Derviš i smrt, Meša Selimović

Share235

Piše: Valentina Đorđević

Ova knjiga, kao i sve knjige na svetu, govori o traženju sreće, kaže nam autor u posveti, pre
početka. A početak je pesimističan: gorki stihovi iz Kur-ana koji uokviruju delo govore da je
svaki čovek uvek na gubitku. Derviš, šejh Ahmed Nurudin, narator i subjekt, gotovo lirski,
sreću nije našao. Suočen sa smrću, traga za smislom svog postojanja, svodi račune sa samim
sobom, pravi rezime jedne napete duhovne borbe. Piše potresnu ispovest, opisuje grozničave
napore svoje volje, suočene sa besmislom života na zemlji, neredom i nepravdom, dok
pokušava da očuva svoje ljudsko dostojanstvo. Tako bi se, u par rečenica, mogla odrediti
glavna tema Selimovićevog remek-dela. Međutim, tema ima nekoliko, razvijaju se paralelno
u jedinstvenom kompozicionom i idejnom sklopu. Ova interpretacija predstavlja pokušaj da
se osvetle glavne teme i protumači smisao celine. Dat je i pregled radnje romana, kroz
prepričavanje, kao i analiza likova. Nisu zaobiđena ni naratološka pitanja, kao ni određene
neknjiževne tendencije, kao što je kritika korumpirane vlasti, na primer.

Roman "Derviš i smrt" u kontekstu evropskog modernizma

Brojni su pokušaji klasifikacije romana "Derviš i smrt". Obično se kaže da je u pitanju roman
lika (to je tačno, u centru se nalazi ličnost glavnog junaka i pripovedanje se odvija u prvom
licu), psihološki roman, lirski roman (može se i tako reći, onda govorimo o stilu), metafizički
roman (zaista imamo posla sa metafizičkim aporijama u ovom delu), filozofski, refleksivni i
tako dalje. Sva ova određenja odnose se samo na po jedan aspekt dela. Po svim
karakteristikama, roman Meše Selimovića je modernistički. Ovaj termin obuhvata sve
pomenute aspekte, u pitanju je širi pojam.

Posle Prvog svetskog rata nije se više pisalo kao do tada nigde, pa ni Balkanu. Pored "Seoba"
Miloša Crnjanskog, veliki modernistički roman sa prostora bivše Jugoslavije je i "Derviš i
smrt" Meše Selimovića. U njemu su uočljive sve opsesivne teme pisaca XX veka koje jednim
imenom zovemo modernistima. Naglašena subjektivnost, individualnost glavnog junaka
odmah nam zapada za oko; moderne pisce zanimaju ti "mračni kutovi svesti" kako se jednom
izrazila Virdžinija Vulf govoreći o prozi moderne. Interesovanje za psihologiju, čuveni
"zaokret ka unutra", je ključno – upravo ta generacija pisaca je prihvatila uticaj ideja
Sigmunda Frojda. Koncept vremena se radikalno menja pod uticajem Bergsonovih teorija.
Javlja se ideja o trajanju vremena, prošlost de ne sastoji od završenih blokova, komada, čega
samo možemo da se sećamo. To je sećanje koje traje. Naše Ja je uvek vezano za ono što je
prošlo. Zatim, postoji subjektivno vreme koje nije ekvivalentno objektivnom, fizičkom
vremenu, nego je u najtešnjoj vezi sa životom pojedinca.

Subjektivnost vremena se ogleda i na formalnom planu romana, u kompoziciji. Na mnogo

mesta pripovedač (glavni junak, šejh Ahmed Nurudin) poklanja mnogo pažnje događajima
(najčešće unutrašnjim) koji su realno mogli da traju samo jedan trenutak ili koji su se zbili u
dalekoj prošlosti, a da čitave nizove događaja jedva i pomene. Sve je u ovom romanu
transponovano na duševni život junaka, sve je viđeno kroz prizmu njegovih osećanja i
razmišljanja.

Uz izraženu subjektivnost ide i motiv maske, još jedna velika opsesija modernizma. Čovek
krije svoje pravo lice, za javnost postoji drugo, koje služi kao maska, zbog čega je nemoguća
komunikacija sa drugim. U tom smislu, Selimović je napravio fantastičan izbor kada je za
svog junaka izabrao derviša, čoveka vere, sa krutom, precizno utvrđenom ulogom u društvu.
Ahmed Nurudin je dvadeset godina živeo u harmoniji sa svojom maskom; odjednom se
okolnosti menjaju, dolazi do unutrašnjeg rascepa i do svesti o tom rascepu. Shvata da su mu
svi tuđi, od ljudi koji žive sa njim pod istim krovom u tekiji (jednom prilikom kaže za Mula
Jusufa: "Zar se i on plaši mene isto kao i ja njega"), do sopstvene porodice (okleva da zagrli
oca, koji sa svoje strane smatra da je Ahmeda izgubio još pre nego Haruna). Nikome ne
govori o svojoj muci. U trenutku kad počinje da piše svoju ispovest, Ahmed Nurudin se
konačno odriče maske i ostaje "go čovek".

Možemo razlikovati nekoliko vremenskih slojeva u romanu. Postoji vreme u kom se piše, čije
trajanje nije precizno određeno (nekoliko sati, dana ili nedelja), ali koje se odvija neposredno
pred neminovnu smrt glavnog junaka. Vreme o kom se piše je nešto određeniji period, traje
nešto duže od dva meseca, od trenutka kad derviš Nurudin odlazi na prvi razgovor koji se tiče
sudbine njegovog uhapšenog brata, a kraj se podudara za završetkom pisanja. Ima i digresija
kojima se uvode novi vremenski slojevi, vezani za važne periode iz života glavnog junaka –
detinjstvo (praćeno simboličnom slikom zlatne ptice), vreme koje je proveo u ratu (povezuje
ga sa drugim likovima – Mula Jusufom, Kara-Zaimom...). U drugom delu postoji priča o
Hasanovom životu koju takođe možemo videti kao poseban vremenski sloj.

Konačno, metafizička situacija u romanu "Derviš i smrt" je karakteristična za moderni

senzibilitet. Transcendecija je srušena, poredak u svetu doveden u pitanje. Bol i čežnja za
starim redom, koji je u stvari samo privid reda, preovlađuju u svesti junaka, koji nesklad
između dve stvarnosti doživljava kao unutrašnje pitanje, a provaliju između željenog poretka
i haosa koji je realan vidi kao rascep u sopstvenoj duši. Šejh Ahmed Nurudin želi ponovo da
pobegne u svet večnih vrednosti i merila, ali to više nije moguće.

Nepouzdani pripovedač

Roman "Derviš i smrt" je pisan u prvom licu, glavni junak je takođe i narator, i to nepouzdan.
On nema poziciju sveznajućeg pripovedača, njegovo znanje je ograničeno tačkom gledišta.
Pored tog objektivnog ograničenja, sam junak (kao pisac ispovesti) manipuliše građom koju
ima, često nešto prećuti (npr. pripovedanje o jutru kad je muselim odbio da ga primi počinje
govoreći o šetnji na koju je pošao posle toga i svojim uspomenama; tek nekoliko stranica
kasnije saznajemo šta se zaista desilo). Interesantna je epizoda u tvrđavi, Nurudina
premeštaju iz jedne ćelije u drugu, u kojoj zatiče Ishaka, fantomsku ličnost zasnovanu na
idealizaciji jednog begunca, i vodi razgovore s njim. Mi nikako ne možemo da utvrdimo da li
je zaista bilo još nekoga u ćeliji ili je Nurudin halucinirao – jer vidimo ono što vidi i on, nema
sveznajuće instance koja bi nam protumačila stvari.

Postupak pronađenog rukopisa služi da se stvori utisak autentične ispovesti glavnog junaka i
da onoga ko priča predstavi kao nekoga ko je životno vezan za priču, egzistencijalno
zainteresovan da priču ispriča. U romanu "Derviš i smrt", Hasan nalazi Nurudinov rukopis i
ostavlja komentar – da nije znao da je bio toliko nesrećan. Junak postaje čitalac, a zatim i
pripovedač.

Samo pisanje je jedna važna tema romana. Za Ahmeda Nurudina stvari postoje tek kad se
kažu ili napišu, on možda pisanjem pokušava da produži svoj vek, jer smrt dolazi - mora
ostati pisani zapis o njemu. Interesantno je da je njegov brat bio pisar, da je ubijen upravo
zbog jednog teksta, kao i da je osoba koja ga je odala takođe pisar.

Pregled radnje romana

U prvom poglavlju najpre se govori o samom pisanju. Upoznajemo šejha Ahmeda Nurudina i
postajemo svedoci njegove potresne ispovesti, koju piše iz nekog višeg razloga, pisanje je za
njega svođenje računa pred samim sobom i pred drugima, ali i jedan egzistencijalni izlaz;
suočen je sa smrću, a pisanje mu produžava trajanje. Uvodi se tema pobune, koja je, za sada,
samo "opasna riječ".

U drugom poglavlju, misleći da ide u posetu samrtniku, Nurudin revidira svoje stavove o
smrti. Uznemiren jer mu je brat zatvoren u tvrđavi, oseća nedovoljnost priče o večnom
životu, kao i strah. Umesto starca, zatiče njegovu ćerku, kadijinu ženu, sa kojom razgovara o
njenom bratu, Hasanu. Sa stanovišta radnje – propušta priliku da nešto učini za sopstvenog
brata.

Treće poglavlje dočarava atmosferu đurđevske noći, koja se može uporediti sa Valpurginom
noći u "Faustu", slavljenje mladosti i plodnosti, paganski rituali... Sve to unosi dodatni nemir
u derviševu dušu i priprema atmosferu za zbivanja koja slede.

U četvrtom poglavlju se pojavljuje begunac, bezimeni buntovnik koji je nekim čudom

pobegao sejmenima i sakrio se u dvorište tekije. Šejh Ahmed se dugo dvoumi šta da učini,
isprva ga ne odaje i skriva ga, da bi ujutru sve ispričao Mula Jusufu koji poziva stražare,
prekasno jer je prestupnik već pobegao. Misao o tom čoveku prati Ahmeda Nurudina tokom
celog romana, daje mu izmišljeno ime Ishak, idealizuje ga, zamišlja razgovore s njim. Već na
kraju ovog poglavlja, on se pojavljuje kao prikaza.

U petom poglavlju, Nurudin se suočava sa ocem, koji je došao da sazna nešto o drugom sinu,
zatim sa muselimom – razgovor sa katastrofalnim ishodom – i sa Hasanom, od koga saznaje
zašto mu je brat uhapšen: kao kadijin pisar, Harun je našao unapred napisano saslušanje
jednog čoveka koji je ubrzo zatim ubijen; znao je previše. Hasan predlaže organizovano
oslobađanje iz tamnice, ali derviš ne pristaje na to, još uvek veruje u pravdu, čak i sopstveni
integritet čvrsto vezuje za tu ideju više pravde.

U šestom poglavlju se nastavlja suočavanje ljudskog i derviškog načina razmišljanja, Nurudin

i dalje ne odobrava Hasanove argumente, iako tog jutra muselim nije hteo da ga primi. Na
kraju poglavlja razgovara i sa kadijom, koji ga poražava.

Sedmo poglavlje – noć je, Nurudin sreće pasvandžiju i ne shvata da bi od njega mogao nešto
da sazna. Zatim mu nepoznat čovek preti, kaže mu da pripazi šta radi. Odlazi muftiji i sreće
Kara-Zaima, druga iz rata. Nakon potpunog debakla u razgovoru s muftijom, šejh Ahmed
nudi Kara-Zaimu novac da spasu Haruna. Ovaj ne pristaje i ubrzo, u svojoj gluposti, ispriča
muftiji za ovu ponudu.

U osmom poglavlju, Ahmed saznaje od hafiz-Muhameda da je Harun ubijen tri dana ranije.
Drži potresan govor posle obreda u džamiji.

Deveto poglavlje – sve se okrenulo protiv Ahmeda Nurudina. Napadaju ga četiri konjanika u
sumrak (apokaliptična slika). U sred noći ga hapse i odvode u tvrđavu. Nije određeno koliko
vremena provodi tamo, izgleda da je u pitanju desetak dana, a onda ga puštaju. Završava se
prvi deo romana.

Deseto poglavlje – drugi deo romana – počinje sećanjem. Za vreme rata jedna žena se
prostituisala sa vojnicima da bi prehranila svog sina. Kada su neprijateljski vojnici zauzeli to
parče zamlje gde je bila njena kuća, živela je i sa njima, zato su je na kraju ovi prvi ubili.
Ahmed je bio prijatelj njenom sinu, doveo ga je posle u tekiju – to je Mula Jusuf. Na kraju
poglavlja saznajemo da je Jusuf bio i Kadijin špijun i da je upravo on odao Haruna.

U jedanaestom poglavlju se ništa ne događa. Ahmed shvata da oseća mržnju.

U dvanaestom poglavlju sahranjuje brata u tekijskom dvorištu. Ljudi ga poštuju zbog toga.

Trinaesto poglavlje je uglavnom posvećeno Hasanu. Dok je na putu, Ahmed stvara sliku o
njegovom životu. Na kraju poglavlja "odapinje strelu" – počinje osveta.

Četrnaesto i petnaesto poglavlje – uhapšen je hadži Sinanudin, Nurudin šalje pismo

njegovom sinu, uticajnom političaru u Carigradu, koji će ga osloboditi i usput kazniti
odgovorne za hapšenje (odgovorne i za Harunovo ubistvo). Tako i biva. Kadija je ubijen,
muselim pobegao, a kasnije je i on ubijen.

Šesnaesto poglavlje – Ahmed Nurudin je postao kadija. Takođe je postao i omražen. Od njega
se zahteva da uhapsi Hasana (nađeno je pismo Hasanovog prijatelja, Dubrovčanina u kome se
govori o korupciji, Hasan pomaže tom čoveku da pobegne iz zemlje). Pošto on sad
predstavlja zakon, odlučuje da učini tako, ali Mula Jusuf pomaže Hasanu tako da izgleda da
ga je Nurudin spasao.
Ahmed Nurudin se svima zamerio i umreće. Uveče njegovog poslednjeg dana u tekiju dolazi
mladić koji mu je možda sin. Pred kraj se govori o vezi koja je postojala između Ahmeda i
mladićeve majke. Pred zoru se javlja strah od smrti. Nurudinov tekst se završava istim
citatom iz Kur-ana kojim je i počeo – svaki čovek je uvek na gubitku.

Analiza likova u romanu

Ahmed Nurudin - šejh tekije, svetlo vere - na početku je naivni derviš koji veruje u ljudsko
poštenje i pravedni poredak u svetu. U pitanju je izrazito kontemplativan karakter, zatvoren i
nesrećan čovek koji je duboko potisnuo sve svoje lične probleme. Na iskustvo šejha Ahmeda
Nurudina izbeglog sa pozornice života se ne može računati, pa zato sa njim, kao što kaže
njegov prijatelj i antipod Hasan, treba razgovarati kao sa detetom. To je polazna pozicija, dok
se na kraju iskustvo bivšeg derviša radikalno menja jer će i on živeti u svetu. Kada stekne
vlast, moraće da iznutra upozna društveni mehanizam sa kojim je u prvi mah došao u sukob.
(Kada mu zatvore brata, bez krivice, i dalje pokušava da odbrani svoja načela, pa se ne
odlučuje na akciju. Nakon što brata i ubiju, njega ponize i takođe zatvore - odlučuje se na
osvetu.) Na kraju romana, kao novi kadija, postaje deo tog poretka, pa ponovo oseća potrebu
da ga brani. Potčinjava mu se donoseći odluke i presuđujući.

Detinju naivnost i pobožno uverenje kako je viša promisao odredila tokove sudbine, tragični
junak Meše Selimovića izgubio je u odluci da se po svaku cenu osveti zbog bratovljeve smrti.
Napustivši okrilje vere, derviš će pod pritiskom porodične tragedije pomisliti da ne postoji
pravda mimo čovekovog staranja za nju. Ali ako pravda nije zagarantovana kao viši princip, a
istina se svede na interes, onda se obe gube. U igrama vlasti i vladanja, u kojima je
privremeno imao nekog uspeha, Ahmed Nurudin je izgubljen. Te igre se ne vode prema
principima istine i pravde, nego koristi i upotrebe nasilja. Da bi vladao, do čega mu je stalo
kako bi se izborio za pravdu, Nurudin mora da čini nepravdu. Vlast uništava ono što bi morao
da bude njen osnovni smisao. Zbog toga je Ahmed Nurudin izgubljen.

Hasan je Nurudinov najbolji prijatelj, vidimo ga samo kroz njegove oči (kao i sve ostale
likove). Ahmed Nurudin početku ga smatra lakomislenim, površnim mladićem, ali kasnije
uviđa da je pogrešio, da je u pitanju jedna kompleksna ličnost jakog integriteta. Hasan je
izazvao gnev svoje porodice jer je napustio šansu da ima visok položaj u društvu. Njegovo
shvatanje sreće je drugačije od njihovog. Hasan je nosilac ideje slobode, isto kao i begunac
kome je Nurudin nadenuo ime Ishak.

Harun, Nurudinov brat, bio je pisar u službi kod kadije, stradao jer je video poverljiv
dokument o zločinu vlasti.

Hasanova sestra - gramziva lepotica koja želi da razbaštini svog brata. Važno je zapamtiti
sliku njenih ruku u sumrak, derviš će je kasnije pamtiti po njima

Kadija, Ajni-efendija, njen muž, je suv, ružan, tvrd čovek sumnjivog poštenja, koji odbija da
pomogne Nurudinu.

Hasanov otac je bolećivi starac koji se, mada se ranije protivio svim sinovljevim odlukama i
hteo da ga razbaštini, pred smrt miri s njim i udovoljava svakoj njegovoj želji.

Mula Jusuf je mladi derviš, talentovani pisar. Ružna uspomena o majci ga vezuje za Aheda
Nurudina. Oni se boje jedan drugog.

Hadži-Sinanudin, zlatar, ugledan je čovek u kasabi. Njegovo hapšenje (koje je isplanirao

Ahmed Nurudin) izaziva pobunu naroda protiv vlasti.

Ali-hodža je lokalna luda koja svakome govori u lice šta misli. Jednom prilikom se pravio da
ne vidi Nurudina, aludirajući na njegov moralni integritet. Ponovo ga je "video" kad je ovaj
sahranio brata.

Muselim - tipičan predstavnik vlasti, prvi sa kojim je Nurudin razgovarao i molio ga za

pomoć bratu. Odgovor je bio poražavajuć, da derviš lične interese stavlja ispred opštih, iako
je tada bilo sasvim obrnuto.

Muftija - naoko potpuno rasejan i nezainteresovan čovek koji se smrtno dosađuje. Nurudin je
morao da se igra praznim rečima da bi privukao njegovu pažnju, opet bez ikakvog uspeha. U
mislima ga naziva antiohijskom kozom.

Dubrovčani - bračni par, Hasanovi prijatelji. Aludira se na ljubavnu (verovatno platonsku)

vezu između žene i Hasana. Muž je autor pisma u kom se u najgorem svetlu govori o vlasti,
zbog čega je Hasan i odveden na saslušanje. To je i vrhunac kritike totalitarnog režima i
korumpirane vlasti u ovom romanu.