Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet

Odsek za filozofiju

Seminarski rad iz novovekovne filozofije

Tema – Spinozin metod

Student : Mentor :
Stanislav Šegrt Miloš Miladinov
020016/17

Novi Sad, septembar 2019.

 SADRŽAJ

UVOD ....................................................................................................4
POIMANJE METODE DO SPINOZE ...............................................................4
PRETPOSTAVKE SPINOZINOG METODA ......................................................5
UZORI PO SPINOZIN METOD, I GDE I KAKO SE PRIMENJUJU ...........................6
GNOSOLOŠKO-ONTOLOŠKA LEGETIMACIJA METODA ....................................7
ZAKLJUČAK ............................................................................................9

2
Apstrakt: Autor nastoji u tekstu da pokaže inheretnost metode u Spinozinoj filozofiji,
i kako je ona neodvojivi deo njenog sadržaja. Kroz kratki prikaz dotadašnjih poimanja
metode, ocrtavaće se prilazni okvir onoga što jeste oblikovalo kao uticajno i sačinilo
Spinozinu metodu kao takvu. Odnosi pojmova kojima se on koristi bi takođe trebalo
da prikažu živi puls metode u svojim vezama. Ona bi trebalo na kraju da se pokaže
kao ne samo deduktivni legitimitet i opravdanost, nego i kao način i biće na koji
njegova filozofija i misao jesu.

Ključne reči: Baruh de Spinoza, geometrija, metoda, novi vek.

3
Uvod

Pojam metode ovde, nije razmatran kao filozofiski problem u smislu pojma kojem bi
se zajedno mogle pripisati dve suprotne tvrdnje1 i kao takav se ona ne postavlja u
ovom radu. Ali se da shvatiti kao problem sam način na koji Spinoza svoj metod
koristi kako ga poima i reflektuje, i najzad teži se pokazati mesto metode u
Spinozinoj misli, i kao tako shvaćenoj, to jest u pipavom odnosu, jasnije shvatiti ono
što ona (misao i metoda) želi da izrazi. Shvatiti Spinozinu metodu podrazumeva
najpre shvatiti opšti manir njegovoga vremena, uticaj njegovih savremenika u
njihovom poimanju metode, zatim važno je shvatiti intimni odnos pojmova u njegovoj
filozofiji, kako je njegova metoda direktno logička prožetost ontologijom,
obremenjena njegovom etikom i najzad shvaćena njegovom teorijom saznanja. Cilj
ovog rada jeste baš to da refleksijom na metodu i da samo njeno razumevanje
direktno bineficira ka našem boljem shvatanju Spinozine misli uopšte, shvatiti taj
odnos bi trebalo da prikaže možda jasnije shvatanje ovog mislioca.

Poimanje metode do Spinoze

Tradicija filozofije baštinila je Aristotelovski silogizam kao alat spoznaje izvesne

istine preko koje dolazimo do nužnih saznanja preko nužnih sledovanja formi misli,
koju je kasnije visoka sholastička filozofija izvela do svog vrhunca u XII veku.
Potreba društva se menja u vreme sekularizacije i opštog renesansnog duha,
potreba za spoznavanjem prirode i njenih zakona, sa kojom formalna logika ne može
da operiše, jer za spoznaju ovog tipa potrebno je oruđe koji bi se bavio samim
konkretnim sadržajem predmeta, drugim rečima, silogistička dedukcija koja
garantuje izvesnost, valjanost i očiglednost ne može da izdrži živi sadržaj predmeta
koji je priroda. Kritike Bekona, da priroda nije dovoljna izučavana, da je silogizam loš
oblik saznanja jer su mu premise neopravdane, traži novu indukciju, traži se metod,
iako on nije doprineo nikakav naučno značajan sadržaj svome vremenu on jeste dao
formu metode.2 Galilejevo učenje svedoči o tom momentu prelaska logica docens
(logike teorije i formalne logike) u logika utens (logiku koja bi se bavila sadržajem),

1
To je ono što čini filozofski problem prema Bes, Ž.M., Filozofski priručnik, Zavod za udžbenike, Beograd, 2009,
str. 146
2
Realni sadržaj u novoj nauci prvenstveno pripada četvorici naučnika čija učenja Bekon odbacuje, Kopernik,
Galilej, Kepler i Njutn. Petronijević, B., Istorija novije filozofije, Nolit, Beograd, 1982, str. 97

4
alat kojim se nauka koristi prelazi iz logike u opštu metodologiju.3 Dekartova misao
direktno trpi ovaj uticaj, on drži da ako je razum jednako svima raspodeljen, koji je
razlog zašto nauka tako slabo napreduje do nepravilno korišćenje razumom samim.4
Dekart dolazi na ideju univerzalne metode koja bi pravilno rukovodila razumom,
dakle svima i u svemu, metod koji ne bi samo bio primenljiv na naučne probleme
nego na svaki problem koji bi čoveka zadesio. Sintagma ove metode leži u njenoj
zakonodavnoj moći, to jest, na snazi razuma da sam sebi imanentno postavi metodu
iliti način, dakle put na koji on dolazi do izvesnog saznanja. Dekart ovde po maniru
sliči na tradicionalne mislioce po tome što razum gleda po sebi, odnosno imanentno
mišljenje odvojeno od sadržaja, tradicionalno, formu mišljenja odvojenu od
sadržaja.5 Dakle, iskustvo uzima kao ono što je varljivo i što čini saznanja
neizvesnim6, kao što se može detaljno primetiti u njegovim Meditacijama, odnosno
njegovoj metodskoj sumnji.7 Zaključujemo da je razum po sebi (po ovom shvatanju,
(i ovo je glavna pretpostavka) imanentno subjektivan otklonjen od svih spoljnih i
transcedentnih uzroka, čist dovoljan da svojim urođenim moćima i sredstvima
postavi sebi ne samo metodu kojom bi se vodio i koja bi ga vodila, nego da ta čista
metoda jedino vodi istinski izvesnom saznanju, kako o sebi subjektu tako i o celoj
objektivnosti. Na ovom mestu i pod ovim pretpostavkama Spinoza apsolutno brilijira.

Pretpostavke Spinozinog metoda

Školski bi se mogli džukstopozirati filozofski pravci racionalizma i empirizma, i sa

njima njihovi najradikalniji predstavnici, prvog Spinoze, drugog smera Barkli. Spinoza
je najkonsekventniji racionalist, njegova filozofija je produkt toga smera u
apsolutnom i potpunom smislu, jer za njega nema ničeg što se ne bi dalo shvatiti i to
sa izvesnom matematičkom tačnošću u celoj prirodi, jer kaže Spinoza „red i veza
ideja jesu isti, kao red i veza stvari“8. Ovo je njegovi poznati stav sa kojeg se polako
možemo približiti njegovoj osnovnoj misli, imajući na umu da je Spinoza jedan od
takvih mislioca koji zahteva da njegova misao ako želi biti poimljena u delu, mora biti

3
Popović, U., “Logika ideja: Por Rojal i Dekartovo nasleđe”, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu,
knjiga XLI-2, 2016, str. 4
4
Dekart, R., Praktična i jasna pravila rukovođenja duhom, Srpsko filozofsko društvo, Beograd, 1956, str. 171
5
Popović, U., “Logika ideja: Por Rojal i Dekartovo nasleđe”, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu,
knjiga XLI-2, 2016, str. 6
6
Dekart, R., Praktična i jasna pravila rukovođenja duhom, Srpsko filozofsko društvo, Beograd, 1956, str. 93
7
Dekart, R., Meditacije o prvoj filozofiji, Plato, Beograd, 1998.
8
Spinoza, Baruh de, Etika, BIGZ, Beograd, 1983, str. 51

5
poimljena u celini, tačnije, moraju se shvatiti sami osnovni stavovi koji dovode do tog
dela, kao konsekvencija nečega iz čega on proizilazi. Put i način kojim je njegova
misao došla do tog stava je suštinski važan za njegovo razumevanje, jer sam put,
dakle, metod ne samo da opravdava i legitimiše dalje misli u smislu nužnog
sledovanja, nego za Spinozu imati istinu znači imati metod.9 Sam izvor metode leži u
ideji „najsavršenijeg bića“, poznavanjem ove ideje i uzimati je kao početak metoda,
odakle bi se sve ostale ideje izvele, znači ne rizikovati savršenstvo metode10. Jer ako
su kao što smo rekli red ideja i red stvari isti onda je, dakle gnosološki i ontološki red
poistovećeni, onda uzimanjem savršenog aksioma geometrijski metod dobro izveden
je siguran put do izvesnog saznanja apsoluta(bića u svom totalitetu).

Uzori po Spinozin metod, i gde i kako se primenjuju

Ovaj metod leži u samom naslovu njegovog glavnog dela „Etika geometrijskim
redom izložena i u pet delova podeljena“ , delovi kojima se on bavi, jesu O Bogu, o
prirodi i poreklu misli, o poreklu i prirodi afekata, o čoveku i njegovoj slobodi ili o moći
afekata, o mogućnosti intelekta i ljudskoj slobodi. Sami nazivi delova pokazuju
orijentire na koji je način Spinoza izveo svoju filozofiju, držeći se svojih prvih aksioma
i definicija u prvom delu u kojem izlaže svoju dubinsku metafiziku čije stavovi
provlači kroz celo delo i gde svaka postavka ima trajno važenje i svaka nova biva
izvođena kao nužna konsekvenicja prethodnih. Po uzoru na Euklidovo delo
„Elementi“ u kome sam Euklid počinje od osnovnih stavova postulata, aksioma i
definicija iz kojih izvodi svoje stavove i zaključke, sam red saznanja ide od poznatog
ka nepoznatom. Naime, ovo treba razlikovati od sholastičkog deduktivnog silogizma
koju Dekart kritikuje u „Pravilima“.11 Po tom uzoru Spinoza postavlja svoje definicije
koje ne smeju sadržati ništa sem prirodu definisane stvari12, jer ako definicija zaista
izražava suštinu stvari koja se ne predstavlja nikako drugačije osim kao nešto što
zaista jeste, bez ikakve konvencije u njemom pojmu.13 Onda određenjem supstancije
(sinonimi: Boga, prirode, apsoluta) kao nečega što je samom sebi uzrok, nešto što
jeste i ono što jedino jeste, to jest kao bitak same stvarnosti uopšte, podležeće

9
Spinoza, Baruh de, Rasprava o poboljšanju razuma, Kultura, Beograd, 1956, str. 12
10
Isto
11
Više o Dekartovoj kritici sholastičkog silogizma pogledati ovde Popović, U., “Spinozin geometrijski metod”,
Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knjiga X, 2013, str. 7
12
Spinoza, Baruh de, Rasprava o poboljšanju razuma, Kultura, Beograd, 1956, str. 49-50
13
Ovde se Spinoza koristi drugačijem shvatanju definicije od tradicije, koja bi je koristla Aristotelovski kao per
genus proximum i differentiam specificam.

6
svemu što iz slobodne nužnosti prirode „savršenog bića“ proizilazi, on može sa
svakom nužnošću da izvede celokupnu prirodu stvarnosti i da se njoj vrati. Time što
ju je definisao kao sve, iz svega jednog on izvodi svu mnoštvenost bića, Boga
konstituiše kao prirodu koja stvara (natura naturans) i prirodu koja je stvorena
(natura naturata), prirodu koja stvara kao jedinstvo svega, to jest, ako moduse14
posmatramo kao celokupnost u atributu15 čiji je Bog onda neposredni uzrok. Ili
prirodu kao stvorenu, kao mnoštvenost svega, to jest, moduse kao pojedinačnosti i
delove atributa čiji je onda Bog posredni uzrok.16 Spinoza ovo izvodi u obliku stavova
i izvedenih stvavova koji proizilaze iz definicija i aksioma, (negde i postulata) kojim
pridaje dokaze kojima pokazuje sledovanje iz prethodnih i primedbe, objašnjenja.
Spinoza biva kritikovan od strane drugih mislioca po neevidentnim aksiomima, čak
da ih izvlači iz iskustva17, ali njegovi aksiomi počivaju na automnosti samog razuma,
zapravo na njegovoj samodovoljnosti od svega spoljašnjeg, istina leži u njenoj
unutrašnjosti, a nije ništa spoljašnje duhu.18

Gnosološko-ontološka legetimacija metoda

Otkriti istinu neke stvari znači otkriti njenu suštinu ili doći do njene adekvatne ideje.19
Metoda ništa ne dokazuje nego je ona samo prati tu adekvatnu ideju u njenoj
definiciji, zahvaljujući sintetičnosti razuma i jasnonosti i razgovetnosti ideje20. Njoj je
želja da sve predstave koje nisu jasne i razgovetne odstrani od ove adekvatne ideje,
podelu ideja on daje na Adekvatne i neadekvatne , one istinite bivajući adekvatne.

14
Modusi su stanja supstancije, to jest stanja njenih suština odnosno atributa, ono što je u drugome i preko
njega se shvata. Ima ih beskrajno puno, kao pojedinačnih stvari, efemerni su u odnosu na božanstvo čiju
esenciju (večnost) dobijaju preko atributa, a čija egzistencija zavisi od kauzalnosti na nivou samih modusa.
Odakle ova konačnost iz savršene večnosti? Javlja se kao osoben problem Spinozine filozofije, ali i rešava se po
autoru baš na tom pojmu, jer Bog je morao po svojoj nužnosti da stvori sve što je moguće, pa sa tim i
konačnost.
15
Atribut je ono što razum opaža na supstanciji kao da očitava njenu suštinu, ima ih beksrajno puno i time
iskazuje beskrajnu suštinu Boga, neposredno dobijaju večnost kao esenciju od Boga, oni jesu božije ideje i
egzistencija im proizilazi iz same nužnosti božanskog bića kao savršenog. Nezavisni su jedan od drugog jer jesu
jedan drugi po supstanciji, to je Spinozin paralelizam, kao suma svih modusa u kojem jedan modus jedno
atributa odgovara drugom. Mi spoznajemo dva atributa, cogitans i extensa jer smo složeni modusi različitih
atributa.
16
Petronijević, B., Istorija novije filozofije, Nolit, Beograd, 1982, str. 135
17
Petronijević, B., Istorija novije filozofije, Nolit, Beograd, 1982, str. 166
18
Spinoza, Baruh de, Rasprava o poboljšanju razuma, Kultura, Beograd, 1956, str. 12
19
Spinoza, Baruh de, Etika, BIGZ, Beograd, 1983, str. 352
20
U pismu J.Bauvmesteru, Spinoza pokazuje da je jasna i razgovetna ideja ništa drugo do tvorevina čistog duha
koje su proste ideje. Sa kojim metoda mora da operiše. Ove su potpune i dovršene ideje, jasnost i razgovetnost
nužno nameće duhu. Léon Brunschvicg , Spinoza et ses contemporains, Paris: Les Presses universitaires de
France, peto izdanje, 1971, str. 28.

7
Neadekvatne vidi kao, fiktivne ideje gde se stvar prosto zamišlja i pretpostavlja da
postoji, dakle odnosi se na egzistenciju, dalje lažne ideje koje su veoma slične
fiktivnim sem što bi se fiktivne mogle izvesti iz nekih spoljašnjih uzroka, lažnoj se
nikako ne bi mogao pronaći uzrok egzistencije, ove ideje su nejasne i nerazgovetne.
Pronalazi još sumnjive ideje koje su više produkt lošeg primenjivanja metoda,
odnosno nepridržavanja reda spoznaje, ovo više leži u duhu kao osećaj kolebanja i
proizilazi iz nepoznavanja predmeta.21 Ovim bi se još jednom moglo zaključiti na
nužnost čistog razumskog poimanja i nužnosti proizilaženja jasnih i razgovetnih ideja
iz naše prirode22, i zabludnosti koje donosi iskustvo ideje koje dobijamo protiv naše
volje23. Shodno idejama, daje i podelu saznanja na saznanje putem čula, putem
neodređenog saznanja, putem razuma i putem intuicije.24 Pod prvim Spinoza misli
na iskustvo koje jeste realno, ali nam ne daje nikakvu suštinu o stvari. Drugo je
neodređeno iskustvo, koje nam pruža samo akcidentalne odlike stvari i ne daje nam
ništa o iskustvu, ove dve vrste saznanja odlikuju neadekvatne ideje i od njih nema
nauke, niti se čovek približava svom savršenstvu 25. Treće jeste razumsko saznanje
koje odlikuje da se suština jedne stvari spoznaje iz suštine druge , dakle uzročno
posledičnom vezom i tu otkriva večne zakone prirode i vodi ga prema primordiolnom
poretku stvari, savršenstvu, ali ne u potpunosti. Jer tek u poslednjem tipu saznanja,
onom intuintivnom čovek otkriva suštinu stvari sa svakom sigurnošću, „posedovanje
suštine stvari u njemom totalitetu“26, spoznavanjem ovoga čovek dobija svoju
slobodu i sreću. Metoda baš leži na tome, jer saznanje istine neke stvari jeste
spoznati njenu suštinu i uzrok.27 Neadekvatne ideje dakle dolaze nam od nemoći
duha da spozna istinu jer je u odnosu sa telom, adekvatne su baš takve jer se tu
razum sebi okreće i spoznaje suštinu prirode stvari kao večnu i nužnu i iz ovog
znanja savršenosti prirode, tačnije spoznavanjem prirode kao Boga, čovek uviđa
svoje mesto u svetu i vodi ga ljubavi prema samom jer mu izaziva zadovoljstvo i time

21
Spinoza, Baruh de, Rasprava o poboljšanju razuma, Kultura, Beograd, 1956, str. 16
22
Isto, str. 53
23
Isto, str. 54
24
Isto, str. 25-26
25
Isto, str. 9, 25-26
26
Spinoza, Baruh de, Rasprava o poboljšanju razuma, Kultura, Beograd, 1956, str. 10
27
Spinoza, Baruh de, Rasprava o poboljšanju razuma, Kultura, Beograd, 1956, str. 12

8
vodi savršenstvu28. Drugim rečima, ova spoznaja jeste način da Bog kao konačan
spozna sebe kao beskonačnog29, to jest, sebe da voli.30

Baš na ovom mestu može se primeti da važnost Spinozine metode i njegovog

intuintivnog saznanja, kao njen osnovni i jedini cilj prožima različite delove zbiljnosti
u procesu, gde se može poimiti kao jedinstvo logičkog, etičkog i ontološkog. Da
rekapituliramo proces metode, kao početnu ideju postavlja sebi „ideju savršenog
bića“ kao cilj postavlja sebi intuincino iskustvo to jest saznanje adekvatnih ideja,
dakle težnja da saznanja celog bića u totalitetu to jest Boga i sa tim saznanje svakog
konačnog pojedinačnog u njegovoj večnosti, saznanjem Boga saznaje se samo
najviše dobro, koje daje zadovoljstvo i upućuje čoveka prema savršenstvu kako
objektivne prirode tako i njegove subjektivne.31

Zaključak

Spinozin metod jeste po prirodi geometrijski-deduktivan i kao takav njegov rezultat i

primena nam se može činiti u izlaganju kao da sve jeste prirodno logički izvedeno,
daje utisak nužnosti sledovanja, i kao takav Spinoza sigurno smatra da on čitaocu na
najbolji način približava jasnost njegove misli. Međutim sama struktura na koji on ovo
izlaže se nekad čini prekomlikovana za propratiti i kao takva sama predstavlja sebi
prepreku.32 U tom smislu čini se da ona žrtvuje prisnost i razumevanje za
kozistentnost i očigledno izvođenje. Takođe problem deduktivne metode je problem
izvesnosti početnih premisa i problem načina sledovanja kao što smo ranije
primetili.33

Metod se pokazuje inherentan Spinozinoj metafizici i njegovoj teoriji saznanja,

pojmovi neposredno isprepleteni jedni drugim u šarenoj nužnosti njegovog sistema,
28
Ovo je mesto gde bi se moglo ući u Spinozino učenje o afektima(dakle njegovo Etičko učenje, kojem ovde
nije mesto) i čovekovo robovanje samim, ali radi formata rada, detaljnosti koji bi zahtevao predmet i
koherenciji strukture rada ovo učenje će biti izostavljeno.
29
Hegel hvali Spinozu time što spoznaje njegov princip gde duh samog sebe spoznaje: Perović, M. A., Istorija
filozofije, Odsek za filozofiju Filozofskog fakulteta, Novi Sad, 1997, str 29
30
Kako bi to rekao Carl Sagan ,poznati astrofizičar, „Mi smo način da kosmos spozna samog sebe“ gde se vidi
jedno od mesta gde se može interpretirati Spinozino učenje čak i danas.
31
Treba napomenuti da se kritika pojavljuje da Spinoza svoju metafiziku i etiku završava u mističnom saznanju
i da njegova filozofija ispada teozofija, ali tome takođe nije mesto ovde raspravljati o. Više o tome na Spinoza,
Baruh de, Rasprava o poboljšanju razuma, Kultura, Beograd, 1956, str. 18
32
Više o geometrijskoj problematici Spinozine metoda na Popović, U., “Spinozin geometrijski metod”,
Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knjiga X, 2013, str. 3
33
Više o Spinozinom problemu početnih premisa na str. Br. 6 (futnota 18). O problematici sledovanja
deduktivne metoda može se pronaći u Dekartovoj kritici sholastičkog silogizma na str. br.5 (futnota 12).

9
zaista pokazuju neobilaznost i potrebu za dubokim, detaljnim i obazrivim shvatanjem
same misli. Vidi se dubok ogled njegovog vremena na njegovu misao, izričito
kartezijansko učenje o metodi koje baštini matematiku kao čisto razumski instrument
saznanja, čijim se primerima Spinoza najčešće služi i pod kojim nam se vođstvom
garantuje otkriti „sve odredbe bića“34, kao i sam geometrijski karakter njegove misli
izložene u njegovim delima pod istom metodom. Metod se pokazao kao inherentan i
poistovećen sa samom istinom, a ne kao samo instrument do nje, kao nešto
spoljašnje razumu koji nema dovoljno moći da je sam po sebi spozna, kako se
obično shvata. Iz ovog se mogu roditi pitanja i problematike u vezi sa Spinozinom
misli, kao što je na primer pitanje odnosa između pojmova od kojih neki imaju
protivrečnosti i kako se na taj način to korelira sa metodom i da li je ona pravilno
izvedena, da li problem u njoj ili u samom predmetu?35 Ali za nas je dovoljno da
prikažemo njihovu međusobnu neodvojivost.36

Literatura
Bertrand, R., Istorija zapadne filozofije, Narodna knjiga alfa, Beograd, 1988

Bes, Ž.M., Filozofski priručnik, Zavod za udžbenike, Beograd, 2009.

Dekart, R., Meditacije o prvoj filozofiji, Plato, Beograd.

Dekart, R., Praktična i jasna pravila rukovođenja duhom, Srpsko filozofsko društvo,
Beograd, 1956.

Petronijević, B., Istorija novije filozofije, Nolit, Beograd, 1982.

Popović, U., “Logika ideja: Por Rojal i Dekartovo nasleđe”, Godišnjak Filozofskog
fakulteta u Novom Sadu, knjiga XLI-2, 2016.

Popović, U., “Spinozin geometrijski metod”, Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom

Sadu, knjiga X, 2013.

34
Spinoza, Baruh de, Rasprava o poboljšanju razuma, Kultura, Beograd, 1956, str 19
35
Neke od protivrečnosti u Spinozinoj misli primećene od strane raznih autora: Petronijević, B., Istorija novije
filozofije, Nolit, Beograd, 1982, str. 167-168

10
Spinoza, Baruh de, Etika, BIGZ, Beograd, 1983.

Spinoza, Baruh de, Rasprava o poboljšanju razuma, Kultura, Beograd, 1956.

11