Дивна Богородице, која си, обучена у славу, Lovely Virgin, who, clothed in glory, 366.

канцона
крунисана звездама, тако задовољила crowned with stars, so pleased 10 строфа по 13 стихова
високо Сунце, да је оно сакрило своје светло у теби, the high Sun, that he hid his light in you, последња строфа има 7 стихова
љубав ме позива да говорим о теби: love urges me to speak of you: ендекасилабо и седмерац
али не могу почети без твоје помоћи, but I cannot begin without your help, Свака строфа почиње апострофом,
и Његове, који је љубазно био постављен у тебе. and His, who lovingly was set in you. обраћањем Девици Марији, епитети
Зовем ону која увек одговара истинито I call on her who always replies truly који се употребе дати су кроз
онима који је позивају с вером: to those who call to her with faith: придеве, атрибуте, апозиције.
Девице, ако коначна Virgin, if the final Тема: Молба Девици да га прими у
беда људског живота може заувек misery of human life can forever вечни мир.
да се окрене према теби за милост, поклони се да чујеш моју молитву, turn to you for mercy, bow down to hear my prayer, 3. стих: Мисли се на Исуса
и помози ми у овоме, мом рату, and help me in this, my war, Христоса.
иако сам земља, а ти краљица неба. though I am earth, and you the queen of heaven. 11. стих: Антитеза између земље и
неба, њега и ње.
Мудра Богородице, и тог дивног броја Wisest Virgin, and of that lovely number
једна од девица благословљена опрезношћу, one of the virgins blessed with prudence, Парабола о мудрим девицама у
пре прва међу њима, и са најсјајнијом лампом: rather the first of them, and with the brightest lamp: Јеванђељу по Матеју.
О чврсти штиту за потлачене народе O solid shield for the oppressed peoples Петрарка је моли да скрене пажњу
против удараца Смрти и Фортуне, against the blows of Death and Fortune, на њега.
под којим ми тријумфујемо, а не само бежимо: under whom we triumph, not just escape:
О хладноћо за слепу топлоту која постоји O coolness for blind heat that flares
међу глупим смртницима овде: among foolish mortals here:
Девице, окрени те лепе очи, Virgin, turn those lovely eyes,
које су у туги виделе немилосрдне ране that saw in sadness the pitiless wounds
у слатким удовима свог драгог Сина, in the sweet limbs of your dear Son,
на моје несигурно стање, on my uncertain state,
који, без адвоката, долази код тебе на суд. who, without counsel, come to you for counsel.

Девице, чиста, савршена у сваком погледу, Virgin, pure, perfect in every way,
кћер и мајка свом племенитом Сину, daughter and mother to your noble Son,
ти која осветљаваш овај живот, красиш други, you who illuminate this life, adorn the other, 2. стих: Антитеза и парадокс,
кроз вас је тај Син највишег Оца, through you that Son of the highest Father, истовремено је и кћер и мајка Исуса
О највиши сјајни прозору неба, O highest shining window of heaven, Христа.
дошао да нас спаси у последњим данима: came to save us in these latter days: 5. стих: Прозор неба са ког она
и од свих других земаљских материца and from all the other earthly wombs гледа.
ти си сама изабрана, you alone were chosen, 10. стих: Смех, а не Евин плач.
Девице, тако благословена, Virgin, so blessed, 6. стих: Да нас ослободи источног
да се Евино плакање претворило у срећу. that Eve's weeping turned to happiness. греха, једна од казни Исусовог
Направи ме, колико можеш, достојним Његове милости, Make me, as you can, worthy of His grace, распећа јесте ослобођење од тог
О заувек благословљена, O forever blessed, греха.
већ крунисана у највишем краљевству. already crowned in the highest kingdom. 11. стих: Тражи милосрђе јер је Бог
строг.
Света Девице, испуњена сваком милошћу, Sacred Virgin, filled with every grace,
што си кроз истинску и племениту понизност that through true and noblest humility
скочила у небо, где чујеш моје молитве, leapt to heaven, where you hear my prayers,
ти си родила фонтану срдачности, you gave birth to pity's fountain,
и сунце правде, ти која сијаш and the sun of justice, you who shine through
кроз ово доба испуњено тамом, пуно грешака: this age filled with darkness, thick with error:
три слатка, вољена, имена се комбинују у теби, three sweet, beloved, names combine in you,
мајка, кћи, супруга: mother, daughter, spouse:
Славна Девице, Glorious Virgin,
краљице том Краљу који је ослободио наше везе, queen to that King who has loosed our bonds,
и учинио свет слободним и срећним, and made the world free and happy,
Молим те да задовољиш моје срце I pray you satisfy my heart
његовим светим ранама, истински благословеним. with his sacred wounds, true blessed one.

Девице, једина на земљи без вршњака, Virgin sole on earth without a peer, 8. стих: Парадокс се понавља,
која си осрамотио рај својом лепотом, who enamoured heaven of your beauty, истовремено мајка, кћи и жена.
којој нико други није био једнак или се приближио, whom no other equalled or came near,
световне мисли, часни и милосрдни поступци holy thoughts, chaste and merciful actions
учинили су те светом истинском Богу, made you sacred to the one true God,
живи храм, плодан у невиности. a living temple, fruitful in virginity.
Ти имаш моћ да учиниш мој живот радосним, You have the power to render my life joyful,
јер са твојим молитвама, о Марија, since with your prayers, O Maria, 1. стих: Једина
слатка, виртуозна Богородице, sweet, virtuous Virgin, 12. стих: Моли је да му буде водиш
милост обилује где је греха обиље. grace abounds where sin abounded. како би ишао правим путем.
Поклањам ти се на коленима, у мислима, I bow to you on my knees, in thought,
Молим те да будеш мој водич I beg you to be my guide
и усмериш мој кривотворени пут до доброг краја. and direct my crooked path to a good end.

Светла Девице, успостављена у вечности, Bright Virgin, established in eternity,

звездо овог бујног мора, star of this tempestuous sea,
верни водичу сваког верног морнара, faithful guide to every faithful sailor,
размотри у каквој страховној опасности consider in what fearful danger
Налазим себе самог, без кормила, I find myself alone, without a helm,
и већ близу крајњег вика. and already near the final shout.
Али моја душа у потпуности верује у тебе, But my soul trusts in you completely, 3. стих: Морнарима показује пут
грешно, не негирам, sinful, I don't deny it, како би их ослободила демона.
Девице: али ја те молим Virgin: but I pray to you
да твој непријатељ не исцрпи из мојих зала: that your enemy derive no mockery from my evils:
знаш да је наш грех направио Бога, you know that our sin made God,
узео људско месо, take on human flesh,
у твом девичанству, да нас спаси. in your virgin cloister, to save us.

Богородице, какве сузе сам већ расуо, Virgin, what tears I have already scattered,
које молбе и какве узалудне молитве, what pleadings and what prayers in vain,
само због мог бола и гробне боли! solely for my pain and my grave hurt!
Од када сам рођен на обалама Арноа,
трагајући на овом месту или оном,
мој живот није био ништа осим проблема.
Смртна лепота, акције и говор
сви су ми ометали душу.
From the time I was born on the banks of the Arno,
searching in this place or in that,
my life has been nothing but trouble.
Mortal beauty, actions and speech
have all hampered my soul.

Света, љубазна Богородице, Sacred, kindly Virgin,

Немој одлагати, јер је вероватно ово моја последња година. do not delay, since perhaps this is my last year.
И моји дани су одлетели, брже And my days have flown, swifter
него стрелице than an arrow
у беди и греху, и ја само чекам Смрт. in misery and sin, and I only wait for Death.

Девице, она је толико земља и потопила је
моје срце у тугу, да је живот који је држала,
која никад није знала ниједну од мојих хиљаду болести:
и да их је знала, шта је било
није морало бити: за било коју другу вољу осим њене
била би смрт за мене, лоша слава њој.
Сада дама неба, наша богиња
(ако је право да те тако зовем)
Девице племенитих осећања,
ти видиш све: и шта нико други не може учинити
није ништа према твојој великој моћи,
завршаваш тугу:
што вас поштује, и то је моје спасење.
Virgin, she is so much earth, and has sunk
my heart in sadness, that living she held weeping,
who never knew even one of my thousand ills:
and for her to know them, what was would
have had to not be: for any other will than hers
would have been death to me, ill fame to her.
Now lady of heaven, our goddess
(if it is right to call you so)
Virgin of noble feelings,
you see all: and what no other can do
is as nothing to your great power,
making an end to sorrow:
that honours you, and is my salvation.

Девице, у којој је сва моја нада, Virgin, in whom is all my hope,

која може и која ће ми помоћи у мојој великој потреби,
не напуштај ме у овом последњем своду.
Нико ме не штити осим оног који ме створио:
не због моје вредности, већ због Његовог племенитог лика,
који је у мени, подстиче те да бринеш за човека тако грозног.
Медуза и моја грешност су ме претворили у камен,
који капа узалудном влагом:
Девице, ти са светим сузама
и милошћу испуни моје уморно срце,
тако да ће барем моје последње сузе бити побожне,
без земаљске мире,
баш као што су прве биле неозначене својом болешћу.
who can and will aid me in my great need,
do not abandon me in this last strait.
No one protects me but he who deigned to make me:
not for my worth, but because His noble image,
that is in me, moves you to care for a man so vile.
Medusa and my error turned me to stone, 3. стих: Моли је да га не напушта.
dripping with vain moisture:
Virgin, you with holy tears
and mercy fill my weary heart,
so that at least my final tears will be pious,
free of earthly mire,
just as the first were unmarked by its sickness.

Љубазна Девице, и непријатељу поноса, Kindly Virgin, and enemy of pride,

нека те љубав нашег заједничког порекла води:
да се сажалиш на скромно срце.
Пошто сам волео малу палу смртоносну прашину
са тако дивном вером, шта
морам урадити према твојој племенитој особи?
Ако твојом руком устанем из овог
лошег стања,
Девице, ја ћу посветити моје прочишћене
мисли, интелект и стил, вашем имену,
језику и срцу, сузама и уздасима.
Позови ме на боље путеве,
и радо прихвати моје измењене страсти.
may love of our common origin guide you:
to take pity on a humble contrite heart.
Since I used to love a little fallen mortal dust
with such marvellous faith, what
must I do towards your noble person?
If by your hand I rise from this
wretched and vile state,
Virgin, I'll consecrate my purified
thoughts, intellect and style, to your name,
tongue and heart, tears and sighs.
Urge me to better ways,
and be pleased to accept my altered passions.

Дан долази, и не може бити дуг, The day is coming, and cannot be long,
време трчи тако брзо, и лети, time runs so fast, and flies,
Девице, јединствена, сама, Virgin, unique, alone,
кајање и смрт срце ми пуне. remorse and death sting my heart.
Похвали ме свом Сину, заиста Commend me to your Son, truly
Човеку, и заиста Богу, Man, and truly God, 3. стих: Једна и јединствена
да би могао да прими мој задњи удах, у миру. that he might receive my last breath, in peace. 6. стих: Двострука Исусова природа

Композиција Канцонијера

Дело има дводелну структуру 263 + 103 = 366 (подела до и од Лаурине смрти, у другом делу нема
политичких песама), али и троделну 129 + 134 + 103 = 366 (први климакс и пад, од 134. креће варирање
форме и садржаја, мањак хронолошког реда, антиципирање Лаурине смрти), динамичност dуad versus triad
је структурална база сонета и сестине. Штавише, 2 и 3 су фактори броја 6, броја времена, Петраркиног
броја, броја који је такође присутан на више начина: значај 6. априла, значај у сестини (66. песма је
сестина), канцона се састоји од 6 стихова, 6 канцона почиње са settenari 366 – 6 * 60 + 6, канцоне 23 и
канцона 323 укључују 300 песама изузев 66 песама.
128. канцона
1. строфа
Италија, којој се песник обраћа као особи користећи стилску фигуру апострофу, јесте
персонификована (прозопопеја као подврста персонификације; апстрактни је појам као жива особа), има
видљиве самртне ране које се не могу излечити речима, она је оживљена и конкретизована (лепо тело -
метафора и реке Тибар, Арно и По синегдоха које представљају Италију, где је Петрарка ојађен и несрећан).
Затим моли, уз перифрастично именовање, Бога, који је већ једном због људског жала и очаја сишао на
земљу, да се смилује на Италију (драге краје, због Рима као седишта папства и седишта царства) и види
безначајни братоубилачки рат који им је дао Марс, бог рата. Петрарка тражи да божаску истину - милосрђе
према рођенима, а не рат, кроз његове речи чују господари Италије и људска срца. Петрарка пише са
космополитске стране, уз хуманистичку идеју јединства, заједништва, слоге и мира.

2. строфа
Користећи апострофу, Петрарка се сада обраћа владарима Италије, који су срећом ту, али не владају
срцем, и пита их да ли лепим крајевима (метафора за Италију) треба да иду странци (туђински мачеви -
метафора за Немце). Поставља реторско питање, шта их обавезује да им служе да по тлу зеленом крв своју
лију (контраст зелено тло и крв). Каже им да се варају (мало знате, а мните - мудрост вам веља хијазам и
антитеза) јер верност тражите међу проданима; они их неће служити, они немају вере. Завршава опоменом
ко плаћеника има више, у тог је више непријатеља.

3. строфа
Строфа поново почиње апострофом, сада се обраћа потопу, уз две антитезе: о, потопе, из којиг
пустих збра се туђина да наплавиш на драга поља ужасе. Сопствена поквареност довела је Италијане у ту
позицију и Петрарка не види спас. Парафрастично ће изрећи да се природа за Италију постарала да имају
границу (Алпи) према Немцима, но она је није спасила од слепе похлепе господара. Антитезом истиче
особине ових народа да се здравом телу болести нанесу. Користи хијазам и доводи у супротност дивље
звериње Немце и умила стада Италијане у истом кавезу, истичући на тај начин њихову анималну природу,
крвожедне и питоме особине рефлектују се у називима. Покорени Италијани страдају, иако је пре храбри
Марио, који не бледи из сећање, протерао варваре.

4. строфа
Марију придружује и Цезара, највећег римског војковођу, који је све бојио варварском крвљу.
Петрарка криви зле звезде и небо које им сад није склоно. О вашој вољи је сила поверена (вашом заслугом
као еуфемизам), криви их за неслогу и жеље због којих је најлепши део света (перифрастички Италија)
упропашћен. Бавари пред смрћу дижу прст, предају се одмах. Позива народ крви племените латинске да се
помире и отерају лукав северни свет.

5. строфа
Прва два стиха почињу анафором, да би у трећем стиху Петрарка почео да се обраћа домовини и
користи апострофу и асиндет. Ту су му сахрањени и родитељи, а онда их подсећа на претке, на народ који
само њих има. Самилости знак ако покажу, ако буду добра власт, народ ће се борити против варвара јер
старинска врлина у срцу италском још умрла није. Користећи се апострофом, обраћа се господарима
филозофским и хуманистичким речима да је живот кратак, да је смрт близу, да се треба одрећи мржње, а
тиме се и ка небу пут саздаје.

6. строфа
Користи апострофу, обраћа се канцони, дајући јој (персонификација) људске особине мисо своју
кажи љубазно до краја, да би деловала на охоле људе, италијанске великаше. Међу оне истини никад
склоне, јер је истина свима непријатељ, осим малобројних. У последњим речима садржан је и смисао целе
песме: мир, мир, мир!

Дефиниције:
Куплет (од couple - пар) јесте првобитно у француској средњовековној поезији римовани дистих или
катрен, касније песма шаљивог, комичког или сатиричког карактера, актуалне садржине, која се пева у
водвиљу, оперети и другим естрадним облицима. Куплети у водвиљима, насталим уочи француске
буржоаске револуције, испуњени су оштрим нападима на племство, па и на самог краља. Сваки куплет је
завршена строфа.
Сонет с репом (sonetto colla coda, caudato ili ritornellato), са додавањем посебног једанаестерца, који
се римује са завршним стихом последњег терцета, или, почев од 16. века и већег броја терцета, са
седмосложним стихом који се римом надовезује на последњи стих са новим паром седмераца.
Сестина (sestina lirica) посебни облик песме састављене од шест специјално компонованих
секстина (строфа од шест стихова) од по шест једанаестераца и завршног терцета (строфе од три стиха),
обично је неримована, а од 36 стихова, варира само шест речи и то тако да свака од њих на крају стиха
измени шест могућих места у строфи. У терцету се јавља свих шест речи, у сваком стиху по две (на крају и
средини или почетку). Настанак сестине се приписује провансалском песнику Арно Данијелу.
 Балата (итал. ballata, од ballare-играти) јесте песма која прати игру, шаљиве или љубавне садржине.
Италијанска лирска врста, народног порекла. Састављена је од кратког уводног рефрена (ripresa) и неколико
строфа. Рипреса резимира оно о чему се говори у целој песми, понавља се после сваке строфе. Као
књижевни облик се јавља од 13. в, а изгубила се у 17. в.
Мадригал (итал. madrigale), италијанска лирска форма, народног, сеоског порекла. Мадригал има
искључиво пасторално-љубавну садржину, а првобитни достиже пуни процват средином 14. в. Имао је два-
три терцета, за којима су следила 1-2 римована дистиха (»куплета«). Стихови сачињени од 7 до 11 слогова.
Касније као музички облик израста у рафинирану свечану песму, задржавши нешто од своје идиличности и
пасторалности. У 16. и 17. в, под утицајем музике, мадригал се мења по форми и садржини, с темама
пригодним, сатиричним, политичким, философским и религиозним. Писци мадригала: Петрарка (14. в.) и
Тасо (16. в).
Ендекасилабо је италијански изворни стих, настао у 16. веку. Има 11 слогова, а наглашен је 10. слог
- женска клаузула. Овај стих је строфно организован, римован и постоји од средњег века до данас. Био је
изразито лирски стих, потом је ушао и у епику (Данте) а затим и драму.
Хијазам (од гр. »укрштање« према облику слова X) јесте подврста антитезе код које се два пара речи
(група речи, реченица), који кореспондирају (синтактички, садржајно), без обзира има ли дословног
понављања, постављају укрштено, други пар у обрнутом (као огледало) распореду према првом, ради јачег
наглашавања тих речи и стварања симетрије. Подврста хијазма је антиметабола, а противан паралелизам.
Пример: „Лако маше, а удара тешко”.
Перифраза се користи за описни начин казивања тако да једну реч замењује групом речи или
читавим исказом. Честа је одлика узвишеног и патетичног стила. „И тешким речима ружи своје анђеле Онај
што громом збори.“ М. Павловић; „Планули су први огњи неба.“ М. Крлежа
Еуфемизам (ублажавање) јесте фигура којом се израз ублажава, тако што се уместо непосредног и
правог израза за неугодне, застрашујуће или непристојне појмове користе блаже и улепшане речи.
Заобилазити истину – лагати; Заспао је вечним сном – преминуо.
Парадокс (неочекивано) представља излагање мисли која је у себи противуречна, или, пак, мисли
која противуречи неком врло распрострањеном уверењу. Парадоксом се постиже врло изразит сазнајни
ефекат. „Ја знам да ништа не знам.” Сократ, „Бог је мртав.” Ниче „Нисам више ту, / с места се померио
нисам.“ В. Попа
Оквирна прича (прича са оквиром) јесте прича или низ прича које су постављене у неки заједнички
оквир одређене ситуације, више или мање развијене или тек назначене. Може се срести у приповеци,
новели или роману, али и у другим епским и драмским формама. Традиционално представља наративно
средство повезивања већег броја различитих приповетки: „Хиљаду и једна ноћ”, Бокачов „Декамерон”. Има
одређено функционално значење: Бокачов оквир означава панораму једног времена. У уоквиреној причи је
приповедачу аутор, због веће аутентичности, поверио приповедање. Приповедач може исприповедати више
прича, али је само једна прича уоквирена.
Приповетка је књижевни облик који по својим карактеристикама стоји између народне приповетке с
једне те новеле и романа с друге стране. Радња приповетке је заснована претежно на неком догађају, у њој
наступа више ликова, али је пишчева пажња усредоточена на једнога или на два. Унутрашњост ликова се
најчешће не продубљава, амбијентирање радње, у поређењу с новелом или романом, незнатно је; све је
претежно подређено фабули. Приповедање тече умерено и једноставно; грађа је црпљена из различитих
извора. На разини односа приповедач - гледиште (тачка гледишта) приповетка се користи свим
могућностима; ауторским приповедањем (их-форм), објективним приповедањем (ер-форм), приповедањем
у првом лицу и лирским дигресијама.
Новела књижевно дело које има: сажето збивање у тренутку кризне ситуације; човек у догађају
(повезаност судбине и карактера); одлучујући обрт (може бити уочљив преко тзв. предметног симбола
(теорија о соколу); концентрација приповедања слична драми (експозиција, заплет, обрат, расплет и крај); и
дужина није важна. Она је кратки прозни облик чврсте структуре. Казује се о нечему што се још није чуло,
о новој приповести о неком догађају, без опширних описа и ретардације. Најчешће садржи само један
догађај, један или два карактера, а збивање је омеђено у времену и простору. Сажет развитак и значајан
завршетак. Аутор често заврши новелу властитом интервенцијом, коментаром, апелом. Њен садржај се
проширује ауторским коментарима, лирским исказима, употребом симбола и алегорија. Нема раширену
мотивацију. Често има симболичко значење и објективирање субјективних садржаја. Неочекиваност обрта у
психолошко неприпремљеном развоју карактера, а све ово изазива чуђење, осећања.
Тачка гледишта, однос аутора према делу, тј. став, положај и функцију у структури романа оног
лица од ког потиче нарација. Обухватајући приповедачке поступке укршта се са појмовима приповедача,
дистанце и перспективе у приповедању, приповедања у првом и трећем лицу. Најпре метод приповедања из
једног или више лица из романа која не стичу формалну улогу приповедача, мада управљају тематским
развојем романа. Касније се тумачи се као одлучујући моменат поступка и чак основа типологије романа.
Насупрот »свезнајућег« аутора као спољног тумача фиктивног света, супротставља се поступак
»објективисања«, »ишчезавања« аутора као посредника између читаоца и предочене грађе.
Роман је велика прозна фикционална књижевна врста. У 12. в. дело на пучком, народном језику, у
13. в. фикционална (измишљена) приповест у прози или стиху, крајем 13. в. ограничио се термин само на
прозу. Роман допушта мешање различитих стилова.
Доживљени говор – унутар приповедања у трећем лицу (ер-форм), непосредан прелаз на изношење
мисли и осећања појединог лика приповетке као његова приповедања, а не приповедачева; попут
унутрашњега монолога, али у трећем лицу. Због тога није лако разлучити где заправо прави приповедач
предаје реч своме лику, јер нема нигде његове напомене.
Хуманизам је културно-историјска појава која са сличним појавама (ренесансом, реформацијом,
штампом, открићима, проналасцима) означава прелаз из средњег века у модерно доба и стварање
савременог човека. Добила је име по средњовековној пракси да се профане научне и уметничке дисциплине
називају људским, хуманим, насупрот божанским дисциплинама, теологији. Хуманизам на први поглед
раскид са средњовековним схватањем живота, са свеобухватношћу схоластичког поимања света, обнову
класичне старине и класичног човека. Хуманизам се надовезује на друштвени и културни полет комуналне
цивилизације у Италији (13. и 14. в). Петрарка и Бокачо (14.в.) његове претече, и први аутори, али и Гвиђа
Гвиницелија (итал. песник 13. в), у песми „У племенитом срцу” нагласио да нема племенитости по пореклу
(основа дотадашњег феудалног погледа на свет), већ да племенитост произлази искључиво из племенитог
срца; затим Гвидо Кавалканти и др. Одлике времена: разбијање феудалног економског затварања, чиме
долази до процвата трговине, слабљење ауторитета цркве и светог римског царства, рађање првих појмова о
нацији, затим извесно слабљење вере у неприкосновеност схоластичког поимања света. Антички човек је
узор слободног човека. У Италији, латински поново потискује народни италијански језик, што доводи до
затварања хуманизма у оквире елите. Хуманистички књижевни родови: трактат, епистола, расправа.
Платоново учење о лепом, песници стварају само када су обузети божанским заносом и стваралачким
бесом, песник треба да буде пророк, основни идеал опонашање класика. У хуманистичкој Италији рађа се у
14. в. облик кратке приповетке у прози – novelle, које се не издају појединачно него у збиркама. Оне гласно
навешћују конац верски оријентисанога средњег века: не поричу му устаљене етичке и верске норме, али
главна им је тематика пол и новац, а светом не управља више Бог, него случај, тј. Фортуна.
Представници хуманизма:
1) Франческо Петрарка „Канцонијер” и „Секрета”
2) Ђовани Бокачо „Елегија после Фијамете”
3) Николо Макијавели „Владалац” и „Мадрагола”
4) Лодовиго Ариосто „Бесни Орландо”
5) Франсоа Рабле „Гаргантуа и Пантагруел”
6) Лоренцо Вала „Елеганције латинског језика”
7) Еразмо Ротердамски
8) Мишел де Монтје
9) Песници Плејаде:
10) Мигел де Сервантес „Новеле”
11) Вилијам Шекспир „Хенри ВИ” историјска драма, „Млетачки трговац” комедија, „Магбет”
трагедија, „Плурал” трагикомедија.
12) Томас Мур „Утопија”
13) Френсис Бејкон „Нови огањон”
14) Ф Сидни „Одбрана поезије”
Ренесанса је културно-историјски појам, првобитно 1350. до 16. в. као време поновног буђења
класичне антике и процвата уметности, а затим културно стање прелазног доба од средњег века до новог
доба, нарочито у Италији. У узајамном је односу са појмом хуманизам. Хуманизам означава више научно-
духовни садржај овог раздобља, ренесанса је усмерена на целокупну културу тога доба. Битно је схватање о
великој смени, од уништења до настајања; симбол учења „ордо ренасценди” птица феникс. Претпоставља
се постојање неке целовитости која се уништава а потом поново рађа (језик и књижевност, политичке силе
(Рим, Италија), ликовне уметности, занати, црква. Битно је изграђивање личности, силовита афирмација
живота и животно схватање које иде до иморализма.
Трубадурска лирика, провансалски трубадур – изумитељ нових мелодија, јесте песништво
провансалских Minnesangera, већином из ритерског сталежа, од 11. до 14. века, нарочито од 1150. до 1170.
Трубадурско песништво није љубавна песма у ужем смислу речи, већ аристократска друштвена уметност са
еротском тематиком. Главни облици трубадурске лирике били су делом алба, пастурела, тенцона, нарочито
канцона и сирвентес, који су се као minezang, као израз уверавања у спремност на витешку услужност и
оданост у част племићкиње певали пред дворским друштвом, а вероватно су настали под утицајем Арапа у
Шпанији, који су завели сличан култ жене, што се може поткрепити и сродношћу мотива. Значајни
трубадури: Бернард де Вантадур, Бертранд де Борн, Арно Данијел, Жофер Ридел, Пер Видал.
Трувер, састављати песме, лирски песник 12. и 13. в., који пише стихове на једном од дијалеката
северне Француске. Претрпели су знатан утицај провансалских трубадура. У конвенционалним формама
шансоне, вирелаја, пастурела, рондоа, баладе итд. и уз музичку пратњу, опевају куртоазну љубав и побожна
осећања. Каткада се путујући песници, али чешће племићи и великаши.
Елизабетанска драма је енглеска ренесансна драма, настала у периоду владавине Елизабете I (16–
17. в). У њој се могу разликовати поједине етапе. Поклапа се са другим терминима: драма Тјудора и драма
Стјуарта, драма Шекспировог доба, драма Џејмсовог и Чарлсовог доба. Настала је на основи
средњовековне драмске традиције (мистерије и моралитети, са суштински алегоријским ликовима где је
Порок на крају кажњен) и под класичним утицајима (Плаут, Теренције, Сенека – commedia erudita и
трагедија освете, изводили их аматери, Плутарх „Моралије” утицао на „Есеје” Мишела де Монтења). Око
1580. г. у Лондону група младих образованих писаца свој таленат и знање ставља у службу театра (Џон
Лили, Кристофер Марлоу (утврдио бланкверс као основни стих ове драме, створио Тамерлана, Барабаса, Др
Фауста) и Томас Кид („Шпанска трагедија”, прототип трагедија освете)). У то време су добили сталну сцену
и публику. Око 1590. год. појављује се и Вилијам Шекспир, с најбољим примерцима скоро свих жанрова
елизабетанске драме (трагедије, драмске хронике и романтичне комедије). Око 1600. г. због промена у
Енглеској, замах, полет и ведрина ове драме нестају пред критичким, сатиричним, скоро морбидним
расположењима драме Џејмсовог и Чарлсовог доба. Маска доживљава пун процват. Одлике: знатна слобода
у односу на класичне каноне, мешавина трагичног и комичног (обично кроз двоструки заплет) у драми,
одсуство јединстава и чешћа употреба посебних елемената (драма у драми, пантомима, прерушавање, хор,
пролог, епилог, маска, музика, игра).
Елизабета I Тјудор била је краљица Енглеске и краљица Ирске, од 1558. до своје смрти 1603.
Називана је Краљица Девица (Virgin Queen) и Добра Краљица Бес, била је пети, и последњи, владар из
династије Тјудора, наследивши полусестру, краљицу Марију I. У периоду великих верских превирања,
њено краљевање доводи до пораста енглеске моћи и утицаја у свету. Вратила је Енглеску протестантизму.
Била је писац и песник, а период њене владавине назива се и Златно доба у енглеској култури.
Синкретизам је некритичко пнхватање појединих поставки узетих издвојено из два или више
различитих праваца или школа, при чему аутор не запажа да оне, доследно развијене, међусобно
противурече. У књижевним теоријама марксизам се најчешће спаја са структурализмом, теоријом одраза и
теоријом израза. Спољашњи знак по којем се одмах препознаје је лакоћа с којом се „решавају” сви
проблеми, унутрашњи се састоји у незнању или несхватању бар једне стране с којом се комбинује.
Еклектицизам је спајање и мешање разних стилова или „позајмљивање“ елемената једног правца у
другим правцима. Еклектичар је понекад критикован због недостатка доследности свом мишљењу.

Поуке које илуструју Бокачове приче су световног карактера, често у двосмисленом, па и

подругљивом односу према неким општеприхваћеним моралним начелима, а каткад и ласцивне у свом
основном смислу.