogrešnost); - izvesnu ist. (pogreš.), i
- verovatnu ist. (pogrešnost); - nužnu ist. (pogreš.)
S obzirom da se mišljenje kreće od razlikovanja, preko shvatanja odnosa, poređenja
do sjedinjavanja različitog, mogu se evidentirati i zakoni istinitog mišljenja, i tu se
mogu zapaziti dve grupe zakona. Prvu bismo nazvali zakonima osnovnih odlika istinitog
mišljenja, a drugu zakonima istinitog zamišljanja predmeta.
U prvu grupu, među zakone osnovnih odlika istinitog mišljenja možemo učvrstiti
sledeće zakone:
1) predmetnosti (neophodnost da se mišljenje odnosi na neki predmet mišljenja);
2) sadržajnosti (zahtev da mišljenje bude ispunjeno određenim sadržajem);
3) određenosti (zahtev da mišljenje o predmetu bude određeno);
4) osnovanosti (zahtev da mišljenje bude zasnovano, a ne proizvoljno);
5) logičke povezanosti (zahtev za logičkom konzistentnošću i smislenošću);
6) stalnosti i razvojnosti.
Drugu grupu, zakone istinitog zamišljanja predmeta čine dve podgrupe:
A opšti zakon objektivnog zamišljanja predmeta – onakvog kakav zaista jeste. Ovaj
zakon ima univerzalno značenje. Predmet se može naučno saznati samo ako je
zamišljen da odgovara realitetu na koji se odnosi. Veoma teško se realizuje kada su
predmeti zamišljanja izvesne duhovne tvorevine, umetnički sadržaji.
B posebni zakoni – koji su znatno jasniji i primenjiviji, a čine ih:
a) prvi poseban zakon je zakon istinitog zamišljanja – jedinstva raznovrsnog tj.
shvatanje povezanosti raznih činilaca u jednom predmetu kao istorodnih činilaca;
b) zakon identiteta odn. shvatanje složenih, ali relativno izdvojenih i relativno
konstantnih pojava kao jednih; npr. članstvo stranke; odnosi se na procese dešavanja,
odnose, institucije.
c) zakon različitosti tj. identifikacije različitih činilaca u okvirima jednog; npr.
organizacione jedinice stranke.

3
 d) zakon suprotnosti – postoji opšta i prosta suprotnost. Opšta, kada u jednoj
pojavi imamo odredbe koje su međusobno suprotne, uslovljavaju se i prelaze jedna na
drugu. Npr. opšte – posebno, apstraktno – konkretno. Prosta suprotnost, kada su činioci
ili pojave kvalitativno ili kvantitativno bitno različiti odn. suprotni.
e) zakon protivurečnosti i neprotivurečnosti, takođe se može shvatiti kao
opšti i kao prost. Svaki razvojan predmet sadrži međusobno povezane, uslovljene i
prelazne protivurečne činioce.
f) zakon razvojnosti i stalnosti koji je usmeren na shvatanje razvojnosti
jednog predmeta zamišljanja. Takođe, relativna stalnost svakog predmeta zamišljanja,
koja se ispoljava kroz identitet i jednistvo predmeta, koji su relativno nepromenljivi –
stalni.

4. Predmeti mišljenja i naučnog saznanja

Opšti predmet mišljenja i naučnog saznanja jeste ukupnost procesa i odnosa,

događanja i stvari u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Uže određen, konkretizovan
predmet mišljenja i naučnog saznanja pol. nauke jesu svi činioci pol. procesa i odnosa,
kao i činioci okruženja u kojima se oni odigravaju.
Mogući su razni kriterijumi za klasifikaciju predmeta metodologije i naučnog saznanja.
Najpre se pominju:
I. STEPEN I OBLIK RAZVOJA PREDMETA, a unutar njega se razlikuju:
1. prirodne pojave – mehanička, molekularno-fizička, atomsko-hemijska i biloška
kretanja;
2. psihičke pojave;
3. društvene pojave i procesi.
II. ODNOS PREMA SUBJEKTU, po njemu se razlikuju:
a) predmeti nezavisni od čoveka i čovečanstva;
b) opaženi predmeti i opažaji;
c) predstave i nečulne slike;
d) misli – zamisli ukoliko se ne uvršćuju u nečulne slike.

III. OBLIK PREDMETA:

- jednosni predmeti pod kojim se podrazumevaju jednosne celine;
- opšti predmeti shvaćeni kao a) jedno u mnogome, i b) mnogo jednog.
IV. SLOŽENOST PREDMETA:
1) skup – veza između raznovrnih činilaca skupa je slučajna i pretežno spoljašnja;
npr. saobraćajni udes. Skupovi mogu da budu: konačni i beskonačni, kontinuirani i
diskretni;
2) mnoštvo – jedinstvo raznovrsnih predmeta koji imaju neku zajedničku
kvalitativnu osobinu ili bitan odnos.
3) agregat – je množina u kojoj su tačno određeni odnosi članova jednih prema
drugima, ali unutar njih nije uspostavljen hijerahijski red. U društvenom i pol.
smislu, agregati nemaju uspostavljen unutrašnji čvrst poredak, dinamični su i sa
pokretačkom potencijom.
4) grupa – je množina ma po čemu jednovrsnih ili srodnih članova. Pogodna je za
istraživanje u društvenim i pol. naukama jer je lako prepoznatljiv realitet. Grupa ne
mora da ima strogo definisan prostor i vreme kao skup ili mnoštvo ljudi. Veze između
ljudi mogu činiti bitne ili nebitne osobine, a te veze mogu da budu prostorne,
funkcionalne ili organske, a mogu u jednu celinu da povezuju različite predmete.
Takve celine se nazivaju blok.

4
 5) klasa, razred i rod – su mnoštva jednovrsnih članova koji čine celinu na osnovu
nekih zajedničkih osobina odn. svojstava. Ova svojstva mogu biti ili manje
složenosti, npr. za društvenu klasu je bitan kriterijum društveni položaj.
6) niz i red – imaju zajedničku osobinu da članovi koji ih čine slede jedan drugog po
nekom svojstvu. Posebna karakteristika reda je da u sebi sadrži hijerarhijsku
odredbu zasnovanu na određenom svojstvu, npr. elita, direktori, predsednici,
ministri i dr.
7) kolektiv – je karakterističan po unutrašnoj povezanosti visokog stepena,
intenzivni odnosi.
8) Sistem – bitne odredbe:
to je celina;
- u kojoj su uspostavljeni pretežno saglasni i funkcionalni odnosi relativno
stalnih članica strukture;
- u kome se vrše određene međusobno povezane funkcije;
- koji kao celina vrši i određene funkcije u okruženju;
- teži održanju ravnoteže;
- prema okruženju se odnosi kao posebnost.

6. Pojam i sastavni delovi naučnog metoda

Šešić nauku definiše iskazom: ¨...teorijsko – saznajna i praktična, organizovana i

planska istraživačka društvena delatnost saznanja određenih oblasti, prirodnih,
bioloških, društvenih, kao i duhovno – kulturnih pojava, koja u svojoj strukturi pored
predmeta, sadrži i određenu metodu.¨ Strukturu nauke činili bi: aksiomi, principi,
naučni zakoni, naučne teorije, postulati, hipoteze, argumenti i kategorijalni pojmovni
aparat o predmetu nauke. Sastavni deo te strukture su procedure istraživanja
dokazivanja i opovrgavanja i procedure konstituisanja naučnih i saznajnih činjenica.
U osnovi nauke nalazi se proces sticanja, demonstracije i primene naučnog saznanja, a
naučno saznanje je ono koje se tiče predmeta nauke a do koga se dolazi naučnim
istraživanjem i primenom naučnih metoda i ono je najbliže istini o predmetu nauka.
Metod naučnog saznanja je smisleno i svrsishodno, racionalno konstituisan sistem
ideja, koncepcija, radnji i sredstava, odabran po naučnim kriterijumima i naučno
proveren u cilju sticanja naučnog saznanja odn. naučnog istraživanja o predmetu ili
metodu nauke. Bitna obeležja naučnog metoda su: naučnost, racionalnost, ciljnost,
sistematičnost, kontrolisanost i kritičko vrednovanje namerno odabranih koncepcija,
postupaka i sredstava u okvirima određene nauke.
Sastavni delovi naučnog metoda
Naučni metod ima tri osnovna sastavna dela:
 Logički deo koji sadrži logičke osnove, logička pravila metoda. Mada se ne
može poricati stav da su logička pravila jednog sistema u suštini ista i da ona ne zavise
od metoda, ipak se u okviru raznih metoda ona različito primenjuju i interpretiraju.
 Epistemološki deo koji obrađuje odnos teorije i drugih delova nauke sa
realitetima stvarnosti i metoda istraživanja. U ovaj deo spada i kategorijalno –
pojmovni sistem, veoma je važan zato što otkriva šta je to što je potrebno istraživati
određenim vrstama istraživanja, kakve su mogućnosti primene dotične metode, kako
otkloniti moguće teškoće i prepreke, a kako stimulisati prednost te metode. Ovaj deo
uspostavlja kriterijume izbora između više mogućih koncepcija i metoda istraživanja.
 Operativno – tehnički deo koji obrađuje odnos između prethodnih delova
metoda i njihovih tehnika, zatim pravila konstruisanja i primene tehnika istraživanja.

5
Očigledno je da se nauka ne može svesti na svoj predmet, takođe ni metodologija ni
metod se ne mogu svesti na postupak. Jedna metoda istraživanja može imati više
tehnika istraživanja.
Dakle:
- metodi istraživanja mogu da imaju više modaliteta, a u njihovom
sastavu može da bude više tehnika istraživanja;
- pod tehnikama istraživanja podrazumevamo složene, neposredno
primenjene operativne oblike metoda, a svaku tehniku čine instrumenti i
postupci;
- instrumenti su sva sredstva, sve stvari koje koristimo prilikom primene
metoda;
- postupci su izvršavanje određenih radnji u skladu sa pravilima metoda i
istraživačke tehnike, a saglasno uputstvu u okviru konkretnog projekta
istraživanja.

7. Klasifikacija naučnog metoda

Kriterijum klasifikacije metoda su višestruki. Najčešće su opštost metoda – njegova

upotrebljivost i predmet koji se metodom istražuje. U literaturi se najčešće susreću
sledeće klasifikacije:
1) Osnovne metode u koje spadaju analiza, sinteza, apstrahovanje,
konkretizacija, specijalizacija, generalizacija, dedukcija i indukcija. U ove metode bi
se mogla ubrojati i analogija odn. komparacija koja je integrisana sa svim napred
pomenutim. Ove metode su u osnovi svih drugih metoda, i to ih kvalifikuje kao
osnovne.
2) Opštenaučne metode su one koje se primenjuju u svim naukama, a po pravilu
u njih se ubrajaju: statistička m., m. modelovanja, aksiomatska, analitičko –
deduktivna i hipotetičko – deduktivna.
3) Posebne metode pojedinih grupa nauka (npr. društvenih) gde se ubrajaju
strukturalizam, aksiologizam, dijalektički metod, itd. Međutim njihove bitne postavke
mogu se primeniti u istraživanju bilo kog predmeta, bilo koje nauke. Izuzetak čini
aksiologizam čije se postavke u prirodnim naukama ne mogu primeniti, a suprotnost
njemu je dijalektički koncept čije odredbe imaju univerzalnu mogućnost primene.
4) Metode prikupljanja podataka – koristimo pri prikupljanju podataka, međutim
ono podrazumeva i sređivanje i obradu podataka i zaključivanje na osnovu njih. U tom
pogledu postoji izvesna povezanost i međuzavisnost između metode prikupljanja i
obrade podataka. U metodi prikuljanja podataka najčešće se ubrajaju: m. ispitivanja,
m. posmatranja i m. eksperimenta. Tu se mogu uvrstiti još m. analize dokumenta i m.
studije slučaja, ali su one po svojim svojstvima specifične pa ih još nazivamo
operativnim.
5) Moguće je oformiti kao posebnu grupu metode obrade podataka, ali se one
najčešće javljaju kao delovi opštih m. istraživanja, kao njihovi produžeci. Isto je i sa
metodama zaključivanja.
Uobičajena je klasifikacija metoda zasnovana na kriterijumima pripadnosti predmeta
istraživanja određenim naukama (m. prirodnih i m. društvenih nauka).
Ne retko, susrećemo se i sa podelom na kvantitativne i kvalitativne metode, ova
podela je nedovoljno osnovana jer nema ¨praznih kvantiteta¨ - nema malo i mnogo
ničega, već je uvek u pitanju količina veličina nečega – nekog kvaliteta.

9. Pojam, bitna svojstva i klasifikacija naučnih istraživanja

6
Naučno istraživanje je složen, organizovan, sistematski, svrsishodan proces sticanja
naučnog saznanja, o strogo definisanom predmetu istraživanja, verifikovanom –
važećom naučnom procedurom, odn. odgovornom primenom naučnih metoda.
Istraživanje je složena celina – sistem misaono – fizičkih, stvaralačkih, rutinskih i
operativno – tehničkih, intelektualnih i manuelnih procesa i radnji.

Bitna svojstva istraživanja:

- svako istraživanje je nužno saznavanje novog o predmetu i metodu
nauka, čak i kada se ponovo utvrđuje staro saznanje;
- sistematično je i samo funkcionalan svrsishodan sistem;
- ono je organizovan proces, jasno predmetno i ciljno usmeren;
- istraživanje je složena delatnost intelektualnih i fizičkih činilaca;
- ono je funkcionalnan sistem veza i odnosa naučno-istraživačke
delatnosti i društvene realnosti i prakse.
MIŠLJENJE je bitna komponenta svakog istraživanja, a pogotovo naučnog. Neophodna
svojstva takvog naučnog istraživačkog mišljenja su:
1. potpuno određena predmetnost, 6. prodornost,

2. naučna osnovanost, 7. realističnost,

3. logičnost i smislenost, 8. celovitost,
4. kritičnost, 9. sistematičnost.
5. konzistentnost i koherentnost,
S obzirom na mnoštvo istraživanja u istraživačkoj praksi, javljaju se razne vrste i tipovi
istraživanja, a to omogućava formiranje raznih kriterijuma klasifikacije:
1. Po kriterijumu opštosti:
a) opšta – istraživanja koja svojim predmetom obuhvataju celinu pol. procesa i
celinu prostora i vremena u kojima se oni odigravaju;
b) posebna – istraživanja zahvataju samo jedan segment pol. procesa, i odnose
se na samo jedan segment prostora i vremena;
c) pojedinačna – istraživanja obuhvataju samo jednu komponentu pol. procesa
u strogo određenoj jedinici vremena i prostora.
2. Po kriterijumu svojstva predmeta:
 Empirijska istraživanja – koja se bave saznavanjem društvene i pol.
stvarnosti na osnovu iskustvenih, čulnih podataka.
 Teorijska istraživanja – koja se zasnivaju na mišljenju o već postojećim
naučnim saznanjima, iskazanim na neki način u nekom obliku.
Međuitm, čisto empirijska i čisto teorijska istraživanja nema, zbog povezanosti i
međuzavisnosti teorije i prakse, i zato se formira sledeća klasifikacija:
- pretežno teorijska (teorijsko-empirijska)
- pretežno empirijska (empirijsko-teorijska)
- kompleksna (ujednačeno učešće teorijskog i empirijskog)
3. Masovnost pol. pojava poslužila je kao kriterijum razlikovanja:
a) masovnih istraživanja – čiji su predmet masovne pojave (npr. pol.
raspoloženje);
b) masovna istraživanja
4. Po kriterijumu vremena:
o Longitudalna – koja obuhvataju više vremnskih intervala jedne pojave ili
procesa.

7
 o Transverzalna – koja se bave presekom pojava, procesa u jednom
vremenskom odsečku;
o Panel istraživanja – koja se bave ili slojevima ili istim pitanjima u
raznim vremenskim intervalima istog predmeta istraživanjana istim ili sličnim
uzorcima.
5. Po kriterijumu pripadnosti nauci odn. naučnim disciplinama:
- multidisciplinarna – predmet istraživanja spada u više disciplina koje
pripadaju dvema ili većem broju nauka;
- interdisciplinarna – predmet istraživanja spada u više disciplina jedne
nauke;
- intradisciplinarna – predmet istraživanja pripada jednoj disciplini jedne
nauke.
6. Po kriterijumu aktuelnosti predmeta:
a) Rekonstruktivna – istraživanja čiji predmet čine prošli događaji, a
rezultati istraživanja treba da omoguće naučnu misaonu ili materijalnu
rekonstrukciju zbivanja u prošlosti. Ona se mogu baviti daljom ili bližom
prošlošću, i mogu da budu osnov za ponašanje i aktivnosti u budućnosti.
Međutim, suđenje samo na osnovu prošlosti može da dovede do krupnih
zabluda, jer svako novo vreme osim komponenti starog sadrži i mnoštvo
komponenti novog.
b) Aktuelna – aktuelnost se može shvatiti dvojako:
- prvo, kao aktuelnost predmeta istraživanja nezavisno od vremena kada
se proces odigrao;
- drugo, predmet istraživanja je proces koji se odigrava istovremeno sa
sprovođenjem istraživanja.
Dakle, aktuelna su ona istraživanja čiji je predmet savremena pojava ili proces.
c) Projektivna istraživanja su u suštini prognostička. Predmet je dalja ili
bliža budućnost, i ovo su za pol. nauke najvažnija i ujedno najređa i najteža
istraživanja.
7. Po odnosu subjekta i objekta prema predmetu istraživanja:
 entrospektivna istraživanja – gde se jasno razlikuje objekt – predmet
istraživanja i subjekt – istraživač;
 introspektivna istraživanja – gde su subjekt i objekt integrisani, tj.
subjekt istraživanja je istovremeno i sopstveni predmet istraživanja.
A kombinovana istraživanja bila bi ona u kojima se istraživač koristi
samoposmatranjem drugih subjekata koji evidentiraju podatke o sebi.
8. Svrha i ciljevi istraživanja:
A – po svrsi, istraživanja delimo na:
o heuristička - koja su usmerena na sticanje potpuno novih saznanja o
dotad nepoznatim dimenzijama, formama, strukturama, svojstvima predmeta;
o verifikatorna – koja su usmerena na proveru postojećeg naučnog
saznanja.
B – po ciljevima:
1) Orijentaciona istraživanja – čiji je cilj izrađivanje naučnih osnova za
izradu projekta istraživanja koji ima pretežno heurističke karakteristike, a o
čijem predmetu nema dovoljno saznanja u teroijskom naučnom fondu i
dotadašnjim istraživanjima.
2) Deskriptivna istr. – čiji je naučni cilj da naučno opišu jedan proces,
pojavu;

8
 3) Klasifikatorska istr. – imaju za cilj da izvrše klasifikaciju ili
tipologizaciju predmeta istraživanja. Ovaj cilj zahteva utvrđivanje bitnih
obeležja predmeta i na osnovu njih utvrđivanje njegovog mesta u određenom
poretku.
4) Inovatorsko-heuristička istr. – usmerena su na otkrivanje nepoznatih,
ranijim istraživanjima neotkrivenih činilaca, svojstava i odnosa predmeta.
5) Cilj eksplikativnih istr. je naučno objašnjenje.
6) Prognostička istr. – čiji je cilj naučno predviđanje kretanja i razvoja
pojava i procesa u bližoj ili daljoj budućnosti.
9. Funkcija istraživanja u razvoju nauke:
a. Fundamentalna istr. – koja su usmerena na osnovna bitna naučna
saznanja koja se tiču razvoja nauke i u prvom redu naučne teorije;
b. Primenjena istr. – nastoje da naučna saznanja naučne teorije obrade
tako da utvrde mogućnost njihove praktične primene.
c. Razvojna istr. – praktična rešenja primenjenih istraživanja dalje
razvijaju i usavršavaju;
d. Akciona istr. – (u pol. naukama), ova istraživanja ne moraju da imaju
naučnu funkciju, pa ni naučni cilj. Ona su direktno podređena zahtevu
rešavanja konkretnog pol. aktuelnog problema;
10. Kriterijum složenosti istraživanja:
- po kriterijumu obuhvata materije:
a) generalna b) detaljistička istr.
- po broju metoda primenjenih u sakupljanju podataka:
a) polimetodska b) monometodska
- po složenosti projekata istr.:
a) jednostavna, sa samo jednim jedinstvenim projektom;
b) sa jednim složenim projektom i više potprojekata;
c) sa generalnim projektom, u okviru koga postoji više posebnih projekata i u
okviru njih potprojekata.
- komparativna istr – smatraju se veoma složenim istraživanjima zbog
neophodnosti da se identifikuju predmeti poređenja, kriterijumi i postupci poređenja.
- panel istr. – kao istraživanja obuhvataju više slojeva i mogu više puta da se
ponove u raznim vremenima, na istom ili sličnom uzorku, istog predmeta i primenom
istih metoda.
11. Kriterijum trajanja istraživanja.
1) Blic – traju veoma kratko, od jednog dana do najviše nekoliko nedelja;
2) Kratkoročna – koja traju do 3 meseca;
3) Srednjoročna – od 6 meseci do godinu dana;
4) Dugoročna – traju duže od jedne godine;
5) Permanentna – veoma su retka, a to su višekratno ponavljana
istraživanja istog predmeta, pa su veoma slična panel odn. longitudinalnim
istraživanjima.

12. Proces mišljenja i logičko mišljenje

Logičko mišljenje je ono koje teži istinitom saznanju i odvija se po pravilima

određenog sistema logike.
Mišljenje je složen proces sticanja naučnog saznanja, čija su tri bitna svojstva:

9
 a) razvojnost – što znači da se neprekidno menja polazeći od nižih, krećući se
ka višim nivoima. Ovo se ostvaruje na dva načina:
- obogaćivanje predmetnog sadržaja mišljenja,
- umnožavanje oblika i modaliteta mišljenja.
b) kreativnost – stvaralačka moć koja se ostvaruje analizom i kritikom aktuelne
i prošle prakse, i zamišlja novu praksu, otkrivajući mogućnost njene bliže i dalje
perspektive.
c) sistematičnost – bez koje mišljenje ne bi bilo kreativno. Ono je sve
sposobnije da razlučuje uspešno od neuspešnog, korisno od nekorisnog itd., i da vrši
selekciju, razvrstavanje i vrednovanje sopstvenih svojstava.
Iz ovoga se može izvesti definicija ljudskog mišljenja koja glasi:
Mišljenje je stvaralačko – aktivno shvatanje objektivne stvarnosti, prirodne,
društvene, biološke i psihičko-misaone.
Mišljenje se pretežno odigrava kroz analizu i sintezu; logično je ako je logički
zasnovano i logički vredno mišljenje. Može se konstatovati da je mišljenje o i u
metodologiji i o metodama politikologije logički zasnovano i logički vredno.
Prvo, ono je predmetno. Njen predmet, politika shvaćena kao komponenta
aktuelne, prošle i buduće ljudske prakse, realne, zamišljene i zamislive, relativno je
određen.
Drugo, naučno mišljenje o metodologiji i o metodama politikologije odigrava se
po proceduri i formama logike i po logičkim pravilima. Kreće se od opažanja, preko
predstavljanja, do mišljenja, posredstvom znakova, simbola i reči, jezika, informacija
i komunikacija. Ono se odigrava u formama pojma, stava, suda i zaključaka uz
uvažavanje zakona istinitog mišljenja.

13. Imenovanje, označavanje i značenje

Na određenom nivou razvoja ljudskog društva i ljudske prakse, bez odgovarajućeg

nivoa međusobnog komuniciranja i informisanja nije bilo moguće uspešno obavljati
praksu. Prvobitni znaci bili su signali – prirodne, materijalne stvari – pojave koje su
ukazivale na druge predmete koji su već bili, odigravaju se ili će se odigravati. Njihovo
osnovno značenje bilo je intersubjektivno shvatljivo i jedinstveno.
Na potrebama prakse nastali su veštački znaci. Njihove bitne odredbe su:
- da su ih stvorili ljudi, pa su stoga nužno konvencionalni;
- da se ljudi njima služe da bi označili neki predmet;
- koriste ih da bi se obavestili o nekom predmetu odn. o tuđem iskustvu o
određenom predmetu.
Znak može biti bilo koji društveno – realni predmet ma koje vrste. Znak mora da ispuni
dva bitna uslova:
 da jedan predmet bude znak drugog predmeta – prvi predmet (znak) mora
svojim značenjem da ukazuje na drugi predmet. Dakle, znak mora da bude znak
nečega.
 predmet mora biti znak za nekoga, za neko svesno biće, koje shvata i razume
značenje znaka.
Za politikologiju od posebnog značaja su veštački znaci, simboli i reči.
SIMBOLI ne moraju da imaju nikakvu neposrednu prirodnu vezu sa predmetom koji
označavaju. Oni se pridaju određenim predmetima društva, ljudskom konvencijom
(običajem ili dogovorom) kojim se utvrđuje i njihovo značenje.
REČI su osnovni činioci svakog prirodnog jezika i time su u osnovi svih veštačkih. Reči
su na sadašnjem nivou razvoja povezane sa pojmovima i pojmovnim mišljenjem.

10
Pojam simbola u politikologiji obuhvata i nešto drugačije značenje, pa tako se pod
simbolima podrazumevaju i oznake za izvesne celine (državna ili partijska zastava) ili
određena svojstva, akciona i programska usmerenja, itd.
Simbola ima više vrsta ali se najčešće klasifikuju:
1. po predmetnoj oblasti:
- specifični vanjezički simboli - simboli običnih jezika
- umetnički simboli - simboli naučnih jezika.
2. po gnoseološkoj funkciji:
- deskriptivni (opisni),
- eksplikativni (objašnavajući),
- instrumentalni simboli.
Sistem simbola čine običan ili naučni jezik. Znak, simbol, reč nastaje procesom
imenovanja i označavanja.
Imenovanje je pripisivanje imena objektima, dok je označavanje pripisivanje znaka i
značenja objektu.
Značenje je složen psihički proces, u kome određeni predmet, preko određenog
pojma, ukazuje subjektu na određeni predmet. P – P – S – P
Da bi se proces označavanja uspešno ostvario neophodne su mentalne dispozicije za
upotrebu znaka i shvatanje značenja.
Označavanje vrši dve funkcije:
 ukazuje na koje objekte se znak može primeniti tj. koje objekte
denotira;
 ukazuje i koja svojstva objekata dati znak opisuje tj. konotira.
U tom smislu možemo denotaciju odrediti kao primenjivanje znaka na dati objekat, a
konotaciju kao opisivanje svojstva izvesne vrste objekata.
Simbol treba da ima objektivno značenje, a moguće je i njegovo subjektivno značenje.
Pod objektivnim, podrazumeva se ono što se zamišlja i označava pomoću simbola, ovo
značenje je intersubjektivno i komunikabilno. Subjektivnim značenjem smatra se
značenje lišeno intersubjektivnosti i komunikabilnosti.

14. Jezik i naučni jezik

Jezik je sistem simbola reči i jezičkih izraza; to je ljudska tvorevina i činilac ljudskog
razvoja; on je izraz saznanja i razvijenosti prakse određenog društva; instrument
izražavanja i konstituisanja misli u procesu mišljenja i jezik je bitan osnov društvenog
informisanja i opštenja.
Naravno jezik je promenljiv i razvojan, pa svako društvo, u određenoj fazi svog
razvoja, ima sopstveni jezik. To opet ne znači da nema kontinuiteta u razvoju, već da
promene u strukturi, funkcijama, odnosima i proizvodima, deluju na jezik u četiri
smera:
1. neke reči i jezički izrazi gube se jer iščezavaju objekti na koje su se
odnosili;
2. neke reči menjaju svoje značenje;
3. nastaju nove reči i jezički izrazi;
4. javljaju se novi načini upotrebe jezika.
Osnovnu strukturu svakog jezika čine reči – elementarni činioci jezika, jezički izrazi –
smisleni spojevi reči. Logičku strukturu reči čine termin – spoljni izraz reči, način
iskazivanja, pojam – sadržaj i značenje reči i njeno ograničenje.
Bitno svojsvto jezika je njegova razumljivost, sposobnost da izrazi misli, značenja,
shvatanja o objektima prakse. Mada su termini, pojmovi i značenje jezika uglavnom

11
određeni, jezik pati od nepreciznosti, koja otežava njihovo razumevanje. Postoje tri
izvora teškoća za razumljivost jezika:
a) sinonimnost (kada se za isti pojam koriste razni termini u manje-više istom
značenju);
b) homonimnost (kada se istim terminom izražavaju razni pojmovi);
c) uloga konteksta u značenju (kada preciznost pojma, termina, jezičkog
izraza zavisi od znanja o situaciji u kojoj se upotrebljava).
U nauci se pravi razlika između prirodnog i veštačkog jezika, običnog jezika i jezika
nauke i između objekt-jezika i metajezika.
 Prirodni jezik je onaj koji je nastao spontano, tokom razvoja društva, njegove
prakse i njegovog znanja. To je jezik u svakodnevnoj upotrebi običnih subjekata,
zdravorazumski jezik. Određenje običnog jezika korespondira sa određenjem prirodnog
jezika.
 Veštački jezici su po pravilu simbolički jezici. Postoje dve varijante takvih
jezika:
- koji su razvile nauke za svoje svrhe u težnji za što preciznijim
izražavanjima. Umesto reči koriste se veštačkim silmboli koji se ne mogu
shvatiti bez dobrog poznavanja konteksta;
- druga varijanta su jezici mašina, npr. računara.
 Naučni jezik razlikuje se od običnog po stepenu određenosti pojmova, termina
i značenja. On je precizniji, jasniji i za naučnike komunikabilniji. Jezik nauke
sastavljen je od sledećih osnovnih činilaca:
1. fraza – osnovnih gramatičkih izraza koji imaju određena značenja:
Osnovne fraze su: imena, pridevi, funktori – otvorene fraze, veznici.
2. osnovnih jezičkih izraza – u užem smislu;
3. rečenica – jezičkih iskaza logičkih stavova.
 Prema predmetu na koji se jezik odnosi prave se razlike između objekt – jezika
i meta – jezika. Objekt – jezik je onaj koji se bavi predmetima društvene realnosti.
Taj jezik može da bude kako prirodan, običan tako i naučni jezik uključujući
simboličke formalizovane jezike. On se odnosi na sve predmete ljudskog mišljenja,
osim na sam jezik. Meta – jezik se određuje kao jezik o jeziku i smatra se jezikom
višeg reda, drugo-stepenim jezikom.
U ljudskom društvu jezik se prevashodno realizuje kroz informisanje i komuniciranje.
INFORMACIJA (obaveštavanje) moguća je između čoveka i čoveka; čoveka i mašine i
između mašine i čoveka. KOMUNIKACIJA (opštenje) moguća je između najmanje dva
svesna subjekta...

15. Logičke varijable i konstante

Analizom izraza i iskaza otkrićemo da neke reči imaju varijabilnost i nazivamo ih

varijable. Istovremeno zapažamo reči koje imaju konstantno značenje, one po pravilu
povezuju varijable u smislenu celinu i njih nazivamo konstante.
Varijable za predmet imaju objektivne, društveno – realne objekte, stvarne ili idealne.
Konstante za svoj predmet nemaju takve realitete, one ukazuju na određene relacije.
U savremenoj logici i metodologiji postoje dve vrste varijabli:
a) varijabla pojmova – spadaju opšti, odn. klasni pojmovi. Njihova opšta
značenja se konkretiuju i time menjaju, ne gubeći se. Npr. opšti pojam država ne gubi
se kada se konkretizuje na SAD, Japan itd, ili se specifikuje kao monarhija, federacija,
itd.

12
 b) varijabla stavova – stavne ili propozicionalne varijable imaju značajnu ulogu
u osnovama simboličke logike – u računu stavova ili u računu iskaza.
Poznata su tri modela spojeva varijabli:
- Prvi model podrazumeva niz varijabli, ali najmanje dve. Ako ih ima više
od dve, prva je nezavisna od sledećih, druga je zavisna od prve, ali nezavisna
od svih sledećih, treća je zavisna od prve i druge a nezavisna od svih sledećih
itd. Poslednja varijabla u nizu zavisna je od svih prethodnih.
- Drugi je model kauzalnih spojeva. Ovim spojevima se izražavaju
uzročno-posledični odnosi, pri čemu je uzrok nezavisna varijabla, a posledica je
zavisna.
- Treći je model vremenski određenih serija. I on je zasnovan na
prethođenju i sledovanju. Tako je prva varijabla nezavisna od sledujućih, druga
je zavisna od prve ali nezavisna od sledećih itd.
Konstante kao reči koje vrše funkciju logičkih veza, označavaju opšte, realno moguće
odnose događaje i činjenica. Njihovo predmetno značenje vezano je sa istinitošću
rečenice, pa ako su rečenice besmislene ili lažne, upotrebljene konstante i njihovi
simboli nemaju nikakvo predmetno značenje.
Smatra se da postoje tri vrste konstanti u simboličkoj logici:
1. to su individualne konstante u koje se ubrajaju simboli ili pojmovi koji
označavaju jedinke. Obeležavaju se sa a, b, c... U individualne konstante
spadaju lična imena, imena gradova, reka, planina i druga osobna imena.
2. to su reči, simboli i pojmovi koji označavaju stalne logičke veze (i, ili,
ako...)
3. to su predikatske konstante, pojmovi – termini kojima se iskazuju stalna
svojstva ili osobine nekih predmeta. Oni se obeležavaju sa f, g, h...

16. Logičke iskazne funkcije

Osnovne logičke iskazne funkcije bazirane su na logičkim konstantama i one iskazuju

stalne osnovne relacije. Kada se logičke konstante povežu stavne varijable nastaju
osnovne logičke funkcije. Logičari navode sedam takvih funkcija:
1. negacija – koja iskazuje u rečenici objektivne suprotnosti, između eksplicitno
pomenutog objekta (koji u datoj situaciji nije realno dat) i impliciranog realno
datog objekta koji ostaje manje ili više neodređen.
2. konjunkcija – koja govori o istovremenom postojanju dve različite pojave. Njoj
odgovara logička komstanta ¨I¨ - npr. odigravaju se izbori i kritika toga
izbornog procesa.
3. alternacija – znači neisključujuće ¨ILI¨ po istinitosti. Bar jedan od dva stava
treba da bude istinit, ali je moguće i oba. U običnom govoru reč ¨ILI¨
upotrebljava se u trostrukom značenju:
- alternacija → da je bar jedan stav istinit;
- komplementarnost → što znači da su svi stavovi istiniti;
- uzajamno isključenje → što znači da je jedan istinit, drugi mora biti
lažan. Ovo stanovište protivureči definiciju neisključujućeg ¨ili¨.
4. disjunkcija – znači isključujuću suprotnost po istinitosti, tako da bar jedan od
dva stava mora biti lažan.
5. inkompatibilnost – nesnošljivost i po istinitosti i po lažnosti (protivurečnost
stavova); npr. Petar je član partije N ili nije član partije N.

13
 6. implikacija – iskazuje ¨AKO...ONDA¨, čime izražava jedno moguće
uslovljavanje suprotnosti.
7. ekvivalencija – izražava da su dva stava identična po vrednosti.

Logičke funkcije mogu imati sledeće vrednosti:

a) NEGACIJA
- ako je pozitivan stav istinit, njegova negacija je pogrešna;
- ako je negacija jednog stava istinita, onda je negacija pogrešna;
- dvostruka negacija jednaka je afirmaciji
b) KONJUKCIJA
- konjukcija je istinita jedino ako su oba njena elementarna stava
istinita;
- ako je makar jedan član pogrešan, cela je konjukcija pogrešna.
c) ALTERNACIJA
- alternacija je istinita ako je bar jedan od njenih elementarnih stavova
istinit;
- ako su oba osnovna stava pogrešna, alternacija je pogrešna.
d) DISJUNKCIJA
- bar jedan od elementarnih stavova mora biti pogrešan;
- isključeno je da oba stava budu istinita, u tom slučaju disjunkcija je
pogrešna.
e) INKOMPATIBILNOST
- elementarni stavovi moraju biti suprotni po svojoj vrednosti; jedan
istinit a drugi pogrešan;
- isključeno je da budu jednake vrednosti, tada je inkompatibilnost
pogrešna.
f) IMPLIKACIJA
- implikacija je istinita bilo da je implicans pogrešan, bilo da je implicat
istinit;
- implikacija je pogrešna ako je implicans istinit, a implicat pogrešan
g) EKVIVALENCIJA
- ekvivalencija je istinita ako su oba elementarna stava isitnita ili lažna;
- ekvivalencija je pogrešna ako je jedan stav istinit, a drugi pogrešan.

Na osnovu tih principa odn. vrednosti logičkih funkcija formiraju se tablice istina.

18. Definicija pojma

Pojam se nalazi u osnovi ljudskog mišljenja. Do pojma se dolazi poimanjem i

shvatanjem. Njime ostvaruje prelaz sa intuitivnog ka stvarno saznajnom,
intelektualnom mišljenju, koje odlikuju strukturalnost opšteg i objektivnog,
intersubjektivnost i komunikabilnost.
Branislav Petronijević: Pojam je zamisao onog što je opšte u množini pojedinačnih
predstava odn. predstavljenih objekata iste vrste.
U nastanku pojma bitnu ulogu ima psihički supstrat pojma preko koga se pomoću slika
imaginacije, psihičkom aktivnošću, formira pojam. O tome postoje četiri teorije:
 Teorija reprezentacije
 Teorija asocijacije
 Teorija apercepcije
 Teorija negacije

14
Glavni problemi u vezi sa pojmom su:
o Prvi problem je odnos povezanosti reči, pojma i predmeta. Razrešava se
razlikovanjem reči i pojma, reč je govorna predstava, opažaj a pojam je misao. To
stvara problem jezika (govora) i mišljenja, koji se rešava na dva načina:
- stavom da su govor i mišljenje različiti;
- stavom da mišljenje i govor nisu različiti.
o Drugi problem je odnos između pojma i predstave. U vezi s njim postoje tri
stanovišta:
- pojam jeste predstava;
- pojam nije predstava;
- pojam nije predstava ali nastaje uz predstavu.
o Treći problem je odnos pojma prema subjektu i prema objektu. Tu su
suprotstavljeni stavovi:
- pojmovi su identični predmetu objektivne stvarnosti;
- pojmovi su adekvatne zamisli subjekata o objektivnim predmetima.
o Četvrti problem je odnos konkretnosti i apstraktnosti u pojmu. Logička
apstraktnost pojma može se rešavati shvatanjem:
- o udaljenosti pojma od njegovog predmeta;
- o izdvojenosti pojma od predmeta;
- o nepotpunoj i nedovoljnoj sadržajnosti pojma;
- o nepotpunosti odraza pojma kao misli u odnosu na predmet.
I logička konkretnost pojma može se rešavati shvatanjem:
- bliskosti pojma i predmeta;
- povezanosti koja je u pojmu izražena.
- sadržajnosti pojma;
- adekvantosti sadržaja pojma, strukturi i sadržaju predmeta.
o Peti problem je odnos pojedinačnog i opšteg kod pojma. Više je filozofski i
ideološki, nego metodološki, a razrešava se apstrahovanjem i konkretizacijom.
o Šesti problem je odnos svojstava nepromenljivosti i razvojnosti pojma, koji je
rešavan u okvirima zakona istinitog zamišljanja predmeta.
Svaki pojam ima sadržaj i obim.
Sadržaj pojma čine misaone odredbe kao misaoni izrazi odredaba predmeta.
Obim pojma čine svi pojmovi predmeta na koji se dati pojam odnosi.
U shvatanju odnosa između sadržaja i obima pojma, postoji sukob između zastupnika
formalne logike i dijalektičara – materijalista. D–M prioritet daju sadržaju pojma i
smatraju da ukoliko je obim pojma veći, utoliko je i sadržaj pojma bogatiji. Nasuprot
njima, zastupnici formalne logike ističu da rast obima pojma vodi siromašenju
njegovog sadržaja, jer je apstraktniji i opštiji pa obuhvata samo zajednička – opšta
svojstva, a izostavlja posebna i pojedinačna.
Pojmovi se odnose na predmete razne složenosti. Stoga je i njihov jezički izraz
različite složenosti. On može biti samo jedna reč, ali i sistem reči.
Po svojim bitnim svojstvima pojam je subjektivno – objektivan. Subjektivan jer je
tvorevina ljudskog mišljenja dakle, subjektivne aktivnosti. Objektivnost pojma je u
objektivno istinitom sadržaju kojim se izražava predmet objektivne stvarnosti.
Pojam je statičan i dinamičan:
- statičan – jer je relativno stalno jedinstvo svojih odredaba;
- dinamičan – jer ima osnovu u procesu mišljenja, u novom saznanju, u
sadržaju starog pojma koje vodi njegovom pretvaranju u novi.

19. Vrste pojmova

15
Ne postoji jedna opšte prihvaćena klasifikacija pojmova, zasnovana na opšte
usvojenim kriterijumima.
U formalnoj logici B. Petronijevića navode se 4 para – 8 vrsta pojmova:
1. – apstraktni 2. – konkretni
3. – kolektivni 4. – nekolektivni
5. – korelativni 6. – nekorelativni
7. – relativni 8. – apsolutni
I Šešić pokušava da uspostavi klasifikacioni sistem pojmova. Razlikuje:
 Pojmovi po kriterijumu predmeta
a) pojmove stvari – procesa kojima se stvari – procesi zamišljaju kao
relativno konstantni, možemo razvrstati na:
- individualne – odnose se na pojedinačne stvari;
- kolektivne – na izvesne srodne skupove
- klasne – opšti pojmovi kojima se zamišlja skup članova;
- kompleksne – zamisli kompleksnih stvari složenih od više elemenata.
b) Kvalitativni pojmovi – zamisli kvaliteta – svojstva predmeta (beo,
dobar,...) a reči kojima se iskazuju pripadaju pridevima.
c) Kvantitativni pojmovi – zamisli kvantitativnih odredbi predmeta (mnogo,
malo, ništa..) i pojmovi numeričkog kvantiteta.
d) Relacioni pojmovi – zamisli odnosa predmeta i ma kojih premetnih
odredbi (sličan, isti, uzrok...) i zamisli veza (i, ili, ako – onda...) i funkcionalni
pojmovi (genetički pojmovi kretanja, promene...)
e) Pojmovi dispozicije – zamisli određenih sklonosti ili podobnosti bića ili
stvari, da ispolje određena svojstva u određenim uslovima (snalažljiv,
zapaljiv...)
 Pojmovi po logičkom sadržaju
- opšti, posebni i pojedinačni pojmovi kojima se izražava obim pojma;
- apstraktni i konkretni pojmovi – zamisli nematerijalnih i stvarnih
egzistencijalnih stvari;
- kolektivni i individualni pojmovi;
- korelativni i posebni pojmovi – korelativni su zamisli međusobno logički
uslovljenih relacija – pozicija (gore – dole, pre – posle) a posebni su zamisli
relativno razdvojenih, celovitih predmeta (grad, selo, jabuka...)
- dijalektički polarizovani pojmovi kao što su identitet razlika;
- kategorijalni i izvedeni pojmovi – kategorijalni su zamisli osnovnih vrsta
predmeta, iz kojih se izvode ostale vrste pojmova.
 Pojmovi po gnoseološkoj funkciji
1. klasifikatorski pojmovi – zamisli kojima se predmet i odredbe predmeta
klasifikuju u rodove, vrste, podvrste (biće, životinja...)
2. komparativni pojmovi kojima se shvataju odnosi sličnosti, različitosti i
suprotnosti.
3. tipološki pojmovi – zamisli tipičnih osobina nekog skupa predmeta (pojava,
procesa, itd)
4. funkcijsko – zakonski pojmovi – zamisli o suštinskim vezama i odnosima
predmeta. Najvažniji su funkcionalno – kauzalni i genetički pojmovi.

20. Međusobni odnosi pojmova

16
Pojmovi se nalaze u raznovrsnim međusobnim vezama i odnosima. Mogući su odnosi
pojmova istih i pojmova raznih kategorija.
Odnosi pojmova iste kategorije mogu biti:
a. Odnosi jednakosti pojmova podrazumevaju da dva pojma imaju isti
sadržaj i isti obim. Moguća su dva slučaja. Prvi, pojmovi su ekvivalentni ako im
je sadržaj relativno isti, ali svaki od njih više naglašava druge odredbe. Drugi,
pojmovi su identični, a razlikuju se samo po imenu.
b. Odnosi nadređenosti i podređenosti postoje između opštijeg pojma i
posebnijeg pojma, kada opštiji, viši pojam obuhvata niži posebniji. Prirodni
odnos nadređenosti – postoji, kada oni čine jednu kategoriju, a veštački sa
javlja u veštačkim klasifikacijama.
c. Odnosi priređenosti ili koordinacije mogu se shvatiti kao odnosi koji se
tiču isključivo obima pojma, ali je tačnije shvatiti ih kao odnose obima i
sadržaja. Postoji pet vrsta koordinacije pojmova:
- odnos disjunktivne koordinacije (dva pojma istog roda ali različitih
vrsta);
- odnos korelativne koordinacije – uzajamne uslovljenosti (vladalac –
podanik);
- odnos kontigentne koordinacije (pojmovi istog roda međusobno se
dodiruju)
- odnos kontrarne koordinacije – odnos krajnje razlike pojmova istog
roda;
- odnos interferentne koordinacije – dva pojma se međusobno delimično
poklapaju.
Odnosi suprotnosti kod pojmova javljaju se, prema formalnologičkom učenju u
oblicima:
1. kontrarna opozicija kao suprotnost dve krajnje vrste istog roda, pa su to
koordinirani pojmovi;
2. kontradiktorna opozicija – uzajamno uključujuća suprotnost, pozitivnog i
negativnog pojma istog rodovskog pojma (pravičan – nepravičan).
Odnosi pojmova raznih kategorija javljaju se u dva osnovna oblika:
 odnos uzajamne zavisnosti nekoordiniranih pojmova – u kome se dva
nesrodna pojma uzajamno određuju (vreme – kretanje, opozicija – vlada)
 odnos disparatnosti – odnos dva neuporediva pojma.

21. Definicija i definisanje

Definisanje je tačno, misaono shvatanje predmeta pomoću pojmova – sudova, kojima

se shvata određeni predmet, njegov pojam i termin kojim se taj predmet označava.
Dakle:
- definicija sadrži značenje pojma i termina;
- ona je predmetna u dvostrukom smislu: ona govori o terminu i pojmu i o
predmetu koji se terminom označava;
- po svojoj formi ona je iskaz i nominalna je;
- po misaonom sadržaju ona je stav ili sud;
- po strukturi sačinjena je od definiensa i definienduma, tj. od onoga
čime se definiše i od onoga šta se definiše;
- svaka definicija ima određenu saznajnu vrednost.
Da bi jedna definicija bila valjana, ona treba da ispunjava sledeće uslove:

17
 treba da bude pozitivna i iskazana u obliku tvrdnje. Negativna definicija nije
moguća;
 treba da bude predmetna i sadržajna. Bez predmeta, definisanje nije moguće,
a bez sadržaja nije moguće odrediti i iskazati bitne odlike i odredbe predmeta.
 svestrana, što zahteva obuhvatanje celine predmeta;
 suštinska, da sadrži bitne odredbe i svojstva na osnovu kojih se predmet može
identifikovati;
 složena i razvojna, jer su predmeti definisanja složeni i razvojni;
 ekvivalentna – srazmerna, ni preširoka ni preuska;
 akuratna, da sadrži samo bitne i nužne činioce;
 materijalisti dijalektičari zahtevaju da bude dijalektična;

Najčešće su u upotrebi:
a) nominalne, koje se bave odredbama reči (etimološke i definicije
simbola naučnih jezika)
b) realne, koje se tiču odredbi stvari i njihovih svojstava.
Drugi par definicija čine:
1. deskriptivne – kojima se opisuju pojavni momenti predmeta;
2. eksplikativne – suštinske, kojima se određuju bitne odredbe predmeta.
U okviru eksplikativnih postoje dve podvrste:
- karakteristična definicija – koja se formira odredbom najbližeg roda i
specifičnom razlikom. Npr. demokratija je oblik vladavine naroda.
- genetička def. – kojima se izražavaju geneza i razvoj. Npr. feudalni sistem
koji je nastao iz robovlasničkog društvenog sistema.
U definisanju se nailazi na mnoge teškoće. Tri su grupe najvažnijih:
1) semantičke teškoće;
2) logičko – sintaktičke teškoće;
3) saznajno – operacionalne teškoće.

Uloga definicija i definisanja u naučnom saznanju je nezamenljiva. Definicije i

definisanje su početni činioci naučnog saznanja, omogućavaju klasifikovanje izgradnju
klasifikatornih sistema i nisu samo početni oblik i faza naučnog saznanja, već su i njen
rezultat – oblik manifestacije saznanja.

22. Iskaz, stav, sud

ISKAZ
- je nezaobilazan oblik jezičkog i simboličkog izražavanja misli – stavova, sudova
i zaključaka. To je univerzalan oblik i sredstvo ljudskog obaveštavanja i saobraćanja u
okvirima postojećih jezičkih sistema. Odredbe iskaza su:
o iskaz je smisleni skup reči i simbola;
o on može biti istinit ili lažan;
o po saznajnoj vrednosti može imati svojstvo suda ili zaključka;
o najčešća forma iskaza je rečenica.
Da bi se jedna kombinacija reči, simbola ili reči i simbola mogla smatrati iskazom, ona
mora da bude predmetna, da se odnosi na bilo koji stvarni ili idealni predmet.
Strukturu iskaza čine termini i pojmovi i veza između njih, značenje iskaza, oblik
iskaza, istinitost iskaza i njen smisao.

18
Iskaze možemo razlikovati po više kriterijuma. Npr. po stepenu istinitosti – u rasponu
od istinitih do pogrešnih; po smislenosti – sasvim određenog smisla do neodređenog
smisla.
Raznovrsnost predmeta i sadržaja iskaza podrazumevaju i razne načine utvrđivanja
smislenosti iskaza ali su dva dominatna;
1. utvrđivanje smislenosti, istinitosti i značenja iskaza o određenim
predmetnim oblastima nauka, metodama tih nauka;
2. je postupak utvrđivanja logičnosti iskaza.
Oblici u kojima se iskazi javljaju takođe su raznovrsni. Po formi iskaz može biti
tvrdnja, odricanje, pitanje i naredba.
Iskazi se razlikuju i po složenosti. Može se sastojati iz samo jedne reči, više reči ili iz
više rečenica, takođe mogu biti kombinacije samo reči, samo simboli ili i reči i
simbola.
Po pripadnosti jezičkim sistemima razlikujemo:
- iskaze naučnih, i - iskaze običnih, govornih
jezika
zatim razlikovanje iskaza:
- predmet – jezika, i - formalizovanih jezika.

STAV
Osnovne teškoće u definisanju stava i njegovom razumevanju proističu iz najmanje tri
osnova:
1. stav je po jezičkoj formi, iskaz određenog sadržaja i oblika;
2. stav je po formi, strukturi i predmetnosti veoma sličan sudu;
3. termin ¨stav¨ se u običnom, političkom pa i naučnom jeziku koristi u užem i
širem značenju. U užem označava se stav u skladu sa važećom definicijom, a u
širem značenju terminom ¨stav¨ označavaju se sudovi, zaključci, postavne
teorije.
Šešić stav definiše kao smisaoni iskaz određene saznajne vrednosti. U tom smislu, svaki
iskaz kojim se nešto tvrdi, odriče, dopušta, pretpostavlja kao istinito, kao lažno ili kao
verovatno, jeste stav.

SUD
Sud je iskaz, specijalan stav, on je predmetan i smislen, predstavlja spoj pojmova,
predikata i subjekata, kategorično je afirmativan ili kategorički negativan i jasno
izražava valenciju tj. stepen određene saznajne vrednosti.
Upravo stepen određenosti i saznajne vrednosti je kriterijum za razlikovanje suda od
stava uopšte – koji je neodređene saznajne vrednosti.
Sud ne može biti proizvoljan i neosnovan, mora biti potkrepljen argumentima i izložen
verifikaciji.

23. Osnovne vrste sudova (po predmetu, po logičkom sadržaju, po

modalitetu)

Sudovi po predmetu:
 atributivni sudovi – sudovi čiji su predmet svojstva određenog objekta odn.
predikat iskazuje svojstvo subjekta. Ovi sudovi mogu biti.
- atributivni kvalitativni (bave se svojstvima, kvalitetima), npr. Čovek je
smrtan;

19
 - atributivni kvantitativni (bave se količinama, veličinama), npr. Goran je
visok 180 cm;
- atributivni o stanju (bave se stanjima), npr. Grad je u izgradnji.
 relacioni sudovi – sudovi čiji su predmet razne vrste odnosa. Tako postoje:
1. kvalitativni relacioni sudovi – kojima se sudi o odnosima kvaliteta;
2. kvantitativni relacioni sudovi – koji sude o odnosima količina, veličina, itd.
3. vremenski relacioni sudovi – koji se tiču vremenskih redosleda,
4. uzročni relacioni sudovi – koji sude o uzrocima i posledicama;
5. funkcijski sudovi – koji izražavaju funkcionalnu zavisnost predikata i subjekata;
6. korporativni sudovi – izražavaju identičnost i razliku, sličnost, podudarnosti;
7. procesni sudovi – čiji su predmeti procesi, događanja i sl.;
8. sudovi imenovanja – čiji je predmet davanje imena, naziva i pridavanje
znaka ...;
9. činjenični sudovi – sudovi o stvarnim, faktičkim činjenicama, o praktičnim ili
teorijskim..)
10. vrednosni sudovi – odnose se na neke vrednosti u društvu;
11. sudovi ocene i sudovi procene – oni u kojima subjekt koji ocenjuje –
procenjuje i dominantnu ulogu. Ovi sudovi su mogući i verovatni.

Sudovi po logičkom sadržaju:

o sudovi po kvalitetu – su sudovi kojima se iskazuje ono što se zamišlja i
izražavaju kvalitet logičkog sadržaja suda. Postoje:
- potvrdni ili afirmativni sudovi – kojima se tvrdi mogućnost da postoje ili
da stvarno postoje predmeti suda; npr. U demokratskom sistemu postoji više
pol. stranaka.
- negativni sudovi – koji imaju odricanje postojanja predmeta suda ili
nekih njegovih odredaba; npr. Jednopartijski sistemi nisu demokratski.
U okviru ovog suda postoje.
a) negacija suda – kojom se odriče neko tvrđenje ili neki pozitivan sud;
b) limitativni sud – kojim se afirmiše negativan pojam ili se afirmiše
negacija;
c) negacija negacije – sud dvostruke negacije koji se, po smislu,
izjednačava sa afirmativnim sudom.
- upitni sudovi – čiji je logički sadržaj postavljanje pitanja o postajanju ili
mogućnosti postojanja nekog predmeta, odnosa itd.
o sudovi po kvantitetu – su sudovi čiji je logički sadržaj obim pojma subjekta u
sudu. Ti sudovi su:
1. generalni – u kojima je pojam subjekta opšti pojam, te je
kvantititativno neodređen; npr. Čovek je političko biće.
2. individualni – čiji je subjekt individualan pojam; npr. Goran je član
stranke.
3. univerzalni – kojima je pojam subjekta pojam roda, klase, skupa pojava
i članova množine; npr. Sve političke partije se bore za vlast.
4. partikularni sudovi – pojmom obuhvataju zamisao dela skupa ili klase
predmeta ili pojava. Oni mogu izražavati i posebna svojstva nekih članova
skupa; npr. Neki članovi stranke su neaktivni.

Sudovi po modalitetu:
- tiču se vrste i nužnosti veze između odredaba predmeta suda. Spadaju:

20
 a) Problematični sudovi – u kojima se veza između predmeta i subjekta
predmeta, zamišlja kao neizvesna od toga kakva je ona stvarno. Svi iskazi koji
sadrže reč ¨možda¨ spadaju u problematične sudove. Npr. Naša stranka će
možda naglo omasoviti.
b) Verovatan sud – izražava veću ili manju verovatnoću postojanja ili
važenja nekog suda. Takvi su svi sudovi na osnovu nepotpunih i nesigurnih
podataka, uključujući i prognostičke sudove i statističke zakone.
c) Asertoričan sud – je sud o pojedinačnoj činjenici čije postojanje nije
nužno, pa ni njeno zamišljanje nije nužno na osnovu korišćenih primera. Npr.
Postoji pet vrsta teške vode ili npr. Ova tabla je crna.
d) Apodiktičan sud – je zamišljanje predmeta nužnog postojanja stvari,
kvaliteta, kvantiteta i odnosa. Npr. Politika je upravljanje opštim interesima.
e) Normativan sud – svojim sadržajem određuje neki zahtev, propisuje
normu ponašanja i sl. Npr. Vlada mora da polaže račune parlamentu.

24. Zaključivanje i zaključak

Značaj zaključivanja po naučno saznanje je u činjenici, da ni o jednom složenom

predmetu nije moguće misliti bez zaključivanja kao oblika mišljenja, i zaključka kao
njegovog razultata.
Zaključivanje je složen proces izvođenja novog valjanog suda, iz jednog ili više
prethodno postojećih sudova, njihovim dovođenjem u odgovarajući odnos, i posrednim
shvatanjem predmetnih odnosa dva ili više predmeta.
Predmet zaključaka je odnos najmanje tri predmeta ili tri predmetne odredbe. Po
tome se zaključak razlikuje od suda koji je odnos dvaju strana.
Prema tome da li zaključak izvodimo iz jedne ili više premisa razlikujemo:
- direktno (neposredno) zaključivanje na osnovu jedne premise;
- indirektno (posredno) zaključivanje iz više premisa.
U posrednom zaključivanju obavezno postoji posredujući član tzv. srednji član
(terminus medius). Petronijević navodi pet vrsta neposrednog zaključivanja:
1. po subalternaciji – zaključivanje od univerzalnog ka partikularnom, i
obrnuto;
2. po opoziciji – gde se istinitost ili lažnost izvode iz istinitosti ili lažnosti njemu
suprotnog suda;
3. po konverziji – gde pojam predikata postaje subjektom;
4. po ekvipolenciji – gde se predikat datog suda zamenjuje kontrarno suprotnim
predikatom;
5. po kontrapoziciji – koja podrazumeva izvođenje suda ekvipolencijom, pa
zatim sledi njegovo obrtanje;
Postoje tri osnovne vrste posrednog zaključivanja:
a) traduktivno zaključivanje – ima za svoj predmet izvesne odnose – u
prvom redu, odnose identičnosti i neidentičnosti, jednakosti i nejednakosti.
Sličnosti i različitosti, itd. To je zaključivanje misaonim prenošenjem odnosa
jednakosti, sličnosti i razlika.
b) Induktivno zaključivanje – iz više posebnih, pojedinačnih stavova izvodi
opšti stav (zaključak). Pravi predmet induktivnog zaključivanja su veze više
posebnih odredaba s opštom odredbom.
c) Deduktivno zaključivanje – za predmet ima veze opšte odredbe sa
posebnom, pa i individualnom. Iz opšteg stava izvodi se poseban stav.

21
Silogizam je vrsta deduktivnog zaključivanja. Njegovu strukturu čine tri pojma – prvi
viši pojam, srednji (najvažniji) i treći koji je zaključak. Srednjim pojmom povezuju se
prvi i treći. Silogizam, zavisno od premisa, može da bude kategoričan, disjunktivan i
hipotetičan. U običnom i naučnom mišljenju bitnu ulogu imaju tri osnovna oblika
hipotetičkog silogizma:
- deduktivni modus ponendo ponens – u kome se na osnovu razloga izvodi
posledica;
- modus tollendo tollens – u kome se zaključuje na osnovu nepostojanja
posledica o nepostojanju razloga;
- redukcioni modus ponendo ponens – u kome se iz postojanja posledica,
zaključuje o postojanju razloga.
Zaključci se mogu klasifikovati na više načina, ali je dovoljan kriterijum predmeta, i
po tom kriterijumu imamo:
 kvalitativni zaključak – čiji su predmet stvari i njihove osobine;
 procesualni zaključak – odnosi se na međusobno povezane procese;
 relacioni zaključak – bavi se posrednim odnosima predmeta ili njegovih
odredaba. Njega čine pojmovi odnosa i relacionih sudova.

25. Nauka: pojam, struktura i klasifikacija

Nauku čini objektivno i metodološki izvedeno znanje, čiji je cilj da dođe do objektivne
istine o stvarnosti. Ta znanja su sistematizovana i argumentovana dokazima i
činjenicama i do njih se došlo primenom naučnih metoda istraživanja. Naučno
saznanje nije utvrđeno jednom za svagda, već je podvrgnuto stalnom preispitivanju i
kritičkoj analizi.
Predmet nauke je prošlost, sadašnjost i budućnost – stvarnost sastavljena od
prirodnog, društvenog i psihičkog – duhovnog, od pojava, procesa i odnosa u kojima se
nalaze.
Zadaci nauke su da otkriva suštinske činioce i odnose, da ih opisuje, klasifikuje i
sistematizuje, da otkriva naučne zakone o njima i da ih objašnjava, da o njima
postavlja valjane hipoteze i formira teorije i da omogućava relativno pouzdane
prognoze. To od nauke zahteva neophodna svojstva kao što su: objektivnost,
preciznost, sistematičnost, proverivost, kritičnost, metodičnost, kao i relativnu
stalnost, promenljivost i razvojnost, potvrđenost i dokazanost, intersubjektivnost i
komunikabilnost.
Strukturu nauke čine:
1. osnovni pojmovi – koji su u početnim fazama razvoja nauke pretpostavljeni,
nedefinisani i neprotumačeni, ali koji se objašnjavaju i definišu razvojem
teorijskih osnova nauke.
2. osnovni stavovi – u oblicima principa ili aksioma.
3. teoreme – kao sistemi stavova koji se izvode iz principa i aksioma odn. iz
jednostavnijih stavova.
4. naučne teorije – koje su sistemi više pojmova, stavova i teorema o određenoj
vrsti predmeta ili pojava.
5. naučno učenje – koje se sastoji iz više naučnih teorija, raznog stepena
razvijenosti i povezanosti, o predmetu i predmetnoj oblasti.
S obzirom na faktičko postojanje mnogih nauka, neophodno je klasifikovati ih po
osnovnim i prepoznatljivim specifičnostima.
Prema svojstvima predmeta razlikuju se:
 prirodne nauke;

22
 - čiji je predmet istraživanja opšti (fizika i hemija)
- živi svet (biologija)
- neživi svet (geologija i astronomija)
 društvene nauke
Činjenica je da ne postoji jedna opšteprihvaćena klasifikacija nauka. Pitanje predmeta
i metoda različito se postavlja za različite grupe nauka, s toga treba objasniti
postojeće distinkcije između:
I. a.- fundamentalne nauke – čiji rezultati služe kao polazne premise za
izvođenje osnovnih stavova primenjenih nauka (logika, matematika, teor. fizika...)
b.- primenjene nauke – bave se praktičnim problemima, sadrže
objašnjenje neposrednih iskustvenih pojava, a oslanjaju se na prikupljanje i
klasifikovanje podataka.
II. a.- opšte nauke – koje se odnose na opšte odredbe predmeta i metoda
jedne nauke kao celine.
b.- specijalne nauke – koje se odnose na posebne, specijalne segmente
jedne nauke kao celine.
III. a.- normativne nauke – čiji je predmet o tome kakva bi stvarnost trebala
da bude ili kako treba da delujemo da ona bude takva.
b.- faktičke nauke – istražuju kakva stvarnost zaista jeste.
IV. a.- teorijske nauke – čiji je cilj utvđivanje zakona, opštih i konstatnih
odnosa.
b.- istorijske nauke – nastoje da misaono rekonstruišu konkretne
pojedinačne pojave.
V. a.- deskriptivne nauke – imaju za cilj da opišu određene vrste pojava;
b.- eksplikativne nauke – imaju za cilj da objasne klase pojava;
c.- instrumentalne nauke – bave se izgrađivanjem isntrumenata saznanja.

26. Aksiomi i postulati

Aksiomi su osnovne istine naučnih sistema, koje su otkrivene kao osnovne logičke
istine, odavno postojećeg ljudskog saznanja. Da bi određena postavka imala status
aksioma mora ispunjavati tri uslova tj. pravila:
 Pravilo konzistentnosti – svi aksiomi jednog aksiomatskog sistema
moraju činiti jedinstven tj. logički koherentan sistem.
 Pravilo kompletnosti – sistem aksioma mora biti kompletan tj. na osnovu
tog sistema moraju biti izvodive i proverive sve teoreme datog aksiomatskog
sistema.
 Pravilo nezavisnosti aksioma – aksiome jednog aksiomatskog sistema
moraju biti nezavisne u tom smislu što ni jedna od njih ne sme biti izvodiva iz
drugih.
Postoje tri osnovna pristupa problemu prirode i porekla aksioma:
1. racionalistički – po kome su aksiomi principi proistekli iz razuma ili iz mišljenja.
2. empiristički – po kome su aksiomi stavovi stečeni na osnovu empirijskog
iskustva uz pomoć apstrakcije i indukcije.
3. aksiomi su proizvedeni stavovi – bilo na sonovu empirijskog iskustva, bilo na
osnovu razuma, kao moći čisto misaonog saznanja.
Najopštije rečeno, pod premisom se podrazumevaju stavovi iz kojih se izvodi novi stav.
U dedukciji ključno mesto zauzima tzv. velika premisa, kao opšti stav iz koga se izvodi
novi stav (zaključak), koji po pravilu, nižeg stepena opštosti u odnosu na veliku
premisu. U ulozi velike premise mogu se naći:

23
 - aksiomi
- postulati odn. stavovi pretpostavljene istinitosti
- ostali opšti stavovi, pravilnosti dešavanja, norme, empirijske
generalizacije i sl.
Sa stanovišta istraživanja pol. pojava u ulozi premisa mogu se javiti:
a) osnovne metodološke paradigme, odn. osnovni modeli i principi realne
dijalektičke metode;
b) osnovni stavovi pristekli iz teorijske primene navedenih paradigmi,
principa i pravila;
c) postulati tj. stavovi čija je istina pretpostavljena;
d) zakonitosti i razne pravilnosti dešavanja u društvu i sferi politike;
e) ostali opšti stavovi koji su empirijski dokazani proučavanjem pol.
prakse;
f) opšti stavovi koji nisu empirijski ili teorijski dokazani, nego imaju
pretežno ideološki ili vrednosni karakter.
Treba voditi računa o sledećim momentima vezanim za oblasti i uslove važenja
premisa:
1. o vremenskom važenju premisa – tj. za trajanje pojave u određenom
vremenskom kontiuumu;
2. pojmovnom važenju premise – tj. obima pojma koji je stavom – premisom
obuhvaćen;
3. subjektivnim uslovima važenja premise (pol. svest, volja, motivisanost) koji se
mogu menjati u odnosu na vreme u koje je premisa formulisana;
4. objektivnim uslovima važenja premise (stepen ekonomske, kulturne, obrazovne
razvijenosti...);
5. uvažavanje stava o dijalektičnosti;
6. prisustvu korektivnih kriterijuma prilikom zaključivanja.

27. Naučni zakoni

Određene pravilnosti koje se konstantno ili relativno konstantno ponavljaju nazivamo

zakonima. Razlikujemo ih po oblastima u kojima deluju na prirodne zakone (sa
najvišim stepenom određenosti i ponavljanja), psihičke i društvene zakone (sa
najnižim stepenom određenosti i ponavljanja).
Naučni zakoni su, u suštini, naučna saznanja, sistematizovana, proverena, dokazana ili
potvrđena u jezički ili simbolički iskazana u kategoričkoj formi.
Naučni zakoni nastaju tako što se predmet na koji se zakon odnosi saznajnim procesom
otkriva, pa se izvodi njegova subjektivna zamisao i na kraju se jezički ili simbolički
formuliše kao iskaz o predmetu.
Naučni zakoni klasifikuju se po raznim kriterijumima, što znači da ih ima više vrsta.
Ristić oslanjajući se na Nejtela navodi tri vrste naučnih zakona:
- prva vrsta zakona koji izražavaju nepromenljivi poredak ili svojstva;
- druga vrsta zakona koji izražavaju nepromenljive statističke odnose;
- treća vrsta zakona koji izražavaju postojanje odnosa funkcionalne
zavisnosti.
Predstavnik formalne logike Petronijević navodi osam parova zakona:
1. Zakon koegzistencije i sekvencije 5. Z empirijski i racionalan

2. Z fenomenalan i kauzalan 6. Z aproksimativan i

precizan

24
 3. Z deskriptivan i eksplikativan 7. Z normalan i graničan
4. Z kvalitativan i kvantitativan 8. Z individualan i kolektivan

Šešić predlaže klasifikacije zakona po:

a) PREDMETU: - zakoni veze
- strukturni zakoni
- a postoje i mešoviti zakoni skupa;
b) GNOSEOLOŠKOJ FUNKCIJI - deskriptivni
- eksplikativni
c) VAŽENJU - strogi
- verovatni zakoni
Saznajna uloga naučnih zakona sastoji se u saznanju opštih i bitnih svojstava određenih
vrsta pojava, u naučnom objašnjenju pojava i njihovom otkriću kao i u predviđanju. Sa
naučno – istraživačkog stanovišta, zakoni se smatraju bitnim komponentama teorije.

28. Naučno objašnjenje

Svi savremeni metodolozi se salžu da je u gnoseologiji i metodologiji naučno

objašnjenje bitan i glavni cilj nauke. Naučno objašnjenje je odgovor na pitanje
¨zašto¨ - zašto se neka pojava, svojstvo, itd. javlja.
Pojam naučnog objašnjenja može se shvatiti u širem i užem smislu. U širem smislu
naučno objašnjenje podrazumeva svaki oblik i vrstu naučnog saznanja o predmetu,
koje govori o tome šta je taj predmet, kakav je i koji je. Po užem smislu, naučno
objasniti znači saznati sadržaj i strukturu, kao i funkciju i ponašanje uključujući
uzroke i način nastanka. Promene i razvoja ili nestanka te pojave.
Predmet naučnog objašnjenja mogu biti pojedinačne pojave, naučni zakoni i naučne
teorije.
Opšta struktura naučnog objašnjenja sastoji se iz tri osnovna elementa:
- opis pojave koju treba objasniti (explanandum);
- konstatacije jedne ili više činjenica koje prethode pojavi koju treba
objasniti;
- formulacije trajne i nužne veze između dve grupe pojava, tako da iz
druge sledi prva. 2 i 3 zajedno čine explanans.
Explanandum → može da bude neki predmet – realna stvar, proces ili događaj, neki
kvalitet ili kvantitet, itd.
Explanans → može da bude klasa iskaza stavova, dakle, iskazi zakona, teorija,
hipoteza – pa i empirijskih generalizacija.
Nejgel daje svoju klasifikaciju modela naučnih objašnjenja prema karakteristikama
veza između explananduma i explanansa:
1. deduktivna objašnjenja – pretežno u prirodnim naukama koja imaju formu
deduktivnog zaključivanja u kome je explanandum naučna posledica premisa.
2. objašnjenja po verovatnoći – koja za premise koriste neku statističku
pretpostavku o izvesnoj klasi elemenata, dok je explanandum poseban iskaz o
pojedinačnom članu te klase.
3. funkcionalna ili teleološka objašnjenja – koja se koriste prvenstveno u biologiji
i proučavanju ljudskog ponašanja. Postoje dva slučaja funkcionalnog
objašnjenja:

25
 - za neki poseban čin, stanje ili događaj koji se dešava u određeno vreme;
- za neku odliku koja je prisutna u svim sistemima izvesne vrste.
4. genetička objašnjenja – opisuju ačin na koji se predmet razvio iz nečeg što mu
je prethodilo. Ono se sastoji u navođenju glavnih etapa kroz koje je neki
sistem prošao.
Marković kritikuje ovu klasifikaciju zbog toga što ne razlikuje deduktivno od uzročnog
objašnjenja, i nudi svoju klasifikaciju gde prvo razlikuje deduktivno i induktivno
objašnjenje, a potom prema odnosu explanansa i explenanduma razlikuje:
a) Uzročno objašnjenje – ono u kojem odnos između skupa prethodnih
pojava A objašnjenje pojave B zadovoljava sledeće uslove:
o A prethodi B
o A proizvodi B
o A je nužan uslov B tj. u odsustvu A pojava B se ne
bi desila
o A je dovoljan uslov B tj. kada je A dato, pojava B
se mora desiti
b) Genetičko objašnjenje – nastanak pojave koja s eobjašnjava dovodi se u
vezu sa prethodnim fazama procesa koji je doveo do nje.
c) Funkcionalno objašnjenje – zasniva se na nužnoj korelaciji dve vrste
pojava kao zakonitoj vezi, ali izostaje delatna veza.
d) Teleološko objašnjenje – primenjivo je samo u društvenim naukama,
ono ljudsko ponašanje povezuje sa svrhama i ciljevima.

I Šešić daje sopstvenu klasifikaciju naučnog objašnjenja:

1. Prema kriterijumu logičke forme razlikujemo:
- induktivno objašnjenje
- induktivno – statističko – explanansom obuhvata jedan opšti statistički
stav; stav koji se objašnjava je pojedinačan, a saznajna vrednost objašnjenja je
verovatna.
- deduktivno – nomološko – koje je zasnovano na opštem, strogom,
nestatističkom zakonu.
- deduktivno – statističko objašnjenje – u explanansu sadrži bar jedan
statistički zakon, a explanandum čini opšti statistički stav.
- potencijalno objašnjenje – je ono kod koga je explanans skup stavova
na osnovu koga (iz koga) se objašnjava jedan činjenički stav.
2. prema stepenu istinitosti Šešić razlikuje:
 Istinita - u koja ubraja verovatna, moguća istinita, stvarno istinita i
nužno istinita objašnjenja.
 Prividno istinita objašnjenja
 Lažna ili pogrešna objašnjenja.

3. Po kriterijumu prirode veza između explananduma i explananse, razlikuju se:

a) funkcionalna naučna objašnjenja – čiju predmetnu vezu čine bilo koje
proste implikacione i funkcionalne zavisnosti;
b) kauzalna, uzročna objašnjenja – čiji je predmet uzročna veza između
pojava, procesa ili događaja.
c) motivaciona objašnjenja – jesu objašnjenja dešavanja u delatnosti u
oblasti bioloških, psihičkih i društvenih pojava.

26
 29. Naučno predviđanje

Naučno objašnjenje povezano je sa naučnom prognozom. Ono je snažan osnov naučnog

predviđanja, poželjan ali ne i nužan.
1. Kao najprostiji oblik naučnog predviđanja može se izdvojiti tzv. naučna
implikacija u kojoj se, na osnovu znanja pojedinačne činjenice, predviđa neka druga
pojedinačna činjenica.
2. Složeniji oblik je tzv. deduktivno predviđanje, i ovde se radi o predviđanju
posebnog ili pojedinačnog, na osnovu znanja opšteg stava i činjenica koje su u skladu
sa njime.
3. Induktivno predviđanje, koje se smatra glavnim oblikom saznanja budućih
događaja. Na osnovu niza poznatih prošlih slučajeva zaključuje o nepoznatim
slučajevima odn. o budućim događajima. Postoje tri osnovne vrste induktivnog
predviđanja:
- prva je ona u kojoj se na osnovu poznavanja izvesnog broja slučajeva
jednog dešavanja, zaključuje da tu osobinu ima i naredni član te klase;
- druga je ona vrsta induktivnog predviđanja kod koga se na osnovu
izvesnog većeg broja poznatog dešavanja zaključuje da će isto to biti slučaj i
kod narednih dešavanja;
- treća vrsta induktivnog predviđanja je ona u kojoj se na osnovu izvesnog
većeg broja dešavanja, zaključuje da će isto to biti slučaj i kod svih ostalih pojava te
grupe ili klase predmeta. U ovom slučaju radi se o tzv. beskrajnoj indukciji.
4. Induktivno – deduktivno predviđanje, empirijskim putem kod više
pojedinačnih slučajeva utvrdi se istovetno dešavanje ili postojanje istovetne osobine
ili svojstava pa se na osnovu toga konstatuje određena pravilnost, koja se potom
deduktivno primenjuje na saznavanje drugih posebnih i pojedinačnih slučajeva.
5. Poslednji oblik naučne prognostike jeste tzv. dijalektičko – deduktivno
predviđanje čiju suštinu čini prevazilaženje protivrečnosti između nekog ranijeg
saznanja i novootkrivenih činjenica. Ovde se saznajni proces sastoji u postavljanju
naučne hipoteze o neotkrivenim predmetima ili njihovim odredbama, o budućim
događajima u stvarnosti.
Šešić smatra da su osnovne teškoće naučnog predviđanja sledeće:
a. Svako predviđanje polazi od izvesnog, ali uvek nepotpunog broja
činjenica;
b. Za naučno predviđanje nije dovoljna prosta datost određenih činjenica,
već je nužna njihova analiza i njihovo određeno tumačenje;
c. I onda kada se date činjenice protumače u svetlu određene teorije,
ostaje stvarno pitanje stepena osnovanosti date hipoteze; u kom smislu, na koji
način i sa kojom tačnošću možemo postaviti određenu hipotezu. Odgovor na ova
pitanja Šešić daje na sledeći način:
- svaku osnovanu hipotezu u prognostici donosimo kao stav moguće istine;
- hipoteza naučnog predviđanja postavlja se kako induktivno tako i
deduktivno a i kao prosta implikacija izvesnih činjenica.
Imajući u vidu sve ovo, mogu se razlikovati sledeći osnovni tipovi naučnog predviđanja:
1) naučno predviđanje u vidu nepotpune klasične indukcije koja se oslanja na
dovoljan broj suštinskih oblika ili bitnih slučajeva;
2) Induktivno – deduktivni tip naučnog predviđanja;
3) Statističko – induktivno predviđanje, čije uzročne veze nisu poznate. Ono ima
izvesnost koja se izražava stepenom verovatnoće u smislu stepena mogućnosti i
istine.

27
Kao posebno značajne činioce za naučnu prognostiku društvenih i pol. pojava ističemo
sledeće:
 Da se ona može smatrati utoliko pouzadnijom ukoliko je predmet prognoze
bliskiji;
 Uspešnost predviđanja u velikoj meri zavisi od sposobnosti naučnika
(dijagnostičara – prognostičara);
 Ukoliko je fond saznanja obuhvaćen HD metodom veći, potpuniji i
produbljenije obrađen, utoliko je i metoda prodornija za praktične politikološke
prognoze i u instrumentalnom pol. delovanju.

30. Naučno dokazivanje i opovrgavanje

Dokazivanje i opovrgavanje je sastavni deo svakog mišljenja kojim se dolazi do

istinitog ili verovatnog saznanja o predmetu mišljenja. Osnovni oblik logičkog
mišljenja u kome se ostvaruje proces dokazivanja je zaključivanje u svakodnevnom i u
naučnom saznanju. U procesu dokazivanja uključene su sve osnovne analitičke i
sintetičke metode istraživanja i mišljenja.
Strukturu procesa dokazivanja čine:
1. teza – stav koji se dokazuje;
2. argumentacija tj. demonstracija argumenata kroz:
- navođenje – izlaganje argumenata, i
- misaoni logički proces o argumentima i njihovom odnosu sa tezom.
Dokazivanje se odigrava po sledećim pravilima:
A – stav teze
1. stav teze mora da bude predmetno određen, jasno i precizno iskazan i po
mogućnosti jednoznačan;
2. u toku dokazivanja stav teze ne sme se menjati kako ne bi došlo do greške;
3. stav teze mora da ima određeni smisao i značaj za saznanje. Ti uslovi su
ispunjeni ako stav teze čine hipoteze o predmetu istraživanja, ako imaju
osnovu u ranijem naučnom saznanju ili ako nova teza otklanja protivrečnosti
stare teorije. Opšti uslov je da teza bude proverljiva.
B – Stavovi argumenata moraju da budu:
 određeni po značenju, jasni, saznajno vredni i dovoljno verovatni odn.
istiniti;
 nezavisni i različiti od stavova teze, ali u potrebnom odnosu;
C - Demonstracija – izlaganje argumenata i logičko mišljenje o njima i na osnovu njih
mora da bude što strožije i u određenom sistemu logike.
U dokazivanju važi pravilo da se empirijski stavovi ne mogu i ne moraju potpuno strogo
dokazati jer oni imaju status realne istine. Za aksiome teorije važe stavovi da oni ne
podležu proveravanju u okviru istog sistema jer su to najosnovniji stavovi.

Vrste dokaza:
Argumenti tj. dokazi, bitan su činilac dokazivanja, a razlikuju se po dokaznoj snazi,
značaju i načinu izvođenja. Među dokazima može postojati hijerarhija, pa se može
utvrditi postojanje glavnog dokaza. Uobičajena klasifikacija dokaza poznaje sledeće
vrste:
1. analitičke dokaze – do kojih se dolazi kroz ove procedure:
- analizom stavova argumenata (Dekartov analitički dokaz). Može da bude
izveden i iz aksioma i naučnih zakona. Takvim deduktivnim dokazom dokazuju
se naučne teoreme.

28
 - analizom stavova teze (Antički analitički dokaz) i često se koristi u
raspravama.
2. sintetičke dokaze – koji nastaju sintezom stavova razloga;
3. induktivne dokaze – do kojih se dolazi indukcijom na osnovu stavova razloga;
4. deduktivne dokaze – koji se dedukuju iz stava teze ili stava razloga;
5. direktne dokaze – koji se izvode neposredno iz istinitosti stava;
6. indirektne dokaze – koji proizilaze iz nestabilnosti stava antiteze.
Bitna svojstva valjanih dokaza su:
a) da se zaista odnose na tezu, stav i predlog koji se dokazuje;
b) da je dokaz dovoljan;
c) da je dovoljno određen, jasno iskazan i precizan, i posebno da je istinit
ili dovoljno verovatan.
Pogreške u dokazivanju
Postoje dva tipa grešaka: 1. greške razloga, i 2. greške demonstracije
razloga
Najčešće pogreške razloga su:
1. neodređenost i konfuznost razloga i to kao:
- iskaza koji može da bude višesmislen,
- u iskazu se mogu nalaziti neodređeni pojmovi.
2. jednostranost razloga koji može tačno tvrditi o sporednim, ali izostaviti
suštinske odredbe.
3. razlog može da bude slab odn. nedovoljan.
4. razlog može da bude pogrešan, pa je i dokaz na osnovu njega pogrešan.
Pogreške demonstracije razloga su u suštini pogrešno shvatanje veza između stavova
teze i stavova razloga – namerno ili nenamerno. To su uglavnom:
a) pogreška uopštavanja u kojoj se deo tretira kao celina;
b) zaključak ne sledi, odn. nema odgovarajuće veze između razloga i teze,
c) pogreška zahteva razloga ili odsustvo razloga,
d) izmena i zamena teza,
e) promašaj u predmetu dokazivanja.

Opovrgavanje
Osnovna pravila o svojstvima teze (antiteze), argumenata i postupaka su ista u
opovrgavanju kao i u dokazivanju. Suštinska odredba opovrgavanja je u tome što je
ono dokazivanje neistinitosti teze odn. istinitosti antiteze. Istinito je samo ono što nije
opovrgnuto (Poper). Neuspeh opovrgavanja je dokaz istinitosti.
Proverljivost vrednosnih sudova
U logici i nauci uopšte postoje dva suprotna stanovišta o proverljivosti:
 prvo stanovište ljudske – društvene vrednosti shvata kao nešto potpuno
subjektivno, nešto što se ne može objektivizirati, pa nije podložno dokazivanju,
opovrgavanju, merenju, ocenjivanju, itd.
 (suprotno prethodnom), vrednosti su objektivne, one se mogu
objektivno proceniti, a vrednosne činjenice se mogu prosuđivati isto kao i
empirijske činjenice.
Kada se razmatraju vrednosni sudovi neophodno je razlikovati sudove o vrednostima i
sudove zasnovane na vrednostima.
 Treće stanovište je kompromisno; po njemu:
- vrednosti i norme su jedinstva subjektivnih i objektivnih činilaca
stvarnosti;
- vrednosti i norme su manje – više zajednički i grupni;

29
 - vrednosti i norme ne samo da potiču iz objektivne društvene osnove,
već su i njeni činioci, i izazivaju nesuglasice.
Dakle, one podležu istraživanju, dokazivanju i opovrgavanju.

30