76.

Pojam i osnovne karakteristike projektovanja naučnog

istraživanja

Projektovanje je smisaona, umna aktivnost, zato što istraživač prvenstveno praksom i

aktivnošću svog uma konstatuje pojavu kojom se istraživanje bavi i njene različite
činioce, utvrđuje i odabira postojeća saznanja o toj pojavi i njenim činiocima. Sve to
stavlja u međusobne odnose i veze, i na osnovu svih tih saznanja formira određene
stavove i pretpostavke o toj pojavi i njenim činiocima, dajući im određena značenja i
formirajući smisaonu celinu.
Sve delatnosti u procesu izrade projekta istraživanja moraju biti međusobno saglasne,
jer su usmerene ka istom cilju i istoj svrsi. Svaka od njih ima tačno utvrđeno mesto i
ulogu u procesu izrade projekta.
Delatnosti projektovanja su pretežno naučne i stručne, kreativne ali i rutinske. Stručne
su sve one za koje već postoje data i proverena rešenja, koja se primenjuju po
utvrđenim normama i pravilima struke, ali ne potpuno lišene kreativnosti i
samostalnosti. Rutinski poslovi su oni koji se na manje - više uobičajen način
ponavljaju. To su tipična rešenja za tipične situacije.
Proces izrade projekta sadrži sledeće delatnosti:
1. opažanje i shvatanje problema i predmeta istraživanja odn. njihovog
manifestovanja,
2. prethodnu (preliminarnu) identifikaciju – izdvajanje iz ukupne društvene
stvarnosti i svesti o njoj,
3. preliminarno određenje i klasifikaciju analogijom – po kriterijumu srodnosti,
sličnosti i različitosti sa drugim pojavama i problemima,
4. analizu izdvojene i definisane pojave odn. problema, postupno, krećući se od
strukturalne do funkcionalne odn. genetičke analize,
5. koncipiranje modela problema, predmeta i situacije i njihova razrada.
Može se zaključiti da je projekat istraživanja rezultat procesa projektovanja, da je to
dokument koji ima više svojih karakteristika, funkcija i delova.

78. Pojam, funkcije i strukturra istraživačkog projekta

Projekat istraživanja je:

a. zamišljeni model naučnog saznanja o predmetu istraživanja,
b. on je zamišljeni, ciljni, svrsishodni, racionalni, funkcionalni sistem,
c. to je naučni dokument, i
d. projekat istraživanja je operativno – organizacioni dokument.
Za projekat istraživanja može se konstatovati da je zamišljeni, teorijsko – praktični
model sticanja naučnog saznanja o problemu i predmetu istraživanja. Iskazan je
znacima i simbolima, najčešće pismeno i grafički, u obliku dokumenta koji nazivamo
projektom istraživanja. On je ciljan i svrsishodan jer je u službi cilja naučnog
saznanja, a racionalan jer se zasniva na saznanjima razuma. Projekat istraživanja je
dokument zasnovan na činjenicama predstavljenim kroz naučne stavove, sudove,
zaključke i hipoteze. I operatvino – organizacioni, tehnički dokument jer se njime
planiraju i potrebna sredstva, postupci, subjekti, njihove uloge, funkcije, ovlašćenja,
nadležnosti...
Svoju ulogu projekat istraživanja ostvaruje kroz sledeće funkcije:
1. funkciju povezivanja teorije istraživačke prakse. U svim slučajevima
naučnog istraživanja polazi se od postojećeg saznanja, ma kako ona nastala, koja se
direktno ili indirektno odnose na problem i predmet istraživanja. Projekat istraživanja
povezuje ranija, tekuća i buduća naučna saznanja, i povezuje teoriju i metodologiju,
teoriju i stvarnost.
2. funkciju usmeravanja istraživanja – prikupljanja, obrade i tumačenja
podataka, opisivanje i objašnjavanje pojave odn. problema i predmeta istraživanja.
3. sinhronizirajuću funkciju – što podrazumeva obezbeđivanje određenog
dinamičkog jedinstva i saglasnosti u okvirima jedinica vremena svih činilaca
istraživanja. Pravovremenost je problem koji se rešava ovom funkcijom.

Projekat istraživanja je strukturirani sistem. Sastavljen je iz tri osnovna dela: nacrta

naučne zamisli, planova istraživanja i instrumentarija, uključujući i plan obrade. Svaki
od ovih delova ima svoje činioce, i svaki je i sam struktura.
Nacrt naučne zamisli je deo projekta koji se istražuje. Nacrt naučne zamisli se sastoji
od šest osnovnih delova:
- formulacije problema, - hipotetičkog okvira –
hipoteza,
- određenja predmeta istraživanja, - načina istraživanja,
- ciljeva istraživanja, - naučne i društvene opravdanosti istraživanja

79. Formulacija problema: pojam, funkcije, struktura

Formulacija problema je početni deo nacrta naučne zamisli. Njom se uspostavlja

odnos između realne društvene pojave, problema koji se javlja u vezi sa tom pojavom,
naučnog i drugog saznanja o toj pojavi.

Osnovne funkcije formulacije problema u nacrtu naučne zamisli jesu:

a. izdvajanje delova, dimenzija i svojstava pojave, koji se mogu odrediti
kao problem koji treba rešavati,
b. utvrđivanje osnovnih hipotetičkih stavova o problemu na osnovu
postojećih saznanja,
c. rangiranje po stepenu značajnosti izdvojenog problema i njegovih
delova,
d. usmeravanje na postojeće rezultate prethodnih istraživanja, koji se u
razmatranju ovog problema mogu koristiti sa većim ili manjim stepenom
neposrednosti.
Istraživanja nikada ne obuhvataju pojavu u celini – sve činioce njene strukture,
funkcija, veza i odnosa. Jedan od bitnih principa naučnog saznanja je princip daljeg i
dubljeg saznanja. Saglasno tome svaka pojava saznaje se postepeno.
Osnovne funkcije formulacije problema ostvaruje se kroz tri osnovna dela, to su:
 hipotetički stavovi o problemu,
 značaj istraživanja, i
 rezultati prethodnih istraživanja.

Hipotetički stavovi su deo formulacije problema kojim se:

a. definiše proces – pojava na koju se istraživanje odnosi,
b. izdvajaju delovi, dimenzije i svojstva, koji se mogu smatrati problemom
pojave. U ovom slučaju terminom ¨problem¨ označavamo aktuelnu situaciju
koja zahteva odgovarajuća rešenja, a koja su nam, u datom momentu
nepoznata, nedovoljno poznata, nezadovoljavajuća ili nedovoljno proverena.

2
 c. Izdvojeni delovi organizuju se u celine i definišu, pa se potom
klasifikuju po srodnosti i rangiraju po unapred utvrđenom kriterijumu – najčešće
po kriterijumu prirode sadržaja i njegovog značaja za pojavu odn. problem
Prilikom izrade ovog dela formulacije problema u prvom redu koristi se metoda
analize, kako bi se utvrdilo koji činioci pojave mogu biti obuhvaćeni celinom koju smo
označili kao problem. Zavisno od stepena naučnog saznanja o pojavi koriste se
funkcionalna, kauzalna, komparativna, genetička analiza. Zatim, veliku ulogu ima i
dedukcija. Izdvojeni problem nije dovoljno istražen i naučna saznanja su ograničena,
čak oskudna. Stoga je izvođenje nepoznatog iz već poznatog i opštijeg metoda kojim
se služimo prilikom konstruisanja hipotetičkih stavova. Takođe, metod specijalizacije i
klasifikacije je neophodan, s obzirom de se hipotetički stavovi odnose na određeni
problem. I kada o određenim pojavama odn. problemima ne postoji provereno naučno
saznanje, izvesna iskustevna opažanja, predstave i saznanja nesumnjivo postoje.
Koristeći takva pojedinačna i sistematizovana saznanja, može se primenom svih tipova
nepotpune indukcije konstruisati, u celini ili delimično, svaki pojedini hipotetički stav.
Hipotetički stavovi su od bitnog značaja za određivanje predmeta istraživanja, jer
opredeljuju okvir sadržaja iz koga se izvodi i izdvaja predmet istraživanja.

Značaj istraživanja je drugi deo formulacije problema, i pri utvrđivanju značaja

problema kojim se istraživanje bavi, polazi se sa stanovišta da problem ima društveni i
naučni značaj. Značaj je složena kategorija, više je stvar procene nego merenja i
može se konstatovati posredstvom sledećih indikatora:
d. značaj problema: rasprostranjenost, trajnost delovanja na ukupnu
situaciju (u ulozi uslova, uzroka, činioca – pozitivnog – negativnog, itd),
e. značaj istraživanja i to:
- društveni – delovanje, domet rezultata istraživanja na razrešavanje
društvenog problema, rasprostiranje, trajanje, intenzitat;
- naučni – dejstvo rezultata istraživanja na fond naučno – teorjiskog
saznanja, domet tog doprinosa, njegovo rasprostiranje, trajanje i
intenzitet.
Najjednostavnije je utvrditi značaj problema polazeći od značaja pojave i iskustvenog
saznanja ukupne aktuelne, pa i ukupne ljudske prakse. Međutim, značaj konkretnog
istraživanja je prilično teško odrediti, stoga što se rezultati istraživanja i njihov
doprinos ne mogu sa sigurnošću predvideti. Predviđanja rezultata su u velikoj meri
uslovljeni prethodnim saznanjima o pojavi i problemu, i to praktično znači da je veća
tačnost procene značaja istraživanja prilikom verifikatornih nego prilikom heurističkih
istraživanja. Međutim, tu se javljaju razlike na relaciji društveni značaj – naučni
značaj istraživanja. Verifikatorna istraživanja kada potvrde određena naučna
saznanja, imaju veći aktuelni i društveni značaj. Nasuprot tome, heuristička
istraživanja koja vode otkrivanju novog, imaju veći naučni značaj, stoga što su uvek,
¨dalje i dublje saznanje¨.
Funkcije ovog dela formulacije problema su trojake:
o prvo, njime se dimenzioniraju očekivanja od konkretnog istraživanja,
čime se otklanjaju, bar u načelu, moguće kasnije nesuglasice između naručioca
– korisnika i istraživača;
o drugo, ovim delom se prognoziraju mesto i uloga ovog istraživanja u
aktuelnom procesu naučnog saznanja i u razrešavanju tekućih društvenih i
naučnih problema;
o treće, uspostavlja se okvirna obaveza konkretnog istraživanja.

3
Rezultati dosadašnjih istraživanja su treći deo formulacije problema. U ovom delu se
saopštava koji rezultati se odnose posredno. Prilikom izrade ovog dela neophodno je
koristiti sledeće kriterijume klasifikacije:
1. neposrednost veze problema i predmeta istraživanja sa postojećim naučnim
saznanjem;
2. karakter istraživačkih rezultata – naučnog saznanja (teorijsko – empirijski);
3. nauka odn. discipline kojoj pripadaju naučni rezultati koji se ovde koriste.
Funkcije ovog dela formulacje problema su višestruke; Prvo, pregled rezultata
naučnog saznanja od kojih se polazi, pokazuje početni fond istraživanja, širinu
njegovog uvida u selektivnost, a ukazuje i na neka osnovna polazišta koja će istraživač
koristiti u istraživanju. Drugo, ukazuje na to koliko je problem – predmet istraživanja
već naučno obrađen, i koji su naučni ciljevi konkretnog istraživanja mogući. Treće,
ovaj deo formulacije problema uslovljava rad na određenju predmeta istraživanja. On
je u neposrednoj vezi sa teorijskim određenjem predmeta istraživanja i ključ za
njegovo razumevanje i tumačenje.

80. Predmet istraživanja: pojam, funkcije, struktura

Predmetom istraživanja konkretno određujemo šta istražujemo i tako dimenzioniramo

sadržaj našeg istraživanja. Dimenzioniranje istraživanja ostvaruje se višestruko:
- smisaono i pojmovno,
- sadržajno, vršeći strogu selekciju između onog što ćemo obuhvatiti iz
okvira problema na koji se predmet istraživanja odnosi,
- predmetom istraživanja, istraživanje se dimenzionira vremenski,
prostorno i naučno – disciplinarno.
Pre svega treba napraviti odnos između preliminarnog određenja predmeta i predmeta
istraživanja a potom odnos između formulacije problema i predmeta istraživanja.
Preliminarno određenje predmeta ima tri funkcije:
1. iz mnoštva opštih i konkretnih pitanja u vezi sa predmetnom pojavom, izdvaja
jedno pitanje ili kompleks pitanja, kojim će se ovo istraživanje konkretno
baviti;
2. ograničava širinu zahvata – sadržaja predmeta istraživanja, i
3. definiše opšti stav, a time i pristup, polazno stanovište.
Preliminarno određenje predmeta izvedeno je iz aktuelnih potreba nauke, potreba
društvene i pol. prakse, uključujući i potrebe ideologije i dovoljno uticajnih interesnih
grupa. Potrebe nauke javljaju se u obliku zahteva za temom, i u tom smislu odabrane
teme mogu da budu:
a. o predmetu nauke kao odruštvenom realitetu;
b. o predmetnoj nauci i njenim stvaraocima;
c. o metodima istraživanja, i
d. kombinovana.
Na izbor teme (preliminarno određenje predmeta) deluju i činioci kao što su:
- opšti društveni uslovi i raspoloženja prema naučno – istarživačkom radu;
- izvori podataka i njihove karakteristike;
- razvijenost nauke i njeni potencijali, itd
Bitni kriterijumi za izbor tema mogli bi se odrediti kao:
 naučna i društvena aktuelnost,
 naučna i društvena značajnost,
 naučna i društvena korisnost,
 naučna i društvena produktivnost

4
  realističnost teme.
Određenje predmeta istraživanja ima dva osnovna dela:
I. teorijsko određenje
II. operacionalno određenje

Teorijsko određenje predmeta

Između naučnog saznanja i konkretnog predmeta istraživanja čijim se određenjem
bavimo u nacrtu naučne zamisli, ostvarujemo nužnu vezu između dva dela formulacije
problema i teorijskog određenja predmeta. To se ostvaruje izdvajanjem određenog
hipotetičkog stava iz formulacije problema i analizom tog stava.
Ostvarivši uvid u sadržaj, strukturu, svojstva itd. analiziranog stava, uspostavlja se
veza između njega i rezultata dotadašnjih istraživanja. Na taj način se formiraju dve
celine: prva, koja razmatra postojeće saznanje; druga, koja operacionalizuje zahteve
sa novim saznanjima. Ova celina se sastoji od četiri dela:
1. provereno naučno saznanje o predmetu istraživanja u okvirima nauke
odn. naučne disicpline u koju spada dati predmet, ali i u okvirima drugih srodnih nauka
odn. naučnih disciplina. Izgrađivanje ovog dela teorijskog određenja osnov je daljeg
razvijanja predmeta, dedukovanja i analogije svih delova predmeta istraživanja koji
nemaju karakteristike naučnog saznanja, kritrijum selekcije određenih činilaca
predmeta i osnov izgradnje kategorijalnog i pojmovnog sistema.
2. bavi se još neverifikovanim, ali ipak naučnim saznanjem o predmetu
istraživanja. Npr. U pol. naukama je, zbog njihove dinamičnosti obim naučno saznatog
ali još neverifikovanog veći nego u drugim naukama i po sadržaju promenljiviji. Stoga
saopštavanje bitnih naučnih stavova o predmetu istraživanja podrazumeva i određeno
rangiranje po stepenu proverenosti.
3. teorjiskog određenja predmeta istraživanja sadrži empirijsko,
iskustveno nenaučno saznanje. Ovaj deo se bavi pojedinačnim, nesistematizovanim,
ponekad stihijski i spontano stečenim saznanjima. Zadatak ovog dela je upravo da
indukcijom i generalizacijom, sistematizacijom, klasifikacijom i analogijom,
oslanjajući se na prethodna dva dela, formira jednu verovatnu, sistematizovanu
saznajnu celinu, koja je istinski predmet istraživanja.
4. obuhvata ¨nepostojeće¨ saznanje o predmetu istraživanja. Njime se ne
obuhvata ni naučno ni nenaučno saznanje, već oslanjajući se na prethodna tri dela,
aktivnom imaginacijom, uz korišćenje posebnih metoda i naučnih principa, konstruiše
ono što nedostaje, ali što je verovatno i što prethodni delovi impliciraju.

Drugu bitnu celinu teorijskog određenja predmeta istraživanja čini kategorijalni –

pojmovni sistem. Prilikom izrade kategorijalnog sistema polazimo od teorijskog,
naučno verifikovanog saznanja i kategorija i pojmova koji se u njemu smatraju
prihvaćenim i dovoljnim, pa iz njih, ukoliko je to moguće, izvodimo pojmove koji nam
nedostaju ili ih konstruišemo. Možemo konstatovati javljanje sledećih osnovnih vrsti
pojmova:
a. pojmove koje preuzimamo u celini, prihvatajući njihovo dato značenje i
sadržaj, mesto u sistemu, odnose sa drguim pojmovima, njihovu naučnu i
saznajnu funkciju i termine kojima su označeni;
b. pojmove koji sadržajno preuzimamo, ali čije termine selekcionišemo i
preciziramo;
c. pojmove koje prerađujemo;
d. pojmove koje konstruišemo iz dva ili više pojmova, i
e. nove pojmove koje stvaramo za potrebe istraživanja

5
Izgrađivanje kategorijalnog – pojmovnog terminološkog sistema podrazumeva:
- izbor postojećih definicija i odabiranje trajnog značenja za svaku od
njih u svim kontekstima u kojima se u toku istraživanja mogu naći;
- selekciju termina isključivanjem sinonima i homonima,
- utvrđivanje hijerarhije kategorija i pojmova (osnovni pojmovi, izvedeni,
pomoćni)

Operacionalno određenje predmeta

Operacionalno određenje predmeta istraživanja je konkretizacija i specijalizacija,
preciziranje onog što će se konkretno istraživati. Sastoji se od četiri osnovna dela:
1) se naziva ¨Činioci sadržaja predmeta istraživanja¨, i u njemu se taksativno
nabrajaju, po utvrđenom redosledu, komponente i činioci koji će biti
neposredno istraženi. Oni se organizuju u segmente – složene celine srodnih
elementarnih činilaca i predstavljaju organizacioni okvir hipoteza.
2) Vremensko određenje predmeta istraživanja, što znači određenje vremena koje
ćemo obuhvatiti istraživanjem. To je period postojanja predmeta koji
obuhvatamo istraživanjem.
3) Prostorno određenje predmeta istraživanja, znači utvrđuje prostor koji će
istraživanjem biti obuhvaćen.
4) Disciplinarno određenje predmeta istraživanja što znači opredeljenje za jednu
(intradisciplinarnu) ili za više (interdisciplinarnu) naučnih disciplina u okviru
kojih će se predmet istraživati.
Funkcije operacionalnog određenja predmeta istraživanja prvenstveno su:
- selekcioniranje činilaca sadržaja predmeta istraživanja,
- vremensko dimenzioniranje,
- prostorno dimenzioniranje,
- disciplinarno opredeljivanje,
- uslovljavanje ciljeva istraživanja,
- usmeravanje hipoteza na određene sadržaje,
- uslovljavanje indikatora, i
- uslovljavanje metoda i tehnika prikupljanja i obrade podataka.

81. Ciljevi istraživanja: pojam, funkcije, strukture

U literaturi i praksi konstituisan je opšti stav da su ciljevi istraživanja sticanje

odgovarajućih, prvenstveno naučnih saznanja. Može se konstatovati da je saglasno
osnovnim principima naučne metode ispravno shvatanje:
a. da ciljevi istraživanja izražavaju kvalitativna i kvantitativna svojstva
saznanja koja se stiču datim istraživanjem, njihov nivo i saglasno tome,
svrsishodnost;
b. da su ciljevi istraživanja naučni, što podrazumeva njihovo mesto, ulogu i
funkciju u naučnom, i time i u teorijskom saznanju; takođe ciljevi istraživanja
su i društveni, što znači aktuelno ili potencijalno praktični.
Sa ovog stanovišta ciljeve možemo podeliti na:
- naučne ciljeve, i
- društvene ciljeve.
Naučni ciljevi, kao deo projekta istraživanja, razmatraju i iskazuju obavezu o nivou
naučnog saznanja, koje realizacijom istraživanja treba ostvariti. Naučni ciljevi mogu
biti: naučna deskripcija, naučna klasifikacija i tipologija, naučna otkrića, naučna

6
objašnjenja i naučna prognoza. Najnižim nivoom naučnog saznanja smatra se naučna
deskripcija a najvišim naučna prognoza.
Društveni ciljevi istraživanja determinisani su nivoom prethodnog naučnog saznanja o
predmetu istraživanja. Naime, praktična upotrebljivost istraživanja je utoliko veća
ukoliko je prethodno saznanje veće a predmet uži i konkretniji. Politikološka
istraživanja su više od ostalih orijentisana na udovoljavanje praktičnim potrebama.
Karakteristike politike kao procesa upravljanja interesima, podrazumevaju i istorijske i
strategijske, taktičke i operativne zahvate.
Politikološka istraživanja imaju još jednu specifičnost vezanu za društveni cilj
istraživanja. Dok se u drugim naukama društveni cilj istraživanja svodi na društvene
ciljeve za čije ostvarenje će biti korišćeni rezultati istraživanja, društveni cilj
politikološki istraživanja može biti i usmeravanje težnje društvenih subjekata pol.
procesa na određena pitanja, uticanjem na njihove stavove odn. ponašanje i drugo –
samim činom istraživanja.
Osnovne funkcije ciljeva istraživanja su bliže izgrađivanje osnova za hipoteze i
kvalitativno preciziranje predmeta istraživanja. Predmetom istraživanja, njegovim
operacionalnim određenjem, utvrđeno je u čemu i u kom obliku, kom prostornom,
vremenskom i disciplinarnom okviru će se postavljati hipoteze. Ciljevima istraživanja
se određuju usmerenost hipoteza ka određenom nivou saznanja i posebno akcentuju
izvesni aspekti predmeta istraživanja. Tako naučni cilj imenovan kao naučno otkriće,
usmerava istraživanja na nova saznanja o do tada nepoznatim, neotkrivenim
svojstvima predmeta, bez obzira na postojeća naučna saznanja o drugim delovima
predmeta. Zato bi se moglo reći da je naučno otkriće opšti i uvek prisutan, paralelni
naučni cilj sa bilo kojim odabranim ciljem istraživanja. Dok se naučno otkriće može
odnositi i samo na neke nesaznate forme pojave, naučno objašnjenje podrazumeva
naučno saznanje o mestu, ulozi, odnosima, redosledima, uslovljenostima i
uzročnostima, pravilnostima i zakonitostima. Naučna prognoza nije moguća bez
naučnog objašnjenja, jer ona podrazumeva, na osnovu saznanja tendencije, njihovog
vrednovanja i rangovanja, predviđanje događanja i situacija.
Ciljevi istraživanja sa predmetom istraživanja opredeljuju ¨polje¨ istraživanja i
determinišu zadatke istraživanja.

82. Hipoteze u nacrtu naučne zamisli: pojam, svojstva i funkcije

Hipoteze su osnovne misaone pretpostavke o predmetu istraživanja u celini, njegovim

činiocima svojstvima, odnosima i vezama, situaciji, dimenzijama, o suštini, sadržini,
obliku i formi. Osnovno je pravilo da hipoteze ne treba da budu ni uže ni šire od
predmeta istraživanja. Drugo pravilo je da moraju biti adekvatne i simetrične
operacionalnom određenju predmeta istraživanja tj. da budu razvijene na svakom
nivou opštosti na kojem je razvijeno operacionalno određenje predmeta istraživanja.
Treće pravilo je da hipoteze moraju biti odgovarajuće, saglasne sa ciljevima
istraživanja, u prvom redu naučnim, ali i društvenim ciljevima. Dakle, da budu
usmerene na sticanje naučnog saznanja onog nivoa koji je predviđen ciljevima
istraživanja. I četvrto, pravilo je da je hipoteza teorijski ili empirijski proverljiva.
Ova osnovna pravila upućuju na neka osnovna svojstva hipoteza upotrebljivih u
naučnom istraživanju:
1. da je iskaz hipoteze smislen, da sadrži odgovarajući stav o predmetu ili
delu predmeta na koji se odnosi;
2. da je taj iskaz o stavu logički i teorijsko – empirijski osnovan;
3. da je predmetno konkretan i u tom smislu strogo određen;

7
 4. da je precizan i jasan po svim svojstvima značenja korišćenih u hipotezi;
5. da je iskaz – stav dovoljno sadržajan i obuhvatan.
Može se reći da je hipoteza stav o nepoznatom ili nedovoljno poznatom, zasnovan i
izveden iz postojećeg naučnog saznanja. Taj stav treba da bude iskazan u skladu sa
normama čiji su bitni zahtevi:
a) da je saznajno – naučni smisaon i značajan;
b) da je naučno problemski;
c) da je logički neprotivurečan u okviru teorije odn. nacrtu naučne zamisli;
d) da izražava razlike suprotnosti i protivurečnosti u okviru sistema –
modela nacrta naučne zamisli;
e) da iskaza bude ostvaren jezikom svojstvenim dotičnoj nauci i
kategorijalno – pojmovnom – terminološkom sistemu definisanom u teorijskom
određenju predmeta istraživanja.
Svojstva korektinih hipoteza u nacrtu naučne zamisli, prema tome uslovljena su
razlozima njihovog nastanka.
Četiri su osnovna naučna razloga nastanka hipoteze:
- sticanje novog naučnog saznanja o novim pojavama,
- proširivanje i produbljivanje postojećeg saznanja o pojavama;
- provera postojećeg naučnog saznanja;
- obrada, sistematizacija, verifikacija i pretvaranje svakodnevnog
iskustvenog saznanja u naučno.
Shodno tome, njihova osnovna opštenaučna funkcija je:
o otklanjanje praznina u postojećem naučnom saznanju;
o otklanjanje prevazilaženjem, protivurečnosti pojedinih delova naučnog
saznanja
o ostvarivanje sve višeg nivoa istinitosti naučnog saznanja.

83. Osnovne vrste hipoteza (kriterijum podele, klasifikacija, uloga)

Moguće su mnogobrojne klasifikacije hipoteza po različitim kriterijumima. Najčešće su

korišćeni:
1. PREDMET, za klasifikaciju na:
- teorijske, one koje se izgrađuju u teorijskim istraživanjima;
- empirijske, u empirijskim istraživanjima;
- iluzorne, kada su pogrešne odn. naučno neosnovane.
2. LOGIČKA PRIRODA, u okviru koje se javljaju dva potkriterijuma:
- logički proces nastajanja, prema kome se dele na:
a. prosto-implikacione,
b. induktivne,
c. deduktivne,
d. statističke.
- Modalitet sudova, prema kome imamo:
a. moguće,
b. verovatne,
c. slučajne
3. OPŠTOST, u okviru koje takođe imamo dva potkriterijuma:
- obuhvatnost materije, prema čemu imamo:
a. opšte i kao poseban njihov ¨nivo¨ generalne
b. posebne, kao delove opštih odn. generalne
c. pojedinačne, kao delove posebnih.

8
 - opštost važenja, prema čemu imamo:
a. hipoteze empirijske unifomnosti i jednoobraznosti
b. hipoteze statističke generalizacije
c. hipoteze relacionih analitičkih varijabli
4. SAZNAJNA ULOGA, takođe sa dva potkriterijuma:
- funkcije u delatnosti istraživanja, prema kojoj se mogu formirati:
a. ad hoc hipoteze
b. radne
c. pomoćne
d. naučne hipoteze
- cilj istraživanja odn. nivo naučnog saznanja u vezi sa kojim se susreću
sledeće klasifikacije:
a. deskriptivne (koje su usmerene na opisivanje, čiji je
sadržaj oblik ispoljavanja)
b. klasifikatorske (koje se bave sličnostima i različitostima
svojstava i funkciji su naučne klasifikacije i tipologizacije
pojava)
c. eksplikativne (kauzalne) ili kao varijanta ove klasifikacije
(koje se bave objašnjenjima, uzročno-posledičnim vezama u
odnosima):

1. deskriptivne 2. eksplikativne 3. statičke – koje su zasnovane i bave se

kvantitativnim svojstvima, statističkim pravilnostima.

Međutim, treba izdvojiti tri osnovna kriterijuma za klasifikaciju hipoteza čija je

primena univerzalna:
Prvo, to je kriterijum klasifikacija po opštosti – potkriterijum ¨obim hipoteze¨;
Drugo, to je logička priroda hipoteza – potkriterijum ¨logički proces nastanka
hipoteza¨;
Treće, kriterijum saznajne uloge hipoteza – potkriterijum ¨nivo saznanja¨.
Generalna hipoteza je uvek najopštija hipoteza jednog istraživanja odn. najopštija
hipoteza u nacrtu naučne zamisli jednog projekta istraživanja. Ona svojim sadržajem
¨pokriva¨ ceo predmet istraživanja i iskazuje se kao stav ili pitanje o preliminarnom
određenju predmeta istraživanja. Ona istovremeno mora biti dovoljno opšta – da se iz
njenog sadržaja mogu izvesti posebne hipoteze, ali i dovoljno konkretna – tako da ne
može biti shvaćena kao hipoteza bilo kog drugog srodnog ili sličnog predmeta
istraživanja. Posebne hipoteze su i konkretizovan deo generalne odn. opšte hipoteze,
i posebna celina koja iskazuje hipotetički stav o jednom posebnom delu
operacionalnog određenja predmeta istraživanja. Ta posebnost izražava se odnosom sa
ciljevima istraživanja. Za svaki segmentarni deo operacionalni određenja predmeta
istraživanja neophodno je postaviti najmanje jednu posebnu hipotezu. U svim
slučajevima u kojima je u predmetu istraživanja posebno naglašen jedan aspekt ili deo
ili je jedna funkcija, veza, odnos, svojstvo stavljeno u prvi plan, konstruišemo
hipotezu nazivamo kumulativnom posebnom hipotezom. Pored kumulativne moguće su
i posebne ¨specifikovane hipoteze¨ koje obrađuju pojedine bitne ravnopravne aspekte
segmentarnog dela operacionalnog određenja predmeta istraživanja. Posebne hipoteze
osnov su za izvođenje pojedinačnih hipoteza. To su najjednostavnije i najkonkretnije
hipoteze, koje su razrada posebnih hipoteza, a iskazuju stav o elementarnim činiocima
operacionalnog određenja predmeta istraživanja. Pojedinačne hipoteze moraju biti
dovoljno konkretne i jednostavne da se preko njih može dospeti do indikatora.

9
Drugi kriterijum naučni cilj ili nivo naučnog saznanja, u okviru njega uglavnom
pominjemo: deskriptivne hipoteze, klasifikatorske, ekslikacijske (eksplikativne,
kauzalne) i statističke.
U okviru ovog kriterijuma radi doslednije klasifikacije treba dodati još i:
1. deskriptivne hipoteze (koje bi bile izvedeni iskazi o ispoljenim činiocima, oblicima i
svojstvima predmeta istraživanja)
2. klasifikatorsko – tipološke (koje bi bile izvedeni iskazi o srodnosti, sličnosti i
rezultatima svojstava predmeta istraživanja)
3. heurističke hipoteze (koje bi bile iskazi o postojanju još neotkrivenih činilaca
svojstava, tendencija itd. predmeta istraživanja)
4. eksplikativne – objašnavajuće – kauzalne (koje bi bile izvedeni iskazi o uzročno –
posledičnim odnosima, pravilnostima, zakonitostima, zakonima itd. predmeta
istraživanja)
5. prognostičke hipoteze (koje bi bile iskazi o razvojnim tendencijama, predstojećim
stanjima i situacijama predmeta istraživanja).
Treći kriterijum logičke prirode – potkriterijum logičkog procesa nastanka hipoteze,
značajan je jer istovremeno govori o karakteristikama hipoteze, njihovoj saznajnoj
vrednosti i verovatnoći, kao i njihovoj osnovanosti i načinu nastanka.
Opet polazeći od definicije projekta istraživanja i nacrta naučne zamisli, možemo
konstatovati:
- prosto implikacione hipoteze – one su opravdane u nacrtu naučne
zamisli samo u slučajevima potpuno novih, celovitih pojava, čiji razvoj
nije odgovarajući ukupnom društvenom sistemu;
- induktivne hipoteze – nasatale indukcijom, daleko su češće u
heurističkim istraživanjima, a moguće su u onoj meri u kojoj je i
predmet konstituisan indukcijom;
- reduktivne hipoteze – u nacrtu naučne zamisli samo su slučajne i, po
pravilu neopravdane;
- deduktivne hipoteze – mogu se smatrati tipičnim za hipoteze u nacrtu
naučne zamisli;
- statističke hipoteze – koje smatramo induktivnim.

Ostaje otvoreno pitanje ¨nulte¨ hipoteze, hipoteze nulte neizvesnosti. Nulta hipoteza
može se smatrati analitičkim instrumentom prilikom analize prikupljenih podataka i
formiranja saznajnih činjenica, kada se koristi kao kriterijum selekcije prihvaćenih
tačnih od pogrešnih podataka. Nacrt naučne zamisli sadrži samo hipoteze koje podležu
proveri.
Proverljive hipoteze podrazumevaju odgovarajuću strukturu. Čine je:
1. stav hipoteze – sadržaj, suština i smisao iskaza jedne formulisane hipoteze;
2. varijable hipoteze – opšti pojmovi stvari ili stavovi određene pojmovne
vrednosti. Osnovno svojstvo svake varijable je da joj se značenje može
menjati, pa ima svojsvto egzistencijalne ilipotencijalne promenljivosti.
Nezavisne varijable su osnov tumačenja, objašnjavanja, opisivanja zavisnih
varijabli. Osim zavisne i nezavisne varijable pominju se još:
a. antecedentne ili eksplanatorne, koje objašnjavaju nezavisnu i
zavisnu varijablu, odn. korelaciju između njih;
b. intervenirajuće ili interpretativne, koje objašnjavaju razloge za
postojanje odnosa između zavisnih i nezavisnih;
c. kondicionirajuće ili specifikatorne varijable, koje se odnose na
intenzitet uslova odnosa između nezavisne i zavisne varijable.

10
 84. Indikatori: pojam, funkcije, vrste

Indikatori ili pokazatelji su ¨spoljašnje manifestacije unutrašnje suštine¨. Ova

definicija podrazumeva stanovište da se sve pojave i procesi manifestuju, ispoljavaju u
društvenoj praksi i da ih je moguće, preko njihovih manifestacija neposredno opaziti.
O indikatorima u teorijskim istraživanjima ne može se raspravljati bez tačnog
određenja pojma i predmeta teorijskog istraživanja. Ako se predmetom smatra
teorija, mogu se javiti dva osnovna slučaja. Prvi slučaj, je kada postoje bitni činioci
naučne teorije (aksiomi, postulati, naučni zakon, itd) i kada je ta teorija iskazana u
pisanom obliku u jednom ili više sistemskih dela. Rezultati i tokovi mišljenja izraženi
su određenim jezikom, u pisanoj formi, dakle, pojmovima, stavovima, sudovima i
zaključcima, tezama, kontratezama i argumentima. Pisani iskazi su u ovom slučaju,
spoljašnje manifestacije sadržine i suštine teorije. Saglasno tome, indikatori teorijskog
istraživanja su pisani iskazi određenog sadržaja i oblika. Međutim, teorija odn.
određeni teorijski stavovi mogu da budu izraženi i usmeno, npr. u naučnoj raspravi. U
tom slučaju idikatori su usmeni ikazi o toj teoriji. I na kraju, iskazi se mogu javiti i kao
empirijski- iskustveni indikatori. To je drugi slučaj koji se javlja u dve varijante. U
prvoj, iskazi se zasnivaju i odnose na iskustva o važenju, mogućnosti primene,
efektima primene teorije i odnosu prema teoriji. Druga varijanta je kada je predmet
teorije relativno artikulisan, ali teorija ni u osnovnom nije konstituisana ni u pisanom
obliku izražena. Iskazi o predmetu teorije u tom slučaju nisu u pravom smislu reči ni
teorijski ni empirijski pokazatelji, već su karakteristični po obeležjima prelaza iz
jednog u drugo.
Sve indikatore možemo podeliti na:
A. 1) ekspresivne – indikatore stavova, i
2) predikativne . indikatore realnih dimenzija – svojstava;

B. 1) kvantitativne – indikatore veličina, količina, učestalosti, gustine, itd.

2) kvalitativne – indikatore kakvoće svojstava, osobina itd.

C. 1) objektivne – ind. koji su realne objektivne činjenice, koje se mogu

empirijski, iskustveno opaziti;
2) subjektivne – ind. koji su proizvod – manifestacija subjektivnog suda,
doživljavanja, osećanja, oseta itd.
Takođe je potrebno razlikovati elementarne, jednostavne indikatore i sindrome –
složene indikatore koji čine celinu smisleno povezanih elementarnih indikatora
različitih vrsta.
Osim prema kriterijumu složenosti, indikatore možemo klasifikovati po kriterijumu
značaja u ispoljavanju suštine, prema kome ih inače, i odabiramo.
I mogu biti izvorne činjenice materijalne stvarnosti – razne prirodne tvorevine, na
zemlji i van nje, razne društvene tvorevine, kao što su društvene institucije, ustanove,
organizacije, norme i sl., zatim određena ponašanja ljudi kao što su: delatnosti,
radnje, činovi, operacije, iskazi ljudi rečima i drugim simbolima itd.
Potrebni podaci kojima se dokazuje – opovrgava hipoteza opredeljuju potrebne
indikatore. Pa je tako izbor indikatora uslovljen:
- karakteristikama predmeta i ciljeva istraživanja;
- karakteristikama stava hipoteze i varijabli;
- prethodnim naučnim saznanjem o predmetu istraživanja.

11
Indikatori se utvrđuju odmah posle formulisanja svake pojedinačne hipoteze i u vezi sa
varijablama koje ona sadrži. Oni su veza između stava hipoteze s jedne i
instrumentarija kojim će se sakupljati podaci s druge strane. Stoga se, iako su posebni,
izdvojeni od hipotaze, indikatori smatraju sastavnim delom pojedinačnih hipoteza.

85. Način istraživanja kao deo nacrta naučne zamisli: pojam,

funkcije, struktura

Priroda predmeta istraživanja, naučni ciljevi, hipoteze i indikatori, zahtevaju

određene metode i tehnike istraživanja. Iako smo već terijskim određenjem predmeta
istraživanja preuzeli odgovarajuće obaveze u pogledu izbora i korišćenja metoda, ovim
delom nacrta naučen zamisli bliže preciziramo i taksativno navodimo koje ćemo
metode i tehnike koristiti u prikupljanju, obradi i interpretaciji podataka i saznajnih
činjenica.
U istraživanju pol. pojava započinje se osnovnim metodama: analizom (u prvom redu
analizom sadržaja i strukturalnom analizom) i analogijom. Po pravilu, koriste se gotovo
sve vrste osnovnih metoda i njihovi postupci, međutim, neke se koriste samostalno i
neposrednije od drugih, što je slučaj sa analizom, analogijom, klasifikacijom i
indukcijom u empirijskom istraživanju. U ovom delu nacrta naučne zamisli treba
navesti samo one osnovne metode koje će biti korišćene ili samostalno ili u sprezi sa
drugim metodama. To praktično znači da je neophodno pobrojati vrste analiza,
klasifikacija itd., i obrazložiti njihovu primenu, ukazujući na hipoteze koje će njima
biti tretirane.
Sve opštenaučne metode upotrebljive u u istraživanju pol. pojava. Može se reći da su
HD, statistička i metoda modelovanja nezamenljive i da se koriste u međusobnoj
sprezi. U ovom delu nacrta naučne zamisli treba reći koje će vrste podataka biti
sakupljane, koje će se statističke serije i statističke analize koristiti, zatim treba
saopštiti kriterijume i merila, kao i merne skale jer je statistička metoda
kvantitativna, ona podrazumeva kvantifikovanje a to znači merenje. Metod
modelovanja takođe podrazumeva preciziranje vrste modela, njihovog mesta i uloge,
kao i postupak u korišćenju.
Osim opštenaučnih, koriste se i druge metode društvenih nauka. To su komparativna
metoda i neke metode razvijene u okviru određenih metodoloških pravaca kao što su
biografska metoda i metoda idealnih tipova, strukturalno – funkcionalna analiza i
druge.
I na kraju, ovde treba precizirati i način (tehnike – instrumente i postupke) koji će biti
korišćeni u prikupljanju podataka, kao i plan obrade (plan kontrole, sređivanja,
iskazivanja, šifriranja i analize podataka) – uglavnom kao kodeks šifara, plan ukrštanja
i plan tabela.

86. Naučna i društvena opravdanost istraživanja kao deo nacrta

naučne zamisli

Naučna opravdanost istraživanja povezana je i uslovljena pretpostavljenim doprinosom

istraživanja nauci. Ovaj doprinos se ostvaruje u dva vida:
- kao heuristički rezultat, i
- kao verifikatorni rezultat.
Ako istraživanje ne doprinosi otkrivanju novog ili verifikovanju naučno nedovoljno
proverenog, istraživanje nije naučno opravdano. Doprinos istraživanja može biti u
oblasti:

12
 a. spoznaje same pojave u njenom opisu, kvalifikaciji, objašnjavanju itd.,
i
b. metodologije – metode, bilo u njihovom logičko – saznajnom delu,
tehničkom delu odn. u delu o naučnoj strategiji.
U projektu se saopštava:
o doprinos u saznajnoj oblasti, i
o doprinos u oblasti logike, metodologije i metoda.
Društvena opravdanost istraživanja uslovljena je doprinosom istraživanja rešavanju
društvenog problema.
U principu između naučne i društvene opravdanosti postoji povezanost. Naučno
opravdano istraživanje, po pravilu je, i društveno opravdano. Međutim, moguća su
istraživanja koja su naučno neopravdana odn. nedovoljno opravdana, koja u oblasti
naučnog saznanja znače samo rutinsku proveru već poznatog, ali mogu biti društveno
opravdana.

89. Planiranje istraživanja

Realizacija istraživanja ima svoje faze: planiranje istraživanja, preduzimanje

prakitičnih mera, organizovanje i izvođenje istraživanja.
Planiranje istraživanja je strogo umni rad kojim se povezuje naučna zamisao sa
praktičnim delatnostima u istraživanju. Rad na planiranju može se klasifikovati kao
naučno – kreativni i stručno – rutinski. U heurističkim istraživanjima preovlađuje
kreativni rad, dok u verifikatornim istraživanjima pretežno stručno – rutinski.
Osnovna funkcija planiranja istraživanja je sinhronizacija svih delatnosti, učesnika i
sredstava u određenom prostoru i vremenu. Rezultat procesa planiranja je operativni
plan istraživanja. U širem smislu, operativni plan istraživanja obuhvatio bi: prvo, deo
nacrta naučne zamisli ¨način istraživanja¨ a u nekim slučajevima kada istražujemo
aktuelne pojave i vremensko i prostorno određenje predmeta istraživanja; drugo,
terminski, kadrovski i plan sredstava; i treće, instrumentarij sakupljanja i obrade
podataka. U užem smislu, operativni plan istraživanja obuhvata dimenzioniranje
vremena trajanja istraživanja, konkretno utvrđuje učesnike – saradnike i njihove
zadatke u istraživanju, i najzad, utvrđuje materijalna i finansijska sredstva potrebna
za realizaciju istraživanja.
Uobičajeno je da se u literaturi govori o tri plana istraživanja:
 terminski plan – sadrži precizno određenje vremena trajanja
istraživanja - od početka rada na projektu do prezentacije rezultata istraživanja.
Sadrži popis svih funkcija, delatnosti, radnji, postupaka, činova i operacija, koje će se
obavljati u određenim rokovima i trajanju;
 plan kadrova – ostvaruje misaono povezivanje ljudi, vremena, prostora,
njihove aktivnosti i ukupnih uslova pod kojima će se aktivnost obavljati;
 plan sredstava – sadrži odredbe o materijalno – tehničkim sredstvima i o
potrebnom iznosu novca.
Plan istraživanja, kao jedan celoviti i sistematski deo projekta istraživanja sadrži:
a. pripreme za realizaciju istraživanja;
b. prikupljanje podataka,
c. obradu podataka, izradu izveštaja i prezentaciju rezultata istraživanja.
Stoga je postupak planiranja potrebno sprovesti u skladu sa odgovarajućim principima i
pravilima. Bitni su sledeći principi:
1. potpunost plana – obuhavtanje svih bitnih činilaca postupka realizacije;

13
 2. realističnost plana – objektivnost procene stvarnih mogućnosti i potreba u
ostvarivanju istraživanja u postojećoj situaciji;
3. koherentnost i konzistentnost plana – podrazumevajući saglasnost zahteva
istraživanja, ličnih i tipskih sposobnosti istraživača i najzad, sredstva
istraživanja;
4. elastičnost plana – predviđanje alternativnih rešenja u izmenjenim situacijama;
5. pravovremenost – poštovanje osnovnih rokova;
6. ekonomičnost i rentabilnost – planiranje najjeftinijih rešenja.
Unutar jedinstvenog projekta treba da se formira tim sledećeg sastava:
- nosilac (rukovodilac projekta), koji je odgovoran za teorijsku koncepciju
i teorijska rešenja u projektu i izveštaj realizaciji istraživanja;
- metodolog, koji je odgovoran za izbor metoda i tehnika istraživanja,
njihovu primenu u prikupljanju i obradi podataka, i izbor obuku stručnog
i tehničkog osoblja, kao i za razradu okvirno datog plana istraživanja,
- naučni saradnici (istraživači)
- stručni saradnici (istraživači), ... statističar, matematičar,
- stručno – tehnički saradnici,
- tehnički saradnici.
Saradnici na prikupljanju podataka: analitičar (analiza raznih dokumenata),
posmatrači (neposredno opažaju pojavu koja je predmet istraživanja), intervjueri
(neposredno stupaju u kontakt sa ispitanicima), anketari, saradnici – mediji (oni koji u
eksperimentu imaju ulogu pokretača eksperimentalnog činioca sa ciljem stvaranja
eksperimentalne situacije, i mogu biti bilo kog nivoa obrazovanja, zavisno od
zadataka), evidentičari toka ekspeirmenta (saradnici visoke ili srednje stručne spreme
i sličnih osobina kao posmatrači), instruktori – kontrolori (saradnici VSS, bogatog
iskustva).

Saradnici na obradi podataka: klasifikatori, šifranti, brojači.

90. Pojam činjenice, podatka i obaveštenja i njihov međusobni odnos

U dnevnom opštenju često se pogrešno poistovećuju značenja pojmova: podatak,

činjenica, informacija – obaveštenje.
U ljudskom životu objektivno postoje i na različite načine se manifestuju mnogobrojne
činjenice. Prirodni predmeti, bića, prirodni, psihički i društveni procesi, aktivnosti,
odnosi, itd. i njihovi delovi, okružuju čoveka, odigravaju se uz njegovo učešće ili bez
njega, pri čemu su neki od njih ugrađeni u sadržaj njegove svesti, a neki ostaju van
nje. Opravdano je, sa stanovišta potreba istraživanja, to nazvati realnim činjenicama.
Osim realnih postoje i idealne činjenice, one su duhovne, koje su oteletvorene u
stvarima. Sve što se posredstvom realnih manifestacija može opaziti, pa prema tome i
naučnim metodama, iskustveno, saznavati i proveravati smatramo realnim
činjenicama.
Naša opažanja i saznavanja realnih činjenica, čak i elementarnih, nisu u datom
trenutku potpuna, kompleksna, produbljena. Po pravilu u kontaktu sa njima, mi ih
opažamo i saznajemo jednostrano, delimično, manje – više površno, uz znatnu
udaljenost od njihove suštine. Takva naša pojedinačna opažanja, koja možemo da
evidentiramo, nazivamo podacima.
Pod obaveštenjima treba podrazumevati smisleno organizovane podatke u poruku
određenog značenja. Naime, u okviru istraživanja, podatak je konstatovanje

14
postojanja – nepostojanja određenog indikatora. Obaveštenje već govori o
kvantitativno – kvalitativnim svojstvima indikatora.
Takođe, u literaturi su poznate naučne činjenice koje, uz odgovarajuće
pojednostavljivanje, možemo definisati kao naučno utvrđeno saznanje o realnim
činjenicama. Ali ovde izraženo shvatanje naučne činjenice podrazumeva veliku logičku
i misaonu udaljenost od podataka i obaveštenja. Stoga je korisno uvesti pojam
saznajna činjenica. Pod nju bismo podveli smisleno organizovane i povezane podatke i
obaveštenja u celoviti deo saznanja do kojeg se došlo u toku istraživanja, ali koje još
nije donilo vrednost verifikovane naučne činjenice.
Sakupljanje podataka bi bilo sistem unapred organizovanih aktivnosti, usmerenih na
opažanje evidentiranje odabranih spoljnih manifestacija, određene suštine,
korišćenjem odgovarajućih naučno verifikovanih metoda, tehnika, instrumenata i
postupaka, koji odgovaraju svojstvima pojave, predmetu i ciljevima istraživanja i
izvorima podataka i obaveštenja.

91. Izvori podataka u politikološkim istraživanjima: pojam i vrste

Za istraživanja u polikologiji najznačajniji izvor podataka je tekuća, živa pol. praksa.

To znači pol. ponašanje učesnika u pol. akcijama. Međutim, to nisu jedini izvori
podataka. Tu su pre svega i pol. dokumenti u kojim su zabeležena ranija i nameravana
pol. ponašanja, rezultati ranijih istraživanja, materijalni spomenici, itd.
Pol. ponašanje je istovremeno najdirektniji, najaktuelniji, najpotpuniji, najvalidniji i
najverodostojniji izvor podataka, ali ujedno i najsloženiji.
Kada je u pitanju istraživanje pol. aktivnosti, populaciju mogu sačinjavati svi žitelji
zemaljske kugle određenog nivoa mentalne zrelosti i sposobnosti, kao i veoma uske
grupe malobrojnog i jedinstvenog sastava. To zavisi od predmeta istraživanja.
Populaciju iz koje se mogu formirati osnovna statistička masa i uzorak za istraživanje
pol. ponašanja i aktivnosti mogu činiti:
- stanovnici ili samo državljani jedne pol. – teritorijalne jedinice;
- pol. i društvene organizacije raznih vrsta;
- institucije države, nauke, obrazovanja, kulture i razne poslovne
organizacije;
- razne socijalne grupe, kao što su klase, slojevi, nacije, elite, starosne i
polne grupe...
- koncentracija stanovništva na određenim geografskim područjima prema
raznim geografsko – klimatskim i drugim bitnim prirodnim, kulturnim i
društvenim obeležjima tog područja;
- delovi socijalnog sastava stanovništva – klase, slojevi, nacije i
narodnosti i grupe po raznim obeležjima: polu, starosti, obrazovanju,
zanimanju, itd.
Osnovni problem formiranja uzorka u politikološkim istraživanjima vezan je za
obezbeđenje reprezentativnosti. Složenost i teškoće formiranja uzorka imaju tri
osnovna izvora:
a. to su svojstva politike i pol. aktivnosti kao predmeta istraživanja:
složenost, uslovna konkretnost, visok stepen prisustva mnogobrojnih parcijalnih
protivurečnosti itd,
b. to je totalitet svake ličnosti i svake skupine,
c. to je nužno uključivanje u uzorak antropološke, istorijske, ekonomske,
socijalne i drugih dimenzija.

15
Sve u svemu, svi činioci društvene realnosti izvori su podataka o društvenim i pol.
pojavama. Spomenici kulture, građevine i razni drugi građevinski objekti, umetnička
dela, oruđa i oružja, društveno – pol. ponašanje društva, grupa, slojeva, klasa,
pokreta, organizacija, itd.
Sa stanovišta istraživača nisu sve klasifikacije izvora podjednako značajne. Za početak
svakog rada na istraživačkom projektu bitna je podela na:
 iskustvene izvore (iskustvo subjekta)
 naučne izvore podataka:
- teorijske – one koje čine fond verifikovanih naučnih saznanja o
pol. pojavama,
- hipotetičke – empirijske – u fazi hipoteza koje se istražuju ali
još nisu postali sastavni deo teorije.
Izvori se takođe mogu razvrstati i po sledećim kriterijumima:
1. PRIRODI GRAĐE
- tvorevine materijalne kulture (umetničke, rekreativne i delatno –
operativne
- tvorevine duhovne kulture
- neposredno ponašanje društvenih subjekata koji čine društvo
2. PREDMETNOSTI SADRŽAJA
- izvori potpunog pol. sadržaja (pol. programi, statuti pol. organizacija,
planovi, objave...)
- izvori kombinovane i srodne sadržine (ne bave se prvenstveno pol.
pojavama, ali je srodna; ustav, zakoni..)
- izvori čija je sadržina nepolitička (ali mogu biti prisutni podaci za
istraživanje pol. pojava; statistički izvori o razvoju privrede,
tehnologije,stanovništvu)
3. SUBJEKTU – AUTORU
- kompetentne (koji su situaciji da ostvare uvid u istraživanu pol. pojavu)
- nekompetentne (koji nisu bili u situaciji da ostvare odgovarajući uvid)
4. OBLIKU ISKAZIVANJA SADRŽAJA ili načinu korišćenja izvora
- auditivne (koji se mogu koristiti aktiviranjem čula sluha)
- vizuelne (aktiviranjem čula vida)
- audio-vizuelne (koji se koriste kombinacijom čula)
- ostale (kombinacija čula i na druge načine)
5. JAVNOSTI – determiniše mogućnost korišćenja izvora
a. - društvene (ono što je u znatnoj meri opšte i javno; sistem osnovnih
društvenih vrednosti, društveni moral)
- privatne (ono što je u znatnoj meri lično i uslovno tajno)
b. - legalne izovre (koji su zakonom i propisima dozvoljeni za korišćenje)
- ilegalne (koji nisu u skladu sa važećim propisima, normama, itd)
c. - javne izvore (publikacije, sredstva javnog masovnog informisanja i sl.)
- interne izvore (koji su usmereni na zadovoljavanje potreba jednog
ograničenog kruga korisnika, ali ni drugi korisnici nisu u svim
slučajevima isključeni; interni bilteni, listovi radnih organizacija,
interne publikacije)
- poverljive izvore (koji su namenjeni samo uskom krugu upućenih u čiju
nadležnost spada predmetni sadržaj)
- tajne, strogo poverljive izvore (ovi izvori sadrže vojne, poslovne,
profesionalne i pol. (državne tajne)
6. DOSTUPNOST

16
 - dostupnim izvorima smatramo svaki izvor koji istraživač pod prosečno
normalnim okolnostima u određenoj društveno-istorijskoj situaciji može
koristiti
- nedostupni izvori su svi ostali izvori, oni mogu biti nedostupni iz
sledećih razloga:
1. obrazovno – kulturni (nepoznavanje jezika i pisma)
2. ekonomsko – finansijski
3. tehnički (nedostatak odgovarajuće tehničke opreme)
4. organizacione, prostorne i vremenske smetnje
5. retkost izvora
6. informisanost, odn. neinformisanost o postojanju izvora itd.
7. SLUŽBENOST I OFICIJELNOST – bitno je da su to izvori čiju sadržinu garantuju
ovlašćenje i odgovornost
- službene – oficijelne
- neslužbene – neoficijelne
8. IZVORNOST IZVORA – usko je povezana sa istinitošću ili uopšte vrednošću izvora
- izvorne (čija je autentičnost najveća zbog kompetentnosti tvorca i
načina nastanka izvora)
- interpretirane – autentične (nastale od kompetentnih tvoraca kojine
moraju biti učesnici u zbivanju, ali je sadržaj u najvećoj meri istinit)
- interpretirane neautentične
- proizvoljne

92. Dokumenti kao izvori podataka u politikološkim istraživanjima

Pojmom dokument označavamo sve izvore podataka koji nisu aktuelno ponašanje
(verbalno ili stvarno) subjekata. Dokumente razvrstavamo na:
1. naučne – naučna dela
2. publicističke – u koje ubrajamo i umetnička dela
3. informativne – sredstva javnog informisanja
4. akcione – programi i planovi, i sl.
5. propagandne – sve oblike i sredstva propagandnih oblika
6. evidencijske – sve vrste evidencija, knjigovodstva
7. normativne – propisi i sl., kao i proceduralne
8. radno – poslovne – ugovori, protokoli itd.

Svi dokumenti nastali u pol. procesu čiji sadržaj čine obaveštenja o predmetu i
procesu politike su politički. Uže određenje pojma pol. dokumenta bilo bi da su to
dokumenta čiji je tvorac oficijelni pol. subjekt koji njime utvrđuje svoju politiku,
njeno sprovođenje i kontrolu i ocenjuje – vrednuje ukupnu politiku, a nastao je
određenom procedurom.
Mogući su mnogi kriterijumi za klasifikaciju pol. dokumenata. Sa stanovišta istraživača
najvažniji su:
a. subjekti koji izrađuju i donose dokument – generalno možemo da razlikujemo:
- državna dokumenta (ustav, ustavni zakoni, zakoni, podzakonska akta i
rezolucije itd.)
- dokumenti pol. stranaka, pokreta, udruženja i pol. grupa
- dokumenti interesnih organizacija i udruženja
- razni drugi pol. dokumenti

17
 b. uloga dokumenata u pol. procesu – upućuje na dve osnovne dihotomije i jednu
klasifikaciju
A. Dihotomija po osnovnosti podrazumeva postojanje
- osnovnih dokumenata (u kojima su sadržane osnove organizacije i
politike, kao što su ustav, status, pol. programi)
- izvedenih dokumenata (koji su razrada, konkretizacija osnovnih i
proističu iz osnovnih)
B. Dihotomija po opštosti podrazumeva razlikovanje
- opštih dokumenata (koja izražavaju stanovišta o opštim pitanjima i
sadrže poruke namenjene svim pol. subjektima i tiču se najopštijih
pitanja politike)
- posebnih dokumenata (koji se tiču određenih segmenata politike ili dela
pol. subjekata)

Prema ulogama možemo razlikovati:

1. programska dokumenta (njihov osnovni sadržaj je utvrđivanje ciljeva, sadržaja,
oblika i metoda aktivnosti, radi postizanja ciljeva. U ovu klasu dokumenata
spadaju pol. platforme, programi i planovi raznih nivoa istepena konkretnosti)
2. normativna dokumenta (državni propisi, statuti, statutne odluke, poslovnici,
itd)
3. analitički dokumenti (razne pol. analize, razne vrste izveštaja i informacija)
4. evidenciona dokumenta (delovodni protokoli koji sadrže popise celokupne
prepiske i popis svih dkumenata pol. subjekata, popisi svojine, registri članov,
finansijske evidencije itd.)
5. operativna dokumenta (tj. dokumenta koja su neposredno u funkciji
organizovanja realizacije i kontrole tekućih akcija ikonkretnih aktivnosti):
o akciono – operativna (odluke, zključci, nalozi, uputstva, smernice itd)
o operativno – informativna (od medija javnog informisanja do internih
biltena, saopštenja, informacija, namenskih izveštaja itd.)
c. mesto u pol. procesu
- inicijalni dokumenti (tj. dokumenti kojima započinje određena pol.
akcija, u njih ubrajamo poziv na skup od sednice jednog pol. tela do
pol. izbora, manifestacija i demonstracija)
- radni dokumenti (koji su u funkciji donošenja pol. odluka i zaključaka
odn. u funkciji pripremanja pol. akcija. Tako su svi analitički dokumenti
radni.)
- izvršni dokumenti (oni koji se neposredno praktikuju, putni nalog,
rešenje itd.)
- mešoviti dokument (koji imaju komponente karakteristične za
prethodne vrste ili im je izrazito svojstvo da menjaju mesta u pol.
procesu, takav dokument je pol. plakat.)
d. opšti adresat odn. subjekt kome se dokument obraća

93. Vrednovanje izvora podataka i vrednovanje podataka

Vrednovanje izvora je neophodno zbog njihove različite upotrebljivosti u istraživanju.

Osnovni kriterijum vrednosti izvora podataka je, sa stanovišta istraživanja,
upotrebljivost izvora, odn. mogućnost njegovog korišćenja. Dve su bitne dimenzije:

18
prvo, da postoji opšta realna mogućnost za korišćenje izvora, drugo, da sa stanovišta
predmeta istraživanja izvor bude sadržajno adektvatan.
Indikatori za upotrebljivost izvora su:
- dostupnost
- pravovremenost (sa stanovišta vremenskog određenja predmeta i
terminskog plana istraživanja)
- adekvatnost sadržaja (da zvor sadrži podatke potrebne za proveru
postavljenih hipoteza)
- istinitost (verodostojnost podataka)
- potpunost (shvaćena kao dovoljan broj podataka da se od njih može
oformiti informacija i konstruisati jedinstven stav)
Provera upotrebljivosti izvora vrši se odgovarajućim postupkom koji se kreće u dve
osnovna pravca:
a. prikupljanje informacija o izvoru podataka iz drugih izvora
b. analiza samog dokumenta

Najsloženiji i najteži deo postupka je utvrđivanje istinitosti. Osnovni činioci ovog

postpuka su:
 provera fizičkog svojstva izvora (sastava, obima, težina, oblika, boje itd)
 provera sadržaja izvora (logičke konzistentnosti, povezanosti i saglasnosti
podataka isl.)
 provera forme sadržaja (jezika, simbola, znakova itd.)
Vrednovanje podataka se ne može poistovetiti sa vrednovanjem izvora. Ono je u
suštini vrednovanje njihove adekvatnosti i istinitosti. U vezi sa tim koriste se termini:
valjanost, validnost, pouzdanost. Osnovni kriterijumi vrednovanja podataka:
Prvi kriterijum, je koliko se podaci odnose na predmet istraživanja. Moguće je utvrditi
da se neki odnose direktno na predmet istraživanja, drugi su u indirektnom odnosu,
treći samo uslovno mogu dovesti u vezu a četvrti uopšte nemaju veze sa predmetom
istraživanja.
Drugi kriterijum, je verodostojnost, istinitost podataka. Istinitost se obezbeđuje
unapred, izborom izvora podataka, instrumenata i postupaka u prikupljanju podataka.
Treći kriterijum, je dovoljnost podataka. Koliko je podataka dovoljno zavisi od
predmeta, ciljeva i hipoteza istraživanja.

94. Ispitivanje kao način prikupljanja podataka: pojam i vrste

Ispitivanje je metoda prikupljanja empirijskih podataka posredstvom iskaza,

prvenstveno usmenih ali i pisanih, koje daju ispitanici. Ono je način neposrednog
sakupljanja podataka, zato što se podaci dobijaju u neposrednom verbalnom opštenju
sa davaocem iskaza, ali je istovremeno i način posrednog sakupljanja podataka, zato
što između događanja i podataka o događanju posreduje ispitanik, davalac iskaza.
Predmet ispitivanja mogu da budu prošlost, sadašnjost i budućnost, realni događaji,
ponašanja, osećanja i zamisli, jednom rečju, sve ono što može da bude sadržina
smislenog iskaza čoveka.
Ispitivanje je, prema važećim definicijama, način prikupljanja podataka od drugih
subjekata izazivanjem njhiovog verbalnog reagovanja verbalnom provokacijom. Dakle,
dve su bitne odredbe definicije: podaci se prikupljaju posredno i do njih se dolazi
verbalnom provokacijom, kojom se izazivaju verbalne reakcije.
Ova definicija je samo okvirna i ne daje potrebne kriterijume za razgraničenje
ispitivanja od drugih načina prikupljanja podataka. Jer verbalna provokacija ne izaziva

19
uvek samo verbalnu reakciju, pa se u tom slučaju javlja eksperimentalna situacija, a
verbalna provokacija dobija značenje eksperimentalnog činioca. U ovom slučaju gubi
se opšta granica između eksperimenta i ispitivanja. Zato se pojam ¨verbalna
provokacija¨ bar u metodologiji pol. nauka zamenjuje pojmom ¨upitni iskaz¨.

Saglasno tome, definicija ispitivanja bi mogla da glasi: Ispitivanje je način sakupljanja

podataka, preko iskaza drugih subjekata (ispitanika), a putem verbalnog opštenja sa
njima, upotrebom ¨upitnih iskaza.¨
Kriterijumi klasifikacije su mnogobrojni, mada se najčešće kao kriterijum uzima rad
ispitivača odn. postupak ispitivanja. Uobičajena je podela na blago, neutralno i oštro
ispitivanje.
Blago ispitivanje podrazumeva ponašanje ispitivača koje dovodi kod ispitanika do
uspostavljanja poverenja znatnog stepena prisnosti i otvorenosti, tako da ne postoje
prepreke za razgovor ni o najosetljivijim, intimnim problemima.
Neutralno ispitivanje podrazumeva učtiv, korektan, poslovan odnos ispitivača prema
ispitaniku. Bilo koji oblik sugerisanja rešenja ili orijentisanje ispitanika izvan strogo
predviđenog postupka unutar odbrane tehnike ispitivanja, kao i bilo kakvi oblici
uticanja, zabranjeni su. Neutralno ispitivanje podrazumeva neposredno obraćanje,
neposredno pitanje i prihvatanje – evidentiranje dobijenog odgovora kako je dat.
Oštro ispitivanje podrazumeva stavljanje ispitanika u psihički vrlo složene situacije u
kojima ispitivač vrši psihičku presiju, izlaže ispitanika delovanju ¨ukrštenih pitanja¨,
zatim sistematskom ponavljanju pitanja uz promenu ritma ispitivanja itd. Ovaj tip
ispitivanja u literaturi se često poistovećuje sa ¨policijskim¨ ispitivanjem.
U praksi, ali i u literaturi moguće je naići na pojmove direktnog i indirektnog
ispitivanja. Pod direktnim ispitivanjem se podrazumevaju dva različita slučaja. Prvo,
direktnim se smatra svako ispitivanje u kojem se ispitivač neposredno obraća
ispitaniku, pri čemu se ispitanik prethodno saglasio da bude ispitan. Drugo, direktnim
ispitivanjem se smatra svako ispitivanje u kojem se pitanja i odgovori direktno odnose
na predmet istraživanja, i u kojima se na osnovu odgovora, neposredno zaključuje.
Indirektna ispitivanja takođe bi se mogla razlikovati kao: prvo, ispitanik nije dao
pristanak da bude podvrgnut ispitivanju, već je doveden u situaciju da o predmetu
ispitivanja daje iskaze bez namere da to čini; drugo, pitanja koje ispitaniku
postavljaju, nezavisno od toga da li je dao saglasnost da učestvuje u ispitivanju ili
nije, ne odnose se direktno na predmet istraživanja, već se o predmetu zaključuje
posredno.
Ispitivanje se može vršiti kao individualno (jedan ispitanik – jedna ispitivač), grupno
(nekoliko ispitanika – jedan ili više ispitivača) i kolektivno (jedna manja društvena
zajednica koja daje zajednički odgovor – jedan ili više ispitivača).
Takođe, po načinu opštenja moguće je usmeno, pismeno i kombinovano ispitivanje.
Usmeno ispitivanje podrazumeva usmeno postavljanje pitanja i usmeno davanje
odgovora u neposrednoj komunikaciji između ispitivača i ispitanika. U ostvarivanju
usmenog ispitivanja javlja se modalitet korišćenja tehnički posredujućih sredstava kao
što su telefon, razmena audio trake ili drugih audio-vizuelnih sredstava. Korišćenje
tehničkih sredstava omogućava i specijalne vidove ispitivanja populacije. Npr. moguće
je određena pitanja postaviti preko radija, TV-a, računarske mreže i njihovih sistema.
Ovu vrstu ispitivanja nazivamo medijskim ispitivanjem. Pismeno ispitivanje
podrazumeva postavljanje pitanja i davanje odgovora u pismenoj formi. Kombinovano
ispitivanje podrazumeva usmeno postavljanje pitanja, a pismeno davanje odgovora.
95. Naučni intervju kao tehnika ispitivanja: pojam, svojstva, vrste

20
Intervju je tehnika prikupljanja podataka ispitivanjem, putem neposrednog usmenog i
ličnog opštenja ispitivača i ispitanika.
Postoji više tipova intervjua i više kriterijuma njihovog razvrstavanja. Uobičajeni su
kriterijumi: rad itervjuera i broj i odnos istovremeno ispitanika od strane jednog
ispitivača.
Po prvom kriterijumu imamo podelu na: neusmereni i usmereni intervju
Neusmereni intervju je naučni razgovor u kome ispitivač samostalno odabira sadržaj,
oblik i redosled postavljanja pitanja, saglasno sopstvenoj proceni karakteristika
ispitanika i situacije u kojoj se vodi razgovor. U nauci, međutim, neusmereni odn.
slobodnih intervjua nema, jer intervjuer nikada nije sasvim slobodan i neusmeren.
Projekat istraživanja kroz operacionalizaciju predmeta, hipoteze i indikatore, strogo
je determinisao mogući sadržaj ioblike pitanja. U politikologiji ovaj intervju je veoma
često u upotrebi zbog svoje elastičnosti i prilagodljivosti situaciji. Primenjuju se
psihološka i logička strategija. Psihološka – za planiranje ponašanja u mogućim
situacijama, a na osnovu tipova poznatih situacija u takvim istraživanjima. Logička – u
koncipiranju organizacije sadržaja osnove za razgovor, posebno sadržaja pitanja.
Neusmereni tj. slobodni intervju odgovara svim tipovima ispitivanja, ali u prvom redu
blagom i oštrom.
Usmereni intervju za razliku od neusmerenog, ima veoma precizno i svesno razrađen
instrument i postupak. Nazivom ¨usmereni intervju¨ obuhvataju se tri tipa intervjua:
a) usmereni orijentacioni intervju – ima prednosti nad ostalima; razvijen
instrument i precizno razvijen postupak. Međutim, razvijene odredbe postupka
elastične su i podrazumevaju kreativnu samostalnost ispitivača, naročito u:
- izboru konkretnog načina uspostavljanja kontakta sa ispitanikom i
stvaranju komunikacione situacije
- izboru redosleda pitanja u okviru baterije odn. levka
- objašnjenju – tumačenju sadržaja pitanja i izboru sadržaja i oblika
potpitanja
- klasifikaciji odgovora ili formulisanju iskaza koji se ne može podvesti
pod već date alternative odgovora, predviđene u osnovi za razgovor.
Ispitivač je obavezan da postavi sva pitanja sadržana u osnovi za razgovor, usputno je
da ih pri tom ne čita, već ih zna napamet, zabranjeno mu je da navodi alternative, već
date odgovore mora da klasifikuje u jedan od predviđenih modaliteta.
b) dirigovani intervju – takođe podrazumeva precizno razvijen instrument
i postupak, ali i znatno ograničenje samostalnosti ispitivača. Njegova samostalnost se
svodi na aktivnost u uspostavljanju kontakta i komunikacione situacije. U toku
razgovora mora se striktno pridržavati redosleda i formulacije pitanja. Ovlašćen je, da
kada je to preko potrebno, postavi odgovarajuća dopunska i potpitanja, ali ne
odstupajući od već datog okvira pitanja. Takođe ne nudi alternative već sme samo da
odgovore klasifikuje. Ovaj tip intervjua prvenstveno odgovara neutralnom tipu
ispitivanja.
c) rigorozni intervju – kao varijanta daljeg smanjivanja kreativnosti
ispitivača i ograničavanja njegove slobode u postupku ispitivanja. U toku ispitivanja on
ne sme da odstupa od redosleda i formulacije pitanja, niti da postavlja dopunska.
Ovlašćen je da kada je to neophodno, objasni pravi sadržaj pitanja, pri tom ne sme da
unosi nove pojmove niti da koristi nove logičke konstukcije.
Rigorozni intervju odgovara neutralnom ispitivanju.

Po drugom kriterijumu: broj ispitanika sa kojima jedan ispitivač istovremeno opšti

21
Individualni intervju je naučni razgovor u kome u jednom vremenskom odsečku,
ispitivač neposredno verbalno opšti samo sa jednim ispitanikom. Mogu se javiti dve
varijante:
a. više ispitivača, u jednom vremenskom nizu, čija ritimika može da bude
pravilna ili nepravilna, vremenski razmaci kraći ili duži, a situacija ispitivanja
ista ili različita, ispituje jednog ispitanika o istim sadržajima (za ovakva
ispitivanja podesni su neusmereni, pa potom i orijentacioni intervjui)
b. kada istovremeno više ispitivača ispituje jednog ispitanika, menjajući
uloge i ponašanje prema njemu (oštro ispitivanje upotrebom neusmerenog ili
orijentacionog intervjua)
Grupni intervju podrazumeva istovremeno komuniciranje jednog ispitivača sa više
ispitanika na istom mestu i u isto vreme, ili više ispitivača sa više ispitanika. U oba
slučaja, odgovori suindividualni. Prodornost grupnog ispitivanja je manja od
prodornosti individualnog, a on odgovara više neutralnom ispitivanju nego blagom.
Oštro je moguće samo izuzetno u specijalno aranžiranim stiuacijama. Ovaj intervju
nije naročito podesan za istraživanja obimnih, složenih i osetljivih pitanja, pa se stoga
u pol. naukama ne može smatrati izuzetno pogodnim.
Kolektivni intervju podrazumeva komuniciranje između jednog ispitivača i jedne
zajednice – kolektiva, koji na postavljeno pitanje daje jedinstven zajednički odgovor.
Ovde se mogu javiti dva osnovna oblika:
a. opštenje ispitivača i kolektiva preko ¨spikera¨ - lica koje u ime
zajednice formuliše i sopštava odgovore, pošto je kolektiv svoj odgovor konstituisao.
Uloga intervjuera je tu mala, njegovo opštenje sa ispitanicima veoma je ograničeno.
Stoga je za ovaj oblik podesan dirigovani ili rigorozni intervju, ali odgovora neutralnom
ispitivanju. Prodornost mu je mala, ali ekonomičnost velika.
b. drugi oblik je znatno funkcionalniji, naročito ako se u tom ispitivanju
pojavi tim ispitivača. Za uspeh su neophodna najmanje dva ispitivača. U ovoj variajnti
jedan ispitivač vodi razgovor sa kolektivom postavljajući pitanja i učestvuje u
formulisanju odgovora koji kolektiv izgrađuje kroz diskusiju. Istovremeno drugi
ispitivač evidentira sve odgovore koji bi mogli da budu od interesa za istraživanje,
odmah ih razvrstava na one koji se direktno odnose na pitanje, posredno, unutar njih
na one odgovore sa kojima postoji opšta saglasnost, saglasnost većine i one gde ne
postoji saglasnost većine. Kao kolektivni odgovor prihvata se onaj oko koga postoji
saglasnost većine, a izostaje aktivno protivljenje manjine. Prodornost ovog intervjua
je velika, ali su veliki i problemi u odabiranju uzorka ispitanika, kao i problemi
kadrovske i tehničke prirode. Ovaj oblik intervjua podrazumeva neusmereni ili
orijentacioni intervju, s tim što su moguća sva tri tipa ispitivanja.

96. Anketa kao tehnika ispitivanja

Anketnim ispitivanjem smatramo svako ispitivanje na osnovu uzorka. Drugo, uža

značenje odnosi se na tehniku ispitivanja. Po tom shvatanju anketa je tehnika
sakupljanja podataka ispitivanjem, u kome ne dolazi do kreativnosti i osamostaljenosti
rada ispitivača i ispitanika, već je njihova aktivnost strogo posredovana instrumentom
tj. uputstvom, sadržajem i formom anketnog upitnika.
Sa stanovišta pol. nauka dva su bitna kriterijuma za klasifikaciju anketa. To su:
1. RAD ANKETARA
- usmene ankete podrazumevaju usmeno opštenje između anketara i
anketiranog, posredstvom određenog tehničkog i drugog sredstva. Unutar ove vrste
javljaju se razne podvrste anketa kao što su: telefonska, radio, TV anketa itd.

22
- pismena anketa podrazumeva pismeno opštenje između anketara i anketiranog.
Tako se kao podvrste pismene ankete javljaju poštanska, novinarska, statistička itd.
Često se u praksi javlja kombinovani oblik ankete, i to su po pravilu ankete u kojima
anketari uručuju neposredno anketne upitnike ispitanicima i posle popunjavanja,
sakupljaju ih.

2. KARAKTERISTIKA ANKETNOG UPITNIKA

- anketa sa formalizovanim (standardizovanim) pismenim upitnikom jesu sve one
koje imaju precizno konstruisan upitnik i precizno definisana pitanja i modalitete
odgovora.
- neformalizovane (nestandardizovane) su ankete čiji se upitnik sastoji samo od
relativno malo bitnih pitanja kod kojih je data samo osnova pitanja, dok je potka
(modaliteti odgovora) u potpunosti izostavljena ili je samo okvirno data.
Sve vrste anketa odgovaraju isključivo neutralnom direktnom ispitivanju. Ipak, jedan
oblik neformalizovane pismene ankete može se javiti i kao indirektno ispitivanje. To je
tzv. kvalitativna analiza sadržaja dokumenata koji verbalno izražavaju sudove,
stavove, kroz pisane iskaze u vezi sa predmetom istraživanja.
U klasifikaciji anketa moguće je kao kriterijum primeniti i broj sa kojim jedan ispitivač
istovremeno ostvaruje anketiranje. Individualno, grupno i kolektivno anketiranje.

110. Test u politikološkim istraživanjima

Test se može definisati kao sistem zadataka čije se rešenje traži od ispitanika u
unapred određenom vremenu, prostoru, u unapred utvrđenim uslovima i na unapred
utvrđen način. Ne mogu se sve vrste testova svrstati u isptivanje, već neki od njih
imaju pretežno karakteristike posmatranja, a neki karakteristike eksperimenta. Npr.
testovi veštine imaju najviše svojstava laboratorijskog eksperimenta, a testovi znanja,
idejnih opredeljenje itd imaju sve karakteristike intervjua ili ankete.
Opšti predmet istraživanja u društvenim i pol. naukama su:
 Testovi psihomotornih sposobnosti kojima se utvrđuju sposobnosti
reagovanja na spoljašnje nadražaje, kao što su brzina, spretnost, izdržljivost itd.
 Testovi psihičkih i mentalnih sposobnosti u koje spadaju testovi znanja,
inteligenicje, pamćenja, asocijacija...
Testovi se mogu klasifikovati po više kriterijuma. Najvažniji su sa stanovišta
metodologije pol. nauka:
1. SLOŽENOST – možemo razlikovati tri potkriterijuma:
- broj zadataka – jednostavan bi sadržao samo jedan zadatak, a složen
više zadataka;
- istovrsnost zadataka – jednostavan = istovrsne zadatke i istovrsne
aktivnosti prilikom njihovog rešavanja, složen = raznovrsni zadaci čije
rešavanje zahteva razne aktivnosti;
- istorodnost materije – jednostavni = zadaci sa srodnom materijom,
složeni = nesrodna materija.
2. PREDMET ISTRAŽIVANJA
- testovi informisanosti
- testovi znanja o politici i u funkciji politike
- testovi vrednosne odn. ideološke i pol. opredeljenosti
- testovi akcione sposobnosti odn. osposobljenosti
3. SVOJSTVO ZADATAKA I OBLICI IZVRŠENJA podrazumeva više potkriterijuma:
Prema bitnim svojstvima postavljanja zadataka i njihovog rešavanja razlikujemo:

23
 a. testove praktičnih radnji koji mogu da sadrže zahteve:
- da se obave određene radnje bez zahteva da se proizvede materijalno
dobro ali se definisanim efektom izvršenih radnji;
- da se proizvede određena materijalna stvar, što nije sadržaj pol. nauka,
osim izuzetno.
b. testovi iskaza u pisanoj, usmenoj ili likovnoj ili u kombinovanoj formi
koji se realizuju kao:
- testovi koji zahtevaju konstruisanje iskaza – mogu postaviti zahtev u dva
oblika. Prvo, u upitnom obliku koji zahteva odgovor određenog sadržaja i u
određenoj formi. Ključ za vrednovanje rezultata i njegova tumačenja prave se
kao pregled tačnih odgovora. Druga varijanta ovog testa postavlja zahtev da se
izvrše određene radnje, npr. izrada određenog pol. dokumenta, usmeno
izlaganje na određenu temu. Izrada ključa je veoma složena i podrazumeva
izradu modela (¨idealnog tipa¨) i ocenjivanje kompetentnog žirija.
- testovi izbora ponuđenog rešenja – podrazumeva zahtev da testirani od
više ponuđenih modaliteta iskaza, odabere i označi odgovarajući. Izrada ključa
se sastoji od pregleda tačnih odgovora i njihovog eventualnog vrednovanja.
- testovi prepoznavanja iskaza – može da bude označavanje već
ponuđenog modaliteta ili davanje samostalnog odgovora. Pogodan je za
istraživanje pamćenja a u pol. naukama za istraživanje pol. obrazovanosti, pol.
opredeljenosti i osposobljenosti za pol. delovanje. Izrada ključa je u osnovnom
jednostavna, jer se liste tačnih odgovora lako prave, ali je vrednovanje i
tumačenje složeniji, naročito ako se radi o testiranju pol. opredeljenosti.
- testovi dopunjavanja – zahteva se od testiranog da popuni praznine u
tekstu, tako da on očuva smisao. Unete reči treba da budu ili one izostavljene
ili sadržajno slične njima.
- testovi vrednovanja – obaveza testiranog izbor, rangovanje, ocena,
opravdanje, itd. određena vrednosti ili ponašanja.
Kao najvažnije vrste testova navode se:
1) testovi znanja – kojima se istražuje znanje, obrazovanje, veštine i
navike. Ovi testovi se klasifikuju po područjima obrazovanja a razlikuju se:
a. testovi poznavanja činjenica, i
b. testovi primene znanja
2) testovi sposobnosti – kojima se mere senzorne, mentalne, mehaničke i
motorne sposobnosti;
3) testovi ličnosti – kojima se mere interesi, stavovi, karakter,
temperament, emotivne karkateristike...
4) projektivni testovi – čiji je predmet ličnost. On je problematične
valjanosti i niske pouzdanosti.
Kriterijum načina rešavanja zadataka, uglavnom se pominju tri osnovna tipa:
a. papir – olovka
b. usmeni
c. čin
Važan je i kriterijum konstrukcije testa odn. tipa zadataka. Pominju se:
- tipovi dvočlanog izbora - analogije
- višestrukog izbora - upoređivanje
- dosećanja - sređivanje
- nadopunjavanja - poznavanje činjenica
Tri su bitna metodološko – metodska zahteva bez čijeg ispunjenja test ne može da
bude valjan. To su:

24
 1. zahtev za relijabilnošću – podrazumeva unutrašnju sistematičnost,
koherentnost i konzistentnost testa;
2. zahtev za baždarenošću – to je u suštini naučno i praktična proverenost
valjanosti testa;
3. zahtev za diskriminativnošću – insistira na sprečavanju višeznačnosti zadatak i
njihovih rešenja i kolebanja oko njihove valjanosti i vrednosti.

Prednosti testa su u njegovoj velikoj prodornosti, sistematičnosti, standardizovanosti,

osnovanosti, ponovljivosti i u velikoj pouzdanosti rezultata.
Teškoće za njegovo konstruisanje su velike, dva su osnovna izvora:
 masovnost, složenost i varijabilnost predmeta istraživanja u pol.
naukama
 problemi valjane izrade instrumenata i ključa testa

97. Strategija ispitivanja

Zajednički opšti predmet istraživanja podrazumeva neke činioce sastava koji se

svojstveni svim tehnikama ispitivanja. To su:
- psihološka strategija, - logička strategija, - pitanja,
ili uopštenije rečeno, instrument i postupak.
Instrument je, bilo da je reč o intervjuu, anketi ili testu, obrazac specijalno
konstruisan, prema pravilima psihologije, naučne discipline u okviru koje se istražuje,
logike i grafički tako rešen da se pitanja lako uoče i evidentiraju odgovori.
Postupak su sve radnje koje neposredno prethode ili se čine u toku primene
instrumenata. Pri tom, razlikujemo teorijski model postupanja (izražen u obliku
uputstva, pravila, normi prema utvrđenoj tipologiji ponašanja – uključujući ispitivača,
ispitanika, kontrolora, itd) od neposrednog postupanja koje je znatno složenije i
različitije.
Teškoće: epistemološke, psihološke i društvene prirode.
Psihološka strategija je koncept ponašanja ispitivača usmeren na rešenje psihičke
barijere, psihičkog otpora i otklanjanje nelagodnosti kod ispitanika, koje se mogu
javiti kao teškoća i prepreka ostvarivanja istinitog saznanja o stavovima, sudovima,
zaključcima ispitanika o predmetu istraživanja. Stoga se psihološka strategija bavi
pitanjima:
1. uspostavljanja kontakta i stvaranje povoljne situacije za razmenu poruka,
2. održavanja i daljeg razvijanja komunikacione situacije,
3. završavanja komunikacione situacije, njenog zatvaranja i izlaza iz nje, s tim da
ispitanik ne ostane u zabludi, osim kada to društveni i naučni proces nalažu.
U sklopu toga psihološka strategija obavezno rešava sledeća konkretna pitanja:
- mesto, vreme i tip situacije identifikacije ispitanika
- mesto, vreme i tip postupka u uspostavljanju kontakta sa ispitanikom
Saglasno tome psihološkom strategijom treba utvrditi:
a. način pribavljanja pristanka ispitanika da učestvuje u ispitivanju
b. početna pitanja i varijante redosleda pitanja koja će stvoriti situaciju
rasta otvorenosti i iskrenosti
c. ritam i trajanje ispitivanja sa nužnim predasima i prelazima
d. načine provere istinitosti iskaza
e. prisustvo i učešće drugih subjekata u ispitivanju pored ispitivača i
ispitanika, i
f. oblik i ton postavljanja pitanja

25
Logička strategija se odnosi na organizaciju sadržaja ispitivanja. Njome se utvrđuju
logičko – sadržajne celine kao i sadržaj pitanja; međusobni odnosi značaja i značenja
određenih logičkih – sadržajnih celina i pitanja.
Poznata su tri tipa organizacije sadržaja ispitivanja:
 tip levka – podrazumeva organizaciju sadržaja od čirih opštijih ka užim i
konkretnijim, može se reći dubljim suštinskim pitanjima,
 tip baterije – podrazumeva definisanje jednog osnovnog, centralnog
pitanja, i oko njega, raspoređivanja užih, koja ga razvijaju i objašnjavaju,
 polideterministički tip – koji je svojevrsna kombinacija pomenutih,
usmeren na otkrivanje determinanti sadržaja iskaza ispitanika.
Psihološka i logička strategija zahtevaju pitanja u sledećim ulogama:
1) osnovnih pitanja – to su bitna pitanja koja se odnose na bitne, suštinske
odredbe predmeta istraživanja i stoga su neizbežna. U okviru pitanja osnovnih
uloga razlikujemo:
- radna – u funkciji pribavljanja što neposrednijih odgovora o predmetu
istraživanja,
- uvodna – u funkciji uspostavljanja kontakta sa ispitanikom i pripreme za
ispitivanje,
- vezna – kojima se povezuju grupe prethodnih i sledujućih pitanja,
- prelazna – koja imaju funkciju lakog prelaza sa jednog tematskog
sadržaja na drugi,
- pitanja predaha i odmora – u funkciji regeneracije ispitanikovog
strpljenja i mentalnih potencijala.
2) opšta pitanja – ona su šira od osnovnih i odnose se na opšte odredbe situacije
predmeta istraživanja;
3) paralelna pitanja – koja mogu da se jave kao posebno postavljena ili su
sadržana u opštim i osnovnim pitanjima;
4) pomoćna pitanja – koja su povezana sa opštim i osnovnim i doprinose njihovom
povezivanju, razjašnjavanju, konkretizaciji itd.;
5) kontrolna pitanja – kojim se s jedne strane obezbeđuje istinitost odgovora
ispitanika a s druge strane kontrola rada ispitivača.

100. Posmatranje kao način prikupljanja podataka i obaveštenja: pojam,

predmeti, prednosti, teškoće i ograničenosti posmatranja

Posmatranje spada u metode naučnog prikupljanja podataka neposrednim čulnim

opažanjima manifestacija pojave. Ovako strogo shvatanje posmatranja isključilo bi:
prvo, korišćenje bilo kakvih tehničkih pomagala, instrumenata, drugo, mogućnosti za
korišćenje saradnika – posmatrača. Međutim, nekada su npr. korišćenje durbina,
pojačivača zvuka itd. neophodni i ne izazivaju promenu stavova i ponašanja. Takođe,
nemoguće je izostaviti i subjektivnu komponentu. Posmatrač opaženom pridaje
značenje i smisao. Zatim, čula svih posmatrača nisu uvek u istom stanju i ne moraju da
budu optimalno osetljiva.
Osnovni predmeti posmatranja mogu biti:
 spoljni predmeti i pojave koje nezavisni posmatrači mogu opaziti na sličan ili
identičan način,
 posmatrač može biti sam sebi predmet posmatranja. To je samoposmatranje –
introspekcija.
Predmet posmatranja mogu biti sve pojave čije spoljašnje manifestacije mogu čulno
opažati. To znači samo aktuelne pojave za vreme njihovog trajanja.

26
Osnovna prednost posmatranja je što se njime dolazi neposredno do originalnih,
autentičnih podataka bez protoka vremena i prenosilaca koji bi mogli da ih deformišu.
Istovremeno, uz činjenicu da je verodostojnost i pouzdanost podataka dobijenih
posmatranjem veća od onih koj su dobijeni drugim načinima, posmatranje ima brojna
ograničenja, teškoće i nedostatke u primeni. Najveća su u pogledu mogućnosti izbora
predmeta i postizanja sistematičnosti posmatranja. Zatim, kao predmeti istraživanja
se mogu javiti pojave koje su prošle, a javljaju se i znatne teškoće u istraživanju
unutrašnjih psihičkih pojava, vrednosti, stavova itd. kao i istraživanja dugotrajnih,
masovnih i veoma složenih pojava.
Teškoće vezane za masovne, dugotrajne, široko rasprostranjene i veoma složene
pojave, su u suštini problemi ostvarivanja sistematičnosti posmatranja. To su:
1. ograničenost opažajnog polja istraživača;
2. podređenost procesa istraživanja spontanom ritmu događaja;
3. složenost pojava i sitovremenost mnogobrojnih raznovrsnih
manifestacija pojave;
4. neujednačenost pravilnosti odigravanja različitih društvenih pojava, što
otežava predviđanje, planiranje i pripremanje za posmatranje;
5. teorijsko – metodološki nedostaci:
- nedovojna metodološka proučenost posmatranja,
- nerazrađenost klasifikacije sistema razvrstavanja podataka,
- neprilagođenost operacionalnih definicija pojmova, i nedovoljna
razrađenost indikatora,
- nerazvijenost metoda formiranja vremensko – prostornog uzorka,
- nerazvijenost i nedovoljna proverenost pravila rada posmatrača.

Na osnovu svega, najpovoljnijim predmetom istraživanja posmatranjem smatraju:

o male društvene, institucionalizovane ili eksperimentalne grupe,
o procesi odlučivanja u institucijama i organima,
o proces rada, organizacija, podela rada i sadržaj pojedinih zanimanja u
podeli rada itd.

101. Problemi klasifikovanja tehnika posmatranja

Za sva posmatranja možemo konstatovati da se kao instrumentom služe protokolom ili

evidencionim obrascem i kodeksom pojmova. To im je zajedničko. Po kriterijumu
instrumenata sva posmatranja možemo podeliti na:
a. posmatranje bez korišćenja tehničkih pomagala u procesu opažanja,
b. posmatranje sa korišćenjem tehničkih pomagala,
c. posmatranje sa intenzivnim korišćenjem tehničkih pomagala
(automatske kamere, prislušni uređaji...)
Drugi kriterijum (kriterijum postupka) ima dva potkriterijuma:
1. neposrednost – prema stepenu neposrednosti razlikujemo:
- neposredna posmatranja u kojima je posmatrač jedno isto lice koje
opaža, evidentira, obrađuje podatke i zaključuje na osnovu njih;
- posredna posmatranja u kojima naučnik – istraživač prikuplja podatke
posredstvom opažanja pojave preko više saradnika.
2. učešće
- posmatranje s učestvovanjem (gde posmatrač ima određenu ulogu u
ostvarivanju procesa)

27
 - posmatranje s prisustvovanjem (posmatrač nema nikakvu ulogu u
procesu ali je prisutan)
- posmatranje bez prisustvovanja (opažanje obavljalo neko drugo lice ili
odgovarajući instrument a da posmatrač neposredno čulnu vezu s
pojavom uopšte nije uspostavio.
Uobičajena je razlika na:
 sintetičko (kompleksno) posmatranje – njegov predmet posmatranja je jedna
globalnija, složenija i dugotrajnija društvena pojava (npr. određeno naselje, radnja ili
pol. organizacija i sl.). Sprovođenje kompleksnog posmatranja podrazumeva četiri
osnovna zadatka:
- odabiranje problema, definisanje osnovnih pojmova i izrada
instrumenata za prikupljanje – određivanje podataka,
- prikupljanje podataka posmatranja o učestalosti, rasprostranjenosti i
svojstvima raznih pojava,
- uključivanje podataka u teorijski model,
- sinteza podataka.
 Neposredno posmatranje – ono u kome istraživač neposredno čulno uspostavlja
odnos sa stvarnim činjenicama i na taj način dolazi do podataka o njima. Može se
klasifikovati u dve grupe:
- posmatranje bez učestvovanja,
- posmatranje sa učestvovanjem – koje se deli u pet podgrupa:
1. potpun učesnik
2. učesnik – posmatrač (član je posmatrane grupe, u njoj
obavlja svoju ulogu ali sa znanjem grupe, preuzima i ulogu
posmatrača)
3. posmatrač – učesnik (slobodniji je u kretanju i kod njega
preovladava uloga posmatrača)
4. čist posmatrač (nije član grupe, pasivan učesnik u zbivanjima
sa isključivim zadatkom da obavi posmatranje)
5. nučni posmatrač (jedini zadatak mu je da komunicira sa
sredinom i obavlja posao posmatrača)
 masovno posmatranje
 proučavanje pojedinačnih slučajeva

102. Specifičnosti posmatranja u istraživanju političkih pojava

Disperzija pol. aktivnosti zahteva da se istovremeno vrše posmatranja ponašanja

različitih subjekata. Odatle, neophodnost da se u takvim situacijama angažuje veliki
broj posmatrača koji će raditi primenjujući istovetne postupke i istovetne kriterijume.
Tu leži osnovna opasnost i teškoća stručnog, kadrovskog i organizacionog karaktera.
Poznato je da jedan isti posmatrač tokom dužeg vremena ne uspeva da održi potpuno
iste kriterijume usled zasićenja, različitog stepena koncentracije i sl. Stoga su
neophodni stručno obrazovanje posmatrača i određena lična svojstva koja se ničim
drugim ne mogu nadoknaditi. U posmatranim sredinama često nije moguće naći
odgovarajuće ličnosti a i kada se nađu, javljaju se problemi oko njihovog izdvajanja na
određeno vreme, s ciljem obučavanja. To je jedan od prvih razloga što se dobijaju
podaci različite vrednosti.

28
Drugi razlog je u zainteresovanosti učesnika posmatrača za tokove pol. aktivnosti koji
utiču i na njegov realni položaj. Ma koliko to želeo, on se ne može potpuno osloboditi
subjektivnosti, a to daje izvesnu obojenost podacima.
Treći razlog je u mogućnosti razumevanja sredine i procesa u njoj, sposobnosti
pravilnog izbora, ključnih podataka, a to u krivudavim tokovima politike predstavlja
napor.
Četvrti razlog je u dinamici zbivanja i prilagođenosti instrumentarijuma koji se koristi
kao i u izdržljivosti (psihičkoj i fizičkoj) posmatrača.
Stoga su najpovoljniji predmeti posmatranja u pol. naukama: javni pol. skupovi na
kojima istupaju istaknute i lokalne pol. vođe, razne tribine, promocije naučnih,
publicističkih, kulturno – umetničkih dela, otvaranja sajmova, obilasci terena,
ponašanje prilikom glasanja, zatim, lako su dostupni i razni protesni skupovi,
demonstracije, ulični neredi itd. U gotovo svim ovim slučajevima, posmatraču je
jadnostavno obezbediti pristup i podatke je relativno lako evidentirati.

103. Eksperiment kao način prikupljanja podataka: pojam, karakteristike i

osnovne vrste

Eksperiment je način prikupljivanja podataka neposrednim čulnim opažanjem

korišćenjem pomoćnih tehničkih sredstava ili bez njih. Uslovi i tok odigravanja
procesa, po pravilu, veštački se izazivaju ii neposredno kontrolišu. Prema klasičnoj
definiciji, veštačko izazivanje pojave eksperimentalnim činiocem i izazivanje veštačke
eksperimentalne situacije, osnovne su karakteristike eksperimenta.
Mogućnosti upotrebe eksperimenta uslovljavaju tri bitna momenta: priroda pojave i
predmeta istraživanja, razvijenost teorije i metodologije određene nauke i etički
momenat.
U društvenim i pol. naukama eksperimenti dele na prave i kvazieksperimente. U prave
se ubrajaju laboratorijski i eksperiment u prirodnim uslovima, a u kvazieksperimente
prirodni, ex post facto eksperiment i simulacija odn. modelni eksperiment.
Laboratorijski eksperiment u društvenim i pol. naukama najređe je u primeni i
najteže ga je izvesti. Njega je lakše izvoditi sa nekim socijalnim grupama specifičnih
obeležja, nego sa širom populacijom odn. sa grupama čije su karakteristike opšte i
uobičajene. Tako je moguće eksperimentisati sa grupama vojnika, policijom,
članovima pojedinih organizacija itd., s tim što se mora imati u vidu uslovna i
ograničena vrednost dobijenih rezultata.
Eksperiment u prirodnim uslovima često je moguć u pol. naukama, i praktično se
svodi na formiranje i istovremeno istraživanje dve grupe eksperimentalne, na koju se
deluje eksperimentalnim činiocem u eksperimentalnoj situaciji, i kontrolne na koju se
ne deluje i koja nastavlja normalni svakodnevni život. Ponašanje obeju grupa predmet
je istraživanja. Njihovo ponašanje se upoređuje i budući da su se ponašale u istim
uslovima, osim što kontrolna grupa nije bila izložena dejstvu eksperimentalnog
činioca, može se smatrati da su razlike u ponašanju posledica odn. rezultat delovanja
eksperimentalnog činioca.
Osnovna razlika između laboratorijskog eksperimenta i eksperimenta u prirodnim
uslovima je dvostruka: prvo, eksperimentišući u prirodnim uslovima imamo samo
eksperimentalni činilac bez ostalih veštačkih činilaca eksperimentalne situacije;
drugo, ponašanje članova eksperimentalne grupe prirodnije je nego pri
laboratorijskom eksperimentu.
Prirodni eksperiment je jednostavno uporedno istraživanje, istovrsnih obeležja koja
su istovremeno u različitim situacijama, pod dejtstvom različitih činilaca.

29
Zaključivanje o različitom ili istom ponašanju zasnovano je na konstatovanju prisustva
– odsustva i delovanja različitih činilaca situacije utvrđenih istraživanjem.
Ex post facto eksepriment je rekonstrukcija na osnovu raspoloživih podataka
primenom statističke metode. Ova istraživanja po svojoj verovatnoći i pouzdanosti,
imaju ograničenu vrednost. Prvo, raspoloživi podaci su samo u nekoj meri pouzdani i
potpuni, te su time i mogućnosti rekonstrukcije ograničene. Drugo, razumevanje
čoveka iz druge sredine jednog proteklog vremena, posle određenog protoka vremena
veoma je otežano.
Kao poseban oblik eksperimenta može se smatrati tzv. ¨simulacioni metod¨. On se
može primeniti bilo kao oblik ex post facto eksperiment bilo da mu se prida karakter
prognostičkog eksperimenta. Razlika je prvenstveno u karakteru i organizaciji
podataka, koji se mogu odnositi na prošlost, sadašnjost ili mogu da budu izvedeni iz
sadašnjosti kao verovatni podaci projicirane budućnosti. Ovaj eksperiment se izvod i
tako što se koristi mnoštvo već poznatih podataka ili naučno osnovanih procena kao
važećih podataka o svojstvima učesnika u situaciji i o samoj situaciji, pa se najčešće
korišćenjem kompjutera stavljaju u zamišljene, pretpostavljene funkcije i odnose i na
taj način formira predstava odn. hipotetički zaključak o mogućoj situaciji i ponašanju.
Modalni eksperiment je praktična provera jednog teorijskog – idealnog ili realnog
modela. Variranje pojedinih dimenzija ili svojstava modela daje mogućnosti da se
utvrde njegove vrednosti i upotrebljivosti. Simulacija je u suštini oblik modalnog
eksperimenta.

104. Sastavni delovi eksperimenta, njegovo planiranje i izvođenje

Bitni delovi eksperimenta su:

1. eksperimentator – on je po pravilu nosilac projekta, potprojekta ili
samostalni naučni saradnik u projektu istraživanja. On rukovodi ili samostalno izvodi
eksperiment. Saradnici eksperimentatora mogu imati različite uloge – od medijatora
eksperimentalne situacije, do evidentičara reagovanja eksperimentalne grupe i
ponašanja kontrolne grupe;
2. eksperimentalni činilac – je posebno odabrano sredstvo kojim se deluje
na eksperimentalne subjekte. To može biti poruka, stvar, organizovana situacija,
ponašanje jedne ili više ličnosti;
3. eksperimentalni subjekt – može biti pojedinac ili grupa izložena
delovanju eksperimentalnog činioca kojim, u skladu sa ciljevima eksperimenta rukuje
eksperimentator sa svojim saradnicima;
4. kontrolna grupa – je grupa simetričnog sastava odn. istih osnovnih
svojstava sa eksperimentalnom grupom, koja nije izložena delovanju eksperimentalnog
činioca ali je izložena posmatranju ekipe koja izvodi eksperiment.
Uslovi eksperimenta obuhvataju prostor, vreme, tehničke, socijalne, psihičke i druge
karakteristike eksperimentalne grupe, kontrolne grupe i drugih učesnika u
eksperimentu, kao i sredine u kojoj se za vreme eksperimenta grupe nalaze.
Eksperiment se sastoji iz tri osnovne faze:
 predeksperimentalne – pripremne faze
 eksperimentalne – u toku koje se eksperiment realizuje
 posteksperimentalne – u kojoj se obrađuju podaci, priprema izveštaj i
koriste rezultati istraživanja.
Plan eksperimenta treba da sadrži:
- mesto izvođenja eksperimenta,
- vreme izvođenja eksperimenta (kada i koliko dugo traje),

30
 - način utvrđivanja ponašanja eksperimentalne grupe pre dejstva
eksperimentalnog činioca i eksperimentalne situacije,
- eksperimentalni činilac i način njegovog korišćenja,
- eksperimenatlnu situaciju,
- evidentiranje i merenje rezultata eksperimenta,
- analizu, zaključivanje i uopštavanje rezultata,
- korišćenje rezultata,
- delovanje na posledice.
Izvođenju eksperimenta pristupa se u skladu sa precizno razrađenim planom, a uz
poštovanje principa:
a) delikatnosti; b) naučne etike; c) dobrovoljnosti; d) odgovornosti
naučnika

Prilikom ostvarivanja eksperimenta teži se:

1) da veštačka situacija odgovara situaciji u praksi odn. željenoj situaciji;
2) da se smanji apatija učesnika odn. neuobičajenost ponašanja;
3) da se istražuju samo dovoljni intenziteti procesa;
4) da se dobiju rezultati pogodni za korišćenje u nauci i praksi.

Tok eksperimenta se može prikazati na sledeći način:

a. formiraju se eksperimentalna i kontrolna grupa, i realizuje se njihova lokacija,
b. aktivira se eksperimentalni činilac i formira eksperimenatlna situacija,
c. ekspermentalni činilac deluje i izaziva reagovanja eksperimenatlne grupe,
d. istovremeno eksperimentator sa saradnicima prati i evidentira ponašanje
eksperimentalne i kontrolne grupe,
e. eksperimentalni činilac se isključuje, eksperimentalna i kontrolna grupa se
dekonstituišu, eksperimentator i saradnici obrađuju podatke, upoređuju ih po
grupama i pripremaju izveštaj,
f. eksperimentator prezentuje rezultat naručiocu koji ih koristi.

105. Specifičnosti eksperimenta u istraživanju političkih pojava

Osnovne objektivne teškoće u društvenim naukama nastaju zbog masovnosti,

disperzivnosti, raznolikosti i neponovljivosti društvenih pojava. Društvo i svaki njegov
deo već su prošli određene nivoe razvoja i kako su to živa, biloška i društvena bića,
nikad više ne mogu ponoviti sebe i osloboditi se primesa i delovanja prošlog. Svaki
pojedinac, pored toga što je isti kao i drugi ljudi, istovremeno je i različit od drugih.
Isti uzroci i situacije kod različitih ljudi mogu da izazovu i neretko izazivaju različite
posledice, ponašanja, doživljavanja, itd. Priroda politike kao i društvene pojave i
pojavnog u politici – interes, sukob interesa, nasilje, moć, vlast, borba,saradnja itd.
mobilišu odbrambene mehanizme svakog subjekta. Svu tu raznolikost nije moguće
istovremeno kontrolisati, a globalne, makropojave nije moguće odjednom ni otkriti.
Upravo polazeći od teškoća koje proizilaze iz prirode društva nije moguće
eksperimentisati u istraživanju društvenih makropojava.
Metodologija društvenih a posebno pol. nauka znatno zaostaje za metodologijom
prirodnih nauka. Zaostajanje je naročito vidno u oblasti metodologije istraživanja,
istraživanje stvarnih mogućnosti upotrebe određenih tehnika, instrumenata i

31
postupaka u prikupljanju odgovarajućih podataka. Eksperiment je čak manje istraženi
manje korišćen u ovoj nauci od drugih načina sakupljanja podataka.
Etički momenat je takođe problem koji se redovno ističe. Često je zgražavanje nad
činjenicom da ljudi eksperimentišu ljudima. Međutim, strah da eksperiment u
društvenim i pol. naukama ne znači da smo saglasni sa neopreznošću i odbacivanjem
svih etičkih i moralnih normi. Naprotiv, naučni eksperimenti koncipirani i realizovani u
oblasti poboljšavanja života i položaja ljudi, njihove moći i sreće – kolektivne i
individualne, ne samo da su etički opravdani već su i etički zahtev.

106. Metod studije slučaja: pojam, vrste i način realizacije

Metoda studije slučaja je svrstana u operativne metode zato što ona može da bude
samostalno primenjena i dovoljna za valjano saznanje društvenih i pol. procesa odn.
pojave. Ispoljenost odn. spoljašnje manifestacije procesa, uslov su za valjanu primenu
metode studije slučaja (MSS). Bitne odredbe:
 predmet istraživanja ovom metodom mogu biti samo celine društvene
realnosti. Te celine mogu biti manje ili veće složenosti, rasprostranjenosti, obima itd.
ali se nezavisno od toga mogu saznavati kao celine;
 raznovrsnost sastava svakog celovitog procesa odn. pojave i razni obimi i nivoi
saznanja o njima i o odnosima sa okruženjem, podrazumevaju raznovrsne izvore
podataka, raznovrsne podatke i stoga razne načine prikupljanja podataka;
 MSS podrazumeva veoma jak oslonac na naučno formulisan model pojave i vodi
rekonstruisanju postojećeg ili konstituisanju novog modela.
Nazivom ¨studija slučaja¨ tvrdi se da je to metod koji proučavanjem slučaja (kao
celine) omogućuje ostvarivanje naučnog saznanja.
Šta znači ¨slučaj¨?
a) radi se o jednoj celini ukupne društvene realnosti;
b) ta celina je ograničena, prostorno i vremenski svojim kvalitativnim i
kvatnitativnim odredbama, bitnim činiocima, sadržajem, suštinom i formom;
c) ona nije i ne može biti pretežno namerni proizvod bilo kog subjekta, već
je posledica raznovrsnih okolnosti i dejstava činilaca društvene realnosti;
d) slučaj u sebi sadrži određeni aktivitet izražen kao ispoljavanje
svojstava, kao događanje, odnos, ponašanje, akcija itd.
U politikologiji najopštije teme koje bi se istraživale MSS bile bi:
- izbori,
- osnivanje, razvoj i funckionisanje državnih organa i institucija,
- osnivanje, razvoj i funkcionisanje pol. stranaka, pokreta, interesnih,
društvenih i drugih organizacija,
- stavovi i ponašanja određenih sociopolitičkih grupa;
- stavovi i ponašanja pojedinaca i parova.
Ovih pet tema mogu da budu predmet istraživanja MSS, samo ako su povezane
određenim događanjima lociranim u određenom vremenu i prostoru. Takva događanja
su osnivanje – formiranje, ukidanje – prestanak, konstituisanje – raspuštanje,
donošennje akata i odluka, iražavanjestavova, manifestacije, demonstracije, štrajkovi
itd.
MSS mogu se istraživati slučajevi, mikroslučajevi tj. manje grupe i makroslučajevi tj.
velike grupe, klase, zemlje, čak i globalno društvo – ako je predmet istraživanja jedan
prostorno – vremenski i sadržajno određen događaj, proces, akt i sl. MSS takođe je
moguće istraživati prošle, tekuće i buduće slučajeve.

32
Istražujući samo jedan, pojedinačan slučaj, strogo sadržajno, prostorno i vremenski
određen možemo doći do spoznaje najskrivenijih slojeva sadržine i suštine tog slučaja.
Naročito su velike mogućnosti naučnog saznanja primenom tzv ¨MSS u nizu¨ ili ¨mozaik
MSS¨.
MSS u nizu može se javiti u dve varijante:
o prva, ima karakteristike longitudinalnog istraživanja i podrazumeva
periodično ponavljanje istraživanja istog slučaja u raziličitim fazama odn. etapama
njegovog razvoja (npr. 1. istraživanje u vreme pojavljivanja slučaja, 2. u vreme
kulminacije, 3. u vreme stagnacije, itd)
o druga varijanta podrazumeva istraživanje u isto vreme istovrsnih
slučajeva na različitim prostorima uz primenu istog projekta istraživanja.
¨Mozaik MSS¨ podrazumeva strogo definisanje jednog ili nekoliko, nikako većeg broja
bitnih pitanja u okviru neke pojave (npr. izborno ponašanje u određnim izbornim
jedinicama). Moguća je i jedna posebna varijanta, mozaik MSS kojom se dolazi do
idealnog teorijsko – praktičnog modela, naročito kada se radi o saznavanju novih ili tek
nastojećih pojava. Prethodnim orijentacionim istraživanjem utvrdi se jedan broj
slučajeva koji su:
a) tipični, pa mogu poslužiti za izgrađivanje tipološkog, klasifikacionog ili mernog
modela,
b) jedno od odabranih bitnih svojstava je razvijenije kod jednog subjekta nego
kod svih ostalih. Rezultati takvog istraživanja dozvoljavaju izgrađivanje
idealnog tipa pojave.
U literaturi nailazimo i na druge klasifikacije, tako se pominju one sa ¨atomističkim¨ i
¨holističkim¨ pristupom u skladu sa svojstvima plana istraživanja. Zatim, prema
ciljevima i zadacima istraživanja razlikuju se ona koja se koriste kao preliminarna,
opisna i za objašnjenje proučavanog predmeta.
Svrha korišćenja MSS odn. sticanje naučnog saznanja tom metodom, mogu biti veoma
različite od naučnih preko obrazovnih do prakticističkih.
Istraživanja ostvarena MSS imaju u određenim situacijama eksperimentalni značaj.
Predmet istraživanja treba da bude ili veoma aktuelna, veoma značajna ili tipična
pojava. Odabrana pojava istražuje se u sredini u kojoj je najizrazitija ili najtipičnija.
Kao i u svim drugim istraživanjima započinje se korišćenjem naučnog fonda i
prikupljanjem prethodnih podataka o izvorima podataka i o samoj pojavi, kako bi se
mogao izraditi projekat istraživanja.
Kada je u pitanju ¨živi slučaj¨ a pojava odn. akcija je nova, prethodna obaveštenja
sakupljaju se posredstvom sredstava javnog informisanja, ličnim kontaktima sa dobro
obaveštenima i poznavaocima, neposrednim uvidom u situaciju i sl. Na osnovu ovoga
istraživač priprema osnovnu idejnu skicu naučne zamisli i instrumentarija, popis izvora
podataka i dokumenata, elemente za kvalitativnu analizu sadržaja dokumenata,
elemente za protokol u neposrednom posmatranju i listu mogućih sagovornika. Ovako
pripremljen istraživač odlazi na mesto istraživanja i započinje terenski rad.
I Prvo se obavljaju indvidualni intervjui sa informisanim licima. Na taj način se
formiraju tri pregleda osnovnih podataka na osnovu iskaza ispitanika:
- hronologija događaja,
- pregled najznačajnijih aktera,
- pregled mogućih i dostupnih izvora podataka.
Ova etapa sakupljanja podataka završava se formiranjem i sređivanjem pregleda.
Druga etapa je verifikacija pregleda, koja se obavlja kolektivnim intervjuom sa
grupom učesnika odabranih po kriterijumu obaveštenosti i ostvarivanjem uvida u
raspoložive izvore.

33
II Druga faza sakupljanja podataka započinje razradom instrumentarija i izborom
uzorka dokumenata i ispitanika. Instrumentarij se razrađuje za:
a) individualni i kolektivni intervju
b) analizu sadržaja
c) protokol za neposredno posmatranje
Druga etapa ove faze je sakupljanje podataka – primena instrumenata i postupaka.
III Treća faza je obrada podataka, njihova analiza i sinteza i izrada deskriptivne
verzije izveštaja koja sadrži hronološki opis zbivanja i konstatuje, pretežno u obliku
pitanja, određene činioce pojave i njihove uzajamne veze i uticaje, bez zauzimanja
stavova ili saopštavanja sudova. Ovakav tip izveštaja stavlja se na javnu raspravu i ona
je u suštini verifikacija nakon koje se pristupa izradi konačnog teksta izveštaja.

107. Analiza dokumenata kao operativni metod prikupljanja podataka:

pojam, predmet i vrste

Dokumenti sadrže različite poruke o tvorcu dokumenta i o zbivanjima koja je on

zabeležio a koja su ulazila u krug njegovog saznanja posrednim ili neposrednim čulnim
putem. Tu se javljaju tri osnovne situacije:
 tvorac dokumenta govori o sebi,
 govori o događajima čiji je aktivni učesnik ili samo prisutni očevidac,
 autor govori o događajima o kojima je saznao preko drugih.
Očigledno, saznanja dobijena iz dokumenata o autoru i zbivanjima o kojima govori više
ne možemo smatrati posmatranjem; jer, o događaju i autoru više ne saznajemo
neposredno, iskustveno čulnim opažanjem, već posredstvom iskaza autora. Dakle, to
bi bilo ispitivanje – indirektno, pismeno. Znači, analizu sadržaja dokumenata ne
možemo definisati jednostavno kao tehniku sakupljanja podataka, već kao specifičnu
operativnu metodu.
Analiza sadržaja dokumenata je samostalna metoda po sledećim svojstvima:
1. logička osnova metode je jasno definisana. Ona je zasnovana na logičkim
pravilima definisanja, suđenja i zaključivanja i odredbama zakona istinitog
saznanja;
2. epistemološki deo je dovoljno razvijen, tako da su evidentna dva podsistema
naučnog saznanja: o predmetu nauke u okviru koje se primenjuje kao metoda i
o metodu kao o posebnom predmetu, kao i o relacijama sa metodologijom i
predmetnom naukom;
3. metodsko – tehnički deo je postuliran i nalazi se u razvoju. Poznata su dva vida
ove metode: kvantitativna i kvalitativna analiza sadržaja dokumenata, a
evidentni su i postupci i instrumenti prikupljanja i obrade podataka uključujući
i računske.
Analiza sadržaja dokumenata je dakle, samostalna operativna metoda koja se koristi u
istraživanju postojećeg naučnog fonda pre izrade projekta istraživanja, kao jedna od
metoda prikupljanja podataka u takvom istraživanju, kao metoda obrade podataka u
ispitivanju, kao samostalna i jedina metoda prikupljanja i obrade podataka i
formiranja naučnog saznanja, a neretko i kao jedino moguća metoda naučnog saznanja
određenih metoda istraživanja. Ona je empirijsko – teorijska metoda, ali specifična po
karakteristikama opažanja u empirijskim istraživanjima.
Predmeti istraživanja ovom metodom mogu se odrediti kao opšti, posebni i
pojedinačni. Opšti su predmeti nauka, nauke, metode i metodologije uključujući i
izvore. Međutim, svi ovi predmeti istražuju se posredstvom iskaza sadržanih u raznim
dokumentima, u raznim oblicima, raznog sadržaja i obima, strukture i sistematizacije.

34
U primeni analize sadržaja dokumenata u društvenim i pol. naukama imamo više
situacija:
a. prva je, kada je sam pol. dokument, kao činilac politike, predmet
istraživanja (npr. istraživanje pol. programa jedne stranke. On ima fizičke i
intelektualne, formalne i sadržajne karakteristike i istražuje se neposredno, kao
događaj);
b. druga situacija je kada se neki društveni odn. pol. realitet istražuje
posredstvom dokumenata razne vrste. Tu je reč o posredovanju dokumenata iskaza
sadržanih u njima;
c. treća situacija je kada je dokument kao realitet predmet istraživanja. Tu
nema posredovanja, jer je dokument izvor podataka o sebi.
Neposredni predmet istraživanja primenom analize sadržaja dokumenata može biti
svaki činilac, deo ili celovita pol. pojava, njeno kvantitativno ili kvalitativno svojstvo
itd., ako je na bilo koji način zabeleženo.
Izvori saznanja u istraživanju primenom analize dokumenata su dokumenti – svaki
neživi izvor podataka koji sadrži na bilo koji način smislene iskaze. Kao izvori naučnog
saznanja u pol. naukama od posebne su važnosti pol. dokumenti, statistički, medijski –
evidentirani u sredstvima javnog informisanja i naučni dokumenti.
Dokumenti kao izvori podataka u analizi sadržaja dokumenata mogu se klasifikovati na
razne načine. Na osnovu ostvarivanja čulnog kontakta, razlikujemo:
- vizuelna dokumenta – kontakt čulom vida,
- auditivna dokumenta – kontakt čulom sluha,
- taktilna dokumenta – kontakt dodirom, i
- kombinovana dokumenta
Uobičajeno je da se govori o tri tipa analize sadržaja dokumenata:
a) o klasičnoj b) o kvalitativnoj, i c) o kvantitativnoj.
Takođe se pominju spoljašnja i unutrašnja, valentna – obuhvata istraživanja usmerenja
i intenziteta iskaza (poruke), statička – istraživanja stanja određena vremenom i
prostorom, dinamička – procese, kontigencijska – bavi se utvrđivanjem količina.
Za razliku od njih frekvencijska i nefrekvencijska, varijantna i univarijantna kao
kriterijum imaju i procedure tj. instrumente i postupke istraživanja:
1. frekvencijska – je kvantitativna i njena osnovna procedura je izračunavanje
frekvencija i primene odgovarajućih statističkih metoda u vezi sa njima,
2. nefrekvencijska – ne izračunava frekvencije i podrazumeva orijentaciju na
otkrivanje značenja onog što je komunikator želeo da kaže, oslanjajući se
prvenstveno na kontekst sadržaja.
3. univarijantna – podrazumeva proceduru obrade činilaca svakog posebno;
4. multivarijantna – podrazumeva obradu više činilaca istovremeno odn.
povezano.
Prema kriterijumu karakteristike sitrumenata, možemo konstatovati dve tehnike
sakupljanja podataka analize dokumenata:
a) kvalitativna (nefrekvencijska), b) kvantitativna (frekvencijska)

109. Kategorije analize dokumenata

Kodeks kategorija je bitan uslov korišćenja metoda analize dokumenata kao naučnog
načina sakupljanja podataka. On se neposredno izvodi iz indikatora čiji izbor
determiniše i izbor kategorija, stepen njihove razrade, njihov međusobni odnos i
njihovu elastičnost. Stoga je pravilan stav koji zahteva izradu okvirnog ili
preiliminarnog kodeksa odmah po postavljanju hipoteza i izboru indikatora. To je

35
sistem strogo definisanih osnovnih kategorija i potkategorija i instrument pretvaranja
verbalnih iskaza koji prelaze u podatke, u numeričke date.
Kodeks se prvenstveno definiše kao sistem kategorija i šifara, i vezuje se prvenstveno
za kvantitativnu analizu sadržaja dokumenata. Kategorije se shvataju kao bitne
osnovne reči kojima se iskazuju određeni društveni realiteti, a šifre numerama –
ciframa kojim se kategorije označavaju. Razlog označavanja je olakšavanje
evidentiranja i manipulacije podacima i omogućavanje primene statističkih postupaka
u tretmanu podataka.
Primena kodeksa podrazumeva da su prethodno utvrđene jedinice analize. To može da
bude ceo dokument, pasus, rečenica, reč, znak, ili posebno definisana celina kao što
su članak, stav, govor itd.
Kodeks se sastoji od kategorija, potkategorija i šifara koje služe za obeležavanje
jedinica sadržaja odn. jedinica analize. Moguće je formirati tri tipa kodeksa:
1) statički – koji je najmanje elastičan. Sistem osnovnih kategorija je
utvrđen, a sve eventualne dopune su dozvoljene samo unutar njih;
2) sukcesivni – podrazumeva proveru posle pojedinih faza anlize, reviziju i
po potrebi rekonstrukciju, u prvom redu dopunjavanje. I ovde su na početku osnovne
kategorije definisane;
3) kontinuirani – dinamički proces – sadrži samo nekoliko teorijski
izvedenih polaznih određenja kategorija. Inače se kontinuirano gradi tokom analize
dokumenata.
Kodeks se formira od dve osnovne vrste kategorija:
 kategorija sadržaja - ¨onog što je rečeno¨,
 kategorija forme - ¨kako je rečeno¨.
Ove dve vrste kategorija i kada su u kodeksu odvojeno date, koriste se zajedno.
KATEGORIJE SADRŽAJA (¨šta je rečeno¨) su:
a) k. materije (supstancije) – kategorije i pojmovi koji su upotrebljeni u
saopšatavanju predmeta kojim se sadržaj bavi (koji ima karakteristike predmeta u
rečenici)
b) k. umerenosti – kategorije osnovnog odnosa prema predmetu
(kvalifikacije predmeta kao pzitivnog – negativnog odnosa prema predmetu kao:
odobravanje - neodobravanje, sklono – nesklono, optimističko – pesimističko)
c) k. standarda ili opštih merila – koje se koriste kao osnovni kriterijumi
klasifikacije ili pocene usmerenosti sadržaja (npr. odgovornost, demokratičnost,
autokratičnost, biroratizam itd)
d) k. vrednota – kategorije ciljeva i želja, najuže povezane sa kategorije
standarda. Može se reći da su to kategorije kojima se kroz ciljeve subjekta izražavaju
njegove društvene osobine i orijentacione vrednosti kao što su: ljubav, herojstvo,
slava, uspeh, autoritet itd. Ove kategorije se, po pravilu, odnose na krajnje ciljeve,
želje, namere itd.
e) k. metoda ili sredstava koje se bave načinom na koji se želi da se
postigne određeni rezultat delovanja.
f) k. osnovnih crta – karakteristika subjekata koji su tretirani u poruci.
g) k. aktera – nosilaca radnji u poruci koje se odnose na učesnike u procesu
tretiranom u poruci na njihove uloge, funkcije i mesta u procesu;
h) k. autoriteta – koje se odnose na one subjekte ili činioce na koje se
autor iskaza poziva kao na autoritet, s ciljem pojačavanja vrednosti svojih stavova ili
izvora informacija;
i) k. porekla – koje se odnose na poreklo informacija – sredinu iz koje je
ona potekla;

36
 j) k. cilja – koje se odnose na adresata kome je poruka upućena.

KATEGORIJE FORME (¨kako je nešto rečeno¨), Berelson deli na:

1. k. oblika saopštavanja i načina saopštavanja, koje se bave samo
najopštijimoblicima (npr. referat, komentar, Savetovanje politikologa itd.)
2. k. oblika izjava i sudova (činjenički, preferencijalni i identifikacioni, koji se
među sobom mogu dalje deliti po kriterijumima vremena, izvesnosti itd.)
3. k. intenziteta, koje se odnose na snagu iskaza (emocionalnost, angažovanost
itd.)
4. k. trikova, koje se odnose na upotrebljene konstrukcije, simbole, figure i sl. u
iskazu.
Funkcije kodeksa su višestruke:
- da sistematizuje i formalizuje aktuelno okvirno saznanje o predmetu
istraživanja;
- da usmeri napore u istraživanju;
- da posluži kao osnova za izradu obrasca za sakupljanje podataka;
- da posluži kao osnova za opisivanje pojave tj. za tretman dokumenata,
podataka i saznanja.

111. Biografska metoda

Biografska metoda spada u kvalitativne metode odn. u metode kvalitativnih

istraživanja. Nastala je posle I svetskog rata, i ne koristi se često, ni u svetu ni kod
nas, zbog velikih troškova primene.
Osnovna ideja biografske metode je da se na osnovu ličnih dokumenata, koji imaju sva
svojstva valjanih izvora sazna i subjektivna komponenta objektivnih situacija.
Razlikuju se dve osnovne vrste ličnih dokumenata:
1. ona koja nastaju po službenoj evidenciji u određenim istitucijama (policija,
crkvena organizacija, drutšvene organizacije i institucije za socijalni rad, škole,
itd.)
2. lična dokumenta čiji je stvaralac jedinica posmatranja. Dve su grupe takvih
dokumenata:
- pisma
- autobiografije (izvorni pisani iskazi autora o sopstvenom životu) za
razliku od biografija (koje se smatraju iskazima koje je kasnije oblikovao
posrednik, recimo istraživač).
Princip komplemetarnosti je veoma značajan u primeni biografske metode. On zahteva
da se:
a. međusobno odrede i dopunjuju sva lična dokumenta,
b. da se međusobno porede i dopunjuju sva lična i institucionalna dokumenta.
Tri su osnovne situacije biografske metode:
 kada su lični i isntitucionalni dokumenti jedini izvori,
 kada su lični i isntitucionalni dokumenti glavni izvori, ali se koriste i pomoćni
(npr. podaci dobijeni anketom, posmatranjem itd.)
 kada se lični i isntitucionalni dokumenti javljaju kao pomoćni izvori.

Procedura istraživanja biografskom metodom odvija se sledećim redosledom:

37
 1) detaljna informisanja o predmetu istraživanja i sredini – što se inače
ostvaruje izradom projekata istraživanja;
2) izbor izvora podataka i načina dolaženja do podataka (jedno lice, više
njih, uzorci subjekata...);
3) prikupljanje podataka odn. ličnih dokumenata i formiranje baznih
podataka od njih. Tu se pominju razni registri (popisi, pregledi): glavni – u koje se
upisuju svi dokumenti; analitički – kojima se evidentiraju iskazi koji se ponavljaju i oni
koji se retko javljaju; dnevnik istraživača; evidencija prepiske, finansijskog
poslaovanja i drugih aktivnosti oko istraživanja;
4) analiza i ocena prikupljene građe, njeno izučavanje, upoređivanje,
konstatovanje iskaza;
5) formiranje zaključaka.
Biografska metoda u pol. nauci nije naročito afirmisana zbog: dinamičnosti pol.
pojava, odbojnosti pol. aktera prema davanju podataka o sebi, dugotrajnosti
istraživanja, relativno visoke cene, velikog angažovanja kadrova itd. Ali u sferi
socijalne politike odn. socijalnog rada dobija karakteristiku metoda praktičnog
stručnog socijalnog rada i predstavlja naučnu osnovu za ¨socijalnu terapiju¨.

112. Osnovni zahtevi prema instrumentima istraživanja

Kao i u svim drugim,tako i u pol. naukama, od instrumenata istraživanja zahteva se:

1. valjanost, adekvatnost predmetu istraživanja. To praktično znači, da se
tim instrumentima, ukupno sakupljaju podaci koji se, posredstvom indikatora, odnose
direktno na stavove hipoteza, i da su tako sakupljeni podaci pogodni za dalji tretman i
zaključiavnje na osnovu njih;
2. pouzdanost instrumenata – sposobnost da obbezbedi dosledno istinite
podatke o istom predmetu u nepromenjenom stanju i uslovima;
3. objektivnost tj. jednoznačnost instrumenata, nemogućnost odstupanja
od utvrđenog okvira jednog značenja ili vrednosti;
4. osetljivost, podobnost instrumenata da evidentira i nijanse u razlikama
unutar istog svojstva, a ne samo grube razlike između različitih svojstava;
5. diskriminativnost, sposobnost svakog dela instrumenta da obezbedi
jedno slaganje – neslaganje ispoljavanja istovrsnih – raznovrsnih svojstava u podacima
tog dela instrumenta;
6. baždarenost (standardizovanost, normiranost, formalizovanost), znači
utvrđivanje istih stalnih merila stabilne vrednosti instrumenata i odnosi se prvenstveno
na upotrebljene skale;
7. praktičnost, što podrazumeva lako rukovanje u primeni instrumenata
prilikom sakupljanja podtaka;
8. prodornost, što podrazumeva kompleksnu podobnost za saznavanje
istinitih i prikrivenih podataka o pojavi;
9. elastičnost, prilagodljivost instrumenata prema karakteristikama
ispitanika i situacije;
10. komparabilnost tj. podesnost da se dobijeni podaci porede sa podacima
iz drugih istraživanja ili sa podacima dobijenih različitim instrumentima u okviru istog
istraživanja;
11. ekonomičnost, što podrazumeva što manje vremena i što manje
sredstava za što veće rezultate;
12. društvena svrsishodnost, je jedino svojstvo na kome se u društvenim
naukama posebno ne instistira, ali koje u istraživanju pol. pojava ima veliki značaj.

38
Svaki instrument istraživanja, osim kodeksa i obrasca za analizu dokumenata, jeste i
instrument društveno – pol. odnosa. Dakle, društveno svrsishodan instrument je onaj s
kojim u kontaktu neće doći do nepovoljnih društveno – pol. reagovanja i raspoloženja.

113. Indikatori i instrumenti

Indikatorima se ostvaruje neposredna veza između nacrta naučne zamisli s jedne,

realnosti ko izvora podataka s druge, istraživačke aktivnosti s treće i instrumenata za
prikupljanje podataka s četvrte strane.
Indikator je nužno smisaon i određen kontekstom hipoteze. Podatak je neutralan i
dobija svoj smisao u istraživanju u relaciji sa indikatorom. Indikator postoji i kada
podataka o njemu nema i kada su podaci nesigurni ili nedovoljni. Podataka ima i kada
indikatora za jednu pojavu nema. O istim indikatorima moguće je sakupljati različite
podatke i različitim instrumentima. Stoga se izradi instrumenata i pristupa polazeći
neposredno od indikatora.
Indikatori se misaonim postupkom pretvaraju u pitanje: ima li (postoji li), koliko,
kakvo, zašto. Prilikom postavljanja ovih pitanja javljaju se uglavnom tri osnovne
situacije:
a. indikator je složen, te zahteva dalje razlaganje, što praktično znači da
u vezi sa svakim njegovim činiocem treba razviti pitanja: ima li, koliko, zašto,
kako to utvrditi?
b. indikator je jednostavan, pa ga ne treba razlagati, dovoljna su jednom
postavljena pitanja;
c. indikator je elementaran i nesamostalan, pa ga treba povezati sa
drugim indikatorima i formirati celinu, za koju će biti postavljena ova pitanja.
Na pitanje: ima li, postoji li, odgovor se pribavlja opažanjem ili iskazom.
Pitanje ¨koliko¨, po pravilu se integriše sa pitanjem ¨ima li¨, i prvenstveno se odnosi
na jedinice prostora, činioce strukture i sastava, činioce funkcije (delatnosti,
aktivnosti i odnosa).
Pitanje ¨kako¨ može imati dva osnovna smisla;
- identifikacioni (konstatovanje prostog – složenog, velikog – malog, jakog
– slabog itd.)
- smisao vrednovanja (dobro – loše, korisno – štetno, prihvatljivo –
neprihvatljivo)

114. Merenje u politikoločkim istraživanjima: pojam, osnovni činioci i

osnovne vrste

Ristić smatra: Bez merenja bi bila nemoguća mnogovrsna empirijska istraživanja i

razvoj nauke kakav poznajemo. Merenjem se postiže povezivnje teorijskih iskaza –
hipoteza sa empirijskom osnovnom. Bez takvog povezivanja mnoge hipoteze i teorije
ne bi mogle da budu stavljene na iskustvenu proveru.
Merenje je procedura sistematskog utvrđivanja kvantitativnog svojstva neke pojave
definisanim i odgovarajućim merama i merilima. Merenje čine sledeći činioci:
1. predmet merenja čija se svojstva i odredbe strogo definišu opštom definicijom,
kojom se konkretizuje ono što će se meriti;
2. merila kojima ćemo izvršiti merenje odn. meriti;
3. mera kao jedinica kojom se utvrđuju i izražavaju veličine – količine i koje su
ugrađene u merila;

39
 4. procedura kojom se uspostavlja sistematski odnos između predmeta, merenja,
merila i mere;
5. merilac, subjekt koji izvodi merenja predmeta primenom merila i metode.
Razne pojave mere se na razne načine zavisno od njihove prirode odn. svojstava. To
znači da se za njih utvrđuju razne, njima prilagođene procedure, merila i mere.
U praksi merenja postoje tri osnovne vrste:
 egzaktno – u svojoj osnovi ima apsolutnu nulu, a jedinice merenja su prirodne
odn. celine koje se mogu smatrati realitetima. Osnovni metod ove vrste merenja je
prebrojavanje;
 konvencionalno – u svojoj osnovi ima konvencionalnu nulu. Konvencionalna
nula je društvenim dogovorom utvrđena najniža tačka od koje počinje merenje. Ovo
merenje dozvoljava utvrđivanje veličina manjih od nule odn. ispod nule. Ovo merenje
ima precizno utvrđene mere (kao što su m – za dužinu, kg – za masu, stepen za
temperaturu itd.)
 intuitivno – podrazumeva ocenu ili procenu predmeta istraživanja odn. razlike i
sličnosti kojom se pojavljuju između određenih predmeta ili njihovih svojstava.
Specifičnost ove vrste merenja je u tome što ne mora da bude jedan ocenjivač –
procenjivač, već ih može biti više. Ovo merenje nije proizvoljno, i ono ima utvrđena
merila i mere u obliku skala koje se određenim procedurama baždare, standardizuju
itd.

Ova tri načina merenja primenjuju se u politikološkim istraživanjima. Tako se

egzaktna primenjuju priutvrđivanju broja stanovnika, državljanja, članova organa,
članova stranaka – jednom rečju svega što se manifestuje u obliku određenih
materijalnih jedinica. Konvencionalno merenje može se koristiti tako što se mogu
utvrđivati dimenzije prostora na kome se jedna akcija ostvaruje (npr. povorka duga
određen broj metara, broj kilometara pređenih u određenom maršu, temperature na
kojoj se skup održaa itd.) Intuitivna metoda se koristi za merenje najosteljivijih
predmeta istraživanja u politikologiji. Takva su merenja stavova tj. intenziteta
socijalne distance, usmerenosti, slaganja itd.

115. Skaliranje kao osnovna procedura intuitivnog merenja: pojam, osnovne

vrste i osnovni tipovi skala

Skaliranje je osnovna procedura intuitivnog merenja, a skale osnovni instrumenti

takvog merenja. Merenje se vrši u toku istraživanja počev od utvrđivanja statističke
mase, preko formiranja uzorka, tokom sakupljanja podataka, njihove obrade,
zaključno sa verifikacijom hipoteza i zaključivanjem. Stoga se određeni instrumenti
merenja ugrađuju u instrumente sakupljanja podataka, a planom obrade utvrđuju se
merenja kojima će biti izloženi prikupljeni podaci.
U četiri osnovne opšte skale uvršćuju se:
 Nominalna skala koja se i ne može smatrati pravom skalom zato što se njome
zaista samo evidentira postojanje razlika unutar iste klase bez iskazivanja veličine
razlike. Ona po pravilu, ima dva člana i njen je iskaz: jedan član klase više član nego
drugi. Nešto više pruža jedna njena varijanta koja se naziva skalom delimične
uporedivosti. Za ovu skalu je karakteristično da se kriterijum poređenja sastoji od dva
ili više svojstava, kao i da se poređenjem zahvata više od dva člana. Između svih
članova ne može se napraviti kontinuirani poredak, zato što svi članovi koji se porede
nemaju svojstva sadržana u kriterijumima poređenja, već neki imaju sva a neki samo
neka svojstva kriterijuma.

40
 Ordinalna skala je skala proste, kontinuelne uporedivosti. To je jednostavno
redosled članova na skali formiran prema izrazitosti jednog ili više svojstava. Pri tom,
skala ne pokazuje veličinu razlika, već samo da su razlike prisutne i da rastu od vrha
ka dnu. Najveća razlika je između prvog i poslednjeg člana na skali, zatim između
prvog i pretposlednjeg, i tako redom. Unutar toga, razlika između svakog pojedinačnog
člana može biti različita. Ova i prethodna skala ugrađuju se u delove instrumenata
kojima se sakupljaju kvalitativni podaci.
 Intervalna skala je konstituisana tako da uvek pokazuje utvrđena rastojanja
između članova pomoću iste merne jedinice koja počinje merenje od nule. Ova nula se
zove konvencionalna nula zato što je utvrđena društvenom konvencijom. Kao merne
jedinice u ovoj skali mogu se javiti ocene, bodovi, stepeni i sl. Ova skala je dosta
pogodna za ugrađivanje u instrumente prikupljanja podataka. Obično se vezuje,
izražava kroz pitanja ili zahtev: ¨Kojom ocenom biste ocenili značaj 9 dole navedenih
pitanja, za sadržaj rada vaših poslanika u nerdnom periodu?¨
 Racio – skala ima slična svojstva kao i intervalna, ali između njih postoji bitna
razlika po tome što ova skala počinje od apsolutne nule tj. stvarnog odsustva
određenog obeležja. Npr. Nula stepeni Celzijusovih je konvencionalna nula – tačka
mržnjena vode, ali ne i apsolutna tačka mržnjena svih tečnosti. Nasuprot otme, iskaz
¨porodica bez dece nema ni jedno dete¨ - govori o faktičkom nepostojanju obelešja.

Svaka od ovih skala ima različitu vrednost i upotrebljivost u merenju pol. pojava.
Nominalna je najmanje prodorna, ali zato najšire upotrebljiva, za njom sledi ordinalna
pa intervalna, i na kraju racio skala koja je najprodornija, ali je zato širina njene
upotrebljivosti uža. Ona pruža najveće mogućnosti za statistički i matematički tretman
u obradi.
Postupak izrade skala izgleda ovako: neka pojava, svojstvo itd. zamisli se kao veličina
koja ima svoj početak i kraj odn. svoj pozitivan i negativan pol. Ta dva suprotna pola
međusobno su povezana. Tu povezanost zamišljamo kao jednu liniju koja započinje
pozitivnim i završava negativnim polom. Pozitivan pol obeležavamo sa 1 a negativan sa
0. Tu liniju prvo razdelimo na dva jednaka dela, utvrđujući srednju tačku koju
možemo označiti kao neutralnu. Dalje možemo podeliti razmak između početne tačke
i neutralne, kao i između neutralne i negativne tačke. Na taj način smo dobili
intervale između pozitivnog i neutralnog odn. između neutralnog i negativnog.
Skaliranje je veoma rašireno u svim istraživanjima. Ono je pokušaj objektivizacije i
kvantifikacije kvalitativnih, verbalnih, nenumeričkih podataka, pomoću njihovog
prevođenja sa nenumeričkih na numeričke iskaze.
Mogući su razni tipovi skala. Tako se javljaju skale socijalne distance (najpoznatija je
Bogardusova), sociometrijska merenja, skale procene (rejting skale), skale
deskriptivne tehnike (Smitova i adaptirana Ohajo – skala Norta i Herta), skale
rangovanja, skale unutrašnje koegzistencije.
U politikološkim istraživanjima kod nas najviše su korišćene skale procene, skale koje
se svrstavaju u deskriptivne tehnike i skale unutrašnje koegzistencije.

116. Kontrola podataka

Kontrolom podataka sprečavaju se, otkrivaju i otklanjaju greške učinjene prilikom

prikupljanja podataka. S obzirom da greške mogu biti tehničke i logičko –
epistemološke tj. da mogu biti posledica slučajne tehničke greške u toku prikupljanja
podataka ili greške u logičkom konceptu ili u pogrešnosti teorije koja je osnova
koncepta istraživanja, vrši se prvo tehnička kontrola. Zadatak te kontrole je da utvrdi

41
pravilnost korišćenja instrumenata u istraživanju i nedostatke koji su nastali zbog
nepravilnog rada u sakupljanju podataka. Tehničkom kontrolom se sve greške prvo
otkrivaju i obeležavaju, pa se kasnije, u daljem postupku, u vezi sa njima odlučuje.
Logička kontrola je znatno teža. Osnovni instrument su tzv. ¨reperi¨ od čije vrednosti i
valjanosti zavise vrednost i valjanost logičke kontrole. Reperi su podaci koji su ranije
prikupljeni ili su poznati iz drugih izvora i odnose se na istu jedinicu istraživanja koja
se podvrgava kontroli. Prema ostalim podacima nalaze se u određenoj, čvrstoj, bliskoj
i izvesnoj vezi.
Reperi mogu biti totalni – kada se njima proveravaju svi drugi podaci, i parcijalni –
kada se njima proveravaju samo grupe podataka istog sadržaja.
Bitna svojstva upotrebljivih repera su:
a. reper je kao podatak tačno činjenično stanje
b. odlikuje se obiljem informacija
c. neposredno je povezan sa podacima koji se proveravaju
Logička kontrola, kao i drugi postupci u istraživanju, treba da je u skladu sa principima
pouzdanosti i ekonomičnosti. Njena svrsishodnost upravo i proizilazi iz ovih principa.
Može se reći da je ona svrsishodna iz sledećih razloga:
1. jednostavnija je i jeftinija od ponovnog istraživanja;
2. u nekim slučajevima objektivno nije moguće ponoviti istraživanje zato što se
pojava izmenila ili iščezla;
3. nema garancije da bi se naknadnim istraživanjem sve greške otkrile i otklonile,
mada je verovatno da bi se u ključnim pitanjima to postiglo;
4. ako se čak i pristupi dopunskom radu na terenu, posle logičke kontrole rad je
znatno efikasniji i rezultati tačniji.
Zato se insistira na kontroli koja se obezbeđuje u toku istraživanja aktivnošću
kontrolora na terenu, ugrađivanjem kontrolnih segmenata u instrumente,
propisivanjem rukovanja sa popunjenim obrascima, svakodnevnim komuniciranjem sa
prikupljačima podataka itd.

117. Klasifikacija obeležja podataka

Klasifikacija obeležja podataka po pravilu, izgrađuje se unapred, pre sakupljanja

podataka, u skladu sa hipotezama, indikatorima i sadržajima instrumenata, ali se
proverava po uvidu u podatke. Tri su momenta koja uvek moramo imati u vidu: prvo,
da se unapred konstruisana klasifikacija često ne podudara sa obeležjima podataka te
da je, po sakupljanju podataka treba rekonstruisati povećanjem broja članova
uvođenjem novih, ili sužavati izbacivanjem nekih članova; drugo, neki instrumenti
mogu u celini ili delimično biti nestandardizovani (npr. osnova za razgovor u
neusmerenom intervjuu), pa je svaka unapred data klasifikacija obeležja podataka
samo okvirna; treće, uvid u podatke može da podstakne i usmeri procese mišljenja u
nekim ranije nepredviđenim pravcima, što može zahtevati i neke nove klasifikacije.
Istraživanja pol. pojava stoga zahtevaju da se klasifikacija obeležja podataka shvati i
primenjuje kao višeetapna delatnost, koja ima najmanje tri etape:
1. prilikom utvrđivanja mogućih indikatora i njihovog odabiranja,
2. prilikom izrade instrumenata,
3. prilikom uvida u prikupljene podatke.
Obeležja podataka su njihova svojstva određena njihovom predmetnošću, izborom,
njihovom prirodom. Po tim obeležjima oni se mogu razvrstati u kvalitativne,
kombinovane ili prelazne, zatim, na objektivne i subjektivne, dalje, na podatke
intenziteta i podatke smera.

42
Kriterijum klasifikovanja – razvrstavanja obeležja pod određene modalitete je tzv.
¨krucijalno¨ svojstvo. Ono se odnosi na sve pojavne oblike svojstva određenog
obeležja i istovremeno, na sve jedinice istraživanja koje razvrstavamo. Krucijalno
svojstvo mora da ispunjava dva bitna uslova:
- da bude dovoljna obuhvatno - da bude dovoljno selektivno
Na taj način klasifikacija omogućava:
a. da se utvrđuje prisustvo (odsustvo) svojstva svake jedinice istraživanja,
b. da se utvrđuje zajednička karakteristika jedinica izražena krucijalnim
svojstvom,
c. da se kalsifikacija primenjuje bez ostatka.
Krucijalno svojstvo može biti:
- prirodno – veštačko - teritorijalno*
- originalno izvedeno - tipološko*
- logičko, - konvencionalno i prigodno*
- normativno* - arbitrarno
- hronološko, itd.
*najčešća su i najvažnija u istraživanju pol. pojava
Najmanje su pogodna i vredna prigodno – arbitrarna krucijalna svojstva.

Poznato je više principa i postupaka u izradi klasifikacije, ali su među najvažnijim:

1) princip raščlanavanja u okviru koga imamo:
- princip divizije, gde svaki član izražava karakteritike celine;
- princip participacije, gde svaki član klasifikacije ne mora da izražava
karakteristike celine;
2) postupak sažimanja, kojim se više sličnih, raznovrsnih svojstava konstruiše
jedan modalitet – jedan član klasifikacije.
Uzmimo da je krucijalno svojstvo pol. aktivnost uopšte. Raščlanavanjem, principom
divizije, mogli bismo da formiramo članove klasifikacije: a) aktivan, b) vrlo aktivan, c)
izuzetno aktivan. (aktivan je karakteristika celine)
Za istraživanje u pol. naukama prihvatljiviji je princip participacije, na jednom polu bi
stajali najaktivniji a na drugom oni koji ne sudeluju u pol. aktivnosti.
Klasifikacija obeležja podataka jeste jedna misaona sistematizacija konkretnih
obeležja u masi podataka, klasifikacija determiniše mogućnost razvrstavanja –
grupisanja podataka i njihovog iskazivanja na određene načine.

118. Šifriranje podataka

Šifriranje podataka je prvi postupak u obradi podataka i postupak primene klasifikacije

obeležja podataka. Ono je opredeljeno sledećim odlukama istraživanja:
1. odlukom o načinu (tehnici) obrade podataka. Moguće je opredeliti se za ručnu,
mašinsku, elektronsku obradu, koja obuhvata razvrstavanje i prebrojavanje;
2. odlukom o razvrstavanju pojedinačnih podataka u grupe prema identičnim ili
sličnim svojstvima jedinice istraživanja prema unapred utvrđenoj klasifikaciji;
3. odlukom o obeležjima koja će biti prebrojavanja i o obliku u kome će dobijeni
rezultati biti iskazani,
Odluku o tehnici – načinu na koje će operacije šifriranja, razvrstavanja, prebrojavanja
i iskazivanja biti izvršene, istraživač donosi na osnovu:
a. raspoloživih sredstava, finansijskih i tehničkih;
b. raspoloživih kadrova, i to njihovog broja i osposobljenosti za obavljanje
određenih poslova;

43
 c. brojnosti i karakteristika jedinica istraživanja i prikupljenih podataka;
d. nivoa tačnosti i naučnog saznanja, odn. od koncepta obrade i broja i vrste
ukrštanja podataka kao i drugih neophodnih matematičkih postupaka,
e. raspoloživog vremena za obradu podataka.

Šifriranje ili signiranje podataka je prvi postupak posle kontrole podataka, a u

jednostavnijim istraživanjima, paralelni, istovremeni postupak sa kontrolom podataka.
To je obeležavanje podataka – grupa podataka znakom, unapred utvrđenim kodeksom
šifara.
Kodeks šifara je dokument sačinjen na osnovu klasifikacije obeležja podataka odn.
odgovarajućeg kategorijalnog sistema i modaliteta koji on sadrži, iskazujući ih u obliku
simbola. Ovi simboli se organizuju u kodeksu šifara uz nužno poštovanje principa
konvencionalnosti, isključivosti i asocijativnosti.
Šifre mogu biti:
 numeričke, najčešće sastavljene od arapskih brojeva i na principu
dekadnog sistema (0 – 9). U praksi se ipak, susreću, i kombinovane numeričke šifre,
sastavljene od rimskih i arapskih brojeva, pri čemu rimski brojevi obeležavaju opštije
kategorije ili klase;
 slovne, sastavljene od slova abecede odn. azbuke, bilo samo do malih ili
velikih, bilo od njihove kombinacije;
 grafičke, sastavljene od različitih grafičkih oznaka, crteža (najčešće
geometrijskih) itd;
 kombinovane, najčešće sastavljene od kombinacije numeričkih i slovnih
simbola.
Šifre mogu biti: jednostavne – jedna šifra, jedan sadržaj; vezane – one koje se
ponavljaju ili se vezuju za druge šifre; kombinovane – one koje izražavaju vezu među
samostalnim svojstvima i više šifara kojima istovremeno izražavamo više samostalnih
svojstava.

119. Razvrstavanje i prebrojavanje podataka

O razvrstavanju i prebrojavanju podataka govori se kao o poslovima koji se neretko

obavljaju istovremeno i zajedno. Za kvantitativna istraživanja to ima smisla, ali za
teorijska i kvalitativna istraživanja taj stav ne važi. Razvrstavanje podataka o njihovim
obeležjima je postupak utvrđivanja kvaliteta podataka u primeni klasifikacije i
prilikom šifriranja. Ono se može odigravati potpuno nezavisno od prebrojavanja i može
imati značenje završnog postupka u obradi podataka.
Dakle,
o razvrstavanje – je postupak utvrđivanja spoljašnjih i unutrašnjih svojstava
podataka, odnosa između njih i grupisanja u celine (nizove, serije, skupove itd), klase
ili vrste, prema utvrđenim obeležjima srodnosti sadržaja.
o prebrojavanje – je postupak kojim se utvrđuje kvantitet – broj, količina
određenog svojstva odn. broj istraživanih jedinica kje poseduju određeno svojstvo. To
je u stvari, utvrđivanje ¨distribucije¨ - rasprostranjenosti i ¨frekvencije¨ - učestalosti
određenih svojstava. Prikupljeni podaci čiji se kvantitet utvrđuje prebrojavanjem,
mogu se odnositi i na kvalitet – kvalitet svojstva pojave (npr. na intenzitet, smer
pojave itd). Prebrojavanje podrazumeva korišćenje opštenaučne statističke metode,
za utvrđivanje kvantiteta i njihovo iskazivanje kroz statističke serije.

120. Ukrštanje, tabeliranje i iskazivanje podataka

44
Ukrštanje podataka je uslovljeno konceptom i planom analize, zaključivanja i
izveštaja o rezultatima istraživanja i klasifikacijom podataka. Pojam ¨ukrštanje¨
odnosi se prvenstveno na statističke podatke, ali ne mora samo na njih, može i kod
drugih vrsta podataka, npr. u analizi pojmova i sl.
Ukrštanje je kao misaoni postupak, dovođenje više grupa svojstava obeležja istih
jedinica istraživanja u međusobnu vezu. Postupak ukršatanja podrazumeva:
- izbor podataka, - organizaciju i oblik tabele
- nivo – složenost ukrštanja - postupanja po drugim specifičnim zahtevima
Prilikom ukrštanja potrebno je izvršiti sledeće radnje:
1. formira se zaglavlje tabele, koje sadrži:
- naziv i redni broj tabele,
- apsolutni broj od koga se vrše sva potrebna izračunavanja,
- nazivi modaliteta svojstava obeležja,
- podatak o obliku iskaza.
2. formira se, ako treba, pretkolona kojom se saopštavaju svojstva obeležja, na
koja se ukršteni podaci odnose.
Ukrštanje podataka može biti jednostepeno i višestepeno, dok tabele mogu biti
jednostavne, dakle bez ukrštanja podataka i složene, višestepene kroz koje se vrši
ukrštanje više modaliteta svojstava različitih obeležja.
Uobičajeno je i razlikovanje tabela po broju ulaza. Tako postoje najjednostavnije
tabele sa jednim ulazom, tabele koje istovremeno obrađuju dva obeležja imaju dva
ulaza, itd.
Podaci moraju biti iskazani: jasno – tako da nema sumnje na šta se odnose, precizno –
tako da isključuju svaku proizvoljnost značenja, iscrpno – bez neopravdanog
odbacivanja ili sažimanja podataka, logično – tako da imaju prirodan red svojstava i
logičan redosled pojmova, kondenzovano – tako da sadrže samo podatke potrebne za
razumevanje pojave na koju se odnose, pregledno tako da ih je lako uočavati i pratiti,
konvencionalni – tako da se koriste uobičajeni,širem krugu poznati termini i iskazi.
Podatke možemo saopštiti:
- verbalno, pisanim putem - simbolima
- numerički, brojkama - kombinovano (čest slučaj, mnogobrojni podaci)
- grafički, pomoću crteža i grafikona

121. Ocena podataka

Ocena vrednosti podataka izvedena je i saglasna sa postupkom verifikacije hipoteza.

Za verifikaciju hipoteza bitne su samo tzv. krucijalne saznajne činjenice. Ocenom se
utvrđuje da li podaci omogućuju, sređivanjem i obradom, konstruisanje potrebnih
krucijalnih saznajnih činjenica. Ocenom podataka, prema tome, utvrđuje se da li su
podaci dovoljni, adekvatni i validni za predmet i hipoteze istraživanja. Budući da
imamo kvalitativne i kvantitativne podatke, utvrđuje se:
a. za kvalitativne podatke:
- da li se podaci odnose sadržajno na predmet istraživanja,
- da li valjano izražavaju smer i svojstvo pojava.
b. za kvantitativne podatke:
- da li valjano izražavaju meru (rasprostranjenost, intenzitet itd.)
istraživane pojave.
Poznato je više postupaka za ocenu podataka:

45
 1) logička ocena sadržaja podataka – najjednostavniji je i vrši se po
pravilima logičkog mišljenja i ona je najmanje egzaktna;
2) slaganje sadržaja prikupljenih podataka – činjenica, na osnovu teorijskih
koncepata o predmetu istraživanja;
3) utvrđivanje sadržaja podataka sopstvenog sa sadržajem podataka ranijih
istraživanja, čiji su predmet i ciljevi istraživanja isti ili slični;
4) pribavljanje ocene valjanosti podataka od grupe eksperata za predmet
istraživanja;
5) utvrđivanje stepena međusobne povezanosti podataka u okviru istog
istraživanja – ali prikupljenih posredstvom različitih, međusobno nezavisnih indikatora.

122. Analiza podataka

Analiza podataka je misaona aktivnost uopštavanja podataka (u saznajne činjenice) i

formiranja odgovora na pitanja sadržana u hipotezama. Analiza podataka je faza
naučnog saznanja koja prethodi naučnom zaključivanju. Analitički postupak kao
misaona aktivnost ostvaruje se kroz:
a. razlaganje podataka na predmete i na odnose između predmeta,
b. poređenje istovrsnih podataka proveravajući njihovu logičku koherentnost,
c. konstatovanje činjenica u vidu određenih iskaza o predmetima, relacijama,
svojstvima i aktivnostima ispoljenim u stvarnosti.
Analiza se izvodi o unapred utvrđenom analitičkom konceptu i planu, a na osnovu
analitičkih pravila, čime se obzbeđuju valjanost (objektivnost i pouzdanost) misaone
aktivnosti istraživača.
Izvor analitičkih postupaka započinje ocenom mogućnosti njihove primene na
raspoloživi fond podataka a u skaldu sa predmetom i ciljevima istraživanja. Pri tome
se nužno uspostavlja veza između prodornosti analitičkog postupka i vrste podataka.
Analitički postupci razlikuju se po načinu na koji se svojstva pojave iskazuju, ali neki
od njih sadrže i ograničenja u pogledu poretka izražavanja svojstava pojave.
Svojstva pojave mogu biti izražena:
- diskretnim poretkom,
- kontinuiranim poretkom,
- poretkom varijeteta
Kvalitativni podaci izražavaju svojstva koja najčešće pripadaju diskretnim ili
tipološkim porecima modaliteta, a kvantitativni podaci uvek izražavaju kontinuirani
poredak.
U svakoj fazi istraživanja pa i u fazi analize, moguće su greške. Minimum zahteva
prema istraživaču je da te greške oceni, ako već ne može da ih potpuno otkloni ili
izbegne. Greške do kojih dolazi u fazi analize mogu biti prouzrokovane greškama u
ranijim fazama ili u toku primene analitičkih postupaka. Po posledicama koje
izazivaju, razlikujemo dve osnovne vrste grešaka:
a. greške koje se u uzajamnom odnosu uvećavaju, pa je ukupna greška ravna
njihovom zbiru,
b. pojedinačne greške koje se uzajamno potiru.
Izvori grešaka su najčešće u pristrasnosti istraživača, koja može da proističe iz:
1. pogrešnog teorijskog koncepta (teorijska pristrasnost),
2. nepoštovanja metodoloških pravila i postulata (metodološka pristrasnost),
3. neadekvatnog postupka u prikupljanju podataka (terenska pristrasnost),
4. neadekvatnost postupka u sređivanju, iskazivanju, analizi podataka (kabinetska
pristrasnost).

46
Svi oblici pristrasnosti daju:
 sistematske greške, koje se međusobno ne kompenzuju već umnožavaju,
 slučajne tehničke greške, pretežno pojedinačne,koje se mogu uzajamno
kompenzovati, potirati.
Da bi se smanjila mogućnost pravljenja slučajnih grešaka, koje je inače teško otkriti,
preduzimaju se mere predupređivanja:
o ozbiljno, precizno projektovanje,
o rigorozna primena pravila metoda,
o obuka saradnika,
o sistematska kontrola rada svih saradnika, itd.

123. Statistički postupci koji se najčešće koriste u tretmanu prikupljenih

podataka u politikološkim istarživanjima

U analizi podataka tj. utvrđivanju određenih svojstava pojave, njenih odnosa itd.,
koriste se mnogobrojne analitičke tehnike.
Uobičajeni postupci u tretmanu prikupljenih podataka u politikološkim istraživanjima
su:
1) prebrojavanje kojim se utvrđuje broj jedinica obuhvaćenih
istraživanjem, broj ispravno obrađenih jedinica, broj grešaka, itd.
2) izračunavanje proporcije i procenata. Proporcijama se izražava
kvantitativan odnos dela prema celini korišćenjem raspona od 0 do 1. Procenti su iznos
proporcije pomnožen sa 100.
Za proporcije i procente može se konstatovati da su, u odnosu na apsolutne brojeve,
nova, kvalitativno drugačija i potpunija informacija o učešću pojedinih grupa ili
kategorija u raznim deobama,koje omogućavaju poređenja više razdeoba (serija) sa
istim kategorijama različitih veličina.
Koeficijenti odnosa služe , takođe, za opisivanje skupa iskazivanjem odnosa
kategorija između sebe (npr. muških i ženskih članova organizacije), kao i utvrđivanje
srazmere jedne kategorije prema drugoj od koje zavisi (npr. broj izabranih prema
broju kandidovanih). Koeficijent odnosa služi za konstruisanje stopa rasta
(progresivnih – rastućih i regresivnih – opadajućih).
Numeričke razdeobe frekvencija nisu samo opis već i mera opisa skupa. Njima se vrši
statističko kondezovanje činilaca razdeobe otkrivanjem reprezentativne veličine tj.
mere centralne tendencije ili prosečne, srednje vrednosti razdeobe.
a. izračunate srednje vrednosti – u koje spadaju aritmetička, geometrijska
i harmonijska vrednost,
b. pozicione srednje vrednosti – u koje spadaju medijana i modus.
Za opis skupa, osim srednje vrednosti, neophodne su i varijacije odstupanja od
srednjih vrednosti i između sebe.
Aritmetička sredina je količnik između zbira svih vrednosti obeležja u skupu jedinica i
broja tih jedinica. Prednost srednje aritmetičke vrednosti je kondenzovanost i
jednostavnost utvrđivanja i saopštavanja, a nedostatak znatno pojednostavljivanje i
ogrubljavanje karakteristika skupa.
Geometrijska srednja vrednost je n-ti koren iz proizvoda dobijenog množenjem svih
vrednosti razdeobe, pri čemu je n jednako broju jedinica u skupu.
Harmonijska srednja vrednost koristi se povezano sa aritmetičkom sredinom za
utvrđivanje i otklanjanjerazlika između rezultata dobijenih aritmetičkom sredinom i
stvarnih vrednosti.

47
Harmonijska sredina, kao ni geometrijska nije moguća ako je vrednost bilo kog člana
jednaka nuli.
Medijana je mera centralne tendencije koja svojom vrednošću deli na dva jednaka
dela razdeobu sređenu po veličini. To je vrednost obeležja za tipičnu jedinicu. Na nju
utiču promene vrednosti obeležja.
Modus je najčešće ponavljana vrednost obeležja u razdeobi jednog skupa.
Mere proseka iako veoma značajne kao pokazatelj u opisu strukture u razdeobi i za
komparaciju više razdeoba, budući da otkrivaju samo jednu karakteristiku razdeobe
(centralnu tendenciju), nisu dovoljne za opis osnovnih karakteristika u razdeobi, pa im
se dodaju i mere razlika i vrednosti položaja.
Za utvrđivanje varijacija postoje dva tipa mera:
1. apsolutne, u koje spadaju: razmak varijacije, interkvartalni razmak, prosečno
odstupanje i standardna devijacija;
2. relativne, u koje spadaju: koeficijent varijacije i koeficijent kvartalne
varijacije.
Razmak varijacije je razlika između najviše i najniže vrednosti obeležja, bilo da je
razdeoba data u pojedinačnim ili u grupnim razmacima.
Interkvartalni razmak, koji predstavlja razliku između trećeg i prvog kvartala, znatno
ublažava uticaj ekstremnih vrednosti ispoljen u prethodnom razmaku varijacije.
Prosečno apsolutno odstupanje predstavlja odstupanje pojedinih vrednosti obeležja u
razdeobi, od svoje aritmetičke sredine.
Varijansa je centralni momenat, dat kao oblik kvadratnog odstupanja srednjeg
apsolutnog odstupanja.
Standardna devijacija spada u najznačajnije apsolutne mere varijacije. Ona se može
odrediti kao kvadratni koren iz prosečnog kvadratnog odstupanja (varijanse) pojedinih
vrednosti obeležja u razdeobi od njihove aritmetičke sredine.
Koeficijent varijacije je odnos između standardne devijacije i aritmetičke sredine,
izražen u procentima.
Regresijom se smatraju stohastičke zavisnosti, s težnjom da se zavisna varijabla oceni
nezavisnom, ustanovljavanjem matematičke relacije i određivanjem njihovog oblika i
pravca.
Korelacijom se iskazuju stepeni jačine odnosa, kojim se uzajamna zavisnost pojava,
njihovih karakteristika, manifestuje, ali se zavisna varijabla ne može objašnjavati
nezavisnom.
Ovi postupci su sastavni delovi primene statističke metode.

124. Provera hipoteza

Procedura provere hipoteza veoma je složena i obuhvata postupke konstatovanja i

shvatanja odnosa varijabli, stava hipoteza i indikatora. Proverom treba potvrditi odn.
konfirmisati stavove hipoteze u društvenim naukama ili ih odbaciti.
Stav hipoteze je iskazan odnos između varijabli hipoteze. Moguća je različita složenost
stava hipoteza: od najjednostavnijeg koji je iskazan kao odnos dveju varijabli (jedne
nezavisne i jedne zavisne) do složenog stava koji proizilazi iz odnosa tri ili više
varijabli.
Stav hipoteze izložene proveri može da bude formiran:
1. odnosima jedne nezavisne varijable sa više zavisnih. Ovo su hipoteze
koje se bave uticajem jednog faktora na više pojava;
2. odnosima više nezavisnih varijabli sa jednom zavisnom, čime se izražava
pretpostavka o više uzroka i jedne posledice;

48
 3. odnosom jedne nezavisne i jedne zavisne varijable.
U svim slučajevima provere hipoteze podrazumevaju se zahtevi za:
a. proveru stava hipoteze; svojstava hipoteze više varijabli,
b. proveru varijabli, njihovog sadržaja, strukture, usmerenosti,
intenziteta, uloge u hipotezama,
c. proveru indikatora, njihovog sadržaja, svojstava itd., a posebno
međusobnih odnosa i odnosa prema varijablama. Indikatori se odnose na stav hipoteze
i njime se ona potvrđuje ili opovrgava. Ali određeni indikatori moraju pokazivati da
varijable, svaka pojedinačno, zaista postoje, da su karakteristične po određenim
svojstvima, sadržajima itd.
d. proveru podataka,njihovog sadržaja, značenja i odnosa sa indikatorima.
U suštini, provera hipoteza je stroga procedura dokazivanja odn. opovrgavanja, u kojoj
hipoteza dobija status teze koja se dokazuje, indikatori i podaci status argumenta, a
postupak status demonstracije dokaza.
Dakle, procedura verifikacije hipoteze teče: provera podataka u vezi sa indikatorima;
provera indikatora u vezi sa varijablama i stavovima hipoteze; provera varijabli u vezi
sa stavom hipoteze; provera odn. dokazivanje stava hipoteze.

125. Naučno zaključivanje na osnovu podataka

Proces dokazivanja i opovrgavanja i zaključivanje o predmetu istraživanja na osnovu

podataka, teče tokom celog procesa istraživanja. Međutim, ciljevi istraživanja
ostvaruju se tek formiranjem naučnih zaključaka i na osnovu njih formiranje osnove
teorije i metodologije.
U empirijskim istraživanjima zaključivanje na osnovu podataka je induktivno. Ono
kreće od pojedinačnih podataka koji se javljaju kao premise: zaključci o indikatorima
preuzimaju ulogu premisa o varijablama i stavu hipoteze i tako se dolazi do zaključka,
tačnije do zaključaka o pojedinačnoj hipotezi.
Pozitivan zaključak o pojeidnačnoj hipotezi po pravilu je parcijalan i verovatan. Osim
toga, zaključak može da bude:
- u potpunosti pozitivan kada je celina stava potvrđena,
- pretežno pozitivan kada je stav hipoteze saglasan sa većinom slučajeva,
- uravnotežen kada je približno isti broj situacija saglasnih i nesaglasnih
sa stavom hipoteze ili kada nemamo dovoljno dokaza koji potvrđuju odn.
opovrgavaju hipotezu.
S obzirom na to da se više pojedinačnih hipoteza povezuje sa posebnom hipotezom
koju one razrađuju, za dokazivanje posebne hipoteze argumenti su pojedinačne
hipoteze. Relativno je lako zaključivanje o posebnim hipotezama, kada su o ovim
pojedinačnim zaključci pozitivni na približno isti način. Međutim, zaključci se mogu
kretati od onih koji su u potpunosti pozitivni do onih koji su negativni. U slaučajevima
u kojima svi zaključci o pojedinačnimhipotezama nisu međusobno saglasni, sledi
postupak ocene važnosti pojedinačnih hipoteza po stav posebne hipoteze. Moguće je
da većina pojedinačnih hipoteza bude označena negativnim zaključkom, a da ipak o
stavu posebne hipoteze zaključak bude pozitivan.
Zaključivanje o generalnoj hipotezi takođe je induktivno i odigrava se kao
zaključivanje o posebnim hipotezama. Zaključci o posebnim hipotezama preuzimaju
ulogu postulata o generalnoj hipotezi.
Teorijska istraživanja ne primenjuju strogu proceduru dokazivanja hipoteze i
zaključivanja na osnovu njih, pa ni zaključivanje nije prvenstveno induktivno,

49
naprotiv, ima situacija u kojima je ono pretežno deduktivno, sa jakim osloncemna
aksiome i naučne zakone i paradigmatske postupke.

126. Izveštaj o istraživanju i izveštaj o rezultatima istraživanja (pojmovno

razlikovanje i opšta klasifikacija)

Izveštaj o istraživanju je sistematizovana celina ukupnih saznanja o predmetu

istraživanja. To saznanje se izlaže u odgovarajućoj pisanoj formi, a unutrašnja
organizacija sadržaja uslovljena je zahtevima projekta istraživanja.
Pod pojmom ¨izveštaj o istraživanju¨ podrazumevamo ukupnost saznanja saopštenih
odgovarajućim jezikom i stilom o rezultatima istraživanja. U tom smislu pojam
¨izveštaj o istraživanju¨ najširi je i obuhvata razne sadržaje. Možemo razlikovati bar
tri vrste sadržaja:
1. sadržaje kojima se opisuju praktične konkretne aktivnosti u postavljanju
i realizaciji istraživanja, obradi podataka i izradi izveštaja koji se mogu nazvati
organizaciono – tehničkim ili tehničko – ekonomskim;
2. sadržaji koji se bave problemom i predmetom istraživanja;
3. sadržaji koji se bave metodološko – metodskom problematikom.
Prilikom svakog istraživanja ova tri sadržaja se nužno javljaju.

Izveštaj o rezultatima istraživanja

Pojam ¨izveštaj o rezultatima istraživanja¨ može se shvatiti kao uži i definišemo ga
kao celinu novostečenih i sa njima povezanih naučnih saznanja o predmetu i
metodama istraživanja dotičnog predmeta, sistematski, kritički, u odgovarajućim
formama i stilu izloženih, kako bi bila podobna za dalje naučno korišćenje.
Razlike između izveštaja o istraživanju (IOI) i izveštaja o rezultatima istraživanja(IORI)
su pored razlika o naučnosti i predmetnosti sadržaja još i u nameni izveštaja. Izveštaj
primeren potrebama daljeg naučnog korišćenja izlaže sadržaje koji se prvenstveno ili
isključivo tiču nauke i od značaja su za nju. Tako se jasno utvrđuju mesto, uloga i
funkcija izloženih saznanja, u naučnom saznajnom fondu. Elaboracija mogućih
hipotetičkih stavova ili otvorenih i novopostavljenih naučnih pitanja u tom izveštaju
dobija značajno mesto.
IOI ima znatne prednosti nad IORI sa stanovišta subjekta odn. institucije koja je vršila
istraživanje. Detaljnim IOI izgrađuje se osnova za svestrano razmatranje i
usavršavanje drugih istraživačkih procesa, a naročito za izbegavanje propusta
grešaka, suvišnih radnji i pogrešnog izbora kadrova. Osnovne teškoće u izradi i
korišćenju takvog izveštaja su:
1. raznovrsnost izvora koji se moraju koristiti,
2. raznovrsnost materije koju obuhvata, a čiji jedan deo uopšte nema neposredne
veze sa predmetom istraživanja,
3. obimnost koja proizilazi iz potrebe da se obradi mnoštvo detalja.
Nasuprot tome, IORI za naručioca je pogodniji za korišćenje, jer se neposredno bavi
sadržajima za koje naručilac ima najveći interes.
Između IOI i IORI postoji odnos celine prema delu.
o Izveštaj nije nezavisan deo istraživanja i ako ima sva svojstva formalne
posebnosti. U njegov sadržaj je nužno ugrađen deo teorije preuzet iz teorijskog
određenja predmeta, kao i kategorijalni sistem.
o IORI je veoma složen sistem dokazivanja i opovrgavanja, sistem naučnog
produktivnog zaključivanja. Dokazivanje i opovrgavanje počinju već u najranijim
fazama rada na izradi projekta istraživanja i u primeni su tokom čitavog procesa istr.

50