Димензије лидерства у спорту као фактор ефикасног управљања образовном

институцијом

-ПРЕДСТАВЉАЊЕ РАДА –

Истраживање Уније синдиката просветних радника Србије (USPRS, 2017),

на узорку од 75% основних и средњих школа у Србији, показало је да су данас две
трећине директора школа наставници физичког васпитања. Резултат који ме је
лично заинтересовао,јер сам један од њих.......зашто долази до тренда пораста људи
из овог образовног профила на позиције директора? Могуће је претпоставити да до
лидерских позиција у школама наставници физичког васпитања долазе јер су у
колективу препознати као колегијални, тимски настројени и способни, док је
могуће осврнути се и на истраживања која говоре и о способностима/вештинама
које недостају директорима-наставницима физичког васпитања.
У покушају да пронађем бар део одговора осврнуо сам се на повезаност
између лидерства у спорту и лидерства које је присутно у васпитно-образовним
институцијама.
У раду се настоји испитати улога наставника физичког васпитања као
лидера школа, као и могуће латентне структуре антрополошког простора
спортисте, односно његових компетенција, односно у којој мери наставници
физичког васпитања поседују личне карактеристике потребне за лидерске
функције. Циљ овог рада je да укаже на међусобну повезаност и природу односа
између лидерства у спорту и лидерства које је присутно у васпитно-образовним
институцијама у нашој земљи. Избором директора школа, образовног профила
наставника физичког васпитања, повећава се могућност примене одређеног модела
лидерства у тим образовним институцијама.
Применом аналитичке и компаративне методе истраживања, приказане су
карактеристике лидера и савремених модела лидерства у образовању; сагледане су
личне карактеристике спортисте, релевантне за обављање лидерских функција у
васпитно-образовним институцијама; индентификоване су потребе за побољшањем
компетенција наставника физичког васпитања као лидера- директора школе.
Рад је подељен на пет целина. Прва целина односи се на разматрање
лидерства у образовању, при чему су најпре понуђене дефиниције и
операционализације феномена лидерства, након чега је лидерство разматрано као
скуп особина и вештина, као склоп различитих лидерских стилова и типова личности
лидера. У оквиру ове целине рада пажња је посвећена и савременом приступу
лидерству у образовању, односно, описани су кључни лидерски стилови у овом
домену. Друга целина рада односи се на разматрање антрополошког статуса
спортисте, као и на разматрање карактеристика и особина менаџера у спорту.
Компетенције директора установа образовања и васпитања јесу кључна област којом
се бави трећа целина рада, а на њу се надовезује тема која се односи на лидерство у
спорту као фактор успешног управљања образовном институцијом. На крају рада су
пружена закључна разматрања и импликације рада као целине.
Без обзира на то која се дефиниција или операционализација појма лидерства
узима као референтна тачка у почетку изучавања тема из ове области, могуће је рећи
да је лидерство на првом месту вештина рада са људима и да у сваком свом облику
подразумева способност утицаја на понашање људи, као и на усмеравање њихових
ставова у правцу остварења циљева било лидера, било организације коју он
представља. Срж адекватног лидерства односи се на способност особе да утиче на
друге људе, те да подстиче њихову међусобну сарадњу, као и улагање напора са
циљем остваривања циљева организације најшире посматрано.
Развојем појма, професије и бројних процеса које подразумева лидерство,
постепено је дошло до развоја, како појединачних стилова лидерства, тако и погледа
стручњака на њих, те данас у стручној литератури постоји већи број различитих
погледа и подела стилова лидерства. Оно може бити дефинисан као начин на који
лидери усклађују и усмеравају понашање запослених у одређеној организацији, или
чланови других типова тимова, а све са циљем остваривања циљева организације,
компаније, предузећа или друге установе. Стил лидера се састоји од два основна
обрасца понашања: оријентације на односе са људима и оријентације на задатке
(Northouse, 2008).
Готово од почетка подела лидерских стилова(класични стилови), присутна је
она која разликује аутократски или ауторитиван стил, демократски или
партиципативни и либеларни стил (тзв. laissez-faire). Истраживања савремених
аутора који су се бавили облашћу лидерских стилова упућују на постојање још два
доминантна лидерска стила, односно на трансакциони и трансформациони стил
лидерства, као савремене стилове лидерства.
Кључна одлика аутократског лидерског стила јесте да лидер самостално
доноси све одлуке везане и важне за функционисање организације и начина рада
запослених. Канали комуникације присутни у организацијама у којима је
доминантан ауторитиван стил лидерства јесу једносмерни, односно задаци и
информације иду од лидера према запосленима, односно подређенима.
Демократски стил лидерства карактерише тенденција лидера ка сталном
укључивању запослених у све процесе доношења одлука у оквиру организације,
говоримо о двосмерним комуникацијским везама, како између лидера и запослених,
тако и између запослених међусобно. Овакви принципи комуникације јесу адекватан
и квалитетан основ здравих међуљудских односа у оквиру организације, који лако
могу бити у узрочно-последичној вези са задовољством послом, радном
мотивацијом и радним учинком запослених. Код либералног стила лидерства (тзв.
laissez-faire), на првом месту су мало коришћење моћи лидера, односно низак степен
укључивања лидера у начин рада и радне задатке запослених, односно следбеника.
Ово надаље води високом степену самосталности и независности у раду запослених,
што може да буде један од важних аспеката њиховог радног учинка. За
функционисање либералног стила лидерства у оквиру организације неопходан
предуслов јесу запослени који су стручњаци у својој oбласти, адекватног степена
образовања и у које лидер има значајан степен поверења.
Међу савремене приступе стиловима лидерства убрајамо трансакциони и
трансформациони стил лидерства.
Трансакциони стил подразумева лидерску позицију којом лидер
истовремено и делегира задатке запосленима и континуирано их мотивише ка
остварењу радних задатака, функционише по унапред утврђеној и јасној структури
односа између лидера и запослених међусобно. Могуће је рећи да трансакциони стил
лидерства има додирних димензија са раније описаним ауторитативним стилом, с
обзиром на то да лидер који може бити окарактерисан као трансакциони самостално
доноси одлуке, а очекује од запослених, односно следбеника да их поштују и
спроводе у дело без уплитања личних мишљења и ставова. Базира се примарно на
механизмима екстринзичке мотивације запослених, јер их води ка остваривању
њихових личних интереса који могу, али и не морају бити у вези са радним местом
у оквиру кога обављају своје радне задатке.
„Бас, најзначајнији представник овог правца трансформационог лидера,
описује човека способног, да кроз већу активацију интелектуалних капацитета
следбеника и вођењем рачуна о професионалним и социјалним потребама сваког
појединца, развије код следбеника осећај за виши, групни циљ“ (Vasilić i Brković,
2017: 42). Лидери на своје запослене, односно следбенике, гледају као на потенцијал,
као на сталан извор критичког мишљења, развоја нових идеја, и других одлика које
без сумње повећавају вероватноћу успеха организације, компаније или образовне
установе. Кључни принципи на којима трансформациони лидер заснива свој приступ
према запосленима односе се на тенденције откривања мотива и способности
запослених и пружање помоћи и подршке запосленима у остваривању њихових
потенцијала.
Све је више тенденција истраживача и научника да доведу у везу одлике
појединих типова личности са лидерством, како успешним, тако и недовољно
успешним. Овакав приступ има за циљ одговор на више пута поновљено питање да
ли се лидер рађа или ствара. Са тим у вези, могуће је говорити о пет атрибута
успешног лидера, вези између креативности и лидерства, као и лидерства и нових
наука. Ричард Дафт наводи тзв. „Великих пет димензија личности“ као пет кључних
атрибута успешног лидера. Ови атрибути јесу (Daft, 2014): отвореност ка новим
искуствима; емоционална стабилност; савесност; кооперативност; екстравертност.
Висока емоционална стабилност јесте у вези са сталоженошћу, адекватним
способностима које се односе на суочавање са стресом и слично. Ово су
карактеристике које могу бити посматране као пожељне особине врхунских лидера,
независно од области којом се баве. Отвореност као црта личности, односно лидери
за које је могуће рећи да су отвореног духа, склони новим идејама и
неконвенционалним ставовима јесу лидери које је могуће оценити као добре, без
обзира на област којом се баве и културу у којој живе. Савесност је могуће је
описати као склоност ка процесима планирања, организације, извршавања задатака,
изражене самоконтроле, тачност и поузданост. Кооперативност односно
сарадљивост може бити посматрана као једна од кључних позитивних особина
личности лидера. Наиме, особе са високо израженом овом цртом личности углавном
се саосећају са другим људима, имају потребу да им помогну и базично су
алтруистичне. Екстравертност описује особе које су комуникативне, активне,
самопоуздане, по природи позитивног афективног стања, оптимистичне и пуне
енергије. Екстраверзија може умногоме да допринесе развоју статуса лидера,
његовим лидерским стиловима, као и начину на који га посматрају следбеници. На
основу свега наведеног, могуће је закључити да особине личности које су описане у
једном од најпознатијих конструката из домена психологије личности, у оквиру
„Великих пет димензија личности“ јесу особине које када су присутне у одређеној
мери одређују лидере који не само да формално носе ову „титулу“ већ су и од стране
својих следбеника препознати као такви.
Почетак савремених истраживања лидерства везује се за изучавање питања
које се односи на начин настанка лидера, односно на питање да ли се лидер рађа или
ствара. Намеће се питање који је то скуп особина и вештина који може бити доведен
у везу са адекватним лидерством? Ипак, резултати бројних истраживања (Coetzee &
Martins, 2007; Judge, Bono, Ilies, & Gerhardt, 2002; Mumford & Higgs, 2019; Walumbwa
& Schaubroeck, 2009). указују на извесне особине личности и вештине које се могу
посматрати као потребне и пожељне за оне особе које се налазе на лидерским
позицијама или јесу лидери у различитим сферама и областима. Неке од ових
особина и вештина јесу: истрајност у радним задацима, интелигенција, способност
логичког расуђивања, харизматичност, самопоуздање, креативност, оптимизам,
интерни локус контроле, вештина решавања конфликата и сл.
Значај лидерства у образовању је вишеструк и бројна су истраживања која
указују на значај које оно има за многе процесе, као што су функционисање,
напредовање и развој образовних установа. Јасно је да у овом процесу једну од
важнијих улога има управо школски лидер, односно директор школе. Као важне
улоге лидера у образовању наводе се управљање курикулумом, праћење и
вредновање наставника, подржавање професионалног развоја наставника, креирање
сарадничке школске културе и стратешко управљање ресурсима (Ninković, 2017).
Актуелно се при истраживању испуњавања ових улога од стране школских лидера,
али и истраживању других процеса у оквиру лидерства у образовању прилази са
становишта неког од три доминантна модела школског лидерства. То су: педагошко
лидерство, трансформационо лидерство и дистрибуирано лидерство.
 Педагошко лидерство емпиријски је идентификовано као једна од кључних
карактеристика ефективних школа. Концепт педагошког лидерства утемељен у
централној улози директора школе. Истиче се значај креирања и саопштавања
циљева школе, усмеравање пажње, напора и пружање осећаја сврхе члановима
колектива, као и значај контролисања и координисања курикулума кроз супервизију
и евалуацију наставе и надзирање напредовања ученика. Истакнута компонента
педагошког лидерства јесте промовисање професионалног развоја наставника,
подстицање наставника и обезбеђивање подстицаја учењу ученика.
Придавање значаја лидерству у образовању, као једном од основних фактора
који утиче на успешност самих школа, задовољство наставника и школско
функционисање ученика, са собом је донело бројне погледе на лидерство у овом
домену, од којих су неки прихваћени у већој, а неки у мањој мери. Концепт
трансформационог лидерства свакако јесте концепт који је посебно истраживан и
прихваћен од стране бројних стручњака у последњих неколико година.
Трансформационо лидерство може бити посматрано као облик лидерства који је
константно дистрибуиран, флуидан и реципрочан. Као такав, повезан је са
тенденцијом лидера да позитивно утиче на мотивацију наставника кроз повезивање
мисије и циљева школе са њиховим личним приоритетима. Подстицање осећаја
заједничке сврхе, развој климе високих очекивања и школске културе усмерене на
унапређење учења, оцењивање и награђивање чланова школског колектива,
интелектуална стимулација и развој наставника, као и видљиво моделовање
вредности у школи јесу неки од најважнијих заједничких елемената ова два приступа
лидерству у школама (Ninković, 2017).
Дистрибуирано лидерство се односи на процес расподеле свих улога и
одговорности лидерства у образовању (како формалних, тако и неформалних) на све
чланове који су укључени у рад и функционисање школе. Овакав приступ лидерству
у образовању се може посматрати као једини приступ који може, кроз удружене
снаге набројаних актера у образовању да резултује остварењу циљева и визија, како
образовања, тако и самих школа у којима се овај процес одвија. Базира се управо на
активностима различитих актера који се у активности лидерства укључују
самоиницијативно, а не делегирањем задатака које спроводи лидер који је на
формалној позицији, при чему се целокупни процес базира на социјалној
интеракцији које се заснива на сарадњи, дијалогу, поверењу и подршци.
Након разматрања свих доминантних модела лидерства у образовању намеће
се закључак да сваки од анализираних модела има истовремено своје предности, али
и области које је неопходно унапредити и које су у извесном смислу боље развијене
у неком од друга два модела. Иако о значају улоге директора школе као лидера више
није потребно дискутовати, јасно је да не постоје две исте школе, два иста директора,
као ни два иста приступа лидерству, те није могуће говорити о универзалном
приступу лидерству у образовању. С тим у вези, интегрисано лидерство које ће на
адекватан начин применити сазнања везана за све доминантне приступе лидерству у
образовању, могуће је посматрати као једини адекватан приступ у данашње време.
Како би на адекватан начин било могуће обрадити тему овог рада неопходно
је пружити адекватну дистинкцију између појмова менаџмента и лидерства.
Упркос томе што постоје у оквиру истих процеса, организација и установа,
менаџмент и лидерство нису истоветни појмови, односно менаџери и лидери се не
баве истоветним активностима и задацима, међу њима су присутне значајне разлике.
Наиме, са једне сране менаџери имају ресурсну моћ, моћ управљања и организације
ресурса организације, док лидери имају интерпретативну моћ која им даје адекватне
компетенције, алате и стратегије за рад са следбеницима, односно сарадницима. Из
овог угла је могуће закључити да је кључни извор моћи менаџера њихова контрола
ресурса, док је кључни извор моћи лидера њихова контрола функционисања
следбеника. Надаље, јасно је да менаџерска функција подразумева планирање,
организовање и контролу различитих процеса и корака у оквиру организације, док
лидерска обухвата креирање, имплементацију и вођење промена и иновација у
оквиру организације. Ефективност и ефикасност, као једни од кључних предуслова
успеха сваке организације јесу распоређени такође на функције менаџера и лидера,
те су лидери ту да се баве ефективношћу организација, док се задужења менаџера
примарно односе на ефикасност истих.
Упркос постојању различитих спортова, спортских дисциплина и начина за
категоризацију, како спорта, тако и спортиста постоје и извесне одлике које су
заједничке за све особе које се баве спортом. Анализом антрополошког простора
спортисте, омогући ће се у даљем току рада разматрање различитих тема које се
односе на лидерске способности спортиста у образовању. Антрополошки статус
спортисте на првом месту подразумева: морфолошке карактеристике, моторичке
способности, функционалне способности и когнитивне способности, конативне
карактеристике и социолошке карактеристике.
У свакој спортској грани постоји склоп морфолошких карактеристика које
су од значаја за спортску успешност. Утицајем на развој својих морфолошких
карактеристика спортисти не јачају само своје тело, већ и свој дух, стварањем
здравих животних навика, заступањем принципа који воде ка стварању спортских
успеха, или супротно, када морфолошке карактеристике нису развијене на адекватан
начин, немамо довољно спортских успеха.
Функционалне карактеристике, односно функционалне способности
спортисте јесу однос између неког захтева на организам у целини или неки његов
део и капацитета за извршавање истог. Спортисти се, по одређеним морфолошким
карактеристикама и функционалним способностима, разликују од особа које се не
баве спортом и нису физички активне. Ове разлике могу бити у основи бројних
особина личности, одлика и навика људи, односно могу утицати на целокупан живот
човека, а не само на његове спортске активности.
 Моторичке способности су оне индивидуалне карактеристике од којих
зависи постизање већег или мањег успеха у одређеној спортској активности.
Координација, издржљивост, снага, брзина, јачина и гипкост су кључне моторичке
способности спортиста.
Под когнитивним способностима се сматра онај скуп способности које
омогућавају пријем, пренос и прераду информација, што су фактори који се
остварују у контакту личности са околином. Когнитивне способности јесу база
мисаоне, свесне активности и без њих не би било могуће спровођење било каквих
активности које су базиране на интелекту човека. Постоји једна општа когнитивна
способност која одговара на различите когнитивне процесе и назива се Г фактор,
који се најчешће интерпретира као општа интелигенција, а која се дефинише као
способност сналажења и решавања проблема у новим и непознатим ситуацијама.
Специфично когнитивно деловање спортиста и њихова способност да на основу
когнитивних одлика, као што су перцепција, способност реаговања у новим
ситуацијама, креативност и слично реше различите спортске тешкоће у којима се
током тренинга и такмичења нађу у великој мери одређују и деловање спортиста у
животним ситуацијама ван спортског терена.
Под појмом конативних карактеристика подразумевају се особине и црте
личности које утичу на модалитете људских понашања и реакција, као и на
способност адаптације човека.
Фактори као што су: социјални статус спортисте, структура његове макро и
микросредине и слично јесу фактори који имају значајан утицај на успешност у
спорту, с обзиром на то да се у домену спорта све више даје на значају помоћ коју
спортисти добијају од различитих сегмената друштва.
На основу свега наведеног у овкиру овог дела рада, могуће је закључити да је
велик број антрополошких фактора, који утичу на спремност и успешност спортиста
у различитим спортским дисциплинама и областима. За потребе овог рада значајно
је повезивање ових, али и других одлика спортиста са концептом лидерства.
Упркос томе што улогу лидера у домену спорта могу имати различите
личности, односно особе са различитим улогама и функцијама, тренер јесте карика
у спортском ланцу која се увек препознаје као лидер. Тренер, односно лидер, има
значајну улогу у подстицању тимске мотивације (Kadušić, Hodžić i Kukić, 2011),
будући да мотивација представља један од фактора од којих зависе остварени
резултати у спорту. Са тим у вези, могуће је рећи да онај лидер у спорту који пронађе
адекватне механизме, тактике, средства и кораке за мотивацију спортиста, како на
дугорочном, тако и на краткорочном нивоу јесте лидер који има потенцијал и који
може да се нада остваривању успеха у домену спорта. Процена потенцијала
појединачних спортиста, али и читавих тимова, те залагање и налажење начина за
њихово испуњавање јесте свакодневни задатак лидера у спорту, односно тренера.
Интегритет, флексибилност, лојалност, поверење, одговорност, искреност,
спремност, самодисциплина и стрпљење износе се као кључни елементи који могу
да упуте на квалитет вође, односно лидера у спорту. Са друге стране, када је реч о
стиловима лидерства, у спорту се најчешће помињу демократски и аутократски стил
лидерства. Познате су и научне чињенице да тренери који су добри стручњаци и
педагози (понашају се демократски, подржавају и уважавају спортисте, умеју да
направе пожељну интеракцију и комуникацију у свакој ситуацији) успевају да створе
тимове који поседују већу кохезију и јединство (Ferkins, Shilbury, & O’Boyle, 2018).
Данас смо сведоци тога да директори са двојаком улогом у школама, улогом
менаџера и улогом лидера јесу једна од важнијих карика у ланцу функционисања и
успеха школа и да без њих не би било могуће замислити савремени образовни
систем. Директори школа преузимају све веће улоге, одговорности и све су
укљученији у целокупно функционисање образовних институција, те је са данашње
тачке гледишта посматрано њихова улога незаменљива. Планирање, организација,
командовање, координација и контрола посматрани као функције менаџмента могу
бити доведени у везу са појединим законским актима и активностима директора
школа који су њима прописани. На овај начин се јасно ставља до знања, да су
одређени аспекти менаџмента у корелацији са надлежностима и одговорностима
директора школа. Да би могло да буде речи о успешном остваривању руководеће
улоге директора у школи, неопходно је да он има компетенције које ће задовољити
бројне задатке са којима се сусреће на широком пољу оперативних задатака који су
у његовој надлежности. Данас постоје бројна разматрања око тога које су основне
компетенције и модели којима треба да се руководи директор у свом послу, при чему
се анализом и сажимањем тих модела може издвојити пет основних компетенција за
директоре школа као руководиоце: лична, развојна, стручна, социјална и акцијска
компетенција (Srdić, 2015: 9).
Лична компетенција односи се на систем особина које се налазе у основи
реаговања и понашања директора као лидера школе. На пример, те особине су:
комуникативност, поверење, пријатност, самопоуздање и сл.
Развојна компетенција обухвата све факторе који су у узрочно-последичној
вези са успешним вођењем стручно-педагошког развоја и пословања школе.
Стручна компетенција јесте систем компетенција које су се показале као
кључне за реализацију и континуирано усавршавање васпитно-образовног процеса.
Социјална компетенција може бити доведена у везу са свим елементима
међуљудских односа школског лидера и његових сарадника.
Акцијска компетенција подразумева склоност и способност директора ка
практичном, правовременом, ефикасном и ефективном деловању у различитим
областима школског функционисања.
 Адекватно развијене комуникационе вештине су једна од важних одлика
лидера у образовању. Лоша комуникација између лидера у образовању и запослених
може да утиче на настајање интерперсоналних конфликата, ниског степена
мотивације за рад, незадовољства послом, ниског степена спремности на промене.
Само неки од фактора који могу да буду узрок или да допринесу лошој комуникацији
између школских лидера и запослених јесу: лоши односи између лидера и
запослених, недовољно посвећивање времена и пажње коверзацији, лоши
комуникациони канали и слично. Једна од важних вештина лидера односи се на
препознавање нарушених односа, као и проналажење начина за њихово унапређење.
Могуће је рећи да је једна од суштински важних улога директора школе као лидера
она која се односи на промовисање и подржавајући став и однос према
континуираном професионалном развоју наставника, као и подстицање сарадње
међу самим наставницима и учитељима. Лојалност и посвећеност запослених зависи
од односа руководиоца према њима.
Од директора школа као лидера се очекује стварање ефикасних тимова који
обављају одређене послове у школи, подстицање ефикасаности тимског рада
наставника, обезбеђивање могућности за развој способности запослених, подршка
спремности наставника да самостално и аутономно преузму одговорност у процесу
одлучивања итд.
На основу свега наведеног у оквиру овог рада чини се интересантним
постављање питања које се односи на утврђивање специфичности које са собом
доносе наставници физичког васпитања, посматрани као некадашњи или актуелни
спортски лидери, када се нађу на месту директора образовних институција, односно
школских лидера и како је најадекватније могуће повући паралелу између лидерства
у спорту и лидерства у образовању. За лидерство у спорту могуће је рећи да је
базирано истовремено на остваривању спортског и пословног успеха, а ово јесте циљ
лидерства у бројним другим областима, између осталог и у области лидерства у
образовању. Са те стране посматрано, кроз лидерство у спорту, лидери на адекватан
начин припремају за велик број изазова који их очекују у образовању. Јасно је да,
како професионалне спортисте, тако и лидере у области спорта, одликује развијена
амбициозност и жеља за такмичењем, остваривањем успеха и константним
спортским надметањем, која могу бити посматрана као најадекватнији вид
надметања током развоја и сазревања личности. Овако изграђена и оформљена
структура личности утиче на то да спортски лидери имају развијен мотив
постигнућа, те да је ово један од разлога зашто се чешће од наставника других
профила у последње време налазе на лидерским позицијама у васпитно-образовном
систему. Такмичарски дух, амбициозност, али и познавање принципа и могућности
тимског рада су фактори који утичу на то да управо наставници физичког васпитања
буду препознати као адекватне личности за лидерске позиције у основним и
средњим школама. Некадашњи професионални спортисти ипак имају одређене
одлике које доприносе њиховој спортској успешности, за разлику од оних који те
успехе нису постизали на том нивоу и нису се професионално бавили спортом, већ
је то остало на нивоу хобија. У том смислу могуће је рећи да бављење одређеним
спортом доприноси усавршавању и развоју појединих способности и вештина које,
потом, додатно доприносе остваривању спортских успеха (Тоmić, 2016: 49).
Бављење спортом може допринети развоју и усавршавању оних особина које
непосредно утичу на спортски успех (антрополошки статус спортисте).
Претпоставка је да бављење одређеним спортом делује селективно на развој оних
особина и способности које могу утицати на успех у том спорту. Уз претпоставку да
су наставници физичког васпитања, како током бављења спортом, као и током самих
студија развијали ове вештине и способности, спортисте а потом и будуће и садашње
наставнике физичке културе, на лидерским позицијама красе следеће одлике
(Lazarević, 1987):
Општа емоционална стабилност, којој доприносе снага ега, контролисане
емоционалне реакције у ситуацијама постигнућа;
Евалуативна усмереност према спорту, изражена у позитивним ставовима
према спорту, тренингу и такмичењу;
Оријентација на успех са развијеним општим мотивом постигнућа и мотивом
спортског постигнућа;
Социјална отвореност, изражена као екстравертност, социјална смелост и
просоцијална усмереност;
 Самоконтрола којој доприноси развијен суперего (поузданост, истрајност)
снага ега (емоционална стабилност) и смањена неуротичност.
Општа емоционална стабилност, коју су лидери у спорту или успели да
развију током бављења спортом или су били успешни у бављењу спортом управо
због ове одлике, као и способност контролисања емоционалне реакције у
ситуацијама постигнућа свакако јесу одлике које чине један од фактора успешног
управљања образовном институцијом. Наиме, емоционална стабилност, посматрана
као способност да се примерено, доследно и предвидиво реагује у складу са
карактеристикама ситуације и објеката који су емоцију изазвали, јесте посебно
важна у домену лидерства у образовању. Када се лидери често налазе пред већим
бројем задатака истовремено, неопходно је да процене да ли ситуација захтева
емоционално укључивање, а када је потребно остати емоционално уздржан и
проблеме решавати на друге начине. Емоционална стабилност показује се као важна
одлика у конфликтним ситуацијама, са којима се директори школа сусрећу у свом
раду готово на дневном нивоу, али и у различитим непредвидивим ситуацијама, које
стварају потешкоће лидерима.
Директор у школи свакодневно опажа различите начине понашања својих
сарадника, ученика, родитеља и других људи са којима се сусреће и хтео то или не,
свесно или несвесно, своје понашање прилагођава различитим ситуацијама, при
чему му емоционална стабилност помаже да убрза своје адекватне реакције, да буде
ефикаснији и да научи да предвиђа како ће у одређеним ситуацијама други
реаговати. Школски лидери морају имати способност управљања бројним
конфликтима и дилемама које долазе од супротстављених интереса група које
представљају различите унутрашње и спољне контексте у којима раде, а ово јесте
захтев који се ставља и пред лидере у спорту и чини још једну од спона између
лидерства у спорту и лидерства у образовању.
Евалуативна усмереност према спорту, изражена у позитивним ставовима
према спорту, тренингу и такмичењу која је присутна код спортских лидера јесте још
један од важних сегмената успешног управљања образовном институцијом.
Генерално посматрано, усмереност лидера школе ка здравим животним стиловима,
рад на њиховом сталном промовисању и заступању на нивоу целе школе јесте фактор
који може и много доприноси успеху у раду школе. Такође, доприноси изградњи
позитивних навика код младих људи који ће умети да препознају праве вредности,
што јесте у складу са стандардима компетенција директора установа образовања и
васпитања, на првом месту онима који се доносе на стварање здравих и безбедних
услова за учење и развој ученика. Такође, овакав приступ наставника физичког
васпитања као школских лидера води и ка мотивисању запослених на обављање
радних задатака на ентузијастичан, ка циљу усмерен, ефективан и ефикасан начин.
Могуће је рећи да спортски лидери, односно лидери у образовним институцијама
који су по професији наставници физичког васпитања, на другачији начин од
осталих наставника перципирају друштвена кретања, њихов утицај на школу као
васпитно-образовну институцију и да имају другачија просветно-политичка
настојања када је реч о реформи школе.
Оријентација на успех са развијеним општим мотивом постигнућа која се
показала као присутна код спортских лидера, још један од фактора који чине
лидерство у образовним институцијама од стране наставника физичког васпитања
специфичним и успешним обликом лидерства. Наиме, директор школе мора на
прави начин да организује и усмерава своју школу и запослене које води, да их
суочава са потенцијално претећим ситуацијама и да их суочи са неуспесима који су
неминовни. Како би ово све успешно реализовао важно је да буде оријентисан на
успех, да уме да прихвати и неуспех као прилику да се из њега нешто научи и као
поновну шансу за такмичење, доказивање и стварање новог успеха.
Социјална отвореност, изражена као екстравертност, социјална смелост и
просоцијална усмереност јесу само неке од одлика лидера у спорту које се налазе у
основи тога што су управо наставници физичког васпитања од стране целокупног
колектива често препознати као омиљене колеге. Наставник физичког васпитања као
школски лидер мора на прави начин да развије односе са родитељима, члановима
школског одбора, са надређеним и подређеним колегама, и зато му је социјална
отвореност важна особина. Он надаље мора да уме да успостави добру комуникацију
са представницима локалне самоуправе, надлежним министарствима, да им на
адекватан начин представи потенцијале, изазове и опасности са којима се школа
суочава и са њима на адекватан начин сарађује.
 Упркос постојању конкретних позитивних аспеката које лидерство у спорту
доноси у лидерство у образовању, јасно је да је могуће говорити и о оним мање
позитивним. Наиме, спорт јесте људска активност која се базира на постојању
јасних, строгих и конкретних правила, те оставља врло мало простора за личне
импровизације и креативност. Као што је раније у оквиру овог рада приказано,
креативност јесте једна од важних одлика лидера, а поготово лидерства у образовању
које захтева стално нове, иновативне приступе различитим ситуацијама и уношење
креативности у раду лидера у различитим областима. Може се рећи да креативност
наставника физичког васпитања који се налазе на лидерским позицијама у
образовним институцијама није довољно развијена. Надаље, у истраживањима и
различитим научним анализама не сме се потпуно заборавити на постојање
индивидуалних разлика. Наиме, није могуће наставнике физичког васпитања, као ни
наставнике било ког другог образовног профила посматрати као једнообразну
категорију, с обзиром на то да је свако од њих личност за себе, са сопственим јаким
и слабим странама. Ипак, за добробит науке и могућност извођења практичних
импликација важно је проналажење референтног оквира за истраживање оваквих и
сличних тема.
Циљ овог рада односио се на испитивање међусобне повезаности и природе
односа између лидерства у спорту и лидерства које је присутно у васпитно-
образовним институцијама у нашој земљи. Лидерство у спорту носи са собом
принципе, поступке, методе и технике, који иако су специфични, могу бити
примењивани и шире, на друге области лидерства, као што је лидерство у
образовању. Лидерство у образовању, када је реч о нашој земљи, због бројности
својих задатака, специфичности колектива у коме се одвија и најразличитијих
захтева које пред лидере ставља јесте једна од посебно комплексних области
лидерства. Суштину лидерства чини карактер човека, а суштину карактера чини
интегритет, осећајност, радозналост, храброст и идеја која га води ка остварењу
визије (Radmilović, 2010). У раду је више пута постављено питање које се односи на
разматрање и повезивање лидерства у спорту и лидерства у образовању, односно
специфичности наставника физичког васпитања који се налазе на лидерским
позицијама у школским институцијама. Као кључне импликације овог рада могуће
је навести:
Постоје области лидерства на основу којих је могуће направити разлике
између наставника физичког на лидерским позицијама у школама и наставника
других образовних профила;
Бављење спортом, као и лидерством у спорту доприноси развоју
специфичних карактеристика које могу дати свој допринос успешном лидерству у
образовним институцијама;
Постоје лидерске компетенције које нису у довољној мери развијене код
наставника физичког васпитања који се налазе на лидерским позицијама у
образовним институцијама, те је неопходно радити на њиховом усавршавању, као и
на усавршавању лидера у школама генерално, без обзира на образовни профил из
ког потичу.
Јасно је да је овај рад имао и извесна ограничења. Вероватно најзначајније се
односи на недостатак конкретног истраживања, које би могло да пружи јасније
податке и да омогући формирање конкретнијих закључака, укаже на постојање
повезаности међу испитиваним факторима. Међутим, с обзиром на то да у нашој
земљи за сада није истраживан феномен који се односи на лидерство наставника
физичког васпитања у основним и средњим школама, аутор рада сматра да је овај
рад пружио адекватну теоријску основу за даља истраживања ове теме, која, уколико
би била истражена на одговарајући начин свакако могу да резултују импликацијама
важним за праксу и функционисање образовног система наше земље.