Professional Documents
Culture Documents
Kosovska Bitka PDF
Kosovska Bitka PDF
11)"1389"
ИД: 195666188
Оригинални научни рад
битке, почетни успех српске војске и каснији преокрет, као и погибија српског и
турског цара.
Сам ток Косовског боја био је енигма за многе историчаре, а с обзиром на
то да је један историјски догађај транспонован у народно стваралаштво, предмет
је проучавања многих теоретичара књижевности. Михајло Динић, говорећи о
проблему историјских извора везаних за Косовски бој, са жалошћу констатује
оскудицу извора, нарочито оних из прве руке, по којима би се могао приближно
реконструисати ток боја и наводи да „можда нема догађаја у целокупној нашој
прошлости за који би такви извори били потребнији да би се са успехом разлучи-
ли легендарни од стварних елемената.”32
Најстарији историјски споменици су по мишљењу историчара и најаутен-
тичнији јер они, како тврди Павле Поповић, „немају од те легенде ништа; што је
споменик млађи, то има све више делова њених”.33
Говорећи о проблему везаном за старе текстове, који се узимају као исто-
ријски извори, са често противуречним подацима Сима Ћирковић се пита „смемо
ли склапати мозаик од каменчића из разних времена, разнородног порекла, не
питајући се о степену обавештености, жанру текста, времену настанка, зависно-
сти од других текстова итд.”34 Он наводи да су се сва досадашња историјска
истраживања кретала управо овим путем, али наглашава да је најкрупнији корак
учинио историчар Михајло Динић „сагледавајући косовску битку само на основу
извора који су настали до краја 1389. оних, дакле, који нису могли познавати ка-
сније догађаје и у њиховој светлости изобличити оно што се знало о бици”.35
На овај начин, истиче Сима Ћирковић, долази се до оскудних али поузда-
них података о току догађаја. Ови извори36 потврђују да се битка одиграла 15. ју-
на 1389, на Косову пољу на дан Светог Вида, да су у бици учествовали кнез Лазар
и Вук Бранковић, да је српској војсци приступио одред Твртка првог који се 1377.
као потомак Немањића крунисао за српског краља и загосподарио знатним делом
српских земаља. Турску војску предводио је цар Мурат са синовима. Зна се поуз-
дано и то да су животе изгубили и српски и турски цар. Извори из те године су до-
ста противуречни тако да једни говоре о хришћанској победи, други су неодређе-
ни, а турску победу не помиње ниједан извор.37
Поред извора савременика Косовског боја издвајамо и оне који су везани
за сам ток боја, а настали су у XV веку и касније. У Даниловом Слову о кнезу Ла-
32 Михаило Динић, Два савременика о боју на Косову, Глас СКА, CLXXXII, 1940, књ. 82.
стр. 3.
33
Први сувремени споменици (а то су упутство млетачког већа цариградском посланику од
23. јула 1389, писмо флорентинске општине Твртку од 20 октобра 1389, и путопис ђакона Игњатија
у Цариград 1389) знају само да су у том боју од уторника 15 јуна 1389 два цара погинула, а о томе
ко је Мурата убио, прва два од поменутих споменика не спомињу ништа, трећи прича о завереној
чети дванаесторици велможда који себи мачем отворише пут и продреше у Шатор Муратов”, те га
један од њих уби а тек четврти приписује убиство „верном слузи Лазаревом, именом Милошу”.
Павле Поповић, Преглед српске књижевности, 1919, стр. 70.
34 Сима Ћирковић, Беседа о косовском боју, Књижевност, св. 1–2, 1989. стр. 75.
35
Исто, стр. 76.
Валентина Д. Питулић: Косовска битка… 103
зару, насталом између 1492. и 1493, после Лазаревог обраћања војсци пред бој
Данило се враћа на саму битку:
„Кад обе стране изнемогоше и битка престаде, безбројно мноштво обојих
побијено беше, то јест Срба и непријатеља, и по пољу Косову лежаху. А више-
речени Аморат прими рану у срце мачем и тешко душу своју испусти. А до-
бропобедни и љубави божанствене такмац, нови мученик, кнез Лазар, по
образу мачем посечен, блажени крај прими. Његово часно тело узеше хри-
шћани од оближњега града, званог Приштина, принесоше у божанствену цр-
кву Вазнесења Христова и часно положише.”38
„У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше
време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и побе-
ди, јер је Бог тако допустио, да се и овај велики (тј. Лазар) и они који су с њим
увежу венцем мучеништва. Шта је било после овога? Постиже блажену смрт
тако да му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да по-
гину пре њега, да не виде његову смрт.”41
294.
Валентина Д. Питулић: Косовска битка… 107
слика као српски пребег који на превару долази до турског цара и „када се (он) на-
шао у близини телохранитеља цара који је стајао спреман за бој, окренуо је копље
против њега и нападајући га учинио најдивније дело које нам је познато, и убио
цара Мурата; а он сам погинуо је величанственом смрћу. Тако приповедају о овом
догађају Грци; међутим, Турци кажу да је Мурат погинуо од руке једног Србина
када је већ однео победу.50
Крајем XV века у италијанској преради Дукине хронике налазимо косов-
ску вечеру, Лазареву здравицу упућену Милошу у којој га сумњичи за издају и
његов одлазак у турски табор. Овде налазимо још један важан моменат. Наиме,
цар Мурат, чувши за храброст Милошеву покушава да га приволи да пређе на ње-
гову страну, али не успева. Милош одлази као пребег, убија Мурата још пре него
што је бој почео, сам гине, а тек после тог догађаја Лазар улази у битку:
„Храбри Хришћанин пошто свој завет испуни и над таквим непријатељем
однесе славну победу, између запрепаштене и смушене гомиле сатрапа и пра-
тилаца Муратових се проби, ударајући сад једног сад другог, док није стигао
до свог коња и увлачећи ногу у леву узенгију, пре него што је успео да се у се-
дло попне, опколи га војска јаничара и славни витез Христов од безбројних
рана задобијених од те пасје гомиле погибе.”51
вод и предговор Ђорђа Живановића, „Споменик САНУ”, Београд, 1959. CVII, стр. 19–20.
108 Зборник радова Филозофског факултета XLII (2)/2012
Почетком XVI века Туберони даје податке о Милошу, који је био славан и
код Срба и код Турака и који на превару долази до цара Мурата и „док је с погну-
том главом љубио цара у пружену му руку, крадом истргне нож, који је донео у
недрима склоњен, па у два маха расцепи трбух Турчину, и докле се усиљавао да
из чадора искочи, цареви га чувари под чадором прободу, те издахне.”53
У Курипечићевом Путопису кроз Босну, Србију, Бугарску и Румунију
1530. Милош Кобиловић распори турског цара Мурата заветујући се пре тога на
јуначки подвиг:
„Зато, господару, нека ти је Бог на помоћи, а ја сада идем да докажем своју
вјерну службу, да би ти увидео колико сам ја много достојнији почасти, него
они који сједе за твојим столом. Ја ћу учинити оно што они неће учинити, и ја
ћу твој рат завршити, иако ћу при томе морати и свој живот изгубити.”54
У песмама овог циклуса појавиће се мотив свађе између Лазаревих кћери
који ће наговестити мотив издаје и нарушавање хармоније у Лазаревом двору.
Упориште за овај мотив налазимо и у Краљевству Словена Мавра Орбина где
налазимо податак како долази до свађе између Лазаревих кћери Маре (жене Вука
Бранковића) и Вукосаве (жене Милоша Кобилића), после чега долази до двобоја
између Вука и Милоша. После тога следи Лазарев позив да се одлучно крене у
бој. Убијени су и Милош и Мурат и тек тада почиње сукоб између две војске.
Мавро Орбин наводи да је у почетку битке настало расуло у турској војсци која
бежи са бојишта, али им заповедници подижу морал и они одлучно крећу у бој.
Лазар је био ухваћен жив, те му је у непријатељском табору одрубљена глава. За-
тим је покопан у Раваници, у једној врло лепој цркви, која је сва сазидана од ме-
шаног мермера, и ту се још и данас види његово тело у једном златом извезеном
покрову који је кажу, извезла његова жена Милица”.55
Код Мавра Орбина имамо комплетну косовску легенду. Витез који убија
Мурата добија своје име и презиме, долази у сукоб са Вуком тако да већ имамо и
јунака и издајника. Павле Поповић наводи да је у Орбиново доба „већ давно
нестала историјска успомена о правом стању ствари и уступила је цело место ле-
генди, народној традицији”56
У Троношком родослову из 1791. Вук опањка Милоша Обилића, затим
следи кнежева вечера, ухођење турске војске. Занимљиво је да у Троношком ро-
дослову налазимо месну легенду о баби која је издала Милоша. На Косову и Ме-
тохији живела је у народном предању легенда о баби која издаје Милоша. Овај
архаичан слој у усменом предању говори о старини епске традиције на овом про-
53 Ludovici Cervarii Tuberonis „Commentaria suorum temporum”. Превод Стојана Новакови-
ћа из: „Schnjandtneri Scriptores rerum hungaricum”, II, 1746, стр. 223, „Годишњица Николе Чупића”,
II, стр. 138.
54 Бенедикт Курипечић, Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију 1530, Превод
После тога следи Лазарев говор којим ће окрепити војску и повести у бој,
Вукова издаја, Лазарево јуначко држање и необичан сусрет кнеза Лазара кога
хватају Турци и воде код цара Мурата.
Преглед мотива песама са освртом на формулативност и накнадне импро-
визације омогућава нам поетску реконструкцију корпуса песама пре и после Ву-
ка. Пратећи генезу одређених мотива, од епске биографије до култа светитеља
уочава се тенденција стварања амбијента у којем ће се огледати снага јунака. У
овим песмама долази до проширивања фабуле и издвајање оних јунака који ће
бити главни актери Косовског боја (Милош Обилић, Вук Бранковић и кнез Ла-
зар). Песме о епској биографији јунака углавном потичу из Босне и Херцеговине,
односно налазимо их највише код Богољуба Петрановића, с посебном тенденци-
јом развоја култа јунака. У Петрановићевој збирци налазимо тенденцију појача-
вања мотивске грађе са стално присутним мистификацијама, са циљем стварања
јунака који ће се огледати у самом боју. Посебно место у овим песмама заузима
епска биографија Милоша Обилића у којој доминирају мистификације везане за
његово чудесно рођење (отац змај, вила која га је задојила), што говори о касни-
јим интервенцијама које су карактеристичне за песме после Вука Караџића. У
анализи песама са овим мотивом јасно се види утицај дневне политике на форми-
рање одређеног култа.
Косовски бој је у усменом казивању имао свој континуитет. У зависности
од историјских прилика колектив је модификовао епско певање, стварајући по-
ред фактичке и епску историју која је у свести српског народа добила обележје,
како би рекао Веселин Чајкановић, „смака света“ или „последњих времена”. Овај
важан догађај у историји српског народа имао је своју историјску, фактичку, али
и епску „истину“. Оно што се показало у компаративној анализи фактичке и епс-
ке биографије јунака је функционисање архетипова који су доминантни у древ-
ним цивилизацијама, пре свега архетип свцетитеља, јунака жртве и издајника. То
показује да у колективно-несвесним слојевима човекове психе, под утицајем ис-
57
Из наше књижевности феудалног доба ,,Троношки родослов”, стр. 322.
110 Зборник радова Филозофског факултета XLII (2)/2012
ЛИТЕРАТУРА
Маретић, Т. (1889). „Косовски јунаци и догађаји у народној епици”. У: Рад ЈАЗУ (књ.
XCVII). Загреб.
Матић, С. (1962). „Откад почиње наше епско певање”. У: Летопис Матице српске (г.
138, књ. 390. св. 1). Нови Сад: Матица српска.
Матић, С. (1954). „Порекло косовских песама краткога стиха”. У: Прилози за књижев-
ност (св. 3–4).
Милошевић Ђорђевић, Н. (1990). Косовска епика. Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства.
Михаљчић, Р. (1989). Јунаци косовске легенде. Београд.
Мурко, М. (1938). „За народном епиком на Косову”. У: Прилози за књижевност, језик,
историју и фолклор (XVII).
„Народна предања о боју косовском” (1878). Старине (X).
Недељковић, Б. (1981–1982). Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор
(XLVII–XLVIII, св. 1–4).
Олесницки, А. (1935). „Турски извори о косовском боју”. У: Гласник скопског научног
друштва (XIV). Скопље.
Орбин, М. (1968). Il regno de gli Slavi [Превод Здравка Шундрице, „Краљевство Слове-
на”]. Београд.
Павић, А. (1877). Народне пјесме о боју на Косову, године 1389. Загреб.
Павловић, М. (1989). Бој на Косову, народне песме. Ниш: Просвета.
Пантић, М. (1975). Кнез Лазар и косовска битка у старој књижевности Дубровника и
Боке которске (О кнезу Лазару). Београд.
Поповић, П. (1919). Преглед српске књижевности. Београд.
Рачки, Ф. (1889). Бој на Косову, Узроци и посљедице. Београд: Рад; Загреб: ЈАЗУ, 97.
Ређеп, Ј. (1976). О причи о боју косовском. Зрењанин.
Руварац, И. (1887). О кнезу Лазару. Нови Сад.
Самарџић Р. (1978). „Око историјског и легендарног у косовском предању”. У: Усмена
народна хроника. Нови Сад.
„Српске народне песме о боју на Косову” (1978). У: Годишњица Николе Чупића (II).
Сувајџић, Б. (2001). „Генеза косовске епске легенде”. У: Миодраг Стојановић (ур.), Жи-
војин Андрејић (прир.), Зборник Центра за митолошке студије Србије [Први
ванредни скуп Центра за митолошке студије Србије, одржан у Крушевцу 20. јуна
2000. године] (стр. 289–342). Рача, Београд: Центар за митолошке студије Србије.
Ћирковић, С. (1989). „Беседа о косовском боју”: У: Књижевност (св. 1–2). Београд.
Шкриванић, Г. (1956). Косовска битка 15. јун 1389. Цетиње.
Шмаус, А. (1964). „Милош Обилић у народном песништву и код Његоша”. У: Зборник
радова X Конгреса Савеза фолклориста Југославије. Цетиње.
112 Зборник радова Филозофског факултета XLII (2)/2012
Valentina D. Pitulić
Summary
This paper is concerned with the Byzantine, Turkish and Serbian sources of the Kosovo
Battle. As this battle was a turning point in the consciousness of the Serbian people, it is, as a
historical fact, transposed into the oral legend, where it was shaped according to the laws of
oral narrative.
Using an interdisciplinary method, we follow the course of the Kosovo Battle on the
corpus of Vuk’s writings, as well as the writings after him, trying to show that the themes are
recurring. Certain changes in the epic legend can be attributed to the ethno-psychological mo-
ment as well as to the historical circumstances which led to a greater or lesser use of particular
motifs.
Key words: the battle of Kosovo, history, epic biography, Serbs, Turks, Milos Obilic,
Lazar of Serbia, Sultan Murad.
58
Рад je примљен 13. јула 2012, a прихваћен за објављивање на састанку Редакције Зборни-
ка одржаном 19. децембра 2012.