http://www.pecat.co.

rs/2011/03/bankarski-sektor-reforme-svih-boja/

BANKARSKI SEKTOR Reforme svih boja

Наташа Јовановић 24/03/2011 Друштво 1. коментар

Piše Nataša Jovanović

Od kada je 5. oktobra 2000. godine zamenjena vlast, takozvana „demokratska opozicija“ krenula je u
bankarske reforme svih boja. „Kontrol banka“ je paradigmatski primer tranzicionih poduhvata
Kada su demokratski vlastodršci 2000. godine pokušali da zakorače u svetski ekonomski sistem,
zanemarili su (svesno ili ne) činjenicu da Srbija kao zemlja u tranziciji nije imala nikakvu ekonomsku
strategiju. Likvidacijom i nametanjem stečaja većini banaka u državnom vlasništvu Srbija se našla u
neokolonijalističkoj zamci. Banke koje su pre raspada Jugoslavije držale najmanje 80 odsto štednje u
Srbiji, preko noći su bačene u stečaj. Status tih banaka, što je jedinstven slučaj u Evropi, ni danas, 10
godina od te neobjašnjive odluke, donete bez finansijskog i pravnog osnova, nije promenjen.

EKONOMSKI UBICA
Ko je srpski ekonomski ubica domaćih banaka, kome je MMF-a davao naloge kasnije uspešno
sprovedene u delo, ko je autor dužničkog ropstva u kojem se nalazi pola građana Srbije, te kako su se
stečajni upravnici i direktori nadležnih agencija obreli u ulozi svetskih mešetara?
Kao što je „Pečat“ već pisao, kampanja usmerena na ubijanje bankarskog sektora u Srbiji započeta je
juna 2001. godine, kada je jednim potezom na konferenciji održanoj 15. juna 2001. godine Mlađan
Dinkić, tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije (NBJ), ostavio sedam banaka bez dozvole za rad.
Tom prilikom je viceguverner NBJ Radovan Jelašić uz prigodno slovo da je oduzimanje dozvole za rad
jednoj banci najteži zadatak za svakog bankara, ali da je sedam banaka ispunilo uslove za likvidaciju,
oglasio kraj „Kontrol banke“, „Internacional investment banke“, „Srpske komercijalne banke“ iz Niša,
„BB Požarevačke banke“, „Stankom banke“, „BB Šabačke“. To se dogodilo 15 dana pre isteka roka do
kojeg su sve banke na teritoriji Srbije, odlukom guvernera NBJ, morale da regulišu obaveze u pogledu
kapitalnog cenzusa. Upravo tih 15 dana označilo je kraj ovih banaka. Na listi za odstrel našle su se i
„Beobanka“, „Beogradska“, „Jugobanka“ i „Investbanka“. Prvog radnog dana 2002. godine, netačno
prikazujući njihove bilanse, ove četiri nacionalne banke oterane su u stečaj. Nešto kasnije, jedan od
poslednjih izvršnih direktora „Beobanke“, inače i postavljen na odgovorno mesto sanatora, u kameru je
izgovorio ovu rečenicu: „“Beobanku“ optužuju za nepokriven dug od milijardu dolara, a ona raspolaže
sa imovinom i hipotekama vrednim sedam milijardi dolara“!
Posle likvidacije domaćih, na brisanom finansijskom tržištu našle su se strane banke sumnjivog kapitala
koje su uživale izvesnu podršku centrale koja je rukovodila stečajnim postupcima četiri nacionalne
banke. Iz te centrale odaslata je depeša u kojoj se „strogo preporučuje“ spisak banaka u kojima treba
(mora) da otvore račune dužnici i da na njih uplaćuju novac. Na pomenutom spisku našle su se strane
banke, poput „Rajfajzen banke“, „Meridijan banke“, „Banka Inteze“, „Uni kredit banke“, „Alfa banke“,
„Evrobanke“… I dok su ekspertske procene govorile u prilog tezi da se dugovi nacionalnih banaka kreću
od 1,5 do čak osam miliona evra, te da ih država ne može pokriti, istina je da su računi četiri najveće
„likvidirane“ srpske banke nastavili da žive. Prema nekim podacima, pod kontrolom stečajnih upravnika
i Agencija za depozit na računima tih banaka pohranjene su velike sume novca.
Prva banka čije gašenje je najavljeno još juna 2001. godine je „Kontrol banka“ koja je izgubila dozvolu
za rad, kada je MMF pred Narodnu banku Srbije postavio imperativ poštovanja kapitalnog cenzusa (da
svaka banka u svakom momentu mora imati sredstva u visini od pet miliona dolara u akcijskom
kapitalu). Ta kategorija best online casino je svih devedesetih godina bila relativna.
GAŠENJE DOBROG POSLOVANJA
Slobodan Komatina, bivši generalni direktor „Kontrol banke“, objašnjava za „Pečat“ da ta banka kao i
tridesetak drugih, mada je reč o jedinoj protiv čijeg se menadžmenta vodi postupak, nije to ispunjavala
u času likvidacije.
„“Narodna banka“ nas je, ignorišući svoju instrukciju da se taj kriterijum mora ispuniti do 30. juna
2001. godine, sprečila da realizujemo raspisanu emisiju i tako regulišemo pomenuti kriterijum. Tokom
celog svog postojanja je važila za vrlo operativnu banku, imala visoku cenu u bankarskom svetu i kod
javnosti, nikada nije bila u minusu što je poseban kuriozitet za to vreme, i iz dana u dan širila
klijentelu“.
Na dan zabrane rada, banka je imala uravnotežen bilans likvidnih sredstava i kvalitetnih potraživanja sa
jedne strane i obaveza sa druge, što znači da je likvidaciona uprava savesno radila svoj posao, pri čemu
ni jedan poverilac banke ne bi bio oštećen.
Poslovanje „Kontrol banke“, po svedočenju Komatine, vrlo revnosno je kontrolisano od strane „Narodne
banke“ i nikada nije bilo primedbi. Nasuprot tome, inspektori NBJ su dolazili prvo u tu banku da vide
kako je tehnološki rešen neki problem, da bi po tom modelu kontrolisali druge.
Svi bilansi banke bili su detaljno sagledavani od oditorskih kuća, svaki put nalazi su bili pozitivni i
menadžment ih je sa zadovoljstvom publikovao.
„Konačno, posle pokretanja krivične prijave, ovlašćeni sudski veštak nije konstatovao nikakve
nepravilnosti u poslovanju osim nedostatka kapitalnog cenzusa, za šta ne sledi krivična prijava. Shvatio
sam u proleće 2001. godine šta će se verovatno desiti sa bankama, koje imaju problem kapitalnog
cenzusa. Predlagao sam rešenje kojem su pribegle mnoge banke – integraciju radi ukrupnjenja
kapitala. Primera radi, reći ću da je „Meridian (tada „Juko“) banka“ Novi Sad, pokazala neograničenu
spremnost za integraciju, prihvatajući čak naš top menadžment, ali u „Kontrol banci“ je preovladalo
mišljenje da treba provoditi sopstvenu emisiju deonica i prema Dinkićevom raspisu čekati 30. jun.
Nismo ga dočekali…“, zaključuje Slobodan Komatina.
Inače, „Kontrol banka“ je počela sa radom februara 1992. godine. Inicijalni osnivački kapital bio je
uglavnom u deviznom kvalitetu, a akcionari su bili strana pravna i fizička lica. Strano učešće je
premašivalo 90 odsto, najviše zbog činjenice da se dinarski kapital domaćih subjekata vrlo brzo,
praktično istopio zbog hiperinflacije.
Nesporna ambicija osnivača je bila da formiraju banku za spoljnotrgovinsko poslovanje i međunarodne
transakcije uopšte, što je zapravo logična posledica poslovnog usmerenja ili porekla osnivača.
PODRŠKA REGIONALNOJ PRIVREDI
Kako je to utvrdio ovlašćeni sudski veštak pomenuta banka je odobrila ukupno 10.069.421 tadašnjih
nemačkih maraka, a na dan oduzimanja dozvole saldo svih kredita, uvećan za kamate, bio je 3.757.730
nemačkih maraka. Dakle bilo je otplaćeno blizu 65 odsto. Podatak se odnosi na devizne kredite, dok je
u dinarskoj sferi procenat naplate daleko veći. Da je „Kontrol banka“ nastavila da radi, realno je
pretpostaviti da bi se sva potraživanja regulisala.
Isključivo zahvaljujući podršci ove banke, fabrika „Filip Kljajić“ Kragujevac je postala najveći i skoro
jedini izvoznik proizvoda visokog stepena obrade. Klinički Centar Srbije, posebno Dečja klinika u
Tiršovoj, došao je do najmodernije opreme u tom trenutku u svetu, a EI „Pupin“ osvojila je proizvodnju
digitalne telefonije, u Šapcu je izgrađena fabrika kartonske ambalaže, prva te vrste u Srbiji, u
Bujanovcu fabrika mineralne vode, u Nišu fabrika konzervi, a stotine firmi iz Beograda i cele Srbije su
komforno obavljale svoje poslovanje preko ove banke, čiji račun nikada ni trenutka nije bio u blokadi,
što je za to vreme bio izuzetak. Filijale u Novom Sadu, Prištini i Nišu su bile u funkciji podrške
regionalnoj privredi.
Pored svega navedenog, 15. juna 2001. godine uz mnogostruko kršenje propisa, „Narodna banka SR
Jugoslavije“ je oduzela dozvolu za rad „Kontrol banci“ i otvorila postupak likvidacije. Oba ta rešenja, tri
puta je obarao Savezni sud SRJ i nalagao Narodnoj banci da „Kontrol banci“ vrati neosnovano oduzeta
ovlašćenja, na šta se ova uporno oglušivala.
„Mi, osnivači „Kontrol banke“ smatramo da su time oštećeni poverioci banke, naši nekadašnji komitenti,
koji su u toku funkcionisanja banke značajno doprinosili njenom uspešnom radu. Sve to, naravno i
nažalost, zahvaljujući neefikasnom postupanju od strane likvidacionih i stečajnih uprava. U momentu
zabrane rada, naša banka je bilansno bila sposobna da namiri sve obaveze prema poveriocima, naravno
uz uslov da se prethodno naplati bar veći deo potraživanja koje je „Kontrol banka“ imala iz tekućeg
poslovanja“.

http://www.pecat.co.rs/2011/03/bankarski-milosrdni-andeo/

Bankarski Milosrdni anđeo

Наташа Јовановић 31/03/2011 Друштво 3 коментара

Piše Nataša Jovanović

Najveće državne banke raspolagale su imovinom polovine srpskih preduzeća i velikim kapitalom.
Likvidacija je bila nasilni udar
Desetogodišnjica bankarskog „Milosrdnog anđela“ koji se obrušio na čitav tadašnji bankarski sektor,
pod uglavnom, za većinu ugašenih banaka, istovetnim uslovima, ostavio je narednim generacijama
bankara, analitičara i ogoljenog naroda pitanje nad pitanjima: da li je tako moralo biti?
Deceniju pošto su sa bankarskog prostora zbrisane najveće nacionalne banke, čin koji su neki
prokomentarisali kao najsuroviji plan za pljačku Srbije sproveli su ljudi koje je prvi demokratski talas
vinuo u tranziciono nebo Srbije. Kako je već „Pečat“ pisao u prethodnim brojevima sve je urađeno po
već smišljenom scenariju za ekonomski slom zemalja u tranziciji, koji je opet skovan u svetskim
centrima moći, MMF-u pre svih. Iako je navodna, javno propagirana vizija srpskog bankarstva bila da
„naša država mora da izgradi neke finansijske institucije koje nema, a nužne su za nacionalni interes“,
posle sklanjanja sa scene pomenute četiri banke, bez posla je ostalo više od 8.000 ljudi. Oni koji su se
usprotivili ukidanju banaka nazvani su „ljudima iz prošlosti koji su zloupotrebili svoje položaje“. Najveće
državne banke raspolagale su imovinom polovine srpskih preduzeća i velikim kapitalom. Likvidacija je
bila nasilni udar. Krvotok nacionalnih banaka prešao je tako u ruke stranaca koji su na slobodnom
tržištu našli mogućnost otvaranja svojih filijala sa, kako će se ubrzo uspostaviti, najnepovoljnijim
uslovima u regionu.

DON’T WORRY, BE HAPPY

Prva od banaka koja je izgubila dozvolu, a o čemu je „Pečat“ pisao u prošlom broju je „Kontrol banka“.
Reč je o banci koja je profunkcionisala baš u danima uvođenja sankcija SR Jugoslaviji i njena
egzistencija je trajala onoliko dugo koliko su se smenjivale razne vanredne okolnosti tokom
devedesetih. Ipak, kako je to naveo Slobodan Komatina, nekadašnji generalni direktor, ova banka je
pored svih nedaća, postala značajan subjekat u svojoj sferi aktivnosti. „Ipak“, navodi, „nije doživela da
proslavi desetogodišnji jubilej, za koji sam pripremao spot sa sloganom – Don’t worry, be happy –
Everything is under ‘Control-bank’, sa prepoznatljivom muzikom, naravno. Umesto te raspevane arije,
došlo je opelo“. Kako i zašto?
Banku je osnovala grupa poslovno vezanih stranih („Tapington“, „Leneks“ itd) i domaćih (konfekcije
„Rudnik“ i „Todor“, „Bambi“ itd) firmi, sa ambicijom da realizuju velike poslovne projekte uz podršku
stranog kapitala. Kod „Narodne banke“ deponovan je inicijalni kapital u punom iznosu i sprovedene sve
propisne procedure.
Tada nastupaju sankcije i realizacija ideje se komplikuje, ali se ipak nalazi načina da se u dobroj meri
ostvari nekoliko značajnih programa upravo zahvaljujući posredstvu stranih osnivača, koji su mogli
zaobići sankcije. Tako su oživljeni „Filip Kljajić“ Kragujevac i „Rudnik“ Gornji Milanovac, pa su nastali i
brendovi poput „Todora“, „Bambija“, što je uslovilo činjenicu da se Požarevac vrati na inotržište.
„U takvo vreme, strukom u Banci se bavio tim entuzijasta i izuzetnih poznavalaca bankarske teorije i
prakse. Za svaki operativni problem klijenata imali smo rešenje, što je bilo blagotvorno posebno za
narastajuću kategoriju privatnih preduzetnika, koji su (i ne samo oni) praktično bili edukovani u
elementarnom smislu te reči. Anegdotski se pričalo i da sarađujemo sa inspekcijskim organima, jer su
inspektori Saveznog deviznog inspektorata (ne „Narodne banke“) sa našim devizerima pravili modele za
primenu (potom kontrolu) raznih uredbi, dopuna ili palijativnih zakona, a inspektorima Privrednog
kriminala pojašnjavali smo kako da razlikuju kriminalno-švercerski šticung od onog koji supstituiše
izgubljenu ulogu države u podršci izvoznicima“.
Zahvaljujući tome, nastavlja Komatina, imali smo lojalnu i kvalitetnu klijentelu kako iz sfere
društvenog, tako i privatnog sektora, dobre depozite i stabilno poslovanje.
No, nisu sve inspekcije bile saradničke i edukativne – imalo ih je i kaznenih. Jedna od takvih bila je iz
„Narodne banke Srbije“. Po okolnostima i u vreme pojave, kao i po načinu kako je obavljala svoj posao,
bilo je jasno i sa kojim zadatkom je došla. Zadatak je uspešno izvršen.
Inspekcijom je utvrđeno da su povređeni članovi 26 i 27 Zakona o bankama, oni definišu nivo
kapitalnog cenzusa i dozvoljeni nivo plasmana prema akcionarima. Zaključak komisije je uzet kao
dovoljan razlog za gašenje Banke.
„Nije sporno, nalaz komisije je bio tačan, ali takođe nije sporno da to nikako nije ni moglo, niti smelo
biti dovoljan razlog za gašenje banke. Za ovu konstataciju postoji više dokaza, ali ovog puta ovde ćemo
fokusirati samo tri najočiglednija.
Za početak, sagledajmo smisao pomenuta 2 člana Zakona. Njima je definisan minimum novčanih
sredstava, koja svaka banka mora da ima u svakom trenutku u svom portfelju po osnovu osnivačkog
kapitala (tada je to bilo 5.000.000 dolara). Takođe, iznos kredita koji akcionar banke može da koristi je
bio limitiran na pet odsto visine njegovih akcija. Obe ove odredbe bile su veoma korektne i u skladu sa
evropskim i svetskim kriterijumima. Ali…“
GUVERNERSKO PISMO
Pošto tada u permanentnim vanrednim čak i ratnim okolnostima, ništa nije moglo biti na rečenom
nivou, sistem je funkcionisao tako što se na tim kriterijumima nije insistiralo od strane kontrolnih
organa, a banke su upravo bezbednim plasmanima preko svojih inoosnivača ostvarivale jedinu moguću
saradnju sa inostranstvom. Isto je važilo za odnose u zemlji.
Odnosi uspostavljeni posle petooktobarskih događaja ukazuju da se stvari dovode u normalu, i kao
znak kretanja u dobrom pravcu shvaćen je i dopis guvernera „Narodne Banke SR Jugoslavije“, od
29.12.2000 godine, dostavljen svim ovlašćenim bankama.
Tim dopisom je obaveštena kompletna bankarska mreža da prestaje tolerancija nepoštovanja
kriterijuma kapitalnog cenzusa i limita plasmana prema akcionarima, odnosno da se članovi 26 i 27
Zakona o bankama moraju nadalje strogo poštovati.
Tim dopisom dat je i rok „bonusa“, tako što je precizirano da se svi ti kriterijumi moraju zadovoljiti do
30. juna 2001, a dokazi da je to ostvareno biti prezentovani do 15. jula 2001. godine.
„Stvar je jasna i glasna. Budući da smo, kao i najveći broj banaka, ispod kriterijuma po oba osnova, zna
se šta valja raditi. Od Komisije za hartije od vrednosti dobijamo saglasnost za raspisivanje emisije
deonica u iznosu koji značajno premašuje zadati zakonski minimum. Klijentela banke odmah pokazuje
značajan interes da dobije status akcionara, a postojeći spremnost da uvećaju sopstveno učešće.
Osnivači, koji koriste kredite, bivaju pozvani da iste, bez obzira na ročnost, vrate u zadatom roku, što
oni počinju da čine“.
Celoj bankarskoj mreži, pa i „Kontrol banci“, tog marta 2001. godine stiže novo pismo sa iste
(guvernerske) adrese, gde se naglašava obaveza poštovanja instrukcija iz pisma od 29. decembra
2000. godine, kojim se nalaže da se isključuju sve tolerancije.
„To doživljavamo kao satisfakciju za mere koje smo već preduzeli i motiviše nas da ih što bolje
realizujemo u okviru postavljenih rokova. U najvećem jeku naših aktivnosti na zadatom cilju, krajem
marta 2001. godine, dolazi inspekcija „Narodne banke“ i u osnovi kontroliše ono za šta je dat rok 30.
jun te godine. Naravno, njih ne zanimaju procesi u toku, već stanje u knjigama. Shvatam i preko
relevantnih kanala saznajem šta nam se priprema, pokušavam da nekim drugim putem (integracije i
sl) spasem banku, obaveštavam vlasničku strukturu i od njih tražim da mi se pridruže, ali dobijam
prekor da nemam dovoljno poverenja prema guverneru. Rekoše, do 30. juna biće sve završeno. No,
guverner je već 15. juna, na zaprepašćenje novinara objavio da je on već završio posao. ‘Kontrol banke’
više nije bilo“.
Zanimljivo je da sve što je stajalo u pismima guvernera, ignorisano. Koja je onda bila svrha tih pisama,
koja su po svojoj suštini bila vrlo racionalna. Jer, naprasno postalo je bitno ono što se desetak godina
ranije razložno tolerisalo, a sada je upotrebljeno kao osnov za gašenje više desetina banaka. Put koji su
ove banke prolazile provlačeći se kroz sankcije, oživljavanje posrnulih firmi, pravljenje brendova u
najtežim uslovima, podržavanje malih preduzetnika, obesmišljeno je i kažnjeno. Svi oni su izgubili
istinski svoju banku, a njihova depozitna sredstva otišla su u likvidacionu masu. Mnogo toga se i danas
tamo nalazi.
BESTIJALNA POLITIKA
Pored svega napred rečenog, vrlo je bitna i činjenica da je „Narodna banka“ u ovoj svojoj akciji
gašenja banaka grubo prekršila i jednu vrlo bitnu zakonsku odredbu koja je obavezuje da kada se
konstatuju nepravilnosti u radu neke banke, „Narodna banka“ mora dati rok od mesec do godinu dana
da se nepravilnosti u radu otklone. Tek ako se one u zadatom roku ne otklone, pristupa se kaznenim
merama koje čak ni tada ne moraju biti samo – likvidacija.
„Na naša ukazivanja na tu činjenicu „Narodna banka“ se oglušila. Naravno da smo u ovim okolnostima
potražili pravdu na sudu. Tada najveća sudska instanca – Savezni sud SR Jugoslavije, vrlo ekspeditivno
i argumentovano, po našoj žalbi, doneo je presudu da se poništava Rešenje „Narodne banke“ o zabrani
rada i obustavlja postupak likvidacije kod Trgovinskog suda“.
Uzalud. „Narodna banka“ sebe smatra jedinom nadležnom za ovu materiju i praktično reemituje nova
traženja u istom danu kada je sud doneo presudu.
Pa tako još jedan krug, na isti način, Sud presuđuje u našu korist, NB opet reemituje svoja rešenja.
I ko zna koliko bi još tih krugova bilo, da Sud nije odustao od dalje besmislene igre. Pod kojim
okolnostima, nije poznato. U međuvremenu strane banke ovde obavljaju uglavnom kratkoročne poslove
i platni promet, ali nijedna banka ne daje dugoročne kredite za razvoj iz sopstvenih izvora.
Jednostavno, kako je to davno primetila Borka Vučić, oni još ne veruju u našu privredu. Proizvodnje
nema, geopolitički rizik je veliki, a stopa privrednog rasta ne zadovoljava projektovane potrebe. Svaki
izveštaj MMF-a kaže da treba da smanjimo potrošnju i plate zaposlenima, da otpustimo što više radnika
i u tome počiva navodno poboljšanje kreditne sposobnosti.
No, bestijalna politika oličena u bankarskim reformama na svojevrstan način traje – ni danas, 10 godina
posle pucnja u srpske banke, njihov status likvidacije i stečaja nije promenjen. To je tema za drugu, još
tužniju priču.
Crna statistika koja je ostala iza ubistva najvećih srpskih banaka i stvaranja privrednog stratišta koje je
preostalo iza privatizacija govori da je broj nezaposlenih u Srbiji dostigao svoj istorijski maksimum. Bez
posla u Srbiji svakog meseca u proseku ostane jedan omanji grad. Šta će se desiti ako gradovi gladnih
potraže krivce?

http://www.pecat.co.rs/2011/05/bankarski-sektor-srbije-upotreba-stecaja/